Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje !!! Redje u ponudi !!! ČIPLIĆ Bogdan – književnik, prevodilac i upravnik SNP (Novi Bečej, 2. XI 1910 – Beograd, 23. VI 1989). Otac Žarko i mati Sara bili su učitelji; mlađi brat Miloje (v), inače pesnik, kratko je radio u SNP kao blagajnik a u štampi se javljao člancima o novosadskom teatru. U rodnom mestu je pohađao osnovnu i građansku školu i peti i šesti razred gimnazije (1920-1926), sedmi u Somboru (1927), a osmi u Srbobranu (1928). Studirao je etnologiju u Bgdu (1928-1932) i od novembra 1934. do februara 1935. radio kao asistent na etnološkoj katedri Filozofskog fakulteta. Kao student bio je beogradski dopisnik subotičkog i novosadskog „Jugoslovenskog dnevnika“, a po završetku studija 1935. prihvatio je mesto profesora u srpskohrvatskim odeljenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, odakle je slao dopise „Politici“, izdao književni almanah „Život“ i uredio istoimeni časopis, koji je vojna cenzura zabranila posle prvog dvobroja (1936). Kraće vreme bio je profesor gimnazije u Velikoj Kikindi, a 1937. je došao u NSad, gde je do 1944. bio gimnazijski profesor a za vreme rata i sekretar. Sarađivao je u „Letopisu Matice srpske“, za koji je počeo da piše još 1930. Okupio je grupu istaknutih pisaca i 1938. i 1939. objavio je dve sveske „Vojvođanskog zbornika“. U to vreme redovno je objavljivao pozorišne kritike i književne priloge u dnevniku „Dan“. Posle oslobođenja, od februara 1945, preuzeo je najpre funkciju sekretara, lektora i dramaturga SNP, a potom je u dnevniku „Slobodna Vojvodina“ uređivao kulturnu rubriku i pisao pozorišnu kritiku. Od 1. VIII 1947. do 1. XII 1949. bio je upravnik SNP – u to vreme ponovo je ustanovljena Opera a konsolidovan je i dramski ansambl posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Bgdu. Kao ambiciozan i marljiv upravnik neprestano je bdeo nad probama i predstavama i obilazio radionice aktivno učestvujući u rešavanju tekućih, kako umetničkih tako i praktičnih, problema. Održavao je dinamične kontakte sa resorskim vlastima i društveno-političkim telima i rukovodiocima pametno i uspešno koristeći njihovu naklonost prema pozorištu i nastojeći da ne izigra njihovo poverenje. Negovao je pedantnost i strogost i uz izvanrednu ekipu reditelja (Rakitin, Kulundžić, Konjović) postigao je da u sezonama njegovog upravnikovanja SNP od svih bude prihvatano kao „,mezimče“ – kruna ove višedecenijske plodne saradnje je Č. knjiga Tragom mezimčeta srbskog, koju je SNP izdalo 1980. Tu saradnju ne može da pomuti ni Č. ispad u „aferi Golubnjača“, kada je u „Dnevniku“ 9. XII 1982. objavio članak Politički kopci u golubijem perju „umetnosti“. Od decembra 1949. delovao je kao profesionalni književnik. Pokrenuo je 1952. književne novine pod imenom „Stražilovo“ i izdavao ih g. dana, da bi potom 1953/54. prihvatio uređivanje „Naše scene“. Od 1956. do 1964. bio je zaposlen kao lektor i urednik beogradskih „Večernjih novosti“. Poslednje g. života proveo je kao slobodan umetnik. Pisao je pesme sa tematikom iz zavičaja. Za prozni književni rad (za roman Na veliko i na malo) nagrađen je nagradom Vlade NR Srbije (1946). Na konkursu za dramu u NSadu 1952. njegova drama Koncert za dve violine osvojila je drugu nagradu (izvođena je na Radio-Sarajevu). Zmajevu nagradu Matice srpske dobio je za zbirku poezije Slatko pravoslavlje (1968). Na sceni SNP pre rata mu je izvođena drama Uspomena na Sorento (27. II 1940), koju je volonterski sâm režirao i koja je zbog policijske zabrane izvedena samo jednom: „Kontroverzna Čiplićeva drama Uspomena na Sorento, izvedena u SNP februara 1940, izazvala je veliku buru jer je bila nabijena političkim konotacijama. Prvi čin je završen neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke desnice koja je nastojala da onemogući predstavu. U drugom činu se opet prolomio aplauz za vreme izvođenja radnje na sceni i nastajao je sve burniji žagor kako je nailazio tekst koji je imao političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada, jer je policija zabranila njegovo dalje izvođenje“ (A. Ob.). Na repertoaru SNP bila je i Č. dramatizacija Sremčevog dela Pop Ćira i pop Spira (17. III 1949), kao i pozorišni komadi Nad popom popa (28. V 1954), Varalica u Bečeju (24. XI 1961), Traktat o sluškinjama (8. XI 1966) i Kaplar i car (25. V 1971). Po odlasku u penziju bavio se više slikanjem nego pisanjem. U NSadu je objavljena Antologija Čiplić, koju je 2003. priredio D. Ređep. BIBL: pesme – Poljana, Novi Bečej 1930; Obećana zemlja (za decu), Velika Kikinda 1931; Pesme za Vojvodinu, NSad 1940; Kanal Dunav-Tisa-Dunav, NSad 1949; Divlje jato, NSad 1952; Paorske balade, NSad 1955; Mrtva Tisa, Bgd 1955; Okamenjena stada, NSad 1959; Oproštaj sa Rahovom, Bgd 1960; Je l’ dobro divanim, Bgd 1964; Slatko pravoslavlje, Bgd 1968; Lek od smrti, NSad 1968; pripovetke – Preko Tise, 1946; Iz novih dana, NSad 1948; Lekarska poseta, NSad 1950; Snaga zemlje, Bgd 1951; Stravična zvona, Subotica 1958; romani – Na veliko na malo, NSad 1946; Dečaci sa Tise, NSad 1950; Burno proleće, Bgd 1951; Sinovi ravnice, NSad 1952; Okovi, Bgd 1952; Jaruga, Bgd 1953; Zid plača, Bgd 1960; Kadril, NSad 1964; romansirane biografije – Đorđe Zličić Ciga, Bgd 1951; Pinki, Bgd 1956; Đura Jakšić, Bgd 1959. LIT: L. Dotlić, „Uspomena na Sorento“ u Novom Sadu, Dan, 29. II 1940; V. M., „Uspomena na Sorento“ od Bogdana Čiplića, Vreme, Bgd, 1. III 1940; T., Premijera Bogdana Čiplića: „Uspomena na Sorento“, Pravda, Bgd, 3. III 1940; V. Popović, Nova dramatizacija Sremčeva „Pop Ćire i pop Spire“, LMS, 1949, knj. 363, sv. 6, s. 380; M. Mirković, Sinovi ravnice, Nova misao, 1953, knj. I, s. 708-709; M. Kujundžić, Nad popom popa, Dnevnik, 27. V 1954; B. Glišić, Jedna domaća premijera, NIN, 6. VI 1954; M. Matko (A. Panov), Nad popom popa, NS, 1954, br. 82-83, s. 2; M. Antić, Paorske balade, Dnevnik, 26. II 1956; D. Ređep, Okamenjena stada, LMS, 1959, knj. 383, s. 92-94; M. Antić, Bogdan Čiplić, Dnevnik, 27. XI 1960; M. I. Bandić, Lirika ravnice, Politika, 12. XI 1961; J. Vilovac, Opet promašaj, Dnevnik, 26. XI 1961; M. Miloradović, Traktat o sluškinjama, LMS, 1962, knj. 389, s. 573-575; Đ. Đurđević, Autentično scensko doživljavanje Vojvodine, Borba, 10. XI 1966; M. Kujundžić, Bečejske služavke i njina gospođa, Dnevnik, 10. XI 1966; M. Mirković, Pun šušanj sluškinja, Politika ekspres, 10. XI 1966; Ž. Jovanović, Bečejska vrteška, Večernje novosti, 10. XI 1966; D. Ređep, Događaji u Gogi i Bečeju, Pozorište, NSad, 1968, br. 1, s. 8; M. Kujundžić, Ubio grad u naćve, Dnevnik, 27. V 1971; D. Popović, U pozorištu, Bgd 1973, s. 163-168. V. V. Pre dve godine, preciznije 27. juna 1989. godine, sahranjen je u Beogradu, na groblju „Lešće`, u 79. godini života ugledni književnik Bogdan Čiplić. Mesto, mislim na samo groblje „Lešće`, i način sahrane vrlo skromni, baš kao što je u svojim prohtevima, pa i svojim načinom života bio skroman i sam pokojnik. Pored Novobečejaca, koji su došli kao predstavnici Bogdanovog zavičaja, bilo je i nekoliko njegovih sugrađana koji danas žive u Beogradu - sve u svemu oko dvadesetak prisutnih. Posebno mesto, među njima, zauzima kamenorezac po zanimanju, Novobečejac Stevan Lekić, koji od prvih posleratnih godina živi u Beogradu. Bogdan Čiplić Steva je četiri godine stariji od Bogdana, a bio je veliki majstor svog zanata i kao takav uživao ugled među beogradskim kamenorescima, inače veliki poštovalac Bogdana Čiplića, ne samo zbog njegovog književnog dela, već možda još i više kao istaknutog Novobečejca. Izgledaće malo neobično što se, povodom Bogdanove smrti, zadržavam na ovim podacima - jednog običnog zanatlije poreklom iz Novog Bečeja. Ali Steva je dokazao da nije običan - mali čovek. Iako je prevalio osamdesetu godinu života, još uvek dosta vitalan, kada je iz novina pročitao da je umro Bogdan, za nas Novobečejce, Boda Čiplić, i da će se sahrana obaviti na groblju u „Lešću`, koje je nedavno osnovano i spada u red još neizgrađenog beogradskog groblja, taj Steva Lekić se pokazao u svojoj pravoj veličini. Upotrebio je svoj ugled, velikog kamenorezačkog stručnjaka, i u Upravi beogradskog Novog Groblja izrazio svoje nezadovoljstvo što se jedan, tako veliki čovek kakav je bio Bogdan Čiplić, sahranjuje na groblju u „Lešću`. Po Stevi, i ne samo po njemu, Čipliću je mesto među zaslužnim građanima na Novom Groblju. Pa kad već za to pozvani, nisu našli za potrebno, o čemu će kasnije biti nešto više reci, onda mu se mora obezbediti skromni grob na jednoj od parcela na Novom Groblju, ili makar u grobu gde su mu sahranjeni otac i mati. To je prihvatila Uprava Novog Groblja i prilikom sahrane saopštila prisutnima da će Bogdanovi posmrtni ostaci naknadno biti preneti sa „Lešća` na Novo Groblje. Pa sad recite, zar ne zaslužuje Steva Lekić, da se u ovom podsećanju na sahranu Bogdana Čiplića spomene kao njegov veliki poštovalac. Uprava Novog Groblja, izvršila je obećanje i ekshumacija (prenošenja) tela Bogdana Čiplića izvršena je krajem jula 1989. godine i sahranjen je u grobu gde su mu sahranjeni otac i mati. Da se vratim na samu sahranu. Ona je obavljena o trošku i organizaciji Matice srpske, kojoj je Bogdan zaveštao svu svoju skromnu imovinu, o kojoj ću kasnije reći nešto više. Ispred Matice, sahrani je prisustvovao sekretar dr Dušan Popov, bez predstavnika književničkog odbora, a i da ne pomenem da je, s obzirom na književničku plodnost i veličinu Bogdana Čiplića, trebalo da prisustvuje i čitav Odbor, a možda i predsednik Matice srpske, sa kojim je Bogdan bio lični poznanik još iz mlađih književničkih dana. Možda sav ovaj deo zvuči kao prigovor Matici, ali iz Vojvodine, nije u tome zatajila samo Matica srpska, nego i mnoge druge ustanove u kojima je Bogdan radio kao što su: Novosadska gimnazija, Srpsko narodno pozorište, Dnevnik i dr. koje je zadužio da ga se bar sećaju. Bogdan je bio jedan od starijih i spadao u red plodnijih pisaca iz Vojvodine, koji nisu nikad zaboravili da pripadaju tom kraju, pa su i motivi njegovog stvaralaštva bili isključivo vojvođanski. No, nisam pozvan da sudim, već to iznosim više kao Novobečejac i jedan od Bogdanovih mlađih prijatelja i poštovalaca, kao svoj bol, pri čemu moram reći da možda i nemam pravu meru. Na sahrani se od Bogdana oprostio Sekretar Matice, prigodnim govorom, u ime Matice. Tu je zatim bio i Bogdanov prijatelj, književnik Laza Lazić iz Sombora, koji živi u Beogradu, i on je rekao par lepih reci o stvaralaštvu i ličnosti Bogdana Čiplića. Književnik Ivan Ivanji, opraštajući se od Bogdana, izneo je njegovu hrabrost i humanost kada ga je upisao u novosadsku gimnaziju, iako Ivanji nije raspolagao nikakvim dokumentima, da je pre toga u Zrenjaninu završio prethodne razrede, o čemu ću kasnije izneti više detalja. U ime Novobečejaca se oprostio Branislav Bata Kiselički. Eto to bi bilo sve o toj skromnoj i preskromnoj sahrani. Nisam pozvan, što se stručnosti tiče, da sudim o Bogdanovom stvaralaštvu, već ću samo, u najopštijim crtama, izneti ono, koliko sam iz druženja sa njim poslednjih desetak godina njegovog života, zabeležio da je pisao i objavio. Naravno, bez pretenzija da ta dela ocenjujem, već ću izneti priznanja koja je dobio za svoje stvaralaštvo do 1981. godine. On je, i posle toga stvarao mnogo, možda čak više nego u godinama, koje se smatraju da predstavljaju period najvećeg stvaralaštva. Bogdan Čiplić, sin Žarka i Sare Čiplić, učitelji novobečejski, rođen je u Novom Bečeju 2. novembra 1910. a umro 23. juna 1989. godine u Beogradu. I danas stanbenu zgradu u Novom Bečeju, do pravoslavne crkve u ulici Lole Ribara, posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U toj kući se rodio Bogdan Čiplić. On je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Završio je filozofski fakultet u Beogradu 1932. godine i jedno vreme bio je asistent pri etnološkoj katedri pomenutog fakulteta. Od 1935. do 1937. godine bio je profesor u srpskim odelenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, a zatim, kratko vreme, profesor gimnazije u Velikoj Kikindi. Krajem 1937. godine postao je profesor gimnazije u Novom Sadu, gde je ostao sve do 1945. godine tj. do završetka drugog svetskog rata. Posle rata, 1945. godine, radi kao sekretar, a zatim kao dramaturg i direktor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, da bi 1947. godine postao direktor tog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu, gde od 1956. do 1964. godine radi kao lektor u „Večernjim novostima`. Zbog bolesti svoje majke, prema kojoj je bio izuzetno pažljiv i nježan sin, ponovo napušta službu. Još od svoje 12. godine počeo se baviti literalnim radom. Sa svojim pesmama se javlja kao gimnazijalac u raznim listovima od Novog Bečeja, Kumanova, Kruševca do Subotice. Prvu zbirku pesama, pod nazivom POLJANA, izdao je u Novom Bečeju 2. juna 1930. godine. Pored mnoštva članaka i recenzija objavio je preko pedeset knjiga od kojih, preko dvadeset knjiga pesama i 9 romana. Prikazivani su mu na radiju, televiziji i pozorištima 18 pozorišnih komada. Za roman „Naveliko i namalo` dobio je nagradu SR Srbije, na knjigu stihova „Slatko pravoslavlje` Zmajevu nagradu Matice srpske, za dramu „Surova apoteoza` nagradu SR Srbije. Knjige su mu objavljivane u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Vršcu, Kikindi i Novom Bečeju, a njegovi pozorišni komadi prikazivani su: u Beogradu, Sarajevu, Ljubljani, Novom Sadu, Subotici, Mariboru, Osijeku, Prištini, Vršcu, Titovom Užicu, Novom Bečeju, Kikindi i mnogim drugim mestima širom Vojvodine. Pošto je mene posebno interesovalo njegovo pozorišno stvaralaštvo, toj strani njegovog rada posvetio sam malo više pažnje. Radio je malte ne sve pozorišne poslove, izuzev što nije bio glumac. Osnovao je i uređivao časopis „Naša scena` u Novom Sadu. Kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta organizovao je operu u Novom Sadu. Njegova želja, da se aktivno uključi u pozorišni život učinila je da se, odmah po dolasku u Novi Sad 1937. godine, za profesora gimnazije, ponudi novosadskom dnevnom listu „Dan` da besplatno vodi rubriku pozorišna kritika, što je uredništvo lista prihvatilo. Njegov dosledni stav u kritici nije doprineo samo da je pozorište u Novom Sadu u svoj repertoar sve više uključivalo komade koji su imali napredno umetničko obeležje, nego je i sebi stvorio izvesni autoritet kod napredne novosadske omladine, što je na drugoj strani stvaralo negodovanje reakcionarne publike. O njegovoj pozorišnoj kritici profesor Stojković, u svojoj knjizi „Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba` pohvalno se izražava, a njegove recenzije su iz tog vremena sadržavale tačna zapažanja o raznim elementima inscenacije sa lepim dramaturškim analizama i posebno ističe njegov korektan stil, kao i njegovo savremeno realističko shvatanje pozorišta. Bogdanovo prvo pozorišno delo-komedija „Neverstva` igrali su diletanti u Novom Bečeju u režiji njegovog mlađeg brata Miloja Čiplića. Krajem 1939. godine ponudio je Pozorištu u Novom Sadu svoju dramu „Uspomena na Sorento`. Stavljanjem na repertoar, februara 1940. godine, komad je izazvao veliko interesovanje ne samo u Novom Sadu, nego širom Vojvodine. Prvi čin je završen sa do tada neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke omladine, koja se plašila uspeha ove drame. U drugom činu se za vreme predstave prolamao aplauz i postojao sve burniji kada je nailazio tekst kojem se moglo dati i političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada. Policija je zabranila njegovo dalje izvođenje. Posle rata, 1948. godine, napisao je novi komad pod nazivom „Nad popom popa`. Komad je desetak puta davan u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Treći njegov komad bila je komedija „Varalica u Bečeju`, koji je prikazivan u vreme proslave stogodišnjice Srpskog narodnog pozorišta. Sledeći njegov komad „Traktat o sluškinjama` prikazivalo je Srpsko narodno pozorište više od 50 puta. Srpsko narodno pozorište davalo je i njegov komad „Kaplar i car`. Svi njegovi pozorišni komadi su iz vojvođanskog života, a najčešće sa novobečejskim motivima. Bogdanova dramatizacija Sremčeve pripovetke „Pop Ćira i pop Spira`, koju je dramatizovao dok je bio upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, davana je osim u novosadskom pozorištu, sedam sezona uzastopce u Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle tridesetak godina od prve novosadske premijere ponovo je došla na repertoar Srpskog narodnog pozorišta. Istakao sam, da nisam pozvan da dajem ocenu književnog dela Bogdana Čiplića, pri tome mislim na njegovo mesto među vojvođanskim i srpskim piscima uopšte, ali zato hoću da dam svoj sud, kad se radi o njemu kao stvaraocu Novobečejcu. Možda je i u ovom slučaju potrebno uzeti nekakvu ogradu, ali ja sam tu čak smeo da tvrdim, da Novi Bečej u svojoj pisanoj prošlosti pa do danas, nije imao većeg građanina nego što je to bio Bogdan Čiplić. Teško je, da ne kažem nemoguće je, meriti veličinu pojedinih ličnosti kada se radi o sveopštem ljudskom stvaralaštvu i podvizima. Kako uporediti, primera radi, Miloša Obilića i Branka Radičevića, te tako Bogdana Čiplića, sa podvigom Aleksandra Berića, ili Bogdana i Josifa Marinkovića, kad su u pitanju različiti vidovi stvaralaštva. Ali na spisateljskom i književnom stvaralaštvu mogu mirne duše tvrditi da nema ravna. No, i ovo ostavljam Bogdanovim biografima da daju pravu ocenu i to ne samo sa stanovišta novobečejskih, već mnogo šire vojvođanskih, srpskih, pa i jugoslovenskih. Ovo smatram utoliko važnijim, jer mislim da za života, nije imao ono mesto u društvu koje mu je, po njegovom stvaralaštvu, pripadalo. Tu posebno mislim na vojvođansko društvo. Bogdan je verovatno spadao u red plodnijih vojvođanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, ali takva priznanja nisu ni nagoveštavana iz Vojvodine, izuzev što je dobio Zmajevu nagradu Matice srpske za knjigu stihova „Slatko pravoslavlje`, dok je dobio dve nagrade SR Srbije. Niko se nije setio da bi možda zaslužio da bude predložen makar i za dopisnog člana Akademije nauka Vojvodine, ili bar neko priznanje za životno delo i sl. Čiplić nije pripadao klanovima, niti se pojavljivao u sekcijama, društvima i udruženjima književnika. Možda je to činio u mlađim godinama svoga stvaralaštva pa se razočarao, osećajući se pomalo odbačenim, ili blaže rečeno potiskivanim od onih koji su umeli da se uspešnije probijaju kroz život, koji su na vreme shvatili da u tadašnjem društvu - na žalost - nije rad merilo vrednosti čoveka, već da čak naglašeniji značaj imaju drugi kvaliteti. Potrebno je znati šarmirati sredinu, ne misaonim rečima, već više lepršavim šalama i dosetkama na račun, posebno onih odbačenih, ili za koje se računa da će ih politički „krem` uskoro odbaciti. Trebalo je znati dodvorivati se političkim velmožama i na taj način krčiti put i svom, možda čak vrlo skromnom, stvaralaštvu, koje će se putem moćnih medija predstaviti javnosti kao izuzetno dostignuće i na taj način obezbediti istaknuto mesto u krugovima koji odlučuju ne samo o sudbinu dela nego i samog stvaraoca. Bogdanu je to bilo tuđe. Iako svojim postupcima nije nikog ugrožavao, možda je čak u izvesnim slučajevima bio prema nekom i snishodljiv, on je verovatno svojim radom, spisateljskom produktivnošću zatvarao sebi vrata koja bi mu, bez ljudske surevnjivosti, morala biti širom otvorena. Nisam, nikad, razgovarao sa njim zbog čega je otišao iz Novog Sada, da li samo zbog preseljenja roditelja u Beograd, kao i zašto se u Beogradu ograničio na svoju skromnu garsonjeru i pisaću mašinu, a u želji za relaksacijom prihvatao se slikarske četkice, slikajući akvarele, a u poslednje vreme i flomasterom u boji. Slikao je brzo ne pridržavajući se nikakvih pravila pa čak ni onih osnovnih, da ne kažem neophodnih. Slikao je onako kako je osećao u tom trenutku i kako je u tom trenutku to video i doživeo. Znao je da za dan uradi tri, četiri slike. Iz takvog brzog rada dobar deo slika je bio skromnog dometa, ali je iz tog mnoštva proizlazilo po nekoliko izvrsnih slika. To nije samo moje mišljenje, već je takvu ocenu za pojedine njegove slike dao i Zoran Petrović, profesor, baš akvarela, na Likovnoj akademiji u Beogradu, inače Bogdanov prijatelj i poštovalac. Pisao je Bogdan mnogo, slikao brzo i mnogo i voleo je te svoje slike da istakne po svim zidovima sobe i da u njima uživa. Često je, svake dve nedelje, vadio iz ramova jedne i stavljao druge i time osvežavao sobu novim slikama, ili kako je - on to znao da kaže - da time menja ambijent svoga življenja. To je bio njegov svet. Uz dva, tri mlađa prijatelja, po pravilu su to bili njegovi đaci, još dok je bio profesor u novosadskoj gimnaziji, ili oni koji su od njega učili da slikaju pa su se zbližili i postali njegovi poštovaoci, ali i njegovi bliski drugovi i prijatelji. Nije on želeo takvu odvojenost od društva već je njegova priroda bila takva - kako je meni u šali jednom rekao: - Ja sam vuk samotnjak - na prvom mestu radna, te je svaki izlazak u društvo, po kafanama, smatrao uludo izgubljenim vremenom. Mnogi književnici kao i umetnici su uglavnom provodili vreme po kafanama i u boemstvu se zbližavali sa mnogima, koji će im, ne samo praviti društvo u tim danima nerada, nego koji će im i sutra praviti reklamu za njihova dela. On to nije činio. Još u mladosti je bio povučen i pomalo izdvojen iz društva, iako je bio dobar kozer, otvoren kao čovek i iznad ostalog i muzički obrazovan, te bi kao takav u svakom kafanskom društvu mogao zauzeti dostojno mesto. Ali, nedostajalo je samo još ono malo, i to najglavnije - želja za takvim načinom života. Baš onako, kako se to u šali upotrebljava ta uzrečica „ali` - što devojci sreću kvari. Tako je „ali` bilo usmeravajuće za život Bogdana Ciplića. Znao sam ga još kao mladog čoveka, dok sam bio dečak (on je stariji od mene sedam godina), kao uvek ozbiljnog i povučenog. Znao sam ga i kao mladog profesora novosadske gimnazije, ali je sve to bilo poznanstvo iz daleka. Postali smo bliži - prisniji kad sam počeo da pišem o Novom Bečeju, negde krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka. Želja mi je bila, da on da sud o mom rukopisu u kome opisujem Novi Bečej i život u njemu tridesetih godina ovog veka. Svesrdno je prihvatio moju molbu, napomenuvši pri tome, da se ne plašim da će moje ideje iskoristiti za svoja pisanja. Dao je pozitivnu ocenu o koncepciji moga dela, a posebno se laskavo izrazio za prve pročitane stranice što se stila i pravopisa tiče. Iznenađen - kaže on - Uzviknuo sam pa ovaj lepše piše od Veljka Petrovića! - To njegovo raspoloženje je ubrzo splasnulo, jer je u daljem delu moga rukopisa osetio - kako je on to nazvao - kancelarijski stil. Baš ova primedba naterala me je, da se potrudim, da u novoj verziji svog rukopisa koliko toliko održim onaj stil iz prvih stranica i da uklonim „kancelarijski stil` i činovničku naraciju. Koliko sam u tome uspeo pružio sam prilike mojim sugrađanima da se i sami uvere u mojoj knjizi: „Čari prošlih dana`, u kojoj opisujem Novi Bečej i život u njemu od 1929-1935. godine. Ako sam u tome uspeo, onda tu ima zasluge i Bodina kritika. Od tih dana datira naše prijateljstvo. Često sam bio Bogdanov gost, jer je voleo da sluša priče o Novom Bečeju, koje su ga - kako on kaže - prosto odmarale. Mnogo sam lepih podataka o Novom Bečeju i Novobečejcima doznao od njega. Imao je izuzetnu memoriju, a poznavao je onaj sloj novobečejskog društva koji meni nije bio dostupan. Mnoge moje inicijative javljale su se posle razgovora sa njim i saznanja koja sam od njega čuo. Tu mislim na podatke potrebne za moju knjigu „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju`. Mogao bih o tome pisati vrlo mnogo i nadugačko, ali to ne bi sve bilo od interesa za Bogdanovu biografiju, pa ću se zato zadržati na onom što smatram da je za nju bitno. Posebno što mislim, da osim mene i njegovog poštovaoca, inače njegovog učenika još iz novosadske gimnazije dr Živojina Živojinovića, sada profesora na novosadskom Filozofskom fakultetu, mnoge značajne momente, niko ne zna, a mogu biti od interesa za upoznavanje ličnosti i načina života Bogdana Ciplića u njegovom poslednjem životnom dobu. Pre nego što pređem na opisivanje tih razgovora i događaja, istaćiću da sam se i dopisivao sa njim, kad je bio odsutan iz Beograda u raznim mestima na Jadranu. Želeo je da mu pišem, a svoje odgovore je pisao na razglednicama, na kojima je maksimalno koristio, onaj njihov inače ograničen, prostor za pisanje. Strahovao sam, moram priznati, da mu odgovorim na njegovu prvu kartu-razglednicu. Bojao sam se njegove ocene moga stila i poznavanja pravopisa, jer mi je jednom prilikom pričao o svojoj „profesionalnoj deformaciji` - da ne može da sedne za kafanski sto, a da pre porudžbine ne izvrši jezičku ispravku jelovnika-cenovnika. Bio sam međutim, posebno polaskan, kada mi je na moje prvo pismo upućeno na njegovu adresu u Dubrovniku, početkom septembra 1982. godine, odgovorio razglednicom od 8. septembra (uzgred rečeno na moj rođendan) u kojoj između ostalog stoji: „Primio sam tvoje pismo puno tvojih lepih misli i zamisli, pisane ne samo divnim rukopisom nego i književnim jezikom i čvrstim pravopisom - što me sve zajedno veseli...` Možda mi je baš ova njegova ocena dala podstreka da pišem o Novom Bečeju - da proširim moja sećanja na period 1929-1935., da pokušam da istražim podatke i napišem knjigu o nastanku srpskog pozorišta, a zatim istoriju Novog Bečeja i Vranjeva i drugo. Moram, međutim, priznati, da me je - pri čitanju prvih pedesetak stranica moga rukopisa knjige „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju` - prosto izmasakrirao. Sve je prilagođavao svom stilu, koji, iskrenosti radi moram reći, meni nikad nije bio prihvatljiv, bez obzira na svu njegovu jednostavnost i nastojanje da to bude nekakav narodni - banatski jezik. Išao je čak toliko daleko u ispravkama moga rukopisa, da se prosto izgubio pa je podvrgao ispravkama i sve citate, iako su ovi bili vidljivo obeleženi. To je bilo trenutno raspoloženje, jer je kasnije sva moja pisanja - moje prve dve knjige - mnogim lepim rečima, naročito što se stila i jezika tiče, prosto veličao. Da to nije bilo svojstveno samo Bogdanu, izneću i njegovo čuđenje kad mu je Zoran Petrović, profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu - katedra za akvarele, najveći broj njegovih slika visoko ocenio, a među njima su bile i one koje je jednom, ranijom prilikom, odbacio kao bezvredne - rečima - „Ovo ništa ne vredi`. Ovim sam želeo da opravdam Bogdanov postupak prema mom rukopisu i da istaknem da svi imamo određene trenutke, kad smo spremni da budemo prestrogi prema sebi, pa naravno i prema drugima, ali kad se toga oslobodimo onda opet plivamo normalno realističkim sferama. Mnogima je Bogdan, znam iz njegovih priča, pomogao. Čitave romane, pisane nevičnim jezikom, učinio je pismenim i pogodnim za publikovanje. U jednom slučaju je, čak za dva romana istoj osobi bio više nego koautor, naravno, bez želje da sebe bilo na koji način i po tom osnovu istakne. To je bio razgovor o hrabrosti pojedinaca da pišu i onako usput on je izneo nekoliko svojih doživljaja, a naročito je imao mnogo slučajeva kada se radilo o poeziji. On, to nije govorio sa podcenjivanjem a još manje o nekom prezrenju, već naprotiv kao nešto pohvalno što ljudi žele da sebe iskažu, i da im u tome treba pomoći. Takav je bio i u slikarstvu. Imao je dva, tri svoja učenika -tako ih je on meni predstavio - i kad je hteo da mi objasni ko je kod njega dolazio, on je onda naglašavao - onaj moj učenik iz slikarstva. Bio je vrlo plodan kao pisac, iako je svaki svoj rad mnogo puta menjao i korigovao. Rekao mi je da je mnoge svoje radove - rukopise knjiga - obično po jedanaest do dvanaest puta prekucavao zbog raznih izmena i ispravki. Jednom mi je čak naglasio, da mu je žao što je neki rukopis predao u štampu bez dvanaest korekcija, jer su navodno svi ti radovi tako objavljeni, slabiji od onih koje je dvanaest puta prekucavao. To govori da njegova plodnost nije bila rezultat želje da se samo posao obavi i što više napiše, već upornog i marljivog rada. On jednostavno nije mogao da sedi da ne stvara. Marljivost je nasledio od svojih roditelja. Otac Bogdanov, Žarko, bio je izuzetno vredan i produktivan čovek, na svakom poslu kojeg se prihvatio. Njegov otac jednostavno nije mogao prihvatiti život bez rada i - kako mi je ispričao Bogdan - kada mu je saopšteno, a to je bilo u njegovoj sedamdesetoj godini života, da je penzionisan, on je tog dana i umro. Majka Sara, ne samo kao učiteljica, već i kao domaćica bila je izuzetno vredna žena. To sam imao prilike da slušam od moje sestre, koja je inače bila njena učenica u osnovnoj školi, kako je njihova kuća bila uredna i sve što je spremano za zimnicu, to je bilo prvoklasno i u tom pogledu je mnogima bila uzor. Roditelji, za razliku od Bogdana, bili su društveni i imali su puno obaveza prema prijateljima, što Bogdanu nije bila smetnja, već je možda zahvaljujući i tome, što nije imao takvih obaveza, mogao biti još produktivniji od roditelja. Nije njegova plodnost dovoljno prikazana u objavljenim knjigama i člancima. Možda je još isto toliko, ako ne i više, ostalo po fijokama raznih urednika, redakcionih odbora i izdavačkih saveta. Uostalom citiraću Bogdanove reči napisane o tome u knjizi „Tragom mezimčeta srpskog` na str. 165 gde piše: „Nevolja je za mene bila u tome što je broj mojih komada koji su odigrani u Srpskom narodnom pozorištu posle oslobođenja, bio u ogromnoj nesrazmeri prema mojoj ličnoj „produkciji` pozorišnih komada, koju sam, mislim u celini, dosad, podneo kao predlog Srpskom narodnom pozorištu da ih igra. Naravno da ih nije moglo odigrati sve i da su bili svi odlični - ima dosta, i sve ih je više, pisaca koji pišući pozorišne komade reflektiraju na pozornicu Srpskog narodnog pozorišta! Neki su se i pojavili na njoj sa svojim tekstovima, ali u porazno malom broju posebno ih računajući - na broj - prema mojim odigranim a pogotovu neodigranim! Ali to je moja privatna, lična „tragedija` kao pozorišnog pisca...` Imao je Bogdan dosta protivnika, naročito u krugovima koji su odlučivali o izdavanju ili ocenjivanju njegovih knjiga i rukopisa. Obično se kaže da protivnike imaju agresivni i nametljivi ljudi, što se za Bogdana ne može reći. Svojim radom i ponašanjem nije nikoga ugrožavao, ali njegovo samovanje je verovatno pogrešno tumačeno: bilo kao otpor i nezadovoljstvo prema uticajnim i odlučujućim ekipama, da ne kažem klanovima, ili jednostavno njegovo često pojavljivanje u člancima i mnogobrojnim rukopisima knjiga za štampu shvaćano je kao nametljivost. On jednostavno nije razmišljao o tome šta će drugi da misle o njegovom ponašanju i određenom postupku, već se trudio da ovekoveči neki događaj, pojedinca ili običaje i to onako kako ih je on doživeo ili sagledao. Takav je bio i u slikarstvu. On je takav bio i tu mu se ne bi imalo što zameriti, već bi ga pre trebalo sažaljevati što nije bio lukaviji i prepredeniji - što mi često nazivamo - mudrijim, i da se prilagođavao situaciji. Na taj način bio bi prihvaćen i on i njegova dela od onih koji su davali sud u ime javnog mnenja, ili stručnu književnu kritiku za popularizaciju odnosnog dela. On to jednostavno nije umeo, pa i kada je možda i pokušao, učinio je na pogrešan način, što mu se takođe uzimalo za greh - kao razmetljivost. Tako je jedna istaknuta ličnost novosadskog pozorišnog života u mom prisustvu i još dvojice Novobečejaca i dva službenika Srpskog narodnog pozorišta - u nevezanom razgovoru sa nipodaštavanjem govorio o Čiplićevom slikarstvu i sa potcenjivanjem ocenio njegov humani i prijateljski postupak da svojim drugovima i prijateljima pokloni svoje slike (akvarela). On je u tome video Čiplićevu razmetljivost sa bezvrednim slikama, i da je tako i njemu poklonio dva akvarela, obrativši se prisutnim službenicima Srpskog narodnog pozorišta rečima - Da li i neko od vas nije dobio na poklon od Čiplića njegove slike? - Naravno, da se na ovako izazovne reci, bivšeg glavnog čoveka Srpskog narodnog pozorišta jedan od prisutnih službenika oglasio da je i on dobio. Tako su se ti, članovi odlučujućih tela za ocenjivarije radova velikih stvaralaca odnosili prema njemu. Pri tome, moram napomenuti da, mnogi od njih, nisu ni slovca napisali i objavili, ali su zato vrlo spretni kozeri i šarmeri i zahvaljujući tim kvalitetima bili su u centru svih zbivanja i pozvani da daju sud o onom o čemu i o kome ne mogu da sude. Zahvaljujući takvima, pretpostavljam, Bogdan je morao da ode iz Novog Sada, ali kako su čitav njegov rad i njegova duša bili vezani za Vojvodinu, oni su bili u situaciji da ga uvek drže po strani i tek da tu i tamo daju propusnicu i za dela Bogdana Čiplića. On, srcem i dušom vezan za Vojvodinu, a oni koji su se dodvorili političarima i od njih ovlašćeni i promovisani da utiču na kulturni razvoj Vojvodine, su to prihvatili kao nametljivost. Da budem iskren, iznenadio sam se, kada sam u rukopisnom odeljenju Matice srpske pronašao njegova pisma iz perioda 1935-1936. godine upućena Vasi Stajiću, kao predsedniku Matice srpske, u kojima vrlo ošto protestvuje protiv postupaka književnog odbora Matice, prema mladim naprednim piscima Vojvodine. Pisma su pisana takvim tonom, da za mene predstavljaju pravo iznenađenje za takvu Bogdanovu hrabrost i odvažnost. Znači, Bogdan je još tada shvatio da je prisutna surevnjivost, a još više klanovska pristrasnost, protiv kojih se teško može boriti samo sopstvenim radom i delima. On je to shvatao, ali je bio nemoćan da se protiv toga izbori, a isto tako i nedovoljno jak da, u sebi prelomi, iskreno i opterećujuće shvatanje pojma poštenja. Bogdan je bio dobroćudan, možda to nije pravi izraz za njegovu osnovnu karakternu crtu, ali ne bi ni odgovaralo da je bio kukavica. On je uistini bio ličnost koja se dobrim delom formirala uz brižnu majku, kojoj je bio vrlo privržen, pa iako je ona imala tri sina, on je bio njeno mezimče. Usput da napomenem, on joj je tu njenu ljubav iskreno uzvratio i ona je bila sve do smrti okružena svom pažnjom i - kako mi je rekao - umrla je na njegovim rukama. Ta prevelika ljubav majke, i njena neprekidna briga za njegovo zdravlje i život, uneli su u njegov karakter dozu straha u inače odvažnu Bogdanovu prirodu. Dokaz da se radilo o velikoj odvažnosti je i njegovo napuštanje državne službe, bilo kao profesora gimnazije ili funkcionera u Srpskom narodnom pozorištu i drugim ustanovama u kojima je radio, i opredeliti se za život od samostalnog rada na području publicistike i književnosti, bila je velika smelost, više od obične odvažnosti. Izdavao je svoj list i na razne druge načine se dovijao da bude samostalan i nezavisan od bilo kakvih klanova i pojedinaca. To je bio život sa neprekidnom borbom za opstanak, ne samo za goli život, već za život na određenom dostojanstvenom nivou. Da u takvim uslovima, kakvi su tada vladali u našoj zemlji, nađe odgovarajuće izdavače za svoje mnogobrojne knjige, mogao je samo izuzetno uporan i odvažan čovek. To nije bilo jednostavno, jer je prema njegovim rečima samo u fijokama odgovornih u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu ostalo znatno više od onog što su prihvatili za štampu i prikazivanje na sceni. Izdržao je on takav život do kraja, a to je dokaz da se u osnovi radilo, iznad svega, o ponosnom, vrednom i hrabrom čoveku. Toga možda ni sam nije bio svestan, ali je on stvarno bio izuzetno smeo čovek. Bio je poseban i u tome što se prihvatao pisanja i onog gde nije bio potpuno u kursu događaja. Ali on je to svojom marljivošću i upornošću naknadnim upoznavanjem preodolevao i tako sebe osposobio da o odnosnom problemu toliko ovlada, da mu se ni od onih najupoznatijih sa odnosnim problemom nije nikad zamerilo, niti se imalo šta ozbiljnije zameriti. Bivalo je praznina i propusta, ali su oni uvek bili na margini osnovnog sadržaja dela, i kritika se u tom pogledu, kada je bila negativna, zadržavala u osnovi uvek na marginalnim delovima njegovih knjiga ili članaka. Verovatno je to svojstveno svakom čoveku, da je sazdan od mnoštva suprotnosti, pa se one izražavaju i u karakteru, ali o tome nikada do sada nisam razmišljao, dok nisam došao u situaciju da analiziram - ako to nije pretenciozno rečeno - izvesne postupke Bogdana Čiplića. On je pod uticajem roditelja, posebno majke, ostao za vreme drugog svetskog rata uz njih u Novom Sadu i to na položaju ne samo profesora, već pomoćnika direktora Gimnazije. Znajući, koliko je bio pod uticajem svog mlađeg brata Miloja, verujem da je on taj zahtev roditelja primio kao žrtvu koju podnosi u interesu Mame i Tate, umesto da se ponaša onako kako mu savest nalaže. On je, taj svoj nespokoj, ispoljio preda mnom još novembra 1944. godine, nekoliko dana posle oslobođenja Novog Sada. To je bio naš prvi susret posle rata u Novom Sadu. Kada sam ga zapitao šta je sa Miletom (Milojem) njegove reci su bile: - On je streljan u Beogradu, a ja sam eto, kao manje potreban ovom društvu, ostao živ. - To su bile reči izgovorene sa prilično patetike, jer se pomalo osećao postiđenim što i on nije pošao bratovljevim putem. Ovo je naravno moj sud, donet u momentu razmišljanja o tom razgovoru, pri pisanju ovih redova. Koliko je bio častan, odvažan, human i hrabar u odsudnim momentima ilustrovao je, prilikom Bogdanove sahrane u svom govoru Ivan Ivanji. On je između ostalog izneo, kako je kao Jevrejin uspeo da pobegne iz Banata, gde su Folksdojčeri, među prvima, sproveli genocid nad Jevrejima, u Bačku i bez ikakvih dokumenata stigao u Novi Sad. U želji da nastavi školovanje, obratio se Bogdanu Čipliću kao pomoćniku direktora novosadske gimnazije. Iskreno mu ispričao da je Jevrejin, izbeglica iz Zrenjanina, i da nema nikakvih dokaza da je završio drugi, ili treći razred gimnazije, a da ga je ustvari završio i da želi da se upiše u sledeći razred. Bogdan ga je saslušao i rekao mu da dođe sutra u školu i on će ga rasporediti u odgovarajući razred. To je Bogdan i učinio i Ivanji je nastavio sa školovanjem. Pa zar treba boljeg dokaza Bogdanove humanosti. U ovom slučaju nije bila dovoljna samo humanost, već je trebalo imati i mnogo hrabrosti, posebno, imajući u vidu njegov položaj u školi, da on to prihvati kao nešto najnormalnije i bez kolebanja. To nije bio tren, zbog koga se kasnije pokajao. Ivanji je završio školu zahvaljujući Bogdanu, koji se izložio velikom riziku, ali dobročinstva često ne pitaju za žrtve, a Bogdan je baš u tom duhu i postupio. Možda sam smeo u svojim ocenama ličnosti Bogdana Čiplića, jer su one date na osnovu nekoliko epizodnih činjenica iz njegovog bogatog života i plodnog stvaralaštva, ali to svesno činim jer mi je želja da sve ovo posluži kao skroman prilog za davanje pune i meritorne ocene o .njemu kao čoveku i stvaraocu. Kao poseban deo u ovom prilogu želim da iznesem Bogdanove želje i kolebanja oko svoje ostavštine. Negde u jesen 1981. godine, da li slučajno, ili je Bogdan tako „namontirao` našli smo se u njegovom stanu u Takovskoj ulici br. 33, drugi ulaz na prvom spratu, u 17 časova dr Živojin Živojinović, profesor na fakultetu u Novom Sadu i ja. Dr Živojinović je inače Bogdanov učenik još iz novosadske gimnazije i do Bogdanove smrti ostao je njegov poštovalac. I Bogdan je njega izuzetno cenio kao pametnog i poštenog čoveka, što možda lepo ilustruje i portret dr Živojinovića izrađen u akvarelu i koji po mom mišljenju spada u najuspelije Bogdanove, ne samo portrete, već i slike. Portret je skoro u prirodnoj veličini do pojasa. Bogdan nas je tom prilikom upoznao kako on- smrt smatra prirodnim procesom, pa prema tome i svoju. Prirodno je – kako je to imala običaj da kaže njegova mama Sara - veli Bogdan, - da stariji umiru pre mladih, a s obzirom da je on rođen 1910. godine normalno je da očekuje svoju smrt ranije nego mi mlađi. Kako nas izuzetno ceni, a poslednjih godina je opsednut onim šta će biti sa zaostavštinom posle njegove smrti, nije nalazio drugog rešenja, nego da nas dvojicu imenuje za izvršioce njegovog testamenta. Mi, pomalo iznenađeni, ali priznajem i polaskani na ukazanom poverenju, a uviđajući da je to njegovo opterećenje, bez prigovora i bilo kakvog otpora prihvatili smo njegov predlog. Napomenuo je, da on ima nekakve daljne rođake, po liniji svoje majke, u Uljmi, ali kako se oni, sve do smrti njegove Mame, nisu nikada interesovali za nju, to je i on ostao takav prema njima. Evo u glavnim crtama sadržina tog njegovog usmenog testamenta a drugog sve do pred samu smrt nije imao: Što se sahrane tiče, želi da bude sahranjen bez ikakvog ceremonijala i da se dan sahrane ne objavljuje. Da bude spaljen u prisustvu samo nas dvojice (Živojinovića i mene) i da se pepeo razaspe, bez čuvanja u kolumbariju. Tek posle sahrane može da se objavi njegova smrt. Da svu svoju skromnu imovinu ostavlja Osmogodišnjoj školi „Miloje Čiplić` u Novom Bečeju. Kada smo sve to saslušali i prihvatili, naglašavajući da smrt ne zna uvek za red, pa se može destiti da i neko od nas dvojice pre umre od njega, on je opet ponovio reči svoje majke -prirodno je da stariji umiru pre mlađih, sav razdragan kaže: - E sad mi je laknulo, kad znam da sam taj problem skinuo s vrata. Te jeseni je bio u Dubrovniku, odakle mi se javio sa 3-4 razglednice, a po povratku ispričao mi je da je bio sa jednim pravnikom, koji mu je rekao da smo nas dvojica poznanici iz Komore (dr Simić), sa kojim se konsultovao u vezi sa testamentom. Dr Simić mu je rekao da ne mora da pravi testament u pismenoj formi, ali je to ipak poželjno, i da će nas pozvati da to ozvaničimo i u sudu. Nisam nikakav komentar dao na to, već pristanak da ću se odazvati kad god on to poželi. Godine su prolazile, a on nije nikad više pominjao testament. Nikad se nisam, posle toga ni video ni čuo sa dr Živojinovićem, izuzev što me je preko Bogdana pozdravljao. Istog dana, kada je Bogdan umro, uveče me je telefonom pozvao dr Živojinović recima, da smo nas dvojica zaduženi da se brinemo o sahrani i izvršenju Bogdanovog testamenta. Kada sam mu saopštio da je Bogdan svu svoju imovinu zaveštao Matici srpskoj i da se ona obavezala da izvrši sahranu, te da mi, u tom pogledu, nemamo nikakve obaveze, on je bio prilično iznenađen, što znači da Bogdan, o promeni svoje odluke, nije ni sa njim razgovarao. Početkom 1989. godine, ili možda još krajem 1988. javio mi se telefonom da je bolestan, da je dobio trovanje hranom i čim se malo oporavi želeo bi da dođe do mene, da vidi moje slike, kao i da se malo osveži pričajući o Novom Bečeju. Rekao mi je da je pre bolesti bio u Novom Sadu i da je u Rukopisnom odeljenju Matice srpske uglavnom provodio dane. Da je za to vreme napisao tri knjige, a da je po povratku u Beograd pristupio pisanju knjige pod naslovom ,,O novobečejskoj književnoj školi` polazeći od svog oca Žarka i završavajući je sa Lazom Mečkićem. Posle nekoliko meseci, negde aprila, nazvao me je telefonom i ispričao mi, kako se trovanje hranom komplikovalo i da je zbog toga bio tri meseca u bolnici, zato mi se nije javljao, ali da sad želi da se vidimo. Rekao mi je kako je nesrećan zbog svog članka u novosadskom Dnevniku o „Golubnjači` i da se plaši da ga se svi u Vojvodini, s obzirom na nastale promene u političkim vrhovima, odriču, pa misli da ni Novobečejci, zbog toga, ne smeju da mu se jave. Kad sam mu rekao da to nema veze sa odnosom Novobečejaca, već da je on tamo uvek dobro došao i rado viđen kao vrli građanin, on je poželeo da dođe u Novi Bečej. Čak se bio i dogovorio sa Levaijem, da će biti smešten u hotelu „Tiski cvet` o trošku novobečejske Zajednice za kulturu. Na žalost - kroz nekoliko dana mi je saopštio da je dobio žuticu i da je njegova lekarka, kod koje je na odelenju ležao, posle trovanja hranom, dr Lesić naredila da odmah dođe na lečenje, u kom cilju je obezbeđena, za njega, jedna posebna soba u bolnici. Ona je znala da je on težak bolesnik i da je to poslednji stadij koji se manifestuje u vidu žutice. Pričao mi je telefonom kako je ona prema njemu bila posebno pažljiva, i da su se svi, na njenom odelenju, prema njemu odnosili sa posebnom pažnjom. Nisam mu obećao da ću ga posetiti, iako sam tu odluku doneo odmah, još dok smo razgovarali preko telefona. Posetio sam ga 8. juna 1989. po podne. Na infektivnoj klinici imao je posebnu sobicu (br. 3) i kada sam se u hodniku bolnice obratio dvema sestrama, koje su tu stajale, da bih želeo do Bogdana Čiplića, jedna od njih je odmah odgovorila: - Do našeg čika Bogdana, izvolte ja ću vas odvesti. Bilo je dva sata po podne. On je ležao na leđima gledajući u tavanicu. Kada sam se javio iznenadio se, ali me nije prepoznao. Tek kad sam rekao da sam Laza Mečkić, on se kao nikada do tada obradovao i kaže mi: - Nešto sam se zamislio, a i svetlo mi nezgodno pada pa te nisam prepoznao. Razgovarali smo o njegovoj bolesti i prešli na moje knjige, posebno na istoriju Novog Bečeja i Vranjeva. Pročitao sam mu šta sam napisao o njegovom tati. On je plačući rekao: - Dobri moj otac, kako si lepo napisao, baš ti hvala. Zamolio me je da telefoniram sekretaru Matice srpske u Novom Sadu dr Dušanu Popovu, da dođe da sačini testament, jer svu svoju imovinu ostavlja Matici. Zapitao sam ga šta ostavlja Matici? Odgovorio je: knjige, rukopise, imao je tri knjige u rukopisu - kako mi je rekao pre odlaska u bolnicu - koje je napisao u poslednje vreme dok je bio u Novom Sadu. Rekao je, verovatno da bi se opravdao zbog promenjene odluke - Ja sam dugogodišnji član Matice, a sad sam postao i počasni član i smatram da će se ti moji rukopisi tamo najbolje čuvati i biće dostupni drugima. Posle toga mi je ispričao da Ervin Mareš, penzioner iz Vršca, Trg Lenjina br. 6 tel. 814-641, navraća kod njega, jer je uzeo obavezu da sačini bibliografiju Bogdanovih izdatih knjiga. Posetiocima bolesnika bilo je dozvoljeno do 15 časova i kada sam hteo da pođem, da me bolničko osoblje ne bi na to upozorilo, on me je zadržavao da ostanem duže, jer da me zbog toga, što su kod njega retke posete, neće opominjati na vreme odlaska. Napomenuo je nekoliko puta da voli što sam došao da ga posetim, jer se nije nadao da ću doći. Saopštio sam Novobečejcima: Bati Kiseličkom, Radi Popovu, Zaretu Maljugiću i dr. o Bogdanovom teškom zdravstvenom stanju, kao i sadržinu moga razgovora sa njim u vezi zaostavštine, a pri tome naglasio da su u pitanju dani života. Po povratku iz Novog Bečeja, javio sam se sekretaru Matice dr Dušku Popovu i saopštio mu želju Bodganovu, upozorivši ga na hitnost, jer su u pitanju dani, do kada je to moguće učiniti. Kroz dan dva dr Popov, mi je javio da su obavili tu proceduru i da je u pitanju skromna imovina od 10.000 nemačkih maraka i devedeset dinara (ondašnjih - starih devedeset miliona). Možda je to, novčano gledano, skromna svota, ali je to ostavština jednog velikog čoveka, te ona kao takva, više znači nego prosta novcem izražena vrednost. Za Bogdanovu smrt saznao sam u petak 23. juna 1989. popodne - neposredno posle smrti. Istog dana uveče mi se javio dr Živojinović, računajući na našu ranije preuzetu obavezu u vezi sa testamentom. Nije mogao da shvati Bogdanov postupak, jer mu to nije nikad ni pomenuo. Na dan Bogdanove smrti uveče, oko 21 sat, razgovarao sam sa doktorkom Lesić, na čijem odelenju je ležao Bogdan, ali je umro na hirurškom, jer je pred kraj života izvršena operacija, više da bi se zadovoljila radoznalost lekara, nego kao zdravstvena intervencija. Doktorka Lesić bila je jako razočarana, što se do tog vremena iz Matice nije niko pojavio, a kod nje su Bogdanova knjižica iz banke, legitimacija i ključevi od stana i nalazi se u situaciji da ne zna kome sve to da preda. U međuvremenu je iz Novog Bečeja Bata Kiselički stupio u kontakt sa sekretarom Matice dr Popovim, o čemu sam odmah obavestio doktorku Lesić, i ona se obradovala da će ipak ubrzo biti organizovana sahrana. Rekla mi je kako je ispričala svom suprugu nesreću Bogdanovu, i kako je to strašno kad čovek nema nikog svog i pri samoj smrti. Na kraju, moram, u kratkim crtama, da objasnim čime se Bogdan zamerio beogradskim i srpskim književnicima i kulturnim poslenicima, a što je verovatno bio razlog, da se u njihovo ime nije niko ni oprostio od Bogdana Čiplića, a još manje se moglo očekivati da se oni založe da se sahrani među zaslužnim građanima Beograda. U interesu objektivnog prikaza njegovog napisa protiv pozorišnog komada „Golubnjača`, izneću kako su ga praktično izigrali vojvođanski autonomaši. Kada kažem objektivno, imam na umu činjenicu da sam bio kod Bogdana, sutradan po objavljivanju njegovog članka, protiv „Golubnjače` u novosadskom Dnevniku. Tom prilikom mi je pročitao svoj članak u rukopisu i ispričao kako se sve to odigralo. Takođe i sve neprijatnosti koje je doživeo u Beogradu već u toku dana. Posle nekoliko nedelja uspešnog prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu, našao se, na jednoj takvoj predstavi u Srpskom narodnom pozorištu i Bogdan sa svojom bivšom suprugom Vidom. Za vreme pauze između činova u foajeu - priča Bogdan - Ja sam glasno komentarisao delo i izražavao svoje nezadovoljstvo. Prosto sam se pitao - kaže on - kome to danas treba? - On je, svoje nezadovoljstvo glasno izrazio i po završetku predstave u garderobi prilikom preuzimanja kaputa. To njegovo raspoloženje čula je i Vidina drugarica, koja je prema Bogdanovom verovanju bila nekakav faktor u novosadskom partijskom „aparatu`. Sutradan, posle ove predstave, Bogdan se vratio u Beograd. Ubrzo po njegovom povratku nazvao ga je urednik novosadskog Dnevnika Štajner i zatražio, po nalogu Duška Popovića i Žike Berisavljevića, članova Predstavništva Pokrajinskog komiteta partije, da Bogdan napiše kritiku te predstave, još u toku dana, a da će on poslati službenika Dnevnika da taj kritički prikaz preuzme. „Uhvaćen` pomalo na prepad, Bogdan je napisao članak, koji nije odgovarao njegovom nivou. U njemu nije bilo kritike na umetnički nivo predstave, ili kritički prikaz dela, što bi odgovaralo njemu kao vrsnom poznavaocu pozorišne veštine, već je to učinio na način kako bi ocenu komada dao sekretar manjeg opštinskog komiteta. Nisam mu to rekao, kada mi je pročitao svoj rukopis, iz prostog poštovanja prema njemu da ga ne unesrećim. Taj članak je objavljen u Dnevniku i odmah se isplela sva ona famozna polemika i zabrana prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu. Bogdanu su, posle toga, stizale preko telefona preteće poruke psovke i mnoge druge neprijatnosti doživljavao je od pojedinaca. Bilo je anonimnih pretećih pisama. Njegov pozorišni komad o Loli Ribaru, Sarajevsko pozorište je otkazalo ne tražeći da im se vrati dinarski iznos avansa, koji je Čiplić na ime ugovora sa njima primio. Bio je jako potišten što se u to uopšte upuštao, ali mi je tada tvrdio da on kao vanpartijac, ali patriota i Jugosloven smatra da „Golubnjača` podgrejava osvetničke strasti i da u tim prilikama zaoštravanja međunacionalnih sukoba, ona nama ne treba. „Golubnjača` je bila njegovo opterećenje i krajem prošle godine, posle smene vojvođanskih autonomaških rukovodilaci, pa sve do smrti. Toliko radi sećanja na jednog velikog Novobečejca, kome je Novi Bečej ležao na srcu. Neka mu je večna slava!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Katalin Ladik (rođena 25. oktobra 1942. u Novom Sadu) je jugoslovensko-mađarski pesnik, izvođač i filmski stvaralac. Katalin Ladik počela je pisati 1962. godine radeći kao bankarski činovnik. Bila je radijska voditeljica i pozorišna glumica u Novom Sadu, kasnije je radila za film i televiziju. 1990. postala je urednica i predavala u oblastima muzike i pozorišta. Kao umetnički medij koristi vizuelnu poeziju, umetnost pošte, radio igre, prozu, kolaž, fotografiju, film i eksperimentalnu muziku. Ladik istražuje jezik vizuelnim i vokalnim izrazima, kao i kretanjem i gestovima. Ladik se više puta pojavljivao u kontekstu predstava, događaja i pozorišnih komada koji se često dešavaju u urbanom okruženju, ali i u prirodi. Bila je član umetničkog kolektiva Bosch + Bosch. Katalin Ladik živi i radi naizmenično u Novom Sadu (Srbija), Budimpešti (Mađarska) i na ostrvu Hvar (Hrvatska). U svojoj domovini postala je legendarna i kontroverzna figura u ranim šezdesetim godinama, pre svega kroz feminističko-šamanističku zvučnu poeziju i gole predstave. Ladik je primio nekoliko nagrada i igrao na brojnim nacionalnim i međunarodnim izložbama. 1977. Godine dala je ime sebi kao učesnica 10. međunarodnog festivala zvučne poezije u Amsterdamu. U 2010. godini u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu održana je retrospektiva, koja je privukla nacionalnu pažnju, a 2017. godine bila je pozvana da učestvuje u dokumentarnoj 14. Takođe je uključena u seriju izložbi Feministička avangarda. Katalin Ladik (born Novi Sad, October 25, 1942) is a Hungarian poet, performance artist and actress. She was born in Novi Sad, Yugoslavia (now called Serbia) and in the last 20 years she has lived and worked alternately in Novi Sad, Serbia, in Budapest, Hungary and on the island of Hvar, Croatia. Parallel to her written poems she also creates sound poems and visual poems, performance art, writes and performs experimental music and audio plays. She is also a performer and an experimental artist (happenings, mail art, experimental theatrical plays). She explores language through visual and vocal expressions, as well as movement and gestures. Her work includes collages, photography, records, performances and happenings in both urban and natural environments. Katalin Ladik studied at the Economic High School of Novi Sad between 1961 and 1963. She then joined the Dramski Studio (Drama Studio) acting school in Novi Sad, between 1964 and 1966. Between 1961 and 1963, she worked as a bank assistant. During this time, in 1962, she began to write poetry. From 1963 to 1977 she worked for Radio Novi Sad. She joined the newly established Novi Sad Theatre in 1974, becoming a member of its permanent ensemble in 1977 and working there until 1992.[1] She primarily acted in dramatic roles. Over the years, she also played major and minor roles in various TV-films and movies. She led the poetry sections of literary magazines Élet és Irodalom (1993–94) and Cigányfúró (1994–99). Between 1993 and 1998 she taught at Hangár musical and theatrical education center. She is a member of the Hungarian Writers` Union, the Hungarian Belletrists Association, the Association of Hungarian Creative Artists and the Hungarian PEN Club. Awards Katalin Ladik has earned various awards, including the Kassák Lajos Award (1991), the award of Mikes Kelemen Kör (Mikes International – Association for Hungarian Art, Literature and Science in the Netherlands) (2000), the József Attila Prize (2001), the Mediawave Parallel Culture Award (2003), the National Award for Culture of the Republic of Serbia (2009), and the Laurel Wreath Award of Hungary (2012). In 2015, she received the Klára Herczeg Award in senior category from the Studio of Young Artists’ Association (Hungary).[2] In 2016, she was awarded with the Lennon Ono Grant for Peace.[3] Her awards for acting include the Oktobarska nagrada grada Novog Sada (October Award of the City of Novi Sad), a collective award to the cast of Radio Novi Sad in 1967; first place at Smotra vojvođanskih profesionalnih pozorišta (Festival of Professional Theatres in Vojvodina) in 1978, for the role of Masha in Three Sisters, directed by György Harag, performed at the Novi Sad Theatre. The same role earned her the first place of Udruženje dramskih umetnika Srbije / Association of Dramatic Artists of Serbia, in 1979. Katalin Ladik also received the Magyar Televízió Elnöki Nívódíja / Award of the President of Hungarian Television for Acting Excellence for acting in András Rajnai’s TV film series, Televíziós mesék felnőtteknek (Television Tales for Adults) in 1980. In 1986, she was awarded first place at Smotra vojvođanskih profesionalnih pozorišta / Festival of Professional Theaters in Vojvodina for the role of Skinner in Howard Barker’s The Castle, directed by David Gothard, performed at the National Theatre in Subotica. 2017 Artisjus Literary Award for her poetry volume „A víz emlékezete” („The Memory of Water”) 2017 Janus Pannonius Filius Ursae Award for her literary oeuvre for „being defiant, provocative, and confrontational towards the actual literary canons” Poetry Katalin Ladik became known after 1962 through her surreal and erotic poems. In addition to a number of books in Hungarian, volumes of her poetry were published in Yugoslavia, France, Italy and the United States. Her poems also appeared in various magazines and anthologies worldwide, translated into Spanish, German, Polish, Bulgarian, Slovakian, Hindi, Chinese, Indonesian, Romanian, Macedonian, Rusyn and Slovenian. `She is able to embody the sense of poetry as action. I saw one of her readings in Bratislava at Ars Poetica Festival and she was the only poet able to electrize the audience without any translation. (...) She manages to pass linguistic barriers but, again, any translation of her poetry is at least difficult to be made (or should I say “performed`). Her activity covers a wide area that includes performance and sound poetry, with a force that captures any kind of audience no matter how illiterate in contemporary poetry they can be.` Poetry Depot Prose Her first novel, entitled Élhetek az arcodon? (Can I Live on Your Face?) was published in 2007 by Nyitott Könyvműhely. It is considered to be an eminent work in Hungarian Avant-garde literature. It is partly autobiographical, partly self-reflecting. The novel alternates between reality and fiction, prose and poetry, sometimes switching to a prose poem style. Its main target audience is that part of the artists’ community who are receptive to esoteric allusions. The book is about three women: the Editor, who lives in Budapest, the Artist, and the Glasswoman who lives in Novi Sad, all of whom bear the same name. The shared name determines their lives. Initially, they are unaware of one another, but throughout the book their lives get gradually intertwined. After they get to know one another, they begin to live each other`s life, which changes everything for them forever. One of the peculiarities about the book is the uniquely rich textual documentation (letters, newspaper articles, posters) and the large number of photos. Publications Volumes in original language Ballada az ezüstbicikliről (Ballad of Silver Bike) | poems | Hungarian | with gramophone recording | Forum, Novi Sad, 1969 Elindultak a kis piros bulldózerek (The Small, Red Bulldosers Have Taken Off) | poems | Hungarian | Forum, Novi Sad, 1971 Mesék a hétfejű varrógépről (Stories of the Seven-Headed Sewing Machine) | poems | Hungarian | Forum, Novi Sad, 1978 Ikarosz a metrón (Icarus on the Subway) | poems | Hungarian | Forum, Novi Sad, 1981 A parázna söprű – Bludna metla (The Promiscuous Broom) | poems | Hungarian-Serbian bilingual | Forum, Novi Sad, 1984 Kiűzetés (Exile) | poems | Hungarian | Magvető, Budapest, 1988 Jegyesség (Engagement) | poems | Hungarian | Fekete Sas - Orpheusz, Budapest, 1994 A négydimenziós ablak (The Four-Dimensional Window) | poems | Hungarian | Fekete Sas, Budapest, 1998 Fűketrec (Grass-Cage) | poems | Hungarian | Orpheusz, Budapest, 2004 Élhetek az arcodon? (Can I Live on Your Face?) | prose | Hungarian | Nyitott Könyvműhely, Budapest, 2007 Belső vízözön (Deluge Inside) | poems | Hungarian | Parnasszus, Budapest, 2011 Ladik Katalin legszebb versei (The Most Beautiful Poems of Katalin Ladik) | poems | Hungarian | AB-ART, Bratislava, 2012 A víz emlékezete (The Memory of Water) | poems | Hungarian | Kalligram, Budapest, 2016 Translated volumes Poesie Erotiche (Erotic Poems) | poems | Italian | selected and translated by: Giacomo Scotti | La Sfinge, Naples, 1983 Erogen Zoon | poems | Serbian | translated by: Katalin Ladik, Selimir Radulović, Judita Šalgo, Arpad Vicko | Književna Zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1987 Stories of the Seven-Headed Sewing Machine | poems | English | translated by: Emöke Z. B’Racz | New Native Press, Sylva, 1992 Poèmes (Poems) | poems | French | selected by: Tibor Papp | translated by: Katalin Kluge, Tibor Tardos | CiPM / Spectres Familiers, Marseille, 1999 Ikarova senka (Icarus’ Shadow) | poems | Serbian | translated by: Katalin Ladik, Selimir Radulović, Judita Šalgo, Arpad Vicko, Draginja Ramadanski | Orpheus, Novi Sad, 2004 Stories of the Seven-Headed Sewing Machine | poems | English | translated by: Emöke Z. B’Racz | Burning Bush Press, Asheville, 2005 Engagement | poems | English | translated by: Emöke Z. B’Racz | Burning Bush Press, Asheville, 2006 Kavez od trave (Grass-Cage) | poems | Croatian | translated by: Kristina Peternai | Matica Hrvatska, Osijek, 2007 E-books Fűketrec (Grass-Cage) | poems | Hungarian | Mikes International, The Hague, 2003 | downloadable, pdf format Fűketrec (Grass-Cage) | poems | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2003 | downloadable, multiple formats A négydimenziós ablak (The Four-Dimensional Window) | poems | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, multiple formats Ikarosz biciklijén (On Icarus’ Bicycle) | poems | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, multiple formats Kiűzetés ~ Jegyesség (Exile ~ Engagement) | poems | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, multiple formats A négydimenziós ablak (The Four-Dimensional Window) | poems | Hungarian | Mikes International, The Hague, 2004 | downloadable, pdf format Kiűzetés ~ Jegyesség (Exile ~ Engagement) | poems | Hungarian | Mikes International, The Hague, 2004 | downloadable, pdf format Ikarosz biciklijén (On Icarus’ Bicycle) | poems | Hungarian | Mikes International, The Hague, 2004 | downloadable, pdf format Engagement | poems | English | Firefly Inx, Asheville, 2012 | downloadable, pdf format[permanent dead link] Stories of the Seven-Headed Sewing Machine | poems | English | Firefly Inx, Asheville, 2012 | downloadable, pdf format[permanent dead link] Milyen ízű vagyok? (How Do I Taste?) | poems | Hungarian | A hónap könyve, Szentendre, 2012 | buyable, pdf format Discography Sound poetry Ballada az ezüstbicikliről (The Ballad of the Silver Bicycle) | SP | supplement for book with same title | Forum, Novi Sad, 1969 Phonopoetica | SP | Galerija Studentskog kulturnog centra, Belgrade, 1976 Poésie Sonore Internationale (International Sound Poetry) | audio cassette | anthology of sound poetry, Paris, 1979 La Nouvelle Revue d’Art Moderne, Special 2. (The Magazine of Modern Art) | audio cassette | Rencontres Internationales de Poésie Sonore (International Sound Poetry Festival), Paris, 1980 Adriano Spatola: Baobab Femme | audio cassette | anthology for sound poetry magazine, Publiart Bazar Reggio Emilia, 1982 Yugoslavian Sound Poetry | audio cassette | anthology of sound poetry, 1987 Hangár / Hangar | audio cassette | anthology of sound poetry, Amsterdam – Budapest, 1987 Aki darazsakról álmodik (Who is Dreaming About Wasps) | LP | recording of the radio play `Furcsa, aki darazsakról álmodik` (Strange Is the One Who Is Dreaming About Wasps) | Radio Novi Sad, 1988 Spiritus Noister: Nemzeti zajzárványok / National Noise-Inclusions | audio cassette | Bahia Music, Budapest, 1996 Vajdasági Magyar Zenei Esték / Vojvodina Hungarian Music Evenings 1988 | CD | JMMT, Novi Sad, 1998 Vízisámán / Water Shaman | CD | Budapest, 1999 Spiritus Noister – Kurt Schwitters: Ursonate | music CD | Hungaroton, Budapest, 2003 Vodeni anđeo / Water Angel | music CD | Nova Misao, Novi Sad, 2011 Music (experimental music, jazz) As vocalist, Katalin Ladik collaborated with prominent Croatian, Serbian and Hungarian composers, such as Dubravko Detoni, Branimir Sakač, and Milko Kelemen (1971–73, ensemble ACEZANTEZ); Ernő Király (1963-2002); Dušan Radić (Oratorio Profano, 1979); Boris Kovač (1986-1990); Deže Molnar ( 1989–91); Zsolt Sőrés a.k.a. Ahad, and Zsolt Kovács (1996-, Spiritus Noister). Ernő Király | LP | Udruženje Kompozitora Vojvodine, Novi Sad, 1978 Boris Kovač: Ritual Nova I | LP | Symposion Records, Overstrand, 1986 Boris Kovač: Ritual Nova II | CD | Recommended Records, London, 1989 Ernő Király - Spectrum | CD | Autobus, Paris, 1999 Deže Molnar: Weird Garden | CD | vocals on Track 1 (Water Clock) | Studentski Kulturni Centar Novi Sad, 2010 I Belong to the Band Bakers Of The Lost Future | CD | vocals on Track 3 (Poets Of The Absurd On Chalk) | Inexhaustible Editions, Budapest, 2016 Poetry readings, sound poetry performances Online Audio Fűketrec (Grass-Cage) | sound poetry | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2003 | downloadable, mp3 format A négydimenziós ablak (The Four-Dimensional Window) | sound poetry | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, mp3 format Ikarosz biciklijén (On Icarus’ Bicycle) | sound poetry | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, mp3 format Kíűzetés - Jegyesség (Exile - Engagement) | sound poetry | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, mp3 format Live performances 2011 Négy fekete ló mögöttem repül (Four Black Horses Fly Behind Me); Jégmadár (Icebird); excerpts from Belső vízözön (The Deluge Inside) | poetry reading | Dzsudi Remake evening, Merlin Theatre, Budapest | Video on YouTube Performance art Most of Katalin Ladik`s performances balance on the borderline between performance art and theatre: the performance of sound poems is accompanied by theatrical body action and in many cases, the surrounding space is structured similarly to a traditional theatre. Those who examine her poetry often refer to her sound poetry performances. On the other hand, no detailed analyses have been produced about the dramaturgical characteristics of her performances, and the relations of sign systems between her poetry and performances. It is a well-reasoned choice, however, to locate her in the context of female performance artists, as Katalin Ladik uses her body and person as the medium of her art in her performances, which occupies a special position within the history of Western art. A list of performances, happenings, actions 1960s-`70s 1968 Budapest, Szentendre - Hungary | UFO | Tamás Szentjóby, Miklós Erdély, Katalin Ladik | happening 1970 Belgrade - Serbia | Pozorište Atelje 212, Podrum teatar (Theatre Atelje 212, Theatre in the Basement) | performance Zagreb - Croatia | Žanr Festival eksperimentalnog filma (Genre Experimental Film Festival - GEFF) | performance Budapest - Hungary | József Attila Művelődési Ház (Cultural Centre József Attila) | with Jenő Balaskó | literary performance Belgrade - Serbia | Dom Omladine (Youth Centre) | performance Temerin - Serbia | performance 1971 Bačka Topola - Serbia | UFO Party | performance Samobor - Croatia | Samoborski Fašnik (Carnival in Samobor) | Eros sa ovogu svijeta (Eros of This World) | UFO Party | performance Biograd - Croatia | UFO Party | performance Zagreb - Croatia | Studentski Centar (Student Centre) | performance Belgrade - Serbia | Dom Omladine (Youth Centre) | performance Zagreb - Croatia | Teatar Poezije Zagreb (Poetry Theatre Zagreb) | Četvrta dimenzija kutije (Fourth Dimension of the Box) | performance 1972 Osijek - Croatia | Annale Komorne Opere i Baleta (Annual Festival of Chamber Opera and Ballet) Zagreb - Croatia | Teatar ITD (Theatre ITD)| performance Novi Sad - Serbia | Tribina Mladih (Youth Tribune) | performance Belgrade - Serbia | Studentski Kulturni Centar (Student Cultural Centre) | Festival Expanded Media | performance Balatonboglár - Hungary | Kápolna Galéria (Kápolna Gallery) | Group Bosch+Bosch | performance 1974 Belgrade (Serbia), Student Cultural Centre / Studentski Kulturni Centar, Festival Expanded Media /performance/ 1975 Zagreb (Croatia), Student Centre Gallery / Galerija Studentskog Centra: `Eksperimenti u jugoslovenskoj umjetnosti` (Experiments of Yugoslav Art) (Group Bosch+Bosch) /performance/ Belgrade (Serbia), Student Cultural Centre / Studentski Kulturni Centar, Festival Expanded Media: `Ljubavi, Singer` (Loves, Singer) /performance/ Novi Sad (Serbia), Youth Tribune / Tribina mladih: `Change Art` /action/ Novi Sad (Serbia): `Spuštanje Novog Sada niz reku Dunav` (Floating Novi Sad Downstream the Danube) /action/ 1976 Belgrade (Serbia), Student Cultural Centre / Studentski Kulturni Centar, Festival Expanded Media: `Change Art` /action/ Zagreb (Croatia), Gallery of Contemporary Art / Galerija Suvremene Umjetnosti /performance/ 1977 Zrenjanin (Serbia), Cultural Centre / Kulturni Centar: `Poezija, fonična i vizuelna poezija Katalin Ladik` (Poetry, Phonic and Visual Poetry by Katalin Ladik) Kraków (Poland): `Phonopoetica` /performance/ Zagreb (Croatia), Information Centre / Informativni Centar: `Phonopoetica` (with Vujica R. Tucić) /performance/ Amsterdam (Netherlands), Stedelijk Museum: `Tekst in Geluid` (Text in Sound) /performance/ Belgrade (Serbia), Student Cultural Centre / Studentski Kulturni Centar: `Phonopoetica` /performance/ 1978 Kranj (Slovenia), Prešeren Theatre / Prešernovo Gledališče /performance/ Sarajevo (Bosnia and Herzegovina), Youth Theatre / Pozorište Mladih, Festival Malih i Eksperimentalnih Scena (Festival of Small and Experimental Theatre): `Četvrta dimenzija – krik` (Fourth Dimension – Scream) /performance/ Novi Sad (Serbia), Youth Tribune / Tribina mladih: `Pesnički maraton` (Poetry Marathon) /performance/ Novi Sad (Serbia), Sonja Marinković Student Club / Studentski Klub ‘Sonja Marinković’: `Čudak je ko čekiće sanja` (Weird Is the One Who Dreams About Hammers) /performance/ Würzburg (Germany), Hand Press Gallery / Handpresse Galerie: `Randkunst-Kunstrand` /performance/ Novi Sad (Serbia), National Library / Narodna biblioteka: `Umetnost se ne ponavlja, ne ponavlja, ne ponavlja...` (Art Does Not Repeat Itself, Not Repeat Itself, Not Repeat Itself...) /performance/ Zagreb (Croatia), Gallery of Contemporary Art / Galerija Suvremene Umjetnosti: `Nova umjetnička praksa 1966-1978` (New Art Practice 1966-1978) /performance/ 1979 Subotica (Serbia), Youth Centre / Dom Omladine: `Az éneklő varrógép – The Singing Sewing Machine` (with Zsolt Király) /performance/ Novi Sad (Serbia), Youth Tribune / Tribina Mladih: `The Screaming Hole – A sikoltozó lyuk` /performance/ Amsterdam (Netherlands): `One World Poetry` /performance/ Utrecht (Netherlands), Gallery ‘T Hoogt / ‘T Hoogt Galerie: `One World Poetry` /performance/ Novi Sad (Serbia), Youth Tribune / Tribina Mladih: `Mesék a hétfejű varrógépről` (Stories of the Seven-headed Sewing Machine) /performance/ 1980s-`90s 1980 Paris (France), Pompidou Centre / Centre Georges Pompidou: `Rencontres Internationales de Poésie Sonore` (International Sound Poetry Festival) /performance/ Le Havre (France), Cultural Centre of Le Havre / Maison de la Culture du Havre: `Rencontres Internationales de Poésie Sonore` (International Sound Poetry Festival) /performance/ Rennes (France), Cultural Centre of Rennes / Maison de la Culture de Rennes: `Rencontres Internationales de Poésie Sonore` (International Sound Poetry Festival) /performance/ New York City (USA), Washington Square Church, The New Wilderness Foundation: `International Sound Poetry Festival` /performance/ Baltimore (USA), School 33 Art Center, The Merzaum Collective`s Desire Productions Present: International Festival of Disappearing Art(s) /performance/ Gyula (Hungary), Castle Theatre / Várszínház, Knights’ Hall / Lovagterem: `Alice` /performance/ Belgrade (Serbia), Salon Museum of Contemporary Art / Salon Muzeja Savremene Umetnosti, Exhibition of Group Bosch+Bosch: `Orman koji ubrizgava (Injecting Closet)` /performance/ 1982 Budapest (Hungary), Cultural Centre Jókai, Studio ‘K’/ Stúdió ‘K’ Jókai Művelődési Központ: `Ladik Katalin újvidéki költő és előadóművész szerzői estje` (An Evening with Novi Sad Poet and Performer, Katalin Ladik) /performance/ Novi Sad (Serbia), Cultural Centre Petőfi Sándor / Petőfi Sándor Művelődési Ház: `Telepi esték – Ladik Katalin szerzői estje` (Evenings in Telep – with Poet Katalin Ladik) (with Ottó Tolnai, Zsolt Király) /performance/ Budapest (Hungary), Young Artists’ Club / Fiatal Művészek Klubja: `Ladik Katalin szerzői estje` (An Evening with Katalin Ladik) (with Miklós Erdély, László Beke and Zsolt Király) /performance/ Budapest (Hungary), Cultural Centre Jókai, Studio ‘K’ / Stúdió ‘K’ Jókai Művelődési Központ: `Ladik Katalin szerzői és előadói estje` (An Evening with Katalin Ladik) (with Miklós Erdély, László Beke and Zsolt Király) /performance/ Belgrade (Serbia), Museum of Contemporary Art / Muzej Savremene Umetnosti: `Verbo-Voko-Vizuelno` (`Phonopoetry` with Judita Šalgo) /performance/ Osijek (Croatia), Students’ Youth Centre / Studentski Centar Mladih, Osiječko ljeto (Summer in Osijek): `Čudak je ko čekiće sanja` (Weird Is the One Who Dreams About Hammers) /performance/ Belgrade (Serbia), Youth Centre / Dom Omladine: `Ikar u metrou” (Icarus on the Subway) (with Judita Šalgo, Selimir Radulović) /performance/ Belgrade (Serbia), Youth Centre / Dom Omladine, Beogradsko leto (Summer in Belgrade): `Ufo Party` /performance/ Kanjiža (Serbia), Literary Camp / Književna Kolonija: `Konkretna i vizuelna poezija` (Concrete and Visual Poetry) (with Vujica R. Tucić and Bob Cobbing) /performance/ Novi Sad (Serbia), Address: Istarski kej 37. sp. 8. st. Rade Šević: `Sound Poetry Performance` (with Vujica R. Tucić and Bob Cobbing) /performance/ Novi Sad (Serbia), Youth Tribune Gallery / Tribina Mladih Galerija: `Phonopoemim` – Exhibition Launch for Slavica Grkavac: tapiserije `Jokastin kompleks` (`Jocasta Complex` Tapestry) /performance/ Paris (France), UNESCO: `Guerre a la guerre` (War Against War) /performance/ Milan (Italy), UNESCO: `Guerra alla guerra` (War Against War) /performance/ Paris (France), UNESCO Pompidou Centre / Centre Georges Pompidou: `Polyphonix 5` /performance/ 1983 Vienna (Austria), Wiener Festwochen (Vienna Festival): `Mandora 1.` /performance/ Zagreb (Croatia), Gallery of Contemporary Art / Galerija Suvremene Umjetnosti: `Nova umjetnost u Srbiji 1970-1980` (New Art of Serbia 1970-1980) Belgrade (Serbia), Youth Centre / Dom Omladine: `Oluja-po motivima Šekspira` (Tempest – Based on Shakespeare) – Exhibition Launch for Slavica Grkavac: tapiserije `Jokastin kompleks` (`Jocasta Complex` Tapestry) /performance/ Belgrade (Serbia), Youth Centre / Dom Omladine: `Magic Bread` (with Paul Pignon) 1984 Glasgow (UK), Third Eye Centre, Poetsound 1984: `Mandora 1.` /performance/ Milan (Italy), (Cultural Association of) Cooperativa Intrapresa: `Milanopoesia` /performance/ Szeged (Hungary), József Attila University (Today: University of Szeged) / József Attila Tudományegyetem: `Mandora 1.` /performance/ Cogolin (France), Rencontres Internationales de Poésie Contemporaine (International Festival of Contemporary Poetry): `Mandora 1.` /performance/ Belgrade (Serbia), Cultural Centre / Kulturni Centar: `Mandora 1.` /performance/ 1985 Belgrade (Serbia), Magaza Theatre / Pozorište Magaza: `Mandora 2.` /performance/ Budapest (Hungary), Cultural Cente of Lágymányos / Lágymányosi Művelődési Otthon: `Mandora 2.` /performance/ Budapest (Hungary), Metropolitan Cultural Centre / Fővárosi Művelődési Ház: `Alice` /performance/ Zemun (Serbia), Festival Monodrame i Pantomime (Festival of Monodrama and Pantomimes): `Mandora` /performance/ Novi Sad (Serbia), ‘Sonja Marinković’Cultural Centre / Kulturni Centar ‘Sonja Marinković’, Youth Tribune / Tribina Mladih: `Mandora` /performance/ Stari Bečej (Serbia) /performance/ 1988 Szeged (Hungary), JATE Club: `Polyphonix` /performance/ Pécs (Hungary): `Alice` /performance/ Budapest (Hungary), Vigadó Chamber Hall / Vigadó Kamaraterem, Hangár Est (‘Wall of Sound’ Evening): `Alice` /performance/ 1989 Spoleto (Italy): `O Fortuna` /performance/ Nové Zámky (Slovakia): `O Fortuna` /performance/ Novi Sad (Serbia): `O Fortuna` /performance/ 1990 Novi Sad (Serbia), Sport and Activity Centre of Vojvodina / SPENS Sportski i Poslovni Centar Vojvodina: `Otkrovenje` (Revelation) (with Zoltán Pletl) /performance/ Vác (Hungary), Greek Chapel / Görög Templom, Ex-panzió 2. Festival: `Angyal/Angel` /performance/ Novi Sad (Serbia): `Seraphine Tanz` /performance/ 1993 Szentendre (Hungary), Dalmát Cellar / Dalmát pince, UHF Kisújrevue /performance/ Szeged (Hungary), JATE Club: `Alice` /performance/ Vác (Hungary), Greek Chapel / Görög Templom, Expanzió 5. Festival /performance/ 1994 Szeged (Hungary): `Performancia` with Lukács Bitskey /performance/ Zebegény (Hungary): `A helyettesítő asszony (The Substitute)` /performance/ Pécs (Hungary): `A négydimenziós ablak (The Four-dimensional Window)` with Tamás Szalay /performance/ 1995 Marseille (France), International Poetry Centre / Centre International de Poèsie: `Kassák` /performance/ 1996 Marseille (France), Meyer Gallery / Galerie Meyer: `L’ agneau de Dieu et le double` (The Lamb of God and Its Double) /performance/ Ajaccio – Corsica (France): `L’ agneau de Dieu et le double` (The Lamb of God and Its Double) /performance/ 2000s 2002 Novi Sad (Serbia), Cultural Centre of Novi Sad / Kulturni Centar Novog Sada, INFANT (International Festival of Alternative and New Theatre): `Fűketrec / Grass-cage` 2003 Novi Sad (Serbia), Chamber Theatre of Music / Kamerno Pozorište Muzike, INTERZONE Festival: `Tesla – Project` /performance/ 2004 Monza (Italy) /performance/ Salerno (Italy) /performance/ Novi Sad (Serbia), Chamber Theatre of Music / Kamerno Pozorište Muzike, INTERZONE Festival: `Tesla – Project` Budapest (Hungary), A38 Ship / A38 hajó: `Lomtalanítás` (Cleaning the House) /performance/ Budapest (Hungary), Ludwig Museum – Museum of Contemporary Art / Ludwig Múzeum – Kortárs Művészeti Múzeum: `Torony-Lomtalanítás` (Cleaning the Tower-House) /performance/ 2005 Terény (Hungary), Expanzió Festival: `Angel` /performance/ 2006 Budapest (Hungary), Serbian Theatre in Hungary / Magyarországi Szerb Színház / Srpsko Pozorište u Mađarskoj: `Tesla`, /audio-visual oratorio/ Otterlo (Netherlands), Kröller-Müller Museum: `Change Art` /action/ Amsterdam (Netherlands): `Tesla` /performance/ Novi Sad (Serbia), Sport and Activity Centre of Vojvodina / SPENS Sportski i Poslovni Centar Vojvodina, Inventors Association of Vojvodina, TeslaFest: `Tesla` /performance/ 2007 Nové Zámky (Slovakia), Art Gallery / Galéria Umenia: `Gyakorlatok üres húrokon – Kassák-kód` (Exercises on Empty Strings - Kassák Code) /performance/ Budapest (Hungary), Erlin Club Gallery / Erlin Klub Galéria: `Fűketrec` (Grass-cage) /performance/ Budapest (Hungary), Mu Theatre / Mu Színház: `Az Eszmélet szövedéke` (The Weave of Consciousness) (with Péter Bajka, Bern Atom Santi, Eszter Bereczky, Zsófia Varga) /performance/ Verőce (Hungary), Ekszpanzió XX Festival: `Tesla, Audio-visual Oratorio` /performance/ Szigliget (Hungary), Artist House of the Hungarian Public Foundation for Creative Art / Magyar Alkotóművészeti Közalapítvány Alkotóháza, József Attila Kör 18. irodalmi tábora (18th Literary Camp of the József Attila Circle): `Az Eszmélet szövedéke` (The Weave of Consciousness) (with Péter Bajka, Bern Atom Santi, Eszter Bereczky, Zsófia Varga) /performance/ 2008 Budapest (Hungary), Petőfi Literary Museum / Petőfi Irodalmi Múzeum, A Szépírók Társasága V. őszi irodalmi fesztiválja – Nők a férfi birodalomban (5th Autumn Literary Festival of the Hungarian Belletrist Association – Women in a Men`s World): `Diptichon` (with Endre Szkárosi), performance Belgrade (Serbia), ARTGET Gallery – Cultural Centre Belgrade / Galerija ARTGET – Kulturni Centar Beograda (World Poetry Day): `Tesla – Homo Galacticus` /performance/ Szigliget (Hungary), József Attila Kör 20. irodalmi tábora (20th Literary Camp of the József Attila Circle): `Trip-ti-chon` (with Veronika Czapáry), performance Budapest (Hungary), Irodalmi Centrifuga (Literary Centrifuge): `Trip-ti-chon` (with Veronika Czapáry), performance Bratislava (Slovakia), Ars Poetica Medzinárodny Festival Poézie /The 6th Ars Poetica International Poetry Festival /sound poetry performance[4] 2009 Visegrád (Hungary), The Roof Terrace of King Matthias Museum / A Mátyás Király Múzeum tetőterasza, Ekszpanzió XXI Festival: “Kerub` (Cherub) /performance/ 2010s 2010 Budapest (Hungary), Gallery A22 / A22 Galéria, Tibor Papp`s Exhibition Opening: `Óraköltemény` (Poem-Clock) /performance/ Subotica (Serbia), Kosztolányi Dezső Theatre / Kosztolányi Dezső Színház: `Tesla – Homo Galacticus` /performance/ Budapest (Hungary), Millenáris Theatre / Millenáris Teátrum, Book Festival: `Szabadkőműves szex` (Freemason Sex) (with drMáriás) /performance/ Štaglinec (Croatia), `Voda` – `Water` Međunarodni Susret Umjetnika (International Art Festival): `Veliko spremanje` (Spring Cleaning) /performance/ Eger (Hungary), Small Synagogue Gallery of Contemporary Art / Kis Zsinagóga Kortárs Galéria, artAlom élőművészeti fesztivál (artAlom Performing Arts Festival): `Bukott angyalok` (Fallen Angels) /performance/ Szeged (Hungary) – Subotica (Serbia), Railway line, Kultúrcsempész Sínbusz Fesztivál (Culture-smuggler Railbus Festival): Megaphone-assisted readings by Gábor Virág, Slobodan Tišma, Gábor Lanczkor, Tamara Šuškić, Vladimir Kopicl, Katalin Ladik, Siniša Tucić, Roland Orcsik 2011 Budapest (Hungary), Kunsthalle (Palace/Hall of Art) / Műcsarnok: `Preparababrakabaré` /performance/ Marseille (France), Museum of Contemporary Art / Musée d`Art Contemporain, Poésie Marseille 2011, 8ème Festival (8th Marseille Poetry Festival, 2011): `Le Grand Ménage` (Spring Cleaning) /performance/ Târgu Mureș (Romania), National Theatre - Small Hall / Teatrul Naţional – Sala Mică, Testet öltött szavak rendezvény (Words Embodied – Event series): `Alice` /performance/ Budapest (Hungary), Mu Theatre / Mu Színház, Ismeretlen kutatása improvizációs alkotóműhely (Searching the Unknown – Improvisational Workshop): `Hangmozdulat` (Sound Movement) (with Kati Dombi) /performance/ 2012 Budapest (Hungary), Hungarian Writers` Association / Magyar Írószövetség: XXIV. Ekszpanzió Festival, `Idézet` Szimpozion és Kiállítás (`Quotation` Symposium and Exhibition): `Ásó, kapa, nagyharang` (`Till Death` lit.: Spade, Hoe and Bell) /performance/ Komárom (Hungary), Fort Monostor – Film Museum / Monostori Erőd – Filmmúzeum, Mediawave 2012 Festival: `Nagytakarítás` (`Spring Cleaning`) /performance/ Łódź (Poland), MS2 – Lodz Museum of Art / MS2 – Muzeum Sztuki w Łodzi: `Alicja w krainie kodów` (Alice in Codeland) /performance/ Budapest (Hungary), Address: 8th district, Pál street 6.: Gödör bújócska – irodalom, zene, film, tánc, színház, beszélgetés (Gödör Club Hide-and-seek – literature, music, film, dance, theatre, discussions) /sound poetry performance/ Ottawa, Ontario, Canada, City Hall Art Gallery, A B Series Workshop: `Nagytakarítás` (`Spring Cleaning`) /performance/ Ottawa, Ontario, Canada, Arts Court Theatre, A B Series: `Alice Kódországban` (`Alice in Codeland`) /performance/[5] 2013 Budapest (Hungary), Óbudai Társaskör, Kassák Museum, Kassák Year: `Alice Kódországban` (Alice in Codeland) /performance/[6] Hvar (Croatia), 17th International Festival of Radio Plays and Documentary Radio Dramas PRIX MARULIĆ, „Tesla. Homo Galacticus” /performance/ Székesfehérvár (Hungary), Vörösmarty Theatre Studio, Contemporary Art Festival: `Alice Kódországban` (Alice in Codeland) /performance/[7] Budapest (Hungary), Fuga, Autonómia Filmklub 5, „I Belong to the Band”: Katalin Ladik`s voice on „poets of the absurd on chalk”[8] 2014 Százhalombatta (Hungary), Katalin Ladik - Endre Szkárosi, Slam Poetry /performance/ Budapest (Hungary), Mika Tivadar Vigadó, JazzaJ, Katalin Ladik – Jean Michel van Schowburg, Katalin Ladik – Zsolt Sőrés, „Sounds to Go” (Hangok elvitelre) /performance/ [9] 2015 Eger (Hungary), Templom Gallery, artAlom Live Art Festival 2015: `Tranzit Zoon`, performance Gothenburg (Sweden), Gothenburg Book Fair `Tranzit Zoon`, performance Vienna (Austria), Campus AAKH Hof 7, Universität Wien, `Singende Schnittmuster – Singing Dress Pattern`, lecture-performance, multimedia slide-show 2016 Poreč (Croatia), Behind the Scenes with Katalin Ladik! Artists on Vacation: `The Sounds of a sewing machine`, Circe di Parenzo” /performance/,[10][11] Budapest (Hungary), MÜSZI, @Transart Communication, Katalin Ladik & Zsolt Sőrés „Alchemical Wedding” (Alkímiai nász) /performance/ 2016 Milano (Italy), FM Centre for Contemporary Art, Non-Aligned Modernity. Eastern-European Art from the Marinko Sudac Collection, “Tranzit Zoon” /performance/ 2017 Athens (Greece), Oval Staircase, Megaron – the Athens Concert Hall, All the In-Between Spaces, Concept and direction by: Paolo Thorsen-Nagel, “Follow me into mythology” /performance/ Budapest (Hungary), Urania National Film Theatre, Janus Pannonius Grand Prize for Poetry 2017 Festivities of Hungarian Pen Club. Katalin Ladik: Sound Performance based on Concrete Poems of Augusto de Campos Limassol (Cyprus), Theatro Ena, SARDAM Mixed-media Literary Festival 5th edition, „Live Lecture” /solo sound poetry performance/ Nicosia (Cyprus), Artos Foundation, SARDAM Mixed-media Literary Festival 5th edition „Live Lecture” /solo sound poetry performance/ Limassol (Cyprus), SARDAM Mixed-media Literary Festival 5th edition, `Spring Cleaning`, performance/ Limassol (Cyprus), SARDAM Mixed-media Literary Festival 5th edition, „Wall(ed)”, aRttitude Site-specific dance performance, Katalin Ladik (live sound and voice). Budapest (Hungary), Trafó, „Alice in Codeland” /multimedia performance/ Vienna (Austria), Lobby of Hotel Prinz Eugen, Erste Bank Publication Presentation „Sound Poems” /live performance/ Novi Sad (Serbia), Museum of Contemporary Art Voivodina (MSUV), „K.A.T (Culture – Activism – Theory) Conference”, „Creative Transitions”/live lecture, multimedia and sound poetry performance/ Novi Sad (Serbia), Bulevar Books, „TraNSporteur multilingual poetry” /poetry reading/ Lodz (Poland), House of Literature, „Puls Literary Festival, 2017, Hungarian Day”, „Sounds in Lodz” / live lecture, multimedia performance and live sound poetry performance/ 2018 Berlin (Germany), neue Gesellschaft für bildende Kunst (nBgK), `Alice in Codeland`, multimedia performance Berlin (Germany), Akademie der Künste, „Underground und Improvisation”, „Follow me into Mythology” /live lecture and soloperformance/ Berlin (Germany), Akademie der Künste, „Underground und Improvisation”, „Desire of Touch” /Duoperformance with Natalia Pschenitschnikova/ Budapest (Hungary), Mersz Klub, „Túlélni a documenta 14-et” (Surviving documenta 14) /live lecture and soloperformance/ Budapest (Hungary), Hungarian University of Fine Arts, „Túlélni a documenta 14-et” (Surviving documenta 14) /live lecture with Emese Kürti/ Budapest (Hungary), Közkincs Könyvtár, `MŰVÉSZ + NŐ` (ARTIST + WOMAN), „Feminizmus és művészet ma?” (Feminism and Art Today?), „Túlélni a documenta 14-et” (Surviving documenta 14) /live lecture/ Belgrade (Serbia), Cultural Center of Belgrade, `Spoken Word, World Poetry Day` /poetry reading/ Belgrade (Serbia), Cultural Center of Belgrade, `Spoken Word, World Poetry Day`, `Alice in Codeland` /multimedia performance/ Zagreb (Croatia), „Showroom of Contemporary Sound”, „Transitions” /live lecture/ Rome (Italy), Falconieri Palace (Hungarian Academy in Rome), „Fountains of Rome - Mouth to Lung!” /live lecture and sound performance/ Budapest (Hungary), Három Holló – Drei Raben, „Antracit szájrúd (Antracit mouthpiece) /sound poetry performance/ Berlin (Germany), Akademie der Künste, `19. poesiefestival berlin 2018, Weltklang – Night of Poetry`, sound poetry performance Berlin (Germany), German Centre for Poetry (Haus f’ür Poesie), `lyrikline - Listen to the Poet`, poetry reading and live voice recordings for the archive Concerts, musical performances (selection) Opatija (Croatia), 1969: Jugoslovenska muzička tribina (Yugoslav Music Tribune) (Ernő Király: Refleksija) Opatija (Croatia), 1970: Jugoslovenska muzička tribina (Yugoslav Music Tribune) (Ernő Király: Refleksija; Branimir Sakač: Bellatrix - Alleluja) Novi Sad (Serbia), 1970: Muzika i Laboratorija (Music and Laboratory) (with Ernő Király) Osijek (Croatia), 1970: Annale komorne opere i baleta (Annual festival of chamber opera and ballet) Zagreb (Croatia), 1971: Muzički biennale (Music Biennale – International Festival of Contemporary Music) (MBZ Radionica/Workshop II with Ernő Király, et al.; Chamber Music - Branimir Sakač: Bellatrix - Alleluja) Dubrovnik (Croatia), 1971: Dubrovačke ljetne igre (Dubrovnik Summer Festival) (ACEZANTEZ Ensemble) Radenci (Slovenia), 1971: Festival sodobne komorne glazbe (Contemporary Chamber Music Festival) Munich (Germany), 1972: (Cultural Program of the 1972 Summer Olympics) (ACEZANTEZ Ensemble) Radenci (Slovenia), 1972: Festival sodobne komorne glazbe (ACEZANTEZ Ensemble) (Contemporary Chamber Music Festival) Osijek (Croatia), 1972: Annale komorne opere i baleta (ACEZANTEZ Ensemble) (Annual festival of chamber opera and ballet) Novi Sad (Serbia), 1972, ‘Radivoj Ćirpanov’ Workers’ University / Radnički univerzitet ‘Radivoj Ćirpanov’ (ACEZANTEZ Ensemble) Belgrade (Serbia), 1972, Studentski kulturni centar (Student Cultural Centre) – Festival Expanded Media (ACEZANTEZ Ensemble) Belgrade (Serbia), 1979, Dom Sindikata – BEMUS Belgrade Music Festival: “Oratorio Profano” (composer: Dušan Radić, conductor: Oskar Danon) Opatija (Croatia), 1980: Jugoslovenska muzička tribina (Yugoslav Music Tribune) Budapest (Hungary), Spiritus Noister Group, 1996, 2002, 2004, 2007, 2008, 2009, 2010, 2011, 2012 Budapest (Hungary), Italian Cultural Institute / Olasz kultúrintézet / Istituto Italiano di Cultura, Avantgárd művészetek a világban: mi lett a sorsuk? Nemzetközi tanácskozás (Avant-garde Arts in the World: What About Them? International conference): `Futurdadama (Futurdada Today)`, Spiritus Noister, 2001 Vienna (Austria), Spiritus Noister Group, 2004 Szentendre (Hungary), Spiritus Noister Group, 2009 Szekszárd (Hungary), Spiritus Noister Group, 2012 Budapest (Hungary), Művelődési Szint (MÜSZI), „@Transart Communication 2016”, „Alchimist Wedding” /concert and live sound performance with Zsolt Sőrés/ Veszprém (Hungary), House of Arts, „Alkímiai mennyegző” („Alchimist Wedding”) /concert and live sound performance with Zsolt Sőrés/ Budapest (Hungary), Müpa, UH Fest, Spiritus Noister /concert and live sound performance with Endre Szkárosi, Zsolt Sőrés, László Lenkes/ Budapest (Hungary), Kassak Museum, „Dadarabok” /concert and live sound performance with Endre Szkárosi, Zsolt Sőrés, László Lenkes/ YouTube Budapest (Hungary), 2017: Muted and silent films with live music series, I Belong To The Band vs. Berberian Sound Studio Debrecen (Hungary), MODEM, Katalin Ladik: „Határidőnapló” („Diary Book”) /concert and live sound performance with Gyula Várnai/ Veszprém (Hungary), 2018, House of Arts, „Spring Reopening, We believe in life before death”, „Claes Oldenburg: I am for an Art” /concert and live sound performance with Gyula Várnai/ Theatre As an actress Jean-Paul Sartre: The Condemned of Altona; dir. István Lányi; Ifjúsági Tribün (Tribina Mladih / Youth Tribune); Novi Sad (Serbia); 1963 Imre Sarkadi: Elveszett Paradicsom (Paradise Lost); dir. Tibor Gellér; Petőfi Sándor Művelődési Egyesület (’Petőfi Sándor’ Cultural Association); Novi Sad (Serbia); 1963 Molière: The Imaginary Invalid (Béline); dir. Ljubica Ravasi; Srpsko Narodno Pozorište (Serbian National Theatre); Novi Sad (Serbia); 1966 (Exam Piece) Sándor Guelmino: Özvegy (Widow); dir. Tibor Vajda; Echo (az Újvidéki Rádió és az Ifjúsági Tribün színpada / the joint theatre of Radio Novi Sad and the Youth Tribune); Novi Sad (Serbia); 1969 Ferenc Tóth (text) – Ernő Király (composer): Jób (Job) (Performer – Recitative); dir. István Szabó, Jr.; Népszínház / Narodno Pozorište u Subotici (National Theatre in Subotica); Subotica (Serbia); 1972 István Örkény: Macskajáték (Cats` Play) (Ilus); dir. Tibor Vajda; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1974 Peter Weiss: How Mr. Mockinpott was cured of his Sufferings (First Angel/First Nurse); dir. Radoslav Dorić; Róbert Bambach; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1974 Ödön von Horváth: Tales from the Vienna Woods (Emma); dir. Róbert Bambach; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1975 Gergely Csiky: Mukányi (Ella); dir. Mihály Virág; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1976 Valentin Kataev: Squaring the Circle (Tanya); dir. Tibor Vajda; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1977 Molière: Dom Juan or The Feast with the Statue (Mathurine); dir. Dušan Sabo; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1978 Anton Pavlovich Chekhov: Three Sisters (Masha); dir. György Harag; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1978 Ödön von Horváth: Tales from the Vienna Woods (Emma); dir. Péter Telihay; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1978 Anton Pavlovich Chekhov: The Cherry Orchard (Charlotta Ivanovna); dir. György Harag; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1979 Ottó Tolnai: Végeladás (Clearance Sale) (Mrs Csömöre); dir. Mihály Virág; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1979 Gyula Hernádi: V.N.H.M. Szörnyek évadja (V. N. H. M. - Season of Monsters); dir. Miklós Jancsó; Summer Theatre in Gyula; Várszínház; (Hungary); 1980 Edward Albee: Everything in the Garden (Cynthia); dir. Tibor Vajda; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1980 Angelo Beolco (Il Ruzzante): La Betia; dir. Radoslav Dorić; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1981 Ottó Tolnai: Bayer Aspirin (The Actress); dir. Miklós Jancsó; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1981 Ferenc Deák: Nirvana (Csontos Vali); dir. István Szabó Jr.; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1981 Bertolt Brecht: Baal (Emilie); dir. Milan Belegišanin; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1983 Dezső Kosztolányi: Anna Édes ( Mrs Druma); dir. György Harag; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1983 Alexander Vvedensky: Jelka kod Ivanovih (Christmas at the Ivanov’s) (Mother Puzirjova); dir. Haris Pašović; Akademsko Pozorište “Promena” (“Change” Academic Theater); Novi Sad; (Serbia); 1983 Mihály Majtényi: Harmadik ablak (The Third Window) (Mrs Lódi); dir. György Hernyák; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1984 Alfred Jarry: Ubu Roi (Mama Ubu); dir. Tibor Csizmadia; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1984 Gyula Gobby Fehér: A Duna menti Hollywood (Hollywood by the Danube) – Multimedia Performance About the Life of Ernő Bosnyák (The Baron`s Lover); dir. Károly Vicsek; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1985 Ivo Brešan: Anera (Anera); dir. Dimitar Stankoski; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1985 Peter Shaffer: Equus (Hesther Salamon); dir. Tibor Vajda; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1985 Howard Barker: The Castle (Skinner); dir. David Gothard; Népszínház / Narodno Pozorište u Subotici (National Theatre in Subotica); (Serbia); 1986 Friedrich Dürrenmatt: The Visit (First Woman); dir. Radoslav Dorić; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1986 István Örkény: Forgatókönyv (Screenplay) (Mrs Littke); dir. Ljubisa Georgievski; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1986 István Örkény: Tóték (The Tót Family) (Mrs Tót); dir. Gábor Székely; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1987 Edward Albee: A Delicate Balance (Julia); dir. Mihály Virág; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1987 Jordan Plevnes: „R” (Katerina); dir. Ljubisa Georgievski; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1987 Johann Wolfgang von Goethe: Clavigo (Soffe); dir. Vladimir Milcin; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1988 Samuel Beckett: Happy Days (Winnie); dir. Radoslav Lazić; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1988 Henrik Ibsen: An Enemy of the People (Mrs Stockmann); dir. Želimir Orešković; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1989 Ferenc Molnár (Franz Molnar): Liliom (Mrs Muskát); dir. László Babarczy; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1990 Ede Tóth: A falu rossza, avagy a negyedik ablak (The Village Rogue; Or, the Fourth Window) (Mrs Tarisznyás); dir. Hernyák György; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1990 Ottó Tolnai: Paripacitrom (lit. Steed dung) (Krisztina); dir. Péter Tömöry; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1991 Marcel Achard: L`Idiote (A Shot in the Dark) (Chief Inspector`s Wife); dir. Tibor Vajda; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1991 Bertolt Brecht: Mother Courage and Her Children (Mother Courage); dir. Lajos Soltis; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1991 Józsi Jenő Tersánszky: Kakuk Marci (Her Ladyship); dir. Lajos Soltis; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1992 Jean Anouilh: The Orchestra (Cello); dir. Voja Soldatović; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1992 Péter Nádas (text) – László Vidovszky (composer): Találkozás (Encounter) (Mária); dir. András Éry-Kovács; Shure Studio; Budapesti Kamaraszínház (Chamber Theatre in Budapest); (Hungary); 1997 Boris Vian: Vercoquin et le Plancton (Vercoquin and the Plankton) (Léon Charles Miqueut sous-ingénieur principal di CNU / Sub head-engineer at CNU); dir. Róbert Csontos; Kolibri Színház (Kolibri [’Hummingbird’] Theatre); Budapest (Hungary); 1997 Sean O´Casey: Bedtime Story (Landlady); dir. Pál Kanda; Függeten Színpad III társulata (3rd Company of Independent Theatre); Kolibri Pince (Kolibri [’Hummingbird’] Cellar Theatre); Budapest (Hungary); 1998 László Najmányi: Adieu Monsieur Bloom – Cabaret Noire (Nora Barnacle); dir. László Najmányi; Les Fleurs du Mal; `The Thinking Man`s Living Theatre`; Mu Színház (Mu Theatre); Budapest; (Hungary); 2003 László Najmányi: A száműzött Joyce / The Exiled Joyce (Nora Barnacle); dir. László Najmányi; Bloomsday Festival; Szombathely; (Hungary); 2003 Radoslav Zlatan Dorić: Ne daj Bože, da se Srbi slože / Ne adj isten, szerbek egyesülnek (God Forbid That the Serbs Should Agree) (Ruska); dir. Radoslav Zlatan Dorić; Magyarországi Szerb Színház / Srpsko Pozorište u Mađarskoj (Serbian Theatre of Hungary); Budapest; (Hungary); 2004 László Najmányi: Nova Necropola. Cabaret Noire (Nora Barnacle); dir. László Najmányi; Mu Színház (Mu Theatre); Budapest; (Hungary); 2004 László Najmányi: Az igazi Blum (The Real Blum /Bloom/) (Nora Barnacle); dir. László Najmányi; ReJoyce Festival; Szombathely; (Hungary); 2004 György Baráthy: Origami (I Woman); dir. György Baráthy; Artéria Színházi Társaság (Theatre Company “Artéria”); RS9 Studio Theatre; Budapest; (Hungary); 2005 As a director The Last Chapter by Navjot Randhawa, performed by the‘Theatre of Roots and Wings’ and Punjab Sangeet Natak Akademi in Punjabi at the Randhawa Auditorium, Chandigarh (Punjab, India); 2014.[12] Everything She Wants: Amrita and Boris by Navjot Randhawa and Jim Sarbh, Gaiety Theatre, Shimla, India; 2016,[13] The Mirage Yoga Studio, Andretta Arts, Andretta, India, 2016; M.L. Bhartia Auditorium, Alliance Francaise, New Delhi, India, 2016; Punjab Kala Bhawan, Chandigarh, India, 2016; Punjab Naatshala (Punjab Theatre), Amritsar, India, 2016 Everything She Wants: Amrita and Boris with Navjot Randhawa; Sher-Gil Cultural Centre, Indian Embassy, Budapest (Hungary), 2017 [14] Fritz Wine House, Szekszárd (Hungary), 2017; National Film Theatre, Budapest (Hungary), 2017; Laffert Kúria, Dunaharaszti (Hungary), 2017; Municipal Library, Zebegény (Hungary), 2017. Films Feature films Eduard i Kunigunda (Eduard and Kunigunda) (television adaptation of Renato de Grandis’ musical play), dir. Petar Teslić (1972, Serbian, Belgrade TV 2) (Kunigunda) Dübörgő csend (1978) on IMDb (Thundering Silence), dir. Miklós Szíjj (Hungarian) (Eta) Szetna, a varázsló (1980) on IMDb (Setna the Wizard), dir. András Rajnai (Hungarian) (Isis) Gulliver az óriások országában (1980) on IMDb (Gulliver in the Land of Giants), dir. András Rajnai (Hungarian) (Lady in attendance) Aelita, dir. András Rajnai (1980, Hungarian)[15] Atlantis, dir. András Rajnai (1980, Hungarian) (The Lady of Atlantis) Chekhov: The Cherry Orchard (televised theatrical performance), dir. György Harag (1982, Hungarian, produced in Yugoslavia, Novi Sad Television) (Charlotta Ivanovna) Chekhov: Three Sisters (televised theatrical performance), dir. György Harag (1982, Hungarian, produced in Yugoslavia, Novi Sad Television) (Masha) A világkagyló mítosza (The Myth of the World Shell), dir. András Rajnai (1982, Hungarian) Bábel tornya (The Tower of Babel), dir. András Rajnai (1982, Hungarian) (the Priestess Lagasa) Héroszok pokoljárása (The Heroes’ Journey Through the Underworld), dir. András Rajnai (1982, Hungarian) (Anna) Fajkutyák ideje (lit. The Time of Purebred Dogs), dir. Károly Vicsek (1984, Hungarian, produced in Yugoslavia) Ujed andjela (1984) on IMDb (Angel`s Bite), dir. Lordan Zafranović (Croatian) (Žena) Késdobáló (slang: Pub, lit. Knife-thrower), dir. Károly Vicsek (1984, Yugoslavian - Hungarian) Ekran sneži (1985) on IMDb, dir. Miljenko Dereta (Serbian) Napóleon (1989) on IMDb (Napoleon), dir. András Sólyom (Hungarian) (Leticia) Granica (1990) on IMDb (Border), dir. Zoran Maširević (Yugoslavian – Serbian – Hungarian) Sex-partijski neprijatelj br. 1 (1990) on IMDb (Sex, the Nr 1 Enemy of the Party), dir. Dušan Sabo (Bosnian) (Žuža) A nagy fejedelem (1997) on IMDb (The Great Prince), dir. Mária Sós (Hungarian) (The scientist’s wife) A szivárvány harcosa (2001) on IMDb (Rainbow`s Warrior), dir. Péter Havas (Hungarian) (Old Ms Sofia - voice) Kolorádó Kid,(2010) on IMDb, dir. András Vágvölgyi B. (Hungarian) Berberian Sound Studio,(2012) on IMDb, dir. Peter Strickland (English) (Resurrected Witch) Short films Castrati, dir. Domokos Moldován (1972, Hungarian, Balázs Béla Studio, Budapest) (Bald Medium) O-Pus, dir. Attila Csernik (1973) (with Katalin Ladik’s Sound Project) Csendélet hallal és más tragikus momentumokkal (2005) on IMDb (Still Life with Fish and Other Tragic Elements), dir. Natália Jánossy (Hungarian) (Agáta) Deda Kovač - Grandpa Kovač (2011) on IMDb, dir. Milica Đjenić (Serbian, Beograd-Lajpcig Express) (Rozi) Recitatives Ahol kialszik a világ (1989) on IMDb (Where the World Goes Out) (based on Kalandozás a tükörben (Adventures in the Mirror) by János Pilinszky), dir. Károly Kismányoky (1989, Hungarian, Pannonia Film Studio) A párduc (The Panther), (Short animated film set to Rilke’s poem), dir. András Fiath (1998, Hungarian) Medea (animated study), dir. Zsófia Péterffy (2007) Örökre való / For Ever, dir. Katalin Riedl (2008-2010) Documentary Tanuljunk magyarul (Let`s Learn Hungarian), dir. Károly Vicsek (1979, Serbian - Hungarian, Novi Sad Television), (language teaching series) Katalin Ladik - Bogdanka Poznanović (1980, Serbian-Hungarian, Akademija Umetnosti Novi Sad – Novi Sad Art Academy), (Documentary about Katalin Ladik) Monodráma születik (A Monodrama is Born), dir. Gyula Radó (1981, Hungarian, Szegedi TV), (Documentary about Katalin Ladik) Ez már nem én vagyok (This Isn`t Me Anymore), dir. Gyula Radó (1982, Hungarian, Szegedi TV), (Documentary about Katalin Ladik) Krleža u videomedijima 5.: TV-usporedbe Adam i Eva (Krleža in Video-Medium 5: TV Comparisons of Adam i Eva), dir. Mario Fanelli, (1984, Croatian, TV Zagreb), (performer, Eva), (documentary series) Bukott angyal (Fallen Angel), dir. Jenő Hartyándi (1992, Hungarian - Serbian, Mediawave) (performance-recording) Valahol Közép-Európában (Somewhere in Central Europe), dir. István Grencsó, Jenő Hartyándi (1993, Hungarian – Serbian) (Documentary) Amarissima: Katalin Ladik i novosadska umetnička scena sedamdesetih (Amarissima: Katalin Ladik and the Novi Sad Artistic Scene in the Seventies), dir. Milica Mrđa-Kuzmanov (1999, Serbian), (Documentary about Katalin Ladik’s art) Százféle szerelem (A Hundred Kinds of Love) (2002, Hungarian), (the poems of Éva Saáry are read by Katalin Ladik), (Documentary about Éva Saáry) A sikoly ars poétikája - Ladik Katalin portréfilm (The Ars Poetica of the Scream – Katalin Ladik`s Portrait), dir. Kornél Szilágyi, (2012, Hungarian) (Documentary about Katalin Ladik) (trailer) Sound Cage: A Portrait of Katalin Ladik, dir. Kornél Szilágyi (Igor Buharov), (2012, Hungarian with English subtitles) (Documentary about Katalin Ladik) A legismertebb magyar, dir. Gábor Tóth, HírTV (Documentary about Amrita Sher-Gil and the play Everything She Wants directed by Katalin Ladik and performed by Navjot Randhawa at the Indian Embassy, Budapest (2017) Writer’s Credit Sámán (Shaman), dir. Pál Zolnay (1977, Hungarian, written by the director using poems of Attila József, László Nagy, Sándor Weöres és Katalin Ladik) Behind the Eye, dir. Sebő Kovács (1999, Hungarian, based on Katalin Ladik’s poem: Vers a szerelmes piócáról / The Poem of the Leech in Love) Radio plays Writer and performer Furcsa, aki darazsakról álmodik (Strange Is the One Who Is Dreaming About Wasps), 1982, Magyar Rádió Budapest (Hungarian Radio). Alex Avanesian, Imre József Katona and Katalin Ladik. Furcsa, aki darazsakról álmodik (Strange Is the One Who Is Dreaming About Wasps), 1985, Radio Novi Sad (Serbia). Tibor Vajda and Katalin Ladik. Bukott angyalok (Fallen Angels), 1992, Radio Novi Sad (Serbia). Tibor Vajda. Fűketrec (Grass-Cage), 2002, Radio Novi Sad. Tibor Vajda and Katalin Ladik. Tesla Project, 2003, Radio Novi Sad (Serbia). Tibor Vajda. Élhetek az arcodon? (Can I Live on Your Face?), 2012, Hungarian Radio, script by Otília Cseicsner, directed by Kornél Szilágyi A víz emlékezete (The Memory of Water), Rádiószínház, Hungarian Radio (Kossuth Rádió), directed by Otília Cseicsner, 27 June 2017, 21:30 Radio Theatre: „Ladik Katalin: Hide-and-Seek, Variations of The Old Hungarian Lamentations of Mary” (Bujócska, Ómagyar Márai-siralom variációk), Magyar Rádió (Hungarian Radio), Kossuth Rádió, radio program editor: Otilia Cseicsner Performer Bertolt Brecht: Az árja-kaszt magánélete (The Private Life of the Master Race; alt. title for Fear and Misery of the Third Reich) (Woman), dir. Tibor Gellér, Radio Novi Sad (Serbia), 1963 Miodrag Djurdjević: A csavargó meg ők ketten (The Vagabond and the Two of Them) (the Girl), dir. István Varga, Radio Novi Sad (Serbia), 1963 Miklós Gyárfás: Kisasszonyok a magasban – Férfiaknak tilos (Young Ladies Up High – No Men Allowed) (Júlia, who is barely even a young lady), dir. Tibor Gellér, Radio Novi Sad (Serbia), 1964 Lászó Kopeczky: Harangszó előtt (Before the Bell Rings) (Flóra), dir. István Varga, Radio Novi Sad (Serbia), 1964 Leon Kruczkowski: A kormányzó halála (Death of the Governor) (Silvia), (adapted by Iván Horovitz), dir. István Varga, Radio Novi Sad (Serbia), 1964 Mikhail Tonecki: Találka a „Mese” kávéházban (A Date in Café Tale) (Waitress), dir. Tibor Gellér, Radio Novi Sad (Serbia), 1964 János Herceg: Mindenkinek van egy álma (Everyone Has a Dream) (performer), dir. Tibor Gellér, Radio Novi Sad (Serbia), 1965 Aleksandar Obrenović: A tegnapi nap (Yesterday) (performer), dir. István Varga, Radio Novi Sad (Serbia), 1966 Erskine Caldwell: Asszonyi sorsok (This Very Earth) (Vicky), (adapted by Jasmina Egrić), dir. Tibor Gellér, Radio Novi Sad (Serbia), 1966 Miroslav Mitrović: Még szemerkél az eső (The Rain Is Still Dripping) (Announcer), dir. Gellér Tibor, Radio Novi Sad (Serbia), 1966 Momo Kapor: III. Olivér teremőre (The Guard of Oliver III) (performer), dir. Tibor Gellér, Radio Novi Sad (Serbia), 1966 Dušan Raksandić: Muratról, Pepekről, Angyeláról és rólam (About Murat, Pepek, Andjela and Me) (the Professor’s Wife), dir. Tibor Gellér, Radio Novi Sad (Serbia), 1967 Günter Eich: Carmilla meg én (The Other and I; orig. Die Andere und Ich) (performer), dir. László Szilágyi, Radio Novi Sad (Serbia), 1967 Marguerite Duras: Andesmas úr délutánja (The Afternoon of Mr Andesmas) (Valérie), (adapted by Milan Topolavčki) dir. László Szilágyi, Radio Novi Sad (Serbia), 1967 Miloslav Stehlík: Bizalomvonal (Helpline) (Telephone Assistant), dir. István Varga, Radio Novi Sad (Serbia), 1967 Sead Fetahagić: Körbe, körbe, karikába (Round and Round) (Mira), dir. István Varga, Radio Novi Sad (Serbia), 1967 Alessandro De Stefani: Csónak jön a tavon (A Boat Approaches on the Lake – Una barca viene dal lago) (Anna Marabini), (adapted by Iván Horovitz) dir. László Szilágyi, Radio Novi Sad (Serbia), 1968 Michal Tonecki: Az ötödik (The Fifth) (a Lány szerepében), dir. Gusztáv Barlay, Radio Novi Sad (Serbia), 1968 József Sulhóf (text), ed. by Ernő Király: Tavaszi bokréta dalest (Spring Bouquet – An Evening of Songs) (Announcer), Radio Novi Sad (Serbia), 1968 Magda Szabó: A rab (The Prisoner) (Zsuzsanna Kazinczy), dir. Frigyes Marton, Radio Novi Sad (Serbia), 1968 Aldo Nicolai: Éljen az ifjú pár! (Long Live the Newlyweds!) (Woman), dir. Tibor Vajda, Radio Novi Sad (Serbia), 1969 Ferenc Deák: Apoteózis (Apotheosis) (Recitative) (performer), dir. Tibor Vajda, Radio Novi Sad (Serbia), 1969 Boris Palotai: Öröklakás (Condominium) (Klára), dir. László Szilágyi, Radio Novi Sad (Serbia), 1969 Endre Fejes: Vigyori (Grinner) (Girl), dir. István Varga, Radio Novi Sad (Serbia), 1970 Eugène Ionesco: A kopasz énekesnő (The Bald Soprano), dir. László Szilágyi, Radio Novi Sad (Serbia), 1970 Pál Saffer: A csend (The Silence) (Lidia), dir. Tibor Vajda, Radio Novi Sad (Serbia), 1970 Mihály Majtényi: A száműzött (The Exile) (Sibylla), dir. István Varga, Radio Novi Sad (Serbia), 1971 Gerich Endre Művészestje: Azért is maradok...! (An Evening with Endre Gerich: I Say I’m Staying...!) (performer) dir. László Szilágyi, Radio Novi Sad (Serbia), 1971 Silvia Andrescu – Theodor Manescu: Ismeretlen kedvesem (My Unknown Beloved) (Girl), dir. Tibor Vajda, Radio Novi Sad (Serbia), 1971 Aleksandr Solzhenitsyn: Gyertyaláng a szélben (Candle in the Wind) (Anni), dir. Árpád Benedek, Radio Novi Sad (Serbia), 1972 És mi lesz tavasszal (What Will Happen in the Spring?) (comedy night) (performer), dir. Frigyes Marton, Radio Novi Sad (Serbia), 1972 Mirjana Buljan: Jasna naplója (Jasna’s Diary) (Jasna), dir. László Szilágyi, Radio Novi Sad (Serbia), 1973 Svetislav Ruškuc: A hetvennyolcas fordulatszámú ajtó (The 78 RPM Door) (Girl), dir. István Varga, Radio Novi Sad (Serbia), 1973 Dušan Iljić: Beutazni a földet (To Travel the World) (Szitakötő /Dragonfly/, a Girl), dir. Miklós Cserés, Dr, Radio Novi Sad (Serbia), 1976 Társult humor éve (The Year of Associated Humour) (performer), dir. Róbert Bambach, Radio Novi Sad (Serbia), 1976 Szellemet idézünk! (Séance!) (performer), dir. György Turián, Radio Novi Sad (Serbia), 1977 Vidám est (A Merry Evening) (performer), dir. Sándor Sántha, Radio Novi Sad (Serbia), 1977 István Bosnyák: Szemben a bíróval (Facing the Judge) (docudrama in 7 episodes) (Ruth), dir. István Varga, Radio Novi Sad (Serbia), 1978 Henrik Bardijewski: Kis komédia (A Little Comedy) (Lady I), dir. István Vajda, Radio Novi Sad (Serbia), 1978 László Nemes: Szerencseszerződés (Contract of Luck) (adapted by János Borbély) (radio play series), dir. Slobodan Majak, Radio Novi Sad (Serbia), 1985 Ottó Tolnai: Bayer Aszpirin (Bayer Aspirin) (The Actress), dir. Orsolya Lehoczky, Hungarian Radio / Magyar Rádió (Hungary), 1997 (monodrama) Iris Disse: Álmodott idő – 1956 (Dreamt Time – 1956), dir. Iris Disse, Radio Kossuth / Kossuth Rádió (Hungary), 2007 (Marika, the author`s alter ego) Artworks in permanent public and private collections Barcelona (Spain): MACBA – Museum of Contemporary Art in Barcelona / Museu d’Art Contemporani de Barcelona (18 collages: visual poetry and music scores, 1971-1978) Budapest (Hungary): Petőfi Literary Museum / Petőfi Irodalmi Múzeum (9 works of visual poetry – typewritten text on paper, photograph, collages of cardboard and collages of music score, 1976–1977, Aki miatt a harang szól (For Whom the Bell Rings) – In Memoriam Lajos Kassák collage, 1987) Belgrade (Serbia): Museum of Contemporary Art in Belgrade / (MSUB) Muzej Savremene Umetnosti, Beograd (Poemim photo, 1978) New York (USA): MoMA, The Museum of Modern Art (Novi Sad Project documentation, Wow Special Zagreb Issue, 1975) Budapest (Hungary): Ludwig Museum – Museum of Contemporary Art / Ludwig Múzeum – Kortárs Művészeti Múzeum (Photographs, Poemim series) Vienna (Austria): Kontakt Collection – The Art Collection of Erste Group / Kontakt – Die Kunstsammlung der Erste Group (5 items of the “Ausgewählte Volkslieder”(Selected Folk Songs) series (1973-1975); 5 other visual poetry and music scores; 12 stamps; the 48 remaining photographs of Change Art – a performance documentation 1975; two copies of the Phonopoetica SP album 1976) Croatia – Marinko Sudac`s Private Collection (photo documentation for performances, gramophone recording, 1968–89) Miami (USA): Sackner Archive of Visual and Concrete Poetry (4 postcards – mail-art – and documentation, 1977-1981) Belgrade (Serbia): Trajković Collection (Blackshave Poem – Zagreb performance, photo document, 1978) Chicago (USA): School of the Art Institute of Chicago – Joan Flasch Artist`s Book Collection (Poetical objects of the Urbanical Environment, 1976) Exhibitions Solo exhibitions 1973 Belgrade (Serbia), Student Cultural Centre Gallery / Galerija Studentskog Kulturnog Centra 1976 Zagreb (Croatia), Photography, Film and Television Centre / Centar za fotografiju, film i televiziju: `Visual Poetry – Music Score` (visual poems, collages) Novi Sad (Serbia), Youth Centre – Art Gallery / Likovni Salon Tribine Mladih 1977 Zrenjanin (Serbia), Cultural Centre / Kulturni centar: `Visual Poetry – Music Score` (visual poems, collages) Zagreb (Croatia), Cultural and Information Centre / Centar za Kulturu i Informacije: `Visual Poetry – Music Score` (visual poems, collages) 1979 Budapest (Hungary), Young Artists’ Club / Fiatal Művészek Klubja: `Visual Poetry - Music Scores` (visual poems, collages) 2007 Budapest (Hungary), Erlin Club Gallery / Erlin Klub Galéria (visual poems, collages) 2010 Novi Sad (Serbia), Museum of Contemporary Art in Vojvodina / Muzej Savremene Umetnosti Vojvodine (MSUV): Retrospektivna Izložba 1962–2010. Moć Žene: Katalin Ladik (Retrospective Exhibition 1962–2010 The Power of a Woman: Katalin Ladik) (Curated by: Dragomir Ugren) 2011 Székesfeh