BEOBOOK, 2011. 414 strana. Lepo očuvana, nedostaje prvi prazni list, ima posvetu autora na predlistu i sasvim malo oštećenje rikne. “Deo afričkog neba” je roman koji opisuje stvarne dogadjaje u životu Jovana, diplomiranog geologa iz Beograda, koji je početkom devedesetih godina prošlog veka otišao u Južnoafričku Republiku u potrazi za boljim životim. Po dolasku u daleku zemlju, Jovana splet događaja vodi daleko od cilja i primorava ga da se snalazi na razne, često opasne načine. Kako je vreme prolazilo, menjaju se njegovi stavovi o životu i počinju često bolne ali i komične promene u nekog drugog mladića koji je ostao bez snova koji su ga doveli u tu daleku zemlju Želja da ostvari svoj cilj, posao u struci i profesonalnu karijeru vodi ga od betonske džungle Johanesburga gde život često vredi koliko i paket droge ili kožna jakna, do nepoznate i nepristupačne divljine severa Namibije u kojima je junak ove knjge živeo sa afričkim plemenima i za vladu Namibije trazio vodu. Ovaj roman opisuje urbanu i divlju Afriku na realan i surov način, bez ulepšavanja i patetike, i tera čitaoce das a Jovanom idu do samog kraja.

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Ne smaraj - Đoakim Ruis Miljet Izdavač: Magnus Godina izdanja: 2020 Broj strana: 186 Format: 21 cm Povez: Broširani Priča o đacima jedne srednje škole na periferiji Barselone i njihovim profesorima, roman o mladima na ivici zrelog doba, priča o jaknama i motorima, mišićima i sitnim lopovlucima, prvim seksualnim iskustvima i razočarenjima… Kultni roman španskog pisca, galeriste i izdavača Đoakima Ruisa Miljeta (1955).

Od autora Njujork tajms bestselera Crvena, bela i kraljevski plava stiže nam nova romantična komedija koja će izbaciti čitaoce iz koloseka... Za ciničnu dvadesettrogodišnju Ogast preseljenje u Njujork je trebalo da potvrdi da je ona u pravu: da magija i ljubavne priče sa filma ne postoje i da je jedini mudar način da korača kroz život – da to čini sama. Ona ne može da zamisli da bi konobarisanje u palačinkarnici koja radi 24 sata i useljenje sa veoma čudnim cimerima to ikako moglo promeniti. Kao ni da svakodnevno putovanje podzemnom železnicom može biti bilo šta više od dosadnog mučenja praćenog električnim kvarovima. Ali u vozu upoznaje tu božanstvenu devojku. Džejn. Očaravajuću, šarmantnu, misterioznu, nemoguću Džejn. Grubu Džejn sa sjajnom kosom i toplim osmehom, koja se pojavljuje u svojoj kožnoj jakni da spase Ogast kad joj je to najpotrebnije. Njena simpatija iz metroa postaje najbolji deo njenog dana, ali ona ubrzo otkriva da postoji jedan veliki problem: nije da Džejn samo izgleda kao retro pankerka, ona je bukvalno prebačena iz sedamdesetih, i Ogast će morati da upotrebi sve ono što pokušava da ostavi u prošlosti kako bi joj pomogla. Možda je, ipak, vreme da počne da veruje u neke stvari... Poslednja stanica Kejsi Makviston je čarobna, seksi, velikodušna romansa u kojoj nemoguće postaje moguće dok Ogast čini sve što je u njenoj moći da spase devojku koja je izgubljena u vremenu.

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Život je lak, ne brini - Anjes Marten-Ligan Godina izdanja: 2018 Broj strana: 252 Povez: Mek Nastavak bestselera Srećni ljudi čitaju i piju kafu. Ja sam i dalje pevala svoju pesmu iz sveg glasa, dok je Feliks, koji je sakrio bocu šampanjca ispod jakne, bio prateći vokal. Otpratio me je do ulaza u zgradu u čijem su se prizemlju nalazili Srećni ljudi. Bacio je pogled na izlog. „Srećni ljudi sami odlučuju o svom životu! Sad si svoj na svome!“ Godinu dana nakon što se vratila iz Irske, Dijan je stavila tačku na burnu vezu sa Edvardom, čvrsto rešena da započne nov život u Parizu. Uz Feliksovu pomoć nastavila je da vodi svoj kafe. Upravo u kafeu Srećni ljudi čitaju i piju kafu, svojoj mirnoj luci, ona sreće Olivjea. On je ljubazan, brižan i, pre svega, razume njeno odbijanje da ponovo postane majka. Zato što Dijan zna da se nikad neće oporaviti od gubitka ćerke. Sve će, međutim, poremetiti jedan neočekivani događaj, a Dijanina uverenost da je donela ispravne odluke, za koje se toliko borila, raspršiće se poput mehura od sapunice. Hoće li imati hrabrosti da krene drugim putem? „Čitalac je ponet darom Anjes Marten-Ligan da na čudesan način održava ljubavnu napetost.“ Le Figaro „Anjes Marten-Ligan poseduje nesporan osećaj za pripovedanje.“ L`Expres

Ako nikada nije pravi trenutak, nikada nije ni pogrešan. Od autorke Njujork tajms bestselera Crvena, bela i kraljevski plava stiže nam nova romantična komedija koja će izbaciti čitaoce iz koloseka... Za ciničnu dvadesettrogodišnju Ogast preseljenje u Njujork je trebalo da potvrdi da je ona u pravu: da magija i ljubavne priče sa filma ne postoje i da je jedini mudar način da korača kroz život – da to čini sama. Ona ne može da zamisli da bi konobarisanje u palačinkarnici koja radi 24 sata i useljenje sa veoma čudnim cimerima to ikako moglo promeniti. Kao ni da svakodnevno putovanje podzemnom železnicom može biti bilo šta više od dosadnog mučenja praćenog električnim kvarovima. Ali u vozu upoznaje tu božanstvenu devojku. Džejn. Očaravajuću, šarmantnu, misterioznu, nemoguću Džejn. Grubu Džejn sa sjajnom kosom i toplim osmehom, koja se pojavljuje u svojoj kožnoj jakni da spase Ogast kad joj je to najpotrebnije. Njena simpatija iz metroa postaje najbolji deo njenog dana, ali ona ubrzo otkriva da postoji jedan veliki problem: nije da Džejn samo izgleda kao retro pankerka, ona je bukvalno prebačena iz sedamdesetih, i Ogast će morati da upotrebi sve ono što pokušava da ostavi u prošlosti kako bi joj pomogla. Možda je, ipak, vreme da počne da veruje u neke stvari... Poslednja stanica Kejsi Makviston je čarobna, seksi, velikodušna romansa u kojoj nemoguće postaje moguće dok Ogast čini sve što je u njenoj moći da spase devojku koja je izgubljena u vremenu.

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Knjiga praznika - Marko Pogačar Izdavač: Multimedijalni institut Godina izdanja: 2021 Broj strana: 64 Format: 19 cm Povez: Broširani Ptičji šabat Ušao sam u jezik zečeva kao u kišnu šumu, brz, klizav od suza s prvom zorom i sretan: rosa u mojim ušima bijaše krvava. Krave su podlegle ukazu lišća, suhom i šuštavom, a pod njima je na zemlju polegla trava, krijući ljubavnike. Svako zrno i svaki zamak i svako tane tamno od smrti znalo je, i bilo također sretno. Dan što je upravo otpočeo bio je Ptičji Šabat. I stvarno, iako je očito bilo proljeće, zrakom nije letjelo ništa. Podrazumijeva se da je to ništa suženo: vjetar je vio sjemenke, pelud ludovao, prugasta konjska smrt općila je s plavom vodendjevojčicom, kao da nema ničega prečeg od sočne zračne jebačine, a gore, visoko gore nad svim je gorio opsceni helikopter. Iako je po pitanju ptica na snazi posve izvjesno vrijedilo zatišje, sušto i samovoljno ne-prolijeće, na strani neba igralo se prljavije. Iz tijela glagola spuštali su se padobranci, kao pogrešni titlovi. Grešne misli rasipale su se poplunima i jaknama. Ustadoše tajni prinčevi tintarnica. Tamna grofovija izvjesila je svoje stjegove. I k tome šeširi: mučki šeširi – na njih je bilo strašno i pomisliti. Ti tihi vrtovi, bez traga tigra; kako da u njima šumi sloboda? Sloboda koja je, jasno, samo eskimska riječ za šumu. A ja sam ušao u jezik zečeva s jasnom namjerom: da stavim zube u službu urote jastuka, od nokta učinim nož. Gol sam, i ona rosa mi šumi u ušima. Marko Pogačar rođen je 1984. u Splitu. Objavio je trinaest pjesničkih, proznih i esejističkih knjiga, za koje je primio niz domaćih i međunarodnih nagrada i priznanja. Priredio je antologije Hrvatska mlada lirika 2014. i The edge of a page: young poetry in Croatia (2019.) Samostalne knjige prevedene su mu na desetak, a pojedinačni tekstovi na više od trideset jezika. Tekuće godine stipendist je berlinskog DAAD Künstlerprogramma.

Knjiga je kao nova. Kap veselja - Selvedin Avdić Izdavač: Književna radionica Rašić Godina izdanja: 2019 Broj strana: 147 Format: 21 cm Povez: Broširani Miran se nakon rata vratio u grad onoga dana kada je, nakon zemljotresa i velike poplave, minuo zvuk zubarske bušilice. Pokušat će živjeti mirno, u oronuloj zgradi, sa živopisnim susjedima i uspomenama, započet će ljubavnu vezu s Verenom, bivšom ženom Kralja Banana koji je uz, recimo Hondu, anđela u kožnoj jakni, samo dio moćne i neobične galerije likova romana Kap veselja Selvedina Avdića. Miranovo pripovijedanje smjenjivat će se sa sveznajućim pripovijedanjem šefa sale hotela Metalurg u gradu „kolijevci proletarijata“, a ispričana bit će priča o… teško je reći čemu sve. No, o mraku svakako, o otvorenim vratima podzemnog svijeta koji je prokuljao u ljude, o zlu koje raste i dolazi, o padu i sumraku civilizacije, o tjeskobi i paranoji, o onome od čega kao od nekog apokaliptičnog ili tamnog futura općenito, strepimo. U ovoj se knjizi susreću ontološka i psihološka pomutnja i rafinirana estetika Davida Lyncha s osobnom memorijom i nešto nostalgije za progresom i optimizmom socijalističkog razdoblja, koji je kao i sve drugo nastao na nesolidnim temeljima, na „klupku zmija“, kako to kaže inženjer rudarstva Arhitektu u romanu. Kap veselja je klupko značenja i simbola, vrh večeri i pjesma za fajrunt. Selvedin Avdić je opet napisao roman koji nadilazi horizonte iščekivanja, granice žanrova i, sasvim sigurno, koji će nadići i granice jezika na kojemu je napisan. Kruno Lokotar Selvedin Avdić rođen je 1969. godine u Zenici. Radi kao urednik online magazina Žurnal. Do sada je objavio zbirku priča „Podstanari i drugi fantomi“, romane „Sedam strahova“ i „Kap veselja“, i „intimnu monografiju“ „Moja fabrika“. Roman „Sedam strahova“ je objavljen u Bosni i Hercegovini (dva izdanja), Hrvatskoj, Srbiji, Makedoniji, Egiptu, Turskoj, Velikoj Britaniji (dva izdanja) i Danskoj, a priprema se špansko izdanje. Ušao je u širi izbor za nagradu IMPAC Dublin Award i u uže izbore za nagrade Science Fiction and Fantasy Translation Award u Kaliforniji, Jutarnjeg lista u Zagrebu i „Meša Selimović“ u Tuzli. Britanski Guardian uvrstio je roman među najbolja „paperback“ izdanja objavljena u 2014. godini. Prema motivima knjige „Moja fabrika“ napravljena je višestruko nagrađivana pozoršna predstava. Posljednji roman „Kap veselja“ do sada je objavljen u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. U pripremi su englesko i makedonsko izdanje.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Za godinu 1951 Planinarenje (takođe alpinizam)[2] je set aktivnosti koje obuhvataju uspon uz planinu, pri čemu je jedan od glavnih ciljeva osvajanje vrha. Aktivnosti vezane za planinarenje obuhvataju tradicionalne spoljno penjanje, pešačenje, skijanje, i prelaženje preko ferata.[3][4][5][6] Penjanje u sali, sportsko planinarenje i penjanje po stenama se obično isto tako smatraju planinarenjem.[7] Za razliku od većine sportova, planinarstvu nedostaju široko primenjena formalna pravila, propisi i upravljanje; planinari se pridržavaju velikog broja tehnika i filozofija kada se penju na planine.[8] Brojni lokalni alpinistički klubovi podržavaju planinare ugošćujući resurse i društvene aktivnosti. Savez alpskih klubova, Međunarodna federacija za penjanje i planinarenje (UIAA), je svetska organizacija za planinarenje i penjanje, priznata od strane Međunarodnog olimpijskog komiteta.[9] Nematerijalno kulturno nasleđe Alpinizam u Austriji, Italiji i Švajcarskoj je upisan 2019. godine na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.[10] Alpinizam je tradicionalna fizička praksa koju karakteriše zajednička kultura. Ta zajednička kultura se sastoji od poznavanja planinskog okruženja, istorije prakse i povezanih vrednosti, kao i specifičnih veština. Sem tih elemenata neophodno je znanje o prirodnom okruženju, promenljivim vremenskim uslovima i prirodnim opasnostima. Alpinizam kao veština se zasniva i na estetskim aspektima: alpinisti teže elegantnim pokretima penjanja, kontemplaciji pejzaža i harmoniji sa prirodnim okruženjem. Ova praksa razvija etičke principe koji su zasnovani na posvećenosti svakog pojedinca, kao što je neostavljanje trajnih tragova za sobom i preuzimanje obaveze pružanja pomoći među sobom. Suštinski deo alpinističkog načina razmišljanja je i osećaj timskog duha, koji čini nit povezivanja alpinista.[10] Planinarenje i planinari Veliki broj planinara ima različite motive, a uglavnom su to: izazov, uživanje u netaknutoj prirodi i druženje. Planinarenje često zahteva dobru kondiciju, jer ono obuhvata penjanje, silaženje, nošenje ranca itd. Iskustvo je potrebno za korišćenje karte, kompasa, visinomera, i druge opreme. Osnovna planinarska oprema podrazumeva cipele, jaknu, ranac. Spisak opreme za ozbiljnije planinarske ekspedicije je dugačak. On pored hrane i vode podrazumeva penjačku opremu (pojas, prusik, karabineri, cepin, dereze, šlem, štapovi...), opremu za prenoćište (šator, vreća, podloga), ostalu opremu (naočare za sunce, ski naočare, baterijska lampa, kompas...) Za vreme uspona i silaska može doći do nepredviđenih okolnosti. Planinari moraju biti psihički pripremljeni da i u najtežim okolnostima (magla, vetar, sneg, kiša, nedostatak vode i hrane, povrede, kvarovi opreme...) ostanu pribrani, pomognu drugima i bezbedno privedu akciju kraju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Za godinu 1953. Planinarenje (takođe alpinizam)[2] je set aktivnosti koje obuhvataju uspon uz planinu, pri čemu je jedan od glavnih ciljeva osvajanje vrha. Aktivnosti vezane za planinarenje obuhvataju tradicionalne spoljno penjanje, pešačenje, skijanje, i prelaženje preko ferata.[3][4][5][6] Penjanje u sali, sportsko planinarenje i penjanje po stenama se obično isto tako smatraju planinarenjem.[7] Za razliku od većine sportova, planinarstvu nedostaju široko primenjena formalna pravila, propisi i upravljanje; planinari se pridržavaju velikog broja tehnika i filozofija kada se penju na planine.[8] Brojni lokalni alpinistički klubovi podržavaju planinare ugošćujući resurse i društvene aktivnosti. Savez alpskih klubova, Međunarodna federacija za penjanje i planinarenje (UIAA), je svetska organizacija za planinarenje i penjanje, priznata od strane Međunarodnog olimpijskog komiteta.[9] Nematerijalno kulturno nasleđe Alpinizam u Austriji, Italiji i Švajcarskoj je upisan 2019. godine na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.[10] Alpinizam je tradicionalna fizička praksa koju karakteriše zajednička kultura. Ta zajednička kultura se sastoji od poznavanja planinskog okruženja, istorije prakse i povezanih vrednosti, kao i specifičnih veština. Sem tih elemenata neophodno je znanje o prirodnom okruženju, promenljivim vremenskim uslovima i prirodnim opasnostima. Alpinizam kao veština se zasniva i na estetskim aspektima: alpinisti teže elegantnim pokretima penjanja, kontemplaciji pejzaža i harmoniji sa prirodnim okruženjem. Ova praksa razvija etičke principe koji su zasnovani na posvećenosti svakog pojedinca, kao što je neostavljanje trajnih tragova za sobom i preuzimanje obaveze pružanja pomoći među sobom. Suštinski deo alpinističkog načina razmišljanja je i osećaj timskog duha, koji čini nit povezivanja alpinista.[10] Planinarenje i planinari Veliki broj planinara ima različite motive, a uglavnom su to: izazov, uživanje u netaknutoj prirodi i druženje. Planinarenje često zahteva dobru kondiciju, jer ono obuhvata penjanje, silaženje, nošenje ranca itd. Iskustvo je potrebno za korišćenje karte, kompasa, visinomera, i druge opreme. Osnovna planinarska oprema podrazumeva cipele, jaknu, ranac. Spisak opreme za ozbiljnije planinarske ekspedicije je dugačak. On pored hrane i vode podrazumeva penjačku opremu (pojas, prusik, karabineri, cepin, dereze, šlem, štapovi...), opremu za prenoćište (šator, vreća, podloga), ostalu opremu (naočare za sunce, ski naočare, baterijska lampa, kompas...) Za vreme uspona i silaska može doći do nepredviđenih okolnosti. Planinari moraju biti psihički pripremljeni da i u najtežim okolnostima (magla, vetar, sneg, kiša, nedostatak vode i hrane, povrede, kvarovi opreme...) ostanu pribrani, pomognu drugima i bezbedno privedu akciju kraju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Manji format! Ratislav Stefanovic Planinarenje (takođe alpinizam)[2] je set aktivnosti koje obuhvataju uspon uz planinu, pri čemu je jedan od glavnih ciljeva osvajanje vrha. Aktivnosti vezane za planinarenje obuhvataju tradicionalne spoljno penjanje, pešačenje, skijanje, i prelaženje preko ferata.[3][4][5][6] Penjanje u sali, sportsko planinarenje i penjanje po stenama se obično isto tako smatraju planinarenjem.[7] Za razliku od većine sportova, planinarstvu nedostaju široko primenjena formalna pravila, propisi i upravljanje; planinari se pridržavaju velikog broja tehnika i filozofija kada se penju na planine.[8] Brojni lokalni alpinistički klubovi podržavaju planinare ugošćujući resurse i društvene aktivnosti. Savez alpskih klubova, Međunarodna federacija za penjanje i planinarenje (UIAA), je svetska organizacija za planinarenje i penjanje, priznata od strane Međunarodnog olimpijskog komiteta.[9] Nematerijalno kulturno nasleđe Alpinizam u Austriji, Italiji i Švajcarskoj je upisan 2019. godine na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.[10] Alpinizam je tradicionalna fizička praksa koju karakteriše zajednička kultura. Ta zajednička kultura se sastoji od poznavanja planinskog okruženja, istorije prakse i povezanih vrednosti, kao i specifičnih veština. Sem tih elemenata neophodno je znanje o prirodnom okruženju, promenljivim vremenskim uslovima i prirodnim opasnostima. Alpinizam kao veština se zasniva i na estetskim aspektima: alpinisti teže elegantnim pokretima penjanja, kontemplaciji pejzaža i harmoniji sa prirodnim okruženjem. Ova praksa razvija etičke principe koji su zasnovani na posvećenosti svakog pojedinca, kao što je neostavljanje trajnih tragova za sobom i preuzimanje obaveze pružanja pomoći među sobom. Suštinski deo alpinističkog načina razmišljanja je i osećaj timskog duha, koji čini nit povezivanja alpinista.[10] Planinarenje i planinari Veliki broj planinara ima različite motive, a uglavnom su to: izazov, uživanje u netaknutoj prirodi i druženje. Planinarenje često zahteva dobru kondiciju, jer ono obuhvata penjanje, silaženje, nošenje ranca itd. Iskustvo je potrebno za korišćenje karte, kompasa, visinomera, i druge opreme. Osnovna planinarska oprema podrazumeva cipele, jaknu, ranac. Spisak opreme za ozbiljnije planinarske ekspedicije je dugačak. On pored hrane i vode podrazumeva penjačku opremu (pojas, prusik, karabineri, cepin, dereze, šlem, štapovi...), opremu za prenoćište (šator, vreća, podloga), ostalu opremu (naočare za sunce, ski naočare, baterijska lampa, kompas...) Za vreme uspona i silaska može doći do nepredviđenih okolnosti. Planinari moraju biti psihički pripremljeni da i u najtežim okolnostima (magla, vetar, sneg, kiša, nedostatak vode i hrane, povrede, kvarovi opreme...) ostanu pribrani, pomognu drugima i bezbedno privedu akciju kraju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Za godinu 1952 Planinarenje (takođe alpinizam)[2] je set aktivnosti koje obuhvataju uspon uz planinu, pri čemu je jedan od glavnih ciljeva osvajanje vrha. Aktivnosti vezane za planinarenje obuhvataju tradicionalne spoljno penjanje, pešačenje, skijanje, i prelaženje preko ferata.[3][4][5][6] Penjanje u sali, sportsko planinarenje i penjanje po stenama se obično isto tako smatraju planinarenjem.[7] Za razliku od većine sportova, planinarstvu nedostaju široko primenjena formalna pravila, propisi i upravljanje; planinari se pridržavaju velikog broja tehnika i filozofija kada se penju na planine.[8] Brojni lokalni alpinistički klubovi podržavaju planinare ugošćujući resurse i društvene aktivnosti. Savez alpskih klubova, Međunarodna federacija za penjanje i planinarenje (UIAA), je svetska organizacija za planinarenje i penjanje, priznata od strane Međunarodnog olimpijskog komiteta.[9] Nematerijalno kulturno nasleđe Alpinizam u Austriji, Italiji i Švajcarskoj je upisan 2019. godine na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.[10] Alpinizam je tradicionalna fizička praksa koju karakteriše zajednička kultura. Ta zajednička kultura se sastoji od poznavanja planinskog okruženja, istorije prakse i povezanih vrednosti, kao i specifičnih veština. Sem tih elemenata neophodno je znanje o prirodnom okruženju, promenljivim vremenskim uslovima i prirodnim opasnostima. Alpinizam kao veština se zasniva i na estetskim aspektima: alpinisti teže elegantnim pokretima penjanja, kontemplaciji pejzaža i harmoniji sa prirodnim okruženjem. Ova praksa razvija etičke principe koji su zasnovani na posvećenosti svakog pojedinca, kao što je neostavljanje trajnih tragova za sobom i preuzimanje obaveze pružanja pomoći među sobom. Suštinski deo alpinističkog načina razmišljanja je i osećaj timskog duha, koji čini nit povezivanja alpinista.[10] Planinarenje i planinari Veliki broj planinara ima različite motive, a uglavnom su to: izazov, uživanje u netaknutoj prirodi i druženje. Planinarenje često zahteva dobru kondiciju, jer ono obuhvata penjanje, silaženje, nošenje ranca itd. Iskustvo je potrebno za korišćenje karte, kompasa, visinomera, i druge opreme. Osnovna planinarska oprema podrazumeva cipele, jaknu, ranac. Spisak opreme za ozbiljnije planinarske ekspedicije je dugačak. On pored hrane i vode podrazumeva penjačku opremu (pojas, prusik, karabineri, cepin, dereze, šlem, štapovi...), opremu za prenoćište (šator, vreća, podloga), ostalu opremu (naočare za sunce, ski naočare, baterijska lampa, kompas...) Za vreme uspona i silaska može doći do nepredviđenih okolnosti. Planinari moraju biti psihički pripremljeni da i u najtežim okolnostima (magla, vetar, sneg, kiša, nedostatak vode i hrane, povrede, kvarovi opreme...) ostanu pribrani, pomognu drugima i bezbedno privedu akciju kraju.

U dobrom stanju! Redje u ponudi! Mejerholjdova Biomehanika, znacaj i uticaj na pozoriste XX veka (Grotovski, Barba, Bruk) Vsevolod Emiljevič Mejerholjd (ruski: Всеволод Эмильевич Мейерхольд; njemački: Karl Kazimir Theodor Meyerhold) (28.1. [Stari kalendar 10.2.] 1874 — 2.2. 1940?) smatra se jednim od najvećih teatarskih inovatora dvadesetog stoljeća. Karijeru je počeo kao glumac u Moskovskom art-teatru, ali realizam Stanislavskog nije bio po njegovom ukusu. Do revolucije 1917. eksperimentirao je u svom teatru-radionici, istovremeno radeći u etabliranim teatarskim kućama. U revoluciji je pronašao načina da postavi produkcije koje se povezuju s njim: konstruktivistička scena i tekstovi izrečeni u maniru političkih govora. U početku je bio prihvaćen od novog revolucionarnog režima, ali doktrina socijalističkog realizma nije bila za njega. Uhapšen je u junu 1939. i ubijen u moskovskom zatvoru februara 1940. Mаrijаnа Prpа Fink je rođenа 28. februаrа 1966. godine, u Novom Sаdu. Osnovnu i srednju školu zаvršilа je u Novom Sаdu i Sremskim Kаrlovcimа. Nа Akаdemiji umetnosti u Novom Sаdu, diplomirаlа je glumu, 1988. godine. Mаgistаrski rаd sа temom „Mogućnosti fotogrаfije, slike, grаfike i crtežа u tumаčenju pokretа i tehnikа telа kаo specifičnog pozorišnog jezikа i neverbаlnog scenskog izrаzа“, odbrаnilа je 16. decembrа 2008. godine, nа Univerzitetu u Novom Sаdu, kod mentorа prof. dr Živkа Popovićа. Doktorsku tezu pod nаzivom „Znаčаj i uticаj biomehаnike Mejerholjdа nа pozorište XX vekа (Grotovski, Bаrbа, Bruk)“, odbrаnilа je 06. oktobrа 2011. godine nа Fаkultetu drаmskih umetnosti u Beogrаdu, kod mentorа prof. dr Vlаdimirа Jevtovićа. Profesoricа nа Akаdemiji umetnosti u Novom Sаdu, nа predmetu Neverbаlno pozorište, čiji je inicijаtor i predаvаč. Predаje i nа Medicinskom fаkultetu u Novom Sаdu, predmet Umetnost i medicinа. Mаrijаnа Prpа Fink je аutor pozorišnih projekаtа: - Šeherezаdа, (1001 noć), igrаlа Šeherezаdu, 1988. godine. - Šulаmit,(Stаri zаvet), igrаlа Šulаmit, 1992. godine. - Spejs Saloma, (Mаrijаnа Prpа Fink), igrаlа Irodijаdu, 2002. godine. - Vаvilonskа kulа, (Mаrijаnа Prpа Fink), igrаlа Doktorku, 2004. godine. - Zid-jezero, (Dušаn Jovаnović), igrаlа Lidiju, 2005. godine. - Srećni dаni, (Semjuel Beket), igrаlа Vini, 2007. godine. - Mаjkа u predstаvi Istorijа (Vitold Gombrovič), u režiji Srđаnа Rаdаkovićа, 2008. godine. - Ledi Mаgbet u predstаvi Pričа o Mаgbetu, Mаlkolmu i Mаgdаfu (po Viljemu Šekspiru, аdаptаcijа dr Živko Popović),u režiji Đerđа Hernjаkа, 2009. godine. - Hedа Gаbler u predstаvi Hedа Gаbler (Henrik Ibzen), u režiji Silаrd Antаlа, 2011. godine. Mаrijаnа Prpа Fink je dobitnik dve jugoslovenske nаgrаde zа predstаvu Šeherezаdа. Igrаlа je u TV i filmskim produkcijаmа: Ulogа Šeherezаde u TV аdаptаciji predstаve Šeherezаdа, u režiji Zorаnа Mаširevićа. Ulogа Ivаne u filmu Violinski ključ, u režiji Aleksаndrа Fotezа. Ulogа Smilje u filmu Libero, u režiji Miodrаgа Kotlаjićа. Ulogа Mаjke u krаtkom filmu Srcа, u režiji Srđаnа Rаdаkovićа. Ulogа Lidije u TV seriji Čovek u srebrnoj jаkni, u režiji Petrа Jаkonićа. Mаrijаnа Prpа Fink je bilа člаn žirijа nа brojnim festivаlimа. Kаo stipendistа frаncuske vlаde, borаvilа je u Frаncuskoj nа pozorišnom festivаlu u Avinjonu. Učestvovаlа je nа više stručnih konferencijа. Objаvilа je brojne rаdove u domаćim i strаnim stručnim čаsopisimа.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Suradnici u ovoj knjizi prvenstveno se bave plodnim i bogatim životom koji je Olivier stvorio tijekom šezdeset godina na pozornici, na filmu i televiziji. Oni su prijatelji, kolege, mladi i stari - i neki kritičari - sa Sheridan Morley o tome što Olivier misli o kritičarima i oni o njemu. Kao i bilo koji drugi muškarac ili žena u ovom stoljeću, Olivier je postao dio svačijeg privatnog svijeta. Ne postoji izvanredna i cjelovita biografija - usprkos svim brojnim zapisima o njemu koji su napisani - iz jednostavnog razloga što je zbroj čovjeka, njegovog života i njegovog djela još uvijek prevelik da bi ga bilo koji pojedinac mogao obuhvatiti. Umjesto toga, ovdje nudim drugačiju vrstu života: dvadeset i dvije kratke biografije - dvadeset i tri ako uključimo crtež jakne Antonyja Shera. Svaki od njih otkriva oštru i privatnu percepciju, a neki od njih nisu prepoznatljivi iste osobe. Zamolio sam svakog suradnika da se usredotoči na određeni aspekt ili područje teme, tako da se radovi mogu rasporediti u tri dijela. Prvi, `Glumac`, uključuje ono što bi se moglo nazvati dobro odjevenim komadima; drugi, `Redatelj,` prikazuje subjekt malo déshabillé. Posljednji, `Čovjek`, vodi čitatelja, usuđujem se nadati, još dublje u misterij i nedokučivost ovog velikog glumca. Također sam pokušao ovu proslavu učiniti malo drugačijom od uobičajenog `Festschrifta` potičući suradnike da budu otvoreni i pošteni. Ovaj pristup, sa zadovoljstvom mogu izvijestiti, potvrđuje i sam subjekt u priči koju John Mortimer priča na početku posljednjeg djela. Neću izvlačiti Olivierove opaske iz konteksta, ali one su moj autoritet za ovu knjigu, kao i za cjelokupno biografsko pisanje. Iskrenost je najiskreniji oblik laskanja, istina najveći oblik slavlja. Ser Lorens Ker Olivije, Baron Olivije (engl. Ser Laurence Kerr Olivier, Baron Olivier; Dorking, 22. maj 1907 — Stening, 11. jul 1989) bio je engleski pozorišni, filmski i televizijski glumac, režiser i producent. U karijeri dugoj preko šezdeset godina tumačio je najrazličitije uloge — od likova iz grčkih i Šekspirovih tragedija, preko ekscentričnih i grotesknih negativaca, do junaka romantičnih komedija. Smatra se najboljim tumačem likova iz Šekspirovih drama.[1][2] Najpoznatiji je po ulogama u filmovima Orkanski visovi, Rebeka, Bani Lejk je nestala, Princ i igračica, Otelo i Maratonac. Dobio je dva počasna Oskara za životno delo i veliki doprinos filmskoj umetnosti, kao i Oskara za najboljeg glavnog glumca za ulogu u Hamletu. Olivije je bio nominovan za trinaest Oskara (osvojio tri); za devet Emija (osvojio pet); jedanaest nagrada BAFTA (osvojio tri) i šest Zlatnih globusa (osvojio tri). Dobitnik je Srebrnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu i Zlatnog lava na Festivalu u Veneciji, a dobio je i zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih. Prvi je glumac u istoriji filma koji je dobio plemićku titulu. Američki filmski institut ga je uvrstio među dvadeset najvećih glumaca svih vremena. Smatra se najboljim britanskim glumcem 20. veka.[3] Detinjstvo Lorens Ker Olivije je rođen 1907. u Dorkingu (Engleska). Njegov otac, Džerard Olivije, bio je sveštenik, pa je Lorens odrastao u smernoj i religioznoj porodici. Bežeći od strogosti i religioznosti svog oca, Lorens se veoma zbližio sa majkom, Agnes Luiz. Međutim, Agnes je umrla rano, u svojoj četrdesetoj godini i njena iznenadna smrt je jako pogodila dvanaestogodišnjeg Lorensa. Ostao je sa bratom Ričardom i sestrom Sibil u Old Rektoriju (delu škole Sveti Kristofer), a njegov otac se 1918, zbog premeštenja, preselio u Hartfordšir. Sa svega devet godina, dobio je ulogu Bruta u školskoj predstavi Julije Cezar. Išao je i na časove horskog pevanja u školi Svi sveti u Londonu.[4] Završio je školu Sveti Edvard u Oksfordu. Nastupao je u školskim predstavama, a 1924. radio je kao zamenik i pomoćnik reditelja u lokalnom pozorištu. Sledeće godine dobio je ulogu Lenoksa u Šekspirovom Magbetu i mesto asistenta direktora pozorišta.[5] Nakon što je Ričard Olivije otišao u Indiju, otac je shvatio da Lorens (koga su u porodici zvali Kim) zaista treba da bude glumac.[5] Karijera Tokom šezdesetogodišnje karijere, Lorens Olivije je igrao u oko 130 predstava, 63 filma i u 26 TV serijala.[6] Prve glumačke korake Olivije je načinio 1930. godine, u Engleskoj. Desetak godina kasnije, zahvaljujući ulogama u holivudskim hitovima Orkanski visovi i Rebeka, njegovo ime je postalo poznato i u svetu filma. Značajnije uloge na televiziji imao je tek osamdesetih godina 20. veka....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radnja je smeštena u poznatu četvrt Madrida, a disleksični Rodrigo Montalvo je glavni lik. Njegova deca, žena i njegov mačak koji laje su njegov život. Zaposlen je kod oca u gigantskoj porodičnoj kompaniji. On je srećan čovek. Ili je barem tako verovao. Sve do jednog dana kada psihijatar, njegov zet, dijagnozom izazove sumnju. I svet se odjednom okreće naglavačke. Naš junak želi da sazna šta nije u redu, i počinje konsultacije sa psiholozima, psihijatrima, hipnotizerima i isceliteljima, koji nude urnebesna rešenja. Ali, najveće iznenađenje dolazi na kraju od onog od koga najmanje očekujete. Rodrigo Munjos Avia će vas istovremeno nasmejati, ali i zamisliti. On izuzetno duhovito i neuvijeno karikira akademsku analizu, psihijatre i psihologe, a u isto vreme uzdiže vrednosti porodičnog života, ljubavi, podrške. Roman šalje poruku da nas prepreke u životu ne smeju pokolebati i da moramo ići napred s verom u sebe. A smeh je za to najbolja terapija. Rodrigo Munjoz Avija (šp. Rodrigo Muñoz Avia; Madrid, 1967) je španski pisac. Biografija Rodrigo Munjoz Avija je rođen u Madridu, 1967. godine. Iako je počeo da studira fiziku 1991. godine, diplomirao je filozofiju na madridskom univerzitetu Komplutense.[1] Studirao je tri godine na Fakultetu umetnosti u Madridu. Njegovi prvi spisi su posvećeni radovima njegovih roditelja, slikara Lusija Munjoza i Amalije Avije. Njegov literarni debi dogodio se 1996. godine sa romanom Ono što ne znamo (Lo que no sabemos). To je roman koji obrađuje teme za mlade za koji je dobio nagradu Haen za književnost za decu i mlade. Piše o savremenoj umetnosti u različitim publikacijama, kao što je kulturni dodatak dnevnih novina Abc. Godine 2005. je objavio svoj najuspešniji roman Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici . Godine 2007. i 2010. dobija nagradu Edebe za dečiju književnost, sa romanima Savršeni (Los perfectos) i Moj genijalni brat (Mi hermano el genio). Još neka njegova dela su roman Zemaljski život (Vidas terrestres), romani za mlade Portet hokej (El potreto de hockey), Kavez gorila (La jaula de las gorilas)... Pored toga, kao scenarista radi sa rediteljem Nikolasom Munjozem, svojim bratom. Njegova dela su prevedena na mnoge jezike. Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici (šp. Psiquiatras, psicólogos y otros enfermos) je roman španskog pisca Rodriga Munjoza Avije. Reč je o inteligentnoj komediji o neobičnom junaku koji se bori sa problemima na polju svog psihičkog zdravlja. Roman je prepun urnebesno smešnih likova, situacija i događaja. U isto vreme on je blagonakloni podsetnik na delikatnost profesija kao što su psihologija i psihijatrija, ali i uzdiže vrednosti porodičnog života, ljubavi i podrške zajedništva. On šalje poruku da je za sve probleme smeh najbolja terapija. Roman Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici doživeo je u Španiji brojna izdanja, a po romanu je 2009. godine snimljen film u režiji Pedra Telećeje (šp. Pedro Telechea). O delu Na samom početku romana Rodrigo Montalvo Leteljijer se predstavlja i uvodi čitaoce u svoj svet. Živi u porodičnoj kući u naselju Park Konde de Orgas (шп. Park Conde de Orgaz) u Madridu. Oženjen je Patrisijom sa kojom ima sina Markosa i ćerku Belen. S njima u kući živi i mačak Arnold. Rodrigova sestra Nurija je dve godine mlađa i udata je za psihijatra Ernesta. Rodrigo se seća dana kada su ga dugmići na jakni njegovog zeta Ernesta doveli do histeričnog ponašanja. Cela njegova porodica je bila prisutna i svi su čuli kako mu Ernesto nudi da dođe na njegove konsultacije. Kada je prvi put tamo otišao, počinju svi njegovi problemi. Tema Glavna tema ovog dela je Rodrigova potraga za srećom, odnosno smislom života. Rodrigo, narator, već u prvoj glavi upoznaje čitaoce sa temama ovog romana. On se tokom čitavog romana preispituje da li je srećan i da li je bio srećniji u svojoj mladosti, onda kada još uvek nije ni razmišljao o tome. Ova tema je univerzalna zato što svako može da se poistoveti sa Rodrigom. Svaki čovek teži ka tome da otkrije recept za sreću. Rodrigo je mnogo vremena proveo slušajući savete mnogih psihologa i psihijatara, ali na kraju shvata da je trebalo da radi suprotno od onoga što su mu oni govorili. Osećao se bolje onda kada je prestao da sluša njihove savete. U ovom romanu se obrađuju i sledeće teme: čovek u savremenom svetu razlike između psihijatra i psihologa život i smrt različiti odnosi između bračnih parova (različiti su odnosi između Rodrigovih roditelja, Rodriga i Patrisije, Ernesta i Nurije; ti odnosi se prate i upoređuju) odnos oca prema detetu (prati se odnos Rodriga prema Markosu i Belen i Rodrigovog oca prema Rodrigu; uočavaju se sličnosti)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Šta ako se baš u ovom trenutku rađa potpuno novi poredak, novo društvo, novi univerzum? Petak 22. novembar, životi Marije, Pedra, Paule i Eduarda, sa svim promenama, problemima i iluzijama, biće uzdrmani neverovatnim događajima koji će ostaviti posledice i na njihov grad i na čitavu planetu. Ta dvadeset četiri sata promeniće istoriju čovečanstva i navesti i junake i čitaoce romana da drugačije razmišljaju o svemu onome za šta su mislili da im bezuslovno pripada, o svemu što su uzimali zdravo za gotovo – o ljubavi, stvaralaštvu, ludilu, slobodi, avanturama, međuljudskim odnosima, samoći... Rodrigo Munjos Avia predstavlja nam ovim romanom splet priča i likova crtajući mapu društva u kom su svi previše zauzeti rešavanjem problema u svojim „ovozemaljskim životima“. Napisan u realističnom ključu, ali na granici s naučnom fantastikom, roman Životi Zemljana osvaja čitaoce svojim zapletom, ritmom, strukturom i upečatljivim likovima. Nakon uspeha romana Psihijatari, psiholozi i drugi bolesnici pisac se vraća s ne manje provokativnim romanom prožetim misterioznom atmosferom, s ironičnim i humorističnim osvrtom na sve ono što jesmo i sve ono što nismo i na postojanje drugih svetova koji nas nadilaze. Оvaj roman је ep o uzvišenosti i vrednosti ljudskog života – „najbolji način veličanja ljudskosti jeste otkrivanje onoga što nije ljudsko“. „Novi roman madridskog pisca, u kom se vešto prepliću i stapaju naučna fantastika i realistični ton, u kome on teži odavanju počasti unutrašnjem bogatstvu ljudskog bića.“ La Vanguardia Rodrigo Munjoz Avija (šp. Rodrigo Muñoz Avia; Madrid, 1967) je španski pisac. Biografija Rodrigo Munjoz Avija je rođen u Madridu, 1967. godine. Iako je počeo da studira fiziku 1991. godine, diplomirao je filozofiju na madridskom univerzitetu Komplutense.[1] Studirao je tri godine na Fakultetu umetnosti u Madridu. Njegovi prvi spisi su posvećeni radovima njegovih roditelja, slikara Lusija Munjoza i Amalije Avije. Njegov literarni debi dogodio se 1996. godine sa romanom Ono što ne znamo (Lo que no sabemos). To je roman koji obrađuje teme za mlade za koji je dobio nagradu Haen za književnost za decu i mlade. Piše o savremenoj umetnosti u različitim publikacijama, kao što je kulturni dodatak dnevnih novina Abc. Godine 2005. je objavio svoj najuspešniji roman Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici . Godine 2007. i 2010. dobija nagradu Edebe za dečiju književnost, sa romanima Savršeni (Los perfectos) i Moj genijalni brat (Mi hermano el genio). Još neka njegova dela su roman Zemaljski život (Vidas terrestres), romani za mlade Portet hokej (El potreto de hockey), Kavez gorila (La jaula de las gorilas)... Pored toga, kao scenarista radi sa rediteljem Nikolasom Munjozem, svojim bratom. Njegova dela su prevedena na mnoge jezike. Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici (šp. Psiquiatras, psicólogos y otros enfermos) je roman španskog pisca Rodriga Munjoza Avije. Reč je o inteligentnoj komediji o neobičnom junaku koji se bori sa problemima na polju svog psihičkog zdravlja. Roman je prepun urnebesno smešnih likova, situacija i događaja. U isto vreme on je blagonakloni podsetnik na delikatnost profesija kao što su psihologija i psihijatrija, ali i uzdiže vrednosti porodičnog života, ljubavi i podrške zajedništva. On šalje poruku da je za sve probleme smeh najbolja terapija. Roman Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici doživeo je u Španiji brojna izdanja, a po romanu je 2009. godine snimljen film u režiji Pedra Telećeje (šp. Pedro Telechea). O delu Na samom početku romana Rodrigo Montalvo Leteljijer se predstavlja i uvodi čitaoce u svoj svet. Živi u porodičnoj kući u naselju Park Konde de Orgas (шп. Park Conde de Orgaz) u Madridu. Oženjen je Patrisijom sa kojom ima sina Markosa i ćerku Belen. S njima u kući živi i mačak Arnold. Rodrigova sestra Nurija je dve godine mlađa i udata je za psihijatra Ernesta. Rodrigo se seća dana kada su ga dugmići na jakni njegovog zeta Ernesta doveli do histeričnog ponašanja. Cela njegova porodica je bila prisutna i svi su čuli kako mu Ernesto nudi da dođe na njegove konsultacije. Kada je prvi put tamo otišao, počinju svi njegovi problemi. Tema Glavna tema ovog dela je Rodrigova potraga za srećom, odnosno smislom života. Rodrigo, narator, već u prvoj glavi upoznaje čitaoce sa temama ovog romana. On se tokom čitavog romana preispituje da li je srećan i da li je bio srećniji u svojoj mladosti, onda kada još uvek nije ni razmišljao o tome. Ova tema je univerzalna zato što svako može da se poistoveti sa Rodrigom. Svaki čovek teži ka tome da otkrije recept za sreću. Rodrigo je mnogo vremena proveo slušajući savete mnogih psihologa i psihijatara, ali na kraju shvata da je trebalo da radi suprotno od onoga što su mu oni govorili. Osećao se bolje onda kada je prestao da sluša njihove savete. U ovom romanu se obrađuju i sledeće teme: čovek u savremenom svetu razlike između psihijatra i psihologa život i smrt različiti odnosi između bračnih parova (različiti su odnosi između Rodrigovih roditelja, Rodriga i Patrisije, Ernesta i Nurije; ti odnosi se prate i upoređuju) odnos oca prema detetu (prati se odnos Rodriga prema Markosu i Belen i Rodrigovog oca prema Rodrigu; uočavaju se sličnosti)

Jillian Becker - Hitler`s Children The story of the Baader-Meinhof gang Granada, New York, 1978. Mek povez, 413 strana, ilustrovano. RETKO! First published in 1977 in the US and Britain to universal critical acclaim, Hitler`s Children quickly became a world-wide best seller, translated into many other languages, including Japanese. It tells the story of the West German terrorists who emerged out of the `New Left` student protest movement of the late 1960s. With bombs and bullets they started killing in the name of `peace`. Almost all of them came from prosperous, educated families. They were `Hitler`s children` not only in that they had been born in or immediately after the Nazi period - some of their parents having been members of the Nazi party - but also because they were as fiercely against individual freedom as the Nazis were. Their declared ideology was Communism. They were beneficiaries of both American aid and the West German economic miracle. Despising their immeasurable gifts of prosperity and freedom, they `identified` themselves with Third World victims of wars, poverty and oppression, whose plight they blamed on `Western imperialism`. In reality, their terrorist activity was for no better cause than self-expression. Their dreams of leading a revolution were ended when one after another of them died in shoot-outs with the police, or was blown up with his own bomb, or was arrested, tried, and condemned to long terms of imprisonment. All four leaders of the Red Army Faction (dubbed `the Baader-Meinhof gang` by journalists) committed suicide in prison. Фракција Црвене армије (нем. Rote Armee Fraktion; RAF) такође позната и као Бадер-Мајнхоф група је била једна од најутицајнијих левичарских, западно-немачких милитантних организација. Деловали су као урбана герила од 1970. до 1993. (званично 1998). Све је започело на студентским протестима касних 1960-их када је током нереда смртно рањен протестант кога је убила тадашња западно немачка полиција. Такође и за време каснијих демонстрација против рата у Вијетнаму немачка полиција је била веома брутална. Вођа протеста је убијен. Све је то кулминирало подметањем пожара у неколико полицијских станица за шта је одговорна група: Торвалд Прол, Хорст Зенлајн, Гудрун Енслин и Андреас Бадер који су убрзо ухапшени. У Немачкој је 1960. дошло до екстремне реакције на нацистичку прошлост. Млади Немци су се питали зашто је генерација њихових родитеља учествовала у грозотама нацизма. Када су схватили да су многи бивши нацисти и даље део система и полиције која напада њихове демонстрације, понекад и са убилачком силом, многи су изгубили сваку веру у демократски потенцијал политичког поретка и окренули се оружаној борби да га збаце. Године 1968. Андреас Бадер и његова девојка Гудрун Енслин су подметнули пожар и до темеља спалили велику робну кућу у Франкфурту. На зиду оближње зграде су оставили графит: „Боље спаљивати робне куће него куповати у њима“. Брзо су их пронашли и ухапсили. У затвору је остао до маја 1970. када је на спектакуларан начин побегао уз помоћ познате новинарке Улрике Мајнхоф. Новинарка Улрике Мајнхоф је у то време писала у позитивном светлу о студентским протестма и критичке чланке о понашању полиције, ширећи бунт. Једном је рекла: „Ако запалите један аутомобил то је кривично дело, а ако запалите на стотине аутомобила то је политички активизам“. Или: „Полицајци су свиње. Заправо, они су гори од свиња. Убијање полицајаца је неопходно у циљу ослобођења. Човек постаје другачији када навуче униформу. Чим је у униформи, човек постаје легитимна мета револуционара.“ Мајнхофова је убедила стражаре да пусте Бадера у библиотеку да би га она интервјуисала. Тамо су стражаре дочекали наоружани левичари који су ослободили Бадера. Улрике Мајнхоф је постала једна од водећих личности овог покрета, напустила удобни јавни живот и прешла у илегалу и оружану борбу. Тако је настао РАФ. До краја 1970. године РАФ је опљачкао три банке у Берлину. Украденим новцем су преко источног Берлина стигли до Јорданске пустиње где су похађали војну обуку у кампу Ал-Фатаха. Купили су оружје за даље акције и почела је њихова дугорочна сарадња са палестинским милитаристима. Током 1971. године пљачкали су банке широм Немачке, тј. вршили „експропријацију капитала“, како су то они називали. Улрике Мајнхоф је написала њихов званични манифест на којем се први пут појавио њихов лого: црвена петокрака, преко ње калашњиков и натпис РАФ. Касније је АК-47 замењен аутоматским пиштољем хеклером, омиљеним алатом групе. Место злочина напуштали су увек у „БМВ“ аутомобилима, а користили су искључиво ова кола јер су била лака за обијање, лако су се палила „на жице“ и била су веома брза. Тих година у Немачкој се говорило да „БМВ“ заправо значи Бадер-Мајнхоф Ваген. Викизворник има изворни текст повезан са чланком Манифест за оружану акцију. Немачким властима је нарочито тешко падало то што је много младих људи широм земље одобравало оно што је РАФ чинио. Тадашње новинарске анкете показале су да би сваки трећи омладинац у Немачкој пружио уточиште РАФ-овцима у бекству. Акције РАФ-а инспирисали су појављивање других оружаних формација: „2. јун“ и „Револуционарне ћелије“ почеле су са нападима на банке, полицију и власништво капиталиста. „2. јун“ је у сарадњи са организацијом ИРА подметнуо бомбу у британски јахт-клуб. Целу Немачку је тресла грозница црвеног насиља. Тадашњи министар унутрашњих послова Ханс-Дитрих Геншер је формирао специјалне секције полиције које су се бавиле искључиво овом појавом. Хапшења Средином 1972. године специјална полиција је сазнала за потенцијално скровиште РАФ-а у Франкфурту. Извршили су препад у просторији, нису пронашли људе, али су пронашли огромне количине експлозива. Полиција је испразнила кутије експлозива и озвучила цео простор не одајући да зна за њега. Затим су радници Градског зеленила наводно садили траву у околини, а заправо су постављали вреће са песком, очекујући велики оружани окршај са РАФ-ом. 1. јуна, у украденом најновијем моделу „Поршеа“, стигли су Андреас Бадер и Холгер Мајнс. Пружили су отпор пуцајући на полицајце из скровишта. Снајпер је ранио Бадера у ногу. Мајнс је приморан да се скине до голе коже и изађе са рукама на темену. Обојица су ухапшени. Сутрадан је ухапшена и Гудрун Енслин, и то у једном бутику у Хамбургу. Продавац је позвао полицију јер је у њеној јакни, коју је оставила док је пробала блузу, приметио револвер. Две недеље касније ухапшена је и Улрике Мајнхоф. Био је то крај деловања тзв. прве генерације РАФ-а. Друга генерација Од слободних чланова и нових симпатизера формирана је друга генерација која је извела многе терористичке акције (напад на амбасаду у Стокхолму, отмице авиона, напади на правосудне органе) углавном у циљу ослобађања чланова прве генерације из затвора. А постојале су и трећа, четврта па и пета генерација РАФ-оваца. Припадници РАФ-а су били посебно третирани и изоловани у затвору да би им тек после јавних штрајкова глађу и протеста били омогућени прихватљиви услови. 9. маја 1976. Улрике Мајнхоф је пронађена мртва у својој ћелији. Извршила је самоубиство вешањем, под веома сумњивим околностима. 30. јула 1977. Јирген Понто, власник Дрезднер банке је убијен на вратима куће у покушају киднаповања. 5. септембар 1977. Ханс Мартин Шлејер, бивши официр СС трупа и један најмоћнијих индустријалаца у Западној Немачкој је киднапован. Његов возач је тог дана нагло закочио кад су испред њега излетела колица са бебом. Полицијски ауто који је био у пратњи није се могао зауставити и слупао се у Шлејеров аутомобил. Пет маскираних нападача одмах су убили полицајце и киднаповали Шлејера. У писму са захтевима које је послато влади је наведено ослобађање свих 11 припадника организације. У Бону је организован кризни штаб чији је вођа био канцелар Хелмут Шмит. Његов план је био да одуговлачи док се не сазна позиција талаца. Месец дана се ништа није догађало. Примљена је зачуђујућа информација - отет је авион који је летео ка Фракфурту од стране четворице муслиманских отмичара који су поставили исте захтеве као и РАФ плус 15 милиона америчких долара и ослобађање два Палестинца. Авион је најпре преусмерен у Италију, а затим и према Кипру, Бахреину и Дубаију, да би на крају слетео у Могадиш. Тамо су отмичари убили пилота, да би након тога рискантном акцијом немачке тајне службе три отмичара убијена, а нико од талаца није поврђен. Пола сата касније пошто је на радију објављена вест о неуспеху отмице авиона у својим ћелијама су нађени мртви Бадер и Енслин. Званично је објављено да се ради о самоубиствима мада је код многих изазвао сумњу начин на који је Бадер наводно извршио самоубиство. Наиме он је устрељен пиштољем у главу иако је то био строго чуван затвор где је пиштољ скоро немогуће било прокријумчарити. Следећег дана је РАФ објавио информацију о егзекуцији Шлејера. Распуштање Викизворник има изворни текст повезан са чланком Распуштање Фракције црвене армије. РАФ је наставио са деловањем и касније али због слома комунизма њихов утицај је постао занемарљив. Њихова последња велика акција била је подметање огромне бомбе и рушење зидова женског затвора у Виетерштаду 1993. Потпуно су се разишли тек 1998. када је послато и званично саопштење „Ројтерсу“. РАФ је остала упамћена по великој подршци становништва (нарочито омладине) иако је користила насилне методе да би остварила своје циљеве. Занимљивости Док су се у Јордану обучавале код терориста Ал-Фатаха, у тренуцима предаха црвено-армејке су се мало разоденуле и прилегле да се сунчају на крову хотела. Људи из Ал-Фатаха, од којих већина никада није ни видела голу жену, наредили су им да се одмах обуку. Бадер је изјавио да револуција и еманципација иду руку под руку. „Јебање и пуцање је једно те исто!“, рекао је. На то су му одговорили да ће им одсећи главе ако се не обуку. Улрике Мајнхоф је поштом послала минобацач из Берлина у Хамбург. Није добро написала адресу на пакету па је пошиљка завршила у одељењу изгубљено-нађено. Рафовци су морали да проваљују у пошту да покупе оружје. Андреас Бадер је написао и штампао памфлет „Како украсти мотоцикл“, који је делио по двориштима средњих школа у Немачкој. „Капиталистички систем никада ти неће дозволити да уживаш у привилегијама које имају богати. Мораћеш да се сам сналазиш. Отми од богатих!“ - писало је, између осталог, у памфлету. Frakcija Crvene Armije (nemački: Rote Armee Fraktion; RAF) takođe poznata i kao Bader-Majnhof grupa ili banda bila je jedna od najuticajnijih levičarskih, zapadno-nemačkih militantnih organizacija. Delovali su kao `urbana gerila` od 1970. do 1993. (zvanično 1998.) tags: bader majnhof banda studentski protesti terorizam majn kamf hitler nacizam anarhizam andreas bader, ulrike majnhof

JUNAK: Mister No IZDAVAČ: Lunov Magnus Strip BROJ: 824 SCENARIJ: Alfredo Castelli CRTEŽ: Virgilio Muzzi NASLOVNICA: Gallieno Ferri BROJ STRANICA: 96 ORIGINALNI NASLOV: Allarme a bordo ORIGINALNI BROJ: 114 Edicija Lunov Magnus Strip pod brojem 824, iz 1989 godine, Mister No u epizodi „U Vodama Kariba“. Spoljašnju očuvanost možete videti sa postavljenih slika. U unutrašnjosti strip je jako lepe očuvanosti, nema nigde ispisanih delova, tiskovina je odlična za uživanje u pilotovim pustolovinama, prisutne su uvodna i par odjavnih strana koje su takođe u pedantnom stanju. Sve u svemu poprilično kompaktan, čvrst i pedantan primerak ovog sada već poprilično retkog broja. Subjektivna ocena stripa je: 4 Obavezno pogledajte slike, pa procenite sami. Spletom okolnosti Mister No postaje turistički vodič na krstarenju Karibima. Upoznaje turiste s lokalnim znamenitostima, flertuje sa zgodnom Lanom, svjedoči neuspješnim pokušajima upucavanja ženskara Sailera… Ali, jedne noći, događa se zločin koji narušava idilu. Alfredo Castelli sinonim je za dobar krimić. Često je znao pilota staviti u ulogu detektiva koji svojim sivim moždanim vijugama pokušava riješiti zamršene zločine, baš poput Poirota ili Miss Marple, ali i dodati dobru dozu akcije koja uključuje tučnjave, pucnjave, vratolomije i potjere za zločincima diljem Južne Amerike. Osobno imam visoko mišljenje o kvaliteti većine njegovih priča baziranih na krimi žanru, jer sadrže sve što je potrebno za jednu dobru krimi misteriju. Imaju složenu i detaljnu radnju, zanimljive likove i napetu atmosferu, a demonstrirao je i poznavanje političko-ekonomskih prilika država u koje je vodio našega pilota. Ova priča sadrži gotovo sve elemente dobrog krimića, ali nažalost, scenarij postaje dozlaboga dosadan sterilnim i statičnim Muzzijevim crtežom. Priču otvara manjim uvodom. Saznajemo da je vrijeme odvijanja radnje 1954. godina, mjesto Havana. Pronađen je mrtav starac, sumnja se na samoubojstvo, a iza ormara pronađen je portret Adolfa Hitlera. Opa, interesantno! Hoće li Castelli smjer radnje povesti u pravcu nacista, možda lova na nekog nacističkog zločinca ili razotkrivanja neke mračne tajne iz prošlosti, sve je moguće. Kako to već biva nakon uvoda, radnja se fokusira na Mister Noa. U glavnom smo gradu Trinidada i Tobaga, scenarij nas malo upoznaje s lokalnom kulturom i običajima, a tu je i naš pilot koji spletom okolnosti dobiva posao turističkog vodiča na kruzeru “Merci Dieu“. Krstarenje protječe u idiličnom tonu, a ritam priče balansira između upoznavanja lokalnih znamenitosti i upoznavanja aktera priče. Nositelji radnje su rastreseni bilježnik Thompson i njegova tajnica Lana, sestre usidjelice Evelina i Adelina, neuspješni Casanova mister Sailer i zagonetni Meyer. Nesumnjivo Castelli vjerno prati anatomiju dobrog krimića. Stvorio je više interesantnih likova čije uloge u ovoj priči naglo dobiju sasvim drugo lice nego ono kakvim smo ih upoznali, sve zahvaljujući ritmu jednog zločina. Kako pravi krimić sadrži zločin, tako i Castelli ubacuje ubojstvo, ali nam brzo servira ubojice bilježnika Thompsona. Maske naglo padaju kod većine aktera i saznajemo njihove prave uloge u ovoj priči. Sailer više nije neuspješni ženskar već iskusni Interpolov agent, sestre usidjelice su hladnokrvne egzekutorice i kriminalke, Meyer njihov šef, jedino Lana ostaje ista kakvu smo ju upoznali. Dakle, od ovog prijelomnog trenutka Castelli ništa više ne krije i ne pokušava nas obmanuti lažnim tragovima, ne moramo razbijati glavu tko je kriv, kako se zločin dogodio i koji je motiv. Gotovo da je tako narušio zlatno pravilo dobrog krimića-što duže držati čitatelja u neizvjesnosti polako slažući mozaik zločina. Što sada, naizgled je sve gotovo, a tek smo na pola priče, može li nas Castelli još jednom iznenaditi? Možda uvesti nekakav dramatični obrat kojim bi podignuo igru na višu razinu? Naravno, i to ne jedan već nekoliko obrata u nizu. Padom Mister Noa u more priča dobiva brz ritam i nagle preokrete. Događaji se smjenjuju kao na pokretnoj traci, sve do epiloga, a uključuju gladnog morskog psa, haićansku obalnu stražu i pobunjenike, kubanske revolucionare, simpatičnog pilota Baggarea, Mister Noa u ulozi bjegunca i policijskog komesara čiji nadimak ne obećava ništa dobroga. Kad smo već kod kubanskih revolucionara, ako je vjerovati autoru, u tim burnim previranjima ulogu je dobio Che Guevera i njegovi gerilci. Međutim, ovdje je autor veliku omašku napravio. Ne zaboravite da je 1954. godina, revolucija tek uzima svoje zamahe, a Che je prvi put došao na Kubu u prosincu 1956. Dakle, na Kubi smo, točnije Havani, tamo gdje je sve započelo. Castelli nas ni ovdje nije lišio političkih zbivanja, a pošto već znate da se vrijeme radnje odvija u doba kubanske revolucije, upravo karakterizacijom policijskog komesara Segure daje kompleksnu dozu sivila ovome dijelu radnje. Ne možeš ga pročitati, Castelli nam ne daje naslutiti kakav je on lik i kakvu će ulogu odigrati, ali, kako to već biva, ništa nije crno ni bijelo, i komesar Segura, zvan Crni strvinar, što zbog odijela, što zbog svoje zloglasne reputacije, i Mister No se međusobno ne isključuju, već se spajaju na pomalo neobičan način. Kako je ovdje Castelli odlično odradio moralna previranja u pilotovoj glavi. Segura ga stavlja na moralni test, a ono što je najbolje, Castelli nam ne daje rezultate tog testa, već jednim klasičnim manevrom lišava nas pilotove odluke. Prejak element savršeno uklopljen u ovaj solidan krimić, nažalost, opet ponavljam, upropašten anemičnim Muzzijevim crtežom likova i akcijskih momenata. I da, još za kraj, pa zar zločinci nisu mogli zaviriti u Laninu torbicu, *bem ih blesave!? Priča o Mister Nou službeno počinje u lipnju 1975. godine kada je u izdanju izdavačke kuće Sergio Bonelli editore (koja se tada zvala Editoriale Cepim) izašla prva epizoda sa avanturama našeg junaka nazvana jednostavno „Mister No“. Kreirao ga je Sergio Bonelli koristeći pseudonim Guido Nolitta (iza kojeg je već stajalo nekoliko uspješnih serijala, Zagor prije svih), ali Mister No je imao malo dodirnih točaka sa ostalim Bonellijevim junacima: nije bio western, toliko omiljen čitateljima Texa, nije računao na zabavan i razuzdan mix načinjen od tisuću literarnih, filmskih i strip predložaka/polaznih točaka/varijacija na temu koji je krasio popularnog Zagora i definitvno se odricao vedrih i veselih postulata avanture na kojima je počivao uspjeh adolescentnih serija poput Kit Tellera ili Komandanta Marka. Tako na 8. stranici prvog broja na scenu stupa dinamičan i raspjevan mladić, koga život očito nije mazio (što je vidljivo po prerano posijedijelim zaliscima, borama smežuranom čelu i brazgotinama koje nosi po cijelom tijelu, uspomenama iz rata) i ulazi ravno među likove koji su ostavili dubok trag u priči o talijanskom stripu. On se zove Jerry Drake ali za sve nas on je jednostavno Mister No, nadimak koji je zaradio 1941. sudjelujući u američkom dobrovoljačkom odredu „Letećih tigrova“ koji su se borili na kineskoj strani protiv japanskog agresora (koji su između ostalog i zaslužni za to ime koje mu je dao okrutni pukovnik Saiko), nadimak kao stvoren za njega, koji će ga pratiti dok je živ! Mister No je uporno govorio NO (NE) japanskom pukovniku koji ga je ispitivao i mučio, NE krutoj vojničkoj hijerarhiji i užasima rata, NE licemjerju i lažnim vrijednostima suvremenog svijeta, NE tlačenju slabih od strane jakih! Mister No je Njujorčanin, veteran drugog svjetskog rata koji je sudjelovao u brojnim bitkama (u zračnim bitkama nad Filipinima, zatočen u logoru u Burmi, borio se na Guadalcanalu i Pacifičkim otocima, sudjelovao u oslobođenju Rima...) i koji se osjećao nesposobnim da se uklopi u normalan život nakon povratka iz rata. Zbog toga, u drugoj polovici 1950. odlazi u Južnu Ameriku, u Brazil i maleni gradić Manaus u potrazi za drugačijim životom neopterećen problemima suvremenog čovjeka, potragom za slavom i bogatstvom i pun prezira prema „american way of life“ i koji kao da je jedan od likova „On the Road“, knjige manifesta beat generacije Jacka Kerouaca i Neala Cassidya (s kojima se, nota bene, i susreće u jednoj od svojih brojnih avanutra), vođen jedino željom da živi slobodno s Piperom i bocom Whiskeya u ruci, ali upravo ga taj način života i poziv koji je odabrao prevozeći turiste diljem Južne Amerike uvlači u brojne nevolje i prisiljava da pribjegne nasilju od kojeg je bježao i koje ga poput sjene prati gdje god krene. Mister No je, kako je sam Sergio Bonelli izjavio u jednom interwievu, nastao prema stvarnom liku kojeg je Sergio vidio na jednom od svojih brojnih putovanja:“...Da, bio sam u Palenqueu, u Meksiku i susreo sam mladog i zgodnog mladića na ruševnom aerodromu.Nosio je kožnu jaknu i zvao se Kapetan Vega, ime koje je perfektno odgovaralo strip junaku! Imao je opasač s pištoljem i letio je po Yucatanu gore dolje prevozeći životinje, povrće i razne namirnice i kad god je sreo turiste, samo bi pokazao na sjedalo za putnike i rekao:`Ok, odvest ću vas gdje god želite`! Tada mi se rodila ideja o junaku koji će biti pilot Pipera, ali sam odlučio serijal smjestiti u Amazoniju....“ Mister No je inače svojevrsni alter ego svog oca, Sergia Bonellija, lik kroz koji Sergio progovara o svojim velikim ljubavima osim stripa: jazz glazbi, putovanjima i velikim prostranstvima, moralnim problemima suvremenog društva, a nerijetko su avanture opisane u njegovim epizodama inspirirane dugim posjetima Amazoniji, gdje bi Sergio išao u potrazi za inspiracijom, ali i Africi i drugim mjestima gdje ga je neobuzdani pustolovni duh odveo! Mister Noova „sadašnjost“ je kraj 50-ih godina prošlog stoljeća, ali njegova „biografija“ je potanko objašnjena tijekom izlaženja, počevši od najranijeg djetinjstva i ranih 30-tih kada je kao mali dječak odrastao na vrelom asfaltu Brooklynških ulica preko ratnih 40-tih i ratišta širom svijeta sve do dolaska u Brazil. Većinu vremena Mister No provodi ljenčareći po Manausu ispijajući bezbrojne boce kačake i viskija sa svojim prijateljima u konstantnoj potrazi za mušterijima, bili oni inženjeri, misionari, bogati turisti, istraživači ili naučnici. Vjerni pratitelj u mnogo avantura mu je Otto Kruger ili Esse Esse, bivši pripadnik njemčke SS divizije čija je prošlost dijelom objašnjena u tri kratke priče objavljene kao dodaci specijalnim brojevima. Esse Esse je bivši njemački vojnik ali ne i nacist jer je bio primoran da sudjeluje u ratu mimo svog pristanka. Kruger je ekspert u rukovanju nožem i nerijetko je koristeći ga spasio Mister Noa i sebe iz naizgled bezizlaznih situacija. Zatim, jedan u nizu važnih Mister Noovih prijatelja je Phil Mulligan, bivši suborac na Pacifiku i privatni detektiv koji je postao pisac koji pše kriminalističke priče u kojima je glavni junak niko drugi nego Jerry Drake! U Manausu imamo nezaobilaznog Paola Adolfa, simpatičnog barmena koji vječno utjeruje dug od Mister Noa, pa simpatični crnac Dana Winter, pjevač i gitarist, Narednik Oliveira koji uporno sanja dan kad će spremiti Mister Noa iza rešetaka i cijelu plejadu mehaničara, barmena, pilota,policajaca i muzičara širom Južne Amerike. Važnu ulogu u Mister Noovom životu zauzimaju žene! Mister No je okorjeli zavodnik, pravi Don Juan sa puno uspjeha kod žena, ali koji uporno izbjegava zamku braka u koju su ga moge neuspješno pokušale namamiti (uz jednu iznimku, Mister No je proveo jedan dio života kao pripadnik plemena Yanoama i bio oženjen prelijepom Indios djevojkom koju je ubio ljubomorni suplemenik). Svakako, najvažnija od svih žena u njegovom životu je lijepa plavokosa profesorica arheologije Patricia Rowlands s kojom je imao nekoliko avantura, zatim lijepa pilotkinja Debora, pa strastvena Miranda Cordeiro, kćerka jednog od zemljoradnika iz Sertaoa, pa tri lijepe vlasnice Ipanema bara u Manausu, Madalena, Irene i Maria, tajna agentica Delia... Iako se serijal odvija u ranim pedesetim godinama, žene koje Mister No sreće uglavnom su odlučne i nezavisne moderne žene i uglavnom igraju pozitivnu rolu u njegovim avanturama, mada smo sreli i par negativki! Mister No nema arhetipskog neprijatelja koji se opetovano pojavljuje kroz cijelu sagu. Njegovi neprijatelji su obično prikazani kao naizgled normalni ljudi koji tek nakon što ih Mister No preveze na željeno mjesto pokažu svoje pravo lice i ambicije, jedna široka galerija likova koja nije prikazan u crno-bijelom tonu koji dozvoljava čitatelju da donekle i simpatizira sa negativcem.Ipak, jedan od najupečatljivijih negativaca je japanac Ishikawa, u neku ruku nemilosrdni alter ego Mister Noa, kojeg shvaćanje i osjećaj časti tjeraju da uništi Jerryjem život i s kojim se Mister No obračunava u borbi na život i smrt na New Yorkškim dokovima. Sergio Bonelli je dugo bio glavni scenarist Mister Noovih pustolovina da bi konačno krajem osamdesetih napustio pisanje scenarija pritisnutim obvezama vođenja izdvačke kuće, a glavnu ulogu je preuzeo Luigi Mignacco. na stvaranju Mister Noa velik obol su dali i ostali poznati scenaristi kao Alfredo Castelli, autor Martin Mysterea, Tiziano Sclavi, autor Dylan Doga, Maurizio Colombo, Stefano Marzorati, Michele Masiero, dok velike zasluge za grafičku relizaciju lika nosi Roberto Diso koje je redizajnirao lik i podario mu svoje lice (lik Mister Noa je praktički autoportret mladog Roberta Disoa) i tako definirao Mister Noa kakvog ga znamo danas, iako je Gallieno Ferri crtao svoju, originalnu verziju Mister Noa na naslovnicama. Dubok trag su ostavili također i Franco Bignotti, Franco Donatelli, Marco Bianchini, Fabio Civitelli, braća Domenico & Stefano Di Vitto i mnogi drugi autori... Mister No je nedavno proslavio 300. broj, ali je serijal u dubokoj krizi i samo ga činjenica što je Sergio Bonelli emotivno vezan za svog „sina“ spašava od zatvaranja. Nažalost, izgleda da su autori izgubili motiv i inspiraciju za pričanje velikih Priča o simpatičnom pilotu iz Manausa i možemo se samo nadati da će u narednim godinama Mister No ugledati svjetlo na kraju tunela, kao što se desilo i Zagoru kojeg su uspješno renovirali i spasili Burattini i Bosselli. Bilo kako bilo, Mister No će još dugo ostati u srcima svih nas kojima je avantura u srcu i koji sanjaju o beskrajnim zelenim prostranstvima Amazonije! Vaya con Dios amigo! MG20 (N)

Susan Sontag - Eseji o fotografiji Radionica SIC, Beograd, 1982. Mek povez, 211 strana. Predgovor Jesa Denegri, korice Nesa Paripovic. Nema sumnje da Susan Sontag poseduje neverovatnu širinu, koja joj omogućava da sagleda ulogu fotografije u ljudskom društvu na neki sasvim neuobičajen način. Nesvesno pronalaženje falusa u kameri, poređenje automatske puške sa modernim fotoaparatima jeste plod pažljive analize igranog filma ili obične TV reklame. ’’Fotografije se mogu urezati u pamćenje dublje nego pokretne slike, zato što su jasno određen isečak vremena, a ne tok. Televizija je bujica nedovoljno probranih slika, od kojih svaka ukida prethodnu. Svaka nepokretna fotografija je povlašćeni trenutak, pretvoren u tanak predmet koji čovek može zadržati i ponovo pogledati’’ Suzan Sontag (engl. Susan Sontag,16. januar 1933 – 28. decembar 2004) je bila američka spisateljica, rediteljka, filozofkinja, profesorka, i politička aktivistkinja.[1] Uglavnom je pisala eseje, ali i objavljivala romane; objavila je svoje prvo veliko delo, esej Beleške o kempu, 1964. godine. Njena najpoznatija dela uključuju kritička dela Protiv tumačenja (1966), Stilovi radikalne volje (1968), O fotografiji (1977) i Bolest kao metafora (1978), kao i izmišljena dela Način na koji sada živimo (1986), Ljubitelj vulkana (1992) i U Americi (1999). Sontag je aktivno pisala i govorila o sukobljenim područjima, ili putovala u njih, uključujući tokom Vijetnamskog rata i opsade Sarajeva. Mnogo je pisala o fotografiji, kulturi i medijima, sidi i bolestima, ljudskim pravima, komunizmu i levičarskoj ideologiji. Njeni eseji i govori izazvali su kontroverzu [2] a opisana je kao „jedna od najuticajnijih kritičara svoje generacije“.[3] Mladost i obrazovanje Sontag je rođena kao Suzan Rosenblat u Njujorku, kći Mildred (rođena Jacobson) i Jacka Rosenblatta, oboje Jevreji iz Litvanije [4] i poljskog porekla. Njen otac je vodio posao trgovine krznom u Kini, gde je umro od tuberkuloze 1939, kada je Suzan imala pet godina.[5] Sedam godina kasnije, majka Suzan Sontag udala se za kapetana američke vojske Nathana Sontaga. Suzan i njena sestra Džudit uzele su prezime svog očuha, iako ih on nije formalno usvojio. Sontag nije imala versko vaspitanje i rekla je da nije ušla u sinagogu do sredine dvadesetih.[6] Sećajući se nesrećnog detinjstva, sa hladnom, dalekom majkom koja je bila „uvek odsutna“, Sontag je živela na Long Ajlendu u Njujorku,[5] zatim u Tusonu u Arizoni, a kasnije u dolini San Fernando u južnoj Kaliforniji, gde je našla utočište u knjigama i završila srednju školu u Severnom Holivudu u 15. godini. Osnovne studije započela je na Univerzitetu u Kaliforniji, Berkli, ali se prebacila na Univerzitet u Čikagu, diveći se njegovom čuvenom osnovnom nastavnom programu. U Čikagu je uporedo sa ostalim zahtevima pohađala studije filozofije, drevne istorije i književnosti. Leo Strauss, Joseph Schwab, Christian Mackauer, Richard McKeon, Peter von Blanckenhagen i Kenneth Burke bili su među njenim predavačima. Diplomirala je sa 18 godina i izabrana je u studentsku organizaciju `Phi Beta Kappa`.[7] Dok je bila u Čikagu, postala je najbolja prijateljica sa kolegom Majkom Nikolsom.[8] Godine 1951. njen rad se prvi put pojavio u štampi u zimskom izdanju časopisa Chicago Review.[9] Sontag se sa 17 godina udala za pisca Filipa Rifa, koji je bio instruktor sociologije na Univerzitetu u Čikagu, nakon desetodnevnog udvaranja; njihov brak je trajao osam godina.[10] Tokom studija u Čikagu, Sontag je pohađala letnju školu koju je predavao sociolog Hans Gert koji je postao njen prijatelj i naknadno uticao na njeno proučavanje nemačkih mislilaca.[11][12] Po sticanju čikaške diplome, Sontag je predavala brucoški engleski jezik na Univerzitetu u Konektikutu tokom akademske 1952–53. Pohađala je Univerzitet Harvard na postdiplomskim studijama, u početku je studirala književnost kod Perry Miller-a i Harry Levin-a, pre nego što je prešla na filozofiju i teologiju kod Paul Tillich-a, Jacob Taubes-a, Raphael Demos-a i Morton White-a.[13] Po završetku magistarskih studija filozofije, započela je doktorska istraživanja metafizike, etike, grčke filozofije i kontinentalne filozofije i teologije na Harvardu.[14] Filozof Herbert Markuze je godinu dana živeo sa Suzan i Rifom dok je radio na svojoj knjizi Eros i civilizacija iz 1955. godine.[15] ‍:38 Sontag je istraživala za Filipom Rifom studiju Freud: The Mind of the Moralist iz 1959 pre njihovog razvoda 1958. godine i doprinela je knjizi do te mere da je smatrana nezvaničnim koautorkom.[16] Par je dobio sina Dejvida Rifa, koji je potom bio urednik svoje majke u `Farrar, Straus and Giroux-u`, a bio je i sam pisac. Sontag je nagrađena Američkom asocijacijom univerzitetskih ženskih stipendija za akademsku 1957–1958. na koledžu `Sv. Ana na Oksfordu`, gde je otputovala bez supruga i sina.[17] Tamo je imala časove kod Iris Murdoch-a, Stuart Hampshirea, A.J. Ayera i H.L.A. Harta, dok je takođe pohađala seminare B. Phil-a, J.L. Austin-a i predavanja Ajzaja Berlina. Oksford joj se, međutim, nije odgovarao i ona je prešla posle Michaelmas mandata 1957. na Univerzitet u Parizu (Sorbona).[18] Sontag se u Parizu družila sa stranim umetnicima i akademicima, uključujući Allana Blooma, Jeana Wahl-a, Alfreda Chester-a, Harriet Sohmers i María Irene Fornés.[19] Sontag je primetila da je njeno vreme u Parizu bilo možda najvažniji period njenog života.[15] ‍:51–52 To je svakako predstavljalo osnovu njenog dugog intelektualnog i umetničkog povezivanja sa kulturom Francuske.[20] Preselila se u Njujork 1959. godine da bi živela sa Fornesom narednih sedam godina,[21] povrativši starateljstvo nad sinom i predajući na univerzitetima dok joj je književna reputacija rasla. ‍:53–54 Fikcija Foto portret Sontag, 1966 Dok je radila na svojim pričama, Sontag je predavala filozofiju na `Sarah Lawrence College` i Gradskom univerzitetu u Njujorku i Filozofiju religije sa Jacob Taubes-om, Susan Taubes, Theodor Gaster-om i Hans Jonas-om, na Odeljenju za religiju na Univerzitetu Columbia od 1960. do 1964. godine. Držala je obuku za pisanje na `Univerzitetu Rutgers` od 1964. do 1965. pre nego što je prekinula vezu sa akademijom u korist stalnog slobodnog pisanja.[15] ‍:56–57 Sa 30 godina objavila je eksperimentalni roman pod nazivom The Benefactor (1963), nakon čega je usledio četiri godine kasnije roman Death Kit (1967). Uprkos relativno malom učinku, Sontag je o sebi razmišljala uglavnom kao o romanopiscu i piscu fantastike. Njena kratka priča Način na koji sada živimo (The Way We Live Now) objavljena je sa velikim priznanjem 24. novembra 1986. u časopisu ``Njujorker``. Napisan u eksperimentalnom narativnom stilu, ostaje značajan tekst o epidemiji AIDS-a. Postigla je kasnije popularnost i uspeh kao najprodavaniji romansijer sa Ljubavnikom od vulkana (The Volcano Lover) (1992). U 67. godini, Sontag je objavila svoj poslednji roman U Americi (In America) (2000). Poslednja dva romana smeštena su u prošlost, za šta je Sontag rekla da su joj dali veću slobodu da piše višeglasnim glasom. Napisala je i režirala četiri filma, a napisala je i nekoliko drama, od kojih su najuspešnije Alisa u krevetu i Dama s mora. Publicistika Sontag je kroz svoje eseje stekla ranu slavu i reputaciju. Sontag je često pisala o preseku visoke i niske umetnosti i proširila je dihotomiju koncepta forme i umetnosti u svaki medij. Podigla je kemp estetiku do statusa priznanja svojim široko prihvaćenim esejem Beleške o kempu iz 1964. godine, koji je prihvatio umetnost kao zajedničku, apsurdnu i burlesknu temu. Sontag je 1977. objavila seriju eseja O fotografiji. Ovi eseji su istraživanje fotografija kao kolekcije sveta, uglavnom putnika ili turista, i načina na koji to doživljavamo. U esejima je iznela svoju teoriju fotografisanja dok putujete: Metoda se posebno obraća ljudima s hendikepiranom nemilosrdnom radnom etikom - Nemcima, Japancima i Amerikancima. Korišćenje fotoaparata smiruje anksioznost koju vođeni posao oseća zbog toga što ne radi kada su na odmoru i ako bi trebalo da se zabave. Oni moraju da rade nešto što je poput prijateljske imitacije posla: mogu da slikaju. (str. 10) Sontag piše da je pogodnost moderne fotografije stvorila prekomernu količinu vizuelnog materijala i da je „gotovo sve fotografirano“.[22] ‍:3 Ovo je promenilo naša očekivanja o tome šta imamo pravo da gledamo, želimo da gledamo ili treba da gledamo. „Učeći nas novom vizuelnom kodu, fotografije menjaju i proširuju našu predstavu o tome šta vredi gledati i šta imamo pravo da posmatramo“ i promenilo je našu „etiku gledanja“. ‍:3 Fotografije su nam povećale pristup znanju i iskustvima iz istorije i dalekih mesta, ali slike mogu zameniti direktno iskustvo i ograničiti stvarnost. ‍:10–24 Takođe navodi da fotografija desenzibilizira svoju publiku na stravična ljudska iskustva, a deca su izložena iskustvima prije nego što budu spremna za njih. ‍:20 Sontag je nastavila da teoretiše o ulozi fotografije u stvarnom životu u svom eseju Pogled u rat: Fotografski pogled na pustoš i smrt, koji se pojavio u izdanju časopisa Njujorker od 9. decembra 2002. Tamo ona zaključuje da problem našeg oslanjanja na slike, a posebno na fotografske slike, nije u tome što se „ljudi sećaju fotografija, već što se sećaju samo fotografija ... što fotografska slika pomračuje druge oblike razumevanja - i sećanja. . . . Pamtiti je, sve više i više, ne sećati se priče, već moći pozvati sliku “(str. 94). Postala je uzor mnogim feministkinjama i ambicioznim spisateljicama tokom 1960-ih i 1970-ih.[15] Aktivizam Sontag se politički aktivirala šezdesetih godina, suprotstavljajući se Vijetnamskom ratu.[15] ‍:128–129 U januaru 1968. potpisala je zalaganje za „Protiv ratnog poreza za pisce i urednike“, obećavajući da će odbiti plaćanja poreza u znak protesta protiv rata.[23] U maju 1968. posetila je Hanoj; posle toga, u svom eseju Putovanje u Hanoj pisala je pozitivno o severnovijetnamskom društvu. ‍:130–132 Nekadašnja zgrada sarajevskih novina tokom opsade Sarajeva, kada je Sontag živela u gradu Tokom 1989. Sontag je bila predsednik američkog PEN centra, glavnog američkog ogranka Međunarodne organizacije pisaca PEN. Nakon što je iranski lider Ajatolah Homeini izdao fetvu smrtnu kaznu protiv pisca Salmana Ruždija zbog bogohuljenja nakon objavljivanja njegovog romana Satanski stihovi te godine, Sontagova beskompromisna podrška Ruždiju bila je presudna u okupljanju američkih pisaca u njegovu svrhu.[24] Nekoliko godina kasnije, tokom opsade Sarajeva, Sontag je privukla pažnju za režiju produkcije Samuela Beketa Čekanje Godoa u pozorištu obasjanom svećama u bosanskoj prestonici. Lični život Majka Sizan Sontag je umrla od raka pluća na Havajima 1986.[5] Suzan Sontag je umrla u Njujorku 28. decembra 2004. godine, u dobi od 71 godine, od komplikacija mijelodisplastičnog sindroma koji je evoluirao u akutnu mijelogenu leukemiju. Sahranjena je u Parizu na Groblju Montparnasu.[25] Njenu poslednju bolest zabeležio je sin Dejvid Rif.[26] Kada je umrla, Gardijan je objavio nekrolog sa naslovom `Otišla je tamna dama američke intelektualne scene`. Autor članka je napomenuo da intelektualna Amerika nju nikada nije prihvatila, da Sontagova nikada nije pripadala vladajućim kulturnim krugovima.[27] Seksualnost i odnosi Suzan Sontag 1994. godine, slikao ga je bolivijski umetnik Huan Fernando Bastos Sontag je postala svesna svoje biseksualnosti tokom ranih godina i sa 15 godina je u svoj dnevnik zapisala: `Osećam da imam lezbejske sklonosti (kako to nevoljko pišem).` Sa 16 godina imala je seksualni susret sa ženom: „Možda sam ipak bila pijana, jer je bilo tako lepo kada je H počela da vodi ljubav sa mnom. . . Prošlo je 4:00 pre nego što smo spavali. . . Postala sam potpuno svesna da je želim, i ona je to znala.“ [28][29] Sontag je živela sa `H`, spisateljicom i modelom Harriet Sohmers Zwerling koju je prvi put upoznala na Univerzitetu Kalifornije (Berkli) od 1958. do 1959. godine. Posle toga, Sontagovoj je bila partnerka Marija Irena Forens, kubansko-američka avangardne dramska umetnica i rediteljka. Nakon razdvajanja sa Forens, bila je u vezi sa italijanskom aristokratkinjom Carlotta Del Pezzoi, nemačkom akademkinjom Evom Kollischi.[30] Zontag je bila u ljubavnoj vezi sa američkim umetnicima Džasper Džons i Paul Thek .[31][32] Tokom ranih 1970-ih, Sontag je živela sa Nicole Stéphane, naslednicom Rotšilda koja je postala filmska glumica [33], a kasnije i s koreografkinjom Lucinda Childs .[34] Imala je vezu i sa piscem Josifom Brodskim.[35] Sa Eni Libovic, Sontag je održavala vezu koja se protezala od kasnih 1980-ih do poslednjih godina.[36] Sontag je imala blisku romantičnu vezu sa fotografkinjom Eni Libovic. Upoznale su se 1989. godine, kada su obe već bile značajne u svojim karijerama. Eni Libovic je sugerisala da joj je Sontag bila mentor i konstruktivno kritikovala njen rad. Tokom Sontagovog života, nijedna žena nije javno otkrila da li je veza prijateljstva ili romantične prirode. Njuzvik se 2006. godine osvrnuo na Libovic-ovu vezu deceniju plus sa Sontag, rekavši, „Njih dve su se prvi put srele krajem 80-ih, kada ju je Libovic fotografirala za jaknu sa knjigom. Nikada nisu živele zajedno, iako su imali po jedan stan na vidiku onog drugog.“ [37] Libovic, kada je intervjuisana za svoju knjigu Fotografski život: 1990–2005 iz 2006. godine, rekla je da je knjiga ispričala brojne priče i da je „sa Suzan bila ljubavna priča“.[38] Dok je The New York Times 2009. godine Sontag nazivao Libovicovim „saputnikom“,[39] Libovic je u Fotografskom životu napisala da „Reči poput„ pratilac “i„ partner “nisu u našem rečniku. Bili smo dvoje ljudi koji smo jedna drugoj pomagale kroz život. Najbliža reč je i dalje „prijatelj“.[40] Iste godine, Libovic je rekla da je deskriptor „ljubavnik“ bio tačan.[41] Kasnije je ponovila: „Nazovite nas„ ljubavnicima “. Volim „ljubavnike“. Znate, `ljubavnici` zvuče romantično. Mislim, želim da budem potpuno jasna. Volim Suzan.“ [42] U intervjuu za Gardijan 2000. godine, Sontag je bila prilično otvorena u vezi sa biseksualnošću: „Da vam kažem o starenju?“, Kaže ona i smeje se. „Kad ostariš, stariji od 45 godina, muškarci te prestanu zamišljati. Ili drugačije rečeno, muškarci koji mi se sviđaju ne vole me. Želim mladića. Volim lepotu. Šta ima novo?` Kaže da se u životu zaljubila sedam puta. „Ne, sačekaj“, kaže ona. `Zapravo je devet. Pet žena, četiri muškarca. `[5] Mnoge Sontagine čitulje nisu propustile da pomenu njene značajne istopolne veze, naročito onu sa Eni Libovic. Kao odgovor na ovu kritiku, javni urednik New York Times-a, Daniel Okrent, branio je nekrolog lista, navodeći da u vreme Sontagove smrti novinar nije mogao da izvrši nezavisnu verifikaciju svoje romantične veze sa Libovitc (uprkos pokušajima da to učini).[43] Nakon Sontagove smrti, Njuzvik je objavio članak o Eni Libovic u kojem se jasno navode njene veze sa Sontagom pre više od decenije.[36] Sontag je citirao glavni urednik Brendan Lemon iz časopisa Out-a, rekavši: `Odrastao sam u vreme kada je Modus operandi bio ` otvorena tajna `. Navikao sam na to i sasvim sam u redu s tim. Intelektualno znam zašto nisam više govorio o svojoj seksualnosti, ali pitam se da li tamo nisam potisnuo nešto na svoju štetu. Možda bih mogao da pružim utehu nekim ljudima da sam se više bavio temom svoje privatne seksualnosti, ali nikada mi nije bila glavna misija pružiti utehu, osim ako neko nema drastične potrebe. Radije bih pružio zadovoljstvo ili protresao stvari “.[44] Nasleđe Nakon smrti Suzan Sontag, Steve Wasserman iz Los Anđeles tajms nazvao ju je „jednom od najuticajnijih američkih intelektualaca, međunarodno poznatom po strasnom angažmanu i širini kritičke inteligencije i svom žarkom aktivizmu u zalaganju za ljudska prava“.[45] Eric Homberger iz Gardijana nazvao je Sontag „mračnom damom“ američkog kulturnog života tokom više od četiri decenije“. Primetio je da je „uprkos krutom i oštro sročenom političkom senzibilitetu, ona u osnovi bila esteta [koja] je ponudila preorijentaciju američkih kulturnih horizonata“.[46] Pišući o Protiv tumačenja (1966), Brandon Robshaw iz The Independent kasnije je primetio da je „Sontag bila izuzetno predusretljiva; njen projekat analize popularne kulture kao i visoke kulture, Dors-a, kao i Dostojevskog, sada je uobičajena praksa u obrazovanom svetu.` [47] U Kritika i postkritika (2017), Rita Felski i Elizabeth S. Anker tvrde da je naslovni esej iz pomenute zbirke igrao važnu ulogu na polju postkritike, pokreta u okviru književne kritike i kulturoloških studija koji pokušava da pronađe nove oblike čitanja i tumačenje koje prevazilazi metode kritike, kritičke teorije i ideološke kritike.[48] Pregledom Sontagove Knjige o fotografiji (1977) 1998. godine, Michael Starenko je napisao da je delo „toliko duboko uronjeno u ovaj diskurs da su Sontagine tvrdnje o fotografiji, kao i njen način argumentacije, postale deo retoričkog„ alata “koji teoretičari fotografije i kritičari nose se u glavi “.[49] Kritika Bela civilizacija kao rak Sontag je kritikovala pisanje 1967. godine u časopisu Partisan Review: Ako je Amerika vrhunac zapadne bele civilizacije, kako to izjavljuju svi od levice do desnice, onda sa zapadnom belom civilizacijom mora biti nešto strašno pogrešno. Ovo je bolna istina; malo od nas želi da ide tako daleko .... Istina je da Mocart, Paskal, Bulova algebra, Šekspir, parlamentarna vlada, barokne crkve, Njutn, emancipacija žena, Kant, Marks, Balanšinov balet i dr. ne iskupiti ono što je ova posebna civilizacija nanela svetu. Bela rasa je rak ljudske istorije; to je bela rasa i samo ona - njene ideologije i izumi - koja uništava autonomne civilizacije gde god se širi, što je narušilo ekološku ravnotežu planete, koja sada ugrožava samo postojanje samog života.[1] Prema novinaru Mark M. Goldblatt, Sontag se kasnije „odrekla“ izjave, rekavši da je „klevetala pacijente sa rakom“,[50] ali prema Eliot Weinberger-u, „Zažalila je zbog te poslednje fraze i napisala čitavu knjigu protiv upotreba bolesti kao metafora“.[51] Navodi o plagijarizmu Ellen Lee optužila je Sontag za plagijarizam kada je Lee u časopisu In America (1999) otkrila najmanje dvanaest odlomaka koji su slični ili kopirani iz odlomaka u četiri druge knjige o Helen Modjesk-oj bez pripisivanja.[52][53] Sontag je rekla o korišćenju odlomaka: „Svi koji se bavimo stvarnim likovima u istoriji prepisujemo i usvajamo izvorne izvore u originalnom domenu. Koristila sam ove izvore i potpuno sam ih transformisala. Treba izneti veći argument da je sva literatura niz referenci i aluzija“.[54] O komunizmu Na njujorškom skupu pro-solidarnosti 1982. godine, Sontag je izjavila da su „ljudi sa levice, poput nje same,„ voljno ili nevoljno izrekli puno laži “. [55] Dodala je da oni: veruju u, ili bar primenjuju, dvostruki standard anđeoskog jezika komunizma ... Komunizam je fašizam - uspešan fašizam, ako želite. Ono što smo nazvali fašizmom, zapravo je oblik tiranije koji se može srušiti - a koji je, uglavnom, propao. Ponavljam: ne samo da je fašizam (i otvorena vojna vladavina) verovatna sudbina svih komunističkih društava - posebno kada je njihovo stanovništvo podstaknuto na pobunu - već je komunizam sam po sebi varijanta, najuspešnija varijanta fašizma. Fašizam sa ljudskim licem ... Zamislite, ako želite, nekoga ko je čitao samo Reader`s Digest između 1950. i 1970. godine, i nekoga ko je u istom periodu čitao samo The Nation ili [t] on New Statesman. Koji bi čitalac bio bolje informisan o stvarnosti komunizma? Mislim da bi odgovor trebao da nam napravi pauzu. Može li biti da su naši neprijatelji bili u pravu?[55] Sontagov govor je, kako se izveštava, „iz publike izazvao buke i uzvike“. The Nation je objavila njen govor, izuzimajući odlomak koji je časopisu suprotstavio Reader`s Digest. Odgovori na njenu izjavu bili su različiti. Neki su rekli da su trenutna osećanja Sontag u stvari držali mnogi levičari godinama, dok su je drugi optuživali za izdaju „radikalnih ideja“.[55] O napadima 11. septembra Sontag je dobila ljutite kritike zbog svojih izjava u časopisu The New Yorker (24. septembra 2001) o neposrednim posledicama 11. septembra .[56] U svom komentaru nazvala je napade `monstruoznom dozom stvarnosti` i kritikovala američke javne zvaničnike i komentatore medija zbog pokušaja da ubede američku javnost da je `sve u redu`. Konkretno, usprotivila se ideji da su počinioci `kukavice`, komentar koji je Džordž Buš dao između ostalih primedbi 11. septembra. Umesto toga, ona je tvrdila da bi zemlja trebala na akcije terorista gledati ne kao na „kukavički“ napad na „civilizaciju“ ili „slobodu“ ili „čovječanstvo“ ili „slobodni svijet“, već kao napad na samoproglašenu svjetsku velesilu, kao posledica konkretnih američkih saveza i akcija“.[57] Kritike drugih pisaca Tom Wolfe je Sontag odbacio kao „samo još jednog skriptara koji je proveo svoj život prijavljujući se za protestne sastanke i truseći se do podijuma opterećenog njenim proznim stilom, koji je imao nalepnicu za hendikepirane parkinge validnu na Partizanskoj reviji.[58] U `Sontag, Bloody Sontag`, eseju iz knjige Vamps & Tramps iz 1994. godine, kritičarka Camille Paglia opisuje svoje početno divljenje i kasnije razočaranje.[59] Ona spominje nekoliko kritika Sontag, uključujući komentar Harolda Bluma `Mere Sontagisme!` u doktorskoj disertaciji Camille Paglia i navodi da je Sontag „postala sinonim za plitku vrstu držanja kuka“.[60] Paglia takođe govori o poseti Sontag `Bennington College`, u koju je stigla sa satima kasneći i ignorisala dogovorenu temu događaja.[61] Sontagovo hladno samoizgonstvo bilo je katastrofa za američki ženski pokret. Samo je žena od njenog prestiža mogla da izvede neophodnu kritiku i razotkrivanje prvih feminističkih estriha instant-kanona, poput onih Kate Millett ili Sandre Gilbert i Susan Gubar, čija je srednja mediokritetnost osakatila ženske studije od početka ... Ni jedan patrijahalni zlikovac nije zadržavao Sontag; njeni neuspesi su njeni. - Camille Paglia Nassim Nicholas Taleb u svojoj knjizi Skin in the Game kritikuje Sontag i druge ljude ekstravagantnog načina života koji se ipak izjašnjavaju „protiv tržišnog sistema“. Taleb procenjuje Sontagovu zajedničku vilu u Njujorku na 28 miliona dolara i navodi da je „nemoralno biti opozicija tržišnom sistemu i ne živeti (negde u Vermontu ili severozapadnom Avganistanu) u kolibi ili pećini izolovanoj od njega“. Taleb takođe tvrdi da je još nemoralnije „tvrditi za vrlinu, a da u potpunosti ne živimo sa njenim direktnim posledicama“.[62][63] Odnos prema knjigama Knjiga je bila veliko utočište za Suzan. U svom stanu na Menhetnu imala je biblioteku od osam hiljada primeraka. Čitala je i po jednu knjigu dnevno. U intervjuu koji je dala za Njujork tajms otkriva da je počela da čita sa tri godine, a sa 13 je već bila savladala Mana, Džojsa, Eliota, Kafku, Žida i, naročito, Džeka Londona, čiji ju je Martin Idn podstakao da bude pisac.[27] `Čitanje je moja zabava, moja distrakcija, moja uteha, moje malo samoubistvo. Ako ne mogu da podnesem svet, samo se sklupčam s knjigom u ruci, i to je kao mali svemirski brod koji me odvodi od svega`.[27] U `Pismo Borhesu` iz 1996 piše: `Rekli ste da literaturi dugujemo gotovo sve što jesmo i što smo bili. Ako knjige nestanu, istorija će nestati, nestaće i ljudski rod. Sigurna sam da ste u pravu. Knjige nisu samo proizvoljni zbir naših snova i našeg sećanja. One nam takođe daju obrazac duhovne kontemplacije. Neki ljudi misle da je čitanje samo vid bekstva: bekstvo iz „stvarnog“ svakodnevnog sveta u imaginarni svet, svet knjiga. Knjige su mnogo više. One su način da budemo čovečniji`.[27] Radovi Fikcija (1963) The Benefactor (Dobrotvor) (1967) Death Kit (1977) I, etcetera (Zbirka kratkih priča) (1991) The Way We Live Now (short_story) (Način na koji sada živimo kratka priča) (1992) The Volcano Lover (Ljubitelj vulkana) (1999)In America (U Americi) - dobitnik američke Nacionalne nagrade za beletristiku [64] Predstave The Way We Live Now (Način na koji sada živimo o epidemiji AIDS-a) (1990) A Parsifal (Parsifal) (1991), dekonstrukcija inspirisana izvedbom Roberta Wilsona 1991. godine u Vagnerovoj operi [65] Alice in Bed (Alice u krevetu) (1993), o intelektualki Alice James iz 19. veka, koja je zbog bolesti bila vezana za krevet [66] Lady from the Sea (Dama s mora, adaptacija istoimene drame Henrika Ibzena iz 1888. godine, premijerno izvedena 1998. u Italiji.[67] Sontag je o tome napisala esej 1999. godine u Theatre pod nazivom „Prepisivanje dame s mora“.[68] Publicistika Zbirke eseja (1966) Against Interpretation (Protiv tumačenja - uključuje Napomene o Kempu) (1969) Styles of Radical Will (Stilovi radikalne volje) (1980) Under the Sign of Saturn (Pod znakom Saturna) (2001) Where the Stress Falls (Tamo gde stres pada) (2003) Regarding the Pain of Others (U vezi sa bolom drugih) (2007) At the Same Time: Essays & Speeches (U isto vreme: eseji i govori) Sontag je takođe objavljivala publicističke eseje u časopisima The New Yorker, The New York Review of Books, Times Literary Supplement, The Nation, Granta, Partisan Review i London Review of Books. Monografije (1959) Freud: The Mind of the Moralis (Frojd: Um moralista) [69] (1977) On Photography (O fotografiji) (1978) Illness as Metaphor (Bolest kao metafora) (1988) AIDS and Its Metaphors (AIDS i njegove metafore) (nastavak Bolesti kao metafore) (2003) Regarding the Pain of Others (U vezi sa bolom drugih) Intervju (2013) Susan Sontag: The Complete Rolling Stone Interview, Jonathan Cott (Ako knjige nestanu... Suzan Sontag i Džonatan Kot za časopis Rolling Stone) Knjiga je rezultat dvanaestočasovnog razgovora između Suzan Sontag i Džonatana Kota. Intervju je započet februara 1978. u Parizu, gde je Džonatan već dobio tri sata materijala, sasvim dovoljno za intervju u svom magazinu, ali mu je Suzan predložila da nastave razgovor kada ona dođe u Njujork, što se i dogodilo pet meseci kasnije. Oktobra 1979. Roling Stoun je objavio trećinu Kotovog intervjua. Integralnu verziju on je izdao u formi knjige tek 35 godina kasnije (2013) i devet godina nakon Suzanine smrti.[27] Filmovi (1969) Duett för kannibaler (Duet for Cannibals) (Duet za kanibale) (1971) Broder Carl (Brother Carl) (Brat Karl) (1974) Promised Lands (Obećane zemlje) (1983) Unguided Tour AKA Letter from Venice Ostali radovi (2002) Liner beleške za album Land Peti Smit (2004) Doprinos fraza trećem albumu Fischerspooner-a Odiseja (2008) Reborn: Journals and Notebooks 1947–1963 (2012) As Consciousness Is Harnessed to Flesh: Journals and Notebooks, 1964–1980 (Kako je svest upregnuta u meso: časopisi i sveske, 1964–1980) Nagrade i počasti 1977: Nacionalna nagrada kruga kritičara knjiga za O fotografiji [70] 1990: MacArthur Fellowship 1992: Nagrada Malaparte, Italija [71] 1999: Commandeur des Arts et des Lettres, Francuska 2000: Nacionalna nagrada za knjigu U Americi [64] 2001: Jerusalimska nagrada, dodeljuje se svake dve godine piscu koji svojim radom istražuje slobodu pojedinca u društvu. 2002: George Polk Awards za kulturnu kritiku za film „Pogled u rat“ u časopisu The New Yorker 2003: Počasni doktorat Univerziteta u Tibingenu 2003: Friedenspreis des Deutschen Buchhandels tokom Frankfurtskog sajma knjiga [72] 2003: Nagrada Princ od Asturije za književnost.[73] 2004: Dva dana nakon njene smrti, Muhidin Hamamdžić, gradonačelnik Sarajeva najavio je da će grad nazvati ulicu po njoj, nazivajući je „autorkom i humanistkinjom koja je aktivno učestvovala u stvaranju istorije Sarajeva i Bosne“. Pozorišni trg ispred Narodnog pozorišta odmah je predložen da se preimenuje u Pozorišni trg Suzan Sontag.[74] Trebalo je, međutim, pet godina da taj danak postane zvaničan.[75][76] Dana 13. januara 2010. godine, grad Sarajevo objavio je pločicu sa novim nazivom ulice za Pozorišni trg: Pozorišni trg Suzan Sontag. Digitalna arhiva Digitalnu arhivu od 17.198 e-adresa Sontag čuva Odeljenje za posebne kolekcije UCLA pri istraživačkoj biblioteci Charles E. Young.[77] Njena arhiva - i napori da bude javno dostupna, istovremeno štiteći je od truleži - tema je knjige On Excess: Susan Sontag’s Born-Digital Archive, autora eremy Schmidt & Jacquelyn Ardam.[78] Dokumentarni film Dokumentarni film o Sontag u režiji Nancy Kates, pod naslovom Regarding Susan Sontag, objavljen je 2014.[79] Dobio je posebno priznanje žirija za najbolji dokumentarni film na Filmskom festivalu Trajbeka 2014.[80]