Veoma dobro očuvana. Nema pisanja. Tragovi korektora na predstrani. Veoma dobro očuvana. Tvrd povez, 340str. Izdavač: Evro đunti. Vizantija – vrhunac drugi je deo trotomne istorije Vizantje u kojoj je čuveni pisac Dž. Dž. Norič obuhvatio ličnosti i događaje koji su obeležili istoriju Vizantijskog carstva od 800. do 1081. godine. Sa smislom za podrobno izlaganje, uz domišljate i britke opservacije, izvanrednim stilom, držeći se činjenica i uz uvažavanje mišljenja najuglednijih istoričara i pisaca tog perioda, kakvi su Jovan Skilica, Mihailo Psel, Georgije Kedrin, sveti Teofan, Liutprand iz Kremone, Teofanov nastavljač i drugi, Norič je stvorio delo koje se s pravom smatra najopsežnijom i najobuhvatnijom istorijom Vizantje na Zapadu. Knjiga je upotpunjena mapama, rodoslovnim tablicama, spiskovima careva, sultana, patrijaraha i papa, kao i bogatom i detaljnom bibliografijom i indeksom, i na više od trideset strana, slikama značajnih spomenika kulture, manastira, ikona i rukopisa koji su nastali pod neposrednim uticajem Vizantije, a sve to više nego jasno govori da je reč o delu koje se s pravom može nazvati kapitalnim.

NOVA KNJIGA Tvrd povez, 340str. Izdavač: Evro đunti. Vizantija – vrhunac drugi je deo trotomne istorije Vizantje u kojoj je čuveni pisac Dž. Dž. Norič obuhvatio ličnosti i događaje koji su obeležili istoriju Vizantijskog carstva od 800. do 1081. godine. Sa smislom za podrobno izlaganje, uz domišljate i britke opservacije, izvanrednim stilom, držeći se činjenica i uz uvažavanje mišljenja najuglednijih istoričara i pisaca tog perioda, kakvi su Jovan Skilica, Mihailo Psel, Georgije Kedrin, sveti Teofan, Liutprand iz Kremone, Teofanov nastavljač i drugi, Norič je stvorio delo koje se s pravom smatra najopsežnijom i najobuhvatnijom istorijom Vizantje na Zapadu. Knjiga je upotpunjena mapama, rodoslovnim tablicama, spiskovima careva, sultana, patrijaraha i papa, kao i bogatom i detaljnom bibliografijom i indeksom, i na više od trideset strana, slikama značajnih spomenika kulture, manastira, ikona i rukopisa koji su nastali pod neposrednim uticajem Vizantije, a sve to više nego jasno govori da je reč o delu koje se s pravom može nazvati kapitalnim.

Dečansko pitanje je temeljna istorijska knjiga, pisana koliko činjenicama toliko i dušom, koliko istoričarski razložna toliko i autorski strasna. Pisana je u svrhu istine i samo istine, ali kao posledica odbrane Kosova i Metohije, za spas Srbije i sopstvene duše. „…svi putopisci koji su pohodili zadužbinu Stefana Dečanskog, ostajali su zadivljeni njenom lepotom – jedni skladom arhitekture i očuvanošću živopisa, drugi lepotom ikona, skulpturalnih ukrasa, bogatstvom riznice i brojem iluminarnih rukopisa. Jedan anonimni Beograđanin je još u XV stoleću opisao čudesnu lepotu Dečana: ’Stefan Uroš III koga i Dečanski nazivamo, sazida crkvu prekrasnu Sv. Vaznesenja na reci Bistrici, na Dečanima. Svaku misao prevazilazi lepotom crkva njegova, mramorjem i veličinom i različitim likovima, zašta nije dovoljna godina da se ispriča, a izgled crkve vid i oči koje gledaju umara, od silne svetlosti mramora kao neka zvezda Danica koja izjutra sija.’ „…Jedno od važnijih u nizu neistraženih pitanja istorije srpske crkve i srpskog naroda u Staroj Srbiji (Kosovskom vilajetu), tokom poslednjih decenija turske vlasti, bilo je tzv. dečansko pitanje. Po osnovnom sadržaju, ono je naizgled bilo vezano samo za diplomatski spor Rusije i Srbije na osetljivom polju versko-prosvetne akcije – oko uprave ruskih kaluđera u Visokim Dečanima na početku XX veka. Dečansko pitanje se, međutim, postepeno razgranalo u više pravaca”.

Takovski ustanak - srpske Cveti: O javnom zajedničkom sećanju i zaboravljanju u simboličnoj politici zvanične reprezentativne kulture / Miroslav Timotijević Beograd 2012. Tvrd povez, zaštitni omot, ćirilica, ilustrovano, veliki format (29 cm), 596 strana. Knjiga je nekorišćena (nova). Knjiga koju nudimo čitaocima proizašla je iz dilema suočavanja s prošlošću, često nazivanih „krizom identiteta proizvođača identiteta“, a usmerena je ka kritičkom razumevanju istorije pro-izvođenja sećanja i zaboravljanja praznika posvećenih danu početka borbe za oslobođenje, sticanja slobode i proglašavanja nezavisnosti. Ovi praznici su nezaobilazan deo simbolične politike modernih država. Oni bivaju postavljeni u središte zvaničnih državnih identitetskih struktura, a u etatizovanom tumačenju vremena sagledavaju se kao početak obnove, nulta tačka prošlosti, dan ponovnog uvođenja nacije u istoriju. Izbor dana proslavljanja, uobličavanje njegovog značenja i profilisanje komemorativnih formi predstavljali su složen i dugotrajan napor usmeren na kon-stituisanje strukture simbolične politike zvanične reprezentativne kulture, koji je dosledno uticao i na celokupan memorijski sistem. Sadržaj: UVODNA RAZMATRANjA ZVANIČNA REPREZENTATIVNA KULTURA I JAVNO ZAJEDNIČKO SEĆANjE Uobličavanje zvanične reprezentativne kulture Simbolična politika zvanične reprezentativne kulture Nacionalizovanje zvanične reprezentativne kulture Komunikaciono delovanje zvanične reprezentativne kulture Instrumenti proizvođenja zvanične reprezentativne kulture Javno zvanično sećanje između cikličnog i istorijskog vremena MIT O ZLATNOM DOBU I NjEGOVA POLITIČKA OBNOVA Ideologija obnove zlatnog doba Početak obnove zlatnog doba Miloš Obrenović kao obnovitelj zlatnog doba Obnova zlatnog doba i bogoizabrani narod Strategija večne obnove zlatnog doba UOBLIČAVANjE TAKOVSKOG MEMORIJSKOG TOPOSA Zvanična istoriografija i kultura sećanja Istoriografski memorijski topos Mitski memorijski topos Etičko značenje memorijskog toposa Političko značenje memorijskog toposa Memorijski topos: etičko-politički zalog dinastičko-narodne sprege RITUALIZOVANjE SEĆANjA: OPŠTENARODNI PRAZNIK SRPSKE CVETI Zvanično uvođenje opštenarodnih praznika Vladarski dani i prestoničko proslavljanje opštenarodnih praznika Prestoničko proslavljanje Srpskih Cveti Udvajanje praznične memorije Pozorišne praznične predstave Opštenarodno praznovanje Srpskih Cveti Usaglašavanje zvaničnog proslavljanja JUBILARNA PROSLAVA 50-GODIŠNjICE TAKOVSKOG USTANKA Priprema za proslavljanje jubileja Zvanični program proslave Ceremonijalni prostor proslave Jubilarna proslava kao kolektivna (re)prezentacija Normiranje recepcije proslave Takovska odličja TERITORIJALIZOVANjE SEĆANjA:TAKOVO Takovo Takovska crkva Takovski grm Spomenik knezu Milošu Obrenoviću Škola kralja Aleksandra Obrenovića Takovski dvorac VIZUELIZOVANjE SEĆANjA: PATRIOTSKE IKONE Od mimetičkog portreta do ikonične slike istorije Verbalne ikone — vizuelne ikone: problem ikonične istorijske slike „Takovski ustanak” Stevana Todorovića „Ustanak takovski god. 1815” Vincenca Kaclera „Takovski ustanak” Pavla Jovanovića Dučićev ekfrazis Jovanovićeve patriotske ikone Podizanje spomenika u prestonici TAKOVSKI SIMBOLI IZMEĐU NARATIVA I METAFORE Metafora takovskog mitskog narativa Takovski junak Takovsko sunce slobode Takovski barjak Takovski krst Takovski grm — nacionalno i dinastičko sveto drvo POPULARISANjE TAKOVSKOG MEMORIJSKOG TOPOSA Srpske Cveti u verskoj memorijskoj kulturi Popularisanje opštenarodnog praznika Popularisanje mesta sećanja Popularisanje patriotskih ikona Reagovanje javnog mnjenja Negativna slika memorijskog toposa ZABORAVLjANjE TAKOVSKOG MEMORIJSKOG TOPOSA Ukidanje javnih formi proslavljanja Srpskih Cveti Dekonstrukcija istoriografskog toposa Proizvođenje novog memorijskog toposa Reinterpretacija novog memorijskog toposa Proizvođenje novog mesta sećanja Takovski memorijski topos između sećanja i zaboravljanja NOVA POLITIKA IDENTITETA I OBNOVA SEĆANJA NA TAKOVSKI MEMORIJSKI TOPOS Revizija zvanične reprezentativne kulture Zvanično sećanje na Takovski ustanak Lokalno sećanje na Takovski ustanak Akcija Mesne zajednice Takovo Akcija Skupštine opštine Gornji Milanovac ZAKLjUČNA RAZMATRANjA TNE TAKOVO UPRISING - SERBIAN PALM SUNDAY 0N A PUBLIC COLLECTIVE MEMORY AND ITS DISREMEMBRANCE, IN TNE SYMBOLOGICAL POLICY ON TNE OFFICIAL REPRESENTATIVE CULTURE SPISAK ILUSTRACIJA SKRAĆENICE Institucije: Časopisi: IZVORI I OSNOVNA LITERATURA TEORIJSKA I KOMPARATIVNA LITERATURA REGISTAR

U dobrom stanju! ALMAŠKA CRKVA Hram Sveta Tri Jerarha u Novom sadu Tri veka istorijskog svedočenja Srpska pravoslavna Crkvena opština novosadska u Novom Sadu. 2018. 283 ilustrovane strane, tvrd povez, zaštitni omot, veliki format. Nedavno je u Galeriji Matice srpske predstavljena monografija o najvažnijoj epizodi istorije Novog Sada, o Almaškoj crkvi. Način na koji je o celom poduhvatu govorio prota Milivoj Mijatov bio je zaista drugačiji. Govorio je srdačno, toplo i dirljivo, vidno uzbuđen i radostan. Uopšte, promocija knjige „Almaška crkva“ nije bila tipična. Nakon biranih uvodnih reči upravnice Galerije, gospođe Tijane Palkovljević Bugarski, i Njegovog Preosveštenstva, Episkopa bačkog gospodina Irineja, o knjizi su govorili Petar Đurđev, direktor Istorijskog arhiva Novog Sada i Danilo Vuksanović, programski direktor Galerije. Almaški kraj, današnju Podbaru, naselile su srpske porodice iz nedalekog sela Almaš 1718. godine. Upravo tu je nastala Racka Varoš, današnji Novi Sad. Tu se nalazi zgrada Matice srpske. Tu je najveća pravoslavna crkva u gradu - Almaška. Između ostalog, rečeno je da su naši preci naročito bili vezani za čudotvornu ikonu Majke Božije koja se dugo čuvala i koja je u Buni 1848. godine nestala, da bi 1905. godine novosadski dobrotvor i zadužbinar Arsa Pajević platio da, na istom mestu, čuveni slikar Uroš Predić izobrazi novu ikonu Bogorodice sa malim Hristom u rukama. Pored kolega iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada, urednik monografije i autor teksta u njoj je protojerej-stavrofor Milivoj R. Mijatov, nastojatelj Almaškog hrama i arhijerejski namesnik novosadski prvi. Sve spomenuto učinjeno je sa Blagoslovom Episkopa bačkog Irineja, koji je u svom uvodnom slovu, između ostalog napomenuo „koliko su naši preci u tome vremenu bili dovoljno i duhovno i bogoslovski prosvećeni, iako ni njihov život i prilike nisu bili laki“. Da bi se jedan projekat realizovao neophodni su sledeći uslovi: ljudi (nosioci projekta), plan (predlog projekta) i novčana sredstva. To je krug uslova bez kojih je cilj nedostižan. U našem slučaju, međutim, ljudski faktor se pobrinuo da iznos ukupno zahtevanih budžetskih sredstava bude lična donacija. Kako nam je, na posletku, rekao prota Milivoj Mijatov, svi koji su učestvovali u poduhvatu izdavanja ovog dragocenog dela radili su besplatno, tj. nisu dobili niti tražili honorar. Autori tekstova i dostupnog materijala, lektor i korektor, fotograf i štampar. Dodajmo da je ceo prvi tiraž opredeljen isključivo kao poklon! U doba otuđenosti i dominacije tržišne logike, ovaj izdavački poduhvat moramo posmatrati kao istinski podvig zajedništva i rodoljublja. U godini u kojoj obeležavamo 800-godišnjicu autokefalnosti Srpske Arhiepiskopije, sa zahvalnošću pominjemo Svetog Savu, ikonu bez koje je nezamisliv svaki srpski hram. To je ikona koja nas sa puno ljubavi motiviše da se uvek orijentišemo ka vrlinama dobrovoljnog zajedništva i bratstva, da u razvoj tih vrlina investiramo naše najbolje sposobnosti. Tu investiciju učinili su pregaoci ovog divnog i uzvišenog knjiškog poduhvata, dajući svima nama podsticaj da se kroz dobrovoljni, saborni (timski) rad odužimo Almaškom kraju, Srpskoj Atini i svojim milim precima, te da shvatimo da je ideja davanja zajednici i služenja zajednici temelj našeg života i postojanja.

Kulturni život staroga Kotora (XIV-XVIII vijek) 1-2 Risto Kovijanić, Ivo Stjepčević Izdavač: Istorijski institut NR Crne Gore, odjeljenje za proučavanje crnogorskog primorja Cetinje, 1957 meki povez, stanje vrlo dobro knjiga 2 malo flekava od stajanja, ima potpis prethodnog vlasnika, unutra izrazito čista str. 208+122, ilustracije, ćirilica, 500g Iz sadržaja prve knjige: SREDNJA ŠKOLA –GIMNAZIJA / STARA KOTORSKA ŠKOLA GRČKA SLIKARSKA ŠKOLA / IKONE I FRESKE GRAĐEVINSKA ŠKOLA / VITA TRIFUNOV – neimar Dečana KOVAČKA ŠKOLA / NOVAK KOVAČ i izrada oružja Iz sadržaja druge knjige: LJEKARI / APOTEKARI / APOTEKE

Opis O autoru Dodatne informacije SAZNAJ VIŠE Imaginarna majka je kolektivna biografska studija majke u zapadnoj kulturi 20. veka. Studija se kreće između mitološkog društvenog utemeljenja žene u ulozi majke i etnografskih svedočanstava samih žena o majčinstvu. U tom preseku iskrsavaju brojne napetosti i konflikti koje autorka nastoji da osvetli istorijsko-kulturološkim i istorijsko-sociološkim istraživanjem vizuelnih žanrova, pre svega fotografije, medijskih etnografija i istorijskih diskursa različitih stručnjaka. Autorka dolazi do zaključka da su majke i majčinstvo ključni ideološki parametri u očvršćivanju nacionalnih politika 20. veka – bez obzira na to da li se radi o zapadnoj američkoj ili istočnoj socijalističkoj kulturi. Tu tezu potvrđuje niz analiza u kojima se, pored ostalog, posmatra lik socijalističke majke partizanke, kapitalističke romantične majke sa Zapada, rasno određene crne majke i proleterske heroine, kao i melodramatične majke u periodu tranzicije – sve do „mama Jelke“ i „Jovanke“, koje popunjavaju liminalni prostor neopredeljivih majčinskih ikona. Dvadeseti vek je u diskursu stručnjaka određen kao „stoleće dece“. Takvo poimanje podredilo je sebi i slobodu žene prilikom odlučivanja hoće li ili neće biti majka. U žaru podređivanja žene, stručnjaci i ideolozi još nisu opazili da su sada, na zalasku države blagostanja, ulogu reprodukcije nacije već preuzele transnacionalne majke. Ksenija Vidmar Horvat je redovna profesorka za sociologiju kulture na Odseku za sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Ljubljani. U svojim istraživanjima bavi se problemima kulturnog identiteta, istorijom kulture i vizuelnih umetnosti; u novije vreme u središte njenih interesovanja ulazi Evropa i postsocijalističke kulture. Među objavljenim monografijama najvažnije su „Zemljevidi vmesnosti” („Mape međuprostora”, 2009), „Kozmopolitski patriotizem” („Kosmpolitski patriotizam”, 2012), „Zamišljena mati” („Imaginarna majka”, 2013), „Periferna Evropa” ( 2018). Naučne radove objavljuje u vodećim domaćim i stranim časopisima. Uredila je pet zbornika, a članica je uredništva u nekoliko međunarodnih časopisa. Od 2015. godine vodi interdisciplinarni istraživački projekat “Družbena pogodba v 21. stoletju” (“Društveni ugovor u 21. veku”). Težina 0,42 кг Godina izdanja 2021 Pismo latinica Povez broš sa klapnama Broj stranica 294 str. ISBN 978-86-6263-369-9 Dimenzije 140 x 205 mm FELJTON: Ksenija Vidmar Horvat, ,,Imaginarna majka", Danas, decembar 2021. I deo / II deo

Зборника радова Византолошког института – ЗРВИ излази од 1952. и припада реду угледних и светски познатих часописа у области византологије. izdavač SANU 1973 broširani povez 224 str odlično očuvana sadržaj<. -les premieres mentions des themes la chronique de Theophane -Le clisure bizantine in Asia Minore -Tribuni u srednjovjekovnim dalmatinskim gradskim općinama Sulla pronoia nel peloponneso bizantino anteriormente alla conquista latina -Le grand tournant historique de l`an 1204 -Diplomatar tesalijskih manstira Makrinitisa i NeaPetra -Tratis,specifiques du Diplomatarion des monastires de Macrinitissa et de Nea Petra -Bolnica kralja Milutina u Carigradu -O vremenu proglašenja andronika III Paleologa za cara -Crime and Violence in the Vene+tian Levant -Međusobni sukobi poslednjih paleologa -Les luttes intestines entre lesderm+niers Paleologues -nadgrobni natpis Jelene ,sestre despota Jovana Uglješe na Menikejskoj Gori -Metrološki odlomak Goričkog zbornika -Skulpture iz pređela u Bosni -Dve paleologovske ikone iz Moskve

Призрен, један од најстаријих градова у нашој земљи, град је у којем су се смењивале епохе и власти. У време владавине Римљана постојао је као град под именом Теранда, предање каже, великих размера. У време власти Источног римског царства, тј. Византије по први пут срећемо његов данашњи назив, али у нешто другачијем облику: Призренум, Пресарин, Презрен, Приздрен, а најчешће Приздријана. Коначно, за време владе краља Милутина, подигнут је на ранг престонице, као и доцније од стране Стефана Дечанског, цара Душана и цара Уроша. У то време су зидане на монументални начин и украшене живописом, обогаћене иконама, предметима уметничког заната и дариване рукописним књигама Богородица Љевишка, Свети Арханђели, Свети Спас, Свети Никола. Из времена владавине Турака остају мост преко Бистрице, Мехмед-пашин хамам, Бајракли џамија, Синан-пашина џамија. 161 стр. квалитетан мастан папир илустровано у боји двојезично српско-енглеско издање

Bogata i složena istorija manastira u svim periodima njegovog postojanja – od prvih decenija 16. veka do današnjih dana: ukazano je na manastirske tipike i monaška pravila, liturgijski i širi bogoslužbeni život; protumačen je razvoj velikog manastirskog kompleksa i postepeno uobličavanje njegovog višespratnog kelijskog zdanja; rasvetljena simbolična topografija zdanja, njegovih ulaza, kapela, trpezarija, skrivnica, kelija, podruma kao i reprezentativnih salona; ukazano na brojne izgubljene ikone opisane u arhivskoj građi, kao i na portretske galerije karlovačkih mitropolita, austrijskih Habzburgovaca i srpskih Obrenovića, koje su najvećim delom nestale, ili nisu više u manastiru. Posebna pažnja je posvećena rekonstrukciji bogate manastirske riznice i razvoju nekadašnje manastirske biblioteke, kao i rasvetljavanju memorijalne namene manastira, njegovih relikvija i grobova, kojima je stekao ugled Panteona prekosavskih Srba. Knjiga je dokumentovana crtežima i fotografijama, starim arhivskim snimcima, grafikama i mapama od kojih mnoge nisu bile poznate. FORMAT: A4 POVEZ: TVRD POVEZ BROJ STRANA: 690 P5

Opis U narodu se, dakle, tačno zna kad je čemu vreme, jer je celina življenja kalendarski usklađena i cela godina propraćena je određenim radnjama – tačno se zna otkad i dokad se nešto radi, pesma peva, igra izvodi, i čemu sve to služi. O TOM ŽIVOTU PO NARODNOM KALENDARU GOVORI KNJIGA GODIŠNJI OBIČAJI U SRBA. • 110 prazničnih dana s pratećim običajima • 16 vrsta obrednih povorki • 5 vrsta slava • na osnovu građe sakupljene sa svih prostora na kojima su Srbi živeli ili žive (Vojvodina, Mačva, Jasenica, Stari Vlah, Negotinska Krajina, Župa, Levač, Leskovačka Morava, Rudničko, Aleksinačko i Vranjsko Pomoravlje, Metohija..., Lika, Banija, Knin, Bosanska Krajina, Baranja, Semberija, Kuči, Vasojevići...). • sa ilustracijama Marka Markovića, slikama naivnih umetnika iz bogate zbirke Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Jagodini, fotografijama, ikonama i freskama – njih više od 300 • u zaštitnoj drvenoj kutiji Format: 21 x 28 cm cm Br. Str.: 473 Povez knjige: tvrd Pismo: ćirilica

IST7 05863) ZAPIS O BRZANU , Žika Marković , Crkvena opština Brzan 2000 , Brzan je naselje u Srbiji u opštini Batočina u Šumadijskom okrugu . Crkva brvnara u Brzanu, nalazi se oko 10 kilometara od Batočine i oko 30 kilometara od Kragujevca i pripada Eparhiji šumadijskoj Srpske pravoslavne crkve. Crkva brvnara je sagrađena 1822. godine uz pomoć kneza Miloša Obrenovića i služila je sve do 1928. kada je sazidana današnja crkva. Nju je gradio majstor Jovan koji je takođe sagradio Manastir Pokajnicu. Bogata je ikonama i freskama. Ikonostas je naslikao majstor Jovan Janja 1829-1830. godine sa velikom pozlatom. Konzervatorski radovi čišćenja i zaštite su izvršeni 1951. i 1952. godine. Stara crkva brvnara je kao istorijski spomenik kulture pod zaštitom države. Nalazi se u porti hrama Svetog Ilije. Kod crkve se nalazi i spomenik palim borcima iz Brzana u ratovima 1912-1918. godine. mek povez, format 14 x 20 cm , ilustrovano, ćirilica , 229 strana

Српски владари су били врло побожни. Докле је ишла њихова побожност најбоље се види из тога што их је црква, после смрти, проглашавала за свеце. Њихова се побожност види и из поштовање које су указивали хришћанским светињама. Знаменитим црквама, било да су православне (у Цариграду, Солуну, Атонској Гори), било да су римокатоличке (у Риму, Барију, Дубровнику), они су слали богате прилоге у новцу, иконама, крстовима и другим потребама. Они су, исто тако, почевши од Стефана Немање, па до последњих изданака српских династија, чак и после пропасти Србије, слали обилате поклоне хришћанским светињама и црквама у Палестини. У тешким временима које су сналазиле Свету Земљу, на њих су се обраћали јерусалимски патријарси и старешине палестинских манастира за помоћ. Чак и онда кад велика српска држава беше редуцирана и раслабљена, под Стефаном Лазаревићем (1389-1427), обраћа се јерусалимски патријарх Теофил на њега и на српски народ за помоћ и милостињу манастиру Светога Јована Крститеља, који беше пао под невернике, те изгубио све своје земље и дохотке. 150 стр.

GAVRIL STEFANOVIĆ VENCLOVIĆ MILORAD PAVIĆ Srpska književna zadruga Beograd 1 9 7 2 KOLO LXV KNJIGA 437 GAVRIL STEVANOVIĆ VENCLOVIĆ (1680-1749?) Ta tajanstvena barokna ličnost, besednik, erudita, anto/Logičar, esejist, ikono/Pisac i tvorac drame na srpskom jeziku, baRokni enciklopedist i racionalist koji je u svojim rukopisima s/Proveo 100 godina /p r e/ Vuka jednu jezičku i jednu pravoPisnu re/Formu, sveštenik, iluminator, preVodilac i pesnik, oStao je do danas /n e p o z n a T/ srpskoj čitalačkoj publici! Živeo u XVIII veku (1680-1749)... Te prve godine, 1711. iz/Roni iz mraka ranog XVIII veka. Blizu /20.000/ strana Venclovićevih spisa o/Stalo je do danas u rukopisu. Njegov život proTekao je oMeđen /s e o b a m a/ Srba... ................................................. Dragocena knjiga o jednom od /n a j u m n i j i h/ Srba u vaskolikoj srpskoj istoriji! Књига из легендарног плавог Кола СКЗ!!! Ćirilica, Tvrde korice, Šiven povez, 326 str Knjiga u PERFEKTNOM stanju Stanje```10```⭐️ ----------------------- 07

Život Greh i Kajanje 400 strana B5 * De facto ratni zlocinac i masovni ubojica, bivsi Titov partizan, srpske nacionalnosti, rodom iz Hrvatske, oficir JNA SIMO DUBAJIC, svjedocio je jos 1990. za beogradske novine `Svet`, zatim u knjigama Marka Lopusine `Krvavo prolece` (NN 2002., Beograd) i svojoj knjizi `Zivot, greh i kajanje; Od Kistanja do Kocevskog Roga` (Novi Beograd;Bad Vilbel; Nidda Verlag, 2006.g.) slijedece: «Zapovedao sam u Kocevskom rogu /mjesto likvidacija/. Sudelovao sam u likvidaciji ljudi po naređenju. To danas govorim jer sam shvatio da je savest jača od pobede. Kada sam 25. svibnja 1945. dosao u Ljubljanu, referirao sam Titu o zarobljavanju ustaša, /njemackog generala/ von Löhra, i zapleni zlata. Pre toga sam 13. svibnja dobio od Tita depešu da nitko ne smije dirati nijednog zarobljenika. Mi tada nismo znali da ce ti zarobljenici biti pobijeni. Govorilo se da ih treba vratiti u Sloveniju da bi im se sudilo po medjunarodnim konvencijama. Ja sam imao tu Titovu depesu. Imali su je i svi ostali komandanti. Onda sam iznenada dobio nalog da se 30.000 tih domacih izdajnika pobije u Kocevskom Rogu. Naredjenje su izdali Ivan Matija Macek (slovenski boljsevik i sef jugoslavenske Ozne za Sloveniju), Maks Bace (hrvatski boljsevik) i Jovo Kapicic (srpski boljsevik). Sve Rankovicevi pomocnici. Takvu odluku nitko nije mogao donijeti, osim Tita! Samo je on mogao opozvati svoju raniju depesu. Bio sam sef i kontrolirao da se to izvrsi do kraja. Taj masakr je izvrsila XI. dalmatinska brigada u kojoj je /politicki/ komesar bila Milka Planinc». * Ispovedna autobiografska hronika Sime Dubajića ima podnaslov: `Život greh i kajanje`. Kada se,onako brkat pojavio na Kninskom mitingu 1989, postao je `ikona probuđenih i pobunjenih Srba`. Išla je za njim slava partizanskog hajduka i partijskog odmetnika kojeg, `iz nekog razloga`, Tito nije dao `dželatima udbe`. Javno je zbacio uniformu JNA `da ne služi đavolu, jer bi ga mogli potkupiti činom generala`. Onda je `nešto lupetao o partizanskim zločinima` (`...Nikada neću zaboraviti naša partizanska zverstva, ubijanja nesrećnih srpskih patriota, odanih kralju i otadžbini, i vlastitih drugova komunista...`). Pozivao je potom i na odbranu ćirilice u Hrvatskoj, `ako treba i puškama`... Nove Srpske vođe nisu ga htele u svojoj blizini, pa je proteran iz Krajine. A njegovi bivši i ostareli saborci, rasuti širom domovine u raspadanju, pokušali su da ga bar rečima dokusure. On se skrasio u Beogradu i, uprkos upozorenju da ne dira u osinjak, uzeo pero u šake. Ovo je prva knjiga njegovih ispovedanja.

Simo S. Dubajic - Od Kistanja do kocevskog roga malo veci format, kao nova POLICA 33 De facto ratni zlocinac i masovni ubojica, bivsi Titov partizan, srpske nacionalnosti, rodom iz Hrvatske, oficir JNA SIMO DUBAJIC, svjedocio je jos 1990. za beogradske novine `Svet`, zatim u knjigama Marka Lopusine `Krvavo prolece` (NN 2002., Beograd) i svojoj knjizi `Zivot, greh i kajanje; Od Kistanja do Kocevskog Roga` (Novi Beograd;Bad Vilbel; Nidda Verlag, 2006.g.) slijedece: «Zapovedao sam u Kocevskom rogu /mjesto likvidacija/. Sudelovao sam u likvidaciji ljudi po naređenju. To danas govorim jer sam shvatio da je savest jača od pobede. Kada sam 25. svibnja 1945. dosao u Ljubljanu, referirao sam Titu o zarobljavanju ustaša, /njemackog generala/ von Löhra, i zapleni zlata. Pre toga sam 13. svibnja dobio od Tita depešu da nitko ne smije dirati nijednog zarobljenika. Mi tada nismo znali da ce ti zarobljenici biti pobijeni. Govorilo se da ih treba vratiti u Sloveniju da bi im se sudilo po medjunarodnim konvencijama. Ja sam imao tu Titovu depesu. Imali su je i svi ostali komandanti. Onda sam iznenada dobio nalog da se 30.000 tih domacih izdajnika pobije u Kocevskom Rogu. Naredjenje su izdali Ivan Matija Macek (slovenski boljsevik i sef jugoslavenske Ozne za Sloveniju), Maks Bace (hrvatski boljsevik) i Jovo Kapicic (srpski boljsevik). Sve Rankovicevi pomocnici. Takvu odluku nitko nije mogao donijeti, osim Tita! Samo je on mogao opozvati svoju raniju depesu. Bio sam sef i kontrolirao da se to izvrsi do kraja. Taj masakr je izvrsila XI. dalmatinska brigada u kojoj je /politicki/ komesar bila Milka Planinc». * Ispovedna autobiografska hronika Sime Dubajića ima podnaslov: `Život greh i kajanje`. Kada se,onako brkat pojavio na Kninskom mitingu 1989, postao je `ikona probuđenih i pobunjenih Srba`. Išla je za njim slava partizanskog hajduka i partijskog odmetnika kojeg, `iz nekog razloga`, Tito nije dao `dželatima udbe`. Javno je zbacio uniformu JNA `da ne služi đavolu, jer bi ga mogli potkupiti činom generala`. Onda je `nešto lupetao o partizanskim zločinima` (`...Nikada neću zaboraviti naša partizanska zverstva, ubijanja nesrećnih srpskih patriota, odanih kralju i otadžbini, i vlastitih drugova komunista...`). Pozivao je potom i na odbranu ćirilice u Hrvatskoj, `ako treba i puškama`... Nove Srpske vođe nisu ga htele u svojoj blizini, pa je proteran iz Krajine. A njegovi bivši i ostareli saborci, rasuti širom domovine u raspadanju, pokušali su da ga bar rečima dokusure. On se skrasio u Beogradu i, uprkos upozorenju da ne dira u osinjak, uzeo pero u šake. Ovo je prva knjiga njegovih ispovedanja.

УРЕДНИЦИ: Борисав Челиковић Ранији уредници: Милојко КнежевићПУТ У НИГДЕ ПУТ У НИГДЕ – Откривање Срба од Кападокије до Карпата Борис Субашић прво издање, 2024, 15 х 23 цм, 176+24 стр., броширан повез, ћирилица ISBN 978-86-519-3033-4Обавештење о продаји књига на порталимa и актуелним акцијама1.100,00 РСД1.045,00 РСД Додај Књига “Пут у Нигде – Откривање Срба од Кападокије до Карпата” је динамичан и богато илустрован путопис о фантастичној реалности органски повезаног простора Балкана и Мале Азије који открива значајну, а занемарену, епизоду из прошлости српског народа. Аутор наглашава да га је на ово путничко истраживање покренула порука-путоказ које је учени монах Доментијан из 14. века вешто сакрио у житију свога учитеља Светога Саве коме је био сапутник. Борис Субашић је проучавајући средњовековне географске карте и описе простора стекао чврсто уверење да је Сава ходочастио у Кападокију. Аутор је, као и на путовањима описаним у претходне две књиге, веровао да ће одговор пронаћи само ако открије Савине стазе и хода њима, јер је то у недостатку писаних сведочанства једини начин да се искуствено спознају његови подвизи и личност. Уверен да је то Доментијанова порука, аутор је припремајући путовање истраживао научну литературу о античкој Анатолији, данашњој турској Андолији, којој припада Кападокија и открио бројна сведочанства из ромејских и арпских извора о малоазијским Србима. Њих је на простор испод Битинијског Олимпа од 7. века у масама колонизовало Ромејско царство као граничаре, крајишнике. Главни град српске колоније у области Гордији, по његовим становницима је назван Гордосербон, а Срби су се током ратова са Омејадским калифатом раселили до рубова Кападокије. Фрагменти средњовековних хроника који нису били инспиративни за кабинетске истраживаче навикле на удобност, за путописца-планинара су били више него изазовни. Он се, налик древним путницима, препустио својим звездама некретницама, Светом Сави и Городербону, да га воде кроз лутања током којих он бележи калеидоскопске слике паралених стварности у којима живе Балкан и Мала Азија, а у којима се непрестано и неочекивано појављују Срби, Током путовања аутор сазнаје да је овај простор у дубокој прошлости Земље био континент, у науци назван Балканодолија, и да је баш у овој историјски најтруснијој области света колевка цивилизације. Жижна тачка свих Субашићевих путева је град и област Нигде, на крајњем југоистоку Турске где на масиву Тауруса проналази остатке тврђава где су од 7-9. века стражарили Срби и поред којих је прошао Сава на свом путовању у Кападокију. У подземном манастиру на периферији Нигдеа, који је Сава несумњиво посетио, путника дочекује фреска Богородице Тројеручице, којој и данашње турско становништво приписује исте чудесне моћи, какве има икона Тројеручице коју је наш светитељ добио као завештање свог духовног узора Светог Саве Освећеног у његовом манастиру у Јудејској пустињи. Субашић сматра да је разлог ходочашћа Саве Српског у Кападокију чињеница да је Сава Освећени рођен у кападокијској Цезареји и замонашио се у неком од подземних манастира на простору између данашњих градова Кајсери и Нигде, После више од миленијума српски путописац је на Таурусу одао почаст сенима тамошњих српских граничара, а затим кренуо ка другој планинској међи имагинарне Балканодолије, ка Карпатима, путем Хиландарца Светог Никодима, просветитеља Влашке и Молдавије, “подунавског Светог Саве”. Службени гласник је објављивањем овог путописа указао научним специјалистима на потпуно занемарену област чије би детаљено истраживање могло да пружи важна сазнања о националној историји.

U dobrom stanju! Redje u ponudi! Godine 1896. putuje u Rusiju, a u periodu između 1897. - 1899. godine završava u Parizu Višu političku školu. Zatim živi neko vrijeme u Pragu surađujući s češkim listovima, a kada ga policija protjera iz Praga odlazi u Zemun za balkanskog dopisnika čeških, francuskih i ruskih listova. Tu uspostavlja veze s uglednim srpskim političarima i tiska članke u Srpskom književnom glasniku. Od 1902. godine živi u Zagrebu i radi kao sekretar Hrvatske ujedinjene opozicije. Iste godine objavljuje knjigu Hrvati i Srbi u kojoj govori o međusobnim odnosima osuđujući u njoj partikularističke megalomanije među Hrvatima i Srbima. Od 1902. godine, pa sve do 1906., glavni je urednik mjesečnika Hrvatska misao. S bratom Antunom 1904. godine osniva Hrvatsku pučku seljačku stranku (HSS) - stranku koja na izborima za Hrvatski Sabor dobiva devet mandata. U Hrvatski sabor prvi puta je izabran 1908. godine u izbornom kotaru Ludbreg. Godine 1912. u doba Cuvajeva komesarijata ponovo je u zatvoru. U studenome 1918. godine na sjednici Narodnog vijeća suprostavlja se centralističko-hegemonističkom načinu ujedinjenja južnoslavenskih zemalja. Tada je izgovorio kasnije često citiranu rečenicu: `Srljate kao guske u maglu`. Godine 1918. stranka mijenja naziv u HRSS (Hrvatska republikanska seljačka stranka). U veljači 1919. obraća se Mirovnoj konferenciji u Parizu Memorandumom u kome zahtijeva za hrvatski narod pravo na samoodređenje i izražava želju da Hrvatska svojom slobodnom voljom stupi u ravnopravnu federativnu zajednicu sa Srbijom i Crnom Gorom. Od ožujka 1919. do studenog 1920. godine ponovo je u zatvoru ili pod istragom. Amnestiran je na sam dan izbora za Konstituantu. HRSS na izborima dobiva 50 mandata i tako postaje najveća hrvatska politička stranka. U srpnju 1923. putuje u London, Beč i Moskvu, gdje svoju stranku učlanjuje u Seljačku Internacionalu. Po povratku u Zagrebu u siječnju 1925. godine uhićen je i predan sudu. Pušten je tek nakon što je njegova stranka (27. ožujka 1925.) dala izjavu u beogradskoj Narodnoj skupštini da priznaje monarhiju, centralistički Vidovdanski ustav, postojeći državni poredak i nakon što je HRSS promijenila ime u HSS (Hrvatska seljačka stranka). Već u studenome (zbog nove orijentacije) Radić ulazi u Pašićevu vladu kao ministar prosvjete. U veljači 1927. Radić je ponovo u opoziciji i sklapa koaliciju sa Samostalnom demokratskom strankom (koju je vodio Svetozar Pribićević) i nastaje Seljačko-demokratska koalicija kojoj je Radić bio na čelu. Godinu dana kasnije (1928.) dobio je mandat ali nije sastavio vladu. Atentat u Narodnoj skupštini Glavni članak: Atentat u Narodnoj skupštini Dana 20. lipnja 1928. godine revolverskim hicima dvorski agent i zastupnik Radikalne stranke Puniša Račić usmrćuje zastupnike HSS-a Pavla Radića, Đuru Basaričeka i smrtno ranjava Stjepana Radića. Stjepan Radić preminuo je 8.8. 1928. u Zagrebu. Sahranjen je 12. kolovoza u Zagrebu na Mirogoju. Atentat na Radića je izazvao velike nerede u Hrvatskoj, i kralju Aleksandru kasnije poslužio kao povod za državni udar od 6.1. 1929., uspostavljanje tzv. šestojanuarske diktature. Nasleđe Radić je, s druge strane, postao mučenik i jedna od najvećih ikona hrvatskog nacionalizma. Njegovo naslijeđe, odnosno politički nauk koji se naziva radićevštinom, su nastojali iskoristiti i prisvojiti ne samo članovi njegove HSS, nego i razni pokreti s lijeva i desna, uključujući ustaše, kao i partizane, koji su godine 1943. jednu svoju brigadu nazvali Braća Radić. Danas se lik Stjepana Radića nalazi na novčanici od 200 kuna. Stjepan Radić, njegov unuk, je sjedio u Saboru kao jedan od visokih funkcionara obnovljene HSS.

Knjiga Milana Skakuna „Sveta Gora Atonska Hilandar“ imala je dug i krivudav put da bi se konačno našla u rukama šireg kruga čitalaca. Prvo izdanje bilo je još 2006. godine. Hiljadu primeraka poklonjeno je Hilandaru u čijoj knjižari je rasprodano za godinu i po dana. Drugih hiljadu primeraka podeljeno je članovima Udruženja poštovalaca Svete Gore Atonske čijim prilozima je finansirano štampanje ove knjige. Nakon 17 godina, a povodom 825. godišnjice Hilandara pojavilo se, ovo, drugo, neizmenjeno izdanje. Sadržaj knjige nije podeljen na klasična poglavlja. Nakon detaljnog objašnjenja opšteg pojma monaštva navodi se da je Sveta Gora još u periodu rane antike bila naseljena mnogobožačkim stanovništvom. U srednjem veku širenjem vizantijske vlasti dolazi i do širenja hrišćanstva na Svetoj Gori, a ubrzo i do pojave eremitskog monaštva. Utemeljivačem današnjeg organizovanog monaštva na Svetoj Gori smatra se prepodobni Atanasije, osnivač Velike Lavre. Nekoliko narednih vekova proveli su Svetogorci u borbama za goli opstanak braneći se od inovernih vojski, gusara i raznih pljačkaša. Uporedo su tragali i za najboljim načinom organizovanja života u manastirima i u celokupnoj zajednici Svete Gore. Danas su svi manastiri opštežiteljni a njihova zajednica autonomna oblast u okviru Republike Grčke. Duhovna vlast nad Svetom Gorom pripada Vaseljenskoj patrijaršiji. Sledi sažet prikaz nastanka, istorijata i drugih važnih podataka o svim Svetogorskim manastirima. Izdvaja se Hilandar kome je posvećeno znatno više prostora. Osnovan 1198. godine od strane Simeona i Save ovaj manastir bio je mesto za Srbe koji su se odlučili za monaški život. Najveći procvat Hilandar doživljava za vreme vladavine kralja Milutina. U svesti Srba Hilandar se doživljava kao najveća svetinja najpre zbog svojih osnivača, Svetog Simeona i Svetog Save. Pored toga Hilandar poseduje najveću zbirku srednjevekovnog tekstila, starih ikona, povelja, jednu od najbogatijih biblioteka, najveću zbirku bogoslužbenih predmeta, najveću staru srpsku arhivu, najveću kolekciju crkvenog nameštaja, najveću kolekciju bakroreznih ploča, etnološku zbirku i zbirku predmeta primenjene umetnosti. Sve to svedoči o ravnopravnom učešću Srba u zajednici Svete Gore u kojoj je Hilandar bio ravnopravan sa grčkim, ruskim, bugarskim, gruzijskim i rumunskim manastirima. U knjizi je dat sveobuhvatan prikaz svetogorskog monaštva i ona u dobroj meri nadomešta nedostatak ove vrste literature u poslednjih 20 i više godina. Pisana je čistim jezikom i lepim stilom čime je prijemčiva širokom krugu čitalaca. Ilustrovana je brojnim fotografijama i reprodukcijama hilandarskih grafika (ukupno 136). Posebnu vrednost predstavljaju prozni tekst počivšeg akademika Vojislava Đurića pod naslovom „Srbi na svetogorskim stazama“, kao i pesme Matije Bećkovića „Bogorodica Trojeručica“ i Ljubomira Simovića „Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici Hilandarskoj“, dati na kraju knjige. Neprolaznost teme čini ovu knjigu jednako aktuelnom kao i pre 17 godina. dr Pavković Vladimir Milan Skakun, rođen je 1948. godine u Požarevcu. Diplomirao na Pravnom fakultetu i Fakultetu političkih nauka. Magistrirao i doktorirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bio je redovni profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, Visokoj turističkoj školi strukovnih studija u Beogradu, a u zvanju višeg naučnog saradnika radio u Institutu za međunarodnu politiku i privredu. Objavio pedeset knjiga, monografija, udžbenika, priručnika i hrestomatija i oko sedamdeset članaka u naučnim i stručnim časopisima, Jedan je od autora koncepta i inicijator pokretanja međunarodne konferencije o turizmu VІTSO, kao i EX YU konkursa za grafiku. Povodom dva milenijuma hrišćanstva, 2000. godine osnovao je Udruženje poštovalaca Svete gore Atonske i postao njen prvi predsednik.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Gojko Subotić (Bosanska Gradiška, 1931) srpski je istoričar umetnosti, akademik i naučni savetnik Vizantološkog instituta SANU.[1] Biografija Rođen je u Bosanskoj Gradiški 11. avgusta 1931. godine, gde je proveo detinjstvo i pohađao osnovnu školu do izbijanja rata (1941). Niže razrede gimnazije je završio u Beogradu i rodnom mestu (1946), a više u Banjoj Luci (1950). Na Filozofskom fakultetu u Beogradu studirao je istoriju umetnosti i diplomirao (1955). Nakon odsluženja vojne obaveze, tokom jeseni 1956. godine, radio je u stručnim ekipama na terenskom istraživanju i iskopavanjima u istočnoj Srbiji, a zatim u Publicističko-izdavačkom zavodu Jugoslavija. Aprila 1957. godine je na matičnoj katedri upisao postdiplomske studije i marta 1959. godine odbranio magistarski rad sa temom Veze između srpskog srednjovekovnog slikarstva i književnosti. U junu iste godine izabran je za asistenta na Odeljenju za istoriju umetnosti. Nakon odbrane doktorske disertacije Ohridska slikarska škola XV veka, 1974. godine izabran je za docenta na predmetu Istorija umetnosti jugoslovenskih naroda srednjeg veka. Januara 1978. godine je prešao na dužnost direktora Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu. Od oktobra 1979. godine do penzije, avgusta 1998. godine, radio je u Vizantološkom institutu Srpske akademije nauka i umetnosti. Bio je, istovremeno, dugogodišnji saradnik Instituta za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde je dve godine obavljao i dužnost upravnika. Za dopisnog člana SANU izabran je 27. oktobra 1994. godine, a 2003. za redovnog člana. Od 1997. do 2000. godine bio je direktor Galerije Srpske akademije nauka i umetnosti. U naučnim istraživanjima posvetio se proučavanju srpske umetnosti srednjega veka i njenim vezama sa Vizantijom i Zapadom, kao i umetničkom nasleđu Balkana u vreme turske vlasti. U ovim istraživanjima značajno mesto zauzimaju studije o spomenicima XIV veka u Svetoj gori, meteorima, Vodenu, Kastoriji, Ohridu i dr. Nedavno je objavio i pregled umetničkog stvaranja na Kosovu i Metohiji u XIII i XIV veku, gde su predstavljena monumentalna arhitektonska zdanja sa svojim plastičnim ukrasom i bogatim zidnim slikarstvom. Uporedo sa istorijsko-umetničkom i istorijskom analizom balkanskog nasleđa, posebnu pažnju je posvetio epigrafskoj građi koji danas čini zamašan korpus i predstavlja osnovu ne samo za temeljno poznavanje spomenika od XI do XVIII veka i uslova u kojima su oni nastajali nego i dragoceni izvor saznanja za istoriju, filologiju, paleografiju, pomoćne istorijske nauke i dr. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda (1981), nagrade za kulturu Vukove zadužbine (1999) i više drugih priznanja za stručni rad u službi zaštite spomenika kulture. Sinod Srpske pravoslavne crkve dodelio mu je Orden Svetoga Save prvog reda (1998), a Nomarhion Atike sa gradom Atinom počasnu titulu Ambasadora helenizma (1999). Hilandar (grč. Μονή Χιλανδαρίου) ili Hilendar, takođe i Helandar,[n. 1] srpski je pravoslavni muški manastir države pravoslavnih monaha koja postoji više od hiljadu godina. Manastir je sagrađen na inicijativu Svetog Save, koji je postao monah na planini Atos 1191. godine. Nalazi se u severnom delu Svete gore (grč. Άγιο Όρος), na poluostrvu Halkidiki odnosno trećem kraku poluostrva Halkidiki — Atosu (grč. Аτоς), u severnoj Grčkoj. Manastir je udaljen 2,5 km od Egejskog mora.[4] Hilandar je u hijerarhiji Svete gore na 4. mestu po značaju. Posmatran spolja, manastir ima izgled srednjovekovnog utvrđenja, s obzirom da je utvrđen bedemima koji su visoki i do 30 m. Spoljni zidovi su u proseku dugački 140 m i okružuju površinu koja je široka oko 75 m. Manastir je ovako utvrđen pošto je u prošlosti, kao i ostala utvrđena monaška naselja na Svetoj gori, morao da se brani od gusara. Neki smatraju Hilandar jednim od prvih univerziteta, u prethodničkoj formi, a konkretno prvim srpskim univerzitetom. Sadašnji iguman manastira Hilandar je Metodije Marković. Manastir Hilandar je izgradio grčki monah-svetogorac, Georgije Hilandario. Obnovili su ga Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sava 1198. godine, a u manastiru je 1199. godine umro Stefan Nemanja. Kralj Stefan Uroš I je 1262. godine značajno utvrdio manastir. Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu Vavedenja Bogorodice. U vreme kralja i cara Dušana Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. U vekovima turske vladavine, Hilandar su pomagali ruski carevi i moldavski kneževi u 16. veku, a srpski patrijarsi iz Peći u 17. veku. Početkom 19. veka stvorena je prva novovekovna srpska država, pa je nastavljena bogata tradicija hilandarsko-srpskih odnosa. U novijoj istoriji manastir je značajno stradao 2004. godine u katastrofalnom požaru, posle čega je usledila obnova oštećenih građevina. Hilandar predstavlja jedno od najznačajnijih središta srpske kulture i duhovnosti. Kroz vekove, relativno zaštićen od napada i pljačkanja, u sigurnosti Svete gore Atonske i njene autonomije, bio je pošteđen sudbine koja je zadesila skoro sve druge srpske manastire. U Hilandaru je očuvana najbogatija kolekcija originalnih starih rukopisa, ikona i fresaka, tako da on u današnje vreme predstavlja najznačajniju riznicu srpske srednjovekovne kulture uopšte. Manastir se od 1988. godine, zajedno sa ostalih 19 svetogorskih manastira, nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine u sklopu spomenika srednjeg veka objedinjenih pod zaštićenom celinom planine Atos.[5] Radi uspostavljanja stalnog lekarskog nadzora manastirske porodice kao i poklonika, krajem 2015. godine osnovano je Hilandarsko lekarsko društvo. Etimologija Etimološko značenje imenice Hilandar verovatno je izvedeno iz grčke reči helandion (grč. χελάνδιον), koja označava tip vizantijskog transportnog broda, čiji se kapetan zove helandaris (grč. χελάνδάρης).[2] Položaj Hilandar je prvi manastir na koji se nailazi kada se sa kopna, iz Makedonije, ide na Svetu goru. Smešten je u šumovitoj udolini kraj Hilandarskog potoka koji nikada nije presušivao. Sa tri strane okružen je šumom, dok je sa severne otvoreniji i udolinom povezan sa morem. Pobrežje je obraslo raznovrsnom sitnom i krupnom šumom, a posebno se ističu čempresi kako oko samog manastira tako i u dolini koja ga povezuje sa morem. U blizini se prostiru vinogradi, maslinjaci kao i nasadi limuna i pomorandži.[6] Istorija 12. vek — osnivanje Ikona — Sv. Sava i Sv. Simeon, ktitori hilandarski Manastir Hilandar je izgradio grčki monah svetogorac, Georgije Hilandario (grč. Γεώργιο Χιλανδάριο) ili Helandarios (grč. Χελανδάριοс). Hilandar su obnovili Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sveti Sava 1198. godine.[7] Te godine je vizantijski car Aleksije III Anđel (1195—1203) Simeonu i Savi[2][3] izdao zapečaćenu zlatnu bulu (Hrisovulja Aleksija III) kojom se manastir Helandaris i svetilište u Milejama daruju kako bi mogli „služiti za primanje ljudi od srpskog naroda, što se odaju monaškom životu, baš kao god što i manastiri iberijski i amalfijski postoje na toj Gori, oslobođeni od svake vlasti pa i od same vlasti prota te Gore”.[3][7] Car je pristao da to učini, pošto su bile ispunjene i očuvane forme, i pošto je molba imala pristanak celog svetogorskog bratstva. Manastir je izgrađen na ruševinama ranijeg vizantijskog manastira Helandariona, koji je osnovan početkom 11. veka.[1] Delovi tog najstarijeg Hilandara postoje i danas na jugozapadnoj strani manastira; to su pirg Svetog Đorđa i spoljni odbrambeni zid prema jugu i prema zapadu uz koji su iznutra prizidani konaci i trpezarija.[4] U periodu od 1198. do 1200. godine Simeon i Sava su podigli Crkvu Vavedenja Bogorodice (koja danas ne postoji), pirg Svetog Save, Kambanski pirg zvonara i keliju Svetog Simeona.[4] Simeon i Sava su za obnovu manastira imali finansijsku podršku od velikog župana Stefana Nemanjića.[7] Kada su građevine bile gotove, sredinom 1199. godine, Nemanja je kao ktitor izdao povelju. Ovu osnivačku povelju je napisao Sava, a za nju je Nemanja dobio pristanak od velikog župana Stefana. Povelja je u originalu bila sačuvana sve do Drugog svetskog rata, kada je stradala 6. aprila 1941. godine u bombardovanju Narodne biblioteke u Beogradu.[1] Po nekim izvorima povelji se trag gubi tokom Prvog svetskog rata kada je opljačkana....

Istrajavanje Gorazdevca Priredili Blagoje Radunovic, Milijanko Portic, Ljubomir Grujic Udruzenje `Zavicaj`, Gorazdevac, ogranak u Beogradu, 2006. Mek povez, 169 strana, ilustrovano. Istorija Gorazdevca i tog dela Metohije. Goraždevac (alb. Gorazhdec) je naseljeno mesto u Srbiji, u opštini Peć. Administrativno pripada Kosovu i Metohiji, odnosno Pećkom upravnom okrugu. Prema popisu iz 2011. godine bilo je 570 stanovnika.[a] Geografija Goraždevac je najveće srpsko selo u Metohiji. U naselju se nalazi i sedište SO Peć i Pećkog okruga izmešteno posle rata u pokrajini 1999. godine. Do 1999. godine postojala je i tekstilna fabrika kao projekat fabrike u Peći „ KOPEKS“, ali je od 2000. do 2008. godine služila kao baza mirovnoj misiji NATO-a na Kosmetu KFOR-u. Ali od 2008. ostala je pusta kada su se vojnici KFOR-a premestili u najveću bazu u Pećkom okrugu u Belom Polju. U selu sada se nalazi Dom zdravlja u kome se nalazi medicinsko osoblje: doktor opšte prakse, zubar, laborant i nekoliko medicinskih sestara. Nalazi se i Dom kulture, OŠ „Janko Jovićević“, Gimnazija „Sveti Sava“ (izmeštena iz Peći), Ekonomsko-trgovinska škola „Mileva Vuković“ (izmeštena iz Peći), Elektro-tehnička škola i Mašinska Škola (takođe izmeštene iz Peći), Pošta (pod upravom privremenih vlasti iz Prištine), policijska stanica (u kojoj se nalaze policajci KPS). Istorija Goraždevac se prvi put pominje u povelji kralja Stefana Prvovenčanog izdatoj oko 1220. godine manastiru Žiči. Po turskom popisu iz 1485. godine zabeleženo je da u selu ima 28 srpskih kuća, među kojima i dom srpskog popa. Selo je više puta bilo napadano od strane Albanaca, ali uvek bezuspešno. Sve do 13. avgusta 2003. godine kada su ubili dvoje, a ranili četvoro dece dok su se kupala na improvizovanoj plaži reke Bistrice.[1] Počinioci zločina nisu pronađeni.[2] Napadi na Goraždevac su bili i 7. decembra 2015.[3] U selu postoje nekoliko izvora pijaće vode, spomenik stradalima u ratu na Kosovu, i deci kojoj je presečena mladost na Bistrici. Stanovništvo Prema popisu iz 1981. godine mesto je bilo većinski naseljeno Srbima. Nakon rata 1999. godine većina Srba nije napuštala Goraždevac. Etnički sastav prema popisu iz 1981.[4]‍ Srbi 1.038 72,1% Crnogorci 124 8,6% Albanci 113 7,8% Romi 65 4,5% Muslimani 60 4,2% Jugosloveni 38 2,6% Ukupno: 1.440 Etnički sastav prema popisu iz 2011.[5]‍ Srbi 255 44,7% Albanci 148 25,9% Romi 80 14% Egipćani 59 10,3% Bošnjaci 26 4,6% Ukupno: 570 Broj stanovnika na popisima: Demografija[6] Godina Stanovnika 1948. 889 1953. 1.012 1961. 1.235 1971. 1.411 1981. 1.440 1991. 1.690 Kultura Crkva brvnara Svetog Jeremije U selu se nalazi najstarija crkva brvnara u Srbiji, podignuta u 16. veku. Posvećena je Sv. Jeremiji. Na ikonostasu su sačuvane dveri iz 16. veka, a u crkvi nekoliko ikona, knjiga i sveštenih sasuda. Godine 1926. u blizini stare crkve je sagrađena nova crkva, posvećena Pokrovu Sv. Bogorodice. Pokraj sela protiče Pećka Bistrica, rečica Birka, i takozvani „jaz“ u kome se svakog 14. maja okupa veći deo sela zbog običaja i dugovekovne tradicije, kako bi im zaštitnik sela sv. prorok Jeremija podario plodnu i zdravu godinu. Istog dana litije kruže selom pevajući pesme o postojbini svog naroda. U Goraždevcu od 2000. godine funkcioniše jedini srpski medij u Metohiji koji predstavlja centar okupljanja mladih i informiše srpsko stanovništvo. Zahvaljujući KOSMA mreži i ostalih medijskih partnera radio Goraždevac plasira informacije iz ovog kraja i u ostale delove Srbije i regiona. Sport FK Omladinac je osnovan 1966. Klub je funkcionisao sve do 1999, a nastavio je sa radom 2008. godine. Najveći uspesi kluba su šesnaestine kupa SFR Jugoslavije gde je izgubio od FK Borac Čačak rezultatom 2:1 utakmici u Goraždevcu i učešće u trećoj državnoj ligi. tags: kosovo, metohija, pec, enklava...

Knjiga je nova. Olga Zirojević - Islamizacija na južnoslovenskom prostoru, Dvoverje Олга Зиројевић - Исламизација на јужнословенском простору, Двоверје Beograd : Srpski genealoški centar, 2003 94 strane : ilustrovano ; 17 cm Dr Olga Zirojević, istoričar-turkolog, naučni savetnik u Istorijskom institutu SANU (do 2002), rođena je u Pančevu, diplomirala 1957. godine na grupi za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, post-diplomske studije završila 1958/1959. godine u Sarajevu (Katedra za orijentalistiku i istoriju). Proučava turski period nacionalne istorije od XV do XVIII veka. Doktorirala na temi `Carigradski drum od Beograda do Sofije` (197). Učestvovala na brojnim naučnim skupovima u zemlji i inostranstvu. Boravila na studijskim istraživanjima u Bugarskoj, Turskoj, Nemačkoj, Francuskoj i Mađarskoj. Objavila veliki broj radova i knjige: Tursko vojno uređenje u Srbiji 1459-1683 Turci u Podunavlju I i II Carigradski drum od Beograda do Budima u XVI i XVIII veku Crkve i manastiri na području Pećke patrijaršije do 183. godine Posedi fruškogorskih manastira Panonska urbana kultura Istočno-zapadna sofra Iz osmanske baštine Od sumnjivog napitka do kavijara Srbija pod turskom vlašću 1459-1804 Islamizacija na južnoslovenskom prostoru, Dvoverje Islamizacija na južnoslovenskom prostoru, Konvertiti, kako su se zvali Osobena i jedinstvena knjiga po tome što se u njoj na veoma širokoj osnovi razmatraju kompleksna pitanja sinkretizma – teme koja se kod nas u mnogome svesno ili nesvesno izbegavala. Pored toga što daje vredan doprinos istraživanjima prošlosti i kulture na širim balkanskim prostorima, predstavlja i delo koje može pomoći u sagledavanju procesa etnokulturnog udaljavanja i približavanja različitih verskih i etničkih zajednica. Ono nam, između ostalog, pokazuje i kako su se u širokom vremenskom rasponu od dolaska Turaka na Balkan pa sve do savremenog doba, u skladu sa aktuelnim društveno-ekonomskim i političkim odnosima, opstojavalo na ovim često nemirnim prostorima. Sadržaj: Uvod Hrišćanske bogomolje, ikone, Novi zavet Krst i krštenje Slava i praznici Običaji Kultna mesta i lečenje Ishrana Zaključak Bibliografija ISLAMIZARION IN THE REALM OF SOUTH SLAVS (Cryptochristianity)

Odlično očuvano Ima posvetu Retko Izdavač: Prosveta, Beograd 1970; Sabrana dela Georgija Ostrogorskog: knj. 4. Detaljnije: tvrd povez sa omotom, strana 654+ilustracije, 22cm Georgije Aleksandrovič Ostrogorski (rus. Георгий Александрович Острогорский; Sankt Peterburg, 19. januar 1902 — Beograd, 24. oktobar 1976) bio je istoričar, profesor vizantijske istorije na Beogradskom univerzitetu i osnivač Vizantološkog instituta SANU. Jedan je od najvećih vizantologa dvadesetog veka i dobitnik mnogih domaćih i stranih naučnih priznanja. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u Sankt-Peterburgu, školovao se u velikim univerzitetskim centrima Nemačke i Francuske. Georgije Ostrogorski se 1933. godine, posle odbranjene doktorske disertacije 1927. i nekoliko godina profesure na univerzitetu u Vroclavu, doselio u Srbiju, tadašnju Jugoslaviju. Dobio je mesto na Beogradskom univerzitetu, na Filozofskom fakultetu, Odeljenje za istoriju, gde je na predmetu Istorija Vizantije radio čitavog života. Osnovao je Vizantološki institut[1] SANU, koji je, zahvaljujući njegovom ugledu, postao važna institucija svetske vizantologije. Georgije Ostrogorski je napisao Istoriju Vizantije publikovanu 1963 godine u Monaku→ [1].Ha nemačkom jeziku izašla je u čuvenoj Milerovoj seriji „Handbuch der Altertumswissenschaft“. Ovo delo ima nekoliko srpskih izdanja, a prevedeno je i na sve svetske jezike i danas se još uvek smatra jednim od najsveobuhvatnijih jednotomnih pregleda vizantijske istorije. U svojim mnogobrojnim delima proučavao je gotovo sve vidove života Vizantije: političku istoriju, socijalno-ekonomsku istoriju, istoriju ideja, odnose sa slovenskim svetom. Supruga mu je bila Fanula Papazoglu. Važniji radovi[uredi | uredi izvor] Ostrogorsky, Georg (1929). Studien zur Geschichte des byzantinischen Bilderstreites (1. izd.). Breslau: Marcus. Ostrogorski, Georgije (1935). „Sinajska ikona sv. Jovana Vladimira” (PDF). Glasnik Skopskog naučnog društva. 14: 99—106. Arhivirano iz originala 27. 06. 2023. g. Pristupljeno 27. 06. 2023. Ostrogorski, Georgije (1935). „Avtokrator i Samodržac: Prilog za istoriju vladalačke titulature u Vizantiji i u Južnih Slovena”. Glas SKA. 164: 95—187. Ostrogorski, Georgije (1939). „Pismo Dimitrija Homatijana Sv. Savi i odlomak Homatijanovog pisma patrijarhu Germanu o Savinom posvećenju”. Svetosavski zbornik. 2. Beograd: SKA. str. 90—113. Ostrogorski, Georgije (1948). „Uticaj Slovena na društveni preobražaj Vizantije”. Istoriski glasnik. 1 (1): 12—21. Ostrogorski, Georgije (1949). „Porfirogenitova hronika srpskih vladara i njeni hronološki podaci”. Istoriski časopis. 1 (1948): 24—29. Ostrogorski, Georgije (1951). „Dušan i njegova vlastela u borbi sa Vizantijom”. Zbornik u čast šeste stogodišnjice Zakonika Cara Dušana. Beograd: Srpska akademija nauka. str. 79—86. Ostrogorski, Georgije (1951). Pronija: Prilog istoriji feudalizma u Vizantiji i u južnoslovenskim zemljama. Beograd: Naučna knjiga. Ostrogorski, Georgije (1952). „Postanak tema Helada i Peloponez”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 1: 64—77. Ostrogorski, Georgije (1953). „Taktikon Uspenskog i Taktikon Beneševića: O vremenu njihovog postanka”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 2: 39—59. Ostrogorski, Georgije, ur. (1955). Vizantiski izvori za istoriju naroda Jugoslavije. 1. Beograd: Vizantološki institut. Ostrogorsky, George (1956). History of the Byzantine State. Oxford: Basil Blackwell. Ostrogorsky, George (1957). History of the Byzantine State. New Brunswick: Rutgers University Press. Ostrogorsky, George (1968). History of the Byzantine State. Oxford: Basil Blackwell. Ostrogorsky, George (1969). History of the Byzantine State. New Brunswick: Rutgers University Press. Ostrogorsky, George (1956). „The Byzantine Emperor and the Hierarchical World Order”. The Slavonic and East European Review. 35 (84): 1—14. Ostrogorski, Georgije, ur. (1959). Vizantiski izvori za istoriju naroda Jugoslavije. 2. Beograd: Vizantološki institut. Ostrogorsky, George (1959). „The Byzantine Empire in the World of the Seventh Century”. Dumbarton Oaks Papers. 13: 1—21. Ostrogorsky, George (1959). „Byzantine Cities in the Early Middle Ages”. Dumbarton Oaks Papers. 13: 45—66. Ostrogorski, Georgije (1963). „Gospodin Konstantin Dragaš”. Zbornik Filozofskog fakulteta. Beograd. 7 (1): 287—294. Ostrogorski, Georgije (1964). „Hristopolj između Srba i Vizantinaca”. Zbornik Filozofskog fakulteta. Beograd. 8 (1): 333—342. Ostrogorsky, George (1965). „The Byzantine Background of the Moravian Mission”. Dumbarton Oaks Papers. 19: 1—18. Ostrogorski, Georgije (1965). Serska oblast posle Dušanove smrti. Beograd: Naučno delo. Ostrogorski, Georgije; Barišić, Franjo, ur. (1966). Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije. 3. Beograd: Vizantološki institut. Ostrogorski, Georgije (1968). „O serskom mitropolitu Jakovu”. Zbornik Filozofskog fakulteta. Beograd. 10 (1): 219—226. Ostrogorski, Georgije (1968). „Prostagme srpskih vladara”. Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor. 34 (3-4): 245—257. Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta. Ostrogorski, Georgije (1969). O vizantijskom feudalizmu. Beograd: Prosveta. Ostrogorski, Georgije (1969). Privreda i društvo u Vizantijskom carstvu. Beograd: Prosveta. Ostrogorski, Georgije (1970). Vizantija i Sloveni. Beograd: Prosveta. Ostrogorski, Georgije (1970). Iz vizantijske istorije, istoriografije i prosopografije. Beograd: Prosveta. Ostrogorski, Georgije (1970). O verovanjima i shvatanjima Vizantinaca. Beograd: Prosveta. Ostrogorski, Georgije (1970). „Sveta Gora posle Maričke bitke”. Zbornik Filozofskog fakulteta. Beograd. 11 (1): 277—282. Ostrogorski, Georgije; Barišić, Franjo, ur. (1971). Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije. 4. Beograd: Vizantološki institut. Ostrogorski, Georgije (1971). „Komitisa i svetogorski manastiri”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 13: 221—256. Ostrogorsky, George (1971). „Observations on the Aristocracy in Byzantium”. Dumbarton Oaks Papers. 25: 1—32. Ostrogorsky, Georg (1974). Byzanz und die Welt der Slawen: Beiträge zur Geschichte der byzantinisch-slawischen Beziehungen. Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft. Ostrogorski, Georgije (1975). „Srbija i vizantijska hijerarhija država”. O knezu Lazaru. Beograd-Kruševac: Filozofski fakultet. str. 125—137. Reference[uredi | uredi izvor] ^ „Ostrogorski i Beogradska vizantološka škola”. Arhivirano iz originala 02. 10. 2016. g. Pristupljeno 28. 09. 2016. Istorija Vizantije

Svedočanstvo o jednom zaboravljenom zločinu Izdavač: Izdavačka kuća Eparhije zvorničko-tuzlanske „Sinaj“, Bijeljina Povez: broširan Broj strana: 119 Ilustrovano. Odlično očuvana. O stravičnom zločinu, počinjenom u selu Vlajići kod Teslića, decenijama se ćutalo a mimo crkvenog ljetopisa u kome je teslićki proto Savo Knežević opširno zapisao ovaj događaj i pobrojao žrtve, ozbiljnije o tom nemilom događaju je progovorio gospodin Aleksa Kasapović tako što je 1991.godine Muzeju žrtava genocida u Beogradu uputio Izvještaj o događaju stradanja s molbom da se ovaj događaj detaljnije istraži i potpunije posvjedoči. Prema podacima iz tog Izvještaja jasno je sledeće:Veliko je stradanje Srba bilo i u teslićkom kraju tokom posljednjih ratova. Dolazilo je s više strana i od raznih neprijatelja. Nažalost, bilo ga je isuviše i zbog međusobnih nesporazuma i sukoba, kada je Srbin dizao ruku na Srbina, uglavnom samo zato što je jedan od njih bio primoravan na to, ili je pak bio ostrašćeniji idolopoklonik od drugoga. Bilo zbog jednog, drugog ili ma kog razloga, ukupan broj stradalih Srba teslićkog kraja, iako nije nikad tačno utvrđen, je tragičan i poguban po svoj nacionalni korpus. Tu surovu i neumoljivu realnost čini još težom to što je stradanje većine teslićkih Srba dolazilo od strane onih kojima je ratni plan bio potpuno istrebljenje srpskog naroda, kakvu namjeru je imala marionetska Nezavisna Država Hrvatska. Zato su zločini nad Srbima, počinjeni od strane te genocidne tvorevine, po pravilu bivali brutalni, jezivi i po mogućnosti što masovniji. Više je takvih zločina bilo u teslićkom kraju, a na prvom mjestu i ispred svih drugih je onaj koji su ustaše počinile nad mještanima sela Vlajići. U ovom selu je između Jovanjdana i Savindana 1943. godine izvršen stravičan zločin nad njegovim mještanima kada je jedna ustaška satnija započela svoj krvavi pir. Oni su tu, nakon sukoba s omanjom partizanskom jedinicom iznad samog sela, zaposjeli ovo mjesto, prikupili svo zatočeno stanovništvo, satjerali ga u kuću Nikole Dolića i tu iza sebe ostavili samo krv i jezivu tišinu. Tada je ovo selo ostalo bez svojih 43-je žitelja, od kojih je samo iz zaseoka Dolići njih 33-je završilo u ovom masakru pa je ova familija poslije toga bila gotovo pred potpunim nestankkom. Među ubijenim vlajićkim ženama bilo je nekoliko trudnica, u različitim periodima trudnoće, tako da broj ubijene djece nije nikada tačno utvrđen. Ćutanje o ovom događaju nastavljeno je sve do 2013. godine, kada je tadašnji Episkop zvorničko – tuzlanski Gospodin Hrizostom blagoslovio da se formira Odbor koji će istražiti stradanje Pravoslavnih Srba na prostoru Teslića u Drugom svjetskom ratu. Sav istraživački posao pao je na protu Miladina Vukovića, Arhijerejskog namjesnika teslićkog, Aleksu Kasapovića, profesora, Dalibora Kovačevića, snimatelja i đakona Mladena Kovačevića. Od prikupljenih podataka i snimaka, uz blagoslov Episkopa zvorničko – tuzlanskog Gospodina Fotija snimljen je dokumentarni film „Mučenici iz Vlajića“ a kasnije su materijali ustupljeni ikonopiscu Milici Mišić koja je, uz širi istraživački poduhvat, napisala istoimenu knjigu i naslikala ikonu koja je njen master rad na Akademiji SPC za umjetnost i konservaciju. Knjiga je štampana u izdanju izdavačke kuće Eparhije zvorničko – tuzlanske „Sinaj“. (K-134)

Kao nova knjiga Sima Milutinović Simeon Sima Milutinović Sarajlija (Sarajevo, 3. oktobar 1791 — Beograd, 30. decembar 1847) bio je srpski pesnik i učitelj.[1] U društvu beogradskih književnih ljudi u početku druge polovine 19. veka Sima je bio pretpostavljan Ivanu Gunduliću, dok je Johan Volfgang Gete o njemu napisao dve stranice pohvala. Bio je privatni učitelj Petra II Petrovića Njegoša. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1791. godine u pravoslavnoj trgovačkoj porodici u Sarajevu, gde su mu roditelji došli iz Srbije. Simin otac Milutin, rodom je iz sela Rožanstva, u užičkom okrugu, a starinom iz sela Komarnica u plemenu Drobnjak.[2] Zbog kuge je prebegao u Sarajevo, gde se oženio Anđelijom Srdanovićevom, čuvenom sarajevskom lepoticom, o čijoj su lepoti narodni pevači sačuvali spomen za punu stotinu godina.[3][4] Kad je izbila nova epidemija kuge, mali Sima je imao nepune dve godine. Begunci su tražili sklonište na dva mesta u Bosni, a zatim su otišli u Brod i na kraju u Zemun. U Zemunu, on je počeo da pohađa školu, ali je nije završio. Zatim je u Karlovcima započeo gimnaziju, a završio u Segedinu.[5] Nemirnog i nesređenog duha, Sima je prošao kroz mnoga zanimanja, a obišao je i mnoge krajeve od Vidina do Lajpciga, od Besarabije do Crne Gore. Otac i sin Simo učestvovali su u Prvom srpskom ustanku. Sima je bio pisar u Pravitelstvujuščem sovjetu, u manastiru Blagoveštenju i kod ustaničkih vojvoda (1806—1813)[6]. U Beogradskom Liceju je zamenio Dositeja Obradovića kao učitelj. Učestvuje u ustanku protiv Osmanlija u četi „golaća” i biva zatočen zbog veze sa grčkom Heterijom u Vidinu. Bio je u izgnanstvu u Vidinu, radeći kao baštovan (bostandžija) i učitelj osnovne škole. Odlazi u Besarabiju da vidi izbegle roditelje, a potom u Saksoniju u Lajpcig 1825. godine, gde sluša filozofiju, čini poznanstva sa uglednim nemačkim književnicima, s Geteom na primer, i tom prilikom štampa svoj ep Serbijanku. Po povratku postaje prvi vaspitač Njegošev na Cetinju, a docnije carinik, policajac, sekretar ministarstva prosvete i član apelacije. Bavio se pisanjem stihova, politikom, istoriografijom, lingvistikom, osnivanjem pivare i „vodolečilišta”. Dopisivao se sa Vukom. [7] Umro je u Beogradu. Sahranjen je na groblju koje je nekad bilo na Tašmajdanu, kod današnje crkve Svetog Marka. Godine 1891. je skromno obeležena njegova stogodišnjica rođenja. Sarajevski odbor se spremao da mu postavi dostojan spomenik. Međutim, grob mu je bio zapušten i ubrzo zaboravljen. Mnogo godina kasnije na osnovu nekih skica i položaja njegovog groba u odnosu na Vozarovićev koji je imao nadgrobni spomenik do 1927. kada je staro beogradsko groblje prekopano, pronađeno je telo Sime Milutinovića i položeno u porodičnu grobnicu Milutinovića na Novom groblju. Njegove kosti su nedvosmisleno raspoznate na osnovu telesnih osobenosti (visina, oblik donje vilice) ali i predmeta koji su uz njegovo telo bili položeni (ikona svetog Srđa koju je doneo iz Moskve i koja mu je po njegovoj želji položena na grudi).[8] Oženio se 1838. godine Marijom rođenom Popović (1810—1875). Njihov sin je Dragutin Dragiša Milutinović, inženjer, arhitekt i istoričar srpske umetnosti.[9] Bio je blizak sa mlađom srpskom slikarkom Katarinom Ivanović koja ga je portretisala i posećivala u Beogradu. Delo[uredi | uredi izvor] Najbolje i najveće njegovo delo je epski spev Serbijanka. Druga važnija dela su: Trojebratstvo i Trojesestarstvo, epske pesme; Dika crnogorska, drama iz istorije Crne Gore, tragedija Obilić, jedna zbirka lirskih pesama i dva istorijska spisa: Istorija Srbije, koja obuhvata samo vreme od 1813—1815, i Istorija Crne Gore od davnih do novijeg vremena. Njegova knjiga Istorija Srbije 1813—1815 je bila zabranjena 1837. godine.[10] Kao obožavalac grčke kulture i Homera, a uz to i odličan poznavalac narodne poezije, Milutinović je hteo da svojom Serbijankom napiše Ilijadu Prvog i Drugog srpskog ustanka. On je lično učestvovao u oba ustanka, poznavao skoro sve narodne vođe i kasnije u Besarabiji mnogo štošta beležio po kazivanju izbeglica, više hroničarski i bez neke logičke veze. Celu tu građu on je prelio u veliki niz epskih pesama o važnijim događajima i ljudima iz oba ustanka. Njegove kraće pesme većinom su političke i prigodne: ustavo-braniteljske pesme, dinastičke ode i stihovane brošure, koje su mogle zadovoljiti potrebe svoga doba, ali koje nemaju naročite književne vrednosti. Objavio je četrdesetih godina 19. veka mnogo pesama u Pavlovićevom „Srbskom narodnom listu”, potpisujući se sa pseudonimom Srb Milutin.[11] Tragedija Obilić je jedan od najranijih pokušaja da se dramatizuje kosovska tragedija, a Dika crnogorska je niz dramatisanih epizoda iz crnogorske istorije od Kosova do vladike Danila. Za složenu dramsku kompoziciju imao je manje smisla nego za ep, a uz to nije imao uzora u našoj književnosti, niti je poznavao dovoljno stranu dramu. Kao istoričar, Sima Milutinović nije strogo naučan i kritički duh, već piše na osnovi predanja, narodne pesme i ličnog iskustva. Sima Milutinović Sarajlija na poštanskoj markici Srbije iz 2016 Milutinović je najplodniji i najraznovrsniji srpski pisac svoje generacije, podstrekač Njegoševog talenta i posle Vuka najbolji poznavalac naše narodne poezije. On je bio snažan i intuitivan duh. Sam Njegoš mu je priznao „silni polet”. U njegovim delima ima, mestimično, snažnog i iskrenog lirizma, smelih i uzvišenih misli, ali ima i nameštenog patosa, nastranih i nerazumljivih ideja. U doba književnog diletantizma, kada je srpska književnost tek pošla za velikim klasičnim uzorima i kada se književni jezik tek počeo da uobličava, Milutinović pokušava da piše istorijski ep i dramu i daje nekoliko dobrih istorijskih dela. Ali on je bio nesređen duh i sujetan talent, jedan od onih „divljih genija“ koji nemaju upornosti i vedrine da u mučnoj borbi za izraz dođu do jasnosti i jednostavnosti. Za tako veliki pothvat: da kroz bitne istorijske ličnosti, Obilića i Karađorđa, pesnički uobliči čežnje i ideale nacije, njegov talent nije bio u svemu dorastao, niti je izražaj bio savladan. Svojim velikim rodoljubljem, snažnim temperamentom i originalnošću, Milutinović je svojim savremenicima davao iluziju „bogom datog pesnika“. On nije zaslužio pohvale koje su mu romantičari činili, ali nije zaslužio ni odveć oštro potcenjivanje od strane realističke škole, koja je o njemu pisala sa potcenjivanjem. Milutinović je po Evropi sretao znamenite ljude i pesnike, a zna se da se u Saksoniju upoznao sa Krugom, Gerhardom, Jakovom Grimom, Ulandom, čak i sa Geteom. I Gete, osetivši da se pojavljuje jedna drukčija književnost i jedan zaboravljen narod napisao je čitave dve stranice pohvala Simi Milutinoviću-Sarajliji, malom pesniku iz velike narodne poezije i ne manje bune. A to znači mnogo: Sarajlija kao Njegošev učitelj okreće mu pogled i u svetsku poeziju i svetsku misao. Po njegovom književnom pseudonimu `Čubro Čojković`, u Beogradu se jedna ulica zove Čubrina ulica.[5]