Монах Григорије КРУГ И К О Н А Братство СВ. СИМЕОНА МИРОТОЧИВОГ 1997 ИЛУСТРАЦИЈЕ У БОЈИ ЋИРИЛИЦА Б Р О Ш 21 ЦМ 169 СТРАНИЦА НЕКОРИШЋЕНО дб86

БОЖИДАР МИЈАЧ ИКОНА СВЕТА СЛИКА ПАРТЕНОН БЕОГРАД 1997 а) ПРАВОСЛАВНА ИКОНОГРАФИЈА б) ИКОНОБОРСТВО .............................................................. ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ 135 СТРАНИЦА НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ КОЛЕКЦИОНАРСКИ, 1997 Екстра за ПОКЛОН *********

Др МИОДРАГ ВУЧИЋЕВИЋ МИНИЈАТУРНЕ ИКОНЕ БЕОГРАД 1995 РЕПРОДУКЦИЈА ИКОНА У БОЈИ БРОШ ЋИРИЛИЦА 24 СМ ПРЕВОД НА НЕМАЧКИ И ЕНГЛЕСКИ ЈЕЗИК НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ КОЛЕКЦИОНАРСКИ, 1995

SRPSKA KNJIGA JUGOISTOK Beograd 1943 ratno izdanje broširani povez dobro očuvana -Prvi put s ocem na jutrenje -Školska ikona -Na bunaru

ИКОНОГРАФСКЕ СТУДИЈЕ Број 3 АКАДЕМИЈА - ВИСОКА ШКОЛА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА УМЕТНОСТИ И КОНСЕРВАЦИЈУ БЕОГРАД 2010 Едиција Зборници Иконографске студије 3 (2010) Симпозион одржан у Галерији фресака Народног музеја у Београду у 2009. години ................................................................... Р е ф е р е н ц е 1. ИКОНА и ОТКРИВЕЊЕ 2. ИКОНА КАО МЕТОД ТУМАЧЕЊА СВЕТОГА ПИСМА 3. ИСУС НАЗАРЕЋАНИН: ...ИКОНОБОРАЧКИ ЕРГУМЕНТ ПРОТИВ ПРЕДСТАВЕ ИСУСА СА ДУГОМ КОСОМ 4. СВЕТЛОСТ У НОВОМ ЗАВЕТУ 5. ПРАВОСЛАВНИ ПРЕВОД СВЕТОГ ПИСМА НА СЛОВАЧКИ ЈЕЗИК 6. ТРПЕЗА ЉУБАВИ У АНТИЧКОМ И ХРИШЋАНСКОМ ПОИМАЊУ 7. ЛИНДИСФАРИСКО ЈЕВАНЂЕЉЕ - ЕНГЛЕСКА ОД ПАГАНСТВА ДО ХРИШЋАНСТВА ................................................................. БРОШ ЋИРИЛИЦА 104 СТРАНИЦЕ НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ Екстра ********

Povez: meki Izdavač: Centar za prirodnjačke studije, Beograd Godina izdanja: 2001 Obim: 238 Stanje: vrlo dobro

Laza K. Lazarević TRI PRIPOVETKE Jugoistok, Beograd, 1943. Tvrd povez, manji format, 86 strana. Lepo očuvana, listovi vremenom požuteli, upisano ime na predlistu. „Prvi put s ocem na jutrenje“, „Školska ikona“, „Na bunaru“ S

Laza K. Lazarević TRI PRIPOVETKE Srpska knjiga, Beograd, 1943. Tvrd povez, manji format, 86 strana. Lepo očuvana, listovi vremenom požuteli, upisan broj na predlistu. „Prvi put s ocem na jutrenje“, „Školska ikona“, „Na bunaru“

PRVA FIJALA U MANASTIRU HILANDARU,AUTOR M.JOVANOVIC 1971,DRUGA ZOGRAF GEORGIJE MITROFANOVIC U PECKOJ PATRIJARSIJI 1619-1620 S.PETKOVIC 1964,TRECA GLASNIK SKOPSKOG NAUCNOG DRUSTVA DR.RAD.M.GRUJIC 1933,CETVRTO ZBIRKA IKONA SPC U DUBROVNIKU 1971,LEPO OCUVANO

Архимандрит Јован Радосављевић ПОЛЕМИКА О ЖИЧКИМ ПРЕСТОНИМ ИКОНАМА - У МОЗАИКУ 1994-1995 И СПОМЕН ШАЛКАЧИ АУТОРСКО ИЗДАЊЕ ЧЕЧАК 2О1О ИЛУСТРАЦИЈЕ БРОШ ЋИРИЛИЦА 144 СТРАНЕ НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО ГАРАНЦИЈА Екстра !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

КНЕЗ ЈЕВГЕНИЈ ТРУБЕЦКОЈ ИСТИНА У БОЈАМА ЛОГОС / ОРТОДОКС БЕОГРАД 1994 РУСКИ БОГОТРАЖИТЕЉИ а) ЦРКВЕНО СЛИКАРСТВО - ФИЛОЗОФСКИ АСПЕКТ ................................................................ Р Е Ф Е Р Е Н Ц Е 1. ДУХОВИЂЕЊЕ У БОЈАМА 2. ДВА СВЕТА У ДРЕВНО-РУСКОМ ИКОНОПИСУ 3. РУСИЈА У ЊЕНОЈ ИКОНИ ................................................................. БРОШ ЋИРИЛИЦА 93 СТРАНИЦЕ НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ КОЛЕКЦИОНАРСКИ, 1994 Екстра за ПОКЛОН ********** г461

ИЗОХИМЕНЕ СРПСКЕ КУЛТУРЕ ЖЕЉКО СИМИЋ АРТ ПРИНТ Бања Лука 2 0 1 5 КРАЈИНА ПЛУС Р е ф е р е н ц е Хајдегер Дерида Дух Духовност Техника Духовни идентитет Српске изохимене Исидора Секулић Милан Кашанин Момчило Настасијевић Идеал усредсређивања Српски национални карактер Ствараоци као иконе националног идентитета Слободан Јовановић Културни образац Полуинтелектуалац Стање духовности у постмодерној епоси западних друштава Техницизам Дириговано распадање субјективитета Криза европског идентитета Демистификација либерално-демократског идентитета Будућност Србије .......................................................... Брош Ћирилица 144 странице некоришћенО

PLATON I INTERNET KIERON O`HARA ESOTHERIA B e o g r a d 2 O O 3 IKONE SAVREMENE KULTURE a) Platon (427pne-347pne) - Teorija saznanja b) Internet c) Saznanje ....................................................... R e f e r e n c e Platon Naučna ekonomija Saznajna ekonomija Znanje Epistemologija Skepticizam KNOW-HOW Opravdano verovanje Istinito verovanje Informacije Internet World Wide Web Značenje Web-a Semantički Web Podatak Znanje Tehnologija Organizacije Upravljanje znanjem Alhemija XXI veka ......................................................... Prvo izdanje !!! Broš Latinica 7 O stranica KondicijA: 1O

Spolljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stnju! Drugo izdanje! Sadrzaj: - Prvi put sa ocem na jutrenje - Skolska ikona - U dobri cas hajduci - Na bunaru - Verter - Sve ce to narod pozlatiti - Vetar - On zna za sve! Lazar - Laza K. Lazarević (Šabac, 13. maj 1851 — Beograd, 10. januar 1891) je bio srpski književnik i lekar. Po njemu je dobila ime Specijalna bolnica za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević u Beogradu i u Padinskoj Skeli. Lazar Laza Lazarević je rođen u Šapcu 13. maj (1. maja po julijanskom kalendaru) 1851. godine. Otac Kuzman, poreklom iz Hercegovine, držao je sa bratom Mihailom trgovačku radnju. Majka Jelka, kći šabačkog kujundžije, ostavši siroče udaje se za petnaest godina starijeg Kuzmana u svojoj petnaestoj godini. U porodici Lazarević vladao je primeran patrijarhalan red. Kada je Laza imao devet godina iznenada mu umre otac a godinu dana kasnije i stric Mihailo. Teške prilike u koje je zapala porodica nametale su Lazarevićevoj majci veliku odgovornost. Ona je trebalo da vodi računa i izvede na pravi put četvoro dece, Lazu i njegove tri sestre: Evica (1842), Milka (1844) i Katica (1857). Njegova sestra Milka bila je udata za Milorada Popovića Šapčanina.[1] Lazina privrženost porodici odrazila se na njegov književni rad. Kult porodice i žrtvovanje njenim interesima je stalno bio prisutan kako u životu tako i u delima ovog pisca. Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije Lazarević je završio u Šapcu. Njegov otac je bio prenumerant na mnoge knjige koje su tada izlazile pa je Lazarević već u ranom detinjstvu imao priliku da se upozna i zavoli književnost. U jesen 1867. kada mu je bilo šesnaest godina, Lazarević upisuje Pravni fakultet Velike škole.[2] Postao je sekretar velikoškolskog udruženja „Pobratimstvo“. Tokom studija prava u Beogradu Lazarević je bio pod uticajem Svetozara Markovića i oduševljenje za ruski jezik i književnost zahvata i Lazarevića, koji je učio ruski jezik i čitao dela ruskih revolucionarnih demokrata Černiševskog, Pisareva i Dobroljubova. Pre nego što je završio prava 15. januara 1871. godine izabran je za državnog pitomca da studira medicinu u Berlinu ali mu je stipendija oduzeta zbog prilika koje su nastale usled Pariske komune. Nakon toga, Lazarević završava prava i postaje praktikant Ministarstva prosvete. Početkom naredne godine ponovo mu je potvrđena stipendija i on odlazi u Berlin. Za vreme Srpsko-turskog rata 1876 — 1877. Lazarević prekida studije pošto je pozvan na vojnu dužnost. Služio je kao lekarski pomoćnik i bio odlikovan srebrnom medaljom za revnosnu službu. Vrativši se u Berlin završava studije medicine 8. marta 1879. Po povratku u Beograd postavljen je za lekara beogradskog okruga a 1881. godine postao je prvi lekar Opšte državne bolnice u Beogradu. Iste godine Lazarević se oženio Poleksijom, sestrom svog druga Koste Hristića,[3] sa kojom je imao tri sina: Milorada, Kuzmana i Vladana i ćerku Anđeliju (videti Vučić-Perišići). Kuzman je preminuo nakon godinu dana a Vladan dve godine po rođenju. Uporedo sa napornom praksom radio je i na književnosti. Za deset godina napisao je svega devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Početkom 1888. izabran je za člana Srpske akademije nauka za zasluge na književnom polju. Februara 1889. postaje lični lekar kralja Milana i biva unapređen u čin sanitetskog potpukovnika. Srpska akademija nauka je 8. jula 1890. nagradila Lazarevićevu poslednju pripovetku „On zna sve“, a 10. januara 1891. (29. decembra 1890. po julijanskom kalendaru) Laza Lazarević je preminuo. Prevodilački rad U junu 1868. Lazarević objavljuje u časopisu „Vila“ prevod „Kako je postalo i napredovalo pozorište u starih Grka“. Decembra iste godine, takođe u časopisu „Vila“ objavljuje prevod „Pripitomljavanje naše domaće životinje“. U novembru i decembru 1869. godine, u časopisu „Matica“ štampa prevod odlomka „Osobenjak“ iz romana Černiševskog „Šta da se radi“ a naredne godine, takođe u „Matici“ objavljuje prevod Gogoljeve pripovetke „Đavolja posla“ i zajedno sa jednim drugom prevodi pozorišni komad „Carica“ od E. Skriba i delo „Pukovnik i vojnik“. Književni rad Laza Lazarević pripada piscima realizma. Smatra se tvorcem srpske psihološke pripovetke. Svoje pripovetke Lazarević je objavljivao u časopisima a objavio je samo jednu knjigu pod nazivom „Šest pripovedaka“ jula 1886. godine. Napisao je devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Za života je objavio osam pripovedaka: „Prvi put s ocem na jutrenje“, „Školska ikona“, „U dobri čas hajduci!“, „Na bunaru“, „Verter“, „Sve će to narod pozlatiti“, „Vetar“ i „On zna sve“. Pripovetku „Švabica“ tada nije objavio jer je, kako mnogi veruju, bila suviše autobiografska. Objavljena je tek sedam godina nakon piščeve smrti 1898. godine u knjizi „Pripovetke Laze K. Lazarevića“ koju je priredio Ljubomir Jovanović. Sve njegove pripovetke mogu se podeliti na pripovetke iz gradskog i na pripovetke iz seoskog života. Karakteristika Lazarevićevih pripovedaka je idealizacija i veličanje patrijarhalnog sveta i porodične zadruge kojoj se sve žrtvuje pa čak i sopstvena sreća. Lazine nedovršene pripovetke „Na selo“, „Tešan“ i „Sekcija“, čiji su fragmenti objavljeni nakon piščeve smrti, prikazuju istinitiju sliku seljaka nego druge Lazarevićeve pripovetke. U njima je više zrelosti koje pisac duguje iskustvu. Pripovetke Prvi put s ocem na jutrenje Pripovetka Prvi put s ocem na jutrenje prvobitno je imala naslov „Zvona sa crkve u N.“ i objavljena je u časopisu „Srpska zora“ 1879. godine. U ovoj pripoveci je istaknut lik patrijarhalne žene, domaćice, majke i supruge koja ume da trpi i ćuti ali koja progovara i uzima stvar u svoje ruke u najmanje očekivanom trenutku. Besprekoran domaćin Mitar naučio je da se karta u društvu ljudi bez patrijarhalne kulture. Kada je na kartama izgubio svoje imanje pokušava sebi da oduzme život ali ga u tome sprečava žena koja ga vraća radnom i pređašnjem životu. Glavni junak pripovetke Mitar, naslikan je sa svim protivrečnostima svoje prirode. Najpre je uredan i strog zatim izgubljen u velikoj strasti da bi na kraju bio skrhan i raznežen. Događaji su dati kroz posmatranje devetogodišnjeg dečaka. U ovoj pripoveci kažnjeni su oni koji narušavaju patrijarhalni moral. Peru Zelembaća, koji je Mitra doveo do ruba propasti, bez ikakvog objašnjenja pisac je oterao na robiju i na kraju pripovetke on tuca kamen u robijaškoj haljini dok se Mitar vratio na pravi put. Školska ikona U martu 1880. godine Lazarević objavljuje pripovetku Školska ikona u dubrovačkom časopisu „Slovinac“. Urednik je istočno narečje zamenio južnim, a pisac ga u kasnijim preštampavanjima nije menjao pa je ovo jedina njegova pripovetka u južnom narečju. Motiv pripovetke je sukob idiličnog patrijarhalnog sveta, čiji su predstavnici uzoran sveštenik i pošteni seljaci, sa nosiocem revolucionarnih ideja koje su oličene u liku novog učitelja. On je predstavljen kao samoljubivi negator postojeće tradicije i kao rušilac patrijarhalnog društva. Popa koji je patrijarhalni starešina sela i vrlo pravičan čovek, pisac je prikazao sa nesumnjivim simpatijama. U seoski idilični svet dolazi učitelj koji unosi nemir i u njega se zaljubljuje popova kći Marija (Mara), koja time upropaštava ne samo sebe već i oca. Pop spasavajući školsku ikonu iz zapaljene škole zadobija rane od kojih ubrzo i umire. Na samrti on ipak oprašta ćerki koja se pokajala i koja se vraća patrijarhalnom svetu koji je htela da napusti. Prva polovina pripovetke je daleko prirodnija i uspelija od druge polovine u kojoj pisac ne daje objašnjenja ni motivaciju za događaje koji su presudni za junake. U dobri čas hajduci Krajem juna 1880. godine u časopisu „Otadžbina“ objavljena je Lazarevićeva pripovetka „U dobri čas hajduci!“. Događaji ispričani u njoj mnogo više liče na bajku nego na realnu priču. Junak Time vrlo lako izlazi na kraj sa tri naoružana hajduka koja upadaju u kuću Ugričića. Priča je spretno napisana ali u njoj nema sladunjavosti karakteristične za druge Lazarevićeve pripovetke. Priča je neposredni učesnik događaja koji se sticajem okolnosti našao u kući Ugričića u datom trenutku. Razgovor brata i sestre (Živka i Stanije), kojoj se dopada Time a koji se ne dopada njenom bratu jer mu manjka hrabrosti i jer je Švaba, prekida dolazak hajduka. Time dolazi i uspeva da savlada svu trojicu a Živko mu odaje priznanje zbog hrabrosti. Na kraju pripovetke Stanija i Time su venčani a Živko hvali svoga zeta i govori kako je „pravi Srbenda“. Na bunaru Pripovetka „Na bunaru“ objavljena je sredinom februara 1881. godine u časopisu „Otadžbina“ i predstavlja umetnički najskladniju Lazarevićevu pripovetku. Radi ubedljivosti Lazarević u njoj podražava seljački način govora. Pripovetka veliča zadrugu i prikazuje s jedne strane one koje teže njenom uništenju, a s druge one koji je održavaju. U bogatu i staru zadrugu Đenadića dolazi razmažena i arogantna snaha Anoka koja svojim ponašanjem i egoizmom preti da razori zadrugu. Gospodar zadruge stari đedo Matija to vidi te smišlja kako da snahu nagna na promenu i pokajanje. On naredi svima da samo nju služe i u početku je Anoka besnela još više, da bi se jedne noći njen prkos slomio i ona postaje najpokorniji član zadruge. Na kraju je ipak pobedila zadruga, odnosno njen kolektivni princip nad individualnim. Verter Prvi deo „Vertera“ Lazarević je objavio sredinom juna 1881. godine u „Otadžbini“, a ostala tri dela su objavljena do septembra. Ova pripovetka donekle predstavlja parodiju Geteovog „Vertera“. Glavni junak Janko, nesrećno zaljubljen u udatu ženu na kraju pripovetke se ne ubija kao što je slučaj sa Geteovim junakom već biva ismejan i vraćen na pravi put. Janko je zapravo žrtva evropskog romantizma i pravca koji je nazvan verterizam a koji je ušao u modu zahvaljujući romanu „Jadi mladog Vertera“. On je bio zanesen ovim delom pa se, u jednoj banji u Srbiji i sam zaljubljuje u udatu ženu i čak pomišlja na samoubistvo ali ga od te ideje odvraćaju apotekar Katanić i muž žene u koju je Janko zaljubljen. Pripovetka započinje kao drama da bi se završila kao komedija u kojoj na kraju pobeđuje bračni moral. Nagli preokret junaka nije dovoljno motivisan pa sama pripovetka gubi na umetničkoj vrednosti. Sve će to narod pozlatiti U jesen 1881. godine Lazarević piše pripovetku „Sve će to narod pozlatiti“ a objavljuje je sredinom januara 1882. godine u „Otadžbini“. Po mišljenju Milana Kašanina ona predstavlja jednu od najistinitijih i najsavršenijih priča i izvan okvira srpske književnosti. To je jedina Lazina pripovetka koja nema optimistički preokret. Postoje dva jasno odvojena dela. U prvom se daje slika ljudi koji na pristaništu iščekuju dolazak broda a u drugom dolazak broda i rasplet. Na početku pripovetke postoji kontrast između uzdržanog majora Jelačića i njegove sreće što dočekuje ženu sa detetom i uznemirenog Blagoja kazandžije i njegove nesreće što dočekuje ranjenog sina iz rata. Kontrast je i u samom Blagoju, između njegove unutrašnje tragedije i spoljašnje ravnodušnosti kao i kontrast između mladog invalida koji je žrtva i društva koje je ravnodušno. Lazarević je ovde izneo sliku društva koje ne brine o onima koji su se žrtvovali za otadžbinu i staje na njihovu stranu. Vetar Početkom aprila 1889. godine u „Otadžbini“ objavljena je Lazina pripovetka „Vetar“. Glavni junak pripovetke Janko, odriče se ljubavi zarad majke. Ovde je kult majke uzdignut do vrhunca. Janko se zaljubljuje u ćerku slepog Đorđa koja je lepa i plemenita ali pošto se majci ne dopada njegov izbor i protivi se braku jer ne želi da joj se sin oženi devojkom koju vidi prvi put u životu, teška srca odustaje od svoje sreće kako njegova majka ne bi bila povređena. Sukob želje i moći, razuma i osećanja je u središtu pripovetke a drama se odvija na unutrašnjem planu glavnog junaka. On zna sve „On zna sve“ je poslednja napisana pripovetka Laze Lazarevića koja je štampana u avgustu 1890. godine zajedno sa pripovetkom Sime Matavulja „Novo oružje“. Pripada krugu gradskih pripovedaka. Glavni lik Vučko Teofilovič je predstavljen kao energičan, smeo i čak pomalo divalj mladić. Za razliku od tipa Lazarevićevog intelektualca, on je življi i markantniji. Već na početku pisac predstavlja svog junaka govoreći o njegovim doživljajima i kako su svi strepeli od njega, a on samo od brata Vidaka. Lazarević prikazuje psihološki odnos između braće Vučka i Vidaka ali daje i opise njihovog jahanja konja sa prijateljima i Vidakovu povredu. Na kraju pripovetke braća su ravnopravna u svemu-poslu, kući i imanju. Švabica „Švabica“ je najverovatnije napisana za vreme Lazarevićevih studija u Berlinu i nastala je na osnovu piščevog neposrednog doživljaja.[4][5] Ova pripovetka, neobjavljena za piščeva života, napisana je u formi pisma koje Miša šalje drugu. Miša Maričić je mlad student medicine u Nemačkoj koji se zaljubljuje u gazdaričinu ćerku „Švabicu“, odnosno Anu. U pismima se Miša ispoveda svom drugu o svemu što se dešava između njega i Ane. U Maričiću se odvija unutrašnja drama i borba između lične sreće i dužnosti prema porodici, između svog zadovoljstva i porodičnog bola. Maričić ne gleda na svoj problem samo sa socijalnog stanovišta već i sa moralnog. On ne želi da njegova sreća nanese bol i unesreći njegovu porodicu i prijatelje, a takođe je i svestan da pod tim uslovima ni on ni Ana ne mogu biti srećni. Miša se odriče velike ljubavi zarad dobrobiti porodice i njenog mira. Svojim postupkom je slomio i Anino i svoje srce ali je bio slobodan da se vrati porodici koju je trebalo da izdržava. Kritički osvrt Lazarević je u mladosti bio i sam pristalica novih ideja, protivnik starog morala i starog poretka, ali je u osnovi bio plemenit i sentimentalan, nimalo rušilac i inovator. Počeo je da piše kao zreo čovek. Kada je zadruga počela da se ruši, a porodični moral da opada, kod njega se javila romantičarska težnja za prošlošću. U borbi između tradicionalne misli i nove, kosmopolitske i rušilačke, on se opredelio za tradiciju, za sve ono što je naše, za samonikle tvorevine srpskog i balkanskog duha. U sukobu između porodice i ličnih prohteva pojedinaca, Lazarević se stavio na stranu porodice. Nežne i osećajne prirode, on je stvarao lirsku pripovetku sa etičkim smerom. Ranija kritika, koja je uvek priznavala visoke umetničke vrednosti njegovih pripovedaka, kritikovala je njegove tendencije i nazivala ga konzervativnim piscem koji je za ljubav pouke često melodramatično završavao svoje priče. Međutim, ako se Lazarević katkad i udaljavao od stvarnosti, on je to ipak činio iz umetničkih razloga: da u svoje realističko slikanje života prožme diskretnim lirizmom, plemenitim i uzvišenim idejama i osećanjima. I u izražaju on se uglavnom vodi umetničkim razlozima. Posmatrajući život, on je zapažao karakteristike tipova, prizora, razgovora, beležio uzgred, a docnije naporno i savesno tražio mogućnosti kako da tu građu pretoči u jeziku prikladno, neusiljeno i koncizno delo. On je jedan od retkih srpskih pisaca koji su po cenu velikih napora tražili najbolji izraz i najskladniji oblik, koji je umeo da izabere fabulu, da je razvije dramatično, da kroz nju opiše zanimljive epizode, žive dijaloge, da da plastične opise i uzbudljiva i nežna osećanja. Čitajući velike evropske pisce, naročito Turgenjeva i Gogolja, on je na njihovim delima razvio ukus i učio veštinu izraza i komponovanja. Lazarević je književni posao shvatio ozbiljno i savesno; bio je svestan da srpskoj pripoveci nedostaje umetnička forma, a ne nadahnuće, i odista je uspeo da je reformira i da srpsku pripovetku uzdigne na nivo evropske umetničke pripovetke. Postoji i Nagrada Laza K. Lazarević koja se dodeljuje u Šapcu svake godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Antonio Fogazzaro (Vicenza, 25. ožujka 1842. - Vicenza, 7. ožujka 1911.), talijanski je književnik, pripovjedač neoromantičkog smjera, zaokupljen unutarnjim sukobima između razuma i vjera, duha i osjetila. Između 1901 i 1911 više puta je bio među kandidatima za Nobelovu nagradu koju međutim nikad nije osvojio. U romanima Mali starinski svijet i Daniele Cortis dao je poetične opise krajolika sjeverne Italije i ocrtao mali provincijski svijet. Bio je pristaša modernističkog smjera u katolicizmu. Zbog kritike vjerskog dogmatizma dospio je 1906. godine na Indeks. Odabrana djela prevedena na hrvatski: Malombra (Malombra, 1881) Daniele Cortis (Daniele Cortis, 1885) Mali starinski svijet (Piccolo mondo antico, 1895) Rođen je u Vicenzi, u kući na broju 111 sadašnje Corso Fogazzaro, od Mariana, tekstilnog industrijalca, i Terese Barrere, u bogatoj obitelji katoličke tradicije: njegov stric Giuseppe po ocu bio je svećenik i sestra njegovog oca. , Maria Innocente , bila je redovnica u samostanu Alzano, blizu Bergama. Antonio je o sebi napisao: «Kažu da sam znao čitati prije treće godine, da sam bio enfant prodige, neugodan žanr. Zapravo nisam bio jako živahan, jako zamišljen, pohlepan za knjigama. Otac i majka su me učili s velikom ljubavlju. Imao sam osjetljiv, ali zatvoren karakter”. U svibnju 1848., u danima prvoga osamostaljenja, majka ga s mlađom sestrom Inom vodi u Rovigo: Vicenza je ustala i priprema obranu od reakcije Kraljevske austro-ugarske carske vojske. Otac Mariano i stric svećenik Don Giuseppe sudjeluju u pripremama grada, ali će sve biti uzalud i 10. lipnja vojska Radetzkyja ulazi u Vicenzu. Osnovnu studiju završio je 1850. godine: kasnije je napisao da «nikada nije s velikim žarom proučavao ono što sam ja morao proučiti, čak sam kao dječak čitao sve vrste divnih knjiga s pohlepom; za pravi studij nisam imao entuzijazma. Tada sam čitao vrlo loše, u žurbi i bijesu, u neredu [...] Moja najdraža knjiga bila su Mémoires d`Outre-tombe del Chateaubriand. Bio sam lud za autorom; Fantastično sam se zaljubio u Lucile del Chateaubriand, kao što sam se kasnije zaljubio u Dianu Vernon, heroinu Waltera Scotta.` 1856. počeo je pohađati gimnaziju; među njegovim profesorima je pjesnik Giacomo Zanella: «On me je natjerao da se zaljubim u Heinricha Heinea. Nisam vidio, samo sam sanjao Heinea». Ne stječe prijatelje među kolegama iz razreda: `Prošao sam za aristokrata, reputaciju koju sam tada imao više-manje posvuda zbog svoje hladne, suzdržane vanjštine i prije svega zbog svoje mržnje prema trivijalnosti`, a on je sramežljiv i romantičan tinejdžer: `Moje ljubavne fantazije uvijek su bile žarke koliko i zračne: zamišljao sam da imam idealnog ljubavnika, nadljudsko biće kako Chateaubriand opisuje svoju Sylph. Sa damama sam bio izuzetna neugodnost, stidljivost, nespretnost». Piše skromne prigodne pjesme, sačuvane u njegovoj bilježnici i poznatim slovima, poput Campana a stado iz 1855. ili La Rassissione iz 1856. Parco del Valentino sa srednjovjekovnim selom Nakon završetka srednje škole 1858., interesi će ga potaknuti na studij književnosti, ali je naišao na protivljenje oca, koji u njemu nije pronašao književno umijeće i namjeravao ga je učiniti odvjetnikom. Upisan na Sveučilište u Padovi, između dugih bolesti i istog zatvaranja Sveučilišta 1859. zbog studentskih protesta protiv austrijskog režima, Antonio gubi dvije godine studija. U studenom 1860. obitelj Fogazzaro preselila se u Torino i Antonio je upisan na pravni fakultet Sveučilišta u Savoy. Malo i nerado uči, češće ide u kafiće, igrajući biljar, nego u sveučilišne učionice, a gubi i katoličku vjeru; tada je napisao da je tada osjećao „izvjesno zadovoljstvo kao da je slomio teški lanac; međutim, osjećao sam i daleku sumnju da griješim. Osjetio sam to posebno prvi Uskrs koji sam prošao bez sakramenata. Znam da sam proveo sate velikih unutarnjih previranja, šećući napuštenim vrtom Valentina». Nastavlja pisati pjesme, a novine Universo objavile su neke od njih 1863.: sjetite se Campana del Mezzogiorno, Nuvola, Sjećanje na jezero Como; diplomirao je 1864. sa skromnim ocjenama. U studenom sljedeće godine obitelj se preselila u Milano i Antonio je odradio nauk u odvjetničkom uredu. Antonio Fogazzaro Fogazzaro je poznavao obitelj Valmarana iz Vicenze od djetinjstva; vidio je posebice mladu Margheritu već u Torinu 1862., a zatim tijekom blagdana sljedećih godina, sve dok obitelj Valmarana nije posjetila obitelj Fogazzaro u Milanu 1866., u onome što je zacijelo bila priprema za zahtjev za zaruke, koji se dogodio nekoliko mjeseci kasnije. Dvoje mladića vjenčali su se 31. srpnja 1866. u Vicenzi, koju su nedavno okupirale talijanske trupe nakon trećeg rata za neovisnost, a nekoliko mjeseci prije nego što je Veneto službeno postao dio Kraljevine Italije. Njegov posao bezvoljnog suradnika u odvjetničkom uredu ne dopušta mu da uzdržava sebe i svoju suprugu bez financijske pomoći svoje porijeklom. U Milanu je upoznao Abbondija Chialivu, starog Carbonara koji ga je uveo u književni milje scapigliata, pisaca koji su, poput Emilija Prage, braće Arrigo i Camillo Boito, Iginio Ugo Tarchetti, tražili nove putove u umjetnosti, svjesni Talijanski književni provincijalizam., pozivajući se na njemačku i francusku romantičnu tradiciju. Posebno se veže za Arriga Boita, ali nikada neće biti dio toga struja koja se, koliko god bila zbunjena i nerealna, u njezinim očima činila previše buntovnom kao konzervativni i intimno konformistički buržuj. 1868. položio je kvalifikacijske ispite za odvjetničko zvanje; pisao je svom stricu Giuseppeu 21. svibnja: «Evo mene, odvjetnika; super ponuda za moje buduće klijente! U međuvremenu stavljam na raspolaganje Građanski zakon, šaljem Postupak po licenci i osuđujem Kazneni zakon na zatvorsku kaznu». Zapravo, misli da se još uvijek posvećuje poeziji; 1869. rodila se Gina, prva kći, a u međuvremenu je počela raditi na romanu i pjesmi u stihovima. Miranda Ikona povećala mgx2.svg Ista tema u pojedinostima: Miranda (Fogazzaro). Fogazzaro je svom ocu poslao rukopis pjesme Miranda 3. prosinca 1873.: «Meni se čini dobro i u određenim dijelovima, moram li vam reći? jako dobro, ali ja sam prvi koji se slaže da svi autori, do većine lopova, imaju isto mišljenje o svojim stvarima.` Čak i njegovom ocu, koji je član odbora Marostice u talijanskom parlamentu, djelo se čini `lijepo, lijepo [...] Progutao sam tvoje replike sve u jednom dahu [...]` i traži nakladnik koji objavljuje, ali je dobivao samo odbijenice, toliko da je knjigu dao izdati o svom trošku 1874. godine. Kritičar Francesco de Sanctis Zatražio je prosudbe od poznatog učenjaka kao što je Gino Capponi koji, ne zna se s kakvim duhom okolnosti, daje laskavu ocjenu, ali je 15. lipnja 1874. dobio jasnu i strogu presudu velikog kritičara i kolege u Parlamentu. , Francesco de Sanctis: «Manira djeluje pomalo suhoparno i suhoparno, ali autor je to htio učiniti kako bi reagirao na morbidno obilje naših pjesničkih razdoblja i ostao malo bliže prirodi. Možda je prešao granicu, kao i sve reakcije. Našao sam neke dobre psihološke razloge, ali malo bogatstva i malo ozbiljnosti u njihovom razvoju i njihovim gradacijama. Najmanje zanimljiv je Enrico. Njegova knjiga pokazuje nam samo ambicije pjesnika i ljubavnika, a ne moć biti jedno ili drugo. A ako mi autor kaže da je upravo to mislio, onda je forma morala biti komična i ironična, a radnja je morala biti sasvim drugačija. Miranda je nijemi lik, kako bi rekli Nijemci, koji se malo po malo razvija pod pritajenim plamenom ljubavi. Prekrasan i također originalan koncept, ali malo proučen i malo proučen. Da autor ima snage za bolje, vidi se u pojedinim psihološkim trenucima koji su sretno uhvaćeni i dobro predstavljeni, posebno u Mirandinoj knjizi. Ti organski nedostaci proizvode monotoniju koja ponekad doseže točku umora i rječitosti, nedostatak izraza, višak nijeme koncentracije koji može hraniti scenu, ali ne tako dugu pjesmu.` Miranda se sastoji od tri dijela: Pismo, Mirandina knjiga i Enricova knjiga, koja razvija priču o neostvarenoj ljubavi: u Enricu bi Fogazzaro volio predstavljati lik mladog pjesnika estetizirajućeg i previše sebičnog da voli druge izvan sebe. sin svoga vremena viđen u najnegativnijoj strani, dok je u Mirandi djevojka prikazana - kako piše Gallarati Scotti (Život AF) - `u potpunosti rođena iz snova, tijela i duše, te stoga ima bljedilo i nedosljednost. Njena stopala ne dodiruju tlo, a srce joj, uostalom, ne kuca silovito, kao netko tko voli pravog muškarca u ovom stvarnom svijetu [...] ona nas pokreće za onoliki dio unutarnjeg svijeta onog svog pjesnika koji svijetli u njoj. Ali čim se kreće poput lika koji je središte malog preplitanja događaja [...] osjećamo da nikada nije imao pravi život». Međutim, ako ne kritičari i pisci, ta je pjesma oduševila čitateljsku publiku čiji je tada dominantni sentimentalni duh golicao i Fogazzaro iz nje crpio poticaj da nastavi putem književnog pisanja....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Boris Konstantinovič Zajcev (29. januar [10. februar] 1881, Orel — 28. januar 1972, Pariz) — ruski pisac i prevodilac, jedna od poslednjih velikih ličnosti Srebrnog doba. Otac, Konstantin Nikolajevič Zajcev - direktor moskovske fabrike metala Gužon, iz plemstva Simbirske gubernije. Detinjstvo je proveo u selu Usti u Žizdrinskom okrugu Kaluške pokrajine (danas Duminički okrug Kaluške oblasti). Osnovno obrazovanje stekao je pod rukovodstvom guvernante. U Kalugi je studirao u klasičnoj gimnaziji (1892-1894; nije diplomirao, 1902. je položio ispit iz antičkih jezika u 6. moskovskoj gimnaziji kao eksterni učenik). Završio je Kalušku realnu školu (1894-1897, dodatna klasa - 1898). Studirao je na hemijskom odseku Moskovske tehničke škole (1898-1899, izbačen zbog učešća u studentskim nemirima), na Rudarskom institutu u Sankt Peterburgu (1899-1901; nije diplomirao), na Pravnom fakultetu Moskovskog univerziteta ( 1902-1906; nije diplomirao). Počeo je da piše sa 17 godina. U jesen 1900. na Jalti se susreo sa A.P. Čehovom. Početkom 1901. poslao je rukopis priče „Nezanimljiva priča“ Čehovu i V. G. Korolenku. Iste godine upoznaje L. N. Andreeva, koji mu je pomogao na početku njegove književne karijere, uveo ga u književni krug `Sreda`, koji je vodio N. Telešov. U julu 1901. debitovao je pričom „Na putu” u „Kuriru”. Godine 1902. ili 1903. upoznao je I. A. Bunina, sa kojim je održavao prijateljske odnose dugi niz godina. Živeo je u Moskvi, često posećujući Sankt Peterburg. Član Moskovskog književno-umetničkog kruga (1902), učestvovao je u izdavanju časopisa Zori (1906), koji je postojao nekoliko meseci, od 1907. je redovni član Društva ljubitelja ruske književnosti, takođe član Društva periodičnih i književnih radnika. 1904. posetio je Italiju, živeo tamo nekoliko puta 1907-1911. Tokom Prvog svetskog rata živeo je u Pritikinu sa suprugom i ćerkom Natalijom. Decembra 1916. godine stupio je u Aleksandrovsku vojnu školu, marta 1917. je unapređen u oficira. U brošuri „Razgovor o ratu“ (Moskva, 1917) pisao je o agresivnosti Nemačke, sledio ideju rata do pobedničkog kraja. U avgustu 1917. se razboleo od upale pluća i otišao na odmor u Pritikino, gde je živeo do 1921, povremeno posećujući Moskvu. Godine 1922. izabran je za predsednika moskovskog ogranka Sveruskog saveza pisaca. Radio je u Zadruzi pisaca. Nakon što se 1922. razboleo od trbušnog tifusa, dobio je dozvolu da sa porodicom putuje u inostranstvo na lečenje. U junu 1922. Zajcev i njegova porodica preselili su se u Berlin. Aktivno je radio u časopisima „Moderne beleške” i „Link”. Septembra 1923. Zajcev i njegova porodica preselili su se u Italiju, u decembru su otišli ​​u Pariz, gde je kasnije živeo oko pola veka. Oktobra 1925. postao je urednik riškog časopisa „Chimes“, 1927. objavio je svoje radove u pariskom listu „Vozroždenie“. Proleće 1927. godine obeležilo je putovanje na Svetu Goru, što je rezultiralo pojavom putopisnih crtica pod istim nazivom „Atos“. Od 1925. do 1929. godine, novine Vozroždenie i Dni objavile su prvi deo dnevničkih zapisa The Vanderer. Ovi zapisi su posvećeni životu u Francuskoj. Pored toga, Zajcev je bio angažovan na odabiru materijala za književnu biografiju I. S. Turgenjeva, A. P. Čehova, V. A. Žukovskog, koji su naknadno objavljeni. Zaitsev je mnogo putovao po Francuskoj, ova putovanja su se ogledala u esejima o francuskim gradovima kao što su Gras, Nica, Avignon. U prvim godinama Drugog svetskog rata, Zajcev se ponovo okrenuo objavljivanju svojih dnevničkih zapisa. U listu „Vozroždenie” objavljena je serija novih dnevničkih zapisa „Dani”. Nakon što je Francuska okupirana od strane Nemačke 1940. godine, Zajceva nije objavljivala u ruskim publikacijama. Tokom ovih godina, Zajcev je na svaki mogući način odbijao da izvuče sopstvene zaključke o političkim nevoljama. Ali nastavlja da radi, pa je 1945. objavljena priča „Kralj David”. Zajcev je 1947. radio za pariske novine Russkaia Misl, a iste godine je izabran za predsednika Saveza ruskih pisaca u Francuskoj. Na ovoj poziciji ostaje do kraja života. 1959. počinje da sarađuje sa almanahom `Mostovi` u Minhenu, dopisuje se sa BL Pasternakom. 1957 - teška godina u ličnom životu Zajceva, supruga pisca pati od moždanog udara, Zajcev provodi sve dane u blizini kreveta svoje žene, nastavljajući da radi na žanru svakodnevnih dnevničkih zapisa. Godine 1964. dao je intervju o događajima iz 1917. [1] Godine emigracije bile su plodne godine Zajcevovog rada, objavljeno je više od 30 knjiga na ruskom jeziku, oko 800 tekstova u periodici. U inostranstvu je sarađivao u emigrantskim publikacijama („Moderne beleške“, „Renesansa“, „Ruska misao“, „Novi žurnal“ i dr.). Dugi niz godina bio je predsednik Saveza ruskih pisaca i novinara. Jedan od osnivača i član društva „Ikona“ u Parizu (1927). Pedesetih godina prošlog veka bio je član Komisije za ruski prevod Novog zaveta u Parizu. Sahranjen na groblju Sainte-Genevieve-des-Bois. Porodica Godine 1912. Zajcev se oženio Verom Aleksejevnom Smirnovom (rođenom Orešnjikovom) (1878 - 1965). Posle Od moždanog udara koji se dogodio kod nje 1957. godine, Boris Konstantinovič je osam godina samostalno brinuo o svojoj skoro potpuno paralizovanoj supruzi. Kao osamdesetogodišnjak, po savetu lekara, pokušao je da je postavi na noge i da je nosi po stanu kako bi izbegao stagnaciju u telu [2]. Njegov posinak Aleksej streljan je 1919. godine kao učesnik kontrarevolucionarne zavere. Ćerka Natalija [3] Književna delatnost U štampi je debitovao 1901. 1904-1907 objavljivao je u časopisima Pravda, Novi Put, Voprosi Zhizn, Zolotoe Fleece, Pass, zbirke znanja. Svoje eseje o Italiji objavljivao je u časopisu Pereval (1907) i listu Književno-umetnička nedelja (1907). Preveo G. Flober: „Iskušenje sv. Antonija“ (zbirka „Znanje“, knjiga 16, 1907) i „Prosto srce“ (almanah „Šipak“, knjiga 12, 1910). Prva zbirka „Priče. Knjigu 1 „objavila je u Sankt Peterburgu izdavačka kuća „Šipak“ (1906; 2. izdanje, 1908; 3. izdanje, 1909). U prozi se rukovodio uglavnom Čehovom, čiji je uticaj posebno primetan u zbirci „Priče. Knjiga 2“ (1909). Najznačajnijim predrevolucionarnim delom smatra se priča „Agrafena“ („Šipak“, knjiga 4, 1908), koja je upoređena sa „Životom čoveka“ L. N. Andreeva i u kojoj je uticao na prozu Fjodora Sologuba. Pored priča i novela, napisao je roman „Daleka zemlja“ („Šipak“, knj. 20, 21, 1913; zasebno izdanje Moskva, 1915), nekoliko drama – „Odanost“, „Imanje Lanina“ (1914). ; rediteljski debi E. B. Vahtangova). Prvo izdanje Sočinenije (sv. 1-7) objavljeno je 1916-1919 u Izdavačkoj kući pisaca u Moskvi. Priču „Plava zvezda“ (1918; ljubavna priča između sanjara Hristoforova i devojke turgenjevskog tipa) pisac je smatrao „najpotpunijom i najizrazitijom“, „krajem cele trake“ i „oproštajem od prošlost“. Zbirka priča „Sv. Nikola ”(Berlin, 1923). Istovremeno je objavio zbirku proznih i dramskih pripovedaka „Rafailo” (Moskva, 1922) i knjigu eseja „Italija” (1923), u kojima vide otklon od tragične savremenosti i traganje za harmoničnim jedinstvo u svetu evropske kulture. Godine 1927. objavljena je priča `Moj život i Diana`, koja će u budućnosti biti prepoznata kao jedno od najboljih dela Zajceva. Period emigracije Godine emigracije za Zajceva su bile teške, ali pošto nije pravio nikakve kompromise sa sovjetskim režimom, jedini izlaz je bio stvaranje van Rusije: „Živeći van domovine, mogu slobodno da pišem o onome što volim na poseban način ruskog života..., ruskim svetinjama, manastirima, o divnim piscima Rusije.“[4] Odlazak u Evropu izazvao je i dublje interesovanje za pravoslavlje, što se, naravno, odrazilo i na spisateljsko stvaralaštvo. Upravo se u njegovim delima odrazila sudbina Rusije u predrevolucionarnim godinama. Godine 1925. B. K. Zajcev je završio izmišljeni život `Monah Sergej Radonješki` (Pariz, 1925), kao i autobiografsku priču `Aleksej Božiji čovek`, kao i esej o A. Bloku. „Preosvećeni Sergije je za Zajceva bio oličenje te vrste ruske svetosti, koja je posebno draga onima koji žive u krvavim „vremenima tatarske oblasti“, onima koji u „zarobljeništvu“ dolaze do osećanja pokajanja“ [5] ]. U istom periodu u Berlinu, Zajcev je počeo da radi na romanu Zlatni uzorak. Roman predstavlja dva dela, jedan je posvećen predrevolucionarnom dobu, drugi je lirski monolog u kome pisac postavlja niz retoričkih pitanja, uokvirujući ih opisima pejzaža. Poslednja poglavlja su sećanja na „proklete dane“ 1917-1922. Roman je priča o mladoj ženi koja pada na prelazu vekova, uključuje detinjstvo i fazu života pre odlaska sa suprugom u emigraciju. „Po izlasku iz Rusije, Natalija u tišini čuvene kapele počinje da shvata značenje Hristovih reči, izrečenih prema legendi na ovom mestu apostolu Pavlu, koji je prvi pobegao iz Neronovog Rima: „Kuo vadis?“ Kamo griadeshi`, ruski - `Kuda ideš, Gospode?`). Roman `Zlatni uzorak` bio je poslednji u `Turgenjevskoj` fazi rada BK Zajceva. Godine 1928. u Parizu je objavljena knjiga eseja „Atos“, posvećena mitropolitu Evlogiju Georgijevskom. BK Zajcev je nekoliko godina više puta pokušavao da opiše misteriju ruske svetosti, piše fikcionalizovane biografije ruskih pisaca: „Život Turgenjeva” (Pariz, 1932), „Žukovski” (Pariz, 1951), „Čehov” (Njujork). , 1954), esej „Život sa Gogoljem“ (SZ, 1935, br. 59), „Život i sudbina Tjučeva (Na 75. godišnjicu njegove smrti)“ (Renesansa, 1949, br. 1). U svakoj biografiji B.K. Zajcev pokazuje „dvostruku“ sudbinu pisaca: sposobnost da bude umetnik i istovremeno „odraz misli o prevazilaženju smrti“ u njegovom „životu srca“ [7]. Odlika Zajcevovog shvatanja duhovne ruske književnosti i kulture uopšte je vizija Turgenjeva i Čehova kao „podzemnih” religioznih pisaca. Godine 1965. Zajcev je objavio „jednu od najboljih priča „Reka vremena“ (NŽ, br. 78), inspirisanu Čehovljevim „Biskupom“; u njoj prototip arhimandrita Andronika Arhimandrit Kiprijan (Kern)” [7]. Pored odraza pravoslavnih motiva u svom delu, Zajcev se delimično okreće svojoj autobiografiji, kao i opisu života emigracije. Godine 1922-1923, u Berlinu je objavljena 7-tomna zbirka radova Borisa Zajceva i tamo je prvi put objavljena knjiga lirskih skica pod naslovom „Italija”. Maj 1926. – početak rada na romanu „Kuća Pasi” (Berlin, 1935), jedinom romanu u kome je svestrano prikazan život emigracije. „U Parizu se pojavio osećaj da ste emigrant, a ne putnik. Možete poželeti bilo šta, razmišljati o bilo čemu, ali morate se čvrsto smestiti, nema kuda. Udišete vazduh kakav jeste i budite zahvalni na tome ”[8]. „Sećam se ovog puta, tajne `podzemne` melanholije, izgleda da sve ide dobro. Pariz, što ga više upoznaješ, više ti se sviđa. Ničim niste vezani, niko vam ne smeta, zahtevajući ljubav i obožavanje. Možete pisati i kucati šta god želite. I dobro je lutati po mestima starog Pariza, plemenito suvoparnog, gracioznog... a ipak, svejedno...“ [8] Godine 1927. Boris Zajcev je posvetio knjigu priča `Čudno putovanje` sećanju na svoju pokojnu majku. Ali priča `Anna`, objavljena nešto kasnije (1929), postala je emotivni odgovor. Opisuje smrt seoske mlade žene koja živi u Rusiji. Priča je napisana na neobično oštar način za Zajceva. U 30-50-im godinama. B. K. Zajcev je radio na tetralogiji posvećenoj svojoj ženi „Glebovo putovanje”: „Zora” (1934-36, objavljena 1937), „Tišina” (1938-39, objavljena 1948), „Mladost” (1940-44, objavljeno 1950) i Drvo života (1953). Memoarske skice i nekrolozi, gde Zajcev daje portrete A. Belog, K. Balmonta, V. Ivanova, D. Merežkovskog, A. Benoa, K. Močulskog, N. Berđajeva i drugih, sakupljeni su u knjigama „Moskva“ (Pariz, 1939), „Daleko“ (Vašington, 1965), „Moji savremenici“ (London, 1988). Po žanru se može klasifikovati kao elegični i autobiografski roman. Njegova tema je formiranje umetnika koji se „priprema za otvaranje svog „grada Kiteža” u Rusiji koji je zauvek otišao u izgnanstvo. Gleb uči percepciju života od drevnih ruskih svetaca, strasnonosnih knezova Borisa i Gleba, emocionalna srž narativa je hrišćanska težnja za večnošću“[6]. Kako je Gleb odrastao, može se naći referenca na jevanđelsku parabolu o izrastanju drveta vere iz `gorušičinog zrna`. Boris Zajcev se takođe bavio prevodilačkom i novinarskom delatnošću. Boris Zajcev je 1941-1942 radio na prevodu ritmičke proze Pakla iz Danteove Božanstvene komedije (objavljeno: Pariz, 1961). U martu 1923. Zajcev je izabran za potpredsednika Saveza ruskih pisaca i novinara; istovremeno sarađivao u berlinskom listu „Dani“, praškom časopisu „Volia Rossii“. Od 1927. bio je počasni član književno-filozofskog društva „Zelena lampa“, čiji su osnivači D. Merežkovski i Z. Gipijus. Objavljeno u časopisu „Moderne beleške“, kao i u listu „Najnovije vesti“, zatim u „Renesansi“. Od 1925. uređivao je časopis Chimes. Generalno, tokom ovog perioda do 1940. godine objavljeno je oko 200 publikacija. Tokom 1940-ih sarađivao je sa časopisima Grani, Vestnik RSKhD, Mosti, Novi Žurnal, novinama Russkaia Misl, Novoe Russkoe Slovo i dr. Tridesetih godina prošlog veka Boris Zajcev je bio jedan od najcenjenijih pisaca „starije” generacije emigracije.