Novo, nečitano, nema posvete. JAVA i objektno-orijentisano programiranje - Slobodan Đukanović Godina izdanja: 2021 Broj strana: 238 Povez: Mek Svi programi u ovom udžbeniku potpuni su u smislu da mogu da se izvršavaju na računaru.Značajan trud je uložen da bi se eliminisale greške, ali se jedan broj sigurno potkrao. Stoga pozivam čitaoce da obrate pažnju na ispravnost sadržaja udžbenika, jer ću ih za svaku novootkrivenu grešku (pravopisnu, logičku ili sintaksnu) nagraditi šoljicom kafe. Zašto baš kafe? Jezik Java je dobio ime po indonežanskom ostrvu Javi, velikom proizvođaču kafe.Logotip ovog jezika je upravo šoljica kafe, nezvanični zaštitni znak programera. Pronađene greške možete uputiti autoru elektronskom poštom na adresu [email protected], kao i sve sugestije koje mogu poboljšati ovaj materijal. Unapred im se radujem.Čitaocima želim uspešno savladavanje programskog jezika Java i koncepata objektnoorijentisanog programiranja, i nadam se da će im ovaj udžbenik biti od koristi. Konačno, ne zaboravite tajnu učenja programiranja – programiranje se najbolje uči programirajući!– Slobodan Đukanović, Podgorica, jul 2021.

Nolit 1962. 135 str. posveta autora od 20. IX 1963. na žalost omot i zadnja korica su isflekani (najverovatnije prolivena kafa), a fleka se u manjem obimu prenela i na poslednje 3-4 stranice, kao i na prednju koricu inače, knjiga je nerazrezana

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Crtanje za male genijalce - Danijel Hauvort Godina izdanja: 2023 Broj strana: 96 Povez: Tvrd Beskrajno zabavna knjiga crtanja, koja razvija decu i priža brojne mogućnosti. Možda čak dobijete vreme za kafu, mir i tišinu u vašem domu.

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Dorćolski kvart - Željko Vuk Godina izdanja: 2023 Broj strana: 253 Povez: Mek Dok koračamo starom dorćolskom kaldrmom pred nama se otvara bezvremenski prostor prepun davno zaboravljenih prizora. Pored njih čućete tandrljanje starog fijakera, zvuk pinterskog bata iz dvorišta vinarije Mihaila Jovičića, ili rondanje i pištanje kompresora Hranislava Bogdanovića, sodadžije ovdašnjeg. Među ovim stranicama moći ćete da namirišete aromu pečenog ječma iz Male parne pivare, a možda i kuvano tutkalo iz neke od brojnih stolarskih radionica i miris vešplava sa tek opranog veša i posteljine, razastrtih po štrikovima dorćolskih avlija pod kojima se sa komšijama ispija prva jutarnja kafa.Izjutra, kad bi umukli zerečki petlovi, dok se čaršija tromo budila, a po njenim avlijama vijugao miris pržene kafe, strmim i krivudavim sokacima već je šuštala svila kaftana i šalvara. Mogla se sresti mladež svih vera i nacija, kako u nanulama, jemenijama ili bosih stopala, sa glinenim i bakarnim posudama u rukama žuri, ne bi li što pre zauzela mesto pored česme. Trgovački momci, još pod fesovima, takođe bi poranili kako bi sa sudovima punim studene vode sačekali svog gazdu i tako izbegli grdnju. Istovremeno, dok su prvi parobrodi zamicali za Ratno ostrvo ostavljajući nad vodom crn trag dima iz svojih užarenih kotlova, kafedžije su na jalijskoj obali već licitirali svežu ribu kod starih alaskih majstora.

Onore de Balzak IZABRANA DELA KOMPLET 1-12 Svjetlost Sarajevo, 1975. godine, tvrd platneni povez, zlatotisak, obeleživač za stranice. Knjige su odlično očuvane kao nove 01. EUGENIJA GRANDE 02. LJILJAN U DOLU 03. ŠAGRINSKA KOŽA 04. ROĐAKA BETA 05. ROĐAK PONS 06. ČIČA GORIO 07. GOLICAVE PRIČE 08. TRAŽENJE APSOLUTNOG 09. SELJACI 10. KAD ŽENA ZRI 11. SJAJ I BIJEDA KURTIZANA I 12. SJAJ I BIJEDA KURTIZANA II Onore de Balzak (1799 — 1850), jedan od najpoznatijih, najčitanijih i najtalentovanijih francuskih književnika svih vremena, a svakako najplodniji realista. Kao talentovan i kao racionalan, nije lamentirao nad nedostatkom sopstvene lepote - smatrao je da nije lep, pa je tako poznata njegova misao: `Ružnoća ima prednost nad lepotom - lepota prolazi, a ružnoća ostaje` - šta god to značilo! Njegovi savremenici i biografi govorili su da je Balzak najbolje pisao onda kada je morao da vraća nagomilane dugove zelenašima, što je, po pravilu, uvek bilo u poslednji čas. Mnogi smatraju da mu je glave došla kafa, koju je konzumirao u neograničenim količinama tokom pisanja, kako bi ostao budan. Balzak je za relativno kratko vreme stvaralaštva - dvadesetak godina plodnog rada, napisao veliki broj romana i priča pod zajedničkim nazivom LJUDSKA KOMEDIJA, u kojima je opisivao likove iz najrazličitijih slojeva društva XIX veka u Francuskoj i Evropi. Voleo je novac i slavu - i to je, prema sopstvenom priznanju, bio njegov osnovni motiv za pisanje. Bavio se temama za koje je verovao da su popularne i da će njima zainteresovati čitaoce. Često je pisao i po 16 sati dnevno, uz sveću, ne bi li što pre objavio svoje novo delo. Nije posvećivao neku naročitu pažnju frazama, slikama i nijansama stilskog savršenstva. Izražavao se često poput najbanalnijih pisaca takozvane narodne literature. Zbog toga, jedan broj njegovih knjiga i pripovedaka ostavlja utisak nedovršenosti i neurednosti, ima grešaka u tekstu, a pojedini delovi su površni ili nedovršeni. Ipak, Balzak je jedan od najvećih pripovedača svih vremena, a mnogi književni kritičari porede ga sa Tolstojom, Dostojevskim i Čarlsom Dikensom. Pisao je brzo. Pravio je pauze samo da bi popio kafu. Znao ja da popije i nekoliko desetina šolja kafe u jednom danu. Kafa ga je održavala budnog i ona ga je, najverovatnije, uz nekontrolisan apetit, odvela u preranu smrt. Balzak je ulazio u različite poslovne poduhvate koji su mu, umesto zarade, donosili samo gubitke i dugove. Propao je u poslu sa štamparijom. Posle tog finansijskog sloma, dugovi će ga pratiti čitav život. Često je pisao samo da bi vratio dugove, trkajući se sa rokovima i nastojeći da preda romane izdavaču kako bi od novca platio rate duga. Svom prezimenu dodao je plemićko `de` 1830. godine. Od tada se potpisivao kao Onore de Balzak. Smatra se prethodnicom književnog realizma, jer je upotrebljavao detalje, naročito objekata, za ilustraciju života svojih likova. Likovi propalih karijerista, nesrećnih ljubavnika, suludih škrtica i deklasiranih dostojanstvenika bonapartističkog carstva predstavljaju uvod u novu modu književnog stvaranja, koja će se po svim evropskim književnostima razviti pod zajedničkim nazivom - realizam. Onore de Balzak obuhvatio je književnim delom čitavo francusko društvo svoga vremena - rojalističku aristokratiju, koja se ne snalazi u vrtlogu stvaranja novog društva, i nove grube elemente mladih građanskih snaga u nastajanju: pustolove, skorojeviće, propalice, deklasirane činovnike, korumpiranu administraciju, novinare, provincijalne gospođice, advokate, popove i legitimističko plemstvo. Poznata je izjava Fridriha Engelsa da je više naučio o kapitalizmu XIX veka iz Balazakove književnosti, nego iz mnogih stručnih knjiga. Balzak je bio racionalan u proceni života i vodio se materijalnim interesima. Tako je birao i žene - isključivo starije i često one koje su bile dobro situirane. Poznata je njegova veza sa vojvotkinjom od Abranta, bogatom udovicom koju je upoznao 1825. godine, kada je ona imala 40 godina. Osim svog bogatstva, kojim je platila nešto Balzakovih dugova, vojvotkinja je bila privlačna i zbog činjenice da je prethodno bila ljubavnica austrijskog kancelara Meterniha. Markiza de Kastri, jedna od najlepših aristokratkinja Francuske tog vremena, odbila je Balzakova udvaranja. Ona je bila jedna od retkih koja nije mogla da svari njegovu ružnoću, pošto je Blazak bio oniži i imao je viška kilograma. Njeno odbijanje teško je pogodilo pisca-zavodnika, koji je tada imao 33 godine i čiji su se dugovi nagomilavali. Osvetio joj se tako što ju je ismejao u svom romanu VOJVOTKINJA OD LANŽEA. L. 1. O. 4.+. KOM.

Brojevi: 6,8,9,11,12,13,14,16,24,25,26,27,28,29,30,31,32,33,36,40, 42,43,44,48,50,51,52,59,60,62,80,93,100. Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor kompjuterske periferije,tableta i opreme,miševa,podloga,tastatura,gamepadova,držača za telefone,nosača za televizore,znacki,usb memorija,sd i drugih kartica,miksera,blendera,pegli,fenova za kosu,aparata za kafu,kuhinjskih vaga,vaga za merenje telesne težine,usisivača,grejalica,tepsija,šerpa,noževa,led sijelica,led traka,zidnih satova,digitalnih termometra,slavina protočnih i običnih,posuđa,malih kućnih aparata,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,ručnog i električnog alata,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

Kako se istorija menjala, tako je svako vreme, mesto i svaka kultura imala svoje omiljeno piće; od prvih naseobina iz kamenog doba do velikih dvorana za gozbe u staroj Grčkoj, ili čuvenih kafeterija iz vremena prosvetiteljstva. U nekim slučajevima ta su pića imala i neočekivan uticaj na tok istorije. Baš kao što arheolozi istoriju dele na različite periode (kameno, bronzano, gvozdeno doba...), tako je moguće podeliti istoriju sveta na periode u kojima su dominirala različita pića. Šest veoma različitih pića – pivo, vino, žestoka alkoholna pića, kafa, čaj i koka-kola – obeležila su tok svetskih zbivanja. Tri od ovih šest pomenutih pića sadrže alkohol, a tri kofein, ali ono što im je zajedničko jeste da je svako od njih definisalo ključne epohe u istoriji čovečanstva, od antike do danas. Pivo je imalo izuzetnu važnost u prvim civilizacijama Mesopotamije i Egipta i korišćeno je, pored ostalog, za plaćanje nadnica. Zlatno doba antičke Grčke bilo je doba vina, osnovnog sredstva trgovine u velikim prekomorskim trgovačkim pohodima, preko kojih su se grčke ideje i kultura širile na sve strane sveta. Žestoka pića, kao što su brendi, rum i viski okrepljivala su moreplovce na dugim putovanjima u doba velikih istraživanja i služila kao sredstvo plaćanja u trgovini robljem. Iako kafa potiče iz arapskog sveta, ona je podsticala revolucionarnu misao u Evropi u doba prosvetiteljstva, kada su kafeterije postale centri duhovnog razvoja. I stotinama godina pošto su Kinezi počeli da piju čaj, on je postao toliko popularan u Britaniji da je određivao smer (pravac) britanske spoljne politike na vrhuncu Britanskog carstva. Veštački gazirana pića prvi put su se pojavila u Evropi pred kraj XVIII veka, ali su postala fenomen u XX veku sa koka-kolom, najpoznatijim i najprodavanijim proizvodom na svetu, koji i danas predstavlja pravi simbol napredovanja prema jedinstvenom svetskom tržištu Šest pića o kojima je reč u ovoj knjizi, ukazuje na složenost međusobnog uticaja različitih civilizacija i na povezanost svetskih kultura. Posle čitanja ove nesvakidašnje i podsticajne knjige, može vam se desiti da ubuduće na sasvim nov način ispijate svoje omiljeno piće.

Čovek u gvožđu. Pesme ljudi i dela. Lerš, Hajnrih: Uredništvo: Štutgart, DVA, 1925, prvo izdanje, 1925. Tekst na starom Nemackom pismu. Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor kompjuterske periferije,tableta i opreme,miševa,podloga,tastatura,gamepadova,držača za telefone,nosača za televizore,znacki,usb memorija,sd i drugih kartica,miksera,blendera,pegli,fenova za kosu,aparata za kafu,kuhinjskih vaga,vaga za merenje telesne težine,usisivača,grejalica,tepsija,šerpa,noževa,led sijelica,led traka,zidnih satova,digitalnih termometra,slavina protočnih i običnih,posuđa,malih kućnih aparata,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,ručnog i električnog alata,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

ISKUSTVA u korišćenju LEKOVITOG BILJA-Đuro Čučković ISKUSTVA U KORIŠĆENJU LEKOVITOG BILJA Đuro Čučković M. Čučković Broj strana: 507 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 26 cm Godina izdanja: 2015. ------------------- Sadržaj KAKO SE KNJIGA KORISTI, 6 PREDGOVOR, 42 UVOD, 44 PRIPREMA LEKOVITOG BILJA, 45 SKUPLjANJE LEKOVITOG BILJA, 45 SUŠENJE LEKOVITOG BILJA, 45 SKLADIŠTENJE LEKOVITOG BILJA, 45 OPŠTA UPUTSTVA KORISNICIMA LEKOVITOG BILJA, 46 UOBIČAJENA PRIPREMA ČAJEVA, 46 PRIPREMA SOKA OD SVEŽEG BILJA, 46 PRIPREMA SIRUPA OD SVEŽEG BILJA, 47 PRIPREMA EKSTRAKTAOD SVEŽEG BILJA, 47 PRIPREMA SOKA IZ DRVENASTOG STABLA BILJKE, 47 PRIPREMA BILJNIH ALKOHOLNIH TINKTURA, 47 PRIPREMA ČAJA OD RAZBLAŽENOG VINA, 47 PRIPREMA BILJNIH MASTI, 47 PRIPREMA BILJNIH ULJA, 48 PRIPREMA ETERIČNIH ULJA, 48 PRIPREMA ORAHOVOG MEDA, 48 PRIPREMA UVARKA METODOM UKUVAVANJA, 48 PRIPREMA ŠVEDSKE GRANČICE, 48 PRIPREMA KAFE OD ŽIRA HRASTA, 48 PRIPREMA VODE OD GLINE, 48 PRIPREMA JABUKOVOG SIRĆETA, 49 PUENJE GORKIH ČAJEVA, 49 PUENJE ULJA KAO LEKA, 49 SLABO PODNOŠENJE MIRISA BELOG LUKA, 49 PRIPREMA KUPKl, 49 PRIPREMA TOPLE KAŠE ZA OBLOG, 49 PRIPREMA OBLOGA OD SVEŽIH LISTOVA BILJKE, 49 PRIPREMA ĆAJA ZA INHALACIJU, 49 VREME KORIŠĆENJA BIIJNIH PROIZVODA, 50 NEŽEUENE NUS POJAVE, 50 ZAMENA ZA KVASAC, 50 ADEKVATNA ZAMENA NEKIM ĆAJEVIMA, 50 UPOZORENJA KORISNICIMA LEKOVITOG BILJA, 51 AKUTNA I HRONIĆNA OBLJENJA, 51 KORIŠĆENE MERNE JEDINICE, 51 O1. KOSA (CAPILU), 51 01.01. OBLJENJE KORENA KOSE, 52 01.02. OBLJENJE KORENA KOSE SA POJAVOM LIŠAJA, 52 01.03. OBLJENJE KORENA KOSE SA OPADANJEM KOSE, 52 01.04. PERUTANJE KOSE, 52 01.05. MASNA KOSA SA PERUTANJEM, 53 01.06. MASNA KOSA SA OPADANJEM I PERUTANJEM, 53 01.07. SEBOREJA, 83 01.08. OPADANJE KOSE, 84 01.09. OPADANJE KOSE ZBOG SEKIRACIJE, 54 01.10. OPADANJE KOSE OD TIFUSA, 54 01.11. PREVREMENO SEDENJE KOSE, 54 01.12. LOMLJIVOST KOSE, 55 01.13. RASCVETALA KOSA, 55 01.14. VAŠI, GNJIDE U KOSI, 55 01.15. MIKROSPORIJA, 55 01.16. KOSOJED, FAVS, 56 01.17. ĆELAVOST, 56 01.18. VRAĆANJE PRIRODNE BOJE KOSI, 56 01.19. BOJENJE KOSE PRIRODNOM BOJOM, 57 01.20. POBOLJŠANJE SJAJA KOSE, 57 01.21. POBOLJŠANJE RASTA KOSE, 57 01.22. JAĆANJE KOSE, 57 02. LICE (FACEES), 58 02.01. CRVENELO LICA, 58 02.02. PROŠIRENI KAPILARI NA LICU, 58 02.03. PEGE NA LICU, 58 02.04. CRVENE PEGE NA LICU, 58 02.05. PERUTANJE KOŽE LICA, 59 02.06. BUBULJICE NA LICU, 59 02.07. BRADAVICE NA LICU, 59 02.08. KRASTICE NA LICU, 59 02.09. ISKRIVLJENJE JEDNE STRANE LICA, 59 02.10. INFEKCIJA KOŽE LICA, 60 02.11. MASNA KOŽA LICA, 60 02.12. SUVA KOŽA LICA, 60 02.13. DLAČICE NA LICU, DEPILACIJA, 60 02.14. TUBERKULOZA KOŽE LICA, 60 02.15. BORE NA LICU, 61 02.16. PREVENTIVA PROTIV BORA, 61 02.17. UVEĆAN PODBRADAK, 61 02.18. ZAŠTITA LICA OD RAZNIH ŠTETNIH UTICAJA, 61 02.19. ZAŠTITA LICA OD SUNCA I VETRA, 61 02.20. OSVEŽAVANJE KOŽE LICA, 62 02.21. PODMLAĐIVANJE LICA, 62 Opis Knjiga recepata za korišćenje lekovitog bilja je svestran, obiman i iscrpan priručnik za tradicionalno lečenje veoma velikog broja bolesti. Iza ovog dela, leže mnoge godine posvećenog rada i veliko praktično iskustvo. Jedna od prednosti je raspored recepata prema bolestima. Ova knjiga može da posluži kao priručnik i savetnik, ne samo u svakoj kući, nego i u lekarskoj ordinaciji. Među mnogim knjigama sličnog sadržaja koje se danas mogu naći po našim knjižarama, ovu knjigu Đure Čučkovića toplo preporučujemo kao jednu od retko profesionalnih i iscrpnih knjiga ove vrste. Knjiga je NOVA.....➡️ ➡️ ------------------------------ ---------------------------- R1

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Izgubljeno jutro - Gabrijela Adameštjanu Izdavač: Darma books Godina izdanja: 2022 Broj strana: 640 Format: 20 cm Povez: Broširani Roman Izgubljeno jutro Gabrijele Adameštjanu s pravom se smatra jednim od najznačajnijih ostvarenja savremene rumunske književnosti. U centru romana je živopisni lik madam Delke, priproste žene u 70-im godinama, koja odlazi u posetu Ivoni, pripadnici nekada bogate bukureštanske porodice koja je u međuvremenu osiromašila. Provodeći dan uz kafu i stvrdnute kolače, ove dve žene razgovaraju o svojim porodicama, prijateljima i yajedničkim poznanicima, gradeći nehotično, svaka na svoj način, panoramski portret rumunskog društva od Prvog svetskog rata pa sve do poslednjih decenija 20. veka. Služeći se širokom lepezom narativnih tehnika (od sveznajućeg pripovedanja, preko doživljenog govora, flešbekova, unutrašnjih monologa i dnevničkih zapisa), Gabrijela Adameštjanu stvara kompleksno delo prožeto brojnim dualnostima, pa se u njemu prepliću prošlost i sadašnjost, prosti svet i buržoazija, svakodnevne intrige i istorijske teme. Roman je preveden na 16 svetskih jezika, a sada je prvi put dostupan i našim čitaocima. Gabrijela Adamešteanu, vrsna je prozaistkinja koja se od samih svojih početaka proslavila u rumunskoj književnosti. Gabriela Adamešteanu je jedan od najpoznatijih i nagrađivanih pisaca i novinara u Rumuniji. Proslavila se romanom „Izgubljeno jutro” (1984), koji je doživeo sedam izdanja na rumunskom jeziku, nagrađena je nagradom Saveza rumunskih pisaca, prevedena je na mnoge jezike dok je rediteljka Katalina Buzojanu scenski postavila ovaj roman u nezaboravnoj predstavi u pozorištu Bulandra u Bukureštu (1986). Roman Gabrijele Adameštanu, „Fontana di Trevi“ (2018, izdavačka kuća Polirom) zaključuje trilogiju započetu 1979. knjigom „Jednaki svakodnevni put”, nastavljenu kratkom prozom „Pokloni sebi odmor” (1979) i knjigom „Leto-proleće” (1989), romanom „Susret” (2003) i knjigom publicistike „Romantične godine” (memoari, 2014). Gabriela Adamesteanu je četrnaest godina (1991-2005) bila glavni i odgovorni urednik političkog i društvenog nedeljnika „22“ koji je uređivala Grupa za socijalni dijalog sa dodatkom „Bucharest Cultural“, koji je ona pokrenula, a kojim je koordinirala do 2013.

Detaljni podaci o knjizi Naslov: Iskustva u korišćenju lekovitog bilja Izdavač: Naša knjiga Strana: 507 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 26 cm Godina izdanja: 2015 Knjiga recepata za korišćenje lekovitog bilja je svestran, obiman i iscrpan priručnik za tradicionalno lečenje veoma velikog broja bolesti. Iza ovog dela, leže mnoge godine posvećenog rada i veliko praktično iskustvo. Jedna od prednosti je raspored rccepata prema bolestima. Ova knjiga može da posluži kao priručnik i savetnik, ne samo u svakoj kući, nego i u lekarskoj ordinaciji. Među mnogim knjigama sličnog sadržaja koje se danas mogu naći po našim knjižarama, ovu knjigu Đure Čučkovića toplo preporučujemo kao jednu od retko profesionalnih i iscrpnih knjiga ove vrste. Prim. dr sci. Todor Jovanović i njegova ćerka Mila Sadržaj KAKO SE KNJIGA KORISTI, 6 PREDGOVOR, 42 UVOD, 44 PRIPREMA LEKOVITOG BILJA, 45 SKUPLjANJE LEKOVITOG BILJA, 45 SUŠENJE LEKOVITOG BILJA, 45 SKLADIŠTENJE LEKOVITOG BILJA, 45 OPŠTA UPUTSTVA KORISNICIMA LEKOVITOG BILJA, 46 UOBIČAJENA PRIPREMA ČAJEVA, 46 PRIPREMA SOKA OD SVEŽEG BILJA, 46 PRIPREMA SIRUPA OD SVEŽEG BILJA, 47 PRIPREMA EKSTRAKTAOD SVEŽEG BILJA, 47 PRIPREMA SOKA IZ DRVENASTOG STABLA BILJKE, 47 PRIPREMA BILJNIH ALKOHOLNIH TINKTURA, 47 PRIPREMA ČAJA OD RAZBLAŽENOG VINA, 47 PRIPREMA BILJNIH MASTI, 47 PRIPREMA BILJNIH ULJA, 48 PRIPREMA ETERIČNIH ULJA, 48 PRIPREMA ORAHOVOG MEDA, 48 PRIPREMA UVARKA METODOM UKUVAVANJA, 48 PRIPREMA ŠVEDSKE GRANČICE, 48 PRIPREMA KAFE OD ŽIRA HRASTA, 48 PRIPREMA VODE OD GLINE, 48 PRIPREMA JABUKOVOG SIRĆETA, 49 PUENJE GORKIH ČAJEVA, 49 PUENJE ULJA KAO LEKA, 49 SLABO PODNOŠENJE MIRISA BELOG LUKA, 49 PRIPREMA KUPKl, 49 PRIPREMA TOPLE KAŠE ZA OBLOG, 49 PRIPREMA OBLOGA OD SVEŽIH LISTOVA BILJKE, 49 PRIPREMA ĆAJA ZA INHALACIJU, 49 VREME KORIŠĆENJA BIIJNIH PROIZVODA, 50 NEŽEUENE NUS POJAVE, 50 ZAMENA ZA KVASAC, 50 ADEKVATNA ZAMENA NEKIM ĆAJEVIMA, 50 UPOZORENJA KORISNICIMA LEKOVITOG BILJA, 51 AKUTNA I HRONIĆNA OBLJENJA, 51 KORIŠĆENE MERNE JEDINICE, 51 Biljni svijet, kao dio života na Zemlji, nalazi se gotovo na svakom koraku i čovjek je unatoč golemom napretku ovisan o tom biljnom svijetu. Upravo je biljni svijet najvažniji dio čovjekove hrane pa prema tome i temelj njegova održanja. Čovjek je odavno spoznao da je određenom biljnom hranom primao u tijelo i one tvari koje su ga održavale zdravim, pa je došao do saznanja da su i ljekovite. Posezao je za tim biljkama i svoju spoznaju prenosio novim generacijama usmenom, a kasnije i pismenom predajom. Iz ovakve predaje, protkane često mistikom i praznovjerjem, nastala je i izgrađena pučka medicina mnogih naroda. Odbacujući postepeno mistiku i praznovjerje, uvođenjem naučnog promatranja prirode i razvojem prirodnih nauka, proučavalo se i ljekovito bilje i njegovo djelovanje na ljudski organizam. Proučavanje ljekovitog bilja sa stajališta medicine dovelo je do izbacivanja iz upotrebe mnogih ljekovitih biljki, koje je u svom popisu za liječenje zadržala pučka medicina, pa su u službenoj medicini ostale samo one ljekovite biljke koje su uvrštene u službeni popis lijekova, tj. u farmakopeju. Usporedo s ispitivanjem utjecaja ljekovitog bilja na ljudski organizam, prišlo se kemijskom ispitivanju onih djelotvornih tvari u biljci, za koje se smatralo da određuju ljekovitost pojedine biljke. Posljedica je ovakvih kemijskih ispitivanja nastojanje da se sintetskim putem proizvodu iste ili slične tvari koje bi u liječenju čovjeka i održavanju njegova zdravlja zamijenile prirodne proizvode biljnog svijeta, pa je i moderna medicina sve većom upotrebom sintetskih lijekova zanemarila ljekovitu vrijednost mnogih biljaka. No, unatoč ovom zanemarivanju, uz pronalazak djelotvornih prirodnih biljnih spojeva, sve su veće težnje da se u liječenju raznih bolesti ponovo uvrste u upotrebu lijekovi biljnog porijekla koji se u potpunosti ne mogu zamijeniti sintetski proizvedenim kemijskim spojevima. Danas se znanje o ljekovitosti određenih biljaka znatno proširilo njihovim opširnim ispitivanjima pa i ova knjiga, u inače brojnoj literaturi o ljekovitom bilju, ima za cilj da čitaoce upozna s praktičnom vrijednošću onog ljekovitog bilja s kojim se čovjek i najčešće susreće u prirodi. Samonikle jestive biljke su najstariji izvor hrane dostupan ljudskoj vrsti. Danas je upotreba ovog izvora hrane očuvana samo kod zajednica koje nisu imale jači dodir sa civilizacijom. Tokom novije istorije samoniklo jestivo bilje najčešće se koristilo u vreme raznih nepogoda i nestašica izazvanih ratovima, ali posljednjih decenija interes za ovu oblast sve više raste, kako kod nas tako i u celom svetu. U nekim zemljama žir je i danas uobičajena namirnica u ishrani. Na slici je dotorimuk - korejski specijalitet, žele napravljen od žirovog brašna Značaj samonikle flore kroz istoriju Samonikle jestive biljke, odnosno divlja flora bio je osnovni izvor hrane praistorijskog čoveka pre nego što se naučio lovu i ribolovu. Razvojem civilizacije čovek je počeo da kultiviše jestive biljke i postepeno izgubio urođeni instinkt za prepoznavanje jestivih biljaka. Međutim, samonikla flora je tokom istorije ostala značajan izvor hrane, pogotovo u kriznim vremenima (kakvi su ratovi, na primer), pa se znanje o jestivosti pojedinih biljaka održalo i do danas. Po pravilu su samonikle biljke znatno bogatije vitaminima i mineralima od gajenih vrsta, a takođe u najvećoj meri oslobođene najrazličitijih toksina koji se koriste u savremenoj poljoprivredi (herbicidi, insekticidi i sl.) i prehrambenoj industriji (različiti aditivi). Osim toga, veliki broj jestivih vrsta svrstava se i među lekovite biljke i obratno, a lekovito delovanje biljaka može se (osim kroz čajeve, tinkture i sl.) ispoljiti kroz jela pripremljena od njih. Ne postoji oštra granica između fitoterapije i dijetoterapije. Obe ove grane medicine stare su koliko i samo čovečanstvo. Zanimljiv je podatak da su se, tokom 20. veka, pripadnici mnogih primitivnih plemena, kojima je samonikla flora do tada bila osnovna hrana, počeli razbolevati zbog prelaska na način ishrane civilizovanog čoveka. Podela Samonikle lekovite biljke mogu se razvrstati na više načina, a osnovna podela može biti prema delovima biljaka koji se mogu koristiti u ljudskoj ishrani. Korenasto povrće Jestivi koren čička U ovu grupu spada mesnato korenje, lukovice, krtole i rizomi. Najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među monokotiledonim biljkama. Tu prvenstveno spadaju razne vrste kaćuna i drugih vrsta iz porodice orhideja, zatim mnoge vrste iz porodice ljiljana (lukovi, grančica, divlji ljiljan, pokosnica, ptičje mleko, pasji zub, vilin luk) i neke močvarne i vodene vrste (strelica, vodena bokvica, vodoljub, rogozi, trske, dremovac). Među dikotiledonim biljkama najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među glavočikama (čičoka, stričak, čičak, cikorija, maslačak, kozja brada, kravačac, dragušica), zatim među zvončićima i lopočovkama, dok su u drugim porodicama manje zastupljene. Glavni hranljivi sastojak divljeg korenastog povrća najčešće je skrob, a kod glavočika i inulin. Hranljiva vrednost slična je žitaricama od kojih je korenasto povrće siromašnije belančevinama. Branje Podzemni delovi jednogodišnjih biljaka najčešće se sakupljaju u jesen, na kraju vegetacione sezone, dok se podzemni delovi višegodišnjih biljaka sakupljaju i u jesen i u proleće. Priprema Kada ne sadrže gorke, opore, škodljive ili nesvarljive sastojke ovi podzemni delovi mogu poslužiti kao ukusno povrće. Mogu se jesti prokuvani ili pečeni na žaru, poput krtola kaćuna ili dodavati salatama u svežem stanju, kako se najčešće koriste različiti divlji lukovi (sremuš, vlašac, vinogradarski luk, planinski luk, sibirski luk i druge vrste). Druge vrste divljeg korenastog povrća, obzirom da su često veoma bogate skrobom, mogu se sušiti, mleti i koristiti za mešenje hleba ili kao zamena za kafu. Pre upotrebe treba ih dobro oprati, a po potrebi i oljuštiti. Neki podzemni delovi koji se prikupljaju mogu se sušiti i kao takvi kasnije koristiti za pripremu čajeva ili kao začini. Podzemne delove aromatičnih vrsta ne bi trebalo pre sušenja prati, već samo dobro obrisati čistom krpom. Očišćena biljna droga seče se na sitnije komade ili listiće i niže na konac ili rasprostire u tankom sloju na specijalnim mrežama. Suši se prirodnim putem na promajnom mestu, može i na osunčanom. Osušeni podzemni biljni delovi čuvaju se u suvim i hladnim prostorijama, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlje povrće je najpoznatija i najrasprostranjenija kategorija samoniklog jestivog bilja. Najčešće se za jelo upotrebljavaju mladi listovi ili prolećni izdanci, a ređe ceo nadzemni deo biljke. Divlje zeleno povrće raste na gotovo svakoj zelenoj površini, a neretko se mogu naći oko ljudskih naseobina, uz puteve, na železničkim nasipima i sličnim mestima. Često se ubrajaju i u korove. Najukusnije vrste ove grupe samoniklih biljaka pripada porodicama kupusnjača, glavočika, troskota, lobodnjača i štitara, ali i među mnogim drugim. Posebno su sočni i ukusni izdanci nekih trajnica dok im se još nisu razvili listovi, kao na primer izdanci špargle, bljušta, pepeljuge, hmelja, paviti, japanske kiselice i td. Divlje zeleno povrće posebno je značajno kao bogat izvor vitamina C, obično bogatiji od gajenog povrća. Ovim vitaminom naročito su bogati listovi vrsta iz porodica kupusnjača i ruža. Karoten je takođe prisutan u svi zelenim biljnim delovima. Pored ova dva vitamina divlje zeleno povrće bogato je i vitaminima B1, B2, E, K, P, folnom kiselinom i mnogim drugim bioaktivnim materijama. Branje Zeleni delovi biljaka beru se dok su još mladi i sočni, najčešće pre cvetanja. Starenjem i formiranjem cvetova često gube prijatan ukus i postaju gorki i nejestivi, a neke vrste mogu čak sadržati i otrovne sastojke. Biljke je najbolje sakupljati rano ujutro, dan-dva posle obilne kiše. Biljke ubrane posle kiše ili u zaseni blažeg su ukusa od onih ubranih tokom sušnih dana ili na osunčanim mestima. Priprema Divlje zeleno povrće najčešće se koristi sveže, u salatama, kada je njegova hranljiva vrednost i najveća, ali se mogu pripremati i kao variva ili čorbe. Divlje povrće svežinu može sačuvati u frižideru nekoliko dana, ali se takođe može i konzervirati i sačuvati kao zimnica. Neki od načina konzerviranja su: zamrzavanje – u zamrzivaču se divlje zeleno povrće može čuvati nekoliko meseci, a pre zamrzavanja potrebno ga je blanširati (preliti vrelom vodom); sušenje – biljke je najbolje sušiti prostrto u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom mestu zaklonjenom od direktnog sunca; ukiseljavanje – divlje zeleno povrće može se ostavljati kao turšija, na isti način kao i gajeno. Jestivi cvetovi Slatki napitak od suvog grožđa, limuna, jaja i cvetova crne zove Jestivi samonikli cvetovi bliski su divljem povrću, ali se od njega razlikuju većim sadržajem šećera, a često i prijatnim mirisom koji se dobro slaže sa raznim poslasticama, pa je i njihova primena u kulinarstvu nešto drugačija. Osim toga cvetovi su i dekorativni, pa uvek mogu poslužiti za ukrašavanje različitih obroka, kako slatkih tako i slanih. Mnogi cvetovi sadrže važne bioaktivne sastojke, poput vitamina C, a oni žute boje bogati su bioflavonoidima i karotenom. Branje Cvetovi se sakupljaju kada su u punom razvoju, mada se kod nekih vrsta koriste i pupoljci (pupoljci dragoljuba mogu se koristiti kao začin - zamena za kapar). Aromatični cvetovi sakupljaju se rano ujutro, pre izgrevanja sunca, a nearomatični oko podneva. Priprema Cvetovi različitih vrsta mogu se koristiti za pripremu raznih poslastica (cvetovi crne zove ili bagrema), čorbi, variva ili salata (cvetovi dragoljuba i crvene deteline) ili omleta (cvetovi maslačka), ali se najčešće koriste za dekoraciju (cvetovi ljubičice, bele rade, nevena, crnog sleza, jagorčevine i dr). Cvetovi različitih vrsta mogu se i sušiti i tako osušeni koristiti za pripremu aromatičnih biljnih čajeva (crvena detelina, lipa, kamilica, divizma). Suše se kao i zeleno povrće, u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom i zasenjenom mestu. Osušeni cvetovi čuvaju se na hladnom mestu, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlji plodovi Sirupi od samoniklog voća i cveća Divlje voće, odnosno jestivi plodovi samoniklih biljaka dospevaju za branje od početka juna do kasne jeseni, odnosno u periodu kada drugi delovi najvećeg broja vrsta samoniklih biljaka nisu više jestivi. Najveći broj divljih vrsta sa kojih se sakupljaju plodovi svrstan je u porodicu ruža (Rosaceae), ali ih ima i u drugim porodicama (vresovke, ogrozdi, kozokrvinke, drenovke, šipci i dr). Divlji plodovi (jestivi, ali i otrovni!) najčešće su živo obojeni. Imaju mesnat i sočan perikarp (oplodnicu, omotač ploda) u kome je jedno seme (kod koštunica - džanarika, trnjina, drenjina, lešnik...), više semena (bobice - ribizla, borovnica, šipurak, glog...), ili pripadaju grupi zbirnih plodova (kupina, malina, šumska jagoda). U divlje plodove ubrajaju se i šišarke nekih četinara (na primer šišarke občne kleke, tise). Divlji plodovi su, zavisno od vrste, značajan izvor vitamina, naročito vitamina C i karotena, a takođe su bogati i mineralima (kalijum, kalcijum, fosfor, magnezijum), ugljenim hidratima, organskim kiselinama (jabučna, limunska, vinska), skrobom, pektinima i dr. Branje Samonikli divlji plodovi najčešće se beru kada su sasvim zreli, jer su tada najukusniji i sadrže najviše hranljivih materija. Međutim postoje i oni koji su po sazrevanju tvrdi, oporog ili kiselog ukusa, a postaju ukusni tek posle jačih mrazeva, kada postanu prezreli i nagnjili. Ovde nije reč o pravom procesu truljenja pod uticajem mikroorganizama, već o procesu samomaceracije, odnosno pretvaranju tvrdog perikarpa u kašastu masu pod uticajem enzima koji razlažu ćelijske membrane.]] Ovakvi su plodovi mukinje, brekinje, jarebike ili oskoruše. Nasuprot njima šipurak se bere čim zarudi (počne da se crveni) jer sasvim zreo plod postaje mekan, teže se obrađuje i brže propada, a uz to u njemu ima manje vitamina C nego u nedozrelom plodu. Pri sakupljanju samoniklih plodova strogo se mora voditi računa da se dobro upozna izgled ne samo ploda, već i cele biljke, njene morfologije i staništa na kojima se može naći, kako ne bi došlo do zamene vrsta. Treba uvek imati na umu da u prirodi postoje brojne vrste čiji su plodovi otrovni, ali često naizgled sočni i ukusni, jarkih i privlačnih boja. Ovakve zamene najčešće se mogu desiti pri sakupljanju bobica i njihov ishod u nekim slučajevima može biti i fatalan. Priprema Divlje voće najčešće se konzumira sveže, samo ili kao sastojak voćnih salata, ali se može, poput kultivisanog voća, koristiti i za pripremu različitih poslastica ili kao zimnica u obliku sokova, sirupa, kompota, džemova, želea... Divlji plodovi mogu se i sušiti i kasnije koristiti uglavnom za pripremu ukusnih čajeva. Od divljeg voća mogu se spravljati i voćna vina, rakije i likeri, kao i voćno sirće. Kod pripreme nekih vrsta samoniklog voća treba biti veoma oprezan, jer su im neki delovi jestivi, a drugi otrovni. Karakterističan primer za ovu pojavu je tisa (Taxus baccata), kod koje je crveni omotač oko šišarice sočan i ukusan, dok je sama šišarica unutar njega veoma otrovna, kao i svi ostali delovi ove vrsta. Seme Seme je po svom sastavu najkompletnija i verovatno najzdravija hrana, jer sadrži znatnu količinu skroba, belančevina, bogato je vitaminom E, vitaminima B kompleksa, kao i važnim mineralima. Najčešće se sakuplja seme lobode, deteline, tušta, vijušca, gunjice, štira, nekih trava, kao i seme nekih vrsta drveća, kakvi su žirevi hrasta i bukve, pitomi kesten i seme borova (seme borova je najčešće veoma sitno, osim semena pinjola, koje je u svetu veoma cenjeni začin). Proklijale seme Proklijalo seme monokotiledonih (levo) i dikotiledonih biljaka (desno) Proklijalo seme nekih biljaka u Kini se u ishrani koristi već 5000 godina, ali se u zapadnoj civilizaciji koristi tek u novije doba. Proklijalo seme je ukusnije i lakše se vari od neproklijalog. Osim toga daleko su bogatije hranljivim materijama od onih neproklijalih. U procesu klijanja kod semena (koje je samo po sebi bogato izvorima energije) dolazi do hemijskih reakcija tokom kojih se povećava njihova prehrambena vrednost. Veliki deo skroba tokom klijanja pretvara se u šećer, a količine prisutnih vitamina se već posle četiri dana klijanja povećavaju 4–10 puta. Klice razvijene na svetlu bogatije su vitaminima A i C, dok su klice razvijene u mraku blede, ne sadrže hlorofil i karoten, ali su bogatije vitaminima B kompleksa. Mnoge klice bogate su i gvožđem, fosforom i kalijumom. Za ovakvu upotrebu može se prikupljati seme različitih detelina, loboda, štavelja, štireva, trupaca, grbica, seme maslačka i drugo. Branje Seme se sakupljaju kada je potpuno zrelo, najčešće tokom leta i jeseni, što zavisi od biljne vrste. Najlakše ga je sakupiti sa biljaka kojima su plodovi skupljeni u klas, klip ili metlicu. Priprema Neko seme samoniklih biljaka može se jesti sirovo, kakav je slučaj sa pitomim kestenom ili pinjolima. Seme drugih vrsta najčešće se koristi kao zamena za hlebno brašno. Ako se koriste kao proklijalo, seme se po potrebi očisti i ostavi preko noći da odstoji u mlakoj vodi. Zatim se ispere i ostave u plitkoj posudi da navlaženo klija nekoliko dana, zaštićeno od direktne sunčeve svetlosti. Optimalna temperatura klijanja je 15-18°C, a maksimalna 24°C. Može se naklijavati na svetlu ili u mraku, a sam proces traje 2-6 dana, zavisno od vrste, za koje vreme klice dostignu visinu od 1 do 3,5 cm. Većina proklijalog semena samoniklih biljaka ukusno je i sirovo, pa se tako i konzumiraju, kao poseban obrok ili u različitim salatama, ali se može dodavati i različitim kuvanim jelima od mesa i povrća. Upotreba samoniklih jestivih biljaka Osušeni aromatični listovi divljeg pelina (Artemisia vulgaris) u dobro zatvorenoj staklenoj posudi Samonikle jestive biljke najčešće se koriste kao divlje voće i povrće i konzumiraju se u svežem stanju i li kuvane. Osim toga divlje samonikle biljke mogu se koristiti i na druge načine. Najčešće je to u vidu aromatičnih začina, za pripremanje osvežavajućih (često i lekovitih) napitaka, odnosno čajeva, kao zamena za kafu ili hlebno brašno. Začinsko bilje Mnoge samonikle jestive biljke sadrže u pojedinim svojim delovima eterična ulja sa aromatičnim sastojcima specifičnog mirisa i ukusa. Dodati u hranu kao začin, sveži ili osušeni, ovi sastojci oplemenjuju hranu, daju joj prijatan miris, poboljšavaju ukus, poboljšavaju varenje, pospešuju apetit i td. Često nije moguće oštro razgraničiti začinsko bilje od divljeg povrća, a još je teže razdvojiti ga od čajnih i lekovitih biljaka. Najveći broj aromatičnih vrsta nalazi se u porodicama štitarki, krstašica i usnatica, a najčešće rastu na toplim staništima i suvom i kamenitom zemljištu. Mnoge začinske biljke sadrže fitoncide, materije koje imaju antibakterijsko dejstvo. Najviše fitoncidnih materija nalazi se u eteričnim uljima. Zato ove biljke ispoljavaju i lekovito i preventivno dejstvo, a zbog svojih antiseptičnih svojstava često se koriste kao konzervans, posebno za meso i mesne prerađevine. Najveći broj začinskih biljaka suši se i tako upotrebljava ili čuva za zimu. Najbolje ih je koristiti sitno iseckane ili samlevene u prah i dodavati na samom kraju kuvanja. kako visoke temperature ne bi uticale na promenu sastava aromatičnih ulja. Da bi se aroma što duže zadržala začinske biljke čuvaju se u dobro zatvorenim staklenim posudama. Biljke koje sušenjem gube ili menjaju miris (kakav je slučaj kod nekih usnatica) mogu se čuvati i u zamrzivaču, slično divljem povrću, samo ga prethodno ne treba blanširati. Biljke prikupljene u godini sa više padavina i manje sunčanih dana imaće blaži ukus i imaće manji sadržaj eteričnih ulja. Isto važi i za biljke ubrane na zasenjenim mestima. Čajne biljke Biljna mešavina za aromatični čaj – suvi cvetovi kamilice i latice ruže Teško je oštro razdvojiti lekovite od jestivih biljaka, jer se ove dve grupe međusobno preklapaju. Veliki broj samoniklih jestivih biljaka ispoljava i lekovita svojstva, poput začinskih, a neke od njih koriste se i za spravljanje ukusnih i osvežavajućih biljnih napitaka, poput crnog ili zelenog čaja. U tu grupu spadaju prvenstveno vrste iz porodice ruža (Rosaceae). Tako se listovi divlje maline, kupine ili jagode mogu, poput listova čajne biljke, izložiti procesu fermentacije i od njih se kasnije mogu pripremati napici slični crnom čaju. Druge vrste pripadaju aromatičnim biljkama, bogatim eteričnim uljima, od kojih se spravljaju napici specifičnog ukusa, kakvi su čaj od nane, kamilice, matičnjaka, majkine dušice i drugi. Zamena za kafu Prženi i samleveni podzemni delovi ili seme nekih samoniklih biljaka mogu poslužiti i kao više ili manje ukusna zamena za kafu. Osnovna odlika napitaka spravljenih od ovih biljnih vrsta je da ne sadrže kofein. Među ovim biljkama najpoznatija je cikorija, a ukusni napici slični kafi mogu se napraviti i od semena lepljive brođike, sparožine, lokvanja i lopoča, koštice gloga, koren maslačka i kozje brade, rizom trske, žirovi hrasta i bukve i druge. Rizom grebića može se upotrebiti kao ukusna zamena za kakao. Zamena za hlebno brašno Delovi pojedinih samoniklih biljaka mogu se mleti i koristiti kao zamena za brašno. Najvrednija i najpristupačnija zamena za hlebno brašno je polen rogoza. Takođe je, uz prethodnu obradu, pogodno i podzemno stablo ove i nekih drugih barskih biljaka (lopoč, lokvanj, žabočun, vodoljub, trska, trolistica, zmijinac, šašina). Takođe su kao dodatak hlebnom brašnu pogodni podzemni delovi nekih livadskih biljaka, kakve sukaćun, kozlac, zlatan, ptičije mleko). Sasvim drugačiji izvor skroba je seme koje se može mleti i takođe dodavati hlebnom brašnu. Još jedan zanimljiv izvor sirovine koja se može koristiti kao zamena za hlebno brašno svakako je unutrašnja kora (kambijum) nekih vrsta drveća, kao što su borovi, jele, smrče, breze, bukve i hrastovi. Podzemna stabla barskih biljaka su najjednostavnija za prikupljanje jer se lako vade, jednostavnim povlačenjem stabljike iz vodenog mulja. Seme šumskog drveća sakuplja se kada je sasvim zrelo, zavisno od vrste. Koru drveta najbolje je skidati u proleće, kada se najlakše odvaja od drveta. Bira se samo mlada kora. Zamene za brašno se koriste u krajnjoj nuždi i oskudici. U većini slučajeva poželjno ih je mešati sa uobičajenim brašnom žitarica, jer se sama najčešće ne mogu dobro umesiti i ne daju ukusan hleb. Za podzemne delove nije potrebno sušenje i mlevenje, već se samo mogu prokuvati, propasirati i dodati hlebnom testu. Seme je potrebno osušiti, očistiti od zaštitnog omotača, sitnije prosejati i samleti. Kora drveta se suši i potom melje u brašno. Spisak samoniklih jestivih biljaka Veliki broj samoniklih biljaka može se koristiti u ishrani. Ovde su pobrojane neke od vrsta koje se mogu naći u našem podneblju:[6] Bedrenika mala (Pimpinella saxifraga) Bokvice (Plantago sp.) Borovnica (Vaccinium myrtillus) Bosiljak (Ocimum basilicum) Brašnjenik (Chenopodium bonus-henricus) Brusnica (Vaccinium oxycoccos) Bujad (Pteridium aquilinum) Vranilova trava (Origanum vulgare) Vrbovica (Epilobium anguistifolium) Gavez (Symphytum officinale) Dinjica (Sanguisorba minor) Estragon (Artemisia dracunculus) Žalfija (Salvia officinalis) Žutika (Berberis vulgaris) Zelje divlje (Rumex sp.) Zova crna (Sambucus nigra) Iđirot (Acorus calamus) Jagorčevina (Primula vulgaris) Jarebike (Sorbus sp.) Kesten pitomi (Castanea sativa) Kiselica (Rumex acetosa) Kopriva (Urtica dioica) Krbuljica (Anthriscus cerefolium) Krasuljak, bela rada (Bellis perennis) Lazarkinja (Galium odoratum) Lokvanji (Nuphar sp. i Nymphaea sp. ) Lukovi divlji (Allium sp.) Ljoskavac (Physalis alkekengi) Majkina dušica (Thymus serpyllum) Maslačak (Taraxacum sp.) Matičnjak (Melissa officinalis) Medveđa šapa (Heracleum sphondylium) Mente (Mentha sp.) Miloduh (Hyssopus oficinalis) Mirođija (Anethum graveolens) Mišjakinja (Stellaria media) Pasji trn (Hippophae rhamnoides) Pelini (Artemisia sp.) Pepeljuga (Chenopodium album) Potočarka (Nasturtium officinalis) Sedmolist (Aegopodium podagraria) Selen (Levisticum officinale) Slačica bela (Sinapis albalba) Slačica crna (Brassica nigra) Timijan (Thymus vulgaris) Tušt (Portulaca oleracea) Hrastovi (Quercus sp.) Cikorija (Cichorium intybus) Čičak veliki (Arctium lappa) Čičoka (Helianthus tuberosus) Čubar (Satureja hortensis) Čuvarkuća (Satureja hortensis) Špargla (Asparagus officinalis) Štir (Amaranthus retroflexus) Branje samoniklih biljaka Samonikle biljke važnija su hrana za divlje životinje nego za ljude. To uvek treba imati na umu Pri branju i sakupljanju trebalo bi poštovati neke osnovne principe, tako da kvalitet prikupljenih biljaka bude zadovoljavajući, a naše delovanje ne ostavi trajne posledice na prirodu. Ne sme se zaboraviti da o ovom resursu zavisi, posredno ili neposredno, i celokupan životinjski svet. Sakupljati treba isključivo vrste koje se dobro poznaju i samo onoliko koliko se može potrošiti. Samonikle jestive biljke treba brati na čistim i nezagađenim mestima, udaljenim od prometnih saobraćajnica. Nikada ne treba pobrati svu količinu biljaka pronađenu na jednom mestu. Kod berbe listova iste treba brati sa različitih primeraka po nekoliko, nikako sve listove sa jedne biljke, kako bi se biljke preživele berbu i kasnije se oporavile teranjem novih listova. Kod berbe nadzemnih delova višegodišnjih zeljastih biljaka neophodno je iste odsecati makazama ili nožem, kako bi koren ostao u zemlji i biljka se sledeće godine ponovo razvila. Čupanjem biljaka često se iščupa i koren. Kod branja divljeg korenastog povrća neophodno je, nakon vađenja korena odseći korenovu glavu i vratiti je u zemlju, kako bi se sledeće godine iz nje razvila nova biljka. Retke i ugrožene vrste su zakonom zaštićene i njihovo branje opravdano je samo u ekstremnim situacijama i krajnjoj nuždi. Otrovne biljke Treba brati samo one biljke koje se dobro poznaju, kako ne bi došlo do zamene, u najgorem slučaju otrovnim vrstama! Pri branju samoniklog bilja neophodno je dobro poznavati vrste koje se beru kako ne bi došlo do zamene. Mnoge vrste su, posebno za neiskusne sakupljače, veoma slične,[4] pa se lako može desiti da se jestiva vrsta zameni nejestivom i neukusnom, a ponekad može dovesti i do fatalnih posledica. Biljke je najlakše prepoznati kada su u cvetu, ali u tom periodu nisu jestive (osim čajne i začinske vrste). Ipak je u tom periodu korisno naučiti njihove ostale morfološke karakteristike, radi lakšeg prepoznavanja u periodima pre i posle cvetanja. Za prepoznavanje biljaka može biti od koristi i miris, ali treba znati da neke biljke (posebno one iz porodice kupusnjača) otpuštaju karakterističan miris tek kada se protrljaju među prstima. Veoma je korisno znati i na kakvom staništu i u zajednici sa kojim vrstama određena biljna biljka raste. Retko kada će se neka vrsta naći na neočekivanom, za nju nekarakterističnom mestu. Često se dešava da neiskusni beraši zamene listove sremuša listovima mrazovca, jedne od najotrovnijih biljaka našeg podneblja. Osim što su im cvetovi sasvim različiti i cvetaju u različito doba godine sremuš ima i karakterističan miris, sličan mirisu belog luka. Druga bitna razlika, zbog koje se ove dve biljke ne mogu pomešati je i stanište. Sremuš naseljava senovite i vlažne listopadne šume, a mrazovac osunčane i suve livade. Kalendar branja samoniklih jestivih biljaka FEBRUAR - plodovi breze, borovi pupoljci MART - kora hrastova i drugog drveća, jagorčevina, kopriva, ljubičica, maslačak, podbel, pupoljci topole, pupoljci breze i drugog drveća, vodopija APRIL - pitomi kesten, dobričica, glog, jagorčevina, kamilica, kopriva, lazarkinja, ljubičica, dan i noć, maslačak, oman, plućnjak, podbel (cvet i list), rosopas, rusomača, srčenjak MAJ - bagremov cvet, bokvica, dobričica, glog, jagoda, kamilica, kopriva, kesten pitomi, mrtva kopriva, kupina, lazarkinja, lipa, maslačak, majkina dušica, matičnjak, medveđe grožđe, plućnjak, podbel, preslica, rosopas, vrkuta, crna zova, žalfija JUN - gloginje, beli slez, bokvica, borovnica, dan i noć, divizma, dobričica, glog, kesten pitomi, jagoda, jagorčevina, mrtva kopriva, kruška, kupina, malina, matičnjak, majčina dušica, majska ruža, neven, pelin, orah, plućnjak, rusomača, preslica, različak, slez crni, suručica, kamilica, vrkuta, vranilova trava, cvet zove JUL - bokvica, borovnica, breza, brđanka, divizma, divlja ruža, dupčac, kunica, jagoda, žalfija, kim, kokotac, kopriva, mrtva kopriva, kupina, lipa, matičnjak, nana, orah, pelin, podbel, preslica, slez beli i crni, timijan, kamilica, trandovilje, troskot, vrkuta, vranilova trava, vratić, cvetovi zove AVGUST - kim, breza, šipurak, drenjina, kopriva, hmelj, kupina, slez beli i crni, hrastova kora, lincura, nana, orah, pelin SEPTEMBAR - divizma, šipurak, drenjina, hmelj, hrastova kora, kokotac, lincura, nana, neven, oman, orah, pelin, slez beli, zečji trn, slatki koren, žutika, divlja šargarepa OKTOBAR - brđanka, dinjica, glog, iđirot, kopriva, lincura, maslačak, slez beli, zečji trn, slatki koren NOVEMBAR - gloginje, iđirot, maslačak[8] Napomene Često se dešava da neiskusni berači zamene bobice borovnice i otrovnog velebilja. Takođe su, na primer, kod roda zova ( jestive samo bobice crne zove (Sambucus nigra), a kod roda kleka samo šišarice obične kleke (Juniperus communis). „LEKOVITE I OTROVNE BILJKE KOJE SE LAKO MOGU ZAMENITI”. Čarobni svet lekovitog bilja. Film Publik Art. Arhivirano iz originala na datum 20. 12. 2016. Pristupljeno 16. 12. 2016. Franulović, Ksenija. „Pinija ili Pinj (Pinus pinea L.)”. Savjetodavna služba. Savjetodavna služba. Arhivirano iz originala na datum 15. 8. 2017. Pristupljeno 17. 2. 2016. Pokos, Franjo. „JESTIVO DIVLJE BILJE”. Bezgluten.net. Arhivirano iz originala na datum 21. 8. 2017. Pristupljeno 20. 8. 2017. „BiH: Otrovali se `sremušom`, jedan pacijent umro”. Blic. 18. 4. 2014. Pristupljeno 16. 12. 2016. „PREŽIVLJAVANJE U PRIRODI (samonikle jestive biljke)”. RIZNICA LEKOVITOG BILJA. Pristupljeno 20. 8. 2017. Literatura Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: „August Cesarec“. Grlić, Ljubiša (1984). 99 jestivih i otrovnih boba. Zagreb: Prosvjeta. Ranđelović, Novica; Avramović, Danijela (2011). PRIRUČNIK O LEKOVITIM BILJKAMA : raspoznavanje, branje i zaštita. Sokobanja: Udruženje „Dr Jovan Tucakov“. MG131 (N)

Bosna i Hercegovina od najstarijih vremena do kraja drugog svjetskog rata Izdavač: Generalštab Armije Republike Bosne i Hercegovine Sarajevo juli 1995. Mek povez, ilustrovano, 336 strana. Napomena: pohabane korice; na nekoliko strana tragovi olovke (obeležen pasus ili po koja reč); knjiga je dobro očuvana. Sadržaj: PREDGOVOR PRETHISTORIJA I ANTIKA Prostor Bosne i Hercegovine u prethistoriji i antici /dr Enver Imamović / Prethistorija - Prvi ljudi na tlu Bosne i Hercegovine - Mlađe kameno doba - neolit - Metalno doba - Sojenička naselja Antika - Iliri - prastanovnici Bosne - Prodor antičke kulture - Rimsko-ilirski ratovi - Veliki ilirski ustanak - Zavođenje rimske vlasti i tekovine antičke kulture - Ceste - Rudarstvo - Odnos Rimljana prema domaćem stanovništvu - Vjera - Prodor kršćanstva - Slom antičkog društva i dolazak Slovena - Literatura SREDNJI VIJEK Proces afirmacije srednjovjekovne bosanske države /dr Boris Nilević/ - U tmini ranog srednjeg vijeka - Emancipacija Bosne - na istorijskoj sceni - Bosansko `krivovjerje` ili `kuga bosanska` - Otpor Bosne katoličanstvu i ugarskoj vrhovnoj vlasti - Bosansko uzmicanje pred ugarskom dominacijom - Snaženje i teritorijalno širenje Bosne - Prve godine Tvrtkovog vladanja - Prvi bosanski kralj - Vrijeme kosovske bitke - Objava nove kraljevske titule - U srednjovjekovnoj Bosni nije bilo državne vjere - Rađanje novog društva i civilizacije - Ne samo zemlja stećaka - Unutrašnji bosanski sukobi. - Između turskog i ugarskog gospodstva - Haračka zemlja Kraj srednjovjekovne bosanske države /dr Marko Šunjić/ - Literatura PERIOD OSMANSKE VLADAVINE Bosna i Hercegovina u okvirima Osmanskog Carstva (1463-1593) /dr Behija Zlatar/ - Uspostavljanje osmanske vlasti i vojno uredenje Bosne u XVI stoljeću - Struktura društva u XVI stoljeću - Uloga i značaj Isa-bega Ishakovića - Bosanski sandžak i njegovo teritorijalno širenje u vrijeme namjesnika Gazi-Husrev-bega i Ferhad-paše Sokolovića - Proces prelaska na islam - Značaj velikih vezira Osmanskog Carstva Rustem-paše i Mehmed-paše Sokolovića na prilike u Bosni - Osnivanje Bosanskog ejaleta 1580. godine - Literatura Bosanski ejalet od 1593. god. do svištovskog mira 1791. god /dr Enes Pelidija / - Hasan-paša Predojević i bitka kod Siska 1593. godine - Hasan Kafi Prušćak i njegovo djelo - Bosanski ejalet u XVII stoljeću - kandijski (1645-1669) i bečki rat (1683-1699) - Ratovi i odbrana Bosanskog ejaleta u XVIII stoljeću - Literatura Bosna i Hercegovina od kraja XVIII stoljeća do austrougarske okupacije 1878. godine /dr Ibrahim Tepić/ - Odnosi sa susjedima i centralnom vlašću - Pokret za autonomiju Bosne i Hercegovine - Husein-kapetan Gradaščević - Ali-paša Rizvan begović i Hercegovina (1833-1851) - Dalji pokušaji reformi - Hatt-i šerif od Gtilhane - Neposlušni ajani i bivši kapetani Tahir-paša u Bosni - pokušaji mobilizacije Bošnjaka i društvene promjene Omer-paša Latas slama otpore reformama - kraj timarsko-spahijskog i esnafskog sistema - Agrarno pitanje i pokreti hrišćana - Vrijeme provođenja tanzimata - Ustanak hrišćana i Velika istočna kriza (1875-1878) - Dokidanje osmanlijske vlasti i pokret otpora austrougarskoj okupaciji Bosne i Hercegovine 1878. god - Literatura AUSTROUGARSKI PERIOD Bosna i Hercegovina u vrijeme austrougarske vladavine (1878-1918) /dr IlJas Hadžibegović i dr Mustafa Imamović/ - Struktura bosanskohercegovačkog stanovništva (1878-1918) - Nova privredna aktivnost i nastanak radništva - Organizacija vlasti u BiH 1878-1918 - Donošenje vojnog zakona 1881. i hercegovački ustanak 1882. godine - Utjecaj ustanka na organizaciju vlasti - Austrougarska vojska u BiH do 1914. godine - Bosanskohercegovačka vojska u okviru austrougarske armije - Nacionalno-politički kurs okupacione uprave - Organizacija vjerskih zajednica - Pismenost i školstvo - Kulturno-prosvjetna društva - matica nacionalnih pokreta u Bosni i Hercegovini - Društva doseljenika - stranaca - Borba za crkveno-školsku autonomiju Srba u BiH i borba bosanskohercegovačkih Muslimana za vjersku i vakufsko-mearifsku (prosvjetnu) autonomiju - Osnivanje političkih stranaka - Aneksija Bosne i Hercegovine - Bosanskohercegovački ustav i sabor - Bosna i Hercegovina u prvom svjetskom ratu i njen ulazak u zajedničku jugoslovensku državu, Kraljevinu SHS - Razvoj državno-pravnih prilika 1914-1918 - Literatura IZMEĐU DVA SVJETSKA RATA Bosna i Hercegovina od stvaranja do propasti prve zajedničke države (1918-1941) (Nacionalni etnos Između centralizma i napora za preuređenje zemlje) /dr Tomislav Išek/ - Razlike političkih programa - korijen uzroka početnih nesporazuma - Stvaranje prve zajedničke države ”Kraljevstva SHS” - Stanovništvo - Gospodarstvo i privreda - Agrarni odnosi - Industrija - Kulturno-prosvjetne prilike - Vjerske zajednice - Karakter vlasti i političkog organiziranja - Priprema i izglasavanje osnovnog zakonskog akta (Vidovdanski ustav) - Kraj pseudoparlamentarizma - uspostavljanje režima diktature - Zavođenje ”ustavne` diktature - Oktroirani ustav - Od `Punktacija` do sporazuma - Bosna i Hercegovina u poprištu napora za preuredenje države - Sporazum Cvetković-Maček - Početak kraja BiH i Kraljevine Jugoslavije - Literatura DRUGI SVJETSKI RAT Bosna i Hercegovina u toku drugog svjetskog rata / mr Seka Brkljača. mr Muhidin Pelesić, mr Husnija Kamberović/ - Okupacija 1941. godine i okupacioni sistemi u Bosni i Hercegovini - Položaj Bosne i Hercegovine u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj - Pokušaji ostvarenja bosanske autonomije - Četnički pokret - oruđe velikosrpske politike u Bosni i Hercegovini - Narodnooslobodilački pokret u Bosni i Hercegovini - Literatura REGISTRI Imenski registar Registar geografskih naziva

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Poslednjih nekoliko stranica malo uflekano (verovatno kafa), ostalo sve uredno. Zbog toga cena niza. Knjiga ima svoje izdanje na srpskom,engleskom i nemačkom jeziku.Ova kapitalna monografija akademika Medakovića je dosad najubedljivije svedočanstvo o ekonomskoj moći i kulturnim dometima Srbije u 18. i 19. veku, jer obuhvata vremenski raspon od kraja 17. veka pa sve do sloma Austro-ugarske monarhije 1918. godine. Delo je prvi, celovit prikaz o viševekovnom prisustvu Srba u ovom gradu. Obrađeni su svi bitniji, naučno provereni dokazi o Srbima u Beču, o njihovoj crkvenoj organizaciji stvorenoj u 18. veku.Beč je tada postao i glavno središte u kojem su štampane naše knjige, njih preko 300, tu je, posle vekovnog prekida proradila i prva srpska štamparija. Iako su Srbi u 18. veku u Beču prisutni prvenstveno kao nosioci balkanske trgovine, postoje brojni dokazi o njihovom kulturnom uzdizanju, u prvom redu preko školovanja u čuvenoj Bečkoj umetničkoj akademiji. U tom je gradu izvršena konačna evropeizacija našeg slikarstva, ovde deluju i borave mnogi naši kulturni i javni radnici, školuju se naučnici i vojnici. Sve to potvrđuje zaključak da je Beč presudno uticao na razvoj naše nacionalne ideologije u 19. veku. Delo akademika Medakovića ima nemerljiv značaj za našu kulturu i afirmaciju pred svetom, a Medakovićeva interpretacija mnogih činjenica i događaja, propraćena brojnim autentičnim dokumentima, fotosima i reprodukcijama ne samo da svedoči o kulturnim dometima, Srbije u prošlosti i njenom prisustvu u evropskim okvirima. Knjiga je dragocen prilog i austrijskoj kulturi i istoriji, a bogate ilustracije će zadiviti i Bečlije. Rođen je 7. jula 1922. u Zagrebu kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković, a pradeda Danilo Medaković. Osnovnu školu učio je u Zagrebu, nižu gimnaziju u Sen Galenu u Švajcarskoj i kod franjevaca u Badiji na ostrvu Korčuli, dok je višu, klasičnu gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima (1937-41). Od 1942. do kraja rata živeo kao izbeglica u Beogradu gde je radio u Muzeju kneza Pavla, a nakon rata radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao asistent radio je na istorijskom institutu SAN od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akdemije 1958). Na Grupi za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta prešao je od 1954. put od asistenta do redovnog profesora, za docenta je izabran 1957, za vanrednog profesora 1962. i za redovnog 1967; bio je dekan Filozofskog fakulteta (1971-73). Na sopstvenu molbu penzionisan je 1982. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte u Minhenu. Dopisni član SANU postao je 1972. a redovni 1981. godine. Bio je, sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU (1985), kao i predsednik SANU (1999-2003). Godine 2001. izabran je za redovnog člana Lajbnicovog naučnog društva (Leibniz Association) u Berlinu. Dejan Medaković (2007) U Matici srpskoj u Novom Sadu rukovodio je programom istraživanja u oblasti istorije umetnosti. Odmah posle osnivanja Odeljenja za likovne umetnosti Medaković je 1964. godine postao sekretar ovog Odeljenja, a istovremeno i član Predsedništva i tu dužnost je vršio do 1986. godine. Bio je član Saveta Matice srpske. Uređivao je časopis Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske. Od pokretanja Zbornika za likovne umetnosti Matice srpske, 1965. Medaković je glavni urednik ovog časopisa, od kojeg je izašlo 30 tomova. On predstavlja prvi časopis kod Srba posvećen isključivo istoriji umetnosti. U svom istraživanju interesovao se za široki raspon tema od srednjovekovne umetnosti do modernog slikarstva, ali je težište njegovog rada na srpskom baroknom slikarstvu, srpskim kulturnim prilikama u 18. veku i srpskom slikarstvu u 19. veku. Stvarao je i u oblasti književnosti. Pisao je sve vrste naučnih radova od eseja, prikaza i prigodnih reagovanja na politička i umetnička dešavanja do monografija i sintetičkih pregleda. Njegove studije su brižljivo inventarisane i sabrane u nekoiko knjiga. U knjizi Srpski slikari 18. veka. Likovi i dela (Novi Sad, 1968) sabrana je 21 studija o slikarima od Žefarovića do Jovanovića. U knjizi Putevi srpskog baroka objavljeno je 25 studija o baroknoj umetnosti. Veliki broj studija objavljen je u knjigama Svedočenja (1984), Istraživači srpskih starina (1985) i Barok kod Srba (1988). Pisao je i celovite preglede za Istoriju srpskog naroda (četvrta, peta i šesta knjiga) i u knjigama Srpska umetnost u 18. veku (1980) i Srpska umetnost u 19. veku (1981). Bavio se i pitanjima vezanim za pojedine crkvene spomenike: o Hilandaru (1978), Savinama (1978), Sent Andreji (1982) i dr. Objavio je i knjigu Letopis Srba u Trstu (1987). Beogradski izdavačko-grafički zavod (BIGZ) je izdao pet knjiga Medakovićeve proze pod nazivom Efemeris - hronika jedne porodice (I – 1990, II – 1991, III – 1992, IV – 1993, V – 1994) za koje je dobio Oktobarsku nagradu Beograda za Efemeris, nagradu za životno delo Zadužbine „Jakov Ignjatović” za Efemeris II i nagradu Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda za Efemeris III. Godine 1994. dobio je izvanredni Zlatni beočug Beograda i Narodne biblioteke za najčitaniju knjigu u Srbiji.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mapet šou (engl. The Muppet Show) je britanska porodična TV-serija koju je producirao američki lutkar Džim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Mapeti (The Muppets). Serija je prikazivana u trajanju od pet sezona koje su činile 120 epizoda. Prvi put su prikazivane u Britaniji između 1976. i 1981. Serija je snimana u Elstri studiju u Engleskoj. Serija je predstavljala varijete predstave u stilu vodvilja ili mjuzik hola sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza scene. Glavna zvezda je bio Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava da kontroliše ponašanje ostalih Mapeta i da bude dobar domaćin gostima.[1] Emisija je bila poznata po jedinstvenim likovima, vodviljskim doskočicama, fizičkom slepstiku, povremeno apsurdnoj komediji i duhovitim parodijama.[2] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvezda, a kako je rasla popularnost emisije, tako su u njoj htela nastupati mnoga poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvezda, od kojih nijedna nije nastupila više puta. Mnogi od lutkara su prethodno radili na TV-seriji Sesame Street. Lutkari koji su radili na seriji su bili Henson, Frenk Oz, Džeri Nelson, Ričard Hant, Dejv Gelc, Stiv Vitmir, Luiz Gold, Keti Malen, Eren Ozker i Džon Lavlejdi. Dva stalna scenarista su bili Džeri Džul i Džek Barns. Mapet šou su u bivšoj Jugoslaviji krajem 1970-ih prikazivali Radiotelevizija Zagreb i Radiotelevizija Sarajevo u okviru mreže JRT. The Muppet Show je britanska televizijska serija koju je proizveo američki lutkar Jim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Muppeti (The Muppets). Serija je predstavljala varijete predstavu u stilu vodvilja ili music halla sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza pozornice. Glavna zvijezda je Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava ostale Muppete držati pod nadzorom. Emisija je bila poznata po fizičkom slapsticku, absurdističkoj komediji i brojnim parodijama.[1] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvijezda, a kako je emisija postala popularna, tako su u njoj htjela nastupati brojna poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvijezda. Mnogi od lutkara su prethodno radili na televizijskoj seriji Ulica Sezam. Muppetovski lutkari koji su radili u seriji su bili Henson, Frank Oz, Jerry Nelson, Richard Hunt, Dave Goelz, Steve Whitmire, Louise Gold, Kathy Mullen, Eren Ozker i John Lovelady. Dva stalna scenarista su bili Jerry Juhl i Jack Burns. Džim Henson (1936–1990) je bio američki lutkarski umetnik, umetnik, autor stripova, filmski inovator, scenarista, pisac pesama, muzičar, glumac, režiser i producent međunarodno poznat kao tvorac `Mapetovaca`. Još za vreme srednjoškolskih dana koje je provodio u Hajatsvilu (država Merilend)[1] Henson je počeo da se bavi lutkarstvom. Kao student na Univerzitetu Merilend (University of Maryland, College Park), već je putem skeč-komedije `Sem i drugovi` (Sam and Friends) koja je dospela i na televiziju, stvorio originalne likove. Jedan od njih kasnije je postao njegov ujedno najpoznatiji karakter žabac Kermit (Kermit the Frog). Nakon završenih studija na ovom univerzitetu, sa diplomom ekonomiste, počeo je da pravi reklame za kafu i da razvija eksperimentalne kratkometražne filmove. Iz osećaja da može da stvori više, 1958. osniva svoju umetničko-kreativnu kompaniju `Lutke DD.` (Muppets Inc.) koja kasnije postaje kompanija sa njegovim imenom (Jim Henson Company). Kratka biografija Henson nije bio široko poznat pre 1960-ih, kada se (star 32 godine) pridružio timu dečje obrazovne emisije Ulica Sezam (Sesame Street), gde je učestvovao u razvoju lutaka i drugih karaktera. U to vreme pojavljivao se i kao glumac u skeč-komediji `Uživo subotom uveče` (Saturday Night Live). Sa planom da stvori originalan Brodvej šou, 1976. godine kreira Mapete (The Muppet Show), i od tada njegovi ikonični likovi, kao što su žabac Kermit (Kermit the Frog), pijanista Rolf (Rowlf the Dog) ili Erni (Ernie) iz ulice Sezam, već su mu osigurali legat slave. Po kreativnosti i prema svemu što je stvorio, slobodno se može reći da je Henson bio `Dizni` lutkarstva. Bez njegovog kreativnog doprinosa danas mnogo toga ne bi postojalo, ili bi bar bilo mnogo drugačije u filmskoj industriji. Njegovo ime stajalo je i pored imena Džordža Lukasa, tvorca Zvezdanih ratova (Star Wars) kome je pomagao kreativnim dodatkom za ovu ikoničnu franšizu u vidu Jode, iako samog lika nije pokretao on nego njegov saradnik Frank Oz. Za više od 20 godina koliko je proveo na razvoju Ulice Sezam dao je neizbrisiv doprinos, bio je učitelj i inspiracija čitavih generacija ne samo na polju lutkarstva, nego i u nizu drugih medija. Stvorio je više filmskih projekata, za koje je dobio EMI (Emmy Award), a posthumno je 1991. unet na pločnik Holivudske staze slavnih (Hollywood Walk of Fame). Još jedno posmrtno priznanje dobio je 2011. kada je uvršten u Dizni Legende (Disney Legend). Džim Henson umire naglo i neočekivano, sa svega 53. godine, od bezazlene ali tvrdoglavo nelečene upale grla – šok koji je široko potresao filmsku i TV industriju.[2] Filmska produkcija Samo tri godine nakon pokretanja TV šoua, Mapeti su se pojavili i na širokom platnu, u celovečernjem filmu `Mapetovci u filmskoj avanturi` (The Muppet Movie). Ostvarenje je doživelo neočekivan uspeh, i sa više od $65,2 miliona dolara prihoda samo u SAD, u to vreme stalo u red kao 61. komercijalno najuspešnije delo svih vremena. Pesma iz filma `The Rainbow Connection`, koju je u ulozi Kermita pevao Henson dobila je Oskara u kategoriji za najbolju pesmu. Ohrabren uspehom, Henson 1981. kreira nastavak prvog dugometražnog filma pod nazivom `Velika Mapet misija` (The Great Muppet Caper). Uspeh ni tu nije izostao i Henson odlučuje da prestane sa – iako i dalje popularnim – TV šouom Mapeta da bi se isključivo posvetio filmskim ostvarenjima.[3] Naravno, to nije bio potpuni kraj TV pojavljivanjima Mapetovaca, koji su i dalje bili traženi. Već pomenuto učešće u Ratovima Zvezda dogodilo se 1979, kada ga je Lukas, i sam fan Mapetovaca, zamolio da pomogne umetniku Stjuartu Fribornu (Stuart Freeborn) u kreiranju enigmatske figure džedi učitelja Jode, u nastavku franšize `Imperija uzvraća udarac` (The Empire Strikes Back). Henson i Lukas 1986. godine 1982. Henson osniva `Zadužbinu Henson` (Jim Henson Foundation) da promoviše razvoj lutkarske umetnosti. U to vreme proširio je svoj rad na ostvarenja sa širim kontekstom, u kojima nisu učestvovali samo komični Mapeti. Takvo delo je bio film `Tamni Kristal` (The Dark Crystal) snimljen 1982. godine, koji je doživeo premijeru i u našim bioskopima, a kasnije i na televiziji. Rečima samog Hensona:[4] „Želeo sam da budem potpuno realističan, praveći korake ka prikazivanju sveta koji je stvarniji, gde bića koja prikazuješ više nisu samo simbolična predstava nečega, već samo biće uživo.” Da bi stvorio jače odstupanje od stila karikiranih Mapetovih likova, lutke u filmu The Dark Crystal je zasnovao na konceptualnoj umetnosti SKI-FI slikara Brajana Froda (Brian Froud). I kreativno-inovativni Tamni Kristal je postao finansijki uspeh, kao što je to bio i 1984. još jedan nastavak Mapetovih `Mapetovci u Menhetnu` (The Muppets Take Manhattan) u režiji Franka Oza. Ipak, došlo je i do kritičkog razočarenja, sa novim filmom koji je u stilu ranijeg Tamnog Kristala 1986. režirao sam Henson: film `Labirint` (Labyrinth) koštao je previše u odnosu na prihode od gledanosti, iako ga je Njujork tajms (The New York Times) nazvao `odličnim filmom`.[5] Komercijalni, ako ne i kritičarski, neuspeh `Labirinta` jako je demoralisao Hensona, koji je pao u depresiju, iako je film kasnije hvaljen kao klasično kultno ostvarenje.[6] Da li i zbog toga, Henson i supruga Džejn su se godinu dana kasnije razveli, iako su i kasnije ostali bliski, a njegova supruga izjavila: `Džim je toliko bio preokupiran poslom, da mu je ostalo veoma malo vremena za mene i decu.`[7] O njegovoj perfekcionističkoj posvećenosti poslu govori i činjenica da je svo petoro njegove dece radilo na Mapetima još od njihove mladosti, jer kako je kćerka Šeril izjavila: `to je bio najbolji način da se tati bude blizu.`[8] Iako je i dalje bio aktivan na dečjoj televiziji, kao na primer u kreiranju odličnog šoua `Ludački rok` (Fraggle Rock) 1983, i animirane serije `Mapet bebe` (Muppet Babies), Henson je i dalje eksperimentisao sa tamnijim, mističnijim i ne toliko dečijim temama, čiji je koren na primer u mitologiji. Za ostvarenje koje je 1988. nastalo iz takve ideje `Pripovedač` (The Storyteller) odmah je sledio još jedan EMI. Samo godinu dana kasnije Henson dobija EMI za još jedan TV šou, `Sat sa Džim Hensonom` (The Jim Henson Hour) gde su se detinjasti likovi Mapetovaca dosticali ozbiljnijih i `odraslijih` tema. Kasne 1989. Henson stupa u pregovore sa kompanijom Dizni u vezi prodaje svoje korporacije (za ne manje od $150 miliona) nadajući se da ako tako velika firma preuzme poslovanje, on može slobodnije da se posveti kreiranju novih ideja. Predlog je 1990. rezultirao u saradnji i Henson stvara film `Mupeti u Diznilendu` (The Muppets at Walt Disney World) i specijalni šou posvećen njegovim lutkama prikazan u Diznilendu pod nazivom `3D Mapetvizija Džima Hensona` (Jim Henson`s Muppet*Vision 3D). Henson je imao i mnoge druge ideje u planu sa Diznijem, ali je pre smrti uspeo da ostvari još samo jednu, Dizni šou pod nazivom `Ostrvo male sirene` (Little Mermaid`s Island). Neposredno pre smrti, Henson je takođe dao doprinos jednom izuzetnom ostvarenju, a to je bio njegov projekat sa ilustratorom Viljemom Stoutom (William Stout) koji je po planu trebalo da bude projekat `animatroničnih` (robotom pokretanih) dinosaurusa. Aprila 1991. njegova kompanija (The Jim Henson Company) počela je da prikazuje komični sitkom `Dinosaurusi` (Dinosaurs), za koji se znalo da je njegovu koncept-ideju osmislio sam Henson i da je o njenom ostvarenju maštao još tri godine ranije.[9] Na seriji je radio do svoje smrti.[10] Februara 2004. Kompanija Dizni otkupila je ekskluzivna prava Mapetovih likova,[11] ali ne i onih od Ulice Sezam koje pripadaju drugoj kompaniji – `Sesame Workshop`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez popustio, sve ostalo uredno! „Nečista krv“ je sa predgovorom Milana Ogrizovića štampana u Zagrebu 1910. godine. Godinu dana kasnije postaje referent u Ministarstvu vera, gde je zajedno radio sa Ivom Andrićem. Nečista krv je jedno od najpoznatijih dela srpskog pisca epohe moderne Borisava „Bore“ Stankovića. Glavni lik je Sofka, poslednji potomak nekada ugledne vranjske porodice. Govoreći o njoj, Bora zapravo govori o uzdizanju, degeneraciji i gašenju jedne porodice, o moralnom izopačenju njenih članova, nesreći koja pada na Sofkina leđa i prenosi se na njene potomke. U časopisima i listovima, najviše u Politici, Stanković objavljuje pripovetke i odlomke iz romana Nečista krv, koji će u celosti izaći 1910. godine. Prvi odlomak, pod istim imenom, objavljen je „više godina` ranije u niškoj „Gradini” (što mora biti 1900-1901) a odlomci „U amamu” i „Efendi Mita” su feljtonizirani u „Politici”.[1] Pišući o ovom delu, Jovan Skerlić konstatuje da je to `dvostruka dobit za srpsku književnost, ne samo što srpska književnost dobija roman od velike vrednosti, nego što se i potpuno razbija strah koji je vladao kod onih koji su najviše verovali u originalni i snažni talenat Borisava Stankovića`.[2] Iako je Nečista krv jedini završeni roman Borisava Stankovića, to delo je bilo dovoljno da svom autoru donese status jednog od najboljih srpskih romanopisaca. Kada je knjiga o tragičnoj sudbini vranjanske lepotice objavljena 1910. godine, i kritika i čitaoci bili su saglasni da je srpska književnost dobila svoj najbolji roman. Takav status roman je održao i do danas, u vreme kada su mnogi autori i romani s početka 20. veka zaboravljeni.[2] Na engleski jezik je preveden 1932. godine, i to pod nazivom Sophka, prema glavnoj junakinji. Prevodilac je bio Alek Braun. Roman Nečista krv se ocenjuje kao remek-delo srpske književnosti i kao početak moderne.[3] Originalni naslov je smatran nezgodnim i prilikom prevođenja na nemački 1934. Borisav Stanković (Vranje, 31. mart 1876 — Beograd, 22. oktobar 1927) bio je srpski književnik. Najviše se istakao kao pripovedač, romansijer i dramatičar. Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, ali ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti. Njegovi romani i pripovetke oslikavaju život ljudi sa juga Srbije. Pripada grupi pripovedača koji su se pojavili na prelazu u 20. vek, Ivi Ćipiku, Petru Kočiću, Milutinu Uskokoviću i drugima. Smatra se jednim od najznačajnijih srpskih književnika. Pravni fakultet u Beogradu završio je 1902. Državni službenik je postao 1904. kao carinik, zatim poreznik i činovnik Ministarstva prosvete. Stvarao je u vreme kada se mlađa generacija književnika više orijentisala prema zapadnjačkim uzorima, dok je on ostao privržen realističkim tradicijama, sa simpatijom za patrijarhalni svet stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao poetične žrtve ljubavi, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću, a proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana pisao je i dramska dela. Svoju najpoznatiju dramu Koštana objavio je 1902, gde je prvi put u književnom delu koristio vranjski izgovor, što je izazvalo izrazite književne kritike. Jednog od najpoznatijih srpskih romana, Nečistu krv, objavio je 1910. Godinu dana kasnije postao je predsednik Udruženja književnika Srbije. Za vreme Prvog svetskog rata biva zarobljen i transportovan u logor Derventa. Uz pomoć prijatelja, prebačen je iz Dervente za Beograd, gde je radio kao novinar. Nakon rata je radio u Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Umro je 1927. u Beogradu. Za svoj rad i doprinos srpskoj književnosti uvršten je u antologijsku knjigu 100 najznamenitijih Srba. U njegovu čast se u Vranju svake godine priređuje manifestacija Borina nedelja, kao i Borini pozorišni dani. Biografija Mladost Kuća Bore Stankovića u Vranju. Izgled enterijera kuće, koja se nalazi u Baba Zlatinoj ulici u Vranju. Rodna kuća Bore Stankovića u Vranju. Bio je prvo muško dete oca Stojana i majke Vaske, rođen 31. marta 1876. u Vranju, iako se podaci o tačnom datumu rođenja razlikuju.[1] Njegov otac, Stojan, radio je kao obućar, a majka je bila ćerka bogatog vranjskog trgovca po imenu Rista Grk. Deda po ocu, Ilija, koji je došao sa sela, bio je obućar u Vranju, oženjen Zlatom, iz nekad ugledne kuće Jovčića. Posle Ilijine smrti, Zlata se preudala, ali joj je drugi muž, trgovac, ubrzo umro. Od nasleđa je podigla kuću i dala sina na očev zanat. Stojan, obućar u Gornjoj mahali, bio je i čuveni pevač.[2] Borisavu je bilo pet godina kada mu je umro otac, 21. septembra 1881, a kada je imao sedam, preminula je i njegova majka, Vaska, 1. marta 1883.[2] Imao je mlađeg brata Timotija koji je umro u drugoj godini.[traži se izvor] Brigu o Borisavu preuzela je njegova baba Zlata. Zlata je poticala iz stare ugledne, ali osiromašene vranjanske porodice i često mu je pričala o „starom” Vranju.[1] Kako su bili siromašni, baba Zlata je tkanjem, preprodajom starih stvari, pletenjem i ostalim poslovima uspevala da obezbedi sebi i svom unuku normalan život. Prvi i početni dani bili su ispunjeni siromaštvom, na sve to nadovezivalo se i odsustvo oba roditelja, koje je njegov život činilo još težim.[3] O svom detinjstvu, kasniji pisac imao je potrebu da govori, i u nekim od svojih pripovedaka (Uvela ruža, Na onaj svet, Tetka Zlata). Ostao je da živi sa Zlatom, a njen brat Jovča je takođe brinuo o Bori i njegovom razvoju.[2] Školovanje Školske 1883/84. upisan je u prvi razred osnovne škole i svih pet razreda završio je kao solidan učenik. Godine 1888/89. upisuje se u prvi razred Vranjske niže gimnazije. Godine 1892/93. upisuje se u peti razred više Vranjske gimnazije i završava je dve godine kasnije.[3] Stanković je imao prilike da bude učenik profesorima poput: Ilije Vukićevića, Draže Pavlovića, Milivoja Simića i drugih, koji su znatno uticali na njega. Milivoje Simić bio je direktor škole, koji je Borisavu Stankoviću i novčano pomagao, savetovao ga i hrabrio da nastavi sa školovanjem, jer je Stankoviću zbog teških materijalnih prilika razmatrao da odustane.[3] Stanković je počeo da piše pesme još u gimnaziji, pesme pune pesimizma, bez uspeha. Ubrzo je ostavio pisanje pesama, ali je nastavio mnogo da čita. Ono što je kao gimnazijalac osetio, video, čuo, to će postati njegov kapital za čitav život i umetničko stvaranje. Krajem avgusta 1895. postaje učenik osmog razreda Niške više gimnazije, gde se sreće sa profesorom Milivojem Bašićem, koji preuzima očinsku ulogu Milivoja Simića, iako će ga Simić pratiti do kraja života. U Niškoj gimnaziji maturira.[4][1] Somborski golub objavljuje pesme Želja i Majka na grobu svoga jedinca, sa potpisom Borko.[5][2] Prelazak u Beograd Početkom februara 1896, njegova baba Zlata umire. O njoj je napisao sledeće: „ Dakle, umrla je! Dođe i taj čas... Ona, ona! Poslednja duša koja postojaše za me. Poslednji kutak moga stana, poslednji ogranak moje rodbine, baba moja, umrla je! Ni oca, ni majke, ni brata, ni sestre, nigde nikoga. Sem nje. A ona me je od `mrvu mrvku` očuvala. Nje nema više. ” — Na onaj svet, 1896[6] Iste godine, upisuje se na Pravni fakultet u Beogradu, ekonomski odsek.[traži se izvor] U Brankovom kolu izlazi pesma Počuj pesmu 1896. Na drugoj godini studija počeo je da piše prozu i 1898. da štampa prve priče. Zbog finansijskih poteškoća, prodaje kuću[1] lokalnom svešteniku.[traži se izvor] Početne i kasnije radove studenata prihvatio je Andra Gavrilović, koji je doprineo da se Stankovićeva dela pronađu u zbirci Iz starog jevanđelja (Đurđev dan, Prva suza, U noći, Stanoje, i Uvela ruža). Stanković se zaposlio kao praktikant Državne štamparije 1897. gde je radio tri godine, dok nije postao praktikant ministarstva prosvete. Ubrzo zatim prelazi u Narodno pozorište gde ostaje sve do maja 1901. Prvog juna je zauvek napustio Vranje.[4] Godine 1900, izdaje, u časopisu Zvezda, treći čin dela Koštana, koje je po njegovim rečima „pozorišna igra u četiri čina”. Cela drama štampana je u Srpskom književnom glasniku 1902, iako je Stanković više puta prepravljao sve do konačne verzije 1904.[7] Devetog maja 1901, postavljen je za praktikanta ministarstva inostranih dela, gde ostaje dve godine. Godine 1902. objavljuje nekoliko dela: Stari dani, Božji ljudi, Koštana. Iste godine se ženi s Angelinom. Od jula 1903. do jula 1904. bio je zaposlen kao pisar poreske uprave, da bi otišao i u Pariz na specijalizaciju, za šta je dobio stipendiju. Zatražio je da ostane još godinu dana u Parizu, što mu nije odobreno, zbog čega je uputio javno pismo Nikoli Pašiću. Po povratku u Beograd, podnosi ostavku, ima neprilike u službi i pridružuje se književnicima koji su se, iz sličnih razloga, osećali „suvišnim u Srbiji”. Radoje Domanović to zamera Stankoviću i uvlači ga u polemiku. U božićnjem broju Pravde objavljuje pripovetku Rista bojadžija, prvu sa nadnaslovom Iz moga kraja.[8] Sve do 1913, on ostaje na dužnosti činovnika ministarstva finansija Kraljevine Srbije.[9] U ratnim periodima Borisav Stanković u poznijim godinama. Fotografisano u Vranju. U januaru 1903. dobio je prvo dete, ćerku Desanku, a godinu i po dana kasnije i drugu ćerku, Stanku.[10] Letopis nije prihvatio Stankovićevu ponudu i pisac sam odlučuje da objavi svoj najpoznatiji roman, Nečista krv. Jedan deo romana već je bio odštampan kada se obratio Odboru Kolarčeve zadužbine za pomoć, prilažući gotove tabake „kako bi se mogla proveriti vrednost dela”. Pomoć nije dobio i daje „književni oglas” za Nečistu krv. Srpski književni glasnik objavljuje prvi čin, a Politika odlomak drugog čina Tašane.[11] U januaru 1913. postavljen je za referenta crkvenog odeljenja ministarstva prosvete, gde ga zatiče i rat, a dobija i treće dete, po imenu Ružica.[12] Pošteđen „vojništva i učešća u ratnim naporima”, nalazi se jedno vreme u Vranju, a zatim dolazi u Niš, gde je vlada prešla sa čitavom državnom administracijom. Kao referent Crkvenog odeljenja, određen je da službeno prati vod koji, u povlačenju, prenosi mošti kralja Stefana Prvovenčanog, iz manastira Studenice prema Peći.[12] Godine 1915. ostavlja porodicu u Kraljevu.[13] U Peći napušta vojsku, koja je krenula preko Albanije i odlazi u Podgoricu, a zatim na Cetinje. Posle kapitulacije Crne Gore pošao je preko Bosne za Beograd, ali je na putu zarobljen i „kao poluinternirani” zadržan je u logoru Derventa. Ovde je napisao skicu Ludi Rista iz ciklusa Božji ljudi.[10] Zahvaljujući Kosti Hermanu, nekadašnjem uredniku sarajevske Nade, tada zameniku vojnog upravnika za okupiranu Srbiju, Stanković se, pošteđen internacije, vratio u Beograd. Počinje da piše za okupatorske Beogradske novine, o ratnim sećanjima ljudi koji su radili za okupatore, kako bi prehranio porodicu.[10][13] Sarađivao je od 1916. do završetka rata.[12] U Zagrebu izlazi Nečista krv 1917, dok je zbirka novela pod naslovom Vrela krv objavljena u Sarajevu. Sledeće godine, Nečista krv izlazi u Ženevi, kao izdanje Biblioteke jugoslovenske književnosti. U kalendaru CMK, glavne vojne uprave u Srbiji, objavljuje pripovetku Crveni krst. Ostao je na istoj dužnosti referenta i u novom ministarstvu vera Kraljevine SHS.[10] Posleratni život i smrt Godine 1919. objavljuje uspomene Pod okupacijom u listu Dan. Godinu dana kasnije, postaje činovnik Ministarstva prosvete u Umetničkom odeljenju, a zatim za administratora inspektora ministarstva.[14] Godine 1921. objavljuje pripovetku Njegova Belka, a sledeće godine, Novosti objavljuju u nastavcima Stankovićeve uspomene Pod okupacijom i Zabušanti.[15] U aprilu 1924. slavi tridesetogodišnjicu književnog stvaralaštva i njegova drama Koštana se opet štampa i igra.[13] Iste godine objavljuje i svoju poslednju pripovetku Moji zemljaci.[15] Sledeće godine, od vranjske opštine dobija plac na kom zida kuću.[10] Sve više se povlači iz književnosti i javnog života, što zbog bolesti, uremije, što zbog konstantnih napada na njegovu ličnost u štampi. Rado se druži sa glumcima Narodnog pozorišta, posebno Čiča-Ilijom Stanojevićem. Preminuo je u svojoj kući na Dorćolu, 21. oktobra 1927. Sahranjen je dva dana kasnije na Novom groblju u Beogradu.[16] Od 1928. do 1930. štampaju se njegova dela u redakciji Dragutina Kostića, sve ono što je napisao tokom života.[10] Ličnost O ličnosti poznatog pisca se jako malo zna. U jednom intervjuu, njegova unuka Zorka je rekla:[17] „ Mislim da je imao plave oči, tako ga se sećam iz priča. Bio je strog, jer je imao tri ćerke i onda je taj način vaspitanja nastavljen tako da čak ni moja majka nije pričala tako neke stvari koje bi bile zanimljive pa da od toga pravimo priču. Čula sam da bi pre nego ode da piše imao običaj da u razgovoru sa ukućanima samo protrlja ruke i kaže „odoh“, i onda ode u svoju sobu. Da li je to bio znak da je osetio potrebu da nešto napiše, to je vrlo verovatno. Znalo se jedino da mu je potrebna kafa u sobi u kojoj je radio, a sve ostale priče ljudi izmišljaju. Mislim da vole da izmišljaju, jer bi svi voleli da više znamo. ” — Zora Živadinović Davidović, unuka Borisava Stankovića Zaostavština Bista u njegovoj kući u Vranju. Bista u Kalemegdanskom parku u Beogradu. Za više informacija pogledajte: Borina nedelja, Borini pozorišni dani i Stari dani Književno delo Bore Stankovića igra ključnu ulogu u priči koju Vranjanci pričaju o sebi samima. On je „naš Bora”, a mnogi kod kuće imaju njegova sabrana dela i veoma su osetljivi na novije i slobodnije interpretacije njegovih ostvarenja.[18] Mnoge važne institucije u gradu nose njegovo ime, ili imena njegovih književnih junaka (gimnazija, osnovana 1881, od 1959. nosi piščevo ime, Pozorište, Gradska biblioteka, Književna zajednica, koja od 1992. dodeljuje nagradu sa Borinim imenom za najbolju knjigu proze objavljenu na srpskom jeziku u kalendarskoj godini, Fabrika obuće „Koštana”, poslastičara „Koštana” u centru grada i tako dalje).[18] Kao godišnja svečanost u čast pisca organizuje se „Borina nedelja” (ustanovljena 1967, a od 1976. počinje 23. marta, na dan piščevog rođenja), potom „Borini pozorišni dani” i druge kulturne manifestacije, sve sa zaštitnim znakom Bore Stankovića.[19] Godine 1954. podignut je u gradskom parku spomenik Bori Stankoviću, a njegovu kuću je 1964. opština otkupila od novih vlasnika i 1967. zvanično otvorila kao muzej-kuću.[20] Simbolizacija lokalnog identiteta pomoću Bore Stankovića dobija naročiti zamah od momenta kada je ustanovljena „Borina nedelja”.[18][21] Za svoj rad i doprinos srpskoj književnosti, uvršten je u antologijsku knjigu 100 najznamenitijih Srba.[22] Književno delo Poštanska marka s likom Borisava Stankovića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti” koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. Prošlost Vranja, grada na raskrsnici važnih puteva i kulturnih dodira, je u mnogim izvorima opisana kao ispunjena burnim događajima. Do 1878. godine, Vranje je bilo pod vlašću Osmanskog carstva, kada je položaj grada privlačio višu otomansku klasu da se u njemu nastani. U to vreme su izgrađene mnogobrojne džamije, konaci i hamami.[18] Trgovci u Vranju su trgovali prekog granice, sarađivali sa otomanskim vlastima i govorili turski i arapski jezik. Nakon oslobođenja Vranja 1878, muslimani se masovno iseljavaju, a džamije i druge turske građevine su uglavnom razorene. U sudaru starih i novih vrednosti, ugledne gradske trgovačke porodice su propadale. Bora Stanković je u svojim delima opisao taj period, od 1878. do 1910, sa svim kontrastima starog i novog, sa zamenom starog života novim.[1] Stanković je retko posećivao Vranje, niti je poznato da je ikada posetio ijedno selo u okolini. Nije najbolje poznavao neke činjenice, kao na primer, geografski položaj naselja i objekata u samom gradu ili običaje koji su postojali. Ipak, on je bio vezan za Vranje snažnim emocijama i gotovo sva njegova dela su vezana za Vranje i okolinu. Sa očiglednom nostalgijom je opisivao „stare dane” i nekadšnji život u Vranju (jedna njegova pripovetka, objavljena 1900, nosi naziv Stari dani). Stanković je i sam govorio da su njegovi likovi bazirani na pričama koje je slušao, i da je spakao više ljudskih sudbina u pojedine likove, da bi postigao punoću i umetničku zaokruženost. I pored svega, mnogi etnografski i fokloristički radovi identifikuju sadržaje njegovih dela kao neospornu vranjsku tradiciju, kao realan opis života u Vranju na kraju 19. i početku 20. veka.[1][23] O Stankoviću piše Jovan Skerlić u knjizi Istorija nove srpske književnosti. Prema Skerliću, Stanković je više pesnik nego pripovedač, „više pesnik no ogromna većina srpskih pesnika koji su pevali do danas”. Navodi da Stanković ima svojih mana i nedostataka. Da je pre svega jednolik, dosta uskog vidika, svodi svet i ljude na jedno jedino osećanje, na ljubav, i u svetu vidi samo ljubavnike i ljubavnice, sevdalije i bolnike od ljubavi. Njegove pripovetke su nevezane, nerazvijene, često bez sklada, epizode su razvijane na štetu celine, opisi gutaju radnju, dijalog težak i ispresecan, često izgleda na mucanje, sintaksa je nesigurna, opšta pismenost nedovoljna. Ali, pored tih nedostataka koji se više tiču forme, Stanković ima jednu vrlinu koja nadoknađuje za sve: silan, elementarno, nesvesno silan lirski temperament. To je možda najjači pripovedački talenat koji je ikada bio u srpskoj književnosti, navodi Skerlić.[24] Stanković je nakon dolaska u Beograd, i konstantnog neprihvatanja ranih ostvarenja bio vrlo nezadovoljan. Posebno je ružna epizoda o kojoj svedoči Milan Grol, u članku Jubilej Borisava Stankovića objavljenom u Srpskom književnom glasniku iz 1924: „Da se oslobodi posla [recenzije Stankovićeve zbirke pripovedaka Iz starog jevanđelja (1899)] u kome ga ništa nije privlačilo, Skerlić umoli mene. Sećam se kao danas tog bacanja knjige iz ruku u ruke jednog majskog jutra u učionici Univerziteta, uoči ne znam kog ispita.” Grolova recenzija je bila pozitivna, ali je on u njoj prvi opisao Stankovićevu sintaksu rečju „mucava”, što se kasnije nekritički prenosilo u brojnim tekstovima o njegovom delu. Verovatno su tekstovi Borisava Stankovića, sve do velikog uspeha Nečiste krvi 1910, svojom neobičnom sintaksičkom organizacijom odbijali pobornike tzv. beogradskog stila.[25] „Borin pripovedački diskurs, njegov ’južni stil’, ’vranjanski stil’, nosi u sebi taj napor da deo reči dođe do onoga što ne može da progovori“, navodi Jerkov.[26] Stanković se nije obazirao na kritike. Jednom prilikom je rekao: „ Do realizma sam došao spontano, ne razmišljajući o tome. U to vreme nisam znao šta je to naturalizam, ili idealizam. Ja sam čovek koji se ne zanima teorijama ni intelektualnim konstrukcijama. Inteligencija ne stvara umetnička dela, ona može da razume ili da uglača što osećaji stvore. Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost ako ne pokrene neka plemenita osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg. ” — Borisav Stanković u intervjuu sa Branimirom Ćosićem[27] Prvi književni rad Bora Stanković je objavio prvi književni rad u časopisu Golub. To su bile dve pesme: Majka na grobu svog jedinca i Želja.[28] O svom početku, Stanković je napisao: „ Prve moje pripovetke nije hteo nijedan list da štampa. Kada je Andra Gavrilović pokrenuo svoju Iskru, prvi je on štampao dve moje stvari. Ne samo to, nego me je pozvao i obodrio na dalji rad. I obećao da će za prvu moju zbirku pripovedaka napisati predgovor. Ja sam dao oglas i kod Ace M. Stanojevića, štampao prvu moju zbirku Iz starog jevanđelja. Za vreme kupljenja pretplate, što god novca da sam d obijao, ja sam davao g. Andri Gavrilovuću, da on to čuva, bojeći se da ne potrošim, da bih imao čime da platim kada bude gotova knjiga. Ali, pokazalo se ono staro pravilo, da je moj književni otac i pisac predgovora mojim pripovetkama, kao veoma potrebit, potrošio ono što sam mu davao na čuvanje (oko stotinu dinara) a on običan, prost štampar, Aca Stanojević, pokaza se veći poštovalac književnosti, jer mi ustupi knjige na prodaju, da mu posle otplaćujem koliko mogu. ” — Borisav Stanković, 1919.[29] Moderna srpska proza počela je da živi punim životom u delu Borisava Stankovića.[30] On je njen prvi veliki reformator, tvorac nove književne škole, začetnik simbolističkog stila u srpskoj pripoveci.[31] Stara pripovedačka rečenica zatreperila je pod njegovim drugačijim zvukom, uzdigla se u dotad nedosegnute visine, i doprla do jezgra duševne galaksije modernog čoveka. U njegovim prozama, realistička tradicija se naglo prekida i oplemenjuje oblicima i idejama koje su svojstvene književnim shvatanjima novog doba. Folklorni realizam postaje privid, maska, goli okvir unutrašnje drame.[31] Crte psihološkog, poetskog i simboličkog realizma nove književne epohe nalazile su se tik ispod površine čak i onih ranih Stankovićevih pripovedaka, u kojima su se nostalgično i setno evocirale dečje uspomene na odnose u patrijarhalnoj porodici.[31] Žal za mladošću kao jedna od bitnih idejnih i estetskih odrednica Stankovićeve proze, shvaćen je i dat kao odlika ličnosti, a ne zajednice ili društva, kao lični nemir i lično prokletstvo pojedinca, neprilagođenog svetu u kome se zatekao, osuđenog da živi u suprotnosti sa najdubljim težnjama svog bića, maštanja i zova krvi. Žal za mladošću kod Stankovića je uvek bol za izgubljenim, neproživljenim i promašenim...