"Zakucavanje za večnost: Majkl Džordan i svet koji je stvorio" je izuzetna biografska knjiga autora Dejvida Halberstama koja nas vodi na uzbudljivo putovanje kroz život i karijeru jednog od najvećih sportskih ikona - Majkla Džordana. Ova knjiga otkriva priču o čoveku koji je svojim neverovatnim talentom, izuzetnom predanošću i neupitnom posvećenošću postao sinonim za košarku, ali i inspiracija za mnoge generacije širom sveta. Dejvid Halberstam, cenjeni novinar i pisac, istražuje svaki aspekt Džordanovog života, počevši od njegovog odrastanja u Severnoj Karolini i prve ljubavi prema košarci, preko izazova koje je savladao tokom srednje škole i koledža, pa sve do ključnih trenutaka njegove karijere u Čikago Bulsima. Kroz brojne intervjue sa Džordanovim saradnicima, prijateljima i porodicom, Halberstam otkriva dublji uvid u Džordanov karakter, mentalitet i način razmišljanja koji su ga vodili ka vrhuncima uspeha. Osim što se fokusira na sportske podvige, ova knjiga donosi i priču o kontroverzama i izazovima sa kojima se Džordan suočavao tokom svoje karijere. Halberstam istražuje i uticaj koji je Džordan imao na svet sporta, marketinga i popularne kulture. Njegova pojava na terenu donela je revoluciju u NBA i promenila način na koji se košarka percipira i igra. "Zakucavanje za večnost" je ne samo biografska knjiga o Majklu Džordanu, već i duboka studija o fenomenu sportske slave i njenoj ceni. Kroz priču o jednom od najnadarenijih sportista svih vremena, Dejvid Halberstam nas podseća na važnost vere u sopstvene talente, neiscrpne truda i posvećenosti cilju. Ova knjiga je nezaobilazno štivo za sve ljubitelje sporta, ali i inspirativna priča koja će motivisati svakoga ko sanja o dostizanju vrhunskih rezultata u bilo kojoj oblasti života.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Joe DiMaggio je na svakom koraku bio jedan čovjek kojeg smo mogli pogledati i koji je činio da se osjećamo dobro. U teškim tridesetima bio je dječak imigrant koji je uspio - i potaknuo New York Yankeese u novu eru dinastije. Bio je Yankee Clipper, ikona elegancije, čovjek koji se udvarao i osvojio Marilyn Monroe - najljepša djevojka o kojoj je Amerika mogla sanjati. Joe DiMaggio bio je ogledalo našeg najboljeg ja. A bio je i najusamljeniji heroj kojeg smo ikada imali. U ovoj revolucionarnoj biografiji, novinar Richard Ben Cramer, dobitnik Pulitzerove nagrade, predstavlja šokantan portret kompliciranog, zagonetnog života. Priča koju DiMaggio nikada nije htio ispričati govori o njegovoj milosti—i pohlepi; njegovo dostojanstvo, ponos - i skriveni stid. To je priča koja se proteže kroz dvadeseto stoljeće, iznoseći na vidjelo ne samo američku nacionalnu igru, već i rođenje (i cijenu) moderne nacionalne slavne osobe. Džozef Pol „Džo“ DiMađo (izgovara se: diˈmaddʒo) je igrač američke glavne bejzbol lige koji je svoju 13-godišnju karijeru proveo samo u Njujork Jenkisima. Najpoznatiji je po tome što je imao 56 uzastopnih utakmica sa najmanje jednim pogotkom (1941), što je rekord koji i danas stoji[1]. Postao je član Bejzbol kuće slavnih 1955. godine. Tokom svoje 13-godišnje karijere, Njujork Jenksi su osvojili devet šampionata. Godine 1969. izabran je za najboljeg živog sportiste[2]. On je srednji od tri brata koji svi igraju u Major ligi bejzbola. Joe DiMaggio je takođe poznat kao drugi muž Merilin Monro. Dana 14. januara 1954, Dimađo i Monro su se tajno venčali u gradskoj kući San Franciska. Međutim, njihov brak je trajao samo 9 meseci.

"Zakucavanje za večnost: Majkl Džordan i svet koji je stvorio" je izuzetna biografska knjiga autora Dejvida Halberstama koja nas vodi na uzbudljivo putovanje kroz život i karijeru jednog od najvećih sportskih ikona - Majkla Džordana. Ova knjiga otkriva priču o čoveku koji je svojim neverovatnim talentom, izuzetnom predanošću i neupitnom posvećenošću postao sinonim za košarku, ali i inspiracija za mnoge generacije širom sveta. Dejvid Halberstam, cenjeni novinar i pisac, istražuje svaki aspekt Džordanovog života, počevši od njegovog odrastanja u Severnoj Karolini i prve ljubavi prema košarci, preko izazova koje je savladao tokom srednje škole i koledža, pa sve do ključnih trenutaka njegove karijere u Čikago Bulsima. Kroz brojne intervjue sa Džordanovim saradnicima, prijateljima i porodicom, Halberstam otkriva dublji uvid u Džordanov karakter, mentalitet i način razmišljanja koji su ga vodili ka vrhuncima uspeha. Osim što se fokusira na sportske podvige, ova knjiga donosi i priču o kontroverzama i izazovima sa kojima se Džordan suočavao tokom svoje karijere. Halberstam istražuje i uticaj koji je Džordan imao na svet sporta, marketinga i popularne kulture. Njegova pojava na terenu donela je revoluciju u NBA i promenila način na koji se košarka percipira i igra. "Zakucavanje za večnost" je ne samo biografska knjiga o Majklu Džordanu, već i duboka studija o fenomenu sportske slave i njenoj ceni. Kroz priču o jednom od najnadarenijih sportista svih vremena, Dejvid Halberstam nas podseća na važnost vere u sopstvene talente, neiscrpne truda i posvećenosti cilju. Ova knjiga je nezaobilazno štivo za sve ljubitelje sporta, ali i inspirativna priča koja će motivisati svakoga ko sanja o dostizanju vrhunskih rezultata u bilo kojoj oblasti života.

Kategorije: Publicistika / Biografija / Internet i računari / Netopija Laguna Format: 13x20 cm Broj strana: 776 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 23. april 2012. Ekskluzivna biografija kreativnog vizionara koji je promenio savremeni svet. Napisana na osnovu više od četrdeset intervjua sa Stivom Džobsom, kao i na osnovu više od stotinu intervjua sa članovima porodice, prijateljima, suparnicima, konkurentima i kolegama – ova knjiga predstavlja hroniku burnog života i žestoke ličnosti kreativnog preduzetnika čija je strast prema savršenstvu i mahniti nagon za delanjem doneo revoluciju u šest privrednih grana: u personalnim računarima, animiranim filmovima, muzici, telefonima, tablet računarstvu i digitalnom izdavaštvu. U vreme kada društva širom sveta pokušavaju da stvore privredu za digitalno doba, Džobs je najistaknutija ikona inventivnosti i primenjene imaginacije. On je znao da se nova vrednost u dvadeset prvom veku najbolje može stvoriti spajanjem kreativnosti i tehnologije, pa je izgradio kompaniju u kojoj su stvaralački iskoraci bili kombinovani sa izvanrednim inženjerskim dostignućima. Iako je Džobs sarađivao u nastanku ove knjige, nije zahtevao da ima kontrolu nad onim što će biti napisano, pa čak ni pravo da to pročita pre nego što knjiga bude objavljena. Ništa nije zabranio, štaviše, podsticao je ljude koje je poznavao da govore iskreno. „Uradio sam mnogo stvari kojima se ne ponosim“, rekao je on. „Ali u mom ormaru nema takvog prljavog veša koji niko ne bi smeo da pronađe.“ Džobs je umeo da dovede ljude oko sebe do besa i očajanja. Ali njegova ličnost i proizvodi bili su isprepletani, baš kao što je to slučaj s „Eplovim“ hardverom i softverom. Njegova izuzetna priča, ispripovedana u ovoj majstorskoj biografiji, ispunjena je lekcijama o inovacijama, liderstvu i vrednostima. p.s.d.1

Samoća i društvo - Silvana Paternostro Istinita priča o životu Gabrijela Garsije Markesa VULKAN Broj strana: 270 Godina izdanja: 2021. KAO NOVO Život Gabrijela Garsije Markesa, ispričan uz pomoć njegovih prijatelja, porodice, obožavalaca, sagovornika, kolega šaljivdžija, pijanaca i nekoliko uglednih ljudi. Usmena istorija o biografiji legendarnog latinoameričkog pisca Gabrijela Garsije Markesa raskošan je i redak istorijski dokument koji čuva kolektivno sećanje na njegov život, te promišlja o zanimanju pisca iz ugla običnih ljudi, zapitanih o tome kako je došao do rilkeovskog nužnog pakta sa samoćom. Knjiga Samoća i društvo sačinjena je iz dva dela. U prvom delu Pre „Sto godina samoće“ reč imaju oni koji su ga poznavali pre nego što je postao opštevoljena latinoamerička ikona. Fragmentirani tekstovi sačinjeni su od pripovesti njegovih rođaka i prijatelja iz doba kada Markes još uvek nije imao ličnog engleskog krojača niti engleskog biografa, i kada još uvek nije provodio vreme sa predsednicima i multimilionerima. To je priča o malom dečaku iz provincije koji je odlučio da postane pisac i uspeo u tome. Drugi deo Posle „Sto godina samoće“ opisuje čoveka koji se krio iza legende u koju se pretvorio Garsija Markes. Sve od Arakatake pa do Barankilje, Bogote, Pariza i Meksiko Sitija čini se da se samoća koja mu je bila potrebna da bi stvarao svoja remek-dela pretvarala u neku vrstu razuzdane zabave kad god svoje vreme nije posvećivao pisanju. Samoća i društvo – to je upravo Gabrijel Garsija Markes. Usamljena i nesigurna osoba kojoj su bili potrebni prijatelji, kao i naklonost i divljenje okoline, uprkos egoističnoj svesti o svojoj veličini. Ovo je knjiga koja demonstrira da su prijateljstvo i okolnosti, a iznad svega disciplina i posvećenost, neophodni da bi se trijumfovalo u životu.

57815) SAMOĆA I DRUŠTVO , Silvana Paternostro , Vulkan Beograd 2021 , biografija Život Gabrijela Garsije Markesa, ispričan uz pomoć njegovih prijatelja, porodice, obožavalaca, sagovornika, kolega šaljivdžija, pijanaca i nekoliko uglednih ljudi. Usmena istorija o biografiji legendarnog latinoameričkog pisca Gabrijela Garsije Markesa raskošan je i redak istorijski dokument koji čuva kolektivno sećanje na njegov život, te promišlja o zanimanju pisca iz ugla običnih ljudi, zapitanih o tome kako je došao do rilkeovskog nužnog pakta sa samoćom. Knjiga „Samoća i društvo` sačinjena je iz dva dela. U prvom delu Pre „Sto godina samoće“ reč imaju oni koji su ga poznavali pre nego što je postao opštevoljena latinoamerička ikona. Fragmentirani tekstovi sačinjeni su od pripovesti njegovih rođaka i prijatelja iz doba kada Markes još uvek nije imao ličnog engleskog krojača niti engleskog biografa, i kada još uvek nije provodio vreme sa predsednicima i multimilionerima. To je priča o malom dečaku iz provincije koji je odlučio da postane pisac i uspeo u tome. Drugi deo Posle „Sto godina samoće“ opisuje čoveka koji se krio iza legende u koju se pretvorio Garsija Markes. Sve od Arakatake pa do Barankilje, Bogote, Pariza i Meksiko Sitija čini se da se samoća koja mu je bila potrebna da bi stvarao svoja remek-dela pretvarala u neku vrstu razuzdane zabave kad god svoje vreme nije posvećivao pisanju. Samoća i društvo – to je upravo Gabrijel Garsija Markes. Usamljena i nesigurna osoba kojoj su bili potrebni prijatelji, kao i naklonost i divljenje okoline, uprkos egoističnoj svesti o svojoj veličini. Ovo je knjiga koja demonstrira da su prijateljstvo i okolnosti, a iznad svega disciplina i posvećenost, neophodni da bi se trijumfovalo u životu. NOVO , mek povez, format 14,5 x 20,5 cm , latinica, 270 strana , ilustrovano,

Novo! Saljem kao preporucenu tiskovinu nakon uplate na racun (cena knjige+180 dinara za postarinu)ili postekspresom nakon uplate na racun/pouzecem ili kao cc paket nakon uplate na racun/pouzecem. Autor:: Volter Ajzakson Žanrovi:: Autobiografije i biografije, Publicistika Izdavač:: Laguna Godina izdanja:: 23. april 2012 ISBN: 978-86-521-0956-2 Broj strana: 776 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 cm Ekskluzivna biografija kreativnog vizionara koji je promenio savremeni svet. Napisana na osnovu više od četrdeset intervjua sa Stivom Džobsom, kao i na osnovu više od stotinu intervjua sa članovima porodice, prijateljima, suparnicima, konkurentima i kolegama &ndash ova knjiga predstavlja hroniku burnog života i žestoke ličnosti kreativnog preduzetnika čija je strast prema savršenstvu i mahniti nagon za delanjem doneo revoluciju u šest privrednih grana: u personalnim računarima, animiranim filmovima, muzici, telefonima, tablet računarstvu i digitalnom izdavaštvu. U vreme kada društva širom sveta pokušavaju da stvore privredu za digitalno doba, Džobs je najistaknutija ikona inventivnosti i primenjene imaginacije. On je znao da se nova vrednost u dvadeset prvom veku najbolje može stvoriti spajanjem kreativnosti i tehnologije, pa je izgradio kompaniju u kojoj su stvaralački iskoraci bili kombinovani sa izvanrednim inženjerskim dostignućima. Iako je Džobs sarađivao u nastanku ove knjige, nije zahtevao da ima kontrolu nad onim što će biti napisano, pa čak ni pravo da to pročita pre nego što knjiga bude objavljena. Ništa nije zabranio, štaviše, podsticao je ljude koje je poznavao da govore iskreno. &bdquoUradio sam mnogo stvari kojima se ne ponosim&ldquo, rekao je on. &bdquoAli u mom ormaru nema takvog prljavog veša koji niko ne bi smeo da pronađe.&ldquo Džobs je umeo da dovede ljude oko sebe do besa i očajanja. Ali njegova ličnost i proizvodi bili su isprepletani, baš kao što je to slučaj s &bdquoEplovim&ldquo hardverom i softverom. Njegova izuzetna priča, ispripovedana u ovoj majstorskoj biografiji, ispunjena je lekcijama o inovacijama, liderstvu i vrednostima.

Diva: Marija Kalas - Mišel Marli odlicno stanje Najveća pevačica svog doba i njena ljubavna drama. Da li je moguće istovremeno se ostvariti u umetnosti i ljubavi? Marija to nije znala. Ono što je, međutim, zaista želela jeste da bude žena pored Aristotela Onazisa. Ne diva. Venecija 1975. Marija Kalas je najveća operska pevačica svog doba. Njen glas ima raspon od neverovatne tri oktave, a njena gluma temelji se prevashodno na tom tehnički perfektnom glasu. Ali umetničko savršenstvo koje oličava na sceni polako uzima svoj danak. Glas preti da je izneveri i ona žudi za pauzom – koju joj ne dopuštaju ni svet opere, a ni njen suprug i menadžer Menegini. Tada Marija upoznaje brodovlasnika Aristotela Onazisa, koji je takođe u braku, no uprkos svim preprekama, on postaje ljubav njenog života. Nekoliko godina smatrali su ih parom iz snova – sve dok Onazis nije upoznao drugu ikonu – Džeki Kenedi... Čudesan roman o Mariji Kalas, izuzetnoj umetnici i oličenju elegancije i harizme, ali pre svega strastvenoj ženi, potpuno posvećenoj ljubavi. k70+

STANJE PREDMETA: Vrlo dobro očuvana. OPIS: Žaklina Buvije Kenedi Onazis: Neispričana priča prva je knjiga koja dokumentuje Džekinu tridesetjednogodišnju borbu s poremećajem posttraumatskog stresa (PTSP). Pred nama je žena kakva nikada ranije nije viđena. Barbara Liming istražuje naizgled magični svet Džekine mladosti, njen brak kao iz bajke, sa zgodnim i bogatim senatorom i predsedničkim kandidatom, kao i njenu zapanjujuću transformaciju u politički veštu suprugu i jedinstvenu prvu damu. Ova produhovljena mlada žena odbacila je ideju „bezbednog braka“ u kojem bi bila supruga društveno istaknutog ali krajnje predvidljivog muškarca, što ju je dovelo do Džona Ficdžeralda Kenedija, a potom i do međunarodne slave. Međutim, trauma usled muževljeve pogibije oštetila ju je mnogo više nego što se ikada saznalo. Do sada. Iako je život Žakline Buvije Kenedi Onazis već bezbroj puta razmatran i istraživan, tek sad zaista otkrivamo i razumemo njenu ličnost iza fasade i neispričanu priču te žene-ikone. NAPOMENA: Ostale predmete u mojoj ponudi možete proveriti preko sledećih linkova: - Kupindo: https://www.kupindo.com/Clan/Duduledu/SpisakPredmeta - Limundo: https://www.limundo.com/Clan/Duduledu

Agata Kristi je najobjavljivanija autorka svih vremena. Jedino Biblija i Šekspirov opus premašuju ukupni tiraž njenih dela – prodato ih je milijardu na engleskom jeziku i još milijardu u prevodu na stotinu drugih jezika. Konačno smo dobili potvrdu onoga što smo dugo slutili – život Agate Kristi bio je uzbudljiviji i dramatičniji od bilo kojeg krimića. Kada je umrla 12. januara 1976, Agata Kristi je u svetu bila poznata kao kraljica krimića, ali njen privatni život za sve je bio misterija. Nekoliko godina je u tajnosti pisala autobiografiju, a kada je posle njene smrti ona objavljena, milioni njenih obožavalaca su se složili – to je bila njena najbolja priča! Otkrivajući nam sećanja na rano detinjstvo krajem 19. veka, dva braka i dva svetska rata, na arheološka istraživanjima sa drugim suprugom Maksom Malovanom i brojne druge uzbudljive događaje koji su uticali na Agatino pisanje, ova knjiga otkriva istinsku genijalnost i legendarni uspeh ove književne ikone čija mašta i dan-danas očarava čitaoce. „Najbolje što je ikad napisala.“ Woman`s Own Format: 13x20 cm Broj strana: 632 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 3. jul 2020. Izdavač Laguna

➡️ http://www.kupindo.com/Clan/Chuma/SpisakPredmeta ⇝ Ne šaljem pouzećem, prvo ide plačanje pa slanje. Mik: Burni život i ludi genij Mika Džegera na engleskom jeziku. Skandali, novac, neizvesnost, muzika, slava, droge, genijalni potezi i seks. „Očigledno, ja nisam primer vrline.“ Mik Džeger Ulični borac? Ponoćna lutalica? Čovek od bogatstva i ukusa? Sve navedeno, a ispostavilo se, i još mnogo, mnogo toga. Po svemu, Mik Džeger je posebna pojava, jedna od najvažnijih figura savremene kulture. Šepureći se i trseći se, ponekad zlokobno, ali uvek opčinjujuće, on nas je kolektivno ščepao za vrat pre pola veka i, za razliku od mnogih talentovanih savremenika, nikada nas nije pustio. Decenijama, Mik je vešto skrivao mnoge zapanjujuće tajne – do sada. Nijedna rok grupa nije oličavala suštinu „seksa, droge i rokenrola“ psihodelične ere više od Stounsa. Kada su ovoj smeši dodata i okultna verovanja, Mik se nije ogrnuo odorom nekakvog mistika već Luciferovim grimiznim plaštom. Kristofer Andersen demistifikuje najsloženiju i najzagonetniju ikonu rokenrola u ovoj detaljnoj i fascinantnoj biografiji koja će vam prikovati pažnju jednako koliko i sam Džeger. Tvrd povez sa omotom koji je na rikni malo nagužvan a sa donje strane ima mala fleka. Najbolje je da pogledate slike.

Senzacionalna biografija princeze Dajane sa materijalima iz neobjavljenih intervjua i novim saznanjima o njenom životu i tragičnom kraju. Iznenadna i tragična smrt princeze Dajane navela je svet da se zapita koliko je ova jedinstvena žena značila svima nama. Ovo novo izdanje njene životne priče – koje uključuje i Dajanina sećanja, kao i nove detalje o događajima povezanim sa njenom smrću – dirljivo pojačava utisak koji je ostavila u našim srcima. Nikada ranije nijedan član najužeg kruga kraljevske porodice nije govorio tako iskreno i surovo o svom nesrećnom braku, odnosu sa kraljicom, neverovatnom životu u kući Vindzora, svojim nadama, strahovima i snovima. Od bajkovitog venčanja i rođenja sinova do zapanjujuće propasti braka, Dajanin blistav ali tragičan život opčinio je milione ljudi. Uprkos tragedijama, bolestima i depresiji, ona nikada nije posustala u svojoj posvećenosti manje srećnima, kao ni u rešenosti da obezbedi bolji život sebi i svojim sinovima. Čitajući ovu upečatljivu knjigu, u kojoj Morton razmatra Dajanino nasleđe i njen značaj u okvirima moderne kraljevske porodice, najbliže ćemo prići njenoj autobiografiji – trajnom i moćnom svedočanstvu o njenom duhu i hrabrosti. „Duboko lična, iskrena i povremeno šokantna ispovest. – Sunday Times „Uverljiv, intrigantan, ali i uznemirujući portret ’poslednje ikone XX veka’.“ – Daily Telegraph „Morton Dajanine postupke stavlja u širi kontekst i pruža izuzetan prikaz ove neizbrisive ličnosti.“ – Publishers Weekly

Beograd 2021. Mek povez, ilustrovano, 413 strana + 10 strana sa fotografijama. Knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. K5 Senzacionalna biografija princeze Dajane sa materijalima iz neobjavljenih intervjua i novim saznanjima o njenom životu i tragičnom kraju. Iznenadna i tragična smrt princeze Dajane navela je svet da se zapita koliko je ova jedinstvena žena značila svima nama. Ovo novo izdanje njene životne priče – koje uključuje i Dajanina sećanja, kao i nove detalje o događajima povezanim sa njenom smrću – dirljivo pojačava utisak koji je ostavila u našim srcima. Nikada ranije nijedan član najužeg kruga kraljevske porodice nije govorio tako iskreno i surovo o svom nesrećnom braku, odnosu sa kraljicom, neverovatnom životu u kući Vindzora, svojim nadama, strahovima i snovima. Od bajkovitog venčanja i rođenja sinova do zapanjujuće propasti braka, Dajanin blistav ali tragičan život opčinio je milione ljudi. Uprkos tragedijama, bolestima i depresiji, ona nikada nije posustala u svojoj posvećenosti manje srećnima, kao ni u rešenosti da obezbedi bolji život sebi i svojim sinovima. Čitajući ovu upečatljivu knjigu, u kojoj Morton razmatra Dajanino nasleđe i njen značaj u okvirima moderne kraljevske porodice, najbliže ćemo prići njenoj autobiografiji – trajnom i moćnom svedočanstvu o njenom duhu i hrabrosti. „Duboko lična, iskrena i povremeno šokantna ispovest. – Sunday Times „Uverljiv, intrigantan, ali i uznemirujući portret ’poslednje ikone XX veka’.“ – Daily Telegraph „Morton Dajanine postupke stavlja u širi kontekst i pruža izuzetan prikaz ove neizbrisive ličnosti.“ – Publishers Weekly

Н.Г.Машковцев: И.Ј.РЈЕПИН Издавач: КУЛТУРА, Београд, 1948.год. Меки повез, 166 страна, илустровано, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Иља Јефимович Рјепин (рус. Илья́ Ефи́мович Ре́пин; Чугујив, 5. август 1844 — Кукала, 29. септембар 1930) је био руски сликар и вајар. Његови реалистички радови показивали су велику психолошку дубину и показивали су напетости унутар постојећег поретка. У Совјетском Савезу двадесетих и тридесетих година 20. века његови радови су представљени као прогресивни модел како треба да сликају остали сликари у Совјетском Савезу. Рођен је близу Харкова. Његови родитељи су били руски војни досељеници. Најпре је изучио занат код локалног сликара икона и започео је са изучавањима сликања портрета. Отишао је 1866. у Санкт Петербург, где су га примили на Царску академију уметности. Од 1873. до 1876. боравио је у Италији и Паризу помоћу стипендије, коју је добио од академије. У Паризу се упознао са делима импресиониста, што је значајно утицало на његов колорит и осенчавање. Ипак његов стил је остао ближи старим европским мајсторима, попут Рембранта. Обично би сликао народ, а у каснијим фазама сликао је и царску елиту и интелигенцију. За време Царске Русије био је један од првих портретиста који је путовао по Русији и цртао обичан народ. Ка цртању обичног народа усмерио га је Владимир Стасов, тада главни критичар и познавалац руске уметности. Разлог је био и у томе што су такви радови били добро прихваћени код главних купаца уметничких дела, кнеза Третјакова па и великог кнеза и царевог сина Владимира Александровича. Када се вратио у Русију припадао је од 1878. покрету передвижника, уметника који су се побунили против академског формализма службене академије. Тада је насликао чувену слику људи, који вуку барже на Волги, Бурлаци на Волги (рус. Бурлаки на Волге). Слика је фокусирана само на особе тиме да је остатак слике (позадина) остала ненацртана. Та психолошка концентрација лица на сликама је уједном била и револуционарни почетак цртежа, не само у Русији већ и у Европи. Након убиства цара Александра II 1881. насликао је низ слика са темом руског револуционарног покрета. У то доба насликао је и слику „Ускршња процесија у Курској губернији“. Та слика показује различите класе и напетости међу њима постављене у контекст традиционалног верског обреда. Сви на слици су уједињени у полаганом, али непрекидном кретању напред. Слику „Иван Грозни и његов син“ завршио је 1885. Слика показује ужаснутог Ивана Грозног, који грли свога сина, који умире, а кога је он пре тога смртно ранио у неконтролисаном бесу. Једна од Рјепинових најкомплеснијих слика је „Одговор Запорошких козака турском султану“. Ту је слику сликао неколико година. Слику је замислио као проучавање смеха, али убацио је у њу идеје слободе, једнакости и братства украјинских козака. Започео је слику касних 1870-их, а завршио ју је 1891. и одмах је продао цару. Цар је тада слику платио 35.000 рубљи, што је био огроман износ у то доба. Рјепин је насликао и бројне чувене личности као Лава Толстоја, Дмитрија Мендељева, Мусоргског, Павла Третјакова и Тараса Шевченка. Рјепин је сам саградио кућу северно од Санкт Петербурга. Након Октобарске револуције кућа му се нашла у Финској. Позивали су га да се врати у Русију, али одговарао је да је престар да путује. Умро је 1930. у Кукали у Финској.

Miloš Crnjanski : ESEJI I PRIKAZI / Crnjanski, Miloš, 1893-1977 изабрали и приредили Бошко Петровић и Стојан Трећаков Нови Сад : Књижевна заједница Новог Сада, 1991, tvrdi povez, Fizički opis 437 стр. ; 21 cm Sadržaj : I ( 5-57): Личност и дело (7-8); За слободни стих (9-15); Послератна књижевност (16-42); Утицаји мађарске културе (43-45); Have you a good murder (46-52); Текелијанум (53-55); Данашњи књижевник и религија (56-57). - II (59-80): Записи ђенерала Пишчевића (61-64); Вожд (65-69); Лепота ђенерала Стратимировића (70-74); Једно путовање кнеза Михаила (75-77); Ђачки лик краља Милана (78-80). - III Размишљања о Његошу (83-87); На гробу Ђуре Даничића (88-90); Стогодишњица Јакова Игњатовића : 30. новембар 1922. (91-94); О стогодишњици Васе Живковића (95-99); Кнез Иво Војновић (100-102); Песник живота (103-105); Змај (106-108); Јован Јовановић Змај (109-112); Лаза Костић (113-118); Бисерни стихови о Венецији : поводом припреме да се претставом `Јелисавете кнегиње црногорске` прослави стогодишњица Ђуре Јакшића (119-124); Слика Алексе Шантића (125-127); Књижевно дело Милана Савића (128-132); Јован Скерлић (133-134); Савест једне генерације : двадесет и пет година од смрти Радоја Домановића (135-137); Ритмови Тодора Манојловића (138-140); Иво Андрић: Ex Ponto (141-147); Откровење Растка Петровића (148-155); Марко Ристић: Од среће и од сна (156-158). - IV (159-318): Шекспирови сонети (161-195); Моји енглески песници (196-245): Џефри Чосер (196-200); Кристофер Марло (200-206); Волтер Рали (207-219); Џон Дан (220-227); Перси Биш Шели (227-236); Савременици (236-245); Лопе де Вега (246-247); Камуињш (248-263); Виљем Блек (264); Самртничка наслоњача у Вајмару (265-268); Новембар Гистава Флобера (269-276); Флоберова Саламба (277-284); Едмон Ростан (285-291); Оскар Уајлд (292-299); Ady Endre (300-302); Трагедија Мигуела де Унамуна (303-307); Трагедија Панаит Истратија (308-310); Луначарски и икона (311-313); Смех Валентина Катајева (314-318). - V (319-359): Бивше кулисе (321-323); Комедија : поштованој гђи Михичићки (324-328); Милка Марковићка (329); Добриновић компонован са успоменама (330-331); Театрални Михаило (332-334); Кајање : премијера домаће драме г. Александра Илића, 24. маја (335-337); Гостовање Загребачког казалишта (338-340); Гундулићева Дубравка (341-343); Гогољева Смрт и Даћа (344-346); Краљ Лир, од Шекспира (347-349); Јулије Цезар, од Шекспира (350-352); Укроћена горопад, од Шекспира (353-356); Комедија вицева : Бранислав Нушић: Београд некад и сад (357-359). - VI (363-371): Концерат Николе Зеца : на гласовиру гђица Јелка Стаматовићева (363-364); Спомен Мокрањцу (365); Јаков Готовац : пред сутрашњу премијеру `Моране` (366-368); Марксистичка теза : поводом приказа музичког барока г. Д-р Вој. Вучковића (369-371). - VII (373-392): Милош Голубовић (375-376); Петар Добровић (377-382); Сликарство Јована Бијелића (383-387); Вече код Мештровића (388-391); Сликарство Петра Добровића : поводом изложбе (392). - VIII (393-415): Кинематограф, откровење духовног живота (395-398); Христос Абела Ганса (399-400); Могућност филма код нас (401-403); Југославија и Југословени по париским биоскопима (404-406); Мике, највећа сензација тон-филма (407-409); Љубавна парада, велика филмска оперета (410-412); Смех Конрада Фајта (413-415); Именик (417-426); Библиографија (427-431); Напомена (433). Кор. и хрпт. ств. насл.: Есеји Тираж 1000 Именик: стр. 417-426 Библиографија: стр. 427-431 Očuvanost 4.

Jedinstvena žena čija je ljubav nadahnula mnoge. Ovo je njena priča. Pariz 1919. Koko Šanel je pošlo za rukom da izgradi uspešnu modnu kuću. Ali kada je u saobraćajnoj nesreći poginuo njen ljubavnik Boj Kapel, obuzela ju je duboka tuga i ugasila njen stvaralački poriv. Novu snagu da nastavi s radom uliva joj tek želja da parfemom oda počast svojoj ljubavi. U potrazi za tim parfemom, sreće harizmatičnog Dmitrija Romanova. Koko s njim kreće na put u južnu Francusku, kolevku svih velikih parfema, i ubrzo ulazi u trag „mirisu ljubavi“. „Iz tuge za gubitkom voljenog čoveka može da nastane i nešto veliko i novo, što nam i Mišel Marli pokazuje na primeru Koko Šanel.“ Absolut Beautiful „Autentično ispripovedan život jedinstvene modne ikone i priča o njenoj velikoj strasti.“ Das Magazin „Mišel Marli je napisala uzbudljivu, fascinantnu romansiranu biografiju Koko Šanel, zasnovanu na predanom istraživanju.“ Aachener Zeitung „Dopustite da vas zarobi i očara svet mirisa i lepih tkanina.“ Delmenhorster Kreisblatt Komentari citalaca: ` Uživala sam čitajući ovu knjigu. Koko Šanel, vlasnica modne imperije, nakon smrti svog ljubavnika pada u depresiju. Ali onda upoznaje Dimitrija Romanova i dobija inspiraciju za parfem. Lagana za čitanje, sve vreme sam navijala za Koko. Želela sam da bude voljena, međutim uprkos njenom velikom uspehu i dalje joj nisu otvorena sva vrata.` `Obožavam romansirane biografije ličnosti kao što je bila Koko Šanel, žene koja je ni od čega stvorila nešto veliko. Fantastična je ta potraga za nečim čime bismo ovekovečili sećanje na jednu prošlu ljubav. Knjiga kojom ćete produbiti istančanost sopstvenog čula mirisa.

Dragan Gaga Nikolić - Gospodin mangup - Grupa autora Umetnička biografija legendarnog glumca i jugoslovenske kulturne ikone Dragan Gaga Nikolić - Gospodin mangup. Priču o glumačkim i intimnim svetovima Dragana Gage Nikolića, kao velikog junaka kinematografije, teatra i televizije, ispričali su doajeni scenskog i kritičarskog stvaralaštva: akademik Dušan Kovačević, filmski kritičar Milan Vlajčić, pozorišni kritičar Aleksandar Saša Milosavljević, profesor Fakulteta dramskih umetnosti Predrag Perišić, reditelji Dejan Mijač, Paolo Mađeli, Slobodan Unkovski, Ljiljana Todorović, Miloš Radivojević, Slobodan Šijan, Boro Drašković, Miroslav Lekić, Zdravko Šotra, Miloš Radović, kao i publicista Dragoljub Draža Petrović. Iz sazvučja njihovih glasova i antologijskih fotografija koje je priredila Goranka Matić, oblikovano je jedinstveno svedočanstvo o glumačkoj i moralnoj veličini najvećeg šarmera i najvoljenijeg glumca uz čije su uloge odrastale generacije. „Bio je jedan od izrazitih, jedna od perjanica svega što je gluma. Nesumnjivo je pripadao eliti, glumačkoj ali i ljudskoj eliti. I nije slučajno da ga je publika odabrala za svoje mezimče.“ Dejan Mijač „Dragan Nikolić je najznačajniji filmski glumac modernog srpskog i jugoslovenskog filma naše generacije. Uspešno se odupirao stavljanju na pijedestal, pretvarajući se da je to što radi najnormalnija stvar na svetu!“ Slobodan Šijan „Sećam se kad se prvi put `zvanično` pojavio u Ateljeu 212 na jednoj premijeri sa Milenom Dravić. Pričalo se i pisalo se da se `viđaju`, da su `zajedno`. Priče su prestale kad su se pojavili i u punom sjaju `ozvaničili` ljubav – koja još uvek traje i trajaće večno jer je ljubav veća i duža od života.“ Dušan Kovačević Povez knjige : tvrd Strana : 234 Format : 24x22 cm Pismo : latinica Stanje odlično kao novo HOD.

Autor: Sanja Domazet Povez: broširan Ukupan broj strana: 266+325+340 Format: 14 x 20 Obogaćeno fotografijama! Knjiga I: Inspiracija za um i ljubavno šaputanje za dušu! Evo dela o umetnicima koji su živeli i stvarali u skladu sa postulatom da stvarati umetnost u savremenom svetu znači spasavati sopstvenu dušu. Oni o kojima je ovde reč (Gabrijela Mistral, Garbo, Raspućin, Visocki, Neruda, Ruževič, Mišima....), dokaz su da „veliki umetnici zauvek ostaju deca, a za decu je Hristos rekao: Pustite decu da mi priđu.“ Eseji pred nama podrazumevaju da čovek kao duhovno biće dolazi gladan na ovaj svet i tu svetu glad ova knjiga želi da utaži. Knjiga II: Božanstveni bezbožnici 2 je nastavak izuzetne zbirke literarnih portreta najblistavijih umova XX veka autorke Sanje Domazet. Četrdeset reportaža o ličnostima u knjizi u stvari su stilski i poetski oblikovane kratke priče, čiji su junaci obeležili vreme u kome živimo. Lične reminiscencije daju pričama poetsku notu, dok enciklopedijsko znanje autorke od naizgled biografskih detalja tvori uzbudljivu životnu dramu svakog junaka ponaosob, otkrivajući unutrašnje svetove onih koji su oblikovali svet u kome živimo. Kao vešta novinarka i darovita spisateljica, Sanja Domazet ikone HH veka na pozornici života osvetljava iz drugačijeg, intimnog, ljudskog ugla. Knjiga III: Božanstveni bezbožnici 3 je treći nastavak izuzetne zbirke literarnih portreta najblistavijih umova XX veka, pisanih s novinarskom radoznalošću i širinom, ali i s literalnim darom i misaonom dubinom. To su kratke istraživačke biografije i bibliografije neobičnih odvažnika XX veka. Knjiga sadrži četrdeset reportaža o ličnostima koje su, svaka na svoj način, ostavile neizbrisiv trag u kulturi, umetnosti i nauci. Između ostalih u knjizi se nalaze eseji o Brodskom, Murakamiju, Pjacoli, Al Paćinu, Prustu, Šumanoviću... Eseji o njima mogu se čitati i kao mozaični roman o junacima našeg doba.

Mateja Matejić : DOZIVANJA , Raška škola / Kosovo Publishing Company 1996, str. 142. Eseji; Književnost; Pravoslavlje ; Srpska emigracija. Očuvanost 4. Sadržaj na slikama. Матеја Матејић рођен је 19. фебруара, 1924. године у Смедереву, у патријархалном дому. По окончању Другог светског рата, 1945, у 21. години живота, Матеја је емигрирао у Сједињене Америчке Државе. На Државном универзитету у Мичигену је дипломирао. На истом Универзитету, неколико година касније, одбранио је докторску дисертацију. Прота Матеја је дошао у Колумбус, Охајо, на позив Епископа источноамеричког др Саве Вуковића, 1967. године, када је и основана црквена заједница (парохија) у овом граду. Скоро годину дана, а сваког викенда, Прота је, са породицом, у једном правцу, возио преко 200 км, из Кливленда у Колумбус, да би служио свету Литургију и са народом проводио време. Ускоро, црквени одбор донео је одлуку о куповии земљишта и једне куће где је направљена капела тј. богослужбено место. Године 1968. отац Матеја се сели у Колумбус када и бива изабран за професора Државног универзитета Охајо у Колумбусу. Са својим парохијанима зида велелепни храм, посвећен Св. Стефану Дечанском. Храм је био завршен за годину дана. Осветио га је Епископ источноамерички др Сава Вуковић, 8. септембра, 1973. године. Поред нове цркве, прота Матеја, заједно са парохијанима, купује још два објекта уз само црквено имање. У Споменици ове парохије, а поводом 25. година храма у Колумбусу, између осталог стоји записано: ”Много важнији него физички и материјални циљ је духовни напредак заједнице Православља. Посета службама је одлична не само недељом него и осталим светим данима. Број народа који се причешћује је необично велики.” Од оснивања парохије 1967. стални свештеник био је прота Матеја. У мировину одлази 1991. године. Од 1968. предавао је на Државном Универзитету Охајо у Колимбусу где је основао (1970.) и водио, научни пројекат познат као ”Хиландарска соба”. Био је први директор Истраживачког центра за средњовековну славистику. Дуго година био је главни уредник издавачке установе ”Косово” као и званичног листа СПЦ у Америци и Канади ”Стаза Православља.” Одликован је, 2000. године, орденом Светог Саве првог степена као и архиепископском граматом Његове Светости Патријарха српског Павла Највећи успех оца Матеје Матејића јесте оснивање ”Хиландарске собе” при Државном универзитету у Колумбусу, Охајо. Са благословом Епископа источнамеричког др Саве (Вуковића) и уз помоћ колега са Универзитета, неколико америчких научних установа и председника Српског народног савеза Божидара Стојановића (Боб Стоун), отворена је 1970. године, ”Хиландарска соба” при Универзитету (Хиландарски научни пројекат). Касније, пројекат добија ново име ”Хиландарска научна библиотека и архивски центар за проучавање словенског средњовековља”. Прота Матеја, заједно са сином, др Предрагом Матејићем, одлази у Хиландар 1970. године и наредних пет година снимају и микрофилмују све рукописе у манастиру Хиландару као и у још три светогорска манастира. Данас ”Хиландарска научна библиотека” у Колумбусу је највеће ”хранилиште” словенских рукописа на микрофилму у свету. Осим тога, ”Хиландарска научна библиотека” поседује стотине дијапозитива на којима су снимци икона, фресака, зграда, црквених утвари и других објеката. Кроз ”Хиландарску научну библиотеку” Државног универзитета у Охају, током три деценије постојања, прошло је преко триста научних радника из целог света. После пожара у Хиландару, свима је постало јасно колико је драгоцен посао урадила група научника са Универзитета из Охаја, на челу са оцем Матејом Матејићем. Уснуо је у Господу у 94. години живота, на дан Светог апостола Акиле и преподобног Никодима, 27. јула, 2018. године. Побројаћу само нека дела која су изашла из пера оца Матеје. Ова дела представљају само мали исечак из богате духовне и академске ризнице свештеника и професора Матеје Матејића. Тамо где време не стари; Православље – Храброст бити друкчијим, снага остати не промењен; На стазама избегличким: Српско песништво у избеглиштву 1945-1968; Плодови бдења; Јеванђеље по Мајку; Свет извезен стиховим; Кратка историја Руске Православне Цркве (На енглеском), Биографија Св. Саве (На енглеском), Антологија Српске средњовековне књижевности (На енглеском), Света гора и манастир Хиландар (На енглеском), Однос Руске Православне Цркве и Српске Православне Цркве кроз векове (На енглеском), Косово и Видовдан 600. година касније (На енглеском), Невоље у Хиландару, Библијска упутства за Хришћански живот (На енглеском), Хиландарски рукописи (На српском и енглеском), Преостало је не промењено, Најстарија Хришћанска литургија (На енглеском) и ”A festschrift for Leon Twarog.”

Bruce Springsteen - Dva srca Velika biografija Autor Dave Marsh Izdavač: Menart Godina izdanja 2011 Broj stranica 597 Dimenzije 160mm x 240mm Povez meki Opis Velika biografija The Bossa na 600 stranica donosi priču o životu jednog od najvećih rock izvođača svoje generacije i priču o vremenu u kojem je živio. Dok Springsteen ne napiše svoju autobiografiju, Dva Srca ostat će nezamjenjiva knjiga o životu najvećeg rock izvođača svoje generacije i vremenu u kojem je živio. Jedan od razloga je taj što autor prati Springsteenovu karijeru od početka te je pažljivo kokumentirajući i kritički analizirajući njegov rad zaradio Springsteenovo povjerenje. Knjiga objedinjuje dvije dosadašnje biografije, Rođen za bijeg i Dani slave. Za ovu knjigu Marsh je napisao novo poglavlje u kojemu opisuje najvažnije događaje Springsteenove karijere do današnjih dana, posebno se usredotočivši na album The Rising i njegov utjecaj na američku kulturu. Obje su iznimno cijenjene zbog upućenog i vrlo iscrpnog uvida u Springsteenov život i glazbu. Knjigu su preveli: Mirela Priselac, Sanja Đurić, Tomislav Patarčić, Aleksandra Ščukanec, a urednik je glazbeni novinar i kritičar Denis Leskovar: `Ako u okrutnom okružju svjetske diskografske mašinerije nekome polazi za rukom funkcionirati mimo svih zadanih pravila, onda je to Bruce Springsteen – hodajuća institucija američkog i svjetskog rock and rolla i kantautor koji u svojoj glazbi gotovo puna četiri desetljeća uspijeva zadržati najviše autorske i izvođačke standarde. Još važnije: od prvog albuma Greetings from Asbury Park, N.J., pa sve do zasad posljednjeg ‘redovnog’ izdanja, Working On A Dream (odnosno zbirke neobjavljenih pjesama The Promise), The Boss to čini na ‘najsuštinskiji’ način, bez suvišne tehnologije i specijalnih efekata, ‘naoružan’ samo vjernim E Street Bandom i prvoklasnim, himničnim pjesmama koje – iako ukorijenjene u ‘sveameričkom’ senzibilitetu – u sebi nose univerzalnu, svima razumljivu i duboko ljudsku poruku. Knjiga Dva srca o tome govori bolje od ijedne druge; priču o Bruceu Springsteenu Dave Marsh je ispripovijedao sagledavajući njegov život i karijeru okom insidera, ali i iskusnog i cijenjenog rock kritičara, jednog od najboljih u svojoj generaciji. Zato je Dva srca nezaobilazno biografsko štivo za stare fanove, ali i one koji tek počinju otkrivati zašto je ugledni Daily Telegraph Springsteena nedavno proglasio ‘najvećom rock zvijezdom ikada.`, Denis Leskovar Autor pogovora, također je jedan iskusni rock kritičar – Hrvoje Horvat, a u pogovoru ističe: `Zadnjih desetak godina može poslužiti i kao primjer da povijesno zaslužne ikone s golemim uspjesima i utezima na leđima ne moraju boraviti s druge strane inspiracije, kao i da nečija aktualnost i kreativnost nisu uvjetovanizarađenim novcima, osvojenim nagradama, niti prijašnjim trofejima. Najkraće, “budućnost rock’n’rolla” iz kritike Jon Landaua 1974. postalaje njegova sadašnjost, dokaz da se stalno mogu nadmašivati zgodici iz nekima uvijek draže prošlosti. Najbolja vijest bila je ipak ta da je ono što je Springsteen pokazivao na turnejama i albumima iz ove dekade (The Rising,Devils & Dust, The Seeger Sessions, Magic, Working On A Dream) imalo istu rezonancu kao i pothvati iz prethodnih razdoblja. -Autor Dave Marsh jedan je od najpoznatijh rock kritičara. Bio je jedan od prvih urednika časopisa Creem, a kao urednik radio je i za Rolling Stone od 1975. do 1990. Autor je brojnih knjiga, među kojima su: Elvis, Before I Get Old, The Story Of Who, Fortunate Son…`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo ostecen, sve ostalo uredno! Istinita, burna priča o Edit Pjaf, pariskoj skitnici koja je zabavljala Francusku i svet svojim pesmama, svojim ljubavima, svojim skandalima, samoj sebi. Napisala Simon Beto, polusestra Edit Pjaf i doživotni partner u nestašluku kada su pevale za napojnice na ulicama, trgovima, kafićima i vojnim kampovima, dok su živele u nizu jeftinih, bednih hotela tokom Pjafovih ranih godina. Edit Pijaf (franc. Édith Piaf, 19. decembra 1915 — 10. (zvanično 11) oktobra 1963) francuska je čuvena pevačica šansona i nacionalna muzička ikona.[1] Njena muzika je često povezana sa njenim tragičnim životom a izvodila je uglavnom balade koje su je i proslavile.[2] Njene najpoznatije pesme su „La Vie en rose“ (1946), „Hymne à l`amour“ (1949), „Milord“ (1959), „Non, je ne regrette rien“ (1960). Njena pesma Hymne à l`amour postala je inspiracija za film Toutes ces belles promesses francuskog režisera Jean-Paul Civeyrac. Pesma Hymne à l`amour se takođe može u vidu odrade naći na albumu Songs To No One 1991-1992 izviđača Džef Barklija i Gari Lukasa. Detinjstvo Uprkos bezbrojnim objavljivanim biografijama, mnoge činjenice i događaji Editinog života su još uvek obavijeni velom misterije.[3] Rođena je pod punim imenom Edit Đovana Gasion (franc. Édith Giovanna Gassion) u Belevilu u Parizu,[4] u imigracionom odeljenju kako je kasnije saznao i objavio Danijel Penak. Nazvana je Edit po pogubljenoj engleskoj sestri Edit Kavel, a prezime Pijaf, što na francuskom znači vrabac, dobila je zahvaljujući nadimku 20 godina kasnije).[5][6] Njena majka, Aneta Đovana Majar (1898—1945), bila je Italijanka, tada sedamnaestogodišnja devojka, poreklom iz Livorna, radila je pevačica u kafeu pod pseudonimom Line Marsa, a od nje je Edit uzela srednje ime Đovana.[7][8][2]‍:5[9] Otac, Luj Alfons Gasijon (1881—1944), bio je ulični akrobat i pozorišni izvođač. Mala Edit je najpre bila ostavljena nakratko kod bake sa majčine strane. Kasnije, Editin otac dolazi i odvodi je kod njegove majke koja je vodila bordel u Normandiji,[10] i onda se prijavljuje u francusku vojsku (1916). Tada je Edit bila u kontaktu sa prostitutkama i najrazličitijim ljudima koji su uticali na njenu ličnost i promenili su njen način viđenja života. Od svoje treće do sedme godine života Edit je bila slepa. Po jednoj od legendi, Edit je opet progledala kada je jedna od babinih prostitutki otišla na hodočašće do sada već kanonizovane svetice Terez de Lisije. Godine 1929. pridružila se ocu u njegovim uličnim akrobacijama. Kasnije je iznajmila sobu u hotelu Klermon i odvojila se od njega, idući svojim putem kao ulična pevačica u Parizu. Imala je oko 16 godina kada se zaljubila u dostavljača Luj Dipona, sa kojim je dobila dete, malu devojčicu po imenu Marsela. Marsela je ubrzo umrla od meningitisa. Venčanje roditelja Luj Gasion, otac Edit Pijaf, pridružio se 89.oj pešadiji ,11 août 1914. godine koja se nalazila u Sansu. Kapetan mu je dozvolio trodnevno odsustvo kako bi se venčao. Venčanje je bilo 4 septembra 1914. godine, sa Anetom Mailard. Izveštaj o venčanju koji se čuva u opštinskim arhivima govori o tome da se ceremonija održala u 10 sati i 30 minuta dok su bitke Prvog svetskog rata besnele na istoku Francuske. Matičar toga dana bio je Dupšez, pomoćnik senatora gradonačelnika Sens-a, od 1872. do 1879. godine. Zbog prisustva u Sensu, Editin otac nastavlja vojnu službu a porodica ostaje u tom gradu zbog njega.[11] Pevačka karijera Godine 1935, Edit otkriva vlasnik noćnog kluba Luj Leple (Louis Leplée), čiji su klub posećivali slojevi kako niže tako i više klase. On ju je forsirao da peva uprkos njenim nervozama i tremama. Njena visina (142 cm) inspirisala ga je da je nazove imenom koji će je pratiti celog života i biti njeno umetničko ime: Mali vrabac (La Môme Piaf). Njena prva ploča pojavila se iste godine. Nedugo zatim, Leple je ubijen a Edit optužuju da je bila saučesnik u njegovom ubistvu, ali je oslobođena optužbe. Pevačica kabarea U jesen 1935. godine, Edit Pijaf je otkrivena na uglu avenije Mak-Mahon i ulice Troion od strane Luisa Leple, menadžera kabarea Le Gerny`s, koja se nalazi u aveniji Jelisejska polja . e Leple postaje njen mentor i staratelj i koji, angažovanjem u kabareu, bira umetničko ime `Edit Pijaf` (kao `vrabac`). Edit je radila svake večeri i imala je smeštaj. Prvo veče niko nije verovao da će jedna stidljiva devojka osvojiti ceo kabare. Jedne večeri upoznaje poznatog pevača Kanetia koji joj predlaže da joj pomogne oko karijere. 1936. Edit snima svou prvu pesmu Les Mômes de la cloche.[12] Pesma je toliko bila popularna da je bila na svim top listama skoro šest meseci. Godine 1940, Žan Kokto piše uspešan komad Le Bel Indifférent u kome Edit glumi. Sprijateljila sa poznatim ljudima, kao što je glumac Moris Ševalje i pesnik Žak Boržea. Sama je pisala tekstove za većinu svojih pesama, i udružuje se sa kompozitorima zbog melodija. Njena pesma koja joj postaje zaštitni znak, `La Vie en rose` pisana je usred nemačke okupacije Pariza tokom Drugog svetskog rata. U to vreme, ona je postajala sve uspešnija. Pevajući za visoke nemačke oficire u par klubova, Edit je zaradila pravo da se slika sa francuskim ratnim zarobljenicima, pod izgovorom da bi im digla moral. Kada bi te slike došle u posed zatvorenicima, oni bi isecali svoje likove na fotografiji, i koristili ih da naprave lažne dokumente za beg iz zatvora. Danas, Editina povezanost sa Francuskim pokretom otpora je poznata i mnogi joj i danas duguju živote. Posle rata putovala je na turneje po Evropi i Americi (južnoj i severnoj), gde je postala internacionalno poznata ličnost. Njena popularnost u SAD je bila tolika da se pojavila osam puta u emisiji Šou Ed Salivana i dva puta u Karnegi holu (1956 i 1957). Pomogla je usponu karijere Šarla Aznavura, vodeći ga na turneju sa njom po Francuskoj i SAD. Velika ljubav Edit Pijaf, bokser Marsel Serdan, poginuo je 1949. u avionskoj nesreći. Pijaf se udavala dva puta. Njen prvi muž bio je Žak Pil, pevač; venčali su se 1952. i razveli 1956, a drugi, Teo Sarapo (franc. Théo Sarapo), bio je frizer, pevač i glumac, 20 godina mlađi od nje. Venčali su se 1962. Godine 1951, doživela je saobraćajnu nesreću posle koje je postala zavisnik od morfijuma, od koga se kasnije odvikla. Dvorana Olimpija u Parizu je mesto gde je Pijaf poslednji put održala seriju popularnih koncerata. Tu je držala recitale od januara 1955. do oktobra 1962. Odlomci pet recitala (1955, 1956, 1958, 1961, 1962) su sakupljeni i izdati na ploči. U aprilu 1963, Pijaf snima svoju poslednju pesmu: `L`homme de Berlin`. Smrt i zaostavština Grob Edit Pijaf, na groblju u Parizu U svojoj 47. godini, Pijaf umire od raka na Francuskoj rivijeri, 10. oktobra 1963, jedan dan ranije od svog prijatelja Žan Koktoa. Njeno telo vraćeno je u Pariz i tada je i njena smrt je objavljena 11. oktobra. Taj datum je postao zvanični datum njene smrti. Govori se da je njeno telo vraćeno u Pariz u tajnosti, da bi njeni fanovi mislili da je umrla u svom rodnom gradu. Ta informacija i dan danas ostaje misterija o kojoj se još uvek spekuliše. Sahranjena je na čuvenom groblju Per Lašez u Parizu. Uprkos tome što je pariski nadbiskup katoličke crkve zabranio masi da se okuplja na groblju zbog načina na koji je živela, njena sahrana je okupila nekoliko hiljada ljudi na ulice Pariza. Ubrzo je groblje bilo pretrpano sa više od 40.000 obožavalaca i poštovalaca. Šarl Aznavur je pominjao sahranu Edit Pijaf kao događaj koji je prvi put kompletno zaustavio saobraćaj u Parizu, još od vremena Drugog svetskog rata. Danas postoji muzej posvećen Edit Pijaf u Parizu, a ona se pamti kao jedna od najboljih Francuskih pevačica.

Prosvjeta / Alfa 1974. 267 str. lepo očuvano kao na slikama 1. Romansirana biografija 2. Živa zakopana 3.Norma Jean 4. Sniveli, Schenck, Karger i Hyde 5. Marilyn 6. Ms Monroe 7. Židovska princeza 8. Pogovor, 31 izvrsnih fotografija najpoznatijih umetnika foto-aparata, Latinica 267 str Norman Kingsley Mailer (January 31, 1923 – November 10, 2007) was an American novelist, journalist, essayist, playwright, activist, film-maker and actor. In a career spanning over six decades, Mailer had 11 best-selling books, at least one in each of the seven decades after World War II—more than any other post-war American writer.[1] Norman Mailer Norman Mailer photographed by Carl Van Vechten in 1948 Norman Mailer photographed by Carl Van Vechten in 1948 Born Norman Kingsley Mailer January 31, 1923 Long Branch, New Jersey, US Died November 10, 2007 (aged 84) Manhattan, New York City, US Occupation Novelist, essayist, journalist, columnist, poet, playwright Nationality American Alma mater Harvard University Period 1941–2007 Spouses Beatrice Silverman ​ ​(m. 1944; div. 1952)​ Adele Morales ​ ​(m. 1954; div. 1962)​ Jeanne Campbell ​ ​(m. 1962; div. 1963)​ Beverly Bentley ​ ​(m. 1963; div. 1980)​ Carol Stevens ​ ​(m. 1980; div. 1980)​[a] Barbara Davis ​ ​(m. 1980)​ Children 9, including Susan, Kate, Michael, Stephen, and John Signature Books-aj.svg aj ashton 01.svg Literature portal His novel The Naked and the Dead was published in 1948 and brought him early and wide renown. His 1968 nonfiction novel Armies of the Night won the Pulitzer Prize for non-fiction as well as the National Book Award. His best-known work is widely considered to be The Executioner`s Song, the 1979 winner of the Pulitzer Prize for fiction. Mailer is considered an innovator of `creative non-fiction` or `New Journalism`, along with Truman Capote, Joan Didion, Hunter S. Thompson, and Tom Wolfe, a genre which uses the style and devices of literary fiction in fact-based journalism. He was a cultural commentator and critic, expressing his views through his novels, journalism, frequent media appearances, and essays, the most famous and reprinted of which is `The White Negro`. In 1955, he and three others founded The Village Voice, an arts- and politics-oriented weekly newspaper distributed in Greenwich Village. In 1960, he was convicted of assault and served a three-year probation after he stabbed his wife Adele Morales with a penknife, nearly killing her. In 1969, he ran an unsuccessful campaign to become the mayor of New York. Mailer was married six times and had nine children. Merilin Monro (engl. Marilyn Monroe), rođena kao Norma Džin Mortenson (engl. Norma Jeane Mortenson; Los Anđeles, 1. jun 1926. — Los Anđeles, 5. avgust 1962), bila je američka filmska glumica, pevačica, model i zabavljačica. Filmsku karijeru je počela 1947. malim ulogama; 1950. privukla je pažnju publike i kritičara sporednom ulogom u kultnom filmu Sve o Evi, sa Beti Dejvis u glavnoj ulozi. Tri godine kasnije igrala je glavnu ulogu u ljubavnoj drami Nijagara. Merilin Monro Marilyn Monroe in 1952.jpg Monro 1952. godine Puno ime Norma Džin Mortenson Druga imena Norma Džin Bejker Datum rođenja 1. jun 1926. Mesto rođenja Los Anđeles, Kalifornija   Sjedinjene Američke Države Datum smrti 5. avgust 1962. (36 god.) Mesto smrti Brentvud, Los Anđeles, Kalifornija   Sjedinjene Američke Države Supružnik Džejms Daferti (1942—1946) Džo Dimađo (1954—1954) Artur Miler (1956—1961) Aktivni period 1947—1962. Veb-sajt www.marilynmonroe.com Potpis Marilyn Monroe Signature.svg IMDb veza Nagrade Zlatni globus Najbolja glavna glumica (komedija) 1959 Neki to vole vruće Premda su njeni filmovi najčešće bili komercijalni, ali ne i kritički hitovi, Monro je bila jedna od najvećih filmskih zvezda pedesetih godina 20. veka.[1] Najpoznatija je po ulogama u komedijama Muškarci više vole plavuše, Kako se udati za milionera, Princ i igračica i Majmunska posla. Vrhuncem u njenoj karijeri se smatra film Neki to vole vruće, za koji je dobila Zlatni globus za najbolju glavnu glumicu. Iako je bila poznata po svojim komičarskim sposobnostima, pred kraj karijere okrenula se ozbiljnijim ulogama. Njena smrt bila je predmet raznih spekulacija i teorija zavere. Postoje indicije da je ubijena zbog ljubavne afere sa američkim predsednikom Džonom Kenedijem, da se iz nehata otrovala prekomernim uzimanjem lekova ili da je sebi smišljeno oduzela život, rešivši da okonča sa neprestanim razočaranjima u karijeri i ljubavnom životu. Merilin je vrlo teško padalo što su joj celog života dodeljivane uloge naivnih i praznoglavih plavuša, i devojaka željnih novca, zbog čega, kako je mislila, nije mogla da pokaže svoje glumačke vrednosti. Ipak, Američki filmski institut je njen potencijal prepoznao smestivši je na šesto mesto na listi deset najvećih glumica svih vremena. Merilin Monro je bila kulturna, modna i gej ikona, i jedan od najvećih seks simbola 20. veka.[2][3][4] Detinjstvo i karijera Karijera Uredi Mladost Uredi Dok joj je muž služio u transportnoj mornarici tokom Drugog svetskog rata, Norma Džin Daferti se preselila sa svekrvom i počela raditi u fabrici „Radioplane Company“ (čiji je vlasnik bio holivudski glumac Redžinald Deni) gde su se farbali dijelovi aviona i pregledali padobrani. Vojni fotograf Dejvid Konover je pregledao lokalne fabrike, fotografišući za članak u časopisu YANK o ženama koje doprinose ratnim naporima. Nju je vidio kao potencijalni model, a ubrzo je potpisala ugovor u agenciji za modele, „The Blue Book“. U svojoj knjizi „Potraga za Merilin“, Konover je tvrdio da je bio u vezi sa Merilin godinama. Ubrzo nakon potpisivanja za agenciju, Monro je skratila kosu, izravnala je i ofarbala u zlatnoplavu. Postala je jedna od najuspješnijih modela agencije, pojavljujući se na desetinama naslovnih strana raznih časopisa. Godine 1946, ju je primijetio lovac na talente Ben Luon. Dogovorio joj je audiciju u filmskoj kući „20th Century Fox“. Ponuđen joj je standardni šestomesečni ugovor uz početnu platu od 125 dolara sedmično.[9] Luon joj je predložio da uzme umjetničko ime Merilin (po Merilin Miler), budući da Norma Džin nije zvučalo komercijalno. Za prezime je uzela majčino djevojačko prezime. Tako je dvadesetjednogodišnja Norma Džin Bejker postala Merilin Monro. Tokom svojih prvih šest mjeseci u Foksu, Monro nije dobijala angažman, ali joj je Foks produžio ugovor, a nastupila je u manjim ulogama u filmovima „Skuda hu, skuda hej!“ i „Opasne godine“, oba iz 1947. godine.[10] U Skuda hu, cio njen nastup je izrezan osim kratke pojave njenog lica kad izgovara dvije riječi. Foks nije htio obnoviti ugovor. Monroova se vratila poslu modela te je počela ostvarivati kontakte u Holivudu. Godine 1948, je nastupila u mjuziklu Kolumbija pikčersa, Dame iz hora, ali niskobudžetni film nije ostvario veći uspjeh, a Monroova je opet dobila otkaz. Tada je upoznala jednog od najboljih holivudskih agenata, Džonija Hajda, koji joj je sredio novi ugovor sa Foksom nakon što ju je MGM odbio. Potpredsjednik Foksa Deril F. Zenik nije bio siguran u njen potencijal, ali je popustio zbog Hajdove upornosti. Monro je dobila sporedne uloge u Foksovom filmu Sve o Evi i MGM-ovoj Džungli na asfaltu. Iako su uloge bile male, publika i kritičari su primijetili da je Hajd uradio manju plastičnu operaciju na njoj, za nos i bradu, nakon stomatološke operacije.[11] Sljedeće dvije godine bile su ispunjene beznačajnim ulogama u filmovima kao što su Nismo vjenčani! i Ljubavno gnijezdo. Međutim, šefovi RKO-a iskoristili su njene potencijale u produkciji Frica Langa, Clash by night. Nakon što je film dobro prošao, Foks je iskoristio sličnu taktiku pa je dobila ulogu recepcionerke s Kerijem Grantom i Džindžer Rodžers u jeftinoj komediji Hauarda Houksa, Majmunska posla. Kritičari je više nisu izbjegavali, a uspjeh oba filma često je pripisivan njenoj sve većoj popularnosti. Foks joj je konačno 1952. godine dao glavnu ulogu u „Ne trudi se da kucaš“, u kom je igrala poremećenu dadilju koja napada djecu koju čuva. Bio je to jeftin film B-produkcije, i iako su kritike bile podijeljene, tvrdili su da je Monroova potvrdila da je spremna za ozbiljnije uloge. Nastup u tom filmu smatra se za jedan od najboljih u njenoj karijeri.[12] Filmska zvezda Uredi Merilin Monro u filmu Princ i igračica (1957) Monro je potvrdila kako se može nositi sa ulogama u visokobudžetnim filmovima kad je nastupila u Nijagari iz 1953. godine. Filmski kritičari pisali su o Monroinoj vezi s kamerom koliko i o zlokobnoj priči.[13] Igrala je neuravnoteženu ženu koja planira ubistvo svog muža. U to vrijeme počele su kružiti fotografije gole Monro, koje je snimio fotograf Tom Keli dok je tražila posao. Slike je kupio Hju Hefner, a u decembru 1953. godine se pojavila u prvom izdanju Plejboja. Zbog skandala u Foksu, Monro je odlučila javno potvrditi da je na slikama zaista ona. Kad ju je novinar upitao šta nosi u krevetu, odgovorila je, „Šanel br. 5`.[14] Kad su je pitali šta je imala na sebi tokom snimanja, odvratila je, „Radio“. Tokom sledećih mjeseci, uloge u filmovima Muškarci više vole plavuše i Kako se udati za milionera zacementirale su njen status na A-listi glumica te je postala jedna od najvećih svjetskih filmskih zvijezda. Raskošne Tehnikolorove komedije utemeljile su Monroinu personu glupe plavuše.[8] U filmu Muškarci više vole plavuše, Monro se pojavila kao kopačica zlata i plesačica Lorelaj Li, a scena u kojoj pjeva „Dijamanti su devojčini najbolji prijatelji“ inspirisala je pevačice kao što su Madona i Kajli Minog. U filmu Kako se udati za milionera, Monro se udružila sa Loren Bakol i Beti Grejbl. Glumila je kratkovidnu glupu plavušu, a iako je uloga bila stereotipna, kritičari su primetili njen komičarski duh.[15] Njena dva sledeća filma, Reka bez povratka i mjuzikl Nema biznisa do šoubiznisa, nisu bili uspešni. Monroovoj su dosadile uloge koje joj je dodeljivao Zenik. Nakon završetka snimanja filma Sedam godina vernosti početkom 1955. godine, raskinula je ugovor i otišla studirati glumu u Njujorku. Foks nije pristao na njene zahtjeve te je insistirao da se vrati za produkciju filmova koje je smatrala neumesnim, kao što su Djevojka u ružičastim helankama (koji nikad nije snimljen), The girl in the red velvet swing i Kako biti jako, jako popularan. Monro je ostala u Njujorku. Kako se Sedam godina čežnje popeo na vrh liste najuspješnijih filmova u 1955. godini, a Foksove starlete Džejn Mensfild i Širi Nort nisu uspele osvojiti publiku, Zenik je priznao poraz, a Monro se vratila u Holivud. Sastavljen je novi ugovor, uz klauzulu da može nastupati i u projektima drugih studija. Prvi film pod novim ugovorom bio je Autobuska stanica, režisera Džošue Logana. Glumila je Šeri, salonsku pjevačicu koja se zaljubljuje u kauboja.[16] Monro se namjerno pojavila loše našminkana i neglamurozna. Bila je nominovana za Zlatni globus, a i kritičari su hvalili njen nastup.[8] Kritičar Njujork Tajmsa Bosli Krauder je napisao: „Ljudi, čvrsto se držite i pripremite se za silno iznenađenje. Merilin Monro se konačno dokazala kao glumica.` U svojoj autobiografiji, Filmske zvijezde, običan svijet i ja, režiser Džošua Logan je napisao: „Shvatio sam da je Merilin jedan od najvećih talenata svih vremena... Iznenadilo me da je bila mnogo bistrija osoba nego što sam zamišljao, a mislim da sam tada prvi put shvatio kako inteligencija i oštroumnost nemaju nikakve veze s obrazovanjem.` Monro je osnovala sopstvenu produkcijsku kompaniju `Marilyn Monroe Productions` s prijateljem i fotografom Miltonom H. Grinom, koja je 1957. godine objavila prvi i poslednji film, Princ i igračica. Film je zaradio podijeljene kritike. Osim što je bila izvršni producent, nastupila je u glavnoj ulozi s afirmisanim britanskim glumcem Lorensom Olivijeom, koji je i režirao film. Olivije je bio bijesan zbog njene navike da kasni na snimanje, kao i zbog njene zavisnosti o svojoj učiteljici drame, Pauli Strazberg. Kritičari su hvalili njeno izvođenje, posebno u Evropi, gde joj je dodijeljena nagrada David di Donatelo, italijanski ekvivalent Oskara. Bila je nominovana i za nagradu BAFTA. Kasnije godine Uredi Merilin Monro u Beogradu Godina 1959. je donijela najveći hit njene karijere, filmsku komediju Bilija Vajldera Neki to vole vruće, u kojoj je nastupila s Tonijem Kertisom i Džekom Lemonom. Kad se snimanje završilo, Vajlder je javno pričao o njenom teškom ponašanju na snimanju. Ubrzo se, međutim, Vajlderov stav ublažio te ju je počeo hvaliti kao veliku komičarku. Neki to vole vruće smatra se jednim od najboljih filmova ikad snimljenih, a Monro je za glumu dobila Zlatni globus kao najbolja glumica u mjuziklu ili komediji. Nakon tog filma, Monro je snimila Hajde da vodimo ljubav režisera Džordža Kjukora, sa Ivom Montanom. Monro je bila prisiljena da snimi film zbog obaveza prema studiju 20th Century Fox. Iako film nije bio ni finansijski ni kritički uspjeh, u njemu je otpjevala jednu od legendarnih muzičkih dela, pjesmu Kola Portera `My heart belongs to daddy`. Artur Miler je napisao ono što će postati poslednja dovršena saradnja Monro i Klarka Gejbla, Neprilagođeni. Iscrpljujuće snimanje odvijalo se u vreloj pustinji u Nevadi. Monro, Gejbl i Montgomeri Klift ostvarili su uloge koje savremeni kritičari smatraju izvrsnim.[17] Tabloidi su okrivljivali nju zbog smrti Klarka Gejbla od srčanog udara, tvrdeći kako ga je gnjavila na snimanju. Gejbl je, međutim, insistirao da sam izvodi kaskaderske scene, a bio je i strastveni pušač. Nakon Gejblove smrti, Monro je prisustvovala krštenju njegovog sina. Merilin Monro, 1955. godine Monroe se vratila u Holivud kako bi nastavila snimanje komedije Džordža Kjukroa, Something`s Got to Give, nikad završeni film koji je postao legendaran zbog problema na setu, a pokazao se kao skup debakl za Foks. U maju 1962. je ostvarila poslednji poznat javni nastup, pjevajući Srećan rođendan, predsjedniče na televizijskoj rođendanskoj proslavi predsjednika Džona Kenedija. Kako je bio finansijski opterećen produkcijom Kleopatra, sa Elizabet Tejlor u glavnoj ulozi, Foks je otpustio Monro i zamijenio je sa Li Remik. Međutim, Din Martin, koji je u svom ugovoru imao klauzulu da može birati glumce s kojima će sarađivati, nije htio nikog do Monro. Studio ju je vratio.[18] Monro je dala veliki intervju za Life, u kojem je otkrila kako je bila ogorčena kad su je u Holivudu počeli etiketirati kao glupu plavušu te kako je voljela svoju publiku. Snimila je i fotosesiju za Vogue, a počela je raditi na svom sledećem filmskom projektu sa Džinom Kelijem i Frenkom Sinatrom, prema biografiji Donalda Spota. Osim toga, namjeravala je nastupiti u biografskom filmu o Džin Harlou. Drugi projekti u kojima je trebalo da nastupi bili su What a Way to Go! (u kojem ju je zamijenila Širli Maklejn), Poljubi me, budalo, komedija s Dinom Martinom u glavnoj ulozi (Kim Novak preuzela je Monroinu ulogu) i mjuzikl Drvo raste u Bruklinu.[8] Monroin zadnji dom bio je u Brentvudu u Los Anđelesu. Spremačica ju je našla mrtvu 5. avgusta 1962. godine. Objavljeno je kako je uzrok smrti bilo predoziranje tabletama za spavanje. Ostala su pitanja o okolnostima i o tome koliko je vremena prošlo kad ju je spremačica našla. Osim toga, postoje neke teorije koje govore kako su za njenu smrt odgovorni Džon i Robert Kenedi.[19][20] Operativac CIA Norman Hodžes je tvrdio kako ju je on ubio po naređenju službe.[21] Dana 8. avgusta 1962. godine Merlin Monro je pokopana u grobnici u groblju Vestvud Vilidž Memorijal Park u Los Anđelesu, Kalifornija. Li Strazberg održao je govor na sprovodu. Merlin Monro je ostala jedna od legendarnih ličnosti 20. vijeka i prototip holivudske filmske zvezde. Norman Majler (1923, Nju Džerzi – 2007, Njujork) po diplomiranju na Harvardu služio je u američkoj vojsci 1944–1946. Njegov prvi roman Goli i mrtvi (1948) kritika je označila kao najbolji ratni roman koji se pojavio u SAD. Objavljivao je potom romane i publicistička dela, kao što su: Park jelena, Američki san, Vojske noći (Pulicerova nagrada za publicistiku), Drevne večeri, Muškarčine ne plešu, Dvorac u šumi… Za knjigu Dželatova pesma dobio je Pulicerovu nagradu za književnost. istorija filma glume americke glumice knjige o filmu