Дино Буззати К Прича о `К`, која даје наслов колекцији, садржи све теме познате Дину Буззатију, аутору `Татарске пустиње`, и савршено дефинише уметност у којој се чудесно и хумор мешају са луцидно запажање са мајсторством које потврђује следећих педесет других извештаја. Појачана осетљивост, оштар осећај за правду, известан песимизам такође дају дирљиву резонанцу „Грофу“, „Малој Цирци“, „Л`Асценсеур“, „Зачараној јакни“, на пример. Буззатијева фантазија је блиско усклађена са ваздухом нашег времена и дневним бригама: светски рат, диктатура, зло младости и усамљености, о чему сведоче „Ловци на старо“, „Лекција 1980. или „Самоубиство“. у парку“ и „Тајно оружје“. Новинар, Дино Буззати имао је осећај за формулу, способност кратког писања, дар за јесен... Сатиричар, правио је свој мед од вести, које су га инспирисале на окрутне приче, мешајући реализам, краткотрајно ишчекивање и необично ... Његова фантазија, метафора људских промашаја, нуди нам подругљиву слику моћи, новца, части... Буззати често приказује мушкарце који, прекасно, откривају да су пропустили суштинско, попут лика Шта ако?, ко схвата да је занемарио љубав. У `К`, причи која је дала име колекцији, дечак одустаје од тога да постане морнар из страха да ће га К, чудовиште које га јури, прогутати. Мораће да сачека коначну конфронтацију да би схватио да му је понудио богатство, моћ и срећу! У неколико десетина прича, често жестоких, Буззати слика болну слику људског стања, на срећу ублажену дистанцом и хумором који га чине симпатичним писцем. odlično očuvana KORO.7

m5 Autor: Kejsi Makviston Žanr: Ljubavni Pismo: Latinica Broj strana: 367 Povez: Mek Format: 14x20 cm Godina izdanja: 2022. Od autorke Njujork tajms bestselera Crvena, bela i kraljevski plava stiže nam nova romantična komedija koja će izbaciti čitaoce iz koloseka...Za ciničnu dvadesettrogodišnju Ogast preseljenje u Njujork je trebalo da potvrdi da je ona u pravu: da magija i ljubavne priče sa filma ne postoje i da je jedini mudar način da korača kroz život – da to čini sama. Ona ne može da zamisli da bi konobarisanje u palačinkarnici koja radi 24 sata i useljenje sa veoma čudnim cimerima to ikako moglo promeniti. Kao ni da svakodnevno putovanje podzemnom železnicom može biti bilo šta više od dosadnog mučenja praćenog električnim kvarovima.Ali u vozu upoznaje tu božanstvenu devojku. Džejn. Očaravajuću, šarmantnu, misterioznu, nemoguću Džejn. Grubu Džejn sa sjajnom kosom i toplim osmehom, koja se pojavljuje u svojoj kožnoj jakni da spase Ogast kad joj je to najpotrebnije. Njena simpatija iz metroa postaje najbolji deo njenog dana, ali ona ubrzo otkriva da postoji jedan veliki problem: nije da Džejn samo izgleda kao retro pankerka, ona je bukvalno prebačena iz sedamdesetih, i Ogast će morati da upotrebi sve ono što pokušava da ostavi u prošlosti kako bi joj pomogla. Možda je, ipak, vreme da počne da veruje u neke stvari...Poslednja stanica Kejsi Makviston je čarobna, seksi, velikodušna romansa u kojoj nemoguće postaje moguće dok Ogast čini sve što je u njenoj moći da spase devojku koja je izgubljena u vremenu.

55798) VRELI LED , Nora Roberts , Dereta Beograd 2003 , Bogata, veličanstvena Vitni Mekalister voli brza kola, stare filmove i opasne muškarce. Ali čak i ova prezasićena, istaknuta pripadnica visokog društva Menhetna biva iznenađena kada neznanac u crnoj kožnoj jakni otme njen „mercedes` - a trenutak kasnije med počnu da zvižde. Međunarodni kradljivac dragulja, Da-glas Lord, naviknut je na život u bekstvu -deo privlačnosti profesije koju je odabrao Čini uzbuđenje potere. Ali on ima i jedno nepokolebljivo pravilo: uvek radi sam. Do tog časa. Ranjen i u očajničkoj potrebi da dođe do novca đa ostvari ono Što bi moglo biti zvezda-ni trenutak njegove karijere, Dag sa oklevanjem prihvata bogatu Vitni, koja raspolaže moćnim vezama, za svog novog partnera u kri­minalu. Dok novinski naslovi na sva zvona oglašavaju nestanak bogate njujorške nasled-nice, a banda prepredenih kriminalaca ih pomno goni, Dag i Vitni odleću u sparnu divljinu Madagaskara u potrazi za basnoslovnim bla­gom koje potiče još od Francuske revolucije. Za Vitni, ono što je počelo kao jurnjava i avantura, prerasta u trku između života i smrti, dok pokušava đa nadmudri Čopor nemilo­srdnih ubica koji bez trunke oklevanja ukla­njaju svakog s puta. Za Daga, koji je prečesto bio prevaren i izdat, to je šansa da dođe do nedostižnog ćupa zlata i možda poslednja prilika da se iskupi. Za oboje je to egzotična potraga za smislom - i predaja neodoljivoj strasti vrednoj svih rizika - dok se igra u kojoj su životi ulog privodi kraju, takvom u kome možda ne­će biti pobednika i poraženih. Ili preživelih. Mek povez, format 11,5 x 17 cm , tačkasta okrznuća duž ivice naslovne korice , latinica, 422 strane ,

Autor: Boris Dežulović Godina izdanja: 2008. Br. str.: 236 Povez: Mek Format: 145mm x 205mm Pismo: Latinica Opis Jebo sad hiljadu dinara Jebo sad hiljadu dinara – roman čija se radnja događa od zore do sumraka jednog ljetnog dana usred hrvatsko-bošnjačkog rata u Bosni i Hercegovini. Još je jedan uzaludan pokušaj istraživanja o besmislu rata, te ulozi uniforme u životu i smrti čovjeka, vojnika i budale. Tada mu je opet palo na pamet: razmišljao je, istina, često o tome i prije nego što su se našli usred minskog polja nadomak Musemića. Ali sada, baš u ovom trenutku – ležeći na trbuhu u oštroj, sparušenoj travi Suhodola, dok mu se niz nos cijedio vreli znoj, a Zagor mu glasnim šaptom psovao majku osamsto hiljada puta… – Pako ni na što drugo nije mislio nego na onaj dan prije godinu i četiri mjeseca. Kad mu je Ćorava Žuža dala šteku Pall Malla i kad je trebao samo ostaviti onaj jebeni kusur od jebenih hiljadu hrvatskih jebenih dinara. Tada, u tom času, a on ga pamti kao da je bio jutros. I pamtit će ga sasvim sigurno dok je živ. Jer živjet će, kako stvari stoje, još najviše dva-tri dana. Njegov se život dijelio na dva kolosijeka. I on je izabrao krivi. Samo da je rekao „u redu je, tetka Žužo!“, ne bi danas pasao suhu travu u minskom polju usred Suhodola. Već bi bio kompjutorski programer u nekoj mirnoj četvrti Philadelphije. S tri i pol tisuće dolara plaće, podstavljenom kožnom jaknom i velikim crnim labradorom na suvozačkom sjedištu landrovera… Samo da je rekao „u redu je, tetka Žužo, jebo sad hiljadu dinara!“

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Knjiga praznika - Marko Pogačar Izdavač: Multimedijalni institut Godina izdanja: 2021 Broj strana: 64 Format: 19 cm Povez: Broširani Ptičji šabat Ušao sam u jezik zečeva kao u kišnu šumu, brz, klizav od suza s prvom zorom i sretan: rosa u mojim ušima bijaše krvava. Krave su podlegle ukazu lišća, suhom i šuštavom, a pod njima je na zemlju polegla trava, krijući ljubavnike. Svako zrno i svaki zamak i svako tane tamno od smrti znalo je, i bilo također sretno. Dan što je upravo otpočeo bio je Ptičji Šabat. I stvarno, iako je očito bilo proljeće, zrakom nije letjelo ništa. Podrazumijeva se da je to ništa suženo: vjetar je vio sjemenke, pelud ludovao, prugasta konjska smrt općila je s plavom vodendjevojčicom, kao da nema ničega prečeg od sočne zračne jebačine, a gore, visoko gore nad svim je gorio opsceni helikopter. Iako je po pitanju ptica na snazi posve izvjesno vrijedilo zatišje, sušto i samovoljno ne-prolijeće, na strani neba igralo se prljavije. Iz tijela glagola spuštali su se padobranci, kao pogrešni titlovi. Grešne misli rasipale su se poplunima i jaknama. Ustadoše tajni prinčevi tintarnica. Tamna grofovija izvjesila je svoje stjegove. I k tome šeširi: mučki šeširi – na njih je bilo strašno i pomisliti. Ti tihi vrtovi, bez traga tigra; kako da u njima šumi sloboda? Sloboda koja je, jasno, samo eskimska riječ za šumu. A ja sam ušao u jezik zečeva s jasnom namjerom: da stavim zube u službu urote jastuka, od nokta učinim nož. Gol sam, i ona rosa mi šumi u ušima. Marko Pogačar rođen je 1984. u Splitu. Objavio je trinaest pjesničkih, proznih i esejističkih knjiga, za koje je primio niz domaćih i međunarodnih nagrada i priznanja. Priredio je antologije Hrvatska mlada lirika 2014. i The edge of a page: young poetry in Croatia (2019.) Samostalne knjige prevedene su mu na desetak, a pojedinačni tekstovi na više od trideset jezika. Tekuće godine stipendist je berlinskog DAAD Künstlerprogramma.

Problem je što je njegova ljubavnica Ilena umrla 30 godina ranije. Ali bočica tableta omogućava da je vidi, jer mu omogućavaju da otputuje u prošlost. U romanu se menja sadašnjost (2006) i 1976. Kratka poglavlja, ili delovi poglavlja, vide Eliota kao 30-godišnjaka koji se suočava sa svojim ostarelim ja. Roman koji sledi priča povremeno dirljivu i često zanimljivu priču, a da se ne uplete u neizbežne paradokse i dileme putovanja kroz vreme. Iako je preveden sa originalnog francuskog, narativ je jasan i lak za praćenje. Ali, kao i kod svakog prevedenog dela, teško je znati gde pripisati pohvalu ili krivicu. U poslednjoj kategoriji, mislim da bi prevod mogao biti odgovoran za broj klišea, posebno u ranim poglavljima, kao i za povremeno zabačen dijalog. Ovo mi je pokvarilo delove knjige i, zajedno sa scenom seksa sa Mills-and-Boonish, učinilo je da se osećam kao američki TV sapun, a ne kao egzistencijalnija rasprava koju je njen autor možda nameravao – s obzirom na njegov ukus da predgovore svako poglavlje sa citati različitog stepena dubine. Autor je očigledno odlučio da ne dozvoli da kredibilitet stane na put dobroj priči. On priznaje probleme, i naučne i moralne, povezane sa vraćanjem u prošlost, ali samo u prolazu. Njegov cilj je da kaže ubedljivu pređu. Verovatno mudro, on se ne bavi većinom nerešivih pitanja koja njegova priča pokreće. Kao takvu, većina čitalaca će shvatiti knjigu onakvu kakva jeste: deo zabave za bekstvo. Svi delovi i poglavlja imaju naslove sa datumom kada su nastali. Svaki put dobijamo čak i godine likova, samo u slučaju da naša osnovna matematika bude klimava. Reference na pop muziku i velike svetske događaje su dobro poznate, ako su prilično veštački utkane. Radnja, uprkos svojoj nategnutoj premisi, sadrži malo iznenađenja, a većina likova je stereotipno savršena, a ne zanimljivo manjkava. Međutim, scene su živopisno nacrtane, a centralni lik dovoljno razvijen da omogući voljno obustavljanje neverice. Uprkos klimavom početku, knjiga je pristupačno, nezahtevno štivo. Nacrt na jakni sugeriše da bi bio savršen za grupe za čitanje. Siguran sam da bi to izazvalo živu diskusiju na ovakvim skupovima, čak i ako zaključe da ne stoji među orijentirima u žanru putovanja kroz vreme.

Stephen King - Ciklus Vukodlaka `Negde visoko, mesec sija, debeo i pun - ali ovde u Tarker Milsu, Januarska mecava je napunila nebo snegom. Vetar urla svom svojom snagom niz napustenu Centralnu Aveniju; narandzasti gradski cistaci snega su se davno predali. Arnija Vestruma, zeleznicara GS&WM Zeleznice, oluja je zarobila u maloj signalnoj postaji devet milja od grada; njegov mali benzinac je ostao na sinama, okruzen nanosima snega, on ceka da mecava prestane, igrajuci pasijans Sedam Sa Sedam, sa spilom masnih Bicikl karata. Napolju, vetar vristi. Vestrum nelagodno dize glavu, a onda ponovo spusta pogled na svoju igru. Na kraju, to je samo vetar... Ali vetar ne grebe na vrata... i ne zavija da bude pusten unutra. On ustaje, visok, suvonjav covek u vunenoj jakni i zeleznickom odelu, Kamel cigareta mu visi iz jednog ugla usta, njegovo izborano Novoenglesko lice, u mekim narandzastim tonovima osvetljava kerozinska lampa koja visi na zidu. Grebanje ponovo pocinje. Neciji pas, misli on, izgubljen i zeli da bude pusten unutra. To je sve... ali ipak, on zastaje. Bilo bi neljudski ostaviti ga tamo napolju na hladnoci, misli (a ni ovde nije mnogo toplije; i pored grejaca na baterije, moze videti hladni oblak svog daha) - ali ipak on okleva. Hladni prst straha ga probada ispod srca. Ovo je bilo lose doba u Tarker Milsu; predskazanja zla su se pojavljivala na zemlji. Velska krv njegovog oca je snazno tekla u Arnijevim venama, i nije mu se dopadalo kako stvari stoje. Pre no sto moze odluciti sta da radi sa posetiocem, duboko cviljenje postaje rezanje. Cuje se tresak dok nesto neverovatno tesko udara o vrata... udaljava se.. udara ponovo. Vrata se tresu u svom okviru i oblacic snega se pojavljuje na vrhu. Arni Vestrum zvera okolo trazeci nesto cime bi podupro vrata, ali pre no sto moze uraditi nesto vise od posezanja za labavom stolicom na kojoj je sedeo, rezeca stvar ponovo udara o vrata neverovatnom snagom, rascepljujuci ih celom duzinom. Drže još samo sekund, nagnuta ka unutra, i zaglavljen između njih, udarajući i ritajući se, sa njuškom povučenom nazad u grimasi i zutim, sjajnim ocima, je najveci vuk koga je Arni ikad video... I njegovo režanje zastrašujuće zvuci kao ljudske reči. ___________________ Preveo i izdao: Vasa Ćurčin / ☠

Knjiga je kao nova. Kap veselja - Selvedin Avdić Izdavač: Književna radionica Rašić Godina izdanja: 2019 Broj strana: 147 Format: 21 cm Povez: Broširani Miran se nakon rata vratio u grad onoga dana kada je, nakon zemljotresa i velike poplave, minuo zvuk zubarske bušilice. Pokušat će živjeti mirno, u oronuloj zgradi, sa živopisnim susjedima i uspomenama, započet će ljubavnu vezu s Verenom, bivšom ženom Kralja Banana koji je uz, recimo Hondu, anđela u kožnoj jakni, samo dio moćne i neobične galerije likova romana Kap veselja Selvedina Avdića. Miranovo pripovijedanje smjenjivat će se sa sveznajućim pripovijedanjem šefa sale hotela Metalurg u gradu „kolijevci proletarijata“, a ispričana bit će priča o… teško je reći čemu sve. No, o mraku svakako, o otvorenim vratima podzemnog svijeta koji je prokuljao u ljude, o zlu koje raste i dolazi, o padu i sumraku civilizacije, o tjeskobi i paranoji, o onome od čega kao od nekog apokaliptičnog ili tamnog futura općenito, strepimo. U ovoj se knjizi susreću ontološka i psihološka pomutnja i rafinirana estetika Davida Lyncha s osobnom memorijom i nešto nostalgije za progresom i optimizmom socijalističkog razdoblja, koji je kao i sve drugo nastao na nesolidnim temeljima, na „klupku zmija“, kako to kaže inženjer rudarstva Arhitektu u romanu. Kap veselja je klupko značenja i simbola, vrh večeri i pjesma za fajrunt. Selvedin Avdić je opet napisao roman koji nadilazi horizonte iščekivanja, granice žanrova i, sasvim sigurno, koji će nadići i granice jezika na kojemu je napisan. Kruno Lokotar Selvedin Avdić rođen je 1969. godine u Zenici. Radi kao urednik online magazina Žurnal. Do sada je objavio zbirku priča „Podstanari i drugi fantomi“, romane „Sedam strahova“ i „Kap veselja“, i „intimnu monografiju“ „Moja fabrika“. Roman „Sedam strahova“ je objavljen u Bosni i Hercegovini (dva izdanja), Hrvatskoj, Srbiji, Makedoniji, Egiptu, Turskoj, Velikoj Britaniji (dva izdanja) i Danskoj, a priprema se špansko izdanje. Ušao je u širi izbor za nagradu IMPAC Dublin Award i u uže izbore za nagrade Science Fiction and Fantasy Translation Award u Kaliforniji, Jutarnjeg lista u Zagrebu i „Meša Selimović“ u Tuzli. Britanski Guardian uvrstio je roman među najbolja „paperback“ izdanja objavljena u 2014. godini. Prema motivima knjige „Moja fabrika“ napravljena je višestruko nagrađivana pozoršna predstava. Posljednji roman „Kap veselja“ do sada je objavljen u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. U pripremi su englesko i makedonsko izdanje.

ЖЕННИ МАРКС – Супруга КарлаМаркса Marx, Jenny von Westphalen (1814–1881) Teматика: Карл и Џени Маркс. Примери праве љубави Наслов књиге: “Женни Маркс” (фон Вестфален) Aутор текста: П. Виноградская Tип књиге: Документальня повестъ Фотографије: Издавач: ”МыслЬ“, Москва Издање: Седьмое Godina izdanja:1987. Број страна: 270 Формат: 20 x 13 Писмо : Ћирилица Језик: Руски Повез књиге: Тврдо корично издање Прилог: Фотографије, Факсимил Стање књиге : Квалитетно издање, веома добро очувано без оштећења Књига из кућне библиотеке, са посветом. Опис: Карл и Џени Маркс. Примери праве љубави. Дешава се да љубав прође сама од себе, Не додирујући ни срце ни ум. То није љубав, него забава младости, Не, љубав има право да пропадне без трага: До века живи, Док човек не пропадне у земљу. Низами Нико не може да схвати шта је права љубав док није у браку четврт века. Марк Твен „Племенито порекло, огромно богатство њеног оца - Џени је рођена за лепоту и безбрижно постојање. Већи део живота провела је у најтежем сиромаштву. Љубав њеног живота, Карл Маркс, је заслужна за ово“, пише Ле Поинт. Џенин отац је био утицајна личност, саветник пруске владе, а њена мајка, рођена шкотска грофица од Аргил, окупљала је у свом салону у Триру најзанимљивије представнике немачких интелектуалних кругова. Џени постаје нераздвојна пријатељица Софи, Карлове старије сестре. Марксови су суседи са којима фон Вестфален одржава пријатељске односе. Карл се заузврат спријатељи са својим колегом из разреда, младим Едгаром, Џениним братом. И што је најважније, сам Барон фон Вестфален, образован човек са прогресивним погледима, диви се Карлу. Џени је одгајана на романтичној књижевности и сновима о узвишеној љубави. Бринета зелених очију убрзо постаје краљица балова високог друштва, има избор између најбољих делова Трира. Њеној лепоти и интелигенцији се диви Хајнрих Хајне. Али са 22 године, Џени најављује родитељима да намерава да се уда за Карла Маркса, не баш згодног младог комшију који је четири године млађи од ње. Верени су, али ће веридба трајати седам година. Карл још треба да заврши студије и почне да зарађује за живот. Венчање ће се одржати тек 1843. године. На прослави присуствују Џенина мајка и млађи брат Едгар, али још један брат Фердинанд, будући министар унутрашњих послова Пруске, који после очеве смрти постаје глава породице, Медени месец се одвија у Швајцарској, од првих дана брака постаје јасно какав живот чека Џени у браку. Карл Маркс на своја путовања носи са собом 45 књига и све време проводи за својим столом. Новац који је Џенина мајка донирала за венчање, они безбрижно деле сиромашним пријатељима до последњег талера. Након што се медени месец заврши, свакодневни живот постаје још тежи. Марксов новинарски рад не доноси новац, револуционарне активности му не дозвољавају да направи каријеру. Породица живи од Енгелсовог новца и од продаје ствари из Џениног мираза - њеног финог платна и породичног сребра са породичним грбовима. Марксови су редовно деложирани због неплаћања из станова које изнајмљују у Паризу и Белгији. Када жандарми 1848. одведу Маркса у затвор усред ноћи због писања Манифеста, Џени је такође бачена иза решетака заједно са проституткама, оптужујући је за `скитницу`. Џенина другарица из детињства, која ју је посетила у Енглеској, написала је: „С дрхтањем у гласу говорила је о свом изгнанству из родне земље, о одвајању од своје усамљене старе мајке, о бекству у Белгију и изгнанству одатле, о бекству у Француска, из које је поново протерана... О томе како је сваки пут била принуђена, као Ахасвер, за 48 сати... да напусти своју кућу и ствари... Ови несрећни, али поносни духом људи испили су чашу туге до дна. Живели су веома тешко, умирали су од глади у буквалном смислу те речи. Деца се рађају, шесторо у 12 година, од којих ће троје умрети у детињству. У Лондону чак и пруски шпијун скрушено и са сажаљењем описује начин живота Маркса. Захваљујући продаји дела наследства, Џени ипак успева да да последњу лопту у свом животу - за своје одрасле ћерке. На позивницама, она ће, подсећајући се на свој некадашњи луксуз, написати: „Мадам Карл Маркс, рођена бароница фон Вестфален. У једном од писама у којима тражи финансијску помоћ, Маркс пише: „Јенни је болесна... Немам новца ни за доктора ни за лекове. 8-10 дана породица је јела само хлеб и кромпир... Дуговали смо кирију. Рачуни пекара, пиљара, млекара, трговца чајем, месара су сви неплаћени.” Џени почиње да објављује у штампи, пише позоришне и музичке критике, хвале је због свог стила и дубоког образовања. За свог мужа, она је и бесплатни преписивач његових дела, секретарица, па чак и медицинска сестра. Осим тога, Маркс јој никада није у потпуности припадао. Свој интелектуални живот је делио са Енгелсом, а односи између њега и Џени су увек били кул. Године 1860. Џени се разболи од малих богиња, које су је трајно унаказиле. Почиње период тешке депресије, који се завршава канцерогеном болешћу. Џени Маркс је умрла 1881. „Да сам почео живот изнова, не бих се уопште оженио“, признао је Маркс у писму Полу Лафаргу, који је оженио његову ћерку Лору, „али ћу дати све од себе да заштитим своју ћерку од ових замке на којима се разбио живот њене мајке. Како је сведочила Марксова ћерка Еленор, после смрти филозофа, који је наџивео своју жену за петнаест месеци, у џепу његове јакне пронађена је фотографија Џени.

Zagreb Kao na slikama Herman Melville NAslov originala: The confidence man his masquerade Herman Melville (New York, 1. kolovoza 1819. – New York, 28. rujna 1891.), američki romanopisac, pripovjedač i pjesnik. Zbog rane očeve smrti napušta redovno školovanje i nakon nekoliko neuspjelih uposlenja zapošljava se 1839. kao brodski mali na trgovačkome brodu. Melvilleova rana literatura, koju je apsorbirao kao autodidakt, uključuje Shakespearea, Bibliju autorizirane verzije (Biblija kralja Jakova), te sedamnaestostoljetne misaone autore kao što su sir Thomas Browne i Robert Burton. Godine 1841. postao je članom posade kitolovca, ali ga je napustio prije ugovornog roka te je zajedno s još jednim članom posade doživio niz avanturističkih zgoda na jednome od Marquiških otoka. To mu je poslužilo kao predložak za književni prvijenac s putopisno-antropološkom tematikom, `Taipi`, 1846., u kojem daje spoj prikaza egzotičnih običaja polinežanske zajednice i poluautobiografskih pustolovina. `Omoo` (1847.), je tematski nastavak Taipija, s naglaskom na uništavanju domorodačke polinežanske zajednice zapadnjačkim tehnološkim i ideološkim osvajanjem. Ostala djela uključuju `Mardi` (1849.), pustolovnu romansu i `Bijela jakna` (1850.), realistički prikaz života na američkoj fregati. No, sva ta djela su danas rijetko čitana i ne pobuđuju interes osim kod specijalista posvećenih Melvilleu ili američkoj književnosti. Moby-Dick Pravi Melville, autor djela mitske snage, izranja u `romansi`, ili vizionarnom spoju romana i anatomije (ekscentričnoga proznoga žanra njegovanoga u engleskoj književnosti 17. stoljeća, napose kod Melvilleovih omiljenih pisaca Roberta Burtona, sir Thomasa Brownea i Isaaca Waltona), `Moby-Dick ili Bijeli kit` (1851.). To djelo, posvećeno Nathanielu Hawthorneu, obuhvaća više razina: realističko-pripovijednu i tehničko-opisnu, simboličku i mitsku. Pojednostavljeno, moglo bi se reći da je radnja romana lov na bijeloga kita Moby Dicka, a glavni ljudski protagonist kapetan Ahab, te da je scena zbivanja postavljena tako da lov, sukob i propast uključuju cijeli univerzum- ispričano kroz usta jedinoga preživjeloga člana posade, Ishmaela. Kasnija je kritika ustanovila da je, uza svu različitost u duhovnom miljeu, Melville jedini devetnaestostoljetni romanopisac, uz Dostojevskog, kojemu je spiritualna dimenzija djela dominantna i kojega je središnji opus utjelovljenje pjesničke metafizike s centralnim temama opstojnosti Zla i smislenosti univerzuma promatranoga u kategorijama teodiceje. No, dok je ruski autor tvorac uzbudljivih likova koji utjelovljuju veličajnost života, i to u vizuri kršćanskoga mita, Melville ostvaruje snažne dramsko-pjesničke slike izuzetno bogatoga arhaiziranoga jezika, no, bez psihološke obradbe (za što i nije bio zainteresiran) ili nijansi u razvijanju međuljudskih odnosa. Tema `Moby Dicka` je sukob Dobra i Zla, ili dvaju nepomirljivih Zala (Ahab i Moby Dick), no intenzitet te `romance` i njen utjecaj potječu najviše iz poetskoga zamaha i filozofema visoke retorike integrirane u djelo koje je više nalik drevnim spjevovima nego romanu bilo kojega razdoblja. Također, piščev svjetonazor u tom je djelu, kao i kasnijima, rastrgan između kalvinističkoga protestantizma, manihejsko-gnostičkih i ateističkih vidozora. Roman `Moby-Dick` smatra se najboljim u kanonu američke književnosti XIX. stoljeća. Kasnija djela Zbog neodgovarajuće recepcije čitateljstva koje je očekivalo avanturistički roman, a u `Moby-Dicku` dobilo neobičnu mitsku dramu pomiješanih žanrova piščeva je karijera krenula silaznom putanjom. Sljedeći roman `Pierre ili dvoznačnosti` (1852.) neuspio je pokušaj problematiziranja provokativne teme incesta. Melville je u idućem razdoblju objavio još nekoliko pripovjednih proza, među kojima se ističu povijesni roman `Israel Potter` (1855.) s temom iz američke revolucije; priče `The Piazza Tales` (1856.), nazvane po trijemu piščeve farme, s ponajboljim pripovijestima `Pisar Bartleby`, protoegzistencijalističkom pričom o otuđenju i putu u ludilo njujorškoga činovnika, koja očito puno duguje Dickensu, no suvremenoga čitatelja asocira više na Gogolja i Dostojevskog; te `Benito Cereno`, prozom koja problematizira rasne odnose. Godine 1857. objavljuje alegorijski roman `Sljepar`, o prijevarama i ljudskoj naivnosti. Melvilleov neuspjeh kod čitateljstva pojačava i autorovu osobnu krizu (sukob vjerovanja i nevjere, što je rezultiralo nekim oblikom živčanoga sloma), te pisac traži duhovnu okrjepu u putu u Svetu zemlju i Europu, što rezultira filozofskom poemom `Clarel`, objavljenom u privatnoj nakladi 1876. Nedovršena je ostala dulja pripovijest (ili kraći roman) `Billy Budd` (objavljena tek 1924.) - posljednja manifestacija Melvilleova mitotvoračkoga genija, u kojoj je evocirana pobuna na britanskom brodu u doba Napoleonskih ratova; sotonski lik Claggarta, bogootački kapetana Verea, i kristoliki Billya Budda, osim što iniciraju mnoštvo alegorijskih interpretacija, testamentarni su ostvaraj američkoga pisca za koga do konca nije jasno je li našao utjehu u prihvaćanju kršćanstva ili se pomirio sa sudbinom bez ikakve religijske vjere. Nakon I. svjetskoga rata naglo se javilo zanimanje za `Moby Dicka `, ubrzo i za ostala djela, pa Melville od zaboravljena pisca postao središnjim američkim prozaikom 19. stoljeća. Na hrvatski je do sada (2005.) prevedena većina najpoznatijih Melvilleovih djela (Moby Dick, Taipi, Sljepar, Bartleby), osim Billyja Budda. Moby Dick Mobi Dik Tags: americka knjizevnost Moby Dick Mobi dik

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tipee je brza avanturistička priča, autobiografski prikaz autorovog boravka u Polineziji, ispitivanje prirode dobra i zla, i otvoreno istraživanje senzualnosti i egzotičnog rituala. Herman Melville (New York, 1.8. 1819. – New York, 28.9. 1891.), američki romanopisac, pripovjedač i pjesnik. Zbog rane očeve smrti napušta redovno školovanje i nakon nekoliko neuspjelih uposlenja zapošljava se 1839. kao brodski mali na trgovačkome brodu. Melvilleova rana literatura, koju je apsorbirao kao autodidakt, uključuje Shakespearea, Bibliju autorizirane verzije (Biblija kralja Jakova), te sedamnaestostoljetne misaone autore kao što su sir Thomas Browne i Robert Burton. Godine 1841. postao je članom posade kitolovca, ali ga je napustio prije ugovornog roka te je zajedno s još jednim članom posade doživio niz avanturističkih zgoda na jednome od Marquiških otoka. To mu je poslužilo kao predložak za književni prvijenac s putopisno-antropološkom tematikom, `Taipi`, 1846, u kojem daje spoj prikaza egzotičnih običaja polinežanske zajednice i poluautobiografskih pustolovina. `Omoo` (1847.), je tematski nastavak Taipija, s naglaskom na uništavanju domorodačke polinežanske zajednice zapadnjačkim tehnološkim i ideološkim osvajanjem. Ostala djela uključuju `Mardi` (1849.), pustolovnu romansu i `Bijela jakna` (1850.), realistički prikaz života na američkoj fregati. No, sva ta djela su danas rijetko čitana i ne pobuđuju interes osim kod specijalista posvećenih Melvilleu ili američkoj književnosti. Moby-Dick Pravi Melville, auktor djela mitske snage, izranja u `romanci`, ili vizionarnom spoju romana i anatomije (ekscentričnoga proznoga žanra njegovanoga u engleskoj književnosti 17. stoljeća, napose kod Melvilleovih omiljenih pisaca Roberta Burtona, sir Thomasa Brownea i Isaaca Waltona), `Moby-Dick ili Bijeli kit` (1851.). To djelo, posvećeno Nathanielu Hawthorneu, obuhvaća više razina: realističko-pripovijednu i tehničko-opisnu, simboličku i mitsku. Pojednostavljeno, moglo bi se reći da je radnja romana lov na bijeloga kita Moby Dicka, a glavni ljudski protagonist kapetan Ahab, te da je scena zbivanja postavljena tako da lov, sukob i propast uključuju cijeli univerzum- ispričano kroz usta jedinoga preživjeloga člana posade, Ishmaela. Kasnija je kritika ustanovila da je, uza svu različitost u duhovnom miljeu, Melville jedini devetnaestostoljetni romanopisac, uz Dostojevskog, kojemu je spiritualna dimenzija djela dominantna i kojega je središnji opus utjelovljenje pjesničke metafizike s centralnim temama opstojnosti Zla i smislenosti univerzuma promatranoga u kategorijama teodiceje. No, dok je ruski autor tvorac uzbudljivih likova koji utjelovljuju veličajnost života, i to u vizuri kršćanskoga mita, Melville ostvaruje snažne dramsko-pjesničke slike izuzetno bogatoga arhaiziranoga jezika, no, bez psihološke obradbe (za što i nije bio zainteresiran) ili nijansi u razvijanju međuljudskih odnosa. Tema `Moby Dicka` je sukob Dobra i Zla, ili dvaju nepomirljivih Zala (Ahab i Moby Dick), no intenzitet te `romance` i njen utjecaj potječu najviše iz poetskoga zamaha i filozofema visoke retorike integrirane u djelo koje je više nalik drevnim spjevovima nego romanu bilo kojega razdoblja. Također, piščev svjetonazor u tom je djelu, kao i kasnijima, rastrgan između [[Kalvinizam|kalvinističkoga] protestantizma, manihejsko-gnostičkih i ateističkih vidozora. Roman `Moby-Dick` smatra se najboljim u kanonu američke književnosti XIX. stoljeća. Kasnija djela Zbog neodgovarajuće recepcije čitateljstva koje je očekivalo avanturistički roman, a u `Moby-Dicku` dobilo neobičnu mitsku dramu pomiješanih žanrova piščeva je karijera krenula silaznom putanjom. Sljedeći roman `Pierre ili dvoznačnosti` (1852.) neuspio je pokušaj problematiziranja provokativne teme incesta. Melville je u idućem razdoblju objavio još nekoliko pripovjednih proza, među kojima se ističu povijesni roman `Israel Potter` (1855.) s temom iz američke revolucije; priče `The Piazza Tales` (1856.), nazvane po trijemu piščeve farme, s ponajboljim pripovijestima `Pisar Bartleby`, protoegzistencijalističkom pričom o otuđenju i putu u ludilo njujorškoga činovnika, koja očito puno duguje Dickensu, no suvremenoga čitatelja asocira više na Gogolja i Dostojevskog; te `Benito Cereno`, prozom koja problematizira rasne odnose. Godine 1857. objavljuje alegorijski roman `Sljepar`, o prijevarama i ljudskoj naivnosti. Melvilleov neuspjeh kod čitateljstva pojačava i autorovu osobnu krizu (sukob vjerovanja i nevjere, što je rezultiralo nekim oblikom živčanoga sloma), te pisac traži duhovnu okrjepu u putu u Svetu zemlju i Evropu, što rezultira filozofskom poemom `Clarel`, objavljenom u privatnoj nakladi 1876. Nedovršena je ostala dulja pripovijest (ili kraći roman) `Billy Budd` (objavljena tek 1924.) - posljednja manifestacija Melvilleova mitotvoračkoga genija, u kojoj je evocirana pobuna na britanskom brodu u doba Napoleonskih ratova; sotonski lik Claggarta, bogootački kapetana Verea, i kristoliki Billya Budda, osim što iniciraju mnoštvo alegorijskih interpretacija, testamentarni su ostvaraj američkoga pisca za koga do konca nije jasno je li našao utjehu u prihvaćanju kršćanstva ili se pomirio sa sudbinom bez ikakve religijske vjere. Nakon I. svjetskoga rata naglo se javilo zanimanje za `Moby Dicka `, ubrzo i za ostala djela, pa Melville od zaboravljena pisca postao središnjim američkim prozaikom 19. stoljeća.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Šta ako se baš u ovom trenutku rađa potpuno novi poredak, novo društvo, novi univerzum? Petak 22. novembar, životi Marije, Pedra, Paule i Eduarda, sa svim promenama, problemima i iluzijama, biće uzdrmani neverovatnim događajima koji će ostaviti posledice i na njihov grad i na čitavu planetu. Ta dvadeset četiri sata promeniće istoriju čovečanstva i navesti i junake i čitaoce romana da drugačije razmišljaju o svemu onome za šta su mislili da im bezuslovno pripada, o svemu što su uzimali zdravo za gotovo – o ljubavi, stvaralaštvu, ludilu, slobodi, avanturama, međuljudskim odnosima, samoći... Rodrigo Munjos Avia predstavlja nam ovim romanom splet priča i likova crtajući mapu društva u kom su svi previše zauzeti rešavanjem problema u svojim „ovozemaljskim životima“. Napisan u realističnom ključu, ali na granici s naučnom fantastikom, roman Životi Zemljana osvaja čitaoce svojim zapletom, ritmom, strukturom i upečatljivim likovima. Nakon uspeha romana Psihijatari, psiholozi i drugi bolesnici pisac se vraća s ne manje provokativnim romanom prožetim misterioznom atmosferom, s ironičnim i humorističnim osvrtom na sve ono što jesmo i sve ono što nismo i na postojanje drugih svetova koji nas nadilaze. Оvaj roman је ep o uzvišenosti i vrednosti ljudskog života – „najbolji način veličanja ljudskosti jeste otkrivanje onoga što nije ljudsko“. „Novi roman madridskog pisca, u kom se vešto prepliću i stapaju naučna fantastika i realistični ton, u kome on teži odavanju počasti unutrašnjem bogatstvu ljudskog bića.“ La Vanguardia Rodrigo Munjoz Avija (šp. Rodrigo Muñoz Avia; Madrid, 1967) je španski pisac. Biografija Rodrigo Munjoz Avija je rođen u Madridu, 1967. godine. Iako je počeo da studira fiziku 1991. godine, diplomirao je filozofiju na madridskom univerzitetu Komplutense.[1] Studirao je tri godine na Fakultetu umetnosti u Madridu. Njegovi prvi spisi su posvećeni radovima njegovih roditelja, slikara Lusija Munjoza i Amalije Avije. Njegov literarni debi dogodio se 1996. godine sa romanom Ono što ne znamo (Lo que no sabemos). To je roman koji obrađuje teme za mlade za koji je dobio nagradu Haen za književnost za decu i mlade. Piše o savremenoj umetnosti u različitim publikacijama, kao što je kulturni dodatak dnevnih novina Abc. Godine 2005. je objavio svoj najuspešniji roman Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici . Godine 2007. i 2010. dobija nagradu Edebe za dečiju književnost, sa romanima Savršeni (Los perfectos) i Moj genijalni brat (Mi hermano el genio). Još neka njegova dela su roman Zemaljski život (Vidas terrestres), romani za mlade Portet hokej (El potreto de hockey), Kavez gorila (La jaula de las gorilas)... Pored toga, kao scenarista radi sa rediteljem Nikolasom Munjozem, svojim bratom. Njegova dela su prevedena na mnoge jezike. Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici (šp. Psiquiatras, psicólogos y otros enfermos) je roman španskog pisca Rodriga Munjoza Avije. Reč je o inteligentnoj komediji o neobičnom junaku koji se bori sa problemima na polju svog psihičkog zdravlja. Roman je prepun urnebesno smešnih likova, situacija i događaja. U isto vreme on je blagonakloni podsetnik na delikatnost profesija kao što su psihologija i psihijatrija, ali i uzdiže vrednosti porodičnog života, ljubavi i podrške zajedništva. On šalje poruku da je za sve probleme smeh najbolja terapija. Roman Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici doživeo je u Španiji brojna izdanja, a po romanu je 2009. godine snimljen film u režiji Pedra Telećeje (šp. Pedro Telechea). O delu Na samom početku romana Rodrigo Montalvo Leteljijer se predstavlja i uvodi čitaoce u svoj svet. Živi u porodičnoj kući u naselju Park Konde de Orgas (шп. Park Conde de Orgaz) u Madridu. Oženjen je Patrisijom sa kojom ima sina Markosa i ćerku Belen. S njima u kući živi i mačak Arnold. Rodrigova sestra Nurija je dve godine mlađa i udata je za psihijatra Ernesta. Rodrigo se seća dana kada su ga dugmići na jakni njegovog zeta Ernesta doveli do histeričnog ponašanja. Cela njegova porodica je bila prisutna i svi su čuli kako mu Ernesto nudi da dođe na njegove konsultacije. Kada je prvi put tamo otišao, počinju svi njegovi problemi. Tema Glavna tema ovog dela je Rodrigova potraga za srećom, odnosno smislom života. Rodrigo, narator, već u prvoj glavi upoznaje čitaoce sa temama ovog romana. On se tokom čitavog romana preispituje da li je srećan i da li je bio srećniji u svojoj mladosti, onda kada još uvek nije ni razmišljao o tome. Ova tema je univerzalna zato što svako može da se poistoveti sa Rodrigom. Svaki čovek teži ka tome da otkrije recept za sreću. Rodrigo je mnogo vremena proveo slušajući savete mnogih psihologa i psihijatara, ali na kraju shvata da je trebalo da radi suprotno od onoga što su mu oni govorili. Osećao se bolje onda kada je prestao da sluša njihove savete. U ovom romanu se obrađuju i sledeće teme: čovek u savremenom svetu razlike između psihijatra i psihologa život i smrt različiti odnosi između bračnih parova (različiti su odnosi između Rodrigovih roditelja, Rodriga i Patrisije, Ernesta i Nurije; ti odnosi se prate i upoređuju) odnos oca prema detetu (prati se odnos Rodriga prema Markosu i Belen i Rodrigovog oca prema Rodrigu; uočavaju se sličnosti)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mobi Dik je roman američkog pisca Hermana Melvila, izdat 1851. godine Priča prati avanture mornara Išmaela i njegovu plovidbu na brodu kitolovcu „Pikvod“, koji isplovljava sa ostrva Nentaket u Masačusetsu. Brodom komanduje kapetan Ahab. Išmael ubrzo saznaje da kapetan Ahab traži jednog specifičnog kita, zvanog Mobi Dik. To je beli kit ulješura, neobične veličine i snage. Na prethodnoj plovidbi, Mobi Dik je uništio Ahabov brod i odgrizao mu nogu, zbog čega kapetan žudi za osvetom. Pozadina Dva događaja su uticala na nastanak ovog romana. Jedan je potonuće broda kitolovca „Eseks“ sa Nentaketa 1820. godine, uništenog od strane kita ulješure. Jedan od 8 preživelih članova posade je sledeće godine napisao knjigu o tome. Drugi događaj je ulov ogromne bele (albino) ulješure krajem 1830-ih u vodama čileanskog ostrva Moča. Taj kit, nazvan Moča Dik, preživeo je mnogo pokušaja lova i velikom silinom je napadao brodove. Preko 100 puta se borio sa kitolovcima. O njemu je pisano u njujorškim novinama. Herman Melville (New York, 1.8. 1819. – New York, 28.9. 1891.), američki romanopisac, pripovjedač i pjesnik. Zbog rane očeve smrti napušta redovno školovanje i nakon nekoliko neuspjelih uposlenja zapošljava se 1839. kao brodski mali na trgovačkome brodu. Melvilleova rana literatura, koju je apsorbirao kao autodidakt, uključuje Shakespearea, Bibliju autorizirane verzije (Biblija kralja Jakova), te sedamnaestostoljetne misaone autore kao što su sir Thomas Browne i Robert Burton. Godine 1841. postao je članom posade kitolovca, ali ga je napustio prije ugovornog roka te je zajedno s još jednim članom posade doživio niz avanturističkih zgoda na jednome od Marquiških otoka. To mu je poslužilo kao predložak za književni prvijenac s putopisno-antropološkom tematikom, `Taipi`, 1846, u kojem daje spoj prikaza egzotičnih običaja polinežanske zajednice i poluautobiografskih pustolovina. `Omoo` (1847.), je tematski nastavak Taipija, s naglaskom na uništavanju domorodačke polinežanske zajednice zapadnjačkim tehnološkim i ideološkim osvajanjem. Ostala djela uključuju `Mardi` (1849.), pustolovnu romansu i `Bijela jakna` (1850.), realistički prikaz života na američkoj fregati. No, sva ta djela su danas rijetko čitana i ne pobuđuju interes osim kod specijalista posvećenih Melvilleu ili američkoj književnosti. Moby-Dick Pravi Melville, auktor djela mitske snage, izranja u `romanci`, ili vizionarnom spoju romana i anatomije (ekscentričnoga proznoga žanra njegovanoga u engleskoj književnosti 17. stoljeća, napose kod Melvilleovih omiljenih pisaca Roberta Burtona, sir Thomasa Brownea i Isaaca Waltona), `Moby-Dick ili Bijeli kit` (1851.). To djelo, posvećeno Nathanielu Hawthorneu, obuhvaća više razina: realističko-pripovijednu i tehničko-opisnu, simboličku i mitsku. Pojednostavljeno, moglo bi se reći da je radnja romana lov na bijeloga kita Moby Dicka, a glavni ljudski protagonist kapetan Ahab, te da je scena zbivanja postavljena tako da lov, sukob i propast uključuju cijeli univerzum- ispričano kroz usta jedinoga preživjeloga člana posade, Ishmaela. Kasnija je kritika ustanovila da je, uza svu različitost u duhovnom miljeu, Melville jedini devetnaestostoljetni romanopisac, uz Dostojevskog, kojemu je spiritualna dimenzija djela dominantna i kojega je središnji opus utjelovljenje pjesničke metafizike s centralnim temama opstojnosti Zla i smislenosti univerzuma promatranoga u kategorijama teodiceje. No, dok je ruski autor tvorac uzbudljivih likova koji utjelovljuju veličajnost života, i to u vizuri kršćanskoga mita, Melville ostvaruje snažne dramsko-pjesničke slike izuzetno bogatoga arhaiziranoga jezika, no, bez psihološke obradbe (za što i nije bio zainteresiran) ili nijansi u razvijanju međuljudskih odnosa. Tema `Moby Dicka` je sukob Dobra i Zla, ili dvaju nepomirljivih Zala (Ahab i Moby Dick), no intenzitet te `romance` i njen utjecaj potječu najviše iz poetskoga zamaha i filozofema visoke retorike integrirane u djelo koje je više nalik drevnim spjevovima nego romanu bilo kojega razdoblja. Također, piščev svjetonazor u tom je djelu, kao i kasnijima, rastrgan između [[Kalvinizam|kalvinističkoga] protestantizma, manihejsko-gnostičkih i ateističkih vidozora. Roman `Moby-Dick` smatra se najboljim u kanonu američke književnosti XIX. stoljeća. Kasnija djela Zbog neodgovarajuće recepcije čitateljstva koje je očekivalo avanturistički roman, a u `Moby-Dicku` dobilo neobičnu mitsku dramu pomiješanih žanrova piščeva je karijera krenula silaznom putanjom. Sljedeći roman `Pierre ili dvoznačnosti` (1852.) neuspio je pokušaj problematiziranja provokativne teme incesta. Melville je u idućem razdoblju objavio još nekoliko pripovjednih proza, među kojima se ističu povijesni roman `Israel Potter` (1855.) s temom iz američke revolucije; priče `The Piazza Tales` (1856.), nazvane po trijemu piščeve farme, s ponajboljim pripovijestima `Pisar Bartleby`, protoegzistencijalističkom pričom o otuđenju i putu u ludilo njujorškoga činovnika, koja očito puno duguje Dickensu, no suvremenoga čitatelja asocira više na Gogolja i Dostojevskog; te `Benito Cereno`, prozom koja problematizira rasne odnose. Godine 1857. objavljuje alegorijski roman `Sljepar`, o prijevarama i ljudskoj naivnosti. Melvilleov neuspjeh kod čitateljstva pojačava i autorovu osobnu krizu (sukob vjerovanja i nevjere, što je rezultiralo nekim oblikom živčanoga sloma), te pisac traži duhovnu okrjepu u putu u Svetu zemlju i Evropu, što rezultira filozofskom poemom `Clarel`, objavljenom u privatnoj nakladi 1876. Nedovršena je ostala dulja pripovijest (ili kraći roman) `Billy Budd` (objavljena tek 1924.) - posljednja manifestacija Melvilleova mitotvoračkoga genija, u kojoj je evocirana pobuna na britanskom brodu u doba Napoleonskih ratova; sotonski lik Claggarta, bogootački kapetana Verea, i kristoliki Billya Budda, osim što iniciraju mnoštvo alegorijskih interpretacija, testamentarni su ostvaraj američkoga pisca za koga do konca nije jasno je li našao utjehu u prihvaćanju kršćanstva ili se pomirio sa sudbinom bez ikakve religijske vjere. Nakon I. svjetskoga rata naglo se javilo zanimanje za `Moby Dicka `, ubrzo i za ostala djela, pa Melville od zaboravljena pisca postao središnjim američkim prozaikom 19. stoljeća. Na hrvatskosrpski je do sada (2005.) prevedena većina najpoznatijih Melvilleovih djela (Moby Dick, Taipi, Sljepar, Bartleby), osim Billy Budda.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mobi Dik je roman američkog pisca Hermana Melvila, izdat 1851. godine Priča prati avanture mornara Išmaela i njegovu plovidbu na brodu kitolovcu „Pikvod“, koji isplovljava sa ostrva Nentaket u Masačusetsu. Brodom komanduje kapetan Ahab. Išmael ubrzo saznaje da kapetan Ahab traži jednog specifičnog kita, zvanog Mobi Dik. To je beli kit ulješura, neobične veličine i snage. Na prethodnoj plovidbi, Mobi Dik je uništio Ahabov brod i odgrizao mu nogu, zbog čega kapetan žudi za osvetom. Pozadina Dva događaja su uticala na nastanak ovog romana. Jedan je potonuće broda kitolovca „Eseks“ sa Nentaketa 1820. godine, uništenog od strane kita ulješure. Jedan od 8 preživelih članova posade je sledeće godine napisao knjigu o tome. Drugi događaj je ulov ogromne bele (albino) ulješure krajem 1830-ih u vodama čileanskog ostrva Moča. Taj kit, nazvan Moča Dik, preživeo je mnogo pokušaja lova i velikom silinom je napadao brodove. Preko 100 puta se borio sa kitolovcima. O njemu je pisano u njujorškim novinama. Herman Melville (New York, 1.8. 1819. – New York, 28.9. 1891.), američki romanopisac, pripovjedač i pjesnik. Zbog rane očeve smrti napušta redovno školovanje i nakon nekoliko neuspjelih uposlenja zapošljava se 1839. kao brodski mali na trgovačkome brodu. Melvilleova rana literatura, koju je apsorbirao kao autodidakt, uključuje Shakespearea, Bibliju autorizirane verzije (Biblija kralja Jakova), te sedamnaestostoljetne misaone autore kao što su sir Thomas Browne i Robert Burton. Godine 1841. postao je članom posade kitolovca, ali ga je napustio prije ugovornog roka te je zajedno s još jednim članom posade doživio niz avanturističkih zgoda na jednome od Marquiških otoka. To mu je poslužilo kao predložak za književni prvijenac s putopisno-antropološkom tematikom, `Taipi`, 1846, u kojem daje spoj prikaza egzotičnih običaja polinežanske zajednice i poluautobiografskih pustolovina. `Omoo` (1847.), je tematski nastavak Taipija, s naglaskom na uništavanju domorodačke polinežanske zajednice zapadnjačkim tehnološkim i ideološkim osvajanjem. Ostala djela uključuju `Mardi` (1849.), pustolovnu romansu i `Bijela jakna` (1850.), realistički prikaz života na američkoj fregati. No, sva ta djela su danas rijetko čitana i ne pobuđuju interes osim kod specijalista posvećenih Melvilleu ili američkoj književnosti. Moby-Dick Pravi Melville, auktor djela mitske snage, izranja u `romanci`, ili vizionarnom spoju romana i anatomije (ekscentričnoga proznoga žanra njegovanoga u engleskoj književnosti 17. stoljeća, napose kod Melvilleovih omiljenih pisaca Roberta Burtona, sir Thomasa Brownea i Isaaca Waltona), `Moby-Dick ili Bijeli kit` (1851.). To djelo, posvećeno Nathanielu Hawthorneu, obuhvaća više razina: realističko-pripovijednu i tehničko-opisnu, simboličku i mitsku. Pojednostavljeno, moglo bi se reći da je radnja romana lov na bijeloga kita Moby Dicka, a glavni ljudski protagonist kapetan Ahab, te da je scena zbivanja postavljena tako da lov, sukob i propast uključuju cijeli univerzum- ispričano kroz usta jedinoga preživjeloga člana posade, Ishmaela. Kasnija je kritika ustanovila da je, uza svu različitost u duhovnom miljeu, Melville jedini devetnaestostoljetni romanopisac, uz Dostojevskog, kojemu je spiritualna dimenzija djela dominantna i kojega je središnji opus utjelovljenje pjesničke metafizike s centralnim temama opstojnosti Zla i smislenosti univerzuma promatranoga u kategorijama teodiceje. No, dok je ruski autor tvorac uzbudljivih likova koji utjelovljuju veličajnost života, i to u vizuri kršćanskoga mita, Melville ostvaruje snažne dramsko-pjesničke slike izuzetno bogatoga arhaiziranoga jezika, no, bez psihološke obradbe (za što i nije bio zainteresiran) ili nijansi u razvijanju međuljudskih odnosa. Tema `Moby Dicka` je sukob Dobra i Zla, ili dvaju nepomirljivih Zala (Ahab i Moby Dick), no intenzitet te `romance` i njen utjecaj potječu najviše iz poetskoga zamaha i filozofema visoke retorike integrirane u djelo koje je više nalik drevnim spjevovima nego romanu bilo kojega razdoblja. Također, piščev svjetonazor u tom je djelu, kao i kasnijima, rastrgan između [[Kalvinizam|kalvinističkoga] protestantizma, manihejsko-gnostičkih i ateističkih vidozora. Roman `Moby-Dick` smatra se najboljim u kanonu američke književnosti XIX. stoljeća. Kasnija djela Zbog neodgovarajuće recepcije čitateljstva koje je očekivalo avanturistički roman, a u `Moby-Dicku` dobilo neobičnu mitsku dramu pomiješanih žanrova piščeva je karijera krenula silaznom putanjom. Sljedeći roman `Pierre ili dvoznačnosti` (1852.) neuspio je pokušaj problematiziranja provokativne teme incesta. Melville je u idućem razdoblju objavio još nekoliko pripovjednih proza, među kojima se ističu povijesni roman `Israel Potter` (1855.) s temom iz američke revolucije; priče `The Piazza Tales` (1856.), nazvane po trijemu piščeve farme, s ponajboljim pripovijestima `Pisar Bartleby`, protoegzistencijalističkom pričom o otuđenju i putu u ludilo njujorškoga činovnika, koja očito puno duguje Dickensu, no suvremenoga čitatelja asocira više na Gogolja i Dostojevskog; te `Benito Cereno`, prozom koja problematizira rasne odnose. Godine 1857. objavljuje alegorijski roman `Sljepar`, o prijevarama i ljudskoj naivnosti. Melvilleov neuspjeh kod čitateljstva pojačava i autorovu osobnu krizu (sukob vjerovanja i nevjere, što je rezultiralo nekim oblikom živčanoga sloma), te pisac traži duhovnu okrjepu u putu u Svetu zemlju i Evropu, što rezultira filozofskom poemom `Clarel`, objavljenom u privatnoj nakladi 1876. Nedovršena je ostala dulja pripovijest (ili kraći roman) `Billy Budd` (objavljena tek 1924.) - posljednja manifestacija Melvilleova mitotvoračkoga genija, u kojoj je evocirana pobuna na britanskom brodu u doba Napoleonskih ratova; sotonski lik Claggarta, bogootački kapetana Verea, i kristoliki Billya Budda, osim što iniciraju mnoštvo alegorijskih interpretacija, testamentarni su ostvaraj američkoga pisca za koga do konca nije jasno je li našao utjehu u prihvaćanju kršćanstva ili se pomirio sa sudbinom bez ikakve religijske vjere. Nakon I. svjetskoga rata naglo se javilo zanimanje za `Moby Dicka `, ubrzo i za ostala djela, pa Melville od zaboravljena pisca postao središnjim američkim prozaikom 19. stoljeća. Na hrvatskosrpski je do sada (2005.) prevedena većina najpoznatijih Melvilleovih djela (Moby Dick, Taipi, Sljepar, Bartleby), osim Billy Budda.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mobi Dik je roman američkog pisca Hermana Melvila, izdat 1851. godine Priča prati avanture mornara Išmaela i njegovu plovidbu na brodu kitolovcu „Pikvod“, koji isplovljava sa ostrva Nentaket u Masačusetsu. Brodom komanduje kapetan Ahab. Išmael ubrzo saznaje da kapetan Ahab traži jednog specifičnog kita, zvanog Mobi Dik. To je beli kit ulješura, neobične veličine i snage. Na prethodnoj plovidbi, Mobi Dik je uništio Ahabov brod i odgrizao mu nogu, zbog čega kapetan žudi za osvetom. Pozadina Dva događaja su uticala na nastanak ovog romana. Jedan je potonuće broda kitolovca „Eseks“ sa Nentaketa 1820. godine, uništenog od strane kita ulješure. Jedan od 8 preživelih članova posade je sledeće godine napisao knjigu o tome. Drugi događaj je ulov ogromne bele (albino) ulješure krajem 1830-ih u vodama čileanskog ostrva Moča. Taj kit, nazvan Moča Dik, preživeo je mnogo pokušaja lova i velikom silinom je napadao brodove. Preko 100 puta se borio sa kitolovcima. O njemu je pisano u njujorškim novinama. Herman Melville (New York, 1.8. 1819. – New York, 28.9. 1891.), američki romanopisac, pripovjedač i pjesnik. Zbog rane očeve smrti napušta redovno školovanje i nakon nekoliko neuspjelih uposlenja zapošljava se 1839. kao brodski mali na trgovačkome brodu. Melvilleova rana literatura, koju je apsorbirao kao autodidakt, uključuje Shakespearea, Bibliju autorizirane verzije (Biblija kralja Jakova), te sedamnaestostoljetne misaone autore kao što su sir Thomas Browne i Robert Burton. Godine 1841. postao je članom posade kitolovca, ali ga je napustio prije ugovornog roka te je zajedno s još jednim članom posade doživio niz avanturističkih zgoda na jednome od Marquiških otoka. To mu je poslužilo kao predložak za književni prvijenac s putopisno-antropološkom tematikom, `Taipi`, 1846, u kojem daje spoj prikaza egzotičnih običaja polinežanske zajednice i poluautobiografskih pustolovina. `Omoo` (1847.), je tematski nastavak Taipija, s naglaskom na uništavanju domorodačke polinežanske zajednice zapadnjačkim tehnološkim i ideološkim osvajanjem. Ostala djela uključuju `Mardi` (1849.), pustolovnu romansu i `Bijela jakna` (1850.), realistički prikaz života na američkoj fregati. No, sva ta djela su danas rijetko čitana i ne pobuđuju interes osim kod specijalista posvećenih Melvilleu ili američkoj književnosti. Moby-Dick Pravi Melville, auktor djela mitske snage, izranja u `romanci`, ili vizionarnom spoju romana i anatomije (ekscentričnoga proznoga žanra njegovanoga u engleskoj književnosti 17. stoljeća, napose kod Melvilleovih omiljenih pisaca Roberta Burtona, sir Thomasa Brownea i Isaaca Waltona), `Moby-Dick ili Bijeli kit` (1851.). To djelo, posvećeno Nathanielu Hawthorneu, obuhvaća više razina: realističko-pripovijednu i tehničko-opisnu, simboličku i mitsku. Pojednostavljeno, moglo bi se reći da je radnja romana lov na bijeloga kita Moby Dicka, a glavni ljudski protagonist kapetan Ahab, te da je scena zbivanja postavljena tako da lov, sukob i propast uključuju cijeli univerzum- ispričano kroz usta jedinoga preživjeloga člana posade, Ishmaela. Kasnija je kritika ustanovila da je, uza svu različitost u duhovnom miljeu, Melville jedini devetnaestostoljetni romanopisac, uz Dostojevskog, kojemu je spiritualna dimenzija djela dominantna i kojega je središnji opus utjelovljenje pjesničke metafizike s centralnim temama opstojnosti Zla i smislenosti univerzuma promatranoga u kategorijama teodiceje. No, dok je ruski autor tvorac uzbudljivih likova koji utjelovljuju veličajnost života, i to u vizuri kršćanskoga mita, Melville ostvaruje snažne dramsko-pjesničke slike izuzetno bogatoga arhaiziranoga jezika, no, bez psihološke obradbe (za što i nije bio zainteresiran) ili nijansi u razvijanju međuljudskih odnosa. Tema `Moby Dicka` je sukob Dobra i Zla, ili dvaju nepomirljivih Zala (Ahab i Moby Dick), no intenzitet te `romance` i njen utjecaj potječu najviše iz poetskoga zamaha i filozofema visoke retorike integrirane u djelo koje je više nalik drevnim spjevovima nego romanu bilo kojega razdoblja. Također, piščev svjetonazor u tom je djelu, kao i kasnijima, rastrgan između [[Kalvinizam|kalvinističkoga] protestantizma, manihejsko-gnostičkih i ateističkih vidozora. Roman `Moby-Dick` smatra se najboljim u kanonu američke književnosti XIX. stoljeća. Kasnija djela Zbog neodgovarajuće recepcije čitateljstva koje je očekivalo avanturistički roman, a u `Moby-Dicku` dobilo neobičnu mitsku dramu pomiješanih žanrova piščeva je karijera krenula silaznom putanjom. Sljedeći roman `Pierre ili dvoznačnosti` (1852.) neuspio je pokušaj problematiziranja provokativne teme incesta. Melville je u idućem razdoblju objavio još nekoliko pripovjednih proza, među kojima se ističu povijesni roman `Israel Potter` (1855.) s temom iz američke revolucije; priče `The Piazza Tales` (1856.), nazvane po trijemu piščeve farme, s ponajboljim pripovijestima `Pisar Bartleby`, protoegzistencijalističkom pričom o otuđenju i putu u ludilo njujorškoga činovnika, koja očito puno duguje Dickensu, no suvremenoga čitatelja asocira više na Gogolja i Dostojevskog; te `Benito Cereno`, prozom koja problematizira rasne odnose. Godine 1857. objavljuje alegorijski roman `Sljepar`, o prijevarama i ljudskoj naivnosti. Melvilleov neuspjeh kod čitateljstva pojačava i autorovu osobnu krizu (sukob vjerovanja i nevjere, što je rezultiralo nekim oblikom živčanoga sloma), te pisac traži duhovnu okrjepu u putu u Svetu zemlju i Evropu, što rezultira filozofskom poemom `Clarel`, objavljenom u privatnoj nakladi 1876. Nedovršena je ostala dulja pripovijest (ili kraći roman) `Billy Budd` (objavljena tek 1924.) - posljednja manifestacija Melvilleova mitotvoračkoga genija, u kojoj je evocirana pobuna na britanskom brodu u doba Napoleonskih ratova; sotonski lik Claggarta, bogootački kapetana Verea, i kristoliki Billya Budda, osim što iniciraju mnoštvo alegorijskih interpretacija, testamentarni su ostvaraj američkoga pisca za koga do konca nije jasno je li našao utjehu u prihvaćanju kršćanstva ili se pomirio sa sudbinom bez ikakve religijske vjere. Nakon I. svjetskoga rata naglo se javilo zanimanje za `Moby Dicka `, ubrzo i za ostala djela, pa Melville od zaboravljena pisca postao središnjim američkim prozaikom 19. stoljeća. Na hrvatskosrpski je do sada (2005.) prevedena većina najpoznatijih Melvilleovih djela (Moby Dick, Taipi, Sljepar, Bartleby), osim Billy Budda.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mobi Dik je roman američkog pisca Hermana Melvila, izdat 1851. godine Priča prati avanture mornara Išmaela i njegovu plovidbu na brodu kitolovcu „Pikvod“, koji isplovljava sa ostrva Nentaket u Masačusetsu. Brodom komanduje kapetan Ahab. Išmael ubrzo saznaje da kapetan Ahab traži jednog specifičnog kita, zvanog Mobi Dik. To je beli kit ulješura, neobične veličine i snage. Na prethodnoj plovidbi, Mobi Dik je uništio Ahabov brod i odgrizao mu nogu, zbog čega kapetan žudi za osvetom. Pozadina Dva događaja su uticala na nastanak ovog romana. Jedan je potonuće broda kitolovca „Eseks“ sa Nentaketa 1820. godine, uništenog od strane kita ulješure. Jedan od 8 preživelih članova posade je sledeće godine napisao knjigu o tome. Drugi događaj je ulov ogromne bele (albino) ulješure krajem 1830-ih u vodama čileanskog ostrva Moča. Taj kit, nazvan Moča Dik, preživeo je mnogo pokušaja lova i velikom silinom je napadao brodove. Preko 100 puta se borio sa kitolovcima. O njemu je pisano u njujorškim novinama. Herman Melville (New York, 1.8. 1819. – New York, 28.9. 1891.), američki romanopisac, pripovjedač i pjesnik. Zbog rane očeve smrti napušta redovno školovanje i nakon nekoliko neuspjelih uposlenja zapošljava se 1839. kao brodski mali na trgovačkome brodu. Melvilleova rana literatura, koju je apsorbirao kao autodidakt, uključuje Shakespearea, Bibliju autorizirane verzije (Biblija kralja Jakova), te sedamnaestostoljetne misaone autore kao što su sir Thomas Browne i Robert Burton. Godine 1841. postao je članom posade kitolovca, ali ga je napustio prije ugovornog roka te je zajedno s još jednim članom posade doživio niz avanturističkih zgoda na jednome od Marquiških otoka. To mu je poslužilo kao predložak za književni prvijenac s putopisno-antropološkom tematikom, `Taipi`, 1846, u kojem daje spoj prikaza egzotičnih običaja polinežanske zajednice i poluautobiografskih pustolovina. `Omoo` (1847.), je tematski nastavak Taipija, s naglaskom na uništavanju domorodačke polinežanske zajednice zapadnjačkim tehnološkim i ideološkim osvajanjem. Ostala djela uključuju `Mardi` (1849.), pustolovnu romansu i `Bijela jakna` (1850.), realistički prikaz života na američkoj fregati. No, sva ta djela su danas rijetko čitana i ne pobuđuju interes osim kod specijalista posvećenih Melvilleu ili američkoj književnosti. Moby-Dick Pravi Melville, auktor djela mitske snage, izranja u `romanci`, ili vizionarnom spoju romana i anatomije (ekscentričnoga proznoga žanra njegovanoga u engleskoj književnosti 17. stoljeća, napose kod Melvilleovih omiljenih pisaca Roberta Burtona, sir Thomasa Brownea i Isaaca Waltona), `Moby-Dick ili Bijeli kit` (1851.). To djelo, posvećeno Nathanielu Hawthorneu, obuhvaća više razina: realističko-pripovijednu i tehničko-opisnu, simboličku i mitsku. Pojednostavljeno, moglo bi se reći da je radnja romana lov na bijeloga kita Moby Dicka, a glavni ljudski protagonist kapetan Ahab, te da je scena zbivanja postavljena tako da lov, sukob i propast uključuju cijeli univerzum- ispričano kroz usta jedinoga preživjeloga člana posade, Ishmaela. Kasnija je kritika ustanovila da je, uza svu različitost u duhovnom miljeu, Melville jedini devetnaestostoljetni romanopisac, uz Dostojevskog, kojemu je spiritualna dimenzija djela dominantna i kojega je središnji opus utjelovljenje pjesničke metafizike s centralnim temama opstojnosti Zla i smislenosti univerzuma promatranoga u kategorijama teodiceje. No, dok je ruski autor tvorac uzbudljivih likova koji utjelovljuju veličajnost života, i to u vizuri kršćanskoga mita, Melville ostvaruje snažne dramsko-pjesničke slike izuzetno bogatoga arhaiziranoga jezika, no, bez psihološke obradbe (za što i nije bio zainteresiran) ili nijansi u razvijanju međuljudskih odnosa. Tema `Moby Dicka` je sukob Dobra i Zla, ili dvaju nepomirljivih Zala (Ahab i Moby Dick), no intenzitet te `romance` i njen utjecaj potječu najviše iz poetskoga zamaha i filozofema visoke retorike integrirane u djelo koje je više nalik drevnim spjevovima nego romanu bilo kojega razdoblja. Također, piščev svjetonazor u tom je djelu, kao i kasnijima, rastrgan između [[Kalvinizam|kalvinističkoga] protestantizma, manihejsko-gnostičkih i ateističkih vidozora. Roman `Moby-Dick` smatra se najboljim u kanonu američke književnosti XIX. stoljeća. Kasnija djela Zbog neodgovarajuće recepcije čitateljstva koje je očekivalo avanturistički roman, a u `Moby-Dicku` dobilo neobičnu mitsku dramu pomiješanih žanrova piščeva je karijera krenula silaznom putanjom. Sljedeći roman `Pierre ili dvoznačnosti` (1852.) neuspio je pokušaj problematiziranja provokativne teme incesta. Melville je u idućem razdoblju objavio još nekoliko pripovjednih proza, među kojima se ističu povijesni roman `Israel Potter` (1855.) s temom iz američke revolucije; priče `The Piazza Tales` (1856.), nazvane po trijemu piščeve farme, s ponajboljim pripovijestima `Pisar Bartleby`, protoegzistencijalističkom pričom o otuđenju i putu u ludilo njujorškoga činovnika, koja očito puno duguje Dickensu, no suvremenoga čitatelja asocira više na Gogolja i Dostojevskog; te `Benito Cereno`, prozom koja problematizira rasne odnose. Godine 1857. objavljuje alegorijski roman `Sljepar`, o prijevarama i ljudskoj naivnosti. Melvilleov neuspjeh kod čitateljstva pojačava i autorovu osobnu krizu (sukob vjerovanja i nevjere, što je rezultiralo nekim oblikom živčanoga sloma), te pisac traži duhovnu okrjepu u putu u Svetu zemlju i Evropu, što rezultira filozofskom poemom `Clarel`, objavljenom u privatnoj nakladi 1876. Nedovršena je ostala dulja pripovijest (ili kraći roman) `Billy Budd` (objavljena tek 1924.) - posljednja manifestacija Melvilleova mitotvoračkoga genija, u kojoj je evocirana pobuna na britanskom brodu u doba Napoleonskih ratova; sotonski lik Claggarta, bogootački kapetana Verea, i kristoliki Billya Budda, osim što iniciraju mnoštvo alegorijskih interpretacija, testamentarni su ostvaraj američkoga pisca za koga do konca nije jasno je li našao utjehu u prihvaćanju kršćanstva ili se pomirio sa sudbinom bez ikakve religijske vjere. Nakon I. svjetskoga rata naglo se javilo zanimanje za `Moby Dicka `, ubrzo i za ostala djela, pa Melville od zaboravljena pisca postao središnjim američkim prozaikom 19. stoljeća. Na hrvatskosrpski je do sada (2005.) prevedena većina najpoznatijih Melvilleovih djela (Moby Dick, Taipi, Sljepar, Bartleby), osim Billy Budda.

Via print, 2022. Dva vremešna seoska momka sa grupom istomišljenika, u donkihotovskom naporu grade novi život u zagrljaju netaknute prirode. Ali njihov svet je brutalno napadnut. Ratni profiteri i prevaranti, lažnodiplomci, pseudorodoljupci, i vlasnici vlasti, nasrću i na goru i na vodu, i na čoveka i na Boga. Reke guraju u uske betonske cevi, kradu narodnu volju, seku i rasprodaju šume, promovišu lažnu nauku, kopaju rudnike trovačnice, slave šund i troše narodne pare. Junaci ovog romana, Džontra i Gorča, veruju da se takvom zlu mora stati za vrat. Roman Saše Mladenovića Kozji ustanak, slika obične ljude, neiskvarenih duša i namera, odane prirodi i izvornim vrednostima, spremne da se bore za pravičnost, solidarnost i čovekoljublje i uspravan život na sopstvenoj zemlji. Pisac ne štedi aktere izmilele iz tmuše aktuelne stvarnosti. I kad je zlo gotovo nadomak trijumfa, zajednica se budi, ljudi se prepoznaju, otpad se povlači pred glasnim talasom naroda. Jer, kazano je već – tek će padati kiša, nove će poteći bujice, poslednja će biti narodna volja. Autobiografija: Zovem se Saša Mladenović. Rano sam počeo da skitam. Još kao dete. Ne znam da li su tome krive priče koje bi mi deda pričao o ratovima i zemljama dalekim po kojima je bio, ili svakojake nabubrele stranice starih čitanki, stripova ili atlasa gledajući različite boje iscrtanih država i svakojakih čudesa koja su u sebi nosili, dok bi krave mirno pasle. I tada sam naučio da ne moraš prelaziti kilometre da bi bio skitnica. Dovoljno je u sebi tragati za nekim svojim, dalekim i skrivenim svetom i uvek ćeš biti tamo gde niko kročio nije. Imao sam sreću da imam roditelje takve, kod kojih je sve moglo, onako, kako ja odlučim. Učen sam da sam sam sebi jedini sudija. I za dobro, a i za loše. Sa dvanaest sam već menjao autobuse bivše nam države, a sa četrnaest sam prvi put otišao u daleku Bosnu, koja tada nije bila toliko daleka kao sada. A ja, išao sam samcat: autobusom pa vozom. Nosač kofera će mi uzeti pola para koje su mi moji dali jer ću misliti da u prestonici živi fin i kulturan svet koji želi da pomogne. Čak sam morao da se snalazim za prenoćište. Sam i u nepoznatom gradu. Mlad svet je tada išao po radnim i istraživačkim akcijama. Smislila je tada država dobro: mladi su gradili prugu da bi pruga gradila njih, a one druge, ne manje vredne, ali koji su znali da pitaju svakojaka pitanja, išli su u Mlade istraživače. Dakle, država je plaćala studentariju i školarce da stvaraju svakojaka dobra. To mu danas dođe kao ovi različiti vladini i nevladini mladi stranački činovnici u poznim dvadesetim ili ranim tridesetim. Ali tada je tako bilo. Završiću farmaciju, jer su me po tim akcijama učili da maštam kako ću iz nekih bilja lekovite sokove izvući. Tamo su me zarazili gitarom, tako da sam vrlo brzo od šegrstke ušteđevine svog brata kupio gitaru. Nastaće grupa Deca evolucije, koja će biti uspešna kao i vreme u kome je nastala. Ostaće mi u memoriji na desetine pesama koje smo vežbali na starom lampašu koiji je služio kao pojačalo na kome bi kačili gitare putem žice koju smo vezivali za membranu izvađenu iz ručnog digitronskog sata koji su tada bili moderni. Imao sam čast da svoje studentske dane provodim u najprespektivnijem dobu naše istorije. Te hiljadudevetsto devedeset i treće živeću u Studentskom domu 4 April. Nosiću đubretarac, naočare lenonke, krašću hleb iz menze (jer te godine nas je sledovalo samo tri parčeta) trpajući ga u džepove đubretarca koji su bili procepani. A onda ćemo u sobi u najvećoj slasti mazati pekmez, mast, šećer… I posle toga čitaonica. Jesu se pravile puškice ali među nama nije bilo zabušanata. I danas, što bi ovi čestiti rekli, pod punom materijalnom i moralnom odgovornošću mogu reći da sve moje kolege sa Farmaceutskog fakulteta su ispite polagali neispavani i bledi kao kreč. Mi, u to vreme, nismo znali za nepotizam. Bar kad je Farmacija bila u pitanju. Ali, ako je i bilo, to je bilo da smo svi međusobno jednaki ali da su neki sasvim malo bili jednakiji od drugih. Nisam tada znao da će apoteke postati radnje za prodaju onoga što se prodajalo na vašarima. Biće to ratno vreme kada je instikt za preživljavanjem bio, onaj, životinjski. I kada su se za pazuhom trenerki, u kojima su bile uvučene kožne jakne, nosile utoke, ili jel’te pištolji. Tako da će u neke sitne sate, neki Vesko, pijan, da upadne u čitaonicu, izvuče pištolj, uperi u glavu momku koji je studirao pravo i da mu kaže, ajd’ pjevaj da vidim što si naučio . A momak peva li peva. I danas mu je verovatno zahvalan jer takvo preslišavanju ne bi dobio ni od roda rođenog. Živeću i u Studenjaku, Loli, Patrisu… I biću na čelu studentske kolone koja je htela da menja svet. Naravno, sa istim žarom, sa kojima smo spremali ispite i imali snove velike. Neću znati da će oni pored mene vrlo brzo svet prilagoditi sebi. Iz perioda moga studiranja napisaću dva romana: Rt dobre nade, o Studentskim demonstracijama 1996/97; i drugi, o mojim brucoškim danima, te magične 1993, Vaše karte molim. Po zavšetku fakulteta obrešću se u vojsku u kojoj sam imao čast da upoznam divne ljude. Radiću kao bolnički farmaceut u Vojnoj bolnici, završiću specijalizaciju iz medicinske biohemije koja mi nikada ni zašta neće trebati, sem da nekoj starijoj babi ili dedi iz komšiluka pogledam rezultate. Tada će mi biti jasno da oni koji su prepisivali ne vole nas neprepisivače. I da te debele knjige ne uče onim drugim stvarima, kako opstati u društvu. Gledaću kako mladi ljudi puni znanja dolaze i odlaze, a država se neće truditi da ih zadrži i povratiti novac uložen u njihovo obrazovanje. Odlučivaće oni koji su teže završili niže škole od doktorata. Doktorati će se nositi kao nekada repuljci Halida Muslimovića ili Dragane Mirković. Iz tog perioda perioda, mnogo godina kasnije, napisaću jednu crnu komediju Guten morgen, Srbijo. Svet se, ma kakav god bio, lakše prihvata uz smeh. Vojska će mi omogućiti da budem deo prvog kontigenta Plavih šlemova nakon naših nesrećnih ratova i sloma države koji će otići u Afriku da pruža pomoć onima koji su u ratu. Imaću čast da provedem vreme sa sjajnim profesionalcima, oficirima, lekarima i medicinskim tehničarima, u zbrinjavanju povređenih i obolelih pripadnika UN-a. Nosiću plavi šlem, isto kao što su nekada, neki drugi nosili u mojoj zemlji. I imaću jako gorak ukus u ustima. Tamo ću upoznati ljude iz različitih krajeva sveta. Dobijaću poklone i suvenire, učiti njihove običaje i veselite se sa njima na jednom jedinom jeziku, ljudskom. Moje najveće bogastvo je Kukri nož (dobijen od nepalskog vojnog lekara); majca sa slikom Himalaja ( dobijena od nepalskog medicinskog tehniara); vojna ruska kapa ( dobijena od ruskog doktora); polo vojna majca (dobijena od norveškog farmaceuta); čast da sa egipćanima jedem rukama; ananas dobijen od čistača iz Centralnoafričke republike; simbol koji je nigerijski vojnik skinuo sa uniforme i dao meni… i na desetine sličnih stvarčica… U Čadu ću obići Vadu Rai, oazu na kojoj se nalazi lokalna pijaca na kojoj se skupljaju nomadi iz okolnih sela po kojima se zadržavaju izvestan period u toku godine. Živeće srećnim životom trgujući stokom, mesom iz tek zaklanih životinja, saharskim povrćem, zrnevljem, kineskim sandalama i papučama, afrčkim haljinama… Na jednoj tezgi pokušaću da fotografišem muškarca koji sedi, priča mobilnim telefonom i prodaje koplja i noževe… Videću najlepšu decu i žene i naučiću kako je lepo da se život posmatra mesečevim očima. Pokušavajući da se sklonim na nekoj steni kako bih pobegao od očiju dece i na miru pojeo svoje sendviče, neko će me prstom lupiti po leđima i videću lepog dečaka u čistoj, kao sneg beloj, afričkoj odori. Oko njega će biti musavi sitni dečaci. Ovaj je bio pubertaš. Ponudiće mi novčanicu od pet CEF-a za hranu i vodu. Postideće me. Ostaviću mu i hranu i vodu iza stene, jer UN ne dozvoljava da se daje lokalcima. Jer kako kažu, izbije sukob zbog flaše vode. Surova su pravila tamo gde je i život surov. Jedan od njih će mi pokloniti komad šećerne trske sa kojom umalo nisam slomio zube. Pre nego što će mi je dati, on će zagrsisti poveći griz, da mi pokaže kako se jede i ja ću, sa iste strane, pokušati da zagrizem za njim. Ali njegovi zubi načeti karijesom , biće jači od mojih redovno servisiranih. Videću kako su afričkim vojnicima dovoljne samo kutije da naprave filharmoniju i kako će sve ostale pokrenuti ritam i shvatiću krilaticu Litla Ričarda, Dajte mi ritam i ja ću promeniti svet. Kao uspomenu na taj period napisaću roman Laku noć Mr Hokins, koji će ući u finale za dodelu Deretine nagrade, ali neće pronaći izdavača. U Centralnoafričkoj republici ću upoznati Džaslina. Mladog momka sa najlepšim osmehom koji sam ikada video. Dan u bolnici bi mi počinjao kafom koju bi skuvao njemu i sebi. On bi kasnije uzimao kofu sa džogerom a ja bi se okretao pacijentima. Davao bih mu fotoaparat i on bi mi donosio fotografije od tamo, kuda moje oko nije moglo da proviri, jer je u Bangiju bilo sukoba. Pitaće me jednom da li mogu da mu pozajmim pare za cipele. Dao sam mu novac. Došao je sav srećan pokazujući cipele pitajući me da li su lepe. On se radovao kao dete, a ja sam učio kako da se radujem. Nama je ovde ponestala ta sposobnost. NLP coach i kurs te to ne mogu naučiti. Doneće mi ananas. I slikaćemo se: ja, Džaslin i ananas. Pričaće mi o vrlo ukusnim gusenicama koje su specijalitet tamo, ja ću se mrštiti a on će se tako lepo smejati da mi sav rat, vrućina, sparina i ne znam sve šta je bilo oko nas, bilo gotovo nebitno. Kada ću poći nazad za Srbiju, dovešće svoje dve jednogodišnje bliznakinje da se slikamo svi zajedno. Obućiće im najlepše haljinice koje su imale. U Bangiju ću upoznati i čoveka koji će pričati srpski. Imaće ogromnu familiju, dvorište u kome će žene spremati ručak i gomilu dece koja će se igrati, smejati i radovati gostima. Bio je on nekada diplomata u Jugoslaviji u vreme kada se Tito družio sa Bokasom. Govoriće mi o ćevapima na Slaviji i jednoj Svetlani sa kojom je dobio ćerku koju nikada više nije video. Eto, ako kojim slučajem ta, sada žena, čita ovo, moći će da sazna da ima jako dobrog oca i prelepu familiju u Centalnoafričkoj republici. Toliko o meni… A da i umalo da zaboravim. Napisao sam i dramu Guten morgen, Serbia.

Narodna knjiga, 2004. Prevod Lazar Macura Nekorišćena, ali stajala takva, pa ne izgleda tako. Bez mirisa ili ikakvih tragova. Za roman `U Americi` Zontagova je dobila Nacionalnu nagradu za fikciju. Radnja romana počinje 1876. godine, kada grupa Poljaka, predvođena najvećom poljskom glumicom Marinom Zalenžovskom, emigrira u Ameriku, u nameri da u Kalifroniji stvori svoju utopijsku komunu. Marina, koja se odrekla svoje karijere zbog ove avanture, živi sa svojim mužem i sinom. Fantazija o Americi i Kaliforniji kao utočištu, oazi, mestu gde se snovi ostvaruju sudariće se sa kompleksnom realnošću, kao I neočekivanim sukobom doseljenika i stanovnika Kalifornije. Kada san o koloniji propadne i mnogi emigranti se vrate, Marina odlučuje da započne novu karijeru na američkoj pozornici zajedno sa velikom Sarom Bernar. Ova knjiga se bavi mnogim temama kao što su ženska želja za transformacijom, vera u ideale, različiti vidovi ljubavi kao i svetom pozorišta, istovremeno vrlo živo i uverljivo dočaravajući kulturu Amerike krajem XIX veka. Suzan Sontag (engl. Susan Sontag,16. januar 1933 – 28. decembar 2004) je bila američka spisateljica, rediteljka, filozofkinja, profesorka, i politička aktivistkinja.[1] Uglavnom je pisala eseje, ali i objavljivala romane; objavila je svoje prvo veliko delo, esej Beleške o kempu, 1964. godine. Njena najpoznatija dela uključuju kritička dela Protiv tumačenja (1966), Stilovi radikalne volje (1968), O fotografiji (1977) i Bolest kao metafora (1978), kao i izmišljena dela Način na koji sada živimo (1986), Ljubitelj vulkana (1992) i U Americi (1999). Sontag je aktivno pisala i govorila o sukobljenim područjima, ili putovala u njih, uključujući tokom Vijetnamskog rata i opsade Sarajeva. Mnogo je pisala o fotografiji, kulturi i medijima, sidi i bolestima, ljudskim pravima, komunizmu i levičarskoj ideologiji. Njeni eseji i govori izazvali su kontroverzu [2] a opisana je kao „jedna od najuticajnijih kritičara svoje generacije“.[3] Mladost i obrazovanje Sontag je rođena kao Suzan Rosenblat u Njujorku, kći Mildred (rođena Jacobson) i Jacka Rosenblatta, oboje Jevreji iz Litvanije [4] i poljskog porekla. Njen otac je vodio posao trgovine krznom u Kini, gde je umro od tuberkuloze 1939, kada je Suzan imala pet godina.[5] Sedam godina kasnije, majka Suzan Sontag udala se za kapetana američke vojske Nathana Sontaga. Suzan i njena sestra Džudit uzele su prezime svog očuha, iako ih on nije formalno usvojio. Sontag nije imala versko vaspitanje i rekla je da nije ušla u sinagogu do sredine dvadesetih.[6] Sećajući se nesrećnog detinjstva, sa hladnom, dalekom majkom koja je bila „uvek odsutna“, Sontag je živela na Long Ajlendu u Njujorku,[5] zatim u Tusonu u Arizoni, a kasnije u dolini San Fernando u južnoj Kaliforniji, gde je našla utočište u knjigama i završila srednju školu u Severnom Holivudu u 15. godini. Osnovne studije započela je na Univerzitetu u Kaliforniji, Berkli, ali se prebacila na Univerzitet u Čikagu, diveći se njegovom čuvenom osnovnom nastavnom programu. U Čikagu je uporedo sa ostalim zahtevima pohađala studije filozofije, drevne istorije i književnosti. Leo Strauss, Joseph Schwab, Christian Mackauer, Richard McKeon, Peter von Blanckenhagen i Kenneth Burke bili su među njenim predavačima. Diplomirala je sa 18 godina i izabrana je u studentsku organizaciju `Phi Beta Kappa`.[7] Dok je bila u Čikagu, postala je najbolja prijateljica sa kolegom Majkom Nikolsom.[8] Godine 1951. njen rad se prvi put pojavio u štampi u zimskom izdanju časopisa Chicago Review.[9] Sontag se sa 17 godina udala za pisca Filipa Rifa, koji je bio instruktor sociologije na Univerzitetu u Čikagu, nakon desetodnevnog udvaranja; njihov brak je trajao osam godina.[10] Tokom studija u Čikagu, Sontag je pohađala letnju školu koju je predavao sociolog Hans Gert koji je postao njen prijatelj i naknadno uticao na njeno proučavanje nemačkih mislilaca.[11][12] Po sticanju čikaške diplome, Sontag je predavala brucoški engleski jezik na Univerzitetu u Konektikutu tokom akademske 1952–53. Pohađala je Univerzitet Harvard na postdiplomskim studijama, u početku je studirala književnost kod Perry Miller-a i Harry Levin-a, pre nego što je prešla na filozofiju i teologiju kod Paul Tillich-a, Jacob Taubes-a, Raphael Demos-a i Morton White-a.[13] Po završetku magistarskih studija filozofije, započela je doktorska istraživanja metafizike, etike, grčke filozofije i kontinentalne filozofije i teologije na Harvardu.[14] Filozof Herbert Markuze je godinu dana živeo sa Suzan i Rifom dok je radio na svojoj knjizi Eros i civilizacija iz 1955. godine.[15] ‍:38 Sontag je istraživala za Filipom Rifom studiju Freud: The Mind of the Moralist iz 1959 pre njihovog razvoda 1958. godine i doprinela je knjizi do te mere da je smatrana nezvaničnim koautorkom.[16] Par je dobio sina Dejvida Rifa, koji je potom bio urednik svoje majke u `Farrar, Straus and Giroux-u`, a bio je i sam pisac. Sontag je nagrađena Američkom asocijacijom univerzitetskih ženskih stipendija za akademsku 1957–1958. na koledžu `Sv. Ana na Oksfordu`, gde je otputovala bez supruga i sina.[17] Tamo je imala časove kod Iris Murdoch-a, Stuart Hampshirea, A.J. Ayera i H.L.A. Harta, dok je takođe pohađala seminare B. Phil-a, J.L. Austin-a i predavanja Ajzaja Berlina. Oksford joj se, međutim, nije odgovarao i ona je prešla posle Michaelmas mandata 1957. na Univerzitet u Parizu (Sorbona).[18] Sontag se u Parizu družila sa stranim umetnicima i akademicima, uključujući Allana Blooma, Jeana Wahl-a, Alfreda Chester-a, Harriet Sohmers i María Irene Fornés.[19] Sontag je primetila da je njeno vreme u Parizu bilo možda najvažniji period njenog života.[15] ‍:51–52 To je svakako predstavljalo osnovu njenog dugog intelektualnog i umetničkog povezivanja sa kulturom Francuske.[20] Preselila se u Njujork 1959. godine da bi živela sa Fornesom narednih sedam godina,[21] povrativši starateljstvo nad sinom i predajući na univerzitetima dok joj je književna reputacija rasla. ‍:53–54 Fikcija Foto portret Sontag, 1966 Dok je radila na svojim pričama, Sontag je predavala filozofiju na `Sarah Lawrence College` i Gradskom univerzitetu u Njujorku i Filozofiju religije sa Jacob Taubes-om, Susan Taubes, Theodor Gaster-om i Hans Jonas-om, na Odeljenju za religiju na Univerzitetu Columbia od 1960. do 1964. godine. Držala je obuku za pisanje na `Univerzitetu Rutgers` od 1964. do 1965. pre nego što je prekinula vezu sa akademijom u korist stalnog slobodnog pisanja.[15] ‍:56–57 Sa 30 godina objavila je eksperimentalni roman pod nazivom The Benefactor (1963), nakon čega je usledio četiri godine kasnije roman Death Kit (1967). Uprkos relativno malom učinku, Sontag je o sebi razmišljala uglavnom kao o romanopiscu i piscu fantastike. Njena kratka priča Način na koji sada živimo (The Way We Live Now) objavljena je sa velikim priznanjem 24. novembra 1986. u časopisu ``Njujorker``. Napisan u eksperimentalnom narativnom stilu, ostaje značajan tekst o epidemiji AIDS-a. Postigla je kasnije popularnost i uspeh kao najprodavaniji romansijer sa Ljubavnikom od vulkana (The Volcano Lover) (1992). U 67. godini, Sontag je objavila svoj poslednji roman U Americi (In America) (2000). Poslednja dva romana smeštena su u prošlost, za šta je Sontag rekla da su joj dali veću slobodu da piše višeglasnim glasom. Napisala je i režirala četiri filma, a napisala je i nekoliko drama, od kojih su najuspešnije Alisa u krevetu i Dama s mora. Publicistika Sontag je kroz svoje eseje stekla ranu slavu i reputaciju. Sontag je često pisala o preseku visoke i niske umetnosti i proširila je dihotomiju koncepta forme i umetnosti u svaki medij. Podigla je kemp estetiku do statusa priznanja svojim široko prihvaćenim esejem Beleške o kempu iz 1964. godine, koji je prihvatio umetnost kao zajedničku, apsurdnu i burlesknu temu. Sontag je 1977. objavila seriju eseja O fotografiji. Ovi eseji su istraživanje fotografija kao kolekcije sveta, uglavnom putnika ili turista, i načina na koji to doživljavamo. U esejima je iznela svoju teoriju fotografisanja dok putujete: Metoda se posebno obraća ljudima s hendikepiranom nemilosrdnom radnom etikom - Nemcima, Japancima i Amerikancima. Korišćenje fotoaparata smiruje anksioznost koju vođeni posao oseća zbog toga što ne radi kada su na odmoru i ako bi trebalo da se zabave. Oni moraju da rade nešto što je poput prijateljske imitacije posla: mogu da slikaju. (str. 10) Sontag piše da je pogodnost moderne fotografije stvorila prekomernu količinu vizuelnog materijala i da je „gotovo sve fotografirano“.[22] ‍:3 Ovo je promenilo naša očekivanja o tome šta imamo pravo da gledamo, želimo da gledamo ili treba da gledamo. „Učeći nas novom vizuelnom kodu, fotografije menjaju i proširuju našu predstavu o tome šta vredi gledati i šta imamo pravo da posmatramo“ i promenilo je našu „etiku gledanja“. ‍:3 Fotografije su nam povećale pristup znanju i iskustvima iz istorije i dalekih mesta, ali slike mogu zameniti direktno iskustvo i ograničiti stvarnost. ‍:10–24 Takođe navodi da fotografija desenzibilizira svoju publiku na stravična ljudska iskustva, a deca su izložena iskustvima prije nego što budu spremna za njih. ‍:20 Sontag je nastavila da teoretiše o ulozi fotografije u stvarnom životu u svom eseju Pogled u rat: Fotografski pogled na pustoš i smrt, koji se pojavio u izdanju časopisa Njujorker od 9. decembra 2002. Tamo ona zaključuje da problem našeg oslanjanja na slike, a posebno na fotografske slike, nije u tome što se „ljudi sećaju fotografija, već što se sećaju samo fotografija ... što fotografska slika pomračuje druge oblike razumevanja - i sećanja. . . . Pamtiti je, sve više i više, ne sećati se priče, već moći pozvati sliku “(str. 94). Postala je uzor mnogim feministkinjama i ambicioznim spisateljicama tokom 1960-ih i 1970-ih.[15] Aktivizam Sontag se politički aktivirala šezdesetih godina, suprotstavljajući se Vijetnamskom ratu.[15] ‍:128–129 U januaru 1968. potpisala je zalaganje za „Protiv ratnog poreza za pisce i urednike“, obećavajući da će odbiti plaćanja poreza u znak protesta protiv rata.[23] U maju 1968. posetila je Hanoj; posle toga, u svom eseju Putovanje u Hanoj pisala je pozitivno o severnovijetnamskom društvu. ‍:130–132 Nekadašnja zgrada sarajevskih novina tokom opsade Sarajeva, kada je Sontag živela u gradu Tokom 1989. Sontag je bila predsednik američkog PEN centra, glavnog američkog ogranka Međunarodne organizacije pisaca PEN. Nakon što je iranski lider Ajatolah Homeini izdao fetvu smrtnu kaznu protiv pisca Salmana Ruždija zbog bogohuljenja nakon objavljivanja njegovog romana Satanski stihovi te godine, Sontagova beskompromisna podrška Ruždiju bila je presudna u okupljanju američkih pisaca u njegovu svrhu.[24] Nekoliko godina kasnije, tokom opsade Sarajeva, Sontag je privukla pažnju za režiju produkcije Samuela Beketa Čekanje Godoa u pozorištu obasjanom svećama u bosanskoj prestonici. Lični život Majka Sizan Sontag je umrla od raka pluća na Havajima 1986.[5] Suzan Sontag je umrla u Njujorku 28. decembra 2004. godine, u dobi od 71 godine, od komplikacija mijelodisplastičnog sindroma koji je evoluirao u akutnu mijelogenu leukemiju. Sahranjena je u Parizu na Groblju Montparnasu.[25] Njenu poslednju bolest zabeležio je sin Dejvid Rif.[26] Kada je umrla, Gardijan je objavio nekrolog sa naslovom `Otišla je tamna dama američke intelektualne scene`. Autor članka je napomenuo da intelektualna Amerika nju nikada nije prihvatila, da Sontagova nikada nije pripadala vladajućim kulturnim krugovima.[27] Seksualnost i odnosi Suzan Sontag 1994. godine, slikao ga je bolivijski umetnik Huan Fernando Bastos Sontag je postala svesna svoje biseksualnosti tokom ranih godina i sa 15 godina je u svoj dnevnik zapisala: `Osećam da imam lezbejske sklonosti (kako to nevoljko pišem).` Sa 16 godina imala je seksualni susret sa ženom: „Možda sam ipak bila pijana, jer je bilo tako lepo kada je H počela da vodi ljubav sa mnom. . . Prošlo je 4:00 pre nego što smo spavali. . . Postala sam potpuno svesna da je želim, i ona je to znala.“ [28][29] Sontag je živela sa `H`, spisateljicom i modelom Harriet Sohmers Zwerling koju je prvi put upoznala na Univerzitetu Kalifornije (Berkli) od 1958. do 1959. godine. Posle toga, Sontagovoj je bila partnerka Marija Irena Forens, kubansko-američka avangardne dramska umetnica i rediteljka. Nakon razdvajanja sa Forens, bila je u vezi sa italijanskom aristokratkinjom Carlotta Del Pezzoi, nemačkom akademkinjom Evom Kollischi.[30] Zontag je bila u ljubavnoj vezi sa američkim umetnicima Džasper Džons i Paul Thek .[31][32] Tokom ranih 1970-ih, Sontag je živela sa Nicole Stéphane, naslednicom Rotšilda koja je postala filmska glumica [33], a kasnije i s koreografkinjom Lucinda Childs .[34] Imala je vezu i sa piscem Josifom Brodskim.[35] Sa Eni Libovic, Sontag je održavala vezu koja se protezala od kasnih 1980-ih do poslednjih godina.[36] Sontag je imala blisku romantičnu vezu sa fotografkinjom Eni Libovic. Upoznale su se 1989. godine, kada su obe već bile značajne u svojim karijerama. Eni Libovic je sugerisala da joj je Sontag bila mentor i konstruktivno kritikovala njen rad. Tokom Sontagovog života, nijedna žena nije javno otkrila da li je veza prijateljstva ili romantične prirode. Njuzvik se 2006. godine osvrnuo na Libovic-ovu vezu deceniju plus sa Sontag, rekavši, „Njih dve su se prvi put srele krajem 80-ih, kada ju je Libovic fotografirala za jaknu sa knjigom. Nikada nisu živele zajedno, iako su imali po jedan stan na vidiku onog drugog.“ [37] Libovic, kada je intervjuisana za svoju knjigu Fotografski život: 1990–2005 iz 2006. godine, rekla je da je knjiga ispričala brojne priče i da je „sa Suzan bila ljubavna priča“.[38] Dok je The New York Times 2009. godine Sontag nazivao Libovicovim „saputnikom“,[39] Libovic je u Fotografskom životu napisala da „Reči poput„ pratilac “i„ partner “nisu u našem rečniku. Bili smo dvoje ljudi koji smo jedna drugoj pomagale kroz život. Najbliža reč je i dalje „prijatelj“.[40] Iste godine, Libovic je rekla da je deskriptor „ljubavnik“ bio tačan.[41] Kasnije je ponovila: „Nazovite nas„ ljubavnicima “. Volim „ljubavnike“. Znate, `ljubavnici` zvuče romantično. Mislim, želim da budem potpuno jasna. Volim Suzan.“ [42] U intervjuu za Gardijan 2000. godine, Sontag je bila prilično otvorena u vezi sa biseksualnošću: „Da vam kažem o starenju?“, Kaže ona i smeje se. „Kad ostariš, stariji od 45 godina, muškarci te prestanu zamišljati. Ili drugačije rečeno, muškarci koji mi se sviđaju ne vole me. Želim mladića. Volim lepotu. Šta ima novo?` Kaže da se u životu zaljubila sedam puta. „Ne, sačekaj“, kaže ona. `Zapravo je devet. Pet žena, četiri muškarca. `[5] Mnoge Sontagine čitulje nisu propustile da pomenu njene značajne istopolne veze, naročito onu sa Eni Libovic. Kao odgovor na ovu kritiku, javni urednik New York Times-a, Daniel Okrent, branio je nekrolog lista, navodeći da u vreme Sontagove smrti novinar nije mogao da izvrši nezavisnu verifikaciju svoje romantične veze sa Libovitc (uprkos pokušajima da to učini).[43] Nakon Sontagove smrti, Njuzvik je objavio članak o Eni Libovic u kojem se jasno navode njene veze sa Sontagom pre više od decenije.[36] Sontag je citirao glavni urednik Brendan Lemon iz časopisa Out-a, rekavši: `Odrastao sam u vreme kada je Modus operandi bio ` otvorena tajna `. Navikao sam na to i sasvim sam u redu s tim. Intelektualno znam zašto nisam više govorio o svojoj seksualnosti, ali pitam se da li tamo nisam potisnuo nešto na svoju štetu. Možda bih mogao da pružim utehu nekim ljudima da sam se više bavio temom svoje privatne seksualnosti, ali nikada mi nije bila glavna misija pružiti utehu, osim ako neko nema drastične potrebe. Radije bih pružio zadovoljstvo ili protresao stvari “.[44] Nasleđe Nakon smrti Suzan Sontag, Steve Wasserman iz Los Anđeles tajms nazvao ju je „jednom od najuticajnijih američkih intelektualaca, međunarodno poznatom po strasnom angažmanu i širini kritičke inteligencije i svom žarkom aktivizmu u zalaganju za ljudska prava“.[45] Eric Homberger iz Gardijana nazvao je Sontag „mračnom damom“ američkog kulturnog života tokom više od četiri decenije“. Primetio je da je „uprkos krutom i oštro sročenom političkom senzibilitetu, ona u osnovi bila esteta [koja] je ponudila preorijentaciju američkih kulturnih horizonata“.[46] Pišući o Protiv tumačenja (1966), Brandon Robshaw iz The Independent kasnije je primetio da je „Sontag bila izuzetno predusretljiva; njen projekat analize popularne kulture kao i visoke kulture, Dors-a, kao i Dostojevskog, sada je uobičajena praksa u obrazovanom svetu.` [47] U Kritika i postkritika (2017), Rita Felski i Elizabeth S. Anker tvrde da je naslovni esej iz pomenute zbirke igrao važnu ulogu na polju postkritike, pokreta u okviru književne kritike i kulturoloških studija koji pokušava da pronađe nove oblike čitanja i tumačenje koje prevazilazi metode kritike, kritičke teorije i ideološke kritike.[48] Pregledom Sontagove Knjige o fotografiji (1977) 1998. godine, Michael Starenko je napisao da je delo „toliko duboko uronjeno u ovaj diskurs da su Sontagine tvrdnje o fotografiji, kao i njen način argumentacije, postale deo retoričkog„ alata “koji teoretičari fotografije i kritičari nose se u glavi “.[49] Kritika Bela civilizacija kao rak Sontag je kritikovala pisanje 1967. godine u časopisu Partisan Review: Ako je Amerika vrhunac zapadne bele civilizacije, kako to izjavljuju svi od levice do desnice, onda sa zapadnom belom civilizacijom mora biti nešto strašno pogrešno. Ovo je bolna istina; malo od nas želi da ide tako daleko .... Istina je da Mocart, Paskal, Bulova algebra, Šekspir, parlamentarna vlada, barokne crkve, Njutn, emancipacija žena, Kant, Marks, Balanšinov balet i dr. ne iskupiti ono što je ova posebna civilizacija nanela svetu. Bela rasa je rak ljudske istorije; to je bela rasa i samo ona - njene ideologije i izumi - koja uništava autonomne civilizacije gde god se širi, što je narušilo ekološku ravnotežu planete, koja sada ugrožava samo postojanje samog života.[1] Prema novinaru Mark M. Goldblatt, Sontag se kasnije „odrekla“ izjave, rekavši da je „klevetala pacijente sa rakom“,[50] ali prema Eliot Weinberger-u, „Zažalila je zbog te poslednje fraze i napisala čitavu knjigu protiv upotreba bolesti kao metafora“.[51] Navodi o plagijarizmu Ellen Lee optužila je Sontag za plagijarizam kada je Lee u časopisu In America (1999) otkrila najmanje dvanaest odlomaka koji su slični ili kopirani iz odlomaka u četiri druge knjige o Helen Modjesk-oj bez pripisivanja.[52][53] Sontag je rekla o korišćenju odlomaka: „Svi koji se bavimo stvarnim likovima u istoriji prepisujemo i usvajamo izvorne izvore u originalnom domenu. Koristila sam ove izvore i potpuno sam ih transformisala. Treba izneti veći argument da je sva literatura niz referenci i aluzija“.[54] O komunizmu Na njujorškom skupu pro-solidarnosti 1982. godine, Sontag je izjavila da su „ljudi sa levice, poput nje same,„ voljno ili nevoljno izrekli puno laži “. [55] Dodala je da oni: veruju u, ili bar primenjuju, dvostruki standard anđeoskog jezika komunizma ... Komunizam je fašizam - uspešan fašizam, ako želite. Ono što smo nazvali fašizmom, zapravo je oblik tiranije koji se može srušiti - a koji je, uglavnom, propao. Ponavljam: ne samo da je fašizam (i otvorena vojna vladavina) verovatna sudbina svih komunističkih društava - posebno kada je njihovo stanovništvo podstaknuto na pobunu - već je komunizam sam po sebi varijanta, najuspešnija varijanta fašizma. Fašizam sa ljudskim licem ... Zamislite, ako želite, nekoga ko je čitao samo Reader`s Digest između 1950. i 1970. godine, i nekoga ko je u istom periodu čitao samo The Nation ili [t] on New Statesman. Koji bi čitalac bio bolje informisan o stvarnosti komunizma? Mislim da bi odgovor trebao da nam napravi pauzu. Može li biti da su naši neprijatelji bili u pravu?[55] Sontagov govor je, kako se izveštava, „iz publike izazvao buke i uzvike“. The Nation je objavila njen govor, izuzimajući odlomak koji je časopisu suprotstavio Reader`s Digest. Odgovori na njenu izjavu bili su različiti. Neki su rekli da su trenutna osećanja Sontag u stvari držali mnogi levičari godinama, dok su je drugi optuživali za izdaju „radikalnih ideja“.[55] O napadima 11. septembra Sontag je dobila ljutite kritike zbog svojih izjava u časopisu The New Yorker (24. septembra 2001) o neposrednim posledicama 11. septembra .[56] U svom komentaru nazvala je napade `monstruoznom dozom stvarnosti` i kritikovala američke javne zvaničnike i komentatore medija zbog pokušaja da ubede američku javnost da je `sve u redu`. Konkretno, usprotivila se ideji da su počinioci `kukavice`, komentar koji je Džordž Buš dao između ostalih primedbi 11. septembra. Umesto toga, ona je tvrdila da bi zemlja trebala na akcije terorista gledati ne kao na „kukavički“ napad na „civilizaciju“ ili „slobodu“ ili „čovječanstvo“ ili „slobodni svijet“, već kao napad na samoproglašenu svjetsku velesilu, kao posledica konkretnih američkih saveza i akcija“.[57] Kritike drugih pisaca Tom Wolfe je Sontag odbacio kao „samo još jednog skriptara koji je proveo svoj život prijavljujući se za protestne sastanke i truseći se do podijuma opterećenog njenim proznim stilom, koji je imao nalepnicu za hendikepirane parkinge validnu na Partizanskoj reviji.[58] U `Sontag, Bloody Sontag`, eseju iz knjige Vamps & Tramps iz 1994. godine, kritičarka Camille Paglia opisuje svoje početno divljenje i kasnije razočaranje.[59] Ona spominje nekoliko kritika Sontag, uključujući komentar Harolda Bluma `Mere Sontagisme!` u doktorskoj disertaciji Camille Paglia i navodi da je Sontag „postala sinonim za plitku vrstu držanja kuka“.[60] Paglia takođe govori o poseti Sontag `Bennington College`, u koju je stigla sa satima kasneći i ignorisala dogovorenu temu događaja.[61] Sontagovo hladno samoizgonstvo bilo je katastrofa za američki ženski pokret. Samo je žena od njenog prestiža mogla da izvede neophodnu kritiku i razotkrivanje prvih feminističkih estriha instant-kanona, poput onih Kate Millett ili Sandre Gilbert i Susan Gubar, čija je srednja mediokritetnost osakatila ženske studije od početka ... Ni jedan patrijahalni zlikovac nije zadržavao Sontag; njeni neuspesi su njeni. - Camille Paglia Nassim Nicholas Taleb u svojoj knjizi Skin in the Game kritikuje Sontag i druge ljude ekstravagantnog načina života koji se ipak izjašnjavaju „protiv tržišnog sistema“. Taleb procenjuje Sontagovu zajedničku vilu u Njujorku na 28 miliona dolara i navodi da je „nemoralno biti opozicija tržišnom sistemu i ne živeti (negde u Vermontu ili severozapadnom Avganistanu) u kolibi ili pećini izolovanoj od njega“. Taleb takođe tvrdi da je još nemoralnije „tvrditi za vrlinu, a da u potpunosti ne živimo sa njenim direktnim posledicama“.[62][63] Odnos prema knjigama Knjiga je bila veliko utočište za Suzan. U svom stanu na Menhetnu imala je biblioteku od osam hiljada primeraka. Čitala je i po jednu knjigu dnevno. U intervjuu koji je dala za Njujork tajms otkriva da je počela da čita sa tri godine, a sa 13 je već bila savladala Mana, Džojsa, Eliota, Kafku, Žida i, naročito, Džeka Londona, čiji ju je Martin Idn podstakao da bude pisac.[27] `Čitanje je moja zabava, moja distrakcija, moja uteha, moje malo samoubistvo. Ako ne mogu da podnesem svet, samo se sklupčam s knjigom u ruci, i to je kao mali svemirski brod koji me odvodi od svega`.[27] U `Pismo Borhesu` iz 1996 piše: `Rekli ste da literaturi dugujemo gotovo sve što jesmo i što smo bili. Ako knjige nestanu, istorija će nestati, nestaće i ljudski rod. Sigurna sam da ste u pravu. Knjige nisu samo proizvoljni zbir naših snova i našeg sećanja. One nam takođe daju obrazac duhovne kontemplacije. Neki ljudi misle da je čitanje samo vid bekstva: bekstvo iz „stvarnog“ svakodnevnog sveta u imaginarni svet, svet knjiga. Knjige su mnogo više. One su način da budemo čovečniji`.[27] Radovi Fikcija (1963) The Benefactor (Dobrotvor) (1967) Death Kit (1977) I, etcetera (Zbirka kratkih priča) (1991) The Way We Live Now (short_story) (Način na koji sada živimo kratka priča) (1992) The Volcano Lover (Ljubitelj vulkana) (1999)In America (U Americi) - dobitnik američke Nacionalne nagrade za beletristiku [64] Predstave The Way We Live Now (Način na koji sada živimo o epidemiji AIDS-a) (1990) A Parsifal (Parsifal) (1991), dekonstrukcija inspirisana izvedbom Roberta Wilsona 1991. godine u Vagnerovoj operi [65] Alice in Bed (Alice u krevetu) (1993), o intelektualki Alice James iz 19. veka, koja je zbog bolesti bila vezana za krevet [66] Lady from the Sea (Dama s mora, adaptacija istoimene drame Henrika Ibzena iz 1888. godine, premijerno izvedena 1998. u Italiji.[67] Sontag je o tome napisala esej 1999. godine u Theatre pod nazivom „Prepisivanje dame s mora“.[68] Publicistika Zbirke eseja (1966) Against Interpretation (Protiv tumačenja - uključuje Napomene o Kempu) (1969) Styles of Radical Will (Stilovi radikalne volje) (1980) Under the Sign of Saturn (Pod znakom Saturna) (2001) Where the Stress Falls (Tamo gde stres pada) (2003) Regarding the Pain of Others (U vezi sa bolom drugih) (2007) At the Same Time: Essays & Speeches (U isto vreme: eseji i govori) Sontag je takođe objavljivala publicističke eseje u časopisima The New Yorker, The New York Review of Books, Times Literary Supplement, The Nation, Granta, Partisan Review i London Review of Books. Monografije (1959) Freud: The Mind of the Moralis (Frojd: Um moralista) [69] (1977) On Photography (O fotografiji) (1978) Illness as Metaphor (Bolest kao metafora) (1988) AIDS and Its Metaphors (AIDS i njegove metafore) (nastavak Bolesti kao metafore) (2003) Regarding the Pain of Others (U vezi sa bolom drugih) Intervju (2013) Susan Sontag: The Complete Rolling Stone Interview, Jonathan Cott (Ako knjige nestanu... Suzan Sontag i Džonatan Kot za časopis Rolling Stone) Knjiga je rezultat dvanaestočasovnog razgovora između Suzan Sontag i Džonatana Kota. Intervju je započet februara 1978. u Parizu, gde je Džonatan već dobio tri sata materijala, sasvim dovoljno za intervju u svom magazinu, ali mu je Suzan predložila da nastave razgovor kada ona dođe u Njujork, što se i dogodilo pet meseci kasnije. Oktobra 1979. Roling Stoun je objavio trećinu Kotovog intervjua. Integralnu verziju on je izdao u formi knjige tek 35 godina kasnije (2013) i devet godina nakon Suzanine smrti.[27] Filmovi (1969) Duett för kannibaler (Duet for Cannibals) (Duet za kanibale) (1971) Broder Carl (Brother Carl) (Brat Karl) (1974) Promised Lands (Obećane zemlje) (1983) Unguided Tour AKA Letter from Venice Ostali radovi (2002) Liner beleške za album Land Peti Smit (2004) Doprinos fraza trećem albumu Fischerspooner-a Odiseja (2008) Reborn: Journals and Notebooks 1947–1963 (2012) As Consciousness Is Harnessed to Flesh: Journals and Notebooks, 1964–1980 (Kako je svest upregnuta u meso: časopisi i sveske, 1964–1980) Nagrade i počasti 1977: Nacionalna nagrada kruga kritičara knjiga za O fotografiji [70] 1990: MacArthur Fellowship 1992: Nagrada Malaparte, Italija [71] 1999: Commandeur des Arts et des Lettres, Francuska 2000: Nacionalna nagrada za knjigu U Americi [64] 2001: Jerusalimska nagrada, dodeljuje se svake dve godine piscu koji svojim radom istražuje slobodu pojedinca u društvu. 2002: George Polk Awards za kulturnu kritiku za film „Pogled u rat“ u časopisu The New Yorker 2003: Počasni doktorat Univerziteta u Tibingenu 2003: Friedenspreis des Deutschen Buchhandels tokom Frankfurtskog sajma knjiga [72] 2003: Nagrada Princ od Asturije za književnost.[73] 2004: Dva dana nakon njene smrti, Muhidin Hamamdžić, gradonačelnik Sarajeva najavio je da će grad nazvati ulicu po njoj, nazivajući je „autorkom i humanistkinjom koja je aktivno učestvovala u stvaranju istorije Sarajeva i Bosne“. Pozorišni trg ispred Narodnog pozorišta odmah je predložen da se preimenuje u Pozorišni trg Suzan Sontag.[74] Trebalo je, međutim, pet godina da taj danak postane zvaničan.[75][76] Dana 13. januara 2010. godine, grad Sarajevo objavio je pločicu sa novim nazivom ulice za Pozorišni trg: Pozorišni trg Suzan Sontag. Digitalna arhiva Digitalnu arhivu od 17.198 e-adresa Sontag čuva Odeljenje za posebne kolekcije UCLA pri istraživačkoj biblioteci Charles E. Young.[77] Njena arhiva - i napori da bude javno dostupna, istovremeno štiteći je od truleži - tema je knjige On Excess: Susan Sontag’s Born-Digital Archive, autora eremy Schmidt & Jacquelyn Ardam.[78] Dokumentarni film Dokumentarni film o Sontag u režiji Nancy Kates, pod naslovom Regarding Susan Sontag, objavljen je 2014.[79] Dobio je posebno priznanje žirija za najbolji dokumentarni film na Filmskom festivalu Trajbeka 2014.[80]