Аутор - особа Borčić, Vera = Борчић, Вера Наслов Zbirka ikona Odjela Srba u Hrvatskoj / Vera Borčić ; [fotografije Ljerka Krtelj] Врста грађе каталог Језик хрватски Година 1974 Издавање и производња Zagreb : Povijesni muzej Hrvatske, 1974 Физички опис 148, [24] str. s tablama : ilustr. ; 23 cm Други аутори - особа Krtelj, Ljerka = Кртељ, Љерка Збирка Katalog muzejskih zbirki / Povijesni muzej Hrvatske, Zagreb, Odjel Srba u Hrvatskoj ; 10 ISBN (Broš.) Предметне одреднице Повијесни музеј Хрватске (Загреб) -- Каталози Иконе, српске -- Хрватска -- Каталози

Povez: tvrdi Izdavač: Rad, Beograd Godina izdanja: 1981 Obim: 306 Stanje: odlično Sadržaj: Švabica; Prvi put sa ocem na jutrenje; Školska ikona; U dobar čas hajduci; Na bunaru; Verter; Sve će to narod pozlatiti; Vetar; On zna sve! Savremenici o Lazi Lazareviću; Biografski podaci; Manje poznate reči i izrazi

Pripovetke Laze K. Lazarevića Geca Kon 1932. **3886...2018.* Jaša M. Prodanović; Geca Kon, Beograd, 1932.g povez broš-naknadno ojačan ,ćirilica, 141 str .,format 13,5x19, 5 cm Stanje: vrlo dobro,čelopresvučeno impregniranim platnom/korice ojačane ispod mekši karton/stranice čiste/nema ispisivanja-potpis na unutrašnjoj naslovnoj strani iz sadržaja: Laza K. Lazarević Prvi put s ocem na jutrenje, Školska ikona, Na bunaru, Sve će to narod pozlatiti, On zna sve

Аутор - особа Tomić, Gordana Наслов Бококоторска иконописна школа : XVII-XIX век / Гордана Томић Врста грађе књига ; одрасли, озбиљна (није лепа књиж.) Језик српски Година 1957 Издавање и производња Београд : Народни музеј, 1957 (Београд : Београдски графички завод) Физички опис 24 стр., XV листова с таблама : илустр. ; 24 cm Други аутори - особа Đorđević, Milan Grčić, Miloš Напомене Део текста упоредо на франц. језику: Les peintres dʼicones de Boka Kotorska: str. 15-[17] Списак табли Planches Каталог изложених икона: стр. 19. Предметне одреднице Иконе -- Црна Гора -- 17-19в -- Изложбени каталози

Аутор - особа Radojčić, Svetozar, 1909-1978 = Радојчић, Светозар, 1909-1978 Наслов Ruganje Hristu na fresci u Starom Nagoričinu / Svetozar Radojčić Врста грађе сепарат ; одрасли, озбиљна (није лепа књиж.) Језик српски Година 1939 Издавање и производња Zagreb : [b. i.], 1939 (Zagreb : Tipografija) Физички опис 20 str. : ilustr. ; 25 cm ISBN (Broš.) Напомене Napomene i bibliografske reference uz tekst Zusammenfassung P. o.: `Narodne starine` ; knj. 14. Предметне одреднице Иконе -- Ликови -- Исус Христос

MARKO Ž. RAKOČEVIĆ VELIMIR J. RAJIĆ Izdavač - Štamparija Dojkovića i Petrovačkog, Veliki Bečkerek Godina - 1926 42 strana 19 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Velimir Rajić, rođen je 20. januara 1879. godine u Aleksincu. — Ah, moje pesme! rekao je. Nema veše ni daha ni pogleda. Umro je 9. oktobra ili 21. oktobra po julijanskom kalendaru 1915. godine u Gornjem Milanovcu u kući svoje strine Jelke Rajić. S bolešću je drugovao od najranijeg detinjstva, a bolest je bila teška, neizlečiva. Senka smrti stalno je zaklanjala svetlost pesnikovih životnih radosti. Bleda lica i tužnih očiju, ličio je na sveca koji je sišao sa ikone nekog drevnog manastira. Oni koji su napisali nekoliko toplih stranica o njemu kažu, da je savlađivao težinu i žestinu bola i da je nosio čistotu čoveka koja se retko sretala u vreme velikih i košmarnih političkih i ljudskih borbi. `U pravom smislu on je bio kulturan i otmen. Bio je blag i tolerantan. Neprijatelja nije imao sem svoje svirepe bolesti. Imao je više spreme i znanja nego što je hteo pokazati`, pisao je Jaša Prodanović 1923. godine. Pesme Velimira Rajića su pesme bola preobražene uvek u ritmove beznađa, u privlačne i zvučne talase snova koji nikada nisu prozračni i topli jer se završavaju buđenjem i neodoljivom epileptičnom javom. Bolest i bol u Rajićevoj poeziji su prirodna poetska osećanja, jedna vizija. Poetska čistota Rajićeve poezije uzbuđuje pitanjima i definicijom smrti koja kao stalna senka lebdi u svakoj reči. Ta stalna bliskost osećanja smrti čini Rajićeve stihove treperavim i čistim. Rajićevi stihovi su i jedna tužaljka za ženom, za nedosanjanim i nedostižnim ljubavima, vezama i strastima. Kao student na filozofskom fakultetu, kao već dobar poznavalac francuskog i ruskog jezika, prevodi u `ZVEZDI` Janka Veselinovića gde upoznaje njegovu ćerku Persidu – Pepu. Napisao je pesmu: U prvi sumrak letnje noći jedne, ali to je susret, jedne ljubavne pesme, pejsaž mladog borja na Kalemegdanu i bol realni koji mu ne da ni koraka napred. Kasnije je napisao pesmu — Jednoj maloj gospođici i to za vreme kratke posete Vlade Stanimirovića i Rajića, u kući njegove drugarice Mage Magazinović. Maga je imala neobičnu bluzu te Stanimirović napisa pesmu: Oda šarenoj bluzi, a Rajić bez ijedne greške i popravke napisa pesmu: ŽELJA Haj, da mi je, milo drago moje samo jednom da otvorim tebi širom srce ojađeno svoje, ništa drugo poželeo ne bi! Ništa ne bih ja želeo druge, do da glavu spustim ti na krilo, i da plačem dugo, vrlo dugo čini mi se, lakše bi mi bilo. Zaljubljuje se u Kosaru Babić i njegove meditavije o bolesti i smrti nestaju kad na nju misli. Družili su se, šetali, ali je to postalo nešto više od prijateljstva. Ona nije bila ravnodušna. Plamičak ljubavi leluja i u njenom srcu, ali naslućuje njegovu bolest. Udaje se za profesora Glišu Elezovića. Velimir je zapisao u svom dnevniku: `…Jutros je odigran svršetak tragedije moje ljubavi. Ona se jutros, na jutrenju, venčala, naravno, s drugim. Po svršenom obredu, i ja sam prišao i čestitao… Ona mi je lepo zahvalila. A možda ona i ne sluti da je njeno venčanje bilo opelo mojoj ljubavi`. Svetački ispijenu gordost i otmenost mladog čoveka koji voli, a koji se boji i svoje ljubavi i svoga tela, tamnim glasom mladosti, potresno opisuje svoja osećanja u pesmi: Na dan tvog venčanja, možda jedinoj koja ga je nadživela. Najlepša ljubav, najveća pesnička inspiracija Velimira Rajića bila je završena, a pesma štampana posle dve godine u Srpskom književnom glasniku. Imao je susrete još sa nekim ženama šetajući senovitim stazama Kalemegdana pa je sve to pretakao u pesme. Sonati: Jedna intimna istorija, Želja i druge. Pesma Moj san, skriva je jer je u njoj žudnja za toplinom domaćeg ognjišta i dece: MOJ SAN Ja snivam, budan, malo, tiho mesto tu mala kuća, mala — ali moja, u travi, sniska, starinskoga kroja rumenog sunca zrak poslednji nesto života drevnog dah poslednji presto… na travi, posle umora i znoja, ja sedim, srećan; pokraj mene moja malena draga, a međ nama mesto gde naše dete skakuće i cupka, čas tatu svoga za brkove čupa čas sečnu travu; bere mami cveće Al` tad, glas jedan, kao prasak groma u svesti jekne: `to je slika doma što nikad, nikad, nikad biti neće`. Posle završetka filozofskog fakulteta u Beogradu, postavljen je Velimir Rajić za suplenta u Drugoj beogradskoj gimnaziji, školi koju je i sam pohađao. Zbog bolesti ostavlja školsku katedru. Zamenjuje je stolom u administraciji Ministarstva prosvete. Ni tu ne ostaje dugo. Prelazi u Narodnu biblioteku. 1935. godine Živko Milićević u predgovoru zajedničkoj knjizi Velimira Rajića i Stevana Lukovića daje ovaj portret: `…Velimir Rajić je u svom kutu, u tišini biblioteke koju bi narušavalo samo prevrtanje listova, podsećao i ličio na kakvu zalutalu senku: toliko je bilo nečeg tihog i u njegovoj reči i u njegovom pokretu`. Dečački bespomoćan, u tihom očajanju, razgovarao je sa bogom, jedinim društvom i utehom. Bez bogotražiteljstva i mistike, videći sebe u ogledalu smrti, Rajić je u Bogu našao svoj dijalog, svoju bezutešnu utehu. U jednoj od najboljih pesama Basna o životu, jednostavnom simbolikom objašnjava zarobljenost tela i izvesnost smrti: I utka Gospod u suton i mreže od lastavice lake ljute jade i kada tkivo, po svršetku leže, on sreza život i meni ga dade. U telu mome živi strašni pauk što siše mozak, srž i krvcu svežu; u duši — suton, i u njemu jauk: — to pišti lasta, sputana u mrežu… Kad se naišli ratovi, unuk Tanaska Rajića, junaka drugog srpskog ustanka, Velimir nije mogao da miruje među knjigama pa je 1913. i 1914. tražio da ide na ratište, smatrajući da kao Srbin ima pravo da se lično žrtvuje za slobodu svoje zemlje. Vojne lekarske komisije su ga odbile. Odbile su ga i kada je buknuo prvi svetski rat. Velimir Rajić perom kuje svoje rodoljublje. Uređuje Ratne zapise. Među poslednjima napušta Beograd kada je prestonica preseljena za Niš. Praotački i krvno vezan za svoju zemlju očajava što ne može da bude na samom ratištu, u prvim redovima. Ali sa Aleksom Šantićem, Milosavom Jelićem, Dis-om, i Stanimirovićem piše stihove bola, junaštva i nade koji zvone vizijom, istorijskom i aktuelnom za vreme početka srpske epopeje. Pre besmislenog i bespomoćnog plesa smrti, u noćima tifusnog, grozničavog povlačenja 1915. godine, pomiren sa demonom smrti, sa njegovom egzekucijom, pesnik umire u Gornjem Milanovcu i boreći se poslednjim rečima pokazuje skromno i skrovito mesto, gde je ostavio poslednje rukopise: Ah, moje pesme! Više nema ni daha ni pogleda. Umro je u trideset i šestoj godini, 21. oktobra 1915. godine po julijanskom kalendaru. Uoči toga dana, na kraju milenijuma, književni klub koji nosi ime pesnika Velimira Rajića rođenog u Aleksincu, održao je omaž posvećujući mu trenutke nezaborava, zajedno sa građanima ovoga grada.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.