Opis O autoru Dodatne informacije Sami naziv knjige Logos, simvol, ikona govori nam o dugogodišnjem naučnom i pedagoškom radu episkopa Jovana Purića i njegovom svestranom istraživanju na polju bogoslovlja, hrišćanske kulture i umetnosti. Prvi i drugi deo knjige napisani su sa namerom da se izloži biblijska teologija Ovaploćenja, svakako, iz vizure otačke teologije, dok je treći deo pisan kao izlaganje patrističkog učenja, utemeljenog, zasigurno, u biblijskoj teologiji. Sinteza biblijske i patrističke misli vidljiva je kroz celu knjigu, dok navedenu literature u Bibliografiji, sačinjavaju ključna dela za izučavanje hrišćanske kulture. Prof. dr Mirko Tomasović Епископ Јован (Пурић), у свету Младен, родио се од оца Радосава и мајке Зоре (девојачко Бранковић), у Мијачима код Ваљева 24. маја / 6. јуна 1965. године. Богословско образовање је стицао у Београду, Петрограду и Источном Сарајеву. Епископ Јован (Пурић) 12. новембра 2009. године на Филозофском факултету – Пале, Источно Сарајево, одбранио је докторску дисертацију Философија васпитања Св. Јована Златоуста. Вишедеценијски рад у црквеној просвети крунисао је на Академији Српске Православне Цркве за уметност и консервацију у Београду, где је 2013. године изабран за редовног професора на катедри Теологија иконе. Од 2013. године предавач је на мастер студијама: Химнографска (иконографска) егзегеза Светог Писма на Православном Богословском факултету Универзитета у Београду. Владика Јован има и више научних радова од значаја за развој библистике и иконологије и уопште богословске науке објављених у водећим домаћим часописима, са рецензијама, поседује оригинално стручно остварења, односно пројекте Света Литургија (књига + 2 ДВД-ја) и серијал докумeнтарних епизода под називом Икона реализован према књизи Људско лице Бога, а затим и неколико студија, које промовишу оригинални ерминевтички метод приликом ишчитавања Светог Писма уз помоћ химнографије и иконографије. Сценариста је Богослужбеног водича (интернет верзија). Такође, руководио је научним пројектима. Има и два објављена уџбеника из предмета Свето Писмо и иконологија (II година оба студијска програма) и Агиологија са химнографијом (III година оба студијска програма), као и три монографије, објављене 2009. године, о личности и богословљу Светог Јована Златоуста на српски језик (објављена су три тома), практикум за Иконологију под називом Имена и натписи на иконама, и више радова саопштених на међународним или домаћим научним скуповима који су сабрани у зборницима. Књиге 1. Апостоли Христови, Цетиње 2016. 2. Бог се јави у телу, Београд–Ниш 2014. 3. Богословље и педагогика Св. Јована Златоустог (у три књиге), Београд 2011. 4. Богословске основе педагогије Св. Јована Златоустог, Православни Богословски факултет „Св. Василије Острошки“ Универзитета у Источном Сарајеву – Фоча и манастир Острог, 2009. 5. Богослужење и васпитање по Св. Јовану Златоустом, Београд 2009. 6. Глас пастира из Острога, Подгорица 2007. 7. Еколошке теме, Манастир Хиландар 2013. 8. Икона и химна Богородици, Нови Сад 2012. 9. Икона Христа, Београд–Ниш 2011. 10. Лепота и радост празника I–II, Задужбина Хиландара 2016. 11. Литургија, Београд 2010. (два издања). 12. Литургија и савремени свет, Београд 2011. 13. Људско лице Бога, Београд 2010. 14. На острошким стазама, Београд 2011. 15. Острошки источник, Цетиње 2004. (три издања). 16. Острошки трослов – изабране беседе 2008–2010, Манастир Острог 2011. 17. Празничне иконе, Ниш–Београд 2013. 18. Руковети из богословља, Београд 2007/2008. (три издања). 19. Света Служба (у три књиге), Нови Сад 2007. (два издања). 20. Символ – кључ Тајне, Београд–Ниш 2015. 21. Словесна служба острошка, Нови Сад 2008. 22. Учитељи пута који води у живот – од Св. Саве до старца Никанора Хиландарца, Манастир Острог 2011. 23. Философија васпитања Св. Јована Златоустог – увод у богословље Св. Јована Златоустог, Врњци 2010–2012. (издање на немачком и на енглеском језику). 24. Философија васпитања у делу Св. Јована Златоустог, Београд 2009. 25. Цртице из дневника о икони, (у припреми). Зборници радова 1. Богочовек Христос – Алфа и Омега, 2011–2017. (у припреми). 2. Икона и духовност, зборник радова 2006–2011, Краљево 2011. 3. Лествица тајноводственог путовања, зборник радова 1984–2004, Тврдош–Цетиње–Врњци 2004. (пет издања). 4. О човечности и нечовечности, (у припреми). 5. Служење Богу – средиште живота, (у припреми). Приредио 1. Бичков, Виктор Васиљевич, Естетика отаца цркве, Београд 2010. 2. Болотов, Василије Васиљевич, Историја древне Цркве, Краљево 2006. 3. Евдокимов, Павле, Уметност иконе, Београд 2009. 4. О педагогији (Шестов...), (у припреми). 5. Патријарх Павле, Одговори на питања вере и живота, Београд 2010. 6. Симић, Прибислав, Азбучник Октоиха, Београд 2006. 7. Славе – рецензија едиције. 8. Храм и уметност, Београд 2013. 9. Хришћанска култура, (у припреми). 10. Чудесна исцељења и јављања Светог Василија Острошког, 2002–2010. Уредник мултимедијалних издања 1. Икона, 2011. 2. Константиново наслеђе, 2013. 3. Литургија, 2009. Сва три мултимедијална издања се преводе на енглески, руски, бугарски, грчки и румунски језик. Уџбеници 1. Агиологија са химнографијом, Београд 2010. 2. Библијске и богословске основе спасења, Београд 2013. 3. Имена и натписи на иконама, Београд 2010. 4. Руковети из богословља, Београд 2007. 5. Сотириологија, Ниш 2013. 6. Христологија, Ниш 2012. Пројекти 1. Библијске теме у средњовековној култури. 2. Велики празници у 14 књига. 3. Лепота ће спасити свет (у припреми). 4. Превод са грчког Св. Јована Златоустог. 5. Св. Јован Златоусти у српској духовности и култури. Težina 0,5 кг Dimenzije 135 × 225 × 3 cm Godina izdanja 2018 Pismo ćirilica Povez mek Broj stranica 314 ISBN 978-86-6263-193-0 Dimenzije 135x225

Boris Andrejevič Uspenski. `Poetika kompozicije ; Semiotika ikone / B. A. Uspenski.` Sazvežđa. 66, Beograd: Nolit, 1979. LXI, 374 str. ; 22 cm. Spolja vidite, a unutra je solidno očuvano.

BORIS ANDREJEVIČ USPENSKI POETIKA KOMPOZICIJE SEMIOTIKA IKONE Prevod i predgovor - Novica Petković Izdavač - Nolit, Beograd Godina - 1979 LX + 374 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Sazvežđa Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: NOVICA PETKOVIĆ - Problemi kompozicije u semiotičkome osvetljenju Borisa Uspenskog POETIKA KOMPOZICIJE Uvod `Tačka gledišta` kao kompozicioni problem `Tačka gledišta` na ideološkome planu `Tačka gledišta` na frazeološkome planu `Tačka gledišta` na planu prostorno-vremenske karakteristike `Tačka gledišta` na psihološkome planu Uzajamni odnos tačaka gledišta na raznim nivoima u delu. Složena tačka gledišta Neki posebni problemi kompozicije umetničkoga teksta Strukturno jedinstvo raznih vrsta umetnosti. Zajednički organizacioni principi slikarskoga i književnog dela Kratak pregled sadržaja po glavama SEMIOTIKA IKONE Prolegomena za semiotiku ikone O semiotici ikone Opšte pretpostavke za semiotičko ispitivanje stare ikone Principi organizacije prostora u starom slikarstvu Sumiranje vidnog utiska kao princip organizacije stare slike Semantička sintaksa stare ikone Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 10 tak recenica podvuceno hem. olovkom, nista strasno. Ostalo sve u dobrom i urednom stanju! Prevela s ruskog Antonina Pantelić Sadržaj: PRAVOSLAVLjE I CRKVA II CRKVA KAO PREDANjE Sveto pismo i Sveto predanje O kanonu O crkvenom predanju O pravoslavnoj hijerarhiji O spoljašnjem nepogrešivom autoritetu u Crkvi III JEDINSTVO CRKVE IV SVETOST CRKVE V UČENjE O VERI VI O TAJNAMA Moć svetosti crkve VII POŠTOVANjE MAJKE BOŽIJE I SVETIH U PRAVOSLAVLjU VIII BOGOSLUŽENjE U PRAVOSLAVLjU IX IKONA I IKONOPOŠTOVANjE UPRAVOSLAVLjU X MISTIKA U PRAVOSLAVLjU XI ETIKA U PRAVOSLAVLjU XII PRAVOSLAVLjE I DRŽAVA XIII PRAVOSLAVLjE I EKONOMSKI ŽIVOT XIV PRAVOSLAVLjE I APOKALIPSA XV PRAVOSLAVNA ESHATOLOGIJA XVI PRAVOSLAVLjE I INOSLAVLjE – HETERODOKSIJA Sergej Nikolajevič Bulgakov (rus. Сергей Николаевич Булгаков; Livni, 28. jun 1871 — Pariz, 12. jul 1944) je bio ruski ekonomista, filozof, teolog i sveštenik Pravoslavne crkve. Njegova filozofija religije je u tradiciji Vladimira Solovjova. Pohađao je crkvenu školu i Livniju i proveo četiri godine na teološkom seminaru, prije nego što je upisao pravo na Moskovskom univerzitetu, 1890. godine. Pravo je diplomirao 1894, a 1895. počinje da predaje političku ekonomiju na Moskovskoj tehničkoj školi. U periodu između 1898. i 1900. godine, putuje po zapadnoj Evropi i Velikoj Britaniji, prikupljajući materijal za svoju kapitalnu disertaciju Kapitalizm i zemledelie (Kapitalizam i zemljoradnja; 2 toma, Sankt Peterburg, 1900). Preko ovog djela i drugih radova na temu ekonomskih i društvenih pitanja, Bulgakov je vrlo brzo stekao nacionalnu reputaciju. U Kijevu je radio kao profesor pet godina, da bi se vratio u Moskvu 1906. godine, gdje preuzima katedru ekonomije na Moskovskom institutu trgovine. Iste godine je dobio svoje mjesto u donjoj komori Dume, kao konstitucionalni demokrata. Doktorirao je 1912. godine na Moskovskom univerzitetu, a 1917. je na njemu dobio mjesto profesora političke ekonomije. Iako je Bulgakov u deceniji 1890-ih, bio jedan od vodećih tumača marksizma, ipak je više puta potvrdio superiornost Imanuela Kanta, te ubrzo krenuo da se udaljava od Marksa dajući prednost drugim društveno-ekonomskim pitanjima. U svojoj kapitalnoj disertaciji, Kapitalizam i zemljoradnja, tvrdio je da Marksova terija o centralizaciji proizvodnje, nije primjenljiva na zemljoradnju, gdje je proizvodnja na malo daleko stabilnija i svrsishodnija od proizvodnje na veliko.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lešek Kolakovski (polj. Leszek Kołakowski; Radom, 23. oktobar 1927 – 17. jul 2009) bio je poljski filozof i istoričar. Najpoznatiji je po svojim kritičkim analizama marksističke misli, naročito poznat po trotomnom delu „glavni tokovi marksizma“. U svom kasnijem radu, Kolakovski se fokusirao i na verska pitanja. U svom 1986 Jefferson Lecture, rekao je Ne učimo istoriju iz razloga da bi znali kako da se ponašamo ili kako da uspemo, već da bi znali ko smo mi.[1] Biografija Kolakovski je rođen u gradu Radom, u Poljskoj. Zbog nemačke okupacije Poljske u Drugom svetskom ratu, nije išao u školu , ali je čitao knjige i uzimao povremene privatne časove , svoje završne ispite je položio kao izvaredan student. Posle rata, studirao je filozofiju na Univerzitetu u Lođu i 1953. godine doktorirao na Varšavskom univerzitetu, sa tezom o Spinozi . Bio je profesor i predsednik odeljenja Univerziteta u Varšavi za istoriju filozofije od 1959. do 1968. godine. U mladosti, Kolakovski je bio komunista. U periodu 1947-1966 , bio je član Poljske ujedinjene radničke partije. Kao istasknuti intelektualni radnik putovao je u Moskvu, gde je video komunizam u praksi i utvrdio da je nije dobar . On je prekinuo sa komunizmom i prozvan je kao „revizionistički marksista“, zalagao se za humanističko tumačenje Marksa. Godinu dana posle poljskog oktobra 1956., Kolakovski je objavio četiri dela kritika sovjetskih marksističkih dogmi.[2] Njegovo javno predavanje na Varšavskom univerzitetu na desetogodišnjicu od Poljskog oktobra dovela do njegovog izbacivanja iz Poljske ujedinjene radničke partije. U toku Poljske političke krize 1968. godine on je izgubio i posao na Varšavskom univerzitetu. Došao je do zaključka da totalitarna surovost staljinizma nije bilo odstupanje, već logički krajnji proizvod marksizma. Njegov glavni rad su „Glavne tokovi marksizma I, II i III“, objavljeni su 1976-1978. U kasnijoj faza Kolakovski je postao sve više fasciniran doprinosom teoloških pretpostavki u Zapadnoj kulturu, premda se i pre bavio istorijom teologije i katoličkim misticizmom. Kolakovski je branio ulogu koju sloboda igra u ljudskoj potrazi za trancedentnim. Iako ljudska pogrešivost podrazumeva da treba skeptično da tretiramo tvrdnje nepogrešivosti , naša potraga za većim ( kao što su istina i dobrota) je oplemenjuje.[3] Kolakovski je 1968. godine postao gostujući profesor na odeljenje za filozofiju na Univerzitetu Makgil u Montrealu i 1969. se preselio na Univerzitetu u Kaliforniji, Berkli. Godine 1970. postao je viši naučni saradnik na All Souls koledžu u Oksfordu. On je uglavnom ostao na Oksfordu, iako je proveo deo 1974. godine na Univerzitetu Jejl, a od 1981. do 1994. godine bio honorarni profesor Komiteta za socijalne misli i u odeljenju za filozofiju na Univerzitetu u Čikagu. Iako su njegovi radovi zvanično bili zabranjeni u Poljskoj, ilegalne kopije njegovih dela su znatno uticale na stavove poljskih intelektualaca i ponjske ​​opozicije. Njegov esej iz 1971. godine Teze o nadi i beznađu (Pun naziv: U Staljinovom zemljama: Teze o Nadi i očaj ) koji je predložio da bi samoorganizovane društvene grupe postepeno proširile sfere civilnog društva u totalitarnoj državi, inspirisao je pokrete 1970. koji su doveli do Solidarnost-i i , na kraju, do kolapsa komunizma u Evropi 1989. U 1980. godini, Kolakovski je podržao Solidarnost davanjem intervjua, pisanjem i prikupljanjem sredstava.[4] [5] U Poljskoj , Kolakovski nije samo poštovan kao filozof i istoričar ideja , nego i kao ikona među protivnicima komunizma . Adam Mihnjik ocenio je Kolakovskog `jedan od najistaknutijih stvaralaca savremene Poljske kulture`.[6] [7] Kolakovski je umro 17. jula 2009, u Oksfordu. Leszek Kolakowski. Encyclopaedia Britannica U svojoj čitulji, filozof Rodžer Skruton je rekao Kolakovski je „mislilac našeg vremena“ i da je u vezi debate Kolakovski je sa intelektualnim protivnicima, `čak i ako ... . ništa nije ostalo od subverzivnih dogmi, niko se nije osećao oštećen u svom egu ili poražen u projektu njihovog života, od argumenata koji bi iz bilo kog drugog izvora inspirisao najveće ogorčenje. `[8] Dobar deo filozofskih eseja, studija i glavnih dela Lešeka Kolakovskog je preveden i na srpski jezik.

Spolja kao na fotografijama, posveta na predlistu, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Popović, Justin, 1894-1979 = Popović, Justin, 1894-1979 Naslov Dostojevski o Evropi i slovenstvu / Justin Sp. Popović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Beograd ; Valjevo : Manastir Ćelije, 1981 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 368 str., [1] list table ; 21 cm Napomene Fototipsko izd. iz 1940. Predmetne odrednice Dostojevski, Fjodor Mihajlovič, 1821-1881 -- Panslavizam DOSTOJEVSKI O EVROPI I SLOVENSTVU , Dr. Justin Popović Od moje petnaeste godine Dostojevski je moj učitelj. Priznajem: i mučitelj. Još onda me je zaneo i poneo svojom problematikom. Pokazalo se, da su njegovi problemi – večiti problemi ljudskog duha. Ako je čovek iole čovek, mora se baviti njima. A Dostojevski je sav u njima, zato je na svima putevima svojim istinski čovek. Prednost je njegova u tome, što je u večne probleme ljudskoga duha uneo nadahnuće proroka, žar apostola, iskrenost mučenika, setu filozofa, vidovitost pesnika. U novije vreme ni kod koga nisu večni problemi čovečijeg duha došli do tako širokog, dubokog i svestranog izraza kao kod Dostojevskog. Kroz njega su progovorile muke bića ljudskog, i svi bolovi, i sve čežnje. Kao retko ko, on je odbolovao problem čovečijeg bića u svima njegovim strahovitostima. A čovek je beskrajnom složenošću svoga bića najstrahovitije biće u svima svetovima u kojima se kreće ljudska misao i kruži ljudsko osećanje. Evropi nije bilo ni mislioca, ni filozofa, ni pesnika, koji je kao Dostojevski snažno i svestrano osetio veličanstvenu dramatičnost i jezivu tragičnost evropskog čoveka i svih njegovih tekovina. Njemu je do tančina poznato ne samo evanđelje nego i apokalipsis evropskog čoveka. Apokalipsis sa svima svojim ponorima, čudesima, strahotama, užasima. Ako na našoj planeti postoji nešto strašnije i od najstrašnijeg, onda je to, nema sumnje, apokalipsis evropskog čoveka. Dostojevski ga je pesnički predosetio i proročki predskazao, a mi smo već ušli u njega. Jedno je očigledno: nastao je apokalipsis evropskog čoveka; sve njegove tekovine polako zahvataju apokaliptičke strahote i neviđeni užasi. Potresna je agonija evropske kulture, zidane na „nepogrešivosti“ i autarkičnosti evropskog čoveka. Nad apokaliptičkim ponorima njenog samouništenja sve se jasnije i jasnije ocrtava titanski lik setnog proroka Evrope: Dostojevskog. Njegova se proroštva o Evropi ispunjuju na naše oči. I srce se neosetno pretvara u suzarnik.. Ne tvrdimo, poput Lajbnica, da je ovaj naš zemaljski svet – najbolji od svih mogućih svetova. Ali smo sigurni u jednome: naš zemaljski svet je nesumnjivo najzagonetniji od svih mogućih svetova. I u tom tako izuzetno zagonetnom svetu – najzagonetnije biće jeste čovek: njegovi padovi i uzleti, njegovo zlo i dobro, njegov đavo i Bog. A svrh svega – njegov svečovek i Bogočovek. Kroz sve to mi pratimo Dostojevskog u ovoj studiji. To nije lako, ali je svakako dostojno čoveka mučiti se tom uzvišenom mukom. Na Vidovdan 1940. god. Dr Justin Popović Justin Popović ili Sveti Justin Ćelijski (svetovno: Blagoje Popović; Vranje, 6. april 1894 – manastir Ćelije, 7. april 1979) novokanonizovani je srpski svetitelj. Bio je arhimandrit manastira Ćelije, doktor teologije, profesor Beogradskog univerziteta i duhovnik. Blagoje Popović, potonji otac Justin, je rođen u Vranju 6. aprila (25. marta po julijanskom kalendaru) 1894. godine od oca Spiridona i majke Anastasije. Porodica Popovića se doselila u selo Gornje Žapsko iz okoline Tetova, kasnije se spustila u Vranje. Bila je kroz generacije sveštenička porodica, jedino je Blagojev, otac Spiridon bio samo crkvenjak. Blagoje je bio najmlađe dete, a imao je starijeg brata Stojadina i sestru Stojnu. U devetorazrednoj beogradskoj Bogosloviji stekao je puno prijatelja i sa njima se okupljao u razna bogoslovska, molitvena bratstva. Jedan od njegovih prijatelja je bio i Milan Đorđević, potonji episkop dalmatinski Irinej. Kao mlad bogoslov, Blagoje je pored svetootačkih dela čitao najviše Dostojevskog. Brat Stojadin, kao student prava je izgubio nesrećnim slučajem život, ispavši iz voza pri jednom svome povratku sa studija kući. Blagoje tada svima otvoreno govori da želi ceo svoj život da posveti Bogu da bi bio što bliži njemu i svome bratu. Roditelji mu se protive toj želji i na sve načine pokušavaju da spreče svoje dete da ode u monahe. Blagoje biva mobilisan u „đačku četu“ pri vojnoj bolnici u Nišu tokom Prvog svetskog rata, a kasnije oni se zajedno sa vojskom i sveštenstvom povlače preko Albanije. Stigavši u Skadar, Blagoje moli patrijarha Dimitrija za monaški postrig, patrijarh blagosilja i bogoslov Blagoje postaje monah Justin. Tadašnja vlast prebacuje jednim starim brodom bogoslove do Barija, a posle toga preko Pariza, bogoslovi stižu u London gde ih prihvata jeromonah Nikolaj Velimirović. Iz Engleske gde je sa grupom bogoslova privremeno smešten, blagoslovom patrijarha srpskog Dimitrija, Justin prelazi u Duhovnu akademiju u Petrogradu. Zbog nemira koji su nadolazili, bogoslovi su 1916. godine povučeni nazad u Englesku. U Engleskoj, Justin studira teologiju na Oksfordu i sam se izdržava, a ne od stipendija engleske vlade. Svoju kritiku zapadnog sveta izložio je u svojoj doktorskoj tezi „Religija i filosofija Dostojevskog“, koja nije prihvaćena. Bez diplome se vraća u Srbiju 1919. godine. Patrijarh Dimitrije ga ubrzo po povratku šalje u Grčku. Postao je stipendista Svetog sinoda. Za vreme jednoga kratkoga boravka kući, biva promovisan u čin jerođakona. U Grčkoj, kao i u Rusiji i Engleskoj, upoznaje tamošnji svet. Na njega je posebno utisak ostavila jedna starija baka, Grkinja, kod koje je stanovao. Za nju je rekao da je od nje više naučio nego na celom Univerzitetu. Često je kao jerođakon sasluživao u grčkim hramovima. U Atini stiče doktorat bogoslovlja. Sveti sinod mu najednom uskraćuje stipendiju, pred sam doktorat. Morao je 1921. godine da se povuče u Srbiju i postane nastavnik karlovačke bogoslovije. Predavao je Sveto pismo Novoga zaveta, Dogmatiku i Patrologiju. Tu dobija jeromonaški čin. Vremenom postaje urednik pravoslavnoga časopisa Hrišćanski život. Poznati su njegovi članci „Sa uredničkog stola“. Ponekad mu je pero „bilo oštrije“ i doticalo se i nekih tadašnjih nepravilnosti u sveštenstvu SPC i bogoslovskim školama. U karlovačkoj bogosloviji (u koju je u međuvremeno bio premešten), neko mu krade sa radnoga stola doktorsku disertaciju o gnoseologiji Svetog Isaka Sirijskog i Svetog Makarija Egipatskog. Ali ipak je za par dana napisao okvirno istu disertaciju „Problem ličnosti i poznanja po učenju Sv. Makarija Egipatskog“ i doktorira u Atini, 1926. godine. Ubrzo potom proteran je iz Karlovačke bogoslovije u Prizren, gde je proveo oko godinu dana, tačno onoliko vremena koliko je trebalo da se časopis Hrišćanski život ugasi. U to vreme na Zapadu, u Češkoj javlja se pokret koji je želeo da se vrati u Pravoslavnu veru. Justin biva izabran za pomoćnika vladici Josifu Cvijoviću u misiji u Prikarpatskoj Rusiji. Ubrzo je Sveti sinod odlučio da ga hirotoniše kao episkopa. On je to odbio uz obrazloženje da je nedostojan tog čina. Posle toga nijednom nije biran ili predlagan za episkopa. Zatim je postavljen za profesora Bitoljske bogoslovije. Na bogosloviji je bio u stalnom kontaktu sa vladikom Nikolajem i svetim Jovanom Šangajskim. Zajedno sa arhijerejima SPC borio se protiv uvođenja Konkordata u Srbiju 1936. godine. Često je pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio sveti vladika Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred crvene revolucije. Od 1934. godine je profesor Bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Godine 1938. zajedno sa Branislavom Petronijevićem osnovao je Srpsko filosofsko društvo u Beogradu. Bavio se prevođenjem bogoslovsko-asketske i svetootačke literature. Sveti Justin Ćelijski se obraća vojnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini leta 1944. godine u Manastiru Kalenić, sa leve strane je Miodrag Palošević. Po izbijanju Drugog svetskog rata, otac Justin boravi po mnogim manastirima. Najviše vremena je provodio u ovčarsko-kablarskim manastirima, u kojima je i uhapšen posle rata od strane komunističkih vlasti. Posle pritvora, premestio se u manastir Ćelije kod Valjeva. U Ćelije je došao 1948. godine po blagoslovu vladike šabačko-valjevskog Simeona i mati igumanije Sare, koja je došla sa nekoliko svojih sestara iz manastira Ljubostinje u Ćelije, nekoliko godina ranije. U svome životu u Ćelijama stalno je bio proganjan, saslušavan, privođen od vlasti. Malo je bilo onih koji bi stajali u njegovu odbranu. To su bile ćelijske sestre s mati igumanijom Glikerijom na čelu, prota Živko Todorović – lelićki paroh, avvini učenici i poštovaoci... Otac Justin, upokojio se na dan posle svog rođendana – na praznik Blagovesti 7. aprila (25. marta) 1979. godine. Dana 2. maja 2010. godine, odlukom Svetog arhijerejskog sabora SPC Justin Popović kanonizovan je u red svetitelja SPC kao Prepodobni Justin Ćelijski sa Simeonom Dajbabskim u Hramu Svetog Save na Vračaru. Njegove mošti su prenete u crkvu manastira Ćelije 14. juna 2014. godine. Književno-bogoslovski rad Ubrzo posle Prvog svetskog rata javio se knjigom Filozofija i religija F. M. Dostojevskog (1923). Po oceni nekih ovo delo Justinovo je jedna od prvoklasnih i najboljih studija uopšte o genijalnom ruskom piscu. Justin Popović, koji je u međuvremenu postao profesor dogmatike na Teološkom fakultetu, svoju temu o Dostojevskom je unekoliko proširio u novoj knjizi pod naslovom „Dostojevski o Evropi i Slovenstvu“ (1940). Religiozna misao ruskog pisca poslužila je Justinu Popoviću da reinterpretira religioznu filozofiju pravoslavlja. Postavljajući u novim uslovima, pred Drugi svetski rat, pitanje odnosa Evrope i slovenstva, kojom su se bavili još slovenofili, bliski Dostojevskom, Justin Popović je posredno otvarao i srpsko pitanje. Bilo je to pred sam početak Drugog svetskog rata. Priredio je 12 tomova Žitija svetih, za svaki mesec u godini po jedna knjiga. Svaki tom ima po nekoliko stotina strana i predstavlja sintezu mnogo raznih izvora sistematično sakupljenih i priređenih. Osim ovih žitija, sabrana dela Justina Popovića imaju 33 toma. Govorio je tečno četiri strana jezika: grčki, ruski, nemački i engleski i bavio se prevođenjem sa više jezika. Značajnija dela: Filosofija i religija F. M. Dostojevskog (1923), Dogmatika pravoslavne crkve, 1–3 (1932), Dostojevski o Evropi i slovenstvu (1940), Svetosavlje kao filosofija života (1953), Filosofske urvine (Minhen, 1957), Žitija svetih, 1-12 (1972–1977), Pravoslavna crkva i ekumenizam (Solun, 1974), Put bogopoznanja (1987). Duhovnik manastira Ćelije Po kazivanju nekih ćelijskih sestara, u Ćelije je došao 28. maja 1948. godine. Prognan sa Bogoslovskog fakulteta, ovde se nalazio u nekoj vrsti zatočeništva. Ćelije tada postaju mesto hodočašća za mnoge koji su želeli da ga vide i dobiju duhovne pouke i savete. To je opisao Dušan Vasiljević u svome „Sećanju na oca Justina“. Među najznačajnije njegove učenike ubrajaju se: mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović, umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački i primorski Atanasije Jevtić, umirovljeni episkop raško-prizrenski Artemije Radosavljević i episkop bački Irinej Bulović. Na Bogoslovskom fakultetu predavao je i patrijarhu Pavlu Dogmatiku. Preko trideset godina je proveo u Ćelijama, učinivši ih jednim od najpoznatijih srpskih manastira. Njegov grob, koji se nalazi u neposrednoj blizini manastirske crkve, i danas privlači posetioce i poštovaoce. Na ovom grobu su se, prema predanjima, dešavala čudesa i isceljenja. Postoji i ikona na kojoj je predstavljen kao prepodobni Justin Ćelijski i drži u ruci knjigu Žitija svetih. Bio je protivnik ekumenizma u pravoslavlju nazivajući ga jednim imenom „svejeres“. Svoje mišljenje o tome izneo je u knjizi Pravoslavna crkva i ekumenizam. U Valjevu postoji Duhovna biblioteka „Otac Justin“. Čuda koja se pripisuju Svetom Justinu Nova zavetna crkva Svetog Oca Justina u manastiru Ćelije 6 km od Valjeva u kojoj se nalaze mošti ovog svetitelja NA GROBU OCA JUSTINA Na grobu oca Justina, Kod manastira Ćelije, Sestra zamenjuje cveće I tepa mu da brže raste. Vidiš, kaže mi crnorizac Amfilohije, Ava nije imao dece po telu, Otkako je briznuo u plač za Hristom Ničim se na zemlji nije mogao utešiti, A opet na njoj ima bezbrojnu duhovnu decu. One mu humku greju vrućim suzama, Poljske cvetove smenjuju neuvelkom, Neutešnoj sveći ne daju da presvisne, A tolikim roditeljima, pored rođene dece, Grob negde samotari urušen u šikari. autor: Matija Bećković, 1992. godina. Ovde se navode neka čuda koja se pripisuju Svetom Justinu. Godina 1952. Te godine desilo se čudo u manastirskoj pekari, u Ćelijama. U manastiru je bilo četrdeset sestara, a u kuhinji je poslovala mati Nina. Pošto je umesila hleb za večeru, ostala je još jedna vangla brašna. Za večerom požalila se sestrama, a ava Justin je rekao: „Molite se Bogu, Gospod brine za nas!“ Sutradan izjutra kad je mati Nina otišla u pekaru našla je puna dva okna (sanduka) brašna. Ava Justin, mati Sara i sve sestre videle su ovo čudo i zajedno zablagodarili su Gospodu. Godina 1953. Žena iz okoline Valjeva je bolovala dvanaest godina. Verovalo se da je bila opsednuta demonima. Često je viđala đavole, a oni su je mnogo tukli, mučili i mrcvarili. Dok su njeni ukućani kadili kuću, videla je đavole kako beže od tamjana. Često se ispovedala i pričešćivala kod oca Justina i tako je potpuno ozdravila. Posle toga se zamonašila i postala monahinja Tatijana. Godina 1959. Kćerka jednog čoveka iz Strmne Gore kod Lelića bila je bolesna. Tri godine je nepokretno ležala na postelji. Jednom su je kolima dovezli i u ćebetu je uneli u crkvu. Ava Justin joj je čitao molitve. Posle molitve se uspravila, a posle tri godine je prohodala. I tada je, kao i prvi put došla u crkvu kolima, a posle molitve, sama je došla do kola i sela. Motor, međutim nije hteo da upali. Ljudi su počeli da guraju kola ali uzalud. Ona je izašla iz kola i motor je proradio; kad je ponovo sela u kola motor je stao. Tako je bilo nekoliko puta. Onda je rekla: „Idem peške na brdo“. Bila je sa malim detetom, uzela je dete u ruke i sa njim se popela na najviše brdo... MG150 (N)