Sanja Domazet BOŽANSTVENI BEZBOŽNICI 2 IKONE XX VEKA Službeni glasnik, 2017. 326 strana. Sem što je uprljana sa donje strane, ništa drastično, knjiga je lepo očuvana. Božanstveni bezbožnici 2 je nastavak izuzetne zbirke literarnih portreta najblistavijih umova HH veka autorke Sanje Domazet. Četrdeset reportaža o ličnostima u knjizi u stvari su stilski i poetski oblikovane kratke priče, čiji su junaci obeležili vreme u kome živimo. Lične reminiscencije daju pričama poetsku notu, dok enciklopedijsko znanje autorke od naizgled biografskih detalja tvori uzbudljivu životnu dramu svakog junaka ponaosob, otkrivajući unutrašnje svetove onih koji su oblikovali svet u kome živimo. Kao vešta novinarka i darovita spisateljica, Sanja Domazet ikone HH veka na pozornici života osvetljava iz drugačijeg, intimnog, ljudskog ugla. Ivo Andrić, Semjuel Beket, Bili Holidej, Miloš Crnjanski, Marina Abramović, Vladimir Putin, Merilin Monro, Koko Šanel...

Borislav Lalić - Če Gevara Novosti, Beograd, 2011, mek povez, 307 strana, 17 x 24 cm , ilustrovano, ćirilica, nova knjiga. Uz kjnigu ide i poster Če Gevara: život, smrt, legenda... Knjiga o Čeu je roman iz života i roman iz novinarskog pera. Uz sve što je uradio u životu Če se potrudio i da umre na vreme, kaže autor. Ernesto Gevara, nesuđeni lekar, romantični revolucionar, buntovnik sa razlogom, žrtva po sopstvenom izboru, postao je ikona mladih XX veka... Borislav Lalić, novinar i publicista, rođen je 1936. godine u Vinickoj, kraj Berana. Završio je Pravni fakultet na Beogradskom univerzitetu, a novinarstvo je njegova profesija od studentskih dana. Počeo je kao saradnik u „Studentu” i reporter u agenciji Tanjug. Potkraj šezdesetih godina prošlog veka započeo karijeru dopisnika iz inostranstva. Punih dvadeset godina izveštavao je za jugoslovensku štampu, radio i televiziju iz Meksika, sa Kube, iz Španije, SAD i Ujedinjenih nacija. U plodnoj novinarskoj karijeri objavio je knjige „Čudo u Španiji”, „Putnici bez povratne karte”, monografiju „Kuba”, „Če Gevara, život, smrt, legenda”, „Fidel Kastro, jedan čovek, jedna revolucija”, „Čovek od krompira”. Dobitnik je Nagrade za životno delo Saveza novinara Jugoslavije (2000) i novinarske nagrade „Svetozar Marković” Udruženja novinara Srbije (1995). Član je Udruženja književnika Srbije.

57815) SAMOĆA I DRUŠTVO , Silvana Paternostro , Vulkan Beograd 2021 , biografija Život Gabrijela Garsije Markesa, ispričan uz pomoć njegovih prijatelja, porodice, obožavalaca, sagovornika, kolega šaljivdžija, pijanaca i nekoliko uglednih ljudi. Usmena istorija o biografiji legendarnog latinoameričkog pisca Gabrijela Garsije Markesa raskošan je i redak istorijski dokument koji čuva kolektivno sećanje na njegov život, te promišlja o zanimanju pisca iz ugla običnih ljudi, zapitanih o tome kako je došao do rilkeovskog nužnog pakta sa samoćom. Knjiga „Samoća i društvo` sačinjena je iz dva dela. U prvom delu Pre „Sto godina samoće“ reč imaju oni koji su ga poznavali pre nego što je postao opštevoljena latinoamerička ikona. Fragmentirani tekstovi sačinjeni su od pripovesti njegovih rođaka i prijatelja iz doba kada Markes još uvek nije imao ličnog engleskog krojača niti engleskog biografa, i kada još uvek nije provodio vreme sa predsednicima i multimilionerima. To je priča o malom dečaku iz provincije koji je odlučio da postane pisac i uspeo u tome. Drugi deo Posle „Sto godina samoće“ opisuje čoveka koji se krio iza legende u koju se pretvorio Garsija Markes. Sve od Arakatake pa do Barankilje, Bogote, Pariza i Meksiko Sitija čini se da se samoća koja mu je bila potrebna da bi stvarao svoja remek-dela pretvarala u neku vrstu razuzdane zabave kad god svoje vreme nije posvećivao pisanju. Samoća i društvo – to je upravo Gabrijel Garsija Markes. Usamljena i nesigurna osoba kojoj su bili potrebni prijatelji, kao i naklonost i divljenje okoline, uprkos egoističnoj svesti o svojoj veličini. Ovo je knjiga koja demonstrira da su prijateljstvo i okolnosti, a iznad svega disciplina i posvećenost, neophodni da bi se trijumfovalo u životu. NOVO , mek povez, format 14,5 x 20,5 cm , latinica, 270 strana , ilustrovano,

Н.Г.Машковцев: И.Ј.РЈЕПИН Издавач: КУЛТУРА, Београд, 1948.год. Меки повез, 166 страна, илустровано, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Иља Јефимович Рјепин (рус. Илья́ Ефи́мович Ре́пин; Чугујив, 5. август 1844 — Кукала, 29. септембар 1930) је био руски сликар и вајар. Његови реалистички радови показивали су велику психолошку дубину и показивали су напетости унутар постојећег поретка. У Совјетском Савезу двадесетих и тридесетих година 20. века његови радови су представљени као прогресивни модел како треба да сликају остали сликари у Совјетском Савезу. Рођен је близу Харкова. Његови родитељи су били руски војни досељеници. Најпре је изучио занат код локалног сликара икона и започео је са изучавањима сликања портрета. Отишао је 1866. у Санкт Петербург, где су га примили на Царску академију уметности. Од 1873. до 1876. боравио је у Италији и Паризу помоћу стипендије, коју је добио од академије. У Паризу се упознао са делима импресиониста, што је значајно утицало на његов колорит и осенчавање. Ипак његов стил је остао ближи старим европским мајсторима, попут Рембранта. Обично би сликао народ, а у каснијим фазама сликао је и царску елиту и интелигенцију. За време Царске Русије био је један од првих портретиста који је путовао по Русији и цртао обичан народ. Ка цртању обичног народа усмерио га је Владимир Стасов, тада главни критичар и познавалац руске уметности. Разлог је био и у томе што су такви радови били добро прихваћени код главних купаца уметничких дела, кнеза Третјакова па и великог кнеза и царевог сина Владимира Александровича. Када се вратио у Русију припадао је од 1878. покрету передвижника, уметника који су се побунили против академског формализма службене академије. Тада је насликао чувену слику људи, који вуку барже на Волги, Бурлаци на Волги (рус. Бурлаки на Волге). Слика је фокусирана само на особе тиме да је остатак слике (позадина) остала ненацртана. Та психолошка концентрација лица на сликама је уједном била и револуционарни почетак цртежа, не само у Русији већ и у Европи. Након убиства цара Александра II 1881. насликао је низ слика са темом руског револуционарног покрета. У то доба насликао је и слику „Ускршња процесија у Курској губернији“. Та слика показује различите класе и напетости међу њима постављене у контекст традиционалног верског обреда. Сви на слици су уједињени у полаганом, али непрекидном кретању напред. Слику „Иван Грозни и његов син“ завршио је 1885. Слика показује ужаснутог Ивана Грозног, који грли свога сина, који умире, а кога је он пре тога смртно ранио у неконтролисаном бесу. Једна од Рјепинових најкомплеснијих слика је „Одговор Запорошких козака турском султану“. Ту је слику сликао неколико година. Слику је замислио као проучавање смеха, али убацио је у њу идеје слободе, једнакости и братства украјинских козака. Започео је слику касних 1870-их, а завршио ју је 1891. и одмах је продао цару. Цар је тада слику платио 35.000 рубљи, што је био огроман износ у то доба. Рјепин је насликао и бројне чувене личности као Лава Толстоја, Дмитрија Мендељева, Мусоргског, Павла Третјакова и Тараса Шевченка. Рјепин је сам саградио кућу северно од Санкт Петербурга. Након Октобарске револуције кућа му се нашла у Финској. Позивали су га да се врати у Русију, али одговарао је да је престар да путује. Умро је 1930. у Кукали у Финској.

Miloš Crnjanski : ESEJI I PRIKAZI / Crnjanski, Miloš, 1893-1977 изабрали и приредили Бошко Петровић и Стојан Трећаков Нови Сад : Књижевна заједница Новог Сада, 1991, tvrdi povez, Fizički opis 437 стр. ; 21 cm Sadržaj : I ( 5-57): Личност и дело (7-8); За слободни стих (9-15); Послератна књижевност (16-42); Утицаји мађарске културе (43-45); Have you a good murder (46-52); Текелијанум (53-55); Данашњи књижевник и религија (56-57). - II (59-80): Записи ђенерала Пишчевића (61-64); Вожд (65-69); Лепота ђенерала Стратимировића (70-74); Једно путовање кнеза Михаила (75-77); Ђачки лик краља Милана (78-80). - III Размишљања о Његошу (83-87); На гробу Ђуре Даничића (88-90); Стогодишњица Јакова Игњатовића : 30. новембар 1922. (91-94); О стогодишњици Васе Живковића (95-99); Кнез Иво Војновић (100-102); Песник живота (103-105); Змај (106-108); Јован Јовановић Змај (109-112); Лаза Костић (113-118); Бисерни стихови о Венецији : поводом припреме да се претставом `Јелисавете кнегиње црногорске` прослави стогодишњица Ђуре Јакшића (119-124); Слика Алексе Шантића (125-127); Књижевно дело Милана Савића (128-132); Јован Скерлић (133-134); Савест једне генерације : двадесет и пет година од смрти Радоја Домановића (135-137); Ритмови Тодора Манојловића (138-140); Иво Андрић: Ex Ponto (141-147); Откровење Растка Петровића (148-155); Марко Ристић: Од среће и од сна (156-158). - IV (159-318): Шекспирови сонети (161-195); Моји енглески песници (196-245): Џефри Чосер (196-200); Кристофер Марло (200-206); Волтер Рали (207-219); Џон Дан (220-227); Перси Биш Шели (227-236); Савременици (236-245); Лопе де Вега (246-247); Камуињш (248-263); Виљем Блек (264); Самртничка наслоњача у Вајмару (265-268); Новембар Гистава Флобера (269-276); Флоберова Саламба (277-284); Едмон Ростан (285-291); Оскар Уајлд (292-299); Ady Endre (300-302); Трагедија Мигуела де Унамуна (303-307); Трагедија Панаит Истратија (308-310); Луначарски и икона (311-313); Смех Валентина Катајева (314-318). - V (319-359): Бивше кулисе (321-323); Комедија : поштованој гђи Михичићки (324-328); Милка Марковићка (329); Добриновић компонован са успоменама (330-331); Театрални Михаило (332-334); Кајање : премијера домаће драме г. Александра Илића, 24. маја (335-337); Гостовање Загребачког казалишта (338-340); Гундулићева Дубравка (341-343); Гогољева Смрт и Даћа (344-346); Краљ Лир, од Шекспира (347-349); Јулије Цезар, од Шекспира (350-352); Укроћена горопад, од Шекспира (353-356); Комедија вицева : Бранислав Нушић: Београд некад и сад (357-359). - VI (363-371): Концерат Николе Зеца : на гласовиру гђица Јелка Стаматовићева (363-364); Спомен Мокрањцу (365); Јаков Готовац : пред сутрашњу премијеру `Моране` (366-368); Марксистичка теза : поводом приказа музичког барока г. Д-р Вој. Вучковића (369-371). - VII (373-392): Милош Голубовић (375-376); Петар Добровић (377-382); Сликарство Јована Бијелића (383-387); Вече код Мештровића (388-391); Сликарство Петра Добровића : поводом изложбе (392). - VIII (393-415): Кинематограф, откровење духовног живота (395-398); Христос Абела Ганса (399-400); Могућност филма код нас (401-403); Југославија и Југословени по париским биоскопима (404-406); Мике, највећа сензација тон-филма (407-409); Љубавна парада, велика филмска оперета (410-412); Смех Конрада Фајта (413-415); Именик (417-426); Библиографија (427-431); Напомена (433). Кор. и хрпт. ств. насл.: Есеји Тираж 1000 Именик: стр. 417-426 Библиографија: стр. 427-431 Očuvanost 4.

Mateja Matejić : DOZIVANJA , Raška škola / Kosovo Publishing Company 1996, str. 142. Eseji; Književnost; Pravoslavlje ; Srpska emigracija. Očuvanost 4. Sadržaj na slikama. Матеја Матејић рођен је 19. фебруара, 1924. године у Смедереву, у патријархалном дому. По окончању Другог светског рата, 1945, у 21. години живота, Матеја је емигрирао у Сједињене Америчке Државе. На Државном универзитету у Мичигену је дипломирао. На истом Универзитету, неколико година касније, одбранио је докторску дисертацију. Прота Матеја је дошао у Колумбус, Охајо, на позив Епископа источноамеричког др Саве Вуковића, 1967. године, када је и основана црквена заједница (парохија) у овом граду. Скоро годину дана, а сваког викенда, Прота је, са породицом, у једном правцу, возио преко 200 км, из Кливленда у Колумбус, да би служио свету Литургију и са народом проводио време. Ускоро, црквени одбор донео је одлуку о куповии земљишта и једне куће где је направљена капела тј. богослужбено место. Године 1968. отац Матеја се сели у Колумбус када и бива изабран за професора Државног универзитета Охајо у Колумбусу. Са својим парохијанима зида велелепни храм, посвећен Св. Стефану Дечанском. Храм је био завршен за годину дана. Осветио га је Епископ источноамерички др Сава Вуковић, 8. септембра, 1973. године. Поред нове цркве, прота Матеја, заједно са парохијанима, купује још два објекта уз само црквено имање. У Споменици ове парохије, а поводом 25. година храма у Колумбусу, између осталог стоји записано: ”Много важнији него физички и материјални циљ је духовни напредак заједнице Православља. Посета службама је одлична не само недељом него и осталим светим данима. Број народа који се причешћује је необично велики.” Од оснивања парохије 1967. стални свештеник био је прота Матеја. У мировину одлази 1991. године. Од 1968. предавао је на Државном Универзитету Охајо у Колимбусу где је основао (1970.) и водио, научни пројекат познат као ”Хиландарска соба”. Био је први директор Истраживачког центра за средњовековну славистику. Дуго година био је главни уредник издавачке установе ”Косово” као и званичног листа СПЦ у Америци и Канади ”Стаза Православља.” Одликован је, 2000. године, орденом Светог Саве првог степена као и архиепископском граматом Његове Светости Патријарха српског Павла Највећи успех оца Матеје Матејића јесте оснивање ”Хиландарске собе” при Државном универзитету у Колумбусу, Охајо. Са благословом Епископа источнамеричког др Саве (Вуковића) и уз помоћ колега са Универзитета, неколико америчких научних установа и председника Српског народног савеза Божидара Стојановића (Боб Стоун), отворена је 1970. године, ”Хиландарска соба” при Универзитету (Хиландарски научни пројекат). Касније, пројекат добија ново име ”Хиландарска научна библиотека и архивски центар за проучавање словенског средњовековља”. Прота Матеја, заједно са сином, др Предрагом Матејићем, одлази у Хиландар 1970. године и наредних пет година снимају и микрофилмују све рукописе у манастиру Хиландару као и у још три светогорска манастира. Данас ”Хиландарска научна библиотека” у Колумбусу је највеће ”хранилиште” словенских рукописа на микрофилму у свету. Осим тога, ”Хиландарска научна библиотека” поседује стотине дијапозитива на којима су снимци икона, фресака, зграда, црквених утвари и других објеката. Кроз ”Хиландарску научну библиотеку” Државног универзитета у Охају, током три деценије постојања, прошло је преко триста научних радника из целог света. После пожара у Хиландару, свима је постало јасно колико је драгоцен посао урадила група научника са Универзитета из Охаја, на челу са оцем Матејом Матејићем. Уснуо је у Господу у 94. години живота, на дан Светог апостола Акиле и преподобног Никодима, 27. јула, 2018. године. Побројаћу само нека дела која су изашла из пера оца Матеје. Ова дела представљају само мали исечак из богате духовне и академске ризнице свештеника и професора Матеје Матејића. Тамо где време не стари; Православље – Храброст бити друкчијим, снага остати не промењен; На стазама избегличким: Српско песништво у избеглиштву 1945-1968; Плодови бдења; Јеванђеље по Мајку; Свет извезен стиховим; Кратка историја Руске Православне Цркве (На енглеском), Биографија Св. Саве (На енглеском), Антологија Српске средњовековне књижевности (На енглеском), Света гора и манастир Хиландар (На енглеском), Однос Руске Православне Цркве и Српске Православне Цркве кроз векове (На енглеском), Косово и Видовдан 600. година касније (На енглеском), Невоље у Хиландару, Библијска упутства за Хришћански живот (На енглеском), Хиландарски рукописи (На српском и енглеском), Преостало је не промењено, Најстарија Хришћанска литургија (На енглеском) и ”A festschrift for Leon Twarog.”