Odlično očuvana knjiga. Sifra adk58

SRPSKE IKONE NA STAKLU Dušan Škorić Postojanje srpskih ikona na staklu, od početka 18. veka pa do prvih decenija 20, kroz postojanje više radionica i nekoliko desetina poznatih ili nepoznatih majstora jeste iznenađenje. Gledano kroz podelu umetničkih pravaca, ikone na staklu imale su prvi, zografski period, kada su oponašane ikone na drvetu, barokni period koji je trajao do kraja 18. veka i kada su kao predlošci služili srpski i bečki bakrorezi. Početkom 19. veka bio je kratki period klasicizma, a zatim se, polako, srpske ikone na staklu pretvaraju u narodnu umetnost, u etnografski materijal. Najdragocenije su ikone iz perioda baroka i one spadaju u sam vrh evropskih radionica tog doba. Ova knjiga predstavlja otkrivanje i povratak srpskih ikona na staklu u njihovu veliku evropsku porodicu ove tehnike. Sombor Memorija 2000 227 str. 22cm. ilustracije S.S.S.

IKONE SRPSKIH CRKAVA U MAĐARSKOJ Nosilac projekta izložbe dr Dinko Davidov Sručni saradnici: Ljiljana Živanović i Leposava Šelmić Izdavač: Matica srpska, Novi Sad Povez: mek Broj strana: 22 Knjiga u odličnom stanju! Kanc_1

Knjiga je lepo ocuvana,rekao bih nekoristena/odlicna,jedina mana je sto joj se prednja korica nekako malo `odigla`.Dakle,nema drugog ostecenja (savijanja,cepanja,skrabanja,da ispadaju listovi,itd.). Deo sadrzaja: Tehnika izrade Seantandrejski majstor Somborska radionica Ikone iz Ruskog Krstura Vojvodjanski majstori Ikone na staklu Izdavač: Ivakskomerc,Sombor Godina izdanja: 200. Format: 21 X 14 cm Povez: Meki Pismo: Cirilica Broj strana: 230, BOGATO ilustrovano (odokativno - pola knjige su slike ikona;nesto malo u boji,uglavnom crno-bele)

Izdavač: `Svetilo`, Oslo Broj strana: 222 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 20 cm Knjiga je izašla po blagoslovu Njegovog preosveštenstva vladike Britansko-skandinavskog Dositeja. Sadrži molitve Presvetoj Bogorodici. Na predlistu štampan tekst `Kupovinom ove knjige pomažete izgradnju hrama Presvete Bogorodice Trojeručice u Malim Pčelicama, Kragujevac` i pečat Srpske pravoslavne parohije. Knjiga je odlično očuvana i obiluje fotografijama u boji pravoslavnih ikona. Na slici priložen deo sadržaja.

Izdavač: Srpska akademija nauka i umetnosti Beograd 1977. Mek povez, ćirilica, bogato ilustrovano, 199 strana. Knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. V3 Sadržaj: Dr Dinko Davidov — Seobama razvejani — Likovna svojstva — Zografi i Venclović — Saznanja o ikonama XVIII veka Leposava Šelmić — Katalog — Reprodukcije

Branimir Pavla Inić - Menadžment 2, ikone svetskog biznis ocuvana k27+

SAOPŠTENJA VIII Republički zavod za zaštitu spomenika kulture Beograd Radomir Nikolić Novo datovanje ikone sv. Save i sv. Simeona Nemanje (Narodni muzej Beograd) A4 format, 6 strana. Lepo očuvan separat. s

U dobrom stanju Spomenici kulture / [urednik M. Panić-Surep] Jezik srpski Godina 1951 Beograd : Prosveta, 1951 (Beograd : Kultura) Fizički opis 393 str. : ilustr. ; 21 cm korporacija Zavod za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture NR Srbije Na vrhu nasl. str.: Narodna Republika Srbija Registar. Predmetne odrednice Spomenici kulture -- Srbija -- Vodič U leto 1947. godine Surepu je poverena nova odgovorna dužnost – osnivanje i organizacija Zavoda za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture Srbije.Pod njegovim rukovodstvom, sačinjeni su prvi popisi naših starih gradova, manastira, crkava, riznica, ikona, rukopisnih knjiga i drugih značajnih ostataka naše bogate kulturne baštine.

Politika, specijalna izdanja, Lot #1: 1.IKONE IZ DREVNIH RIZNICA, 1969 god., 24 strane, puno slika, ćirilica,odlično očuvano, kolekcionarski primerak. Slika 2. 2. ZEMLJA ZLATO BRONZA, 1970 god., 24 strane, puno slika, ćirilica, odlično očuvanao, kolekcionarski primerak. Slika 3. 3. ŽIVOT NA FRESKAMA, specijalni dodatak, 12 strana, puno slika, ćirulica,.vrlo dobro očuvanao, kolekcionarski primerak. Slika 4. 4. MIROSLAVLJEVO JEVANĐELJE, 1970 gid., 24 strane, puno slika, ćirilica, odlično očuvano, kolekcionarski primerak. Slika 5.

Umetnost na tlu Jugoslavije - Freske i ikone u Makedoniji tvrdi povez, 158 strana POLICA 50

Autor: Grupa autora Povez: tvrd Br. strana: 127 Format: 22,5 x 29 Kolor fotografije, štampano na kunstdruku! Prvo i najveće čudo Svete Petke je činjenica da je njeno telo godinama bilo zakopano u zemlji i da nije istrulilo, nego, na protiv, Bogom proslavljeno da svojom netruležnošću i čudotvornošću svedoči tajno Hristovo vaskrsenje. Njene svete mošti u gradu Jašiju, uistinu, podsećaju na živog čoveka koji je samo nakratko usnio. Ali, da niko od radoznalaca i nevernika ne bi ispitivao njeno telo, ono je zapečaćeno u vezenom belom odejanju, preko koga je postavljen vezeni pokrov. Pod glavom svetiteljke je izvezeno jastuče, na njenom čelu je srebrni venac, a na grudima ikona sa njenim likom koju narod celiva.

NEISCRPNA ČAŠA Šmeljov Neiscrpna čaša Ivan Sergejevič Šmeljov(autor) Petar Vujičić(prevod) Izdavač: Bernar Analizirajući stvaralaštvo Šmeljova, Ivan Iljin ga je stavio u isti red sa stubovima ruske kulture: ``Tako o Rusiji još niko nije govorio...Nju su pokazali i opravdali naši sveštenomučenici i ispovednici u još nam neizživljenoj revolucionarnoj eposi. I sad je kao niko pre, propevao Šmeljov``. Ono što je nama nemoguće Bogu je moguće. Čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Neiscrpna čaša još uvek je mesto molitve i utehe za mnoge Ruse koji pred njom i od nje traže spas od strasti pijanstva. Ovo je priča o čoveku koji je naslikao baš tu ikonu. Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Ruska književnost Ostali naslovi iz oblasti: Romani 2009; Broširani povez; ćirilica; 21 cm; 78 str.; 978-86-87993-03-7 Knjiga je NOVA.....➡️ ➡️ ------------------------------ L2

Kustos duše (Lakićević iz knjige u knjigu) Aleksandra Grozdanić Povez: Broš Format: 20 cm Broj strana: 90 Pismo: Ćirilica `...ova knjiga se bavi nekim suštinskim pitanjima Lakićevićeve poetike, porukama i idejama koje ona nose, sagledavajući ih kroz vizuru vlastitog poetskog doživljaja svetova u delima koje tumači.` - iz pogovora Marije Jeftimijević Mihajlović Lakićevićeva poezija okrenuta je prema nebu, sa pogledom ka Bogu - iz nje se između najtananijih stihova, katkada, prolomi bolan krik, podsećajući nas na to ko smo bili i odakle dolazimo. Lament nad sudbinom svog naroda, glas protiv zemaljske nepravde i vapaj za sveobuhvatnom i nepristrasnom Božjom pravdom. Ove pesme su tiha muzika koja uspavljuje, ali i odjek zvona koja zvone na uzbunu letargičnim saplemenicima, koji spavaju dok im kuća gori. `Srbijo nebeska bašto u zemaljskome voću Pretrpi iskušenja i kosmičku samoću Zemljo među dušmanima i starim crkvama Najbolja zemljo sa najgorim službama` Sadržaj: LIRIKA -Poezija Dragana Lakićevića: Uspinjanje do ishodišta-Snežna ikona -Kud je nestao onaj svet - Prohuja POEME -Vatra sna - Rodoslovlje u porodičnim poemamam Dragana Lakićevića -Postojanje u sećanju - Porodični muzej LEGENDE -Nebesko rodoslovlje - Srpske legende -Pjesme grme jače od topova - Njegoševe stope -Poj tišine - Štap mitropolita Amfilohija PROZA -Povratak iz večnosti - Beg od milenijuma zaborava -Sramota blista u sjaju - Zamak -Ko ne peva, on zaboravlja - slojevi pamćenja

STEVAN ALEKSIĆ - /1876 - 1923 /- Jasna Jovanov S obzirom na značaj slikarskog dela Stevana Aleksića, Galerija Matice srpske smatrala je svojom dužnošću da za štampu pripremi izložbenu publikaciju sa katalogom svih poznatih radova ovog umetnika s početka XX stoleća. Katalog koji sada predmjemo javnosti, nadamo se, znači novi pomak u celovitom sagledavanju slikareve zaostavštine, koja obuhvata više od dve stotine štafelajnih slika, preko dvadeset crkvenih objekata sa oko stotinu ikona i monumentalnih zidnih kompozicija, kao i šezdesetak sačuvanih crteža i skica. Razumljivo je da ovakva koncepcija izložbene publikacije, koja pored uvodnog teksta sadrži pospis svih poznatih Aleksićevih radova , ne može biti potpuna i ne može ponuditi na uvid ni celokupno umetnikovo delo ni probleme i zagonetke koje proističu iz njegove zanimljive ličnosti i plodne slikarske produkcije tematski usmerene na dekorativno crkveno slikarstvo, portret, istorijsku kompoziciju i žanr-scene. Izložbenom publikacijom se, zapravo, podstiče šire i dublje istraživanje Aleksićevog stvaralaštva, koje po vremenu nastanka i stilskim osobenostima sledi suštinske tokove slikarstva tzv. “minhenske škole“ sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, a samom izložbom stvaraju se, verujemo, uslovi za jedan sasvim nov i prisniji susret sa umetnikom čija sudbina i pregalaštvo simbolično izranjaju iz njegovih svojevrsnih autoportereta, realizovanih kao studije karaktera, raspoloženja ili situacija. Novi Sad 1989.god, 172 strane, ćirilica, format 16,5×23 cm, bogato ilustrovano, mek povez, u vrlo dobrom stanju. L.1.O.PLAVI.POL.1

Beograd 1977. Tvrd povez, zaštitni omot, ćirilica, bogato ilustrovano, veliki forma (28 cm), 108 strana. Napomena: iskrzane zaštitni zaštitni omot; na predlistu potpis; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. »Razvijajući se pod osetnim uticajem Minhenske škole, u prvom redu Lenbaha, ali ne manje i francuskih realista, Krstić je u svoje kompozicije s religijskom tematikom unosio svežinu i postupak novih likovnih stremljenja. Patrijarhalna sredina je takve inovacije na ikonama primala s izvesnom rezervom; međutim, njegove kompozicije iz narodnog života, njegovi predeli i mrtve prirode, zadivljavali su svakoga izvanrednim zanatom, finom tonskom senzibilnošću i nekom posebnom, dramatičnom atmosferom. Krstićevo delo je tematski veoma raznovrsno: ikone, portreti, istorijske i folklorne kompozicije, predeli, mrtve prirode, alegorije. Međutim, ono je stilski veoma ujednačeno, po vrednosti uvek na zavidnoj visini. Svojim tananim osećanjem za ton i valer, svojim hitrim potezom i mekim tušeom, Krstić je ubrzo zauzeo veoma istaknuto mesto među srpskim umetnicima toga veka, otvarajući realističkom slikarstvu nove mogućnosti za razvitak i uspon.« (Miodrag Kolarić) Sadržaj: ŽIVOT I DELO BELEŠKE BIOGRAFIJA REZIME (NA FRANCUSKOM) BIOGRAFIJA (NA FRANCUSKOM) REPRODUKCIJE SPISAK RADOVA IZLOŽBE I BIBLIOGRAFIJA

ĐORĐE KRSTIĆ - Miodrag Kolarić Izdavač: SANU Beograd Godina izdanja: 1977. Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Broj strana: 108 Pismo: ćirilica Format: 28cm Ilustrovano. Stanje kao na slici. Očuvana dobro. Zaštitni omot iskrzan i ima fleke, jedan list odvojen od bloka, izizev toga u dobrom stanju. Đorđe Krstić (Stara Kanjiža, 19. april 1851—Beograd, 30. oktobar 1907), bio je srpski slikar. Uz Paju Jovanovića i Uroša Predića smatra se za najznačajnijeg srpskog slikara realizma. Đorđe Krstić je rođen u Staroj Kanjiži 1851. godine gde završava osnovnu školu. Gimnaziju je započeo u Sremskim Karlovcima a četiri razreda nastavio u Beogradu. Prešao je zatim na beogradsku Bogosloviju, kao blagodejanac mitropolita Mihaila. Tu se Krstić vezao za crkveno slikarstvo. Posle dve godine, bogoslova Krstića šalje kralj Milan Obrenović u Nemačku da studira slikarstvo. Proveo je u Minhenu osam godina školujući se kao kraljev pitomac. Završio je Likovnu akademiju u Minhenu, gde je i ostao do 1883. godine. Tu su nastala njegova prva dela pod uticajem nemačkog realizma: Utopljenica, Anatom, Pisac jevanđelja. Učio se u Minhenu kod Ota Sajca, Levca i drugih profesora. Boravio je izvesno vreme i u Rimu. Od 1888. godine pa do smrti radio je u Beogradu kao nastavnik crtanja u gimnaziji. Od 1883. godine živeo je u Srbiji i tu su nastale idilične slike: Pejzaž sa Kosova polja, Iz okoline Čačka, Iz Leskovca, Studenica, Žiča, itd. Naslikao je i više ikonostasa, od kojih posebnu pažnju zaslužuju onaj u Čurugu i u niškoj Sabornoj crkvi. U ikonopis je uneo novi, minhenski način rada, upotrebivši mrke boje i primenivši problem svetlosti i senke, sa težnjom da postigne što plastičniji izraz, pokaže što jače efekte. Čuruški rad je `kruna` njegovog rada, izveden po njegovoj zamisli da su sve ikone povezane u jedinstvenu vizuelnu celinu. Slikar Marko Murat je bio pozvan 1897. godine (od strane Čuružana) da kao stručnjak iznese svoje mišljenje o Čuruškom ikonostasu. Kolega je bio zadivljen i primećuje da je reč o veštaku i velikom slikaru koji sa malo detalja dubokim umjetničkim osjećajem, obraća našu pažnju na ono što treba. Niški ikonostas nije završio (1884—1891) jer su njegove slike smatrane isuviše profanim, posebno slika „Smrt kneza Lazara”, koja nikada nije postavljena na ikonostas. U požaru 12. oktobra 2001. godine izgoreo je Saborni hram u Nišu, a sa njime i ovaj vredni ikonostas sa jedanaest ikona Đorđa Krstića. Njegove ikone krase samo četiri pravoslavne bogomolje. Prvi ikonostas je uradio za hram u Adžibegovcu (Starom Selu; 1883-1885), pa osim Niša, još 1894. godine u Lozoviku, te na kraju u rodnom kraju Čurugu (1895—1897). Među njegovim najboljim delima su: Anatom, pejzaž Babakaj, Alaska vrata, Sveti Sava blagosilja decu, Smrt kneza Lazara. Dana 30. januara 1884. godine postao je član Srpskog učenog društva, a 1892. počasni član Srpske kraljevske akademije. Krstić je nailazio na nerazumevanje i osuđivanje zbog svog osobenog manira u crkvenom slikarstvu. Steva Todorović je od velikog prijatelja postao veliki protivnik i oponent; njihov sukob je podigao veliku `prašinu` u javnosti, ustalasao javno mnjenje, doveo do vrednosnog i estetskog preispitivanja tadašnjeg umetničkog trenutka. Umro je u Beogradu 17/30. oktobar 1907. godine. Sahranjen je na Novom groblju, umetničko društvo Lada je 1940. pokrenulo inicijativu da bude prenesen u Aleju velikana. Po njemu je nazvana jedna osnovna škola u Beogradu.

SV 11 61105) KNJIGE OD UTROBE , Vladimir Dimitrijević , Lio Gornji Milanovac 2014 , Zapisi propalog pesnika, ESTETIKA I ASKETIKA Nastasijevićev put podvižnika Vinaver o Nastasijevićevoj pesničkoj evoluciji Iz istorije recepcije Nastasijevićevog dela PROZRENjA U ONOSTRANO Stasati do ikone (O jednoj Pesmi Rajka Petrova Noga) Poezija i Istina (O jednoj pesmi Ivana Negrišorca) JA SAM BIO U SRBIJI I bilje se buni / Tešićeve pesme o rodu biljnom i rodu srbskom Slika Srbije u pesmi Srbija Petra Pajića Knjige od utrobe (Milovan Danojlić) Pesma od početka i potonja vremena (Dragan Hamović) SMRT U UTOPIJI Smrt u utopiji ili o Đorđu Balaševiću i jugonostalgiji Rašo, Pesni Če! SPOMENAR PROPALOG PESNIKA Pisma mladom (i ubrzo propalom) pesniku Prepiska s Ivanom V. Lalićem Profesor i „pomeždenje` Zapis o Novici Petkoviću NA IVICI SMISLA (NEKOLIKO MARGINALIJA) O propalom pesniku Jedan zapis iz 1999. godine Čemu se nadamo? mek povez, format 14,5 x 20,5 cm , ćirilica, 126 strana

Izdavač:ADMIRAK BOOKS Beograd Godina: 2013 Broj strana:237 Povez:MEK Broširan Pismo:Latinica Dimenzije knjige:24 x 16,5 cm Odlično očuvana knjiga, bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Okultura, magija i sakralna geografija -Vladimir Djuric Djura Ova knjiga je sociološko-antropološka studija o magijskim tehnikama i tradicijama, od početaka civilizacije do modernog tehnosveta. Magijske tehnike razvijale su se u svim krajevima naše planete, a najveći narodi imali su i najbogatije okultne istorije. Autor istražuje sakralnu geografiju hiperborejske, atlantiđanske i lemurijanske magijske kulture, čiji su tragovi rasejani među brojnim narodima širom sveta. Iz semena tri pomenute magijske kulture nastali su solarni, stelarni i lunarni kultovi. Ova studija se bavi evropskom zapadnjačkom ezoterijskom istorijom: od Hermesa Trismegistusa do novog svetskog poretka; islamskom ezoterijom, afričkom mitologijom Oriša, ruskim, brazilskim i srpskim okultnim ličnostima i pojavama. Drugi deo knjige donosi priče o američkoj i britanskoj pop-kulturi i magiji šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka i razotkriva okultne veze među ikonama pop-kulture, kao što su Endi Vorhol, Elvis Prisli, Džon Lenon, Džim Morison, Brajan Džons, Čarls Menson, Džimi Pejdž, Lu Rid, Dejvid Bouvi i Madona. Konačno, treći deo ove studije otvara vrata fascinantnog sveta bizarnih manifestacija širom sveta, od zbivanja u japanskim hapabarovima, preko neobičnih festivala, poput „Plamtećeg čoveka“, „Boga medicine“, „Holi“, pa sve do čudnih običaja, kao što su kotrljanje sira i ronjenje u blatu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Desetak recenica uredno podvuceno hem. olovkom, nista starsno. Sve ostalo uredno! Nebeska zastupnica Petrovog grada, priče o životu, akatist, molitva,.. Sveta Ksenija (Ksenija Grigorjevna Petrova, rus. Kseniя Grigorьevna Petrova) je novokanonizovana ruska svetiteljka, jurodiva. Rodila se između 1719. i 1730. godine. Umrla je u Sankt Peterburgu. Datum smrti ostao je nepoznat. Smatra se da nije bila živa nakon 1806. godine. Žitije Dokumenata o njenom životu nema. Prve publikacije narodnih predanja o blaženoj Kseniji pojavljuju se 1840-ih godina. U njima se kaže da je rođena u prvoj polovini 18. vijeka (između 1719. i 1730. godine). Ime ocu je bilo Grigorije, a majčino je ostalo nepoznato. Nakon punoljetstva Ksenija Grigorjevna je stupila u brak sa pukovnikom Andrejom Fjodorovičem Petrovim, pojcem u crkvi Svetog Andreja u Sankt Peterburgu. Posle muževljeve iznenadne smrti, Ksenija je izabrala najteži hrišćanski put - jurodivost - kako bi okajala neokajane grijehe svoga supruga. Svoje imanje je zavještala Pokrovskoj crkvi i siromašnima. Lutala je ulicama Sankt Peterburga, odjevena u suknju i vojnu uniformu pokojnog muža. Odazivala se samo na ime Andrej i govorila da je on živ, a Ksenija mrtva. Kanonizacija Ruska Zagranična crkva kanonizovala ju je 1978. godine. Posle dugogodišnjeg poštovanja koje je uživala u narodu blažena Ksenija Petrogradska bila je pribrojana liku svetih na Pomjesnom saboru Ruske pravoslavne crkve 6. februara 1988. godine. Pravoslavna crkva proslavlja je 24. januara po julijanskom, odnosno 6. februara po Gregorijanskom kalendaru. Ikonografija Sveta Ksenija se na ikonama izobražava odjevena u crvenu suknju, zelenu reklu i sa rupcem na glavi, oslonjena na štap u lijevoj ruci. U zadnjem planu izobražava se Smolenski hram i kapela blažene Ksenije na Smolenskom groblju. Na njenom grobu na Smolenskom groblju, 1902. godine je podignuta prostrana kamena kapela, po projektu arhitekte A. A. Vseslavina. Ona je zamijenila malu kapelu iz treće četvrtine XIX vijeka. U vrijeme sovjetske vlasti dva puta je zatvarana (1940. i i 1961. godine). Kapela blažene Ksenije je danas jedna od najvećih svetinja Petrograda koju pohodi veoma veliki broj hodočasnika. Na zidu kapele je mramorna ploča sa natpisom koji glasi: U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. U ovoj kapeli pogrebena je raba Božija Blažena Ksenija Grigorjevna, žena pojca Andreja Fjodoroviča. Obudovala u 26. godini, stranstvovala je 45 leta. U udovstvu se nazvala muževim imenom: Andrej Fjodorovič. Poživela je 71 godinu. Od 1794. do 1796. godine uzela je učešća u podizanju Smolenske crkve, tajno po noći dovlačeći opeku za izgradnju hrama. „Ko me je poznavao, neka pomene moju dušu radi spasenja svoje duše“. Amin. — Riječi blažene Ksenije s nadgrobne ploče Zanimljivo Pacifička ostrvska državica Nijue pustila je u opticaj 2012. godine novčanicu vrijednosti 1 novozelandski dolar na čijoj zadnjoj strani je oslikan lik blažene Ksenije i njena kapela na Smolenskom groblju. Moneta je izrađena u srebru finoće 925, mase 28,87 grama..

U dobrom stanju! Autor Donat, Branimir Naslov Fantastične figure / Donat Vrsta/sadržaj type of material esej Jezik hrvatski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1984 (Pančevo : `6. oktobar`) Fizički opis 176 str. ; 21 cm Zbirka Biblioteka Kristali Napomene Tiraž 2.000 Napomene i bibliografske reference uz tekst. ISBN (Broš.) Predmetne odrednice Kafka, Franc, 1883-1924 Man, Tomas, 1875-1955 - `Mario i čarobnjak` Branimir Donat (Zagreb, 5. rujna 1934. - Zagreb, 15. travnja 2010.) rođen kao Tvrtko Zane, hrvatski književni kritičar, esejist, publicist, prevoditelj i nakladnik.[1] Objavio je više od 40 knjiga te brojne stručne i novinske tekstove. Rodio se kao Tvrtko Zane 5. rujna 1934. godine u Zagrebu gdje je završio osnovnu školu i gimnaziju. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu studirao je jugoslavistiku i komparativnu književnost, a defektologiju na Visokoj defektološkoj školi.[3] Bio je urednik mnogih listova i časopisa: - srednjoškolski časopis Polet, Naš glas (glasilo pitomaca đačkih domova), Studentski list, u kome je uređivao kulturnu rubriku od jeseni 1955. do jeseni 1956. Stara Gradiška U jesen 1956. Tvrtko Zane je od UDBe uhićen te je 1957. godine osuđen na godinu i pol zatvora zbog navodne povezanosti s hrvatskim intelektualcima emigrantima.[4] Kaznu provodi u Staroj Gradiški do kraja 1958. `Kako vas je formiralo vrijeme u zatvoru u Staroj Gradišci? – To su bile moje najvažnije formativne godine. Ondje sam shvatio da postoje hrabri i pošteni ljudi, zatim veliki i inteligentni, no i mali i glupi lopovi; uvidio sam da su ubojice uglavnom psihopati, da među privrednim kriminalcima ima puno nedužnih žrtava, ali i ljudi koji bi zahvaljujući svojim dobrim idejama danas mogli raditi velike stvari; upoznao sam ljude koji su preživjeli Bleiburg i bili suđeni tri puta na smrt, ljude koji su pred strijeljanje vezanih ruku skočili s automobila na cestu i spasili se. Znači, vidio sam svijet za koji većina ljudi misli da ne postoji. No on oduvijek postoji. Istodobno, u zatvoru sam upoznao i vrlo kulturnih ljudi, primjerice, Crnogorca Savića Markovića Štedimliju, koji je kao ljevičar u ratu inzistirao na crnogorskoj naciji.`[2] Poslije nekoliko godina prisilne šutnje 1960. pod pseudonimom Branimir Donat započinje vrlo živu djelatnost u brojnim književnim časopisima, potom i u Društvu hrvatskih književnika, PEN-u, Pagvašu, Hrvatskom društvu kazališnih kritičara.[3] Bio je jedan od osnivača, urednika i stalnih suradnika časopisa Kritika. Do umirovljenja radio je kao urednik u Nakladnom zavodu Matice hrvatske.[4] Književni rad Djelujući izvan institucija Donat nije robovao jedinstvenom i strogom interpretatorskom ključu odčitavanja književnoga teksta, dapače, svoju je slobodu koristio u pluralitetu tematskih preokupacija kao i metodičkih postupaka. Donatov esej `Tragičnom kermesu` o Krležinu Kraljevu smatra se jednim od najuspješnijih Donatovih eseja uopće, to je jedan od temeljaca u proučavanju Krležinih dramskih legendi.[4] Branimir Donat dao je i novo tumačenje romana `Planine` Petra Zoranića, te je prvi u hrvatskoj književnoj kritici upozorio na fenomen hrvatskih suvremenih fantastičara nazivljući ih borgesovcima.[5] Tijekom prve godine rata piše i potom tiska knjigu Zbiljski jadi, angažirane feljtone o teškoćama mlade hrvatske države. Kao djelo koje je revidiralo mnoga neprovjerena mišljenja krajem stoljeća objavljuje knjigu Politika hrvatske književnosti i književnost hrvatske politike (1995.). Iste godine izlazi mu značajna knjiga Društvo žrtvovanih hrvatskih pjesnika, knjiga književno-povijesnih istraživanja u kojoj obrađuje smrtopise mnogih nestalih i ubijenih hrvatskih pisaca.[3] Nakon što je kao urednik u Matici godinama uređivao `Pet stoljeća hrvatske književnosti`, po umirovljenju Branimir Donat 1994. godine u Zagrebu osniva privatnu izdavačku kuću Dora Krupićeva. S obzirom da nije bio zaštićen obručem fakultetske katedre, on nije živio paralelan svijet uz književnu produkciju, on je naprosto živio u njoj i od nje. Stoga se nerijetko libio ostaviti po strani svoju građansku erudiciju i naoštriti kritičarsko pero prema postojećem društvenom stanju. Branimir se Donat tako u godinama formiranja novoga hrvatskog identiteta s početka 90-ih postavio ne samo kao arbitar de gustibus, već i kao sveznajući moralni arbitar.[6] Što gornje rečenice zaista znače može se vidjeti npr. među koricama knjige `Usavršavanje pogrešaka` koja sadrži Donatove recentnije osvrte, Meni je bila potpuno neshvatljiva Araličina spremnost da u komunizmu bude zastupnikom u hrvatskom Saboru i tako dijeli mjesto s Milošem Žankom i drugim hrvatomrscima.[7] Promjenama političke klime neki su pomislili da su dobili potpunu aboliciju za svinjarije učinjene u doba komunizma. Premijer Račan je u oproštajnoj riječi Vladi Gotovcu u Saboru rekao kako je Gotovac u jednom trenutku vidio bolje od mnogih. Očito izgovorivši to priznanje nije tražio aboliciju za zbivanja prilikom gušenja maspoka, ali je priznao političko sljepilo... Ono što je priznao Račan, ne može priznati patentirani lovac na pogreške u `koracima` Puhovski i to me zabrinjava.[8] Nije šutio o prešućenima i progonjenima, nije pričao o spornima, jer, kako ističe predsjednica hrvatskoga PEN-a Nadežda Čačinovič nije bio zlopamtilo...Njegove knjige “Crni dossier” i “Društvo žrtvovanih hrvatskih pjesnika” ponovno ga potvrđuju kao književnog kroničara i istraživača koji je imao slonovsku memoriju i strastveno se bavio hrvatskim literarnim gubitnicima koji su baš u Donatu imali najvjernijeg saveznika.[1] Drugim riječima, u gore navedene dvije knjige analizirao je književni izričaj žrtava komunističkog režima i pisaca iz NDH.[2] Miroslav Krleža Miroslava Krležu upoznali ste pri potpisivanju Deklaracije o jeziku u Društvu hrvatskih književnika, a napisali ste i knjigu “O Miroslavu Krleži još i opet”. Kako ga pamtite? – Odmjerio me od glave do pete i zaokružio rukama dočaravajući moju krupnu figuru: “I vi ste okrugli kao ja!” Poslije sam ga sreo ispred Matice hrvatske kad je na čelu imao komad flastera i gaze. Kad sam ga upitao što mu se dogodilo, odgovorio mi je da ima rupu u glavi i otišao dalje. Ja sam krležijanac iz onog razdoblja kad Krleža nije bio ničija ikona osim ljubitelja književnosti. Krležu su poslije zloupotrijebili, a njemu je nedostajalo građanske hrabrosti da javno kaže: “Možda trebate majmuna, ali ja to neću biti!” No pokrenuvši 1950. Leksikografski zavod učinio je veliku stvar: udomio je desetke hrvatskih intelektualaca, koji su robijali po zatvorima, imali uništene egzistencije i bili proglašeni klerofašistima, ali koji su bili vrsni znalci. Krleža im je rekao: “Pišite i radite!” I oni su tamo pisali o žiru i o kukcima, a ako je neki tekst trebao biti pomalo lukačevski intoniran, onda je to netko iz redakcije nadopunio. Krleža nije dopustio da ti ljudi propadnu. Da nije bilo Krleže, naša akulturalizacija bi počela 30 godina prije i mi bismo svi bili sretni što je naš direktni predak krapinski pračovjek.[2] Nagrade Nagrada grada Zagreba, 1970. Nagrada Matice hrvatske, 1970. Nagrada Miroslav Krleža – za kritiku Nagrada Julije Benešić – za kritiku

Autor - osoba Elleinstein, Jean, 1927-2002 = Elenstajn, Žan, 1927-2002 Naslov Marx : život i djelo / Jean Elleinstein ; [preveo Krešimir Čvrljak] Jedinstveni naslov Marx sa vie, son oeuvre. hrv Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1986 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 285 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Čvrljak, Krešimir Mikecin, Vjekoslav Zbirka Plava biblioteka (Pl. sa omotom) Napomene Prevod dela: Marx sa vie, son oeuvre Tiraž 3.000 Str. 5-8: Predgovor / Vjekoslav Mikecin Napomene i bibliografske referene uz tekst Registar. Predmetne odrednice Marks, Karl, 1818-1883 MG140 Elleinsteinova biografija Karla Magha obiluje mnoštvom manje poznatih činjenica i podataka i brojnim izazovnim pitanjima i komentarima. Iz nje iskrsava doista gorostasna, no u isti mah sasvim ljudska figura Karla Magha. Bio je to enciklopedijski um, istodobno revolucionar i znanstvenik, „čovjek renesanse više od bilo kojeg istraživača 19. stoljeća“, koji je griješio u nizu stavova i ocjena, ali koji je kao nitko prije njega zadužio čovječanstvo nezaobilaznim spoznajama o svijetu u kojem živimo i putovima za njegovo mijenjanje da bi postao svijet po ljudskoj mjeri. Ova monografija potiče na kritičko mišljenje. Ona ne robuje nikakvim dogmatskim predrasudama, apologetici autoriteta, nikakvim kanonizacijama. Ona je u tom pogledu pisana doista u marksovskom duhu: ona savjetuje – upravo protiv svake dogmatske kanonizacije - medice cura te ipsum. Jean Eileinstein, do prije nekoliko godina istaknuti član rukovodstva Komunističke partije Francuske i poznati povjesničar, autor je niza značajnih historiografskih djela kojima se predstavio kao izuzetno oštrouman analitičar i istraživač marksističke orijentacije. Glavna su mu djela Historija SSSR-a, Historijat staljinskog fenomena, Svjetska historija socijalizma, Stanovita ideja komunizma te monografije Staljin i Marx. Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 – London, 14. mart 1883) je bio nemački filozof, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog i jedan od najvećih kritičara kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851–62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije. Detinjstvo Karl Marks je rođen 5. maja u Triru, rimokatoličkom gradu, u rajnskoj pokrajini u Pruskoj, kao treće dete advokata Hajnriha Marksa i Henriete Presburg. Njegovi preci su već od XVII veka bili rabini u Triru, deda Mordehaj Marks Levi, bio je rabin od 1788. do 1804. Samo prezime Marks bilo je od skoro prezime očeve porodice. Njihovo pravo prezime Halevi prešlo je u Levi a potom od Merc u germanizovano Marks. Brat njegovog oca, Samuel, je sve do smrti 1827. bio rabin. Deda njegove majke, Henriete Presburg, odnosno Presbrok, je takođe bio rabin u Nimegeu. Karlov otac se, u stvari, zvao Heršel ali je prilikom prelaska u hrišćanstvo (1816. ili 1817.?) to ime germanizovano u Hajnrih. Karlov otac, Heršel Marks, bio je prvi u porodici koji je dobio sekularno obrazovanje. Da bi izbegao antisemitizam on se opredelio za luteranstvo koje je u katoličkom Triru bilo u manjini. Za Heršela je pripajanje Porajnja Pruskoj značilo profesionalnu katastrofu jer prema Proglasu pruskog cara Fridriha Vilhelma III od 11. mart 1812. koji je regulisao prava Jevreja zabranio im je da obavljaju određena zanimanja, naročito advokaturu. Karl, njegova braća i sestre kršteni su 26. avgusta 1824. u evanđelističkoj crkvi u Triru. Luteran Hajnrih Marks hteo je svojoj deci da pruži takvo vaspitanje i obrazovanje da njegova porodica bude jednaka sa drugim i ona nisu imala jevrejsko vaspitanje. Hajnrih je 1. oktobra kupio kuću za svoju mnogobrojnu porodicu od osmoro dece: Sofija (1816), Herman (1819), Henrieta (1820), Lujza (1821), Emilija (1822), Karolina (1824) i Eduard (1826). Do svoje dvanaeste godine Karl je išao u luteransku osnovnu školu. Ništa značajnije o njegovom detinjstvu se ne zna. Njegov otac je postao javni tužilac 1821, bavio se sudskim poslovima, potom je postao pravni savetnik i svoju karijeru završio je kao predsednik trirske advokatske komore. Heršel Marks postao je relativno bogat, i posedovao je nekoliko vinograda u Mozelu. Bio je i član jedne vrste rotari kluba koji se zvao Kasino klub. Bio je poznata i ugledna ličnost u Triru. Kao čovek prosvetiteljstva, Hajnrih je bio zainteresovan za ideje filozofa Imanuela Kanta i Voltera, učestvovao je u agitaciji za ustav i reforme u Pruskoj, koja je tada bila apsolutna monarhija. Njegov uticaj na mladog Karla bio je velik. Maternji jezik njegove majke Henrijete bio je holandski. Loše je govorila nemački. Karl prema njoj nije gajio nežna osećanja, Henrijeta Presburg, bila je polupismena holandska Jevrejka, jer je mnogo vremena posvećivala svojoj porodici. Poticala je iz prosperitetne poslovne porodice koja je kasnije osnovala kompaniju Filips. Njen brat, Marksov ujak, Bendžamin Filips bio je bogati bankar i industrijalac, od koga će Karl i Dženi Marks kasnije često tražiti pozajmice dok su bili u progonstvu u Londonu. U oktobru 1830. Karl je započeo školovanje u gimnaziji Fridrih Vilhelm koja je nekada bila isusovački koledž. Gimnaziju je pohađao do 1835. Direktor gimnazije bio je Johan Hugo Vitenbah, Kantov učenik, profesor istorije, pisac i filozof, prijatelj Karlovog oca. Gimnazija je bila žarište političkog slobodoumlja a sam Vitenbah pripadao je grupi profesora privrženih idejama francuske revolucije. Vitenbah je zajedno sa Marksovim ocem bio jedan od predvodnika Kasino kluba. Na jednom od sastanaka oni su otpevali La Marseljezu i druge revolucionarne pesme. Nakon carevog pisma trirskom gradonačelniku usledilo je zatvaranje književnog kluba Kasino. U godinama svog ranog intelektualnog formiranja mladi Karl je imao saznanja o francuskoj revoluciji, Deklaraciji o pravima čoveka i građanina, političkoj demokratiji i Kantovoj filozofiji pod uticajem svog oca i Johana Vitenbaha. Jedan od prvih nemačkih socijalista, Ludvig Gal, živeo je u Triru do 1832. Karl se u gimnaziji ipak nije bavio nikakvom političkom aktivnošću. Tajni vladin doušnik Nohl nije ga stavio na spisak osumnjičenih. Završni ispit u gimnaziji polagao je od 17. do 23. septembra 1835. Ispit se sastojao iz veronauke, prevoda jedne Horacijeve ode sa latinskog, jednog sastava o Avgustovom carstvu, po jednog prevoda odlomka iz Ilijade, Tukidida i Sofokla sa grčkog i jednog prevoda iz Monteskjeove knjige Razmatranja o uzrocima veličine i propasti Rimljana. Iz istorije je imao pitanja o Serviju Tuliju i zauzimanju Carigrada u Petom krstaškom ratu. Završni maturski pismeni rad je bio na nemačkom jeziku: Razmišljanja mladića prilikom izbora zanimanja. Ideje koje je mladi Karl izložio u tom radu bile su pod Kantovim uticajem i one se mogu sresti i u mnogim njegovim tekstovima iz zrelog doba. Tu zadaću je ocenjivao Vitenbah: ona sadrži veliko izobilje ideja, ali joj na mnogim mestima nedostaje jasnoće i preciznosti. Neki misle da se takva kritika može primeniti i na mnoge kasnije Marksove spise. Nakon primanja završnog svedočanstva provodi vreme duž obala Mosele, zanima se za devojke i zaljubljuje u svoju buduću suprugu Dženi fon Vestfalen. Njen mlađi brat, Edgar, je bio u istom razredu gimnazije sa Karlom. Njen otac, baron Ludvig fon Vestfalen, bio je vladin savetnik, takođe luteran i pripadnik Kasino kluba. Ludvig, čovek velike kulture i izuzetne intelektualne istančanosti je mladom Karlu otvorio nove intelektualne vidike, upoznao ga sa delom: Homera, Šekspira i Servantesa. Ti pisci će ostati sve do smrti njegovi omiljeni autori. Svom predragom očinskom prijatelju, poverljivom vladinom savetniku, g. Ludvigu fon Vestfalenu... kao svedočanstvo sinovske ljubavi Karl je, kasnije, posvetio i svoju doktorsku disertaciju. Roditelji i prijatelji mladog Karla zovu nadimkom Mohr. Nakon tajne veridbe odlazi na Univerzitet u Bon 17. oktobra 1835. da studira pravo. Prvi put napušta roditeljski dom. Van porodične sredine prepušten je samom sebi. Mladi Marks Karl se po očevoj želji upisao na pravni fakultet ali je osećao da ga privlači umetnost, pesništvo i književnost. U prvom semestru univerzitetske 1835-36. godine sluša predavanja iz šest predmeta, tri od njih nisu pravni predmeti: Grčko-rimska mitologija, Pitanja o Homeru i Istorija moderne umetnosti. Postao je član Trirskog kluba, (studenata iz Trira). Gubi zanimanje za svoju porodicu. Piše pesme a otac mu se brine zbog njegovih predavanja i da mu sin ne postane tričavi stihoklepac. U drugom semestru 1836. izabran je za predsednika kluba studenata iz Trira. Obilazio je kafane, dvorane za ples, provodio veseo život nemačkih studenata. Između studentskih klubova bilo je čestih prepirki i sukoba. Klubovi su se delili na studente buržoaskog porekla i klubove aristokratskih studenata. U jednom takvom sukobu koji je prerastao u stvarni dvoboj sa aristokratskim klubom Borusija-korps Marks je u maju 1836. bio lakše ranjen u desno oko.[13] Izdaci mladog studenta Marksa bili su pozamašni. Tokom drugog semestra je popustio u učenju i pokazao otvoreno pomanjkanje interesa za studij prava. U tom semestru jedino predavanje koje je bilo ocenjeno kao marljivo i pažljivo pohađano bilo je latinska književnost kod profesora A. V. Šlegela. Tema predavanja bila je Elegije Propercija, pesnika Avgustova veka. Pesnički kružok u koji je zalazio s političkog gledišta nije bio bezazlen, među članovima bio je i Karl Grin, budući socijalist, kasniji direktor nemačkog sedmičnog lista Vorwarts (Napred). Otac Hajnrih mu je 1. juna sasvim službeno javio da ga namerava prebaciti s Bonskog na Berlinski univerzitet, verujući da će se tamo urazumiti i uozbiljiti. U napomeni otpusnog svedočanstva Bonskog univerziteta pisalo je :zbog noćnog uznemiravanja i pijanstva bio je u jednodnevnom pritvoru. Nije bio osumnjičen da je bio član klubova koji su za studente zabranjeni. Karl se vratio u Trir i proveo u porodici svoj poslednji odmor. Svoje pesme posvetio je svojoj voljenoj Dženi fon Vestfalen. U Starolajpciškoj ulici br.1 iznajmio je skromnu sobu. Smatralo se da je univerzitet u pruskoj prestonici najbolji po izvrsnosti svojih profesora i ozbiljnosti studenata, hram rada. Carska cenzura bila je, takođe, izvrsna. Počinje da se bavi književnim radom, piše nekoliko poglavlja istorijskog romana, prvi čin tragedije a sve pod uticajem romantizma. U napisanom se osećao snažan uticaj Lesinga, Šilera i Getea. Prvi objavljeni tekstovi su mu bili poezija, u berlinskom nedeljniku Atenaum. Ubrzo prekida svoju književnu karijeru. U martu 1837. obavestio je Ludviga fon Vestfalena o veridbi sa njegovom ćerkom Dženi. Posećuje dva sata predavanja iz veronauke sedmično. Vrlo temeljno uči grčki i latinski, izučava Cicerona, Tacita, Horacija, Platona, Tukidida, Homera i Sofokla. Pohađa predavanja iz francuskog i hebrejskog. U njegovom programu iz prve godine tu su još sledeća gradiva: nemačka književnost, matematika, fizika i istorija. U oktobru 1837. poslao je ocu poslednje pesme koje je napisao. Nakon letnje duhovne slabosti po nagovoru lekara odlazi u selo Strelov, blizu Berlina. U tom selu je napisao filozofski dijalog Kleant ili o polaznoj tački i nužnom daljem kretanju filozofije. Sve pesme i skice za romane tu spaljuje. Otac ga obaveštava pismom 10. februara 1838. da je teško bolestan i da je razočaran Karlovim trošenjem novca. Ugledu Berlina kao intelektualnog centra doprineo je Hegel koji je do svoje smrti 1831. tamo držao univerzitetsku katedru filozofije. Marks je mogao da oseti Hegelov posmrtni sjaj. Svi profesori, ipak, nisu bili Hegelovi učenici. Marks je da ispuni obećanje ocu upisao tri predmeta: Pandekta, kod istoričara prava Savinjija; Krivično pravo kod Eduarda Gansa, (vrlo uglednih profesora prava), i Antropologiju kod Stefensa. Savinji je bio jedan od glavnih teoretičara konzervativne istorijske pravne škole. Marks je marljivo pohađao Savinjijeva predavanja ali ne veoma marljivo kako je pisalo za predavanja Eduarda Gansa, Hegelovog učenika. U svom delu iz 1836. Gans piše o svojim susretima sa sensimonistima u vreme julske revolucije u Parizu. Moguće je u Marksovom delu naći čitave Gansove rečenice. U letnjem semestru 1837. Marks je slušao tri predavanja iz prava: Kanonsko pravo, Opšti nemački građanski postupak i Pruski građanski postupak. U zimu 1837-38. pohađao je samo predavanja iz Krivičnog postupka. U letnjem semestru 1838. upisao je tri predmeta: Logiku, Opštu geografiju i Prusko građansko pravo koje je slušao izvanredno vredno. Hegela je proučavao 1837. Čitao je filozofe Fihtea, Kanta i Bekona, i pravnike Savinjija i Tibauda. Uveo je običaj da u beležnice jezgrovito unosi sadržaje pročitanih knjiga. Čita Šelinga, Aristotela. Dok me držala zlovolja, navikao sam se da s kraja na kraj uranjam u Hegela, kako je to činio veliki broj njegovih učenika, zapisao je. Marks istrajava u studiranju prava i pismom obaveštava oca da želi da krene u sudije. 1837. je umro Marksov brat Eduard. Karl počinje da posećuje Doktorklub, koji je bio mesto gde su se skupljali filozofi, istoričari i teolozi koji su bili od njega mnogo stariji. U to vreme hegelovstvo je bila službena pruska filozofija. Hegelovi učenici su se delili na dve grupe: levica i desnica. Starohegelovci su se zalagali za izmirenje filozofije i religije. Opravdavali su hrišćanstvo i ulogu crkve. Branili su prusku državu. Hegelovska levica je naglašavala dijalektiku i nastojali su da je primene na područje ideja i stvarnost sveta. Odnosili su se kritički prema postojećoj religiji, hrišćanstvu i prema svakoj religiji, postojećoj pruskoj državi, i svakoj drugoj. Hegelovska levica je objedinila pokret političke opozicije u Prusiji koji se razvijao od julske revolucije 1830. Nespokojne zbog toga pruske vlasti su zabranile protivverske i protivpruske članke i tekstove. Habsburško carstvo pod Meternihom i dalje je vladalo srednjom Evropom. Izgledalo je da tadašnje rusko carstvo jača. Mladohegelovski pokret oblikovao se u takvom raspoloženju i okolnostima kao i misao mladog Marksa. Marks je bio u prilici da čuje sve rasprave poslehegelovskog razdoblja. Haleški godišnjaci koje je pokrenuo Arnold Ruge 1838. postali su mladohegelovski list. Doktorklub je okupljao nekoliko predstavnika hegelovske levice. Jedan od članova bio je Bruno Bauer, koji je na univerzitetu predavao teologiju. U klubu se pored filozofije raspravljalo o politici. Policijski izveštaji su, međutim, pisali da je razbludan život članova kluba. Deo novca Marks je trošio i na te pijanke. U polugodištu 1838-39. Marks je nastavio studiranje prava, međutim u letnjem semestru 1839. on napušta studij. Njegovo završno svedočanstvo sa studija sadrži ocenu samo iz jednog predmeta: O Isaiji, kod Brune Bauera. Odlučio je da bude filozof i da odbrani doktorat iz filozofije. U oktobru 1839. Bruno Bauer napušta Berlin i odlazi u Bon gde je imenovan za privatnog docenta na teološkom fakultetu. Bauer se nadao da će Marksu osigurati nastavničko mesto na Bonskom univerzitetu što ga je podstaklo da sastavi svoju tezu i proučavanje klasične grčke filozofije izloži u disertaciji. Godine 1840. u Prusiji je na vlasti bio Fridrih Vilhelm IV koji je bio još konzervativniji od svog prethodnika. U to vreme je novi ministar prosvete smenio Šelinga sa mesta rektora Berlinskog univerziteta. Po savetu Brune Bauera Marks tekst svoje disertacije:Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode predaje na Univerzitet u Jeni, koji se nalazio van pruske teritorije. Marks je 6. aprila 1841. poslao svoju tezu a 15. aprila 1841. dobio je svedočanstvo u kom je pisalo da je doktor filozofije. Odlučio je da napusti Berlin i odlazi u Porajnje, odlazi u Keln. Rajnske godine 1841–1843. Nakon kraćeg boravka u Kelnu i Triru u maju 1841. doktor Marks i Bruno Bauer planiraju da pokrenu časopis Arhiv ateizma. Bauer se vratio u Berlin, međutim, bio je smenjen sa svog položaja na Bonskom univerzitetu, na zahtev samog cara. To je značilo da se i za Marksa zatvaraju univerzitetska vrata. Grupa liberalnih pripadnika kelnske buržoazije osnovala je 15. decembra 1841. u formi deoničarskog društva Rajnske novine za politiku, trgovinu i industriju. Novine se pojavljuju 1. januara 1842. Marks je imao određeni uticaj na redakciju novina ali je bio nastanjen u Bonu i nije mogao da aktivno sudeluje u redakciji. 24. decembra je pruska vlada objavila Ukaz u kom preporučuje da se u štampi i u literaturi uguše sve kritike temeljnih verskih principa i uvrede morala i dobrih običaja. (3. marta 1842. preminuo je Ludvig fon Vestfalen.) Marks taj Ukaz kritikuje u svom članku: Bez slobode štampe sve druge slobode postaju iluzorne. U leto 1842. preminuo je njegov brat, Herman, i Marks je morao da se vrati porodici u Trir koja mu je uskratila materijalnu pomoć. Dana 9. avgusta Rajnske novine su objavile Marksov tekst Filozofski manifest istorijske pravne škole, njegova saradnja je postala redovna. U tom članku on kritikuje, svog bivšeg profesora, Savinjija, koji je od strane cara bio imenovan za ministra zakonodavstva. U leto 1842. mladohegelovski krug u Berlinu se reorganizovao i na mestu Doktor kluba pojavio se klub „Freien“ (Slobodni). Tom klubu su pored Brune Bauera pripadali: Edgar Bauer, Eduard Mejen, Maks Štirner i Fridrih Engels. Posle poziva iz redakcije Rajnskih novina doktor Marks 15. oktobra 1842. napušta Bon i nastanjuje se u Kelnu da bi uređivao dnevne novine i sudelovao u raspravama Kelnskog kruga pokretača Rajnskih novina. Tih meseci Marks je čitao francuske socijalističke pisce: Šarl Furijea, Pjer Leroa, Viktora Konsiderana i Pjera Prudona. U Rajnskim novinama piše i Mozes Hes koji je 21. aprila 1842. objavio manifest francuskih komunista. Marks čita tek izašlu Prudonovu knjigu Šta je vlasništvo?. Augsburške novine su 15. oktobra 1842. kritikovale Rajnske novine i optužile ih za komunizam. Marks kao glavni urednik odmah je odgovorio i u svom članku pomenuo pre svega Prudonovo oštroumno delo svedočeći time o svom zanimanju za socijalistička pitanja. Novinarski posao naveo je Marksa da se vrlo detaljno zanima konkretnim pitanjima. Sastavio je niz članaka o raspravama u Rajnskoj zemaljskoj skupštini povodom krađe drva. Novi zakon je pooštrio mere protiv drvokradica. Tim povodom je u Porajnju na sudovima bilo 150.000 postupaka. Marks piše, pod uticajem Prudona, o vlasništvu kao krađi i smatra da je vlasništvo nastalo na tuđi račun. Marks je u to vreme odbio veliki broj članaka od berlinskog kluba Slobodnih koje je okvalifikovao kao misaono isprazne brbljarije u neozbiljnom stilu i mokrenje na stari način. Tako je njegov sukob s njima postao oštar. Istovremeno, cenzura ga svakodnevno nepoštedno osakaćuje i novine često jedva mogu da izađu. Smatrao je da je suština novina u obrazovanju publike. Bio je za kritiku religije, kao i Slobodni, ali i da se manje poigrava firmom ateizma... a da se njen sadržaj širi među narodom. Raskinuo je veze sa Brunom Bauerom i berlinski Slobodni smatraju da je oportunist. Prvi lični susret između Marksa i Engelsa bio je hladan. Marks je Engelsu izgledao sumnjiv zbog ljubaznosti prema vlasti. S druge strane, uspeh Rajnskih novina pruskoj vladi je bio razlog za nespokoj. Za manje od godinu dana broj stalnih pretplatnika popeo se sa 400 na 3400. Zbog stalnih pritisaka na redakciju od vlade zaduženih za cenzuru sam ministar za cenzuru je smatrao da se ton novina neosporno stišava. Međutim, Rajnske novine su objavile pisma o položaju mozelskih vinogradara. Vlada je onda zatražila da se objave i službene ispravke koje opovrgavaju argumentaciju mozelskog dopisnika koji govori o vampirima koji već dugo sišu krv. Marks je sastavio niz članaka o mozelskim vinogradarima koji žive u nečuvenoj bedi. U člancima on tvrdi da je za njihov teški položaj odgovorna vlada. Seriju njegovih članaka je zaustavila cenzura kod članaka: Zla koja pojedoše Mozele i Vampiri Mozela, koji su ostali neobjavljeni. Pruska vlada je nakon što je već zabranila da se distribuiraju Opšte lajpciške novine, najvažnije liberalne novine u Nemačkoj, zabranila na zahtev cara, Rugeove Nemačke godišnjake a nakon što su Rajnske novine 4. januara 1843. objavile članak protiv ruskog carskog apsolutizma 21. januara usledila je i zabrana Rajnskih novina. Do te zabrane je došlo posle protesta cara Nikole I kod pruskog ambasadora u Petrogradu a iza zabrane je stajao Fridrih Vilhelm IV, lično. Marks je tada zapisao:Ja sam se umorio od pretvaranja, gluposti, sirovog autoriteta i našeg prenemaganja, izvrtanja, okretanja leđa i preganjanja rečima. Vlada mi je, dakle, ponovo vratila slobodu. Zbog načina na koji se provodila cenzura Marks je 18. marta objavio da se povlači iz uredništva Rajnskih novina. Rajnske novine su prestale da izlaze 31. marta 1843. To razdoblje značilo je ozbiljnu prekretnicu u Marksovom životu, počeo je da se zanima ekonomskim problemima i otkriva francuski socijalizam. Ostao je bez mesečne zarade a bio se i razišao sa svojom porodicom; sve dok mu je majka bila živa nije imao pravo na porodičnu imovinu. Otišao je u Bad Krojcnah kod Majnca. Tamo se u evanđelističkoj crkvi 19. juna 1843. venčao sa svojom sedmogodišnjom verenicom Dženi od Vestfalenovih. Na venčanju u crkvi niko od Marksove rodbine nije bio prisutan a od Dženi bila je samo majka i polubrat Edgar. Karl, ateista, venčao se u luteranskoj crkvi a Dženini aristokratski rođaci, pijetisti, verovali su u gospoda na nebu i gospoda u Berlinu i nisu bili prisutni. Pred Karlom i Dženi bilo je 38 godina teškog života a one su počele medenim mesecom na slapovima Rajne, kraj Šafthauzena u Švajcarskoj. U Bad Krojcnahu Marksovi stanuju sve do odlaska u Pariz krajem oktobra 1843. Karl mnogo čita i piše. Proučava istoriju Francuske, sastavlja liste i indekse građe o raznim temama: plemstvu, izvršnoj vlasti, birokratiji, porodici, državnim staležima, društvenim slojevima, itd. Detaljno proučava francusku revoluciju, istoriju Engleske, Nemačke, Švedske i Sjedinjenih Država. Čita Rusoov Društveni ugovor, Monteskjeov Duh zakona, Makijavelijevu raspravu O državi. U to vreme počinje da otkriva ekonomiju i stiče istorijsko obrazovanje. Piše Prilog kritici Hegelove filozofije državnog prava, (pisan od marta do avgusta 1843, a izdato tek 1927). Čita dva Fojerbahova dela: Suština hrišćanstva, objavljena u novembru 1841. i `Principi filozofije budućnosti, objavljeni 1843. Pored Fojerbaha na Marksa ponovo utiče Bruno Bauer. Nakon čitanja njegova dva članka: Jevrejsko pitanje i Sposobnost današnjih hrišćana i Jevreja da postanu slobodni, objavljena 1842. Karl u leto 1843. piše svoj Prilog jevrejskom pitanju. Marks se lično nije osećao kao Jevrej. Njegova pisma vrve antisemitskim refleksijama. Prilog jevrejskom pitanju je nesumnjivo antisemitski tekst. On piše:Koja je svetovna osnova Jevrejstva? Praktična potreba, sebičnost. Koji je svetovni kult jevrejstva? Trgovanje. Ko je njegov svetovni bog? Novac. Pa dobro! Emancipacija od trgovanja i novca, dakle od praktičnog stvarnog jevrejstva, bila bi samoemancipacija našeg vremena. Dalje piše: Jevrej se emancipovao na jevrejski način, ne samo tako što je prisvojio novčanu moć, nego što je pomoću njega i bez njega novac postao svetska sila, a praktični jevrejski duh praktičnim duhom hrišćanskih naroda, ...Novac je revnosni bog Izraelov, pred kojim ne sme da postoji nijedan drugi bog... Marks se zadovoljio tim da Jevreje označi kao metu i predloži ih za društveni progon. Ali, Marks šuti o progonstvu Jevreja kroz istoriju a žrtva je bio i njegov otac Heršel, on je u Prusiji morao da pređe u luteranstvo da bi zadržao posao. Međutim, Marks nije sam u tom mišljenju i socijalisti Furije i Prudon su napisali antisemitske tekstove. Jevrej je neprijatelj ljudskog roda. Tu rasu valja vratiti nazad u Aziju i iskoreniti je, pisao je Pjer Prudon u svom Dnevniku. Marksa sve više zanima i pitanje otuđenja. Pojavu otuđenja on vidi u religiji, politici i društvu i vezuje je za privatno vlasništvo. Izgrađujući i precizirajući svoju političku kritiku on sve više ulazi u socijalni sadržaj i pretpostavlja novu dimenziju, dimenziju ukidanja privatnog vlasništva a to je značilo bezobzirnu kritiku svega postojećeg. On nastoji da iznese istinu o društvenim odnosima. Karl i Dženi kreću u Pariz. U Pariz je porodica Marks stigla 11. oktobra 1843. Pariz 1843–1845. Po dolasku u Pariz porodica Marks se nastanila u predgrađu Sen Žermen gde su prebivali i mnogi nemački iseljenici. Arnold Ruge iznajmio je za njih stan u ulici Vaneu 23. Dženi Marks je bila u četvrtom mesecu trudnoće. U istoj ulici na broju 22 nalazilo se uredništvo Nemačko-francuskog godišnjaka. Karl je došao u milionsku metropolu čiju noviju prošlost je detaljno izučio. 1. maja Dženi je rodila ćerku. Ruge i Marks nisu uspeli u pronalaženju francuskih saradnika za Godišnjak. Francuski socijalisti od kojih su očekivali da će sarađivati pokazali su da su uznemireni ateističkim težnjama časopisa. Prvi i poslednji broj časopisa izašao je u martu 1844. U njemu je objavljen deo prepiske između Marksa i Rugea, dva Engelsova članka: Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije, studija Položaj Engleske; Pisma iz Pariza Mozesa Hesa, Marksov Prilog jevrejskom pitanju i Uvod u Prilog kritici Hegelove filozofije prava. Marks je pisao: Religija je uzdah potlačenog stvorenja... Ona je opijum naroda... Nemačko-francuskih godišnjaka je nestalo tek što su se pojavili. Samog Rugea je uplašila komunistička orijentacija koju je uočio na stupcima, prvenstveno Marksovih članaka. Pruska vlada je zaplenila primerke na granicama i izdala nalog da se uhapse glavni urednici: Marks, Ruge i Hajne. Časopis je bio odštampan u 3000 primeraka i slabo se prodavao u Francuskoj a u Nemačkoj se nije mogao prodavati. Ruge je odustao od daljeg rada i ostavio Marksa bez sredstava. Upravo u to vreme Marks je otkrio političku ekonomiju. Na to je uticao Engelsov članak Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije. Marks je zaključio da mora proučiti ekonomiste. I pored novčanih nevolja, oskudice i što mu se rodila ćerka, Marks je uronio u novo zanimanje – ekonomske studije. Između februara i avgusta sastavio je Ekonomsko-filozofske rukopise iz 1844. U njima opisuje vezu nacionalne ekonomije sa državom, pravom, moralom, građanskim životom. Marks u Parizu čita ekonomiste i od tada se više neće razdvajati od političke ekonomije. Prvi deo Rukopisa iz 1844 upravo je posvećen tumačenju odlomaka iz dela ekonomista: nadnica, profit od kapitala, zemljišne rente i otuđeni rad. Njegovo štivo iz 1844: Adam Smit :Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Vilhelm Šulc:Kretanje proizvodnje, David Rikardo:O načelima političke ekonomije i oporezivanja... Nadnica se određuje neprijateljskom borbom između kapitaliste i radnika. Marks dolazi do definicije proletera, onog koji živi bez kapitala i zemljišne rente, jedino od rada i to jednostranog, apstraktnog rada. Marks uvodi nove pojmove u svoje mišljenje: proizvodne snage, proizvodni odnosi...; do kojih je došao asimilacijom građe i kroz analizu kretanja proizvodnje u Šulcovim radovima i analizom istorije engleske političke ekonomije. Reč proleterijat dolazi od latinske reči proles (potomstvo). Proleteri su u Rimu sačinjavali centuriju siromašnih građana koji su državi mogli ponuditi samo svoje potomstvo. Po Marksu, moderni proleter nije posedovao ništa osim svoje radne snage. Marks istražuje jeziv položaj radnika u svom vremenu. Sudelovao je na sastancima pariskih radnika. U Parizu je od 1834. postojao Savez prognanih koji je 1846. prešao u Savez pravednih. Bila je to piramidalna organizacija koja je organizovana kao tajno društvo. Obavestio je pismom Fojerbaha da su komunisti tog leta dva puta sedmično pohađali predavanja o njegovoj knjizi Suština hrišćanstva. (Marks je Savezu pravednih službeno pristupio 1847) U izveštajima pruskog Ministarstva za unutrašnje poslove u Parizu pisalo je: Iznajmili su prostoriju i u njoj drže govore kojima otvoreno podstiču na ubijanje kralja, ukidanje svakog vlasništva, likvidiranje bogatih i vere, jednom rečju strahota. Ističe se da se okupi oko 30 a neretko i 100 do 200 Nemaca. Dok je boravio u Parizu Marks je bio veoma povezan sa pesnikom Hajnrih Hajneom. Sa Pjerom Prudonom je vodio mnogo rasprava i njihovo prijateljstvo je trajalo sve do Marksovog odlaska iz Pariza. Družio se sa Mihajlom Bakunjinom. Sa Engelsom je krajem 1844. napisao knjigu Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Knjiga je izašla u februaru 1845. i bila je oštra kritika teza braće Bauer. Bauer hoće da tvorac istorije bude duh i negira ulogu mase u istoriji. Marks potom želi da se prihvati detaljnijih analiza razvoja političke ekonomije. Istovremeno pruskom caru je sve nesnosnije delovanje nemačkih revolucionara u francuskoj prestonici. Dana 3. avgusta 1844. objavljen je Bernaisov članak u „Vorwarts“-u (Napredu) naslovljen Atentat na pruskog cara. To je izazvalo burnu reakciju pruskog ambasadora u Parizu. Tadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova piše francuskom ministru inostranih poslova:Još danas možemo iz Francuske udaljiti one nitkove, a imaće muke da negde drugde izdaju svoje novine; to je istina. Članak je naprasit i gnusan. Progon mi se čini vrlo opravdan. Njih su trojica: odgovorni urednik g. Borštajn, dr Ruge i neki g. Marks... Francuski ministar odredio je 25. januar 1845. za progon nitkova. Karl Marks je dobio rešenje o proterivanju i saopšteno mu je da ima 24 sata da ode iz Francuske. Marksu je pošlo za rukom da dobije još osam dodatnih dana. Karl Marks se 1. februara 1845. kočijom odvezao u Lijež. U Briselu je bio 3. februara. Brisel, Marks komunist 1845–1847. Trir, Bon, Berlin, Keln, Bad Krojcnah, Pariz, pa Brisel i Belgija Leopolda I. Karl Marks je bez sredstava. 7. februara 1845. tražio je odobrenje da u Belgiji zasnuje mesto svog boravka. Belgijski ministar pravosuđa dao je nalog da Marks bude pod prismotrom jer je protiv njega u Prusiji bio izdat nalog za hapšenje. 22. februara Marks je potpisao obavezu:U svrhu dobivanja odobrenja za prebivanje u Belgiji, svojom čašću preuzimam obavezu da u Belgiji neću objaviti nijedno delo o dnevnoj politici. Zimi 1844-1845 Fridrih Engels piše Položaj radničke klase u Engleskoj. 22. februara Engels piše Marksu:Čim je stigla vest o expulsion, smatrao sam nužnim da odmah započnemo sa subskripcijom, kako bi komunistički raspodelili na sve nas posebne troškove, koje si ti imao. Engels predlaže Marksu da mu isplati svoja autorska prava za knjigu o Engleskoj. Tako on počinje Marksa novčano da ispomaže što će trajati i narednih godina. Marks je 1. februara potpisao ugovor sa izdavačem Laskeom za isključivo pravo objavljivanja njegove knjige Kritika politike i nacionalne ekonomije, trebalo je samo da je napiše. Za to delo nacrt su bili Ekonomsko-filozofski rukopisi koji nisu bili objavljeni. Od februara 1845. do marta 1848. gomila beleške o čitanju, petnaest beležnica sa više od šest stotina stranica iz Sismondi Studije o političkoj ekonomiji 1837, Istorija političke ekonomije Adolfa Blankija, Istorija političke ekonomije u Italiji J. Pekija 1830... područje Marksove lektire se još proširuje, proučava mašine, filozofiju manufaktura, P. Rosijeva Predavanja iz političke ekonomije Brisel, 1843. Nastanio se u jednom malom stanu u Briselu u ulici Pačeko br. 35. Tu piše svoje čuvene Teze o Fojerbahu. Marksov tekst sadrži jedanaest teza. Jedanaesta je najpoznatija:Dosada su filozofi samo različito tumačili svet a radi se o tome da se on treba promeniti. Marks promenu sveta smatra najvažnijom. To značajno i iz korena utiče na njegovo delovanje. U aprilu 1845. u Brisel je doselio Engels. Marks je preselio u ulicu Alijanse da bi bili bliže. Marks je u Briselu intenzivno čitao. U avgustu je Engels poveo Marksa u njegov prvi boravak u Engleskoj. Boravili su u Mančesteru i Londonu. Tamo su upoznali radnike iz organizacije trade-union vođe Saveza pravednih, određen broj čartista okupljenih oko lista „Northern Star“ (Zvezda Severnjača). Marks je upoznao fond biblioteke u Mančesteru i British Museum. Sve to će koristiti u svom kasnijem istraživačkom radu. Njegova lektira u Engleskoj iz leta 1845. popisana je u tri beležnice. On se upoznaje sa kreditnim mehanizmima, kretanjem cena, demografskim evolucijama i određenim brojem dela iz političke ekonomije do kojih nije mogao doći u Briselu. 26. septembra rodila se njegova druga kćer, Laura. Krajem avgusta bio je opet u Briselu. Radio je sa Engelsom na novoj knjizi: Nemačka ideologija. Sastavljanje te knjige trajaće od septembra 1845. do avgusta 1846. A knjiga je odgovor Baueru i Štirneru na njihove kritike Svete porodice. Velik deo Nemačke ideologije posvećen je kritici knjige Maksa Štirnera Ego i njegovo vlasništvo. U toj knjizi njihova kritika obuhvata i Fojerbaha. ...nijednom od ovih filozofa nije uopšte palo na pamet da postave pitanje o vezi nemačke filozofije sa nemačkom stvarnošću, o vezi njihove kritike sa njihovom vlastitom materijalnom okolinom. Odatle polazi nagoveštaj Marks-Engelsovog shvatanja istorije sa proučavanjem odnosa između proizvodnih snaga, podele rada i različitih oblika vlasništva. Njihove formulacije kasnije će dobiti svoje ime istorijski materijalizam. Marksova filozofija postaje sve više ekonomizam. Poslednji značajan tekst u Nemačkoj ideologiji je napad na takozvani istinski socijalizam Karla Grina. Nakon putovanja u Englesku da bi ostali u vezi sa „Fraternal Democrats“ (Bratskim demokratama) iz Londona i sa Londonskim udruženjem za obrazovanje nemačkih radnika Marks i Engels su osnovali Komunistički dopisni komitet. Bilo je to začinjanje Prve internacionale. 30. marta 1846. petnaestak komunista se sastalo u Marksovoj kući. Krajem 1847. Marks i Engels su počeli da pišu njihov najpoznatiji rad – program aktivnosti Saveza komunista. Zajedničko delo Marksa i Engelsa pisano je od decembra 1847. do januara 1848. godine, a prvi put je objavljeno 21. februara 1848. godine pod nazivom Komunistički manifest. Komunistički manifest izložio je verovanja novog Saveza komunista. Više to nije bilo tajno društvo, Savez komunista je sada hteo da ciljeve i namere jasno prikaže široj javnosti. Uvod Manifesta je jasno utvdio glavnu osnovu marksizma, da je `Istorija svih dosadašnjih društava istorija klasnih borbi.` U nastavku se ispituju antagonizmi za koje je Marks tvrdio su nastali sukobom interesa buržoazije (bogata kapitalistička klasa) i proletarijata (radnička klasa). Polazeći dalje od toga, Manifest predstavlja argumente zašto je Savez komunista, za razliku od drugih socijalističkih i liberalnih političkih partija i grupa u to vreme, bio jedina partija koja je zaista delovala u interesu proletarijata i koja se zalagala za svrgavanje kapitalizma i uspostavljanje socijalizma. Kasnije te godine, Evropa je doživela niz protesta, pobuna i nasilnih revolucija koji su poznati kao revolucija iz 1848. godine. U Francuskoj, revolucija je dovela do svrgavanja monarhije i uspostavljanja Francuske Druge republike. Marks je podržavao takve aktivnosti, a pošto je nedavno dobio značajno nasledstvo od svog oca, navodno koristi trećinu od toga da naoruža belgijske radnike koji su planirali revolucionarni ustanak. Iako je istinitost ovih navoda sporna, belgijsko Ministarstvo pravde ga optužuje zbog toga i potom ga hapsi, a on je bio primoran da pobegne nazad u Francusku, gde je verovao da će biti bezbedan. Keln 1848–1849, Marks revolucionar u vreme revolucije U nadi da će videti širenje revolucije u Nemačkoj, 1848. Marks se vratio u Keln, gde je počeo štampanje letaka pod naslovom Zahtevi Komunističke partije u Nemačkoj, u kome se zalagao za samo 4 od 10 načela iz Manifesta, smatrajući da u Nemačkoj u to vreme, buržoazija mora prvo da zbaci feudalnu monarhiju i aristokratiju pre nego što proletarijat zbaci buržoaziju. Dana 1. juna, Marks je počeo štampanje dnevnih novina `Neue Rheinische Zeitung`, a finansirao se nasledstvom svog oca. Novine su bile dizajnirane da prenesu vesti iz cele Evrope sa marksističkom interpretacijom događaja. Za vreme izdavanja ovih novina, Marks i drugi revolucionarni socijalisti su redovno maltretirani od strane policije, a Marks je čak i privođen u nekoliko navrata. Optuživan je za razne stvari, između ostalog za vređanje Glavnog javnog tužioca i za podsticanje oružane pobune, međutim, svaki put je bio oslobođen. U međuvremenu, Pruski parlament je raspušten, a kralj Fridrih Vilhem IV je uveo novi kabinet, koji je imao zadatak da sprovede kontra-revolucionarne mere i da ukloni levičarske i druge revolucionarne elemente iz zemlje.[24] Na osnovu ovoga, `Neue Rheinische Zeitung` su ubrzo ukinute i Marksu je naređeno da napusti zemlju 16. maja. Marks se nakon ovoga vratio u Pariz, u kome je tada sprovođena oštra kontra-revolucije, a i vladala je velika epidemija kolere, pa je Marks ubrzo i odavde izbačen od strane gradskih vlasti, koje su ga smatrale velikom pretnjom. Sa suprugom Dženi, očekujući četvrto dete, i u nemogućnosti da se vrati u Nemačku ili Belgiju, u avgustu 1849. godine pronašao je utočište u Londonu. Život i rad u Londonu Pisanje za New York Tribune Privatni i lični život [ikona] Ovaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. Bibliografija Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode, (doktorska disertacija) (1841. izdata 1902) Kritika Hegelove filozofije državnog prava (1843. izd. 1927) Prilog jevrejskom pitanju (1843) Pisma Rugeu iz 1843. Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. (1844. izd. 1932) Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Protiv Bruna Bauera i drugova, sa Engelsom. (1845) Teze o Fojerbahu (1845. izd. 1888, u Engelsovoj redakciji) Nemačka ideologija (1845. izd. 1932) Bijeda filozofije (1847) Manifesta komunističke partije (sa Engelsom) (1848) Najamni rad i kapital (1849) Klasne borbe u Francuskoj (1850) Adresa Centralnog komiteta Saveza komunista Osamnaesti brimer Luja Bonaparte (1852) Otkrića o istoriji diplomatije 18. veka Prilog kritici političke ekonomije (1859) Teorije o višku vrednosti (izd. 1905) Kapital. Kritika političke ekonomije, prva knjiga (1867) Kritika Gotskog programa (1875. izd. 1891) MG140