Matićeve pesme, bez obzira da li im je ambijent skučena podstanarska soba, šank u baru, hostel, glavni gradski trg, Blokovi, krevet ili pejsaž Sardinije zagušen turističkom najezdom, svedoče o razapetosti mladog čoveka između žudnje i gladi za učešćem u vrtoglavim izazovima svakodnevice i osećanja da takav život samo umnožava laži, privide, pitanja na koja nema konačnog odgovora. Upadljivo velik broj stihova u ovoj knjizi završava se znakom pitanja koje postavlja onaj koji pokušava da uči istovremeno iz bukvara života i drevnih lektira, onaj kome zvonka kiša odvlači pažnju od beleženja stiha, onaj slobodan da bira između lakog flerta sa živim devojkama i ispitnog pitanja o motivima mrtve drage. Šta god da čovek odabere, jedno osećanje krivice ne gine. Neodlučnost donosi kajanje, a odluka još veće. Ispijanje života koji zadovoljava osnovne čulne potrebe, naoko lako i neobavezno, ne kulminira srećom nego umorom, melanholijom, zasićenošću. Život postaje rutina, preživljavanje, potraga za stimulansima koji bi mu mogli vratiti auru prvih mladalačkih zanosa, pobeda, uzleta. I tako se utapa u još cigareta, još kafa, još žena, još lutanja, još reči, još kreveta, još laži, susreta i rastanaka, veza-suvenira. Ove pesme su škrti sažetak jednog životnog iskustva dovedenog do osetne intimne potrebe za prekretnicom. Pesme „kratkog daha, dugačkih pauza“, kako je tačno primetio Milan Dobričić, ali i „svete jednostavnosti… koja je vrlo ambiciozna i rizična u isti mah“, kako blagonaklono zbori o njima Borislav Radović. One su nedvosmislena potvrda da se rodio pesnik, „umoran i pomalo nasmejan“ Ljiljana Šop Dejan Matić ne pati za grandiznošću, potrebom da svojim pesmama promeni svet ili otkrije neku, do sada, nedokučivu istinu, već progovara o jednostavnim, ali krajnje intimnim trenucima u životu jednog tridesetrogodišnjeg čoveka, o svim njegovim dilemama, strahovima i slabostima. Kada se zadubimo u Matićeve stihove, shvatamo njihovu dvosmislenost i provokativnost, i način na koji je, veoma lukavo, svaku reč natopio ironijom i blagim cinizmom. Ivana Prentović Krivokapić Moždа težište zbirke nije promiskuitet modernog čovekа toliko koliko njegov emocionаlni sklop, estetikа lаgаnjа. Sofija Živković

DRAGAN LUKIĆ (Beograd, 30.11.1928. — Beograd, 01.01.2006) Dragan Lukić, dečji pisac, rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. U jesen 1946. već počinje da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao futbaleri. Godine 1954. je završio studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis `Zmaj`. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu. Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, `Nebom grada`. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić itd. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964-1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967-1993. Pisac: DRAGAN LUKIC Izdavac: NOLIT Izdanje: 1992. Povez: MEKI Broj strana: 153 Format (cm): 18

Detalji predmeta Stanje Polovno „Misliću o tome sutra“, bila je omiljena rečenica junakinje ove priče, sve dok nije shvatila da Sudbina ima pametnija posla nego da njoj provodadžiše i rešava ljubavne probleme. A kad joj se desilo da je praktično u istom trenutku, baš Sudbina bacila pred nju tri odlična frajera, i to u isto vreme kad su njena majka i baka rešile da joj je krajnje vreme da se uda, pitanje šta će joj tačno muž aktualizovalo se do neslućenih razmera. Ispričana uzbudljivo i duhovito, ova pikarska avantura jedne savremene devojke zbunjene starim ljubavnim bajkama, navešće je da prestane da se premišlja i otvori srce za novu. To se naravno neće dog oditi bez mnogo tradicionalnih zapleta, saveta najboljih prijateljica i neočekivanih ljubavnih uzbuđenja koje će čitateljke nasmejati i razgaliti kao ćaskanje s drugaricom uz kafu. No, daleko je važnije da ovu priču pročitaju muškarci. Zašto? Jer će konačno otkriti šta žene zapravo žele. Bestseler udaje! Četiri zdrave, prave i za brak raspoložene Srpkinje: Aleksa, Marija, Mina i Izabela; izabrane za citat zadate frivolne teme, u stanju su da prevrnu i nebo i zemlju ne bi li pronašle odgovarajućeg kandidata za happy end. Za razliku od istorijskih, nemilosrdnih zavodnica, od kojih se očekivalo da obavezno umru same i nesrećne, junakinje Igre zavođenja stručno se usavršavaju na popularnim kursevima, uz holivudske melodrame, na brbljivim ženskim sesijama i oglednoj nastavi. Iako digitalne mlade ovog bestselera udaje ne čekaju da ih neko uhvati za kosu i odvuče u pećinu, one ipak nisu cice hook up kulture koje preziru zabavljanje, i frajere uzimaju po striktnom rasporedu časova. Pred vama je, dakle, sjajan ljubić u kome pravila tržišnog života nisu počela da važe za klasično muvanje. Uprkos tome što seksanje i kuvanje dolazi tek pošto se za strateški raspoređene devojke sve završi na najbolji mogući način, Uputstvo za upotrebu muškaraca odlično se pakuje. Recimo, uz sirup za kašalj, a još su i naše bake znale da se kašalj, kao ni ljubav ne može sakriti. Duška Jovanić samo knjiga * 5 --- 21.04. 21:12 prodavac je promenio načine slanja ---

Dragan Lukić : GLEDAO PA SMISLIO, Univerzal Tuzla 1988, tvrdi povez, str. 90. Priče za decu. Očuvanost 4 i ima posvetu. За чланак о глумцу, погледајте Драган Лукић „Омољац” Драган Лукић (30. новембар 1928 — 1. јануар 2006) био је српски дечји писац. Рођен је у Београду 1928. од оца Александра и мајке Томаније. Отац му је био штампарски машиниста, па се Драган већ од најранијег доба дружио са свеже одштампаним књигама. У јесен 1946. почео је да објављује прве радове, а почетком педесетих већ је постао афирмисани дечји песник и 1952. објављује своје прве књиге (поеме-сликовнице): Велика трка и Звери као фудбалери. Године 1954, завршио је студије књижевности на Филолошком факултету у Београду, а затим је почео да предаје дечју књижевност у Школи за васпитаче. После осам година запослио се као уредник програма за децу на Радио Београду и ту је радио све до пензионисања 1989. године. Писао је песме, приче, романе, драмске текстове, теоријске расправе о литератури, водио емисије на радију и телевизији. Уређивао је часопис „Змај”. Био је редовни учесник најзначајнијих манифестација за децу на просторима некадашње Југославије. Његови сапутници у том мисионарењу најчешће су били: Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Душко Радовић, Арсен Диклић, Љубивоје Ршумовић, Перо Зубац, Добрица Ерић и други. Објавио је преко стотину књига, међу којима су најпознатије: Како се коме чини, Мој прадед и ја, Овде станују песме, Вагон прве класе, Фифи, Како расту ногавице, Шта тата каже, Од куће до школе, Ловац Јоца, Вожња по граду.[1] Објавио је романе: Небодер Ц17, Три гускетара, Бомба у белој кафи итд. Познат је и по лектири за 3. разред ученика основне школе, „Небом града”. Целокупним својим делом, за које је добио највише награде и признања, био је и остао у самом врху југословенске и српске књижевности намењене младим нараштајима. Добио је велики број награда: Невен, Змајева награда, Курирчек, Младо поколење, Награда Политикиног забавника, Награда Златни кључић, Октобарска награда града Београда, Орден рада са златним венцем. Био је почасни председник Змајевих дечјих игара од 1993. па до смрти, пре њега били су то Вељко Петровић у периоду 1964—1967 и Десанка Максимовић у периоду 1967—1993. После дуже и тешке болести преминуо је у Београду 1. јануара 2006.

Časopis TV Novele je najtiražniji tabloid o zvezdama iz latino i turskih sapunica, kao i domaćih telenovela. Pored ekskluzivnih intervjua, tračeva i paparazzo fotografija, čitaoci mogu da zavire u domove poznatih. Iz sadržaja: U ovom broju čekaju vas novi skandali sa seta serije „Elif” – saznajte kako je Selin Sezgin zavadila Hasana Denizjarana i Ugura Ozbagija, koji su se na kraju zbog nje i potukli! Otkrijte zašto Amine Gulše ni za živu glavu više ne sme da se pojavljuje u serijama, a saznajte i kako je i od koga Tolgahan Sajišman konačno izmolio ulogu! Ono o čemu se najviše priča poslednjih dana svakako je rođenje sina Buraka Ozdživita i Fahrije Evdžen – mališan je, ni kriv ni dužan, uzrokovao novu dramu u domu svojih roditelja. Otkrivamo zašto je turska publika zamrzela Ozdžana Deniza, zbog čega je Burdžu Biridžik kivna na Bariša Arduča i kojim se to projektom Emre Kivildžim vraća na male ekrane. Pišemo i o kraju serije „Pogrešan čovek”, a donosimo i priču o zatvorskim danima Zorana Pajića i Dušana Kaličanina. Saznajte kako su i zašto dvojica glumaca iz „Istina i laži” završila iza rešetaka! Pišemo i o Halitu Ergenču koji muči muku s potencijom, otkrivamo kome je Afra Saračoglu ovog puta namestila otkaz i pod kojim će se uslovima Erkan Petekaja vratiti pred kamere. Saznaćete i ko je nova ljubav Šukrua Ozjildiza, detalje o vezi Čagataja Ulusoja, ali i trudnoći Neslihan Atagul. Tu je i veliki intervju sa Beatriz Luengo (Lola iz serije „Korak napred”), kao i intervjui sa zvezdama serije „Voleti do smrti” – Anhelik Bojer, Mičelom Braunom, Alehandrom Nonesom, Makarenom Ačagom i Barbarom Lopez. Saznajte gde su i šta rade junaci nekada popularne telenovele „Marimar” i zašto je Gonzalo Penja, Giljermo iz serije „Voleti do smrti”, ostao bez prve glavne uloge u karijeri. Pored toga, otkrivamo koje turske serije nisu dobile zeleno svetlo za novu sezonu, a predstavljamo vam hit „Hercai”, o kojem bukvalno svi pričaju! Glavnu ulogu igra Ebru Šahin, Burdžu iz „Istanbulske neveste”, a serija je mnoge podsetila na legendarnu „Silu”. U Svetske hitove smestili smo „Savršene laži” sa Mičelom Braunom u glavnoj ulozi, u Spomenaru je završilo „Neukrotivo srce”, a Kviz će vas u ovom broju podsetiti na „Kafu sa mirisom žene”. Pssst! Tu su i Birkan Sokulu, Nazan Kesal, Edže Uslu, Sebastijan Rulji, Tuba Bujukustun, Džansu Dere, Marlene Favela, Alehandra Baros, Ivo Arakov, Ana Brenda i Ivan Sančez, Kenan Imirzalioglu, Katerin Sijaćoke, Birdže Akalaj, Arturo Barba, Dulse Marija, Čaglar Ertugrul, Migel Anhel Munjoz, Džan Jaman i Demet Ozdemir i mnoge druge zvezde! POSTERI: * Burdžu Biridžik i Birkan Sokulu * Migel Anhel Munjoz * Klaudija Martin * Ebru Šahin i Akin Akinozu * retro brazilska „Zabranjena ljubav” Tekst Nikolina Nina Broj strana: 36 Skladište: Magazini 20 Težina: 50 grama Ocena: 5-. Vidi slike. NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Detalji predmeta Stanje Polovno Autor - osoba Andrić, Branko Naslov Треба бити спреман на све / Бранко Андрић Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Нови Сад : Матица српска, 1984 (Нови Сад : Будућност) Fizički opis 181 стр. ; 20 cm Zbirka Библиотека `Данас` Sadrži i Три приче (5-25): Балада о ружном Јовану (7-15); Лишће, допринос јесени (16-20); Брдо брдо (21-25). - Сан I (27-64): Партитура убијених бубашваба (29-37); Богаљ и брвнара (38-43); Мост који кружи над реком (44-51); Мало прозе (52-56); Монолог секата из драме `Злочинци` (57-64). - Сан II (65-110): Пловдив (67-78); Последњи дани ведрог дружења (79-90); Дебели блок хладовине (91-95); Устанак из мртвачког сандука (96-105); Мој драги сан (106-110). - Столеће (111-134): Зашто те боли глава, Надежда (113-117); Треба бити спреман на све (118-125); Смрт старог столара (126-129); Шума (130-134). - Удвоје (135-174): Ручак у планинарском дому (137-145); Црвена прича (146-154); Последња кафа у нашем животу (155-174). - Сам (175-182): Повратак (177-[182]). ISBN (Пласт. са омотом) Napomene Тираж 1.000 На омоту белешка о делу с ауторовом сликом. Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Matica srpska - Novi Sad, 1984. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 20 cm. 182 str. Branko Andrić - Andrla (Novi Sad , 9. april 1942. - Dunaujvaroš, 20. oktobar 2005.) bio je srpski multidisciplinarni umetnik. Bavio se muzikom, pisanjem, filmom i crtanjem stripova. Živeo je u Novom Sadu i Beču. Branko Andrić je rođen 1942. u Novom Sadu. Njegov otac Branko Andrić (1921-1942) je dva meseca pre nego što će se Andrla roditi, uhapšen od strane mađarskih fašista i ubijen kao hiljade drugih žrtava bačenih pod led zamrznutog Dunava. Posle završetka humanističke gimnazije (Jovan Jovanović Zmaj) u Novom Sadu, Andrić završava Višu školu za političke nauke u Beogradu i Višu pedagošku školu, smer likovna umetnost u Novom Sadu. Posle studija je počeo da piše za mnogobrojne jugoslovenske kulturne časopise (Letopis Matice srpske, Student, Književna reč, Indeks, Oko, Riječka revija, Polja, Lica i dr). Održavao je mnogobrojne književne večeri po celoj Jugoslaviji i sarađivao je na filmovima Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika i Karpa Aćimovića - Godine. Kratak film „Zdravi ljudi za razonodu“ (Litany for ideal people) Karpa Aćimovića - Godine, u muzičkoj pratnji Branka Andrića je dobio prvu nagradu kratkog filmskog festivala u Beogradu i nagradu novinara u Oberhausenu, u Nemačkoj. Branko Andrić se 1972. preselio u Beč, upoznao Ditera Šragea i učestvovao u programu slobodnog bioskopa. Pored svoje delatnosti crtača, počeo je da piše pesme na nemačkom („Gastarbajterske pesme“), koje izdaje početkom 80-tih kao samoizdavač. Učestvovao je u osnivanju i oživljavanju Bečke Arene. Njegovom doprinosu programu bečke arene, od 70-tih do 90-tih godina pripada niz književnih večeri, i nastupa grupe Imperium of jazz, kao i inicijalizacija i organizacija nekoliko muzičkih festivala alternativne muzike sa područja čitave Jugoslavije. Dobija mnogobrojne nagrade kao npr. Prvu nagradu na Kseroks konkursu za umetničku grafiku 1975. Krajem 70-tih godina Branko Andrić osniva grupu Vojvođanski bluz bend sa kojom nekoliko puta nastupa u Beogradu i Novom Sadu. Početkom 80-ih napušta „Vojvođanski bluz bend“ da bi osnovao „Imperium of Jazz“ (pravilno se piše sa v, latinskim u). U bendu su od samog početka nastupali najbolji muzičari iz Novog Sada. Do 2005. nastupalo je 150 muzičara u raznoraznim aranžmanima. Poznatija imena: Boris Kovač, Zoran Bulatović - Bale, Jovan Torbica, Zoran Mraković, Atila Šoti... Vikipedija

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Мирковић, Милосав, 1932-2013 = Mirković, Milosav, 1932-2013 Наслов Да ми дан не оде у сновиђење : жупске новеле / Милосав Буца Мирковић Врста грађе кратка проза Језик српски Година 2013 Издање 1. изд. Издавање и производња Трстеник : Љубостиња, 2013 (Трстеник : Љубостиња) Физички опис 117 стр. : ауторова слика ; 20 cm Други аутори - особа Стаматовић, Божидар Стојановић, Слободан, 1937-2000 = Stojanović, Slobodan, 1937-2000 ISBN 978-86-7406-106-0 Напомене Тираж 300 Стр. 5-9: Предговор / Слободан Стојановић Стр. 115-117: Слово о аутору / Божа Стаматовић. УДК 821.163.41-32 MILOSAV MIRKOVIĆ Milosav Mirković je rođen 1932. godine u Aleksandrovcu župskom. Posle studija na Filozofskom fakultetu počinje da se bavi novinarstvom, književnom i pozorišnom kritikom. Pozorišni je kritičar "Politike ekspresa" i dugogodišnji urednik časopisa "Delo", gde je redovno pisao kritike, eseje i pamflete. Prvu knjigu eseja o jugoslovenskim pesnicima, O estetici, o etici, o tici, objavio 1963, a 1973. Slap na Drini — eseje o Ivi Andriću. Dobitnik je nagrade "Milan Bogdanović" za 1972. godinu. SVI MOJI PESNICI | ESEJI | Milosav Mirković | NOLIT BEOGRAD1973 * * * Istaknuti književnik Milosav Buca Mirković (1932), esejista, pozorišni i književni kritičar, pesnik i publicista, za šest decenija predanog, retko plodnog književnog rada, objavio je više od 16 000 tekstova! Član je najuglednijih žirija i osnivač najznačajnijih književnih i pozorišnih festivala u zemlji. Objavio je i dvadesetak knjiga poezije, nekoliko drama i knjiga o pozorišnoj umetnosti, desetine likovnih kritika i eseja… Jedan od kritačara kaže da je GOVORITI O BUCI ČAST, i odmah potom ističe poteškoće sa ogromnim obimom njegovog književnog dela. Mirković je dobio Nagradu za životno delo Udruženja književnika Srbije, Zlatno pero, Zlatnu značku KPZ Srbije, Zlatni beočug KPZ Beograda, Zlatni prsten, tri prve nagrade za najbolji esej o glumcu, Nagradu Milan Bogdanović za najbolju novinsku književnu kritiku, Zlatni ćuran o tridesetogodišnjici Dana komedije, i mnoge druge. UKS ― Književne novine Pesništvo Milosava Buce Mirkovića Pevani pesnici — Milosav Buca Mirković [postavljeno 02.12.2008] Sačuvana Angelina Administrator ***** Van mreže Van mreže Poruke: 6361 Milosav Buca Mirković (1932) « Odgovor #1 poslato: Januar 21, 2011, 10:52:50 pm » * MILOSAV MIRKOVIĆ BUCA Književnik, esejist i pesnik, književni i pozorišni kritičar, publicista i novinar, uz sve to i nenadmašni boem. Miloslav Mirković objavio je do sada dvadesetak samostalnih knjiga i nebrojeno mnogo članaka i pesničkih zapisa. Rođen je 29. juna 1932. godine u Aleksandrovcu, od oca dr Milana Mirkovića, uglednog sreskog lekara i upravnika Banovinske bolnice, rodom iz Požarevca. Uoči rata živeo je neko vreme u Kruševcu, gde polazi u prvi razred Osnovne škole, da bi se tokom Aprilskog rata 1941. vratio u Župu, gde dovršava Malu maturu. Dok se u tek oslobođenom Beogradu obnavljao kulturni život, u Aleksandrovcu je polovinom decembra 1944. godine, na velikom mitingu Narodnog Fronta, stupio na javnu životnu scenu tada dvanaestogodišnji "pionir" Buca Mirković, govoreći u ime mladih Župe, o čemu svedoči ondašnja štampa. Veliku Maturu stiče u Požarevcu, gde se oglašava sa prvim književnim radovima u tamošnjim školskim listovima. U Beograd stiže s jeseni 1951. godine i upisuje se na Stomatološki fakultet, da bi kasnije studirao Jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu. Prikaze, kritiku i prozu piše u "Studentu" počev od 1952., dok mu ugledni novosadski "Letopis Matice Srpske" prvi rad štampa još 1953. godine. Sa pozorišnom i delom likovnom kritikom započinje u "Mladosti". Član Udruženja književnika Srbije postaje 1961., zajedno sa: Maramboom, R. Vojvodićem, B. Šujicom, D. Erićem, D. Ređepom, S. Trajkovićem i M. Pervićem. Zbirku eseja: "O estetici, o etici, o tici", objavljuje 1962. god. U uredništvu znamenitog časopisa "Delo" provodi pune dve i po decenije, dok serije književnih kritika piše u "Beogradskoj Nedelji", "Politici Ekspres" i "Ilustrovanoj Politici". Veoma bogatu i plodnu saradnju sa kruševačkom "Bagdalom" započinje 1965. u čijem časopisu objavljuje više od sto književnih priloga do danas. Ista kuća mu štampa i prvu pesničku knjigu "Župska sela", 1975. godine. Nagradu za književnu kritiku "Milan Bogdanović" dobija 1972. Zatim se ređaju mnoge izuzetne funkcije kao što su: Sekretar Srpske Književne Zadruge, Upravnik Jugoslovenskog Dramskog Pozorišta, od septembra 1974. do polovine 1977., pa urednik kulturne rubrike NIN-a, do septembra 1983., od kada je urednik romana u "Prosveti". Više puta u raznim žirijima kao što su onaj za "Izbor NIN-ovog romana godine" ili Sterijinog pozorja, gde je sedamnaest godina vodio "Okrugli sto" kritike, pa do festivala "Joakim Vujić" u Šapcu. Jedan je od osnivača brojnih festivala širom Srbije kao što su "Dani komedije" u Jagodini ili "Matićevi dani" u Ćupriji. "Zlatni Prsten" dobio je 1988. od "Bagdale" iz Kruševca. M. Egerić jednom reče za Bucu Mirkovića da je "kritičar sa izoštrenim sluhom za poetske vrednosti, impresionist od nerva i dara, žive elokvencije". Aleksandrovac Sačuvana Angelina Administrator ***** Van mreže Van mreže Poruke: 6361 Milosav Mirković (1932) « Odgovor #2 poslato: Januar 21, 2011, 10:55:17 pm » ** MILOSAV BUCA MIRKOVIĆ Na dodeli Vukove nagrade Sačuvana Angelina Administrator ***** Van mreže Van mreže Poruke: 6361 Milosav Mirković (1932) « Odgovor #3 poslato: Januar 21, 2011, 10:58:20 pm » ** TE 1932. GODINE… Crtica iz biografije Milosava Buce Mirkovića Svanjivala je ljubičasta vidovdanska zora, te hiljadu devesto tridest i druge, prvi petli se još nisu čuli. Aleksandrovac je spavao čvrstim župskim snom. U kući doktora Mirkovića upališe se iznenada sva svetla. Kućom zavlada neka čudna užurbanost i žamor. Odjednom začu se jedan ozbiljan ženski glas: "Počelo je!" Buljuk tetaka i ujni razmileo se po domaćinstvu. Slučajnom prolazniku to bi sigurno bila čudna slika. Ali naprotiv, to se u kući Mirkovića rađao život. Supruga doktora Mirkovića, Nada upravo se porađala. To joj je bio prvi porođaj. Porođajem i rodbinom komandovala je gospođa babica, za ovu priliku specijalno dovedena iz velike varoši, Kruševca. Otvoriše se vrata na verandi, dve tetke izvedoše doktora Milana i posadiše ga za sto. Ubrzo mu donesoše kafu i rakiju, on se diže da bi se vratio u kuću: "Milane, šta ti je stebe, sedi tu, ovo su ženska posla" — reče jedna od tetaka — "Da nam bog da, da nam jutros tvoja pomoć ne zatreba" — dodade druga tetka. Hladan povetarac sa Željina milovao mu je oznojeno čelo, ma nije to šala, žena mu se upravo porađala, nervoznim rukama upali cigaretu i povuče jedan dim. U tom času trže ga glas gospođe babice: "Prvo pa muško, vidi ga pravi je Buca! Doktore Milane Mirkoviću, svaka čast". Sin Prvenac nije časio ni časa, odmah se svojski potrudio da upozna srpsku Provansu sa voluminoznošću svoga predivnog glasa. Kroz vrevu od ushićenja jedva se probio umorni glas doktorove supruge Nade: "Ima toga u meni još?" "Blizanci" — reče gospođa babica — "Devojčica, pazi samo kako je crna, kao da je ciganka!" Pošto urediše sve oko porodilje i novorođenčadi pozvaše doktora Milana du uđe u sobu. Drhavih nogu i znojavih ruku ušao je u sobu, zamagljenog pogleda prepunog ljubavi gledao je svoju suprugu Nadu i dvoje predivne dece. Sin je bio više nego lepo dete, čista desetka, krupna bucmasta lepa beba, ćerkica je bila nešto sitnija, vižljastija, crna kao ciganka, baš kao što je i rekla gospođa babica. Nema veze, neka su živa i zdrava. Prišavši postelji, naže se i poljubi svoju suprugu, pritom drhtavim glasom izusti: "Hvala ti na ovom divnom daru, mila! Molim te sada se odmaraj, tetke će o svemu voditi računa." Isprativši gospođu babicu, doktor Milan se udobno smesti u svoju omiljenu pletenu fotelju na verandi. Nada je zaspala a i bebe su spavale, tetke su nešto poslovale po kući. Polako ispijajući kafu razmišljao je o onom šta je rekla gospođa babica prilikom porođaja, Buca i Ciga. Pa lepo. Kod nas Srba niko nije dobio nadimak a da to nije zaslužio. Neka tako i ostane. Dok ih ne krstim zvaćemo ih Buca i Ciga! Boža Stamatović

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - корпоративно тело Simpozijum o hiperlipoproteinemijama (1975 ; Novi Sad) Наслов [Zbornik radova] / Simpozijum o hiperlipoproteinemijama, Novi Sad, 25. i 26. septembra 1975. godine ; organizator Klinika za interne bolesti Kliničke bolnice, Novi Sad Остали наслови Simpozijum o hiperlipoproteinemijama Врста грађе зборник ; одрасли, озбиљна (није лепа књиж.) Језик хрватски, српски, немачки, француски Година 1975?] Издавање и производња [Novo Mesto : Krka, 1975?] Физички опис 269 str. : ilustr., graf. prikazi ; 23 cm Други аутори - корпорација Klinička bolnica. Klinika za interne bolesti (Novi Sad) Напомене Prispevki v hrv., srb., po eden v nem. in franc. s srb. prevodom Bibliografija uz većinu radova Summary, Zusammenfassung ali rezime pri nekaterih prispevkih Предметне одреднице Hiperlipoproteinemija -- Posvetovanja Неконтролисане предметне одреднице zborniki УДК 616.153(082) HIPERLIPOPROTEINEMIJA Značaj visokih vrednosti lipida ( masnoća ) u serumu a pre svega povišenog holesterola kao faktora rizika za nastanak koronarne bolesti kao i načini njegovog smanjenja sve su više prihvaćeni.Opšta usaglašenost o korisnim efektima smanjenja holesterola dovela je do nacionalnih edukativnih programa za holesterol i druge lipide.Hiperlipoproteinemija se definiše kao povećan sadržaj pojedinih lipoproteina u krvi.Glavne frakcije masnoća u krvi su :holesterol ( slobodni i esterifikovani), trigliceridi, fosfolipidi i masne kiseline. Holesterol se nalazi kao neophodni sastavni deo svih ćelija organizma; oko 2/3 ukupnog holesterola nastaje endogenom sintezom koja se vrši u glavnom noću, a svega 1/3 se unosi hranom ( oko 150 mg/ na dan) a nalazi se u namirnicama životinjskog porekla. Klasifikacija hiperlioporoteinemije vrši se na primarnu i sekundarnu. Primarni tip hiperlipoproteinemije ima pet podgrupa i u glavnom su familijarnog tipa dok je takokzavani sekundarni tip daleko češći oblik obolevanja i ima više faktora koji ga izazivaju (a)metabolički poremećaji ( dijabetes, giht,..) (b) bolesti bubrega (nefrotski sindrom, HBI,.. (c) bolesti jetre ( holestaza,primarna bilijarna ciroza,..) (d) endokrine bolesti ( hipertireoidizam,akromegalija,..) (e) ezgogeni uzroci ( neadekvatna ishrana, alkohol, lekovi i sl). Navedene uzročnike treba imati u vidu pre otpočinjanja lečenja kako bi proces lečenja imao najveći očekivani efekat. Dijagnostika:U kliničkoj dijagnostici hiperlipidemije treba tragati za subjektivnim simptomima i objektivnim znacima koji nas dovode do primarnog ili sekundarnog tipa obolenja.Primarna prevencija treba da bude usmerena na osobe sa najvećim rizikom ( radno sposobna populacija sa više rizičnih faktora kao što su dijabetes, pušenje, povišene vrednosti krvnog pritiska, debljina, metabolički sindrom). Ciljani pregled lipidemije od velikog je značaja za prevenciju ateroskleroze i kardio vaskularnih bolesti. Fizikalni pregled pacijenata podrazumeva: određivanje telesne mase, indeksa mase tela (BMI*), merenje krvnog pritiska ( srednja vrednost iz tri merenja),auskultacija srca, određivanje perifernih pulzacija i traganje za lipidnim depozitima. *(BMI se izračunava kao odnos telesne mase izražene u kg, podeljene sa telesnom visinom izraženom u metrima). Vrednost BMI < 20 govori za pothranjenost, BMI u rasponu od 20-25- idealna težina, BMI u rasponu od 25-30 – preterana težina I BMI > 30 – gojaznost. Pretrage:lipidni i lipoproteinski status (LDL,HDL, ukupni holesterol i trigliceridi)- hranu ne treba uzimati 12 h pre određivanja vrednosti triglicerida. Na osnovu dobijenih vrednosti se određuje indeks ateroskleroze što je vrednost LDL holesterola podeljenja sa HDL holesterolom. Preporučene vrednosti ukupnog holesterola ne bi trebalo da prelaze vrednost od 5,0 mmol/l, LDL da bude manji od 3,0 mmol/l i HDL da bude viši od 1,0 mmol/l. Terapija: povećanih lipida bazira se na takozvanom “ stepenastom” modelu.Ovo podrazumeva adekvatnu klasifikaciju povećanih lipida i faktora rizika kod pacijenata, zatim počinje tretman odgovarajućim dijetetskim režimom i zatim prelazak na agresivniji način lečenja pojedinačnim ili kombinovanim lekovima ako je to potrebno. Praktični dijetetski saveti:smanjiti unos mlečnih masti,a preporučiti unos nemasnog ili kiselog mleka,upotrebljavati biljni ili dijetetski margarin, upotrebljavati nemasno meso, ribu, piletinu bez kožice, izbegavati hranu bogatu holesterolom,- masni mlečni i mesni proizvodi, iznutrice i žumance jajeta, povećati unos biljnih vlakana- povrće, korenasto bilje, voće i integralne žitarice, hranu pripremati bez dodavanja masnoća upotrebom biljnih ulja- suncokretovo, maslinovo, sojino ili kukuruzno ulje, izbegavati kuvanu kafu a u zamenu koristiti filter kafu.Pošto je smanjen energetski unos putem masnoća zameniti ga ugljenim hidratima tipa- krompir, žitarice, pirinač,.. Fizička aktivnost se primenjuje uz dijetu kao ne medikamentozni pristup lečenju hiperlipidemije.Fizička aktivnost mora biti stalna, intenzivna i dugotrajna.Preporučuje se aerobno vežbanje ( hodanje, vožnja bicikla i dr. a ne tip anaerobnog vežbanja kao što su dizanje utega,sprint i sl. Nakon 6 nedelja od početka dijetetskog programa kombinovanog sa fizičkim aktivnostima preporpučuje se ponoviti laboratorijske pretrage i proveriti lipidni status.U slučaju da su dobijene vrednosti i dalje iznad referentnih, mora se pristupiti medikamentoznoj terapiji.

Božidar Jezernik (1951) je redovni profesor etnologije Balkana i kulturne antropologije na Univerzitetu u Ljubljani. U središtu njegovog naučnog rada je etnološko i antropološko istraživanja Balkana i srednje Evrope. Prva Jezernikova knjiga je studija o italijanskim koncentracionim logorima Borba za opstanak (na slovenačkom 1983, na engleskom 1998). O životu u nemačkim koncentracionim logorima pisao je u knjizi Seks i seksualnost in extremis (1993, Ljubljana), a o životu u jugoslovenskim logorima u knjizi Non cogito ergo sum (Ljubljana, 1994). Prerađeno izdanje ove druge knjige objavljeno je u prevodima na srpski, poljski i nemački jezik. Jezernik je autor i urednik nekoliko knjiga o socijalnoj memoriji, među kojima je i monografija Nacionalizacija preteklosti (Ljubljana, 2013), koja je obavljena i u prevodima na hrvatski i engleski jezik. Proširena verzija njegove knjige o izveštajima s putovanja po Balkanu Dežela, kjer je vse narobe (Ljubljana, 1998), objavljena je u prevodima na engleski, turski, poljski, srpski, italijanski, albanski, nemački, bugarski i ruski jezik. Srpski prevod objavljen je u Biblioteci XX vek pod naslovom Divlja Evropa (prevod S. Glišić, 2007), a u Biblioteci XX vek objavljen je i zbornik radova Imaginarni Turčin (prevod A. Bešića i I. Cvijanovića, 2010), koji je uredio Jezernik. Za knjigu o kafi i kafanama (Kava – čarobni napoj, 2012) dobio je u Pekingu 2014. godine nagradu Gourmand Award za najbolju knjigu o kafi. Iz Predgovora Sto godina je proteklo otkako se rodila Jugoslavija i više od četvrt veka otkako je u novim balkanskim ratovima ova zemlja nestala sa geopolitičke karte sveta. I pored toga, sve do danas ona ostaje jedna velika nepoznanica, zagonetka. Doista, naše znanje o Jugoslaviji može nekog da podseti na jednu indijsku priču u kojoj se govori o tome kako su slepi ljudi došli do toga kako izgleda slon tako što su ga dodirivali rukama. Svaki od njih dodirnuo je drugi deo slonovog tela, pa je jedan – dodirnuvši njegovu nogu – utvrdio da liči na drvo, drugi – dodirnuvši slonov rep – da liči na zmiju, i tako dalje. To je, prema nekim verzijama ove priče, izazvalo svađu i tuču između ljudi koji su slušali ova različita mišljenja o slonu. Proces raspada Jugoslavije bio je ispunjen krvavim i tragičnim slikama, iz čega se obično zaključivalo da je već sam način kako se ona raspala ujedno i najbolji dokaz da je bila postavljena na loše temelje, da je sadržavala previše protivrečnosti da bi mogla čestito živeti i preživeti. Ratovi koji su usledili jedan za drugim u 1990-im godinama tumačeni su kao dokaz da se radilo o zemlji sa mnogo istorije, prepunoj netolerantnih nacionalizama. Međutim, takvo gledanje je pogrešno. Razlika između Jugoslavije i drugih nacionalnih država nije bila u nekom višku istorije koji narod nije bio u stanju da svari, niti su njeni nacionalizmi bili toliko netolerantni da se problemi ne bi mogli rešiti pomoću glasačkih kutija. Polazna pretpostavka ove knjige jeste uverenje da razvojni put Jugoslavije nikako nije bio predodređen da teče u pravcu kojim je tekao; mogao je teći i u više drugih pravaca. Ali, kad se onda postavi pitanje zašto on nije tekao u nekom od drugih mogućih pravaca, ubrzo možemo da vidimo da je priča o višku istorije bez osnove, da problem Jugoslavije nije bio u višku nacionalizma, već u njegovom manjku. Ime Jugoslavija je prvi put upotrebljeno u Habzburškoj carevini nakon izbijanja Proleća naroda, kada je upotrebljeno kao ime za romantične snove o modernizaciji i napretku. Baš kao u poznatoj narodnoj pesmi: „Ko je ima, taj je nema; ko je nema, taj je sanja“. Jugoslavija je tada zamišljena kao „zemlja snova“ u kojoj su ujedinjeni svi Jugosloveni, bez obzira na razlike koje su postojale između njih u jeziku, prošlosti i veri, i kao zajednica koja je trebalo da bude dovoljno velika i jaka za uspešno takmičenje u uslovima nove, kapitalističke proizvodnje. Proleće naroda je probudilo narodnu svest i kod naroda na slovenskom jugu. Sima Marković, na primer, nije imao težak zadatak kad je dokazivao da su se i Srbi i Hrvati i Slovenci, nezavisno jedni od drugih, razvili u samostalne moderne narode (Marković 1923: 108). Međutim, u isto vreme kada su se formirala pomenuta tri naroda, pojavljuje se i ime Jugoslavija kao ime koje je uključivalo u „zamišljenu zajednicu“ (Anderson 1983) sve Slovene na jugu Evrope. To znači da Jugoslavija, kao zemlja snova, od samog početka nije bila samo jedna, već je uporedo postojalo više njih, a njihovi protagonisti u takmičenju za srca i umove naroda mogli su da međusobno sarađuju, da jedni drugima protivureče ili da se bore jedni protiv drugih. Međutim, Jugoslavija je uvek bila više od imena. Ako je krajem dvadesetog veka borba različitih gledanja na prošlost i budućnost dovela do raspada Jugoslavije, to ne znači da su snovi o boljoj budućnosti iz kojih se ona iznedrila izgubili na vrednosti. Kako je svojevremeno podsetio urednik magazina The Economist Volter Bedžet, sasvim slično antičkom Talesu, koji je gledajući u zvezde upao u jamu, Jugoslaviju su stvarali sanjari koje su savremenici ismejavali da brinu za ono što ih se ne tiče (Bagehot 1872: 187). A da su snovi o Jugoslaviji bili u skladu sa duhom vremena, najbolje pokazuje već sama činjenica da je ona ostvarena, i to ne samo jedanput, već dvaput u svojoj istoriji. Ona je, zaista, dva puta i nestala sa istorijske pozornice, ali nijednom nije umrla prirodnom smrću: prvi put su je raskomadale neprijateljske sile izvana, a drugi put su je rasparčale domaće snage iznutra (usp. Magaš 1993: vix). U devetnaestom i prvoj polovini dvadesetog veka nacionalističke ideje su najviše jačale u ratovima, kao da su ove ideje pravu životnu snagu crple iz prolivene ljudske krvi: što je bilo više prolivene krvi, ideje su bivale jače. Okupljanje pod jasno suprotstavljenim zastavama budilo je u narodima zanos za zajedničku akciju, ostrašćivalo je odvažnost, samopregor i herojstvo, slavoljublje i pohlepu, kao i strah i zebnju. Stoga ova knjiga prati događanja od vremena kada je jugoslovenska misao jačala zbog Francusko-pruskog rata 1870. godine, Hercegovačko-bosanskog ustanka, Srpsko-turskog rata, okupacije i aneksije Bosne i Hercegovine i Balkanskih ratova, pa sve do Velikog rata, kada je pobedom sila Antante i prihvatanjem principa samoopredeljenja naroda omogućeno osnivanje prve nacionalne države Jugoslovena. Iako su se u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, prvi put u istoriji, našli ujedinjeni skoro svi Srbi, Hrvati i Slovenci, kao i Crnogorci, Bošnjaci i Makedonci, ona je bila osnovana kao nacionalna država jednog naroda sa tri plemena, odnosno troimenog ili trojed(i)nog naroda, kojeg su geografija i istorija vekovima odvajale. Bez pobede Antante u Velikom ratu i primene načela samoopredeljenja naroda, istaknutog u četrnaest tačaka američkog predsednika Vudra Vilsona, ne bi bilo ni nacionalne države Jugoslovena. Ali ne treba smetnuti s uma da nje ne bi bilo ni onda da političko vođstvo Jugoslovena nije dovoljno ubedljivo predstavljalo svetu i branilo ideju da Jugosloveni, budući jedan narod, iznad svega žele da se ujedine, pri čemu su ovu ideju prihvatali kao svoju. Osnivanje jugoslovenske nacionalne države ujedinjeni narod pozdravio je sa velikim oduševljenjem. Ali borba političkih stranaka, nažalost, ubrzo je dovela do borbe oko pitanja da li su Jugosloveni jedan ili tri naroda, koje je ubrzo počelo da ispunjava čitav politički život Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Već posle petogodišnje političke borbe oko ovog pitanja, narod se na izborima 1923. godine plebiscitarno podelio na tri naroda, koji su tada zajedno napustili put stvaranja jedinstvene države i nacije. Nacionalna država Jugoslavija, dakle, bila je mrtvorođeno dete: prestala je da živi kao država jednog naroda pre nego što ju je kralj Aleksandar nazvao jednim imenom. Sa svojim velikim autoritetom i poštovanjem koje je uživao kod naroda, on bi, možda, i uspeo da joj udahne život. Ali baš je taj strah vodio ruku onoga koji ga je usmrtio u Marselju 9. oktobra 1934. godine. Za osnovne izvore svojih razmatranja nisam pošao od uobičajene prakse da prošlost najbolje spoznajemo iz dokumenata, sporazuma, pisama. Naime, dobro nam je poznato da su mnoga pisma napisana sa težnjom da zavedu onog kome su upućena, da su brojni sporazumi potpisani sa namerom davanja lažnih obećanja, da je stotine dokumenata sastavljeno s ciljem koji u njima nije naznačen čak ni između redova. Lep primer predstavlja Krfska deklaracija koja je poslužila kao pravna osnova osnivanja prve zajedničke države Jugoslovena. Deklaraciju su potpisali Ante Trumbić, u ime Jugoslovenskog odbora i Nikola Pašić, u ime vlade Kraljevine Srbije. Mada su svoje potpise na dokumenat stavili posle višenedeljnih pregovora u kojima je detaljno pretresan sadržaj svake klauzule ponaosob, njeni potpisnici su sadržaj i značaj Deklaracije ne samo shvatali svako na svoj način, nego su je, svako prema svom shvatanju, razrađivali; isto važi i za ostale učesnike pregovora na Krfu jula 1917. godine. Deklarisani cilj pregovora na Krfu bio je ujedinjenje jugoslovenskih državljana Dvojne monarhije sa državljanima kraljevina Srbije i Crne Gore u zajedničku nacionalnu državu. Međutim, u ovom značajnom dokumentu najstarija jugoslovenska država se uopšte ne spominje. Ova prećutana činjenica u dokumentu rečito govori o tome koliko možemo iz tekstova pojedinih političkih dokumenata razaznati prave motive i ciljeve kojima su se rukovodili njihovi autori. Poput drugih događaja koji su se odvijali u proteklom istorijskom periodu, o „zemlji snova“ teško je prosuđivati vodeći se isključivo savremenim trenutkom i savremenim stanjem duha. To što mi danas osećamo pri pominjanju jugoslovenske države ne znači da su i naši preci imali ista osećanja u vreme kada su je stvarali. Otkako je presahla vera u zagrobni život pokojnika sahranjenih u egipatskim piramidama, o njima možemo da razmišljamo kao o monumentalnom apsurdu. Ali nam ta saznanja ne kažu ništa o tome šta su mislili i osećali oni koji su u svoje vreme gradili ta arhitektonska čuda: kako su oni gledali na piramide. A baš to, kako je izgledala Jugoslavija kao zemlja snova političkih vizionara, kako su budili u narodu zanimanje i ljubav za svoje snove i pozivali ga na njihovo ostvarivanje, s jedne, te koji su bili najvažniji graničnici u tim procesima i kakav je bio odnos između snova i njihovog ostvarenja, s druge strane, tema je kojom se bavi ova knjiga.

Detalji predmeta Stanje Polovno Biljni svijet, kao dio života na Zemlji, nalazi se gotovo na svakom koraku i čovjek je unatoč golemom napretku ovisan o tom biljnom svijetu. Upravo je biljni svijet najvažniji dio čovjekove hrane pa prema tome i temelj njegova održanja. Čovjek je odavno spoznao da je određenom biljnom hranom primao u tijelo i one tvari koje su ga održavale zdravim, pa je došao do saznanja da su i ljekovite. Posezao je za tim biljkama i svoju spoznaju prenosio novim generacijama usmenom, a kasnije i pismenom predajom. Iz ovakve predaje, protkane često mistikom i praznovjerjem, nastala je i izgrađena pučka medicina mnogih naroda. Odbacujući postepeno mistiku i praznovjerje, uvođenjem naučnog promatranja prirode i razvojem prirodnih nauka, proučavalo se i ljekovito bilje i njegovo djelovanje na ljudski organizam. Proučavanje ljekovitog bilja sa stajališta medicine dovelo je do izbacivanja iz upotrebe mnogih ljekovitih biljki, koje je u svom popisu za liječenje zadržala pučka medicina, pa su u službenoj medicini ostale samo one ljekovite biljke koje su uvrštene u službeni popis lijekova, tj. u farmakopeju. Usporedo s ispitivanjem utjecaja ljekovitog bilja na ljudski organizam, prišlo se kemijskom ispitivanju onih djelotvornih tvari u biljci, za koje se smatralo da određuju ljekovitost pojedine biljke. Posljedica je ovakvih kemijskih ispitivanja nastojanje da se sintetskim putem proizvodu iste ili slične tvari koje bi u liječenju čovjeka i održavanju njegova zdravlja zamijenile prirodne proizvode biljnog svijeta, pa je i moderna medicina sve većom upotrebom sintetskih lijekova zanemarila ljekovitu vrijednost mnogih biljaka. No, unatoč ovom zanemarivanju, uz pronalazak djelotvornih prirodnih biljnih spojeva, sve su veće težnje da se u liječenju raznih bolesti ponovo uvrste u upotrebu lijekovi biljnog porijekla koji se u potpunosti ne mogu zamijeniti sintetski proizvedenim kemijskim spojevima. Danas se znanje o ljekovitosti određenih biljaka znatno proširilo njihovim opširnim ispitivanjima pa i ova knjiga, u inače brojnoj literaturi o ljekovitom bilju, ima za cilj da čitaoce upozna s praktičnom vrijednošću onog ljekovitog bilja s kojim se čovjek i najčešće susreće u prirodi. Samonikle jestive biljke su najstariji izvor hrane dostupan ljudskoj vrsti. Danas je upotreba ovog izvora hrane očuvana samo kod zajednica koje nisu imale jači dodir sa civilizacijom. Tokom novije istorije samoniklo jestivo bilje najčešće se koristilo u vreme raznih nepogoda i nestašica izazvanih ratovima, ali posljednjih decenija interes za ovu oblast sve više raste, kako kod nas tako i u celom svetu. U nekim zemljama žir je i danas uobičajena namirnica u ishrani. Na slici je dotorimuk - korejski specijalitet, žele napravljen od žirovog brašna Značaj samonikle flore kroz istoriju Samonikle jestive biljke, odnosno divlja flora bio je osnovni izvor hrane praistorijskog čoveka pre nego što se naučio lovu i ribolovu. Razvojem civilizacije čovek je počeo da kultiviše jestive biljke i postepeno izgubio urođeni instinkt za prepoznavanje jestivih biljaka. Međutim, samonikla flora je tokom istorije ostala značajan izvor hrane, pogotovo u kriznim vremenima (kakvi su ratovi, na primer), pa se znanje o jestivosti pojedinih biljaka održalo i do danas. Po pravilu su samonikle biljke znatno bogatije vitaminima i mineralima od gajenih vrsta, a takođe u najvećoj meri oslobođene najrazličitijih toksina koji se koriste u savremenoj poljoprivredi (herbicidi, insekticidi i sl.) i prehrambenoj industriji (različiti aditivi). Osim toga, veliki broj jestivih vrsta svrstava se i među lekovite biljke i obratno, a lekovito delovanje biljaka može se (osim kroz čajeve, tinkture i sl.) ispoljiti kroz jela pripremljena od njih. Ne postoji oštra granica između fitoterapije i dijetoterapije. Obe ove grane medicine stare su koliko i samo čovečanstvo. Zanimljiv je podatak da su se, tokom 20. veka, pripadnici mnogih primitivnih plemena, kojima je samonikla flora do tada bila osnovna hrana, počeli razbolevati zbog prelaska na način ishrane civilizovanog čoveka. Podela Samonikle lekovite biljke mogu se razvrstati na više načina, a osnovna podela može biti prema delovima biljaka koji se mogu koristiti u ljudskoj ishrani. Korenasto povrće Jestivi koren čička U ovu grupu spada mesnato korenje, lukovice, krtole i rizomi. Najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među monokotiledonim biljkama. Tu prvenstveno spadaju razne vrste kaćuna i drugih vrsta iz porodice orhideja, zatim mnoge vrste iz porodice ljiljana (lukovi, grančica, divlji ljiljan, pokosnica, ptičje mleko, pasji zub, vilin luk) i neke močvarne i vodene vrste (strelica, vodena bokvica, vodoljub, rogozi, trske, dremovac). Među dikotiledonim biljkama najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među glavočikama (čičoka, stričak, čičak, cikorija, maslačak, kozja brada, kravačac, dragušica), zatim među zvončićima i lopočovkama, dok su u drugim porodicama manje zastupljene. Glavni hranljivi sastojak divljeg korenastog povrća najčešće je skrob, a kod glavočika i inulin. Hranljiva vrednost slična je žitaricama od kojih je korenasto povrće siromašnije belančevinama. Branje Podzemni delovi jednogodišnjih biljaka najčešće se sakupljaju u jesen, na kraju vegetacione sezone, dok se podzemni delovi višegodišnjih biljaka sakupljaju i u jesen i u proleće. Priprema Kada ne sadrže gorke, opore, škodljive ili nesvarljive sastojke ovi podzemni delovi mogu poslužiti kao ukusno povrće. Mogu se jesti prokuvani ili pečeni na žaru, poput krtola kaćuna ili dodavati salatama u svežem stanju, kako se najčešće koriste različiti divlji lukovi (sremuš, vlašac, vinogradarski luk, planinski luk, sibirski luk i druge vrste). Druge vrste divljeg korenastog povrća, obzirom da su često veoma bogate skrobom, mogu se sušiti, mleti i koristiti za mešenje hleba ili kao zamena za kafu. Pre upotrebe treba ih dobro oprati, a po potrebi i oljuštiti. Neki podzemni delovi koji se prikupljaju mogu se sušiti i kao takvi kasnije koristiti za pripremu čajeva ili kao začini. Podzemne delove aromatičnih vrsta ne bi trebalo pre sušenja prati, već samo dobro obrisati čistom krpom. Očišćena biljna droga seče se na sitnije komade ili listiće i niže na konac ili rasprostire u tankom sloju na specijalnim mrežama. Suši se prirodnim putem na promajnom mestu, može i na osunčanom. Osušeni podzemni biljni delovi čuvaju se u suvim i hladnim prostorijama, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlje povrće je najpoznatija i najrasprostranjenija kategorija samoniklog jestivog bilja. Najčešće se za jelo upotrebljavaju mladi listovi ili prolećni izdanci, a ređe ceo nadzemni deo biljke. Divlje zeleno povrće raste na gotovo svakoj zelenoj površini, a neretko se mogu naći oko ljudskih naseobina, uz puteve, na železničkim nasipima i sličnim mestima. Često se ubrajaju i u korove. Najukusnije vrste ove grupe samoniklih biljaka pripada porodicama kupusnjača, glavočika, troskota, lobodnjača i štitara, ali i među mnogim drugim. Posebno su sočni i ukusni izdanci nekih trajnica dok im se još nisu razvili listovi, kao na primer izdanci špargle, bljušta, pepeljuge, hmelja, paviti, japanske kiselice i td. Divlje zeleno povrće posebno je značajno kao bogat izvor vitamina C, obično bogatiji od gajenog povrća. Ovim vitaminom naročito su bogati listovi vrsta iz porodica kupusnjača i ruža. Karoten je takođe prisutan u svi zelenim biljnim delovima. Pored ova dva vitamina divlje zeleno povrće bogato je i vitaminima B1, B2, E, K, P, folnom kiselinom i mnogim drugim bioaktivnim materijama. Branje Zeleni delovi biljaka beru se dok su još mladi i sočni, najčešće pre cvetanja. Starenjem i formiranjem cvetova često gube prijatan ukus i postaju gorki i nejestivi, a neke vrste mogu čak sadržati i otrovne sastojke. Biljke je najbolje sakupljati rano ujutro, dan-dva posle obilne kiše. Biljke ubrane posle kiše ili u zaseni blažeg su ukusa od onih ubranih tokom sušnih dana ili na osunčanim mestima. Priprema Divlje zeleno povrće najčešće se koristi sveže, u salatama, kada je njegova hranljiva vrednost i najveća, ali se mogu pripremati i kao variva ili čorbe. Divlje povrće svežinu može sačuvati u frižideru nekoliko dana, ali se takođe može i konzervirati i sačuvati kao zimnica. Neki od načina konzerviranja su: zamrzavanje – u zamrzivaču se divlje zeleno povrće može čuvati nekoliko meseci, a pre zamrzavanja potrebno ga je blanširati (preliti vrelom vodom); sušenje – biljke je najbolje sušiti prostrto u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom mestu zaklonjenom od direktnog sunca; ukiseljavanje – divlje zeleno povrće može se ostavljati kao turšija, na isti način kao i gajeno. Jestivi cvetovi Slatki napitak od suvog grožđa, limuna, jaja i cvetova crne zove Jestivi samonikli cvetovi bliski su divljem povrću, ali se od njega razlikuju većim sadržajem šećera, a često i prijatnim mirisom koji se dobro slaže sa raznim poslasticama, pa je i njihova primena u kulinarstvu nešto drugačija. Osim toga cvetovi su i dekorativni, pa uvek mogu poslužiti za ukrašavanje različitih obroka, kako slatkih tako i slanih. Mnogi cvetovi sadrže važne bioaktivne sastojke, poput vitamina C, a oni žute boje bogati su bioflavonoidima i karotenom. Branje Cvetovi se sakupljaju kada su u punom razvoju, mada se kod nekih vrsta koriste i pupoljci (pupoljci dragoljuba mogu se koristiti kao začin - zamena za kapar). Aromatični cvetovi sakupljaju se rano ujutro, pre izgrevanja sunca, a nearomatični oko podneva. Priprema Cvetovi različitih vrsta mogu se koristiti za pripremu raznih poslastica (cvetovi crne zove ili bagrema), čorbi, variva ili salata (cvetovi dragoljuba i crvene deteline) ili omleta (cvetovi maslačka), ali se najčešće koriste za dekoraciju (cvetovi ljubičice, bele rade, nevena, crnog sleza, jagorčevine i dr). *24 --- 03.05. 16:49 prodavac je promenio načine slanja ---

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Nors, Dorthe, 1970- = Норс, Дорте, 1970- Наслов Mini je potreban prostor za vežbu / Dorte Nors ; preveo s danskog Radoš Kosović Јединствени наслов Minna mangler et øvelokale. srpski jezik Врста грађе роман URL медијског објекта одрасли, опште (лепа књижевност) Језик српски Година 2019 Издавање и производња Beograd : Štrik, 2019 (Beograd : Caligraph) Физички опис 105 str. ; 20 cm Други аутори - особа Kosović, Radoš, 1984- = Косовић, Радош, 1984- Збирка ǂEdicija ǂNaš svet / Štrik ISBN 978-86-89597-24-0 (broš.) Напомене Prevod dela: Minna mangler et øvelokale / Dorthe Nors Tiraž 1.000 Str. 97-104: Sonata za čitanje ili Odiseja u 28 pevanja / Brana Miladinov Beleška o prevodiocu: str. 105 Na koricama autorkina slika i beleška o njoj Citati u tekstu: str. 95-96. УДК 821.113.4-31 COBISS.SR-ID 277422348 Mini je potreban prostor za vežbu Dorte Nors(autor) Radoš Kosović(prevod) Izdavač: Štrik Publishing House Naslov originala: Minna mangler et ovelokale / Dorthe Nors Mina je kompozitorka. Minu je ostavio Lars, preko SMS-a. Mina čita Fejsbuk, tamo se njene prijateljice hvale divnim životom. Minina neurotična sestra joj je za petama. Mini je potrebno mesto gde će nesmetano komponovati; komšijese bune zbog buke. Mini je potrebno utešno mesto. Mini je Lars obećao to mesto. Mini je sada uteha jedino Bergman. Mina zamalo da postane sirena svoje odiseje. Zauvek. > U ovom, po formi neobičnom romanu, autorka romana Retrovizor, rame, žmigavac i zbirke priča Posle udarca, Dorte Nors, još jednom na duhovit i u suštini potresan način govori o usamljenosti i potrazi za ljubavlju i bliskošću u savremenom svetu, u kojem je, bučnom poput košnice, teško čuti glas jedne žene. Dorte Nors je, kao i njena junakinja Mina, „pomalo avangardna” – više pobunjenica protiv prosečnog i prigušujućeg nego pretenciozni kušač strpljenja i automatizovanog reagovanja publike. Brana Miladinov Koliko često možemo da kažemo da smo pronašli knjigu jedinstvenu po svemu? Pa ipak, sad je imamo: jedinstvenu i po formi i po efektu. Gardijan Originalna, britka i nežna analiza jedne samoće. Arbetarbladet Prikaži manje Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Danska književnost Ostali naslovi iz oblasti: Romani 2019; Broširani povez; latinica; 21 cm; 106 str.; 978-86-89597-24-0; Prikaz 19.03.20 Vreme Neposlušne senke DORTE NORS, RETROVIZOR, RAME, ŽMIGAVAC (2018); POSLE UDARCA (2019); MINI JE POTREBAN PROSTOR ZA VEŽBU (2019), Iz nordijskih zemalja dolazi nam sve više džeza, serija i filmova, romana i filozofskih tekstova, savremena opera takođe (o uređenosti društava ni da ne govorimo), a da pritom ne znamo šta je bolje i uzbudljivije od čega. Ipak, koliko god sve to bilo dobro, ne dolazi nam samo od sebe, pa tekst o danskoj spisateljici Dorte Nors počinjemo nečim što se obično nalazi u drugom ili trećem planu; naime, ko nam to i na koji način dovodi nordijske pisce? U ovom slučaju, reč je o maloj ali, već sada je jasno, izuzetnoj izdavačkoj kući "Štrik", te o mladom ali, već sada je jasno, sjajnom prevodiocu Radošu Kosoviću. Sve i da je Kosović potpisao "samo" prevod Moje borbe Karla Uvea Knausgora, neprocenjivo bi zadužio ovu kulturu, ali tih nekoliko hiljada (briljantno prevedenih) stranica tek je deo njegovog prevodilačkog opusa koji raste neuporedivom brzinom, ništa, u međuvremenu, ne gubeći na kvalitetu. Naprotiv. Što više prevodi, Kosović je sve bolji. (Svojevremeno se Petar Vujičić, veliki prevodilac sa slovenskih jezika, naročito poljskog, fotografisao pored naslaganih knjiga što ih je za života preveo i ta ga je gomila natrkriljavala, ali, dodajmo, Petar Vujičić nije bio visok čovek. Radoš Kosović jeste. Jedva Kosović da je prevalio trećinu biološkog i petinu prevodilačkog života, a knjige mu sežu, verovatno, već do pasa.) Hronološki, prva knjiga Dorte Nors zbirka je priča Posle udarca (objavljena 2008. godine). Na osamdesetak stranica stalo je petnaest kratkih priča u kojima tišina probija bubne opne, a ono neizrečeno tare se o hrapave reči kao njihova neposlušna senka. U majstoriji Zimska bašta momak koji upravo izlazi iz detinjstva suočava se sa razvodom roditelja. Ne događa se ništa dramatično, živi najpre s majkom, ali kada ona pronađe dečka, nekako se ispostavi da majku više zanima taj muškarac nego on, njen sin. Zato prelazi kod oca koji, tipično, ne ume da spravi ni jaje na oko, ali sve to razvija se dosta dobro, otac i sin počinju da se upoznaju, otac se naglašeno trudi, sve dok, sazrevajući, sin ne sklopi širu sliku. Ni tada se ne dogodi ništa dramatično, osim što se, kada pročitamo poslednju rečenicu priče koja zaprema jedva tri stranice, osetimo kao da smo primilu udarac u pleksus. U priči Pače najmanje je važno samo pače ("takvi pačići skoro uvek umru na kraju") jer tu je otac kojeg pripovedačica obožava, premda je pitanje da li on to obožavanje zaslužuje, a tu je i mama koja zaslužuje svu pažnju, ali je, iz razloga neobjašnjivih, ne dobija, iako je vole i tata i mala pripovedačica. I sve to na nepune tri stranice. U priči Posle udarca Norsova je, na pet i po stranica, sažela ono što će kasnije razvijati u svojim romanima: Anelise je samosvojna žena koja se neće lako, ili makar ne bez dobrih razloga, prepustiti očekivanim odnosima s muškarcima. Ona voli muškarce, vole i oni nju, ali nije spremna da zbog muškaraca, makar se jedan od njih zvao Karl Erik, odustane od svojih samoća. Ući će Anelise i u dvosmilene igre, ali neće da se preda onome što se od nje kao žene očekuje, već će nastaviti da se pita, nastaviće da misli: "Znala je mnogo takvih muškaraca. Mnogi muškarci koji su poput varana iz zoološkog vrta mogli da povećaju lice raširivši veštačke kožaste lepeze na vratu, izdignu se na tanke nožne prste i zatrepere. Znala je da svaka žena na svetu pre ili kasnije naleti na takvog muškarca. To se mora prihvatiti. Ali ona nije bila sposobna da ih zavoli iako nije bilo nikakve osnove za to". Zapravo jeste. Ima razloga što ona "takve muškarce" nalik varanima nije mogla da zavoli. Nisu oni, ti varani, shvatali da su naše samoće važne koliko i to s kim te samoće delimo, a o tome u ovoj sjajnoj zbirci svedoči svaka priča, bilo da je pripoveda žena, bilo da govori muškarac. Mini je potreban prostor za vežbu kratki je roman iz 2013. godine, pisan u formi pesme slobodnog stiha. Svaka rečenica, naime, istovremeno je novi red. Uz to, uglavnom je reč o prostim i prostoproširenim rečenicama, tako da nema ni vremena ni mesta za gubljenje. Takav postupak, za razliku od uobičajenog niza rečenica koje idu jedna za drugom, omogućuje da se subjekt ponavlja iz rečenice u rečenicu, te desetak rečenica zaredom započne subjektom Mina, potom nekoliko počinje sa Lars, pa kreću rafali koji počinju imenicom cipela, ili rečju optičar, da bi se krug vratio na Minu, Mininu sestru Elizabet ili dosadnu penzionerku Gunvoru Kramer. Mina je četrdesetogodišnjakinja koju je upravo napustio Lars i ona sad pokušava da se pribere, ali joj slabo ide. Ne samo što se ispostavlja da je Lars nije voleo, nego Mina s iznenađenjem primećuje koliko je bliža i dalja okolina, dakle, sve ono čemu nije pridavala prevelik značaj dok je bila s Larsom, neobično guši. S druge strane, kada uspe da se izbori za relativan mir, nije u stanju taj mir da ispuni dovoljno kvalitetnim sadržajem. Zato je Mini potrebna nekakva promena, ali gde god da se makne, ne uspeva da strese sa sebe teret okoline: neurotična sestra uspeva da je pozove telefonom obično u najgorem mogućem trenutku, a kada se Mina ipak javi – jer sestra je nepodnošljivo uporna – ova nezaustavljivo agresivno izgovara banalnosti i gluposti. Budući da je reč o svedenim rečenicama, bez ikakvih usputnih objašnjenja ili dociranja, tempo pripovedanja je žestok i gotovo da ne jenjava. Dorte Nors je veoma duhovita spisateljica, a njen humor uglavnom je usmeren ka pripovedačici koja ne propušta priliku da samu sebe pecne, a kad se naljuti, onda ume da ošine i sa strane. Atmosfera romana je gusta i, na trenutke, neprijatna jer Mina nikako ne uspeva da preskoči sopstvenu senku. Čini se, međutim, da tumačenja koja insistiraju na tome da Dorte Nors opisuje usamljene žene, ipak ne pogađaju srž. Mina voli samoću, njoj je samoća potrebna, a usamljenost je nešto drugo. Mina je, zapravo, nepokolebljiva. Jeste ona nesigurna u mnogo čemu, dopušta ona da je sestra i poznanici, na neki način, maltretiraju, i nikako ne spada u ljude koji reaguju odmah i instinktivno, ali takva kakva je, možda pomalo spora, ponešto smotana, Mina, zapravo, ne želi da sklapa kompromise sa svetom. Najzad, svemu uprkos, ona se ne zatvara u sebe, nego nešto radi, pokušava, kreće se, a doze samosažaljenja uzima u minimalnim količinama. Možda joj se ta nepokolebljivost, na kraju, i isplati. Retrovizor, rame, žmigavac (2016) složenije je konstrukcije od Mine, ima više likova i zapleti su dublji, jedino što je četrdesettrogodišnja Sonja nalik nešto starijoj i nešto utučenijoj Mini. Zatičemo Sonju na časovima vožnje uklještenu između brbljive i glasne instruktorke Jite i sopstvenih nesigurnosti. Osim što nije u stanju da nauči da menja brzine, Sonji je ogroman problem što je, s vremena na vreme, hvataju vrtoglavice koje, prirodno, ne sme da prijavi ako uopšte želi da nauči da vozi. Tu je i Sonjina maserka Elen, žena koja se, za razliku od Sonje, vodi instinktima, te je vazda spremna da udeli životni savet. Kada Sonja, hoteći da izađe iz kruga u kojem se, poput hrčka u bubnju, vrti prilično nemoćno, pristane da s Elen i njenim društvom ode na izlet u prirodu, iskoristiće prvu priliku da šmugne na kafu i osami se (neće uspeti, dodajmo, jer će, kako biva, da naleti na daveže). Viđa se Sonja i sa prijateljicom Moli koja je, opet za razliku od nje, odlučna i nimalo se ne kloni muškaraca, naprotiv, konzumira ih kad god stigne. Veoma nategnut odnos sa sestrom i roditeljima – prevoditeljka švedskih krimi-romana, Sonja se, naprosto, ne uklapa