Solja gore 9cm,visina 7cm. Mala tacna 15cm. Velika tacna 20cm. Da Vam veselo pocne dan uz kafu i dorucak....

Šolje za irsku kafu, toplu čokoladu... Šolje od belog porcelana oslikane roze tekstom i slikama. Visina 11 cm. Zapremina 2,5dl. Made in Germany iz 1970ih. Kao nove. Cena za svih 5.

Starinski Ruski set 6/1 kašika iz 40-ih godine prošlog veka. Novo nekorišćeno. Stajalo u vitrini. Prelep set, izuzetno kvalitetno izrađen od alpaka sa posrebrenjem . Uživo neuporedivo bolje i lepše nego na fotografijama. Pre kupovine i bez ikakvih obaveza možete pogledati kašike uživo i na licu mesta dovoljno je samo Kupindo-Limudo porukom da me o tome obavestite. Osenčenja/zatamnjenja uočljiva mestimično su artefakti - posledice refleksije svetlosti prilikom fotografisanje,u realnosti ne postoje.Stanje je besprekorno. Novo i izuzetno lepo izgleda sa patinom. Za ljubitelje starine i za kolekcionare. Vrlo su cenjene i skupocene. Vrlo su retke a još ređe da su nove. možete pogledati petu fotgrafiju skinuta sa interneta radi ilustracije i to još za polovne i korišćene kašike dok ove koje nudim su nove. Više informacije o ceni i kvalitetu tih kašike možete nađi na Engleskom sajtu na sledećem linku u pdf formatu na 6 strani : bexfield.co.uk/thefinial/pdf03/27-05.pdf Pogledajte fotografije i pitajte me pre kupovine ukoliko imate bilo kakvih pitanja. Moje ostale oglase možete pogledati preko sledećeg linka: http://www.kupindo.com/Clan/dragov/SpisakPredmeta Pročitajte još i odeljak *uslovi prodaje* imate mnoge pogodnosti. 14.

6kom. Luxuznih POSREBRENIH kaščica, u Baroknom stilu, Idelne za kafu-espresso, slatke dezerte, voće i drugo. Dužina 11,5 cm, širina 2 cm Bez oštećenja. Stanje vidite na slici Lična kupovina u centru BG-a, ili posle uplate šaljem kurirskom službom.

Fabrika VEB Torgau Istočna Nemačka, pre 1948. po imenu Vileroy & Bosh Torgau. 6 šolja oslikanih ovcama zapremine 2 dl. Dužina 11, 5 cm, prečnik 9, 5 cm, visina 5, 5 cm. Za kafu, mleko, čaj... Bokalče za mleko oslikano kokoškama i pšenicom, zapremine 2 dl. Visina 8 cm. U bež boji. Iz 1950ih. Kao novo. Cena za ceo set.

Exluzivna kolekcionarska šolja za kafu čuvene stare Nemačke firme Seltmann Weiden Bavaria. Iz oko 1950 god. Od belog porcelana, splja, unutra i na tacni bogati ZLATNI stilski ornamenti. šolja visina 5 cm, prečnik 6,5 cm Tacna prečnik 11,5 cm Bez oštećenja. Stanje vdite na na slikama. Lična kupovina u centru BG-a, ili posle uplate šaljem kurirskim službama. Ako se šalje pakujem u sunđer i stiropor, maksimalno zaštićeno i sigurno

Kolekcionarska Šoljica i tacna za kafu, pravi reprezent Art Deco-a - Moderne. SKUPOCEN PORCELAN Izuzetno kvalitetan tanak porcelan, poznate nemačke firme ROSENTHAL Bahnhof Selb, iz oko 1930 godine. Šolja i tacna su od krem - IVORY porcelana - SLONOVA Kost. Šoljica - prečnik 7,5 cm , visina 4,2 cm Tacna - prečnik 12 cm Bez oštećenja. Ima tačku u porcelanu. Stanje vidite na slici Lična kupovina u centru BG-a, ili posle uplate šaljem kurirskim službama. Ako se šalje pakujem u sunđer i stiropor, maksimalno zaštićeno i sigurno

PORZELLANFABRIK E. MÜHLENFELD - Plitka činija (1881-1911) Dimenzije Dužina: 26 cm Širina: 24,5 cm Visina: 3,5 cm Težina: 560 g Zlatna boja je mestimično izbledela, naročito na bodu i na sredini dna - vidljivo je na svim slikama. Žig na dnu: (Inicijali) MPM (za Mühlenfeld Porzellan-Manufaktur) Kompaniju “Porzellanmanufaktur Mehlhorn” osnovali su 1869. godine Ludwig Mehlhorn (Ludvig Melhorn) i Eduard Julius Jäger Eduard julius Jeger). U početku, 30 radnika proizvodilo je servise za kafu i čaj, servise za doručak i restoransku keramiku uglavnom kopirajući Meissenov dekor `Zwiebelmuster` (Blue Onion, Plavi luk). Kako je takvo posuđe u to vreme bilo veoma popularno, posao je napredovao dobro, uglavnom na osnovu znanja tihog partnera Jägera. Nakon sve više nesuglasica sa Mehlhornom, Jäger je konačno odlučio da napusti kompaniju početkom 1881. godine. Mehlhorn je pokušao da nastavi sam, ali se posao brzo smanjivao i on je bio prinuđen da proda fabriku iste godine. Novi vlasnik, Eduard Mühlenfeld (Mulnfed), nakon nekoliko manjih modernizacija pogona nastavio je sa istim asortimanom proizvoda i na osnovu njegovih ideja i uticaja, povećala se i proizvodnja i kvalitet proizvoda fabrike koja se sada zvala „Porzellanfabrik E. Mühlenfeld“. 1911. godine fabriku je preuzeo Wilhelm Jäger i nov naziv je bio „Porzellanfabrik Wilhelm Jäger“. Pod njegovim rukovodstvom fabrika je polako rasla i 1913. godine zapošljavala je 95 radnika, povećavajući obim proizvodnje i kvalitet. Tokom narednih godina, fabrikom je upravljao Oscar Singer (Oskar Zinger), i 1937. godine zajedno sa Maxom Schillerom (Maks Šiler) postao vlasnik. Zajedno su fabrikom upravljali uspešno, i 1937. godine bilo je zaposleno oko 150 ljudi. Tokom rata kompanije je nastavila sa proizvodnjom, ali je prekinuta proizvodnja ukrašenih predmeta a glavna radna snaga su bile žene. Nakon rata i osnivanja Nemačke Demokratske Republike 1949. godine kompanija je naizgled ostala u privatnom vlasništvu, iako Oscar Singer uopšte nije bio prijatelj novog režima. 20. aprila 1958. godine Okružni sud je zaplenio imovinu fabrike i upravu preneo na poverenika, s obrazloženjem da je Singer bio uključen u sumnjive poslovne transakcije. Već u avgustu iste godine Oscar Singer je oslobođen optužbi i ceo proces je vraćen na početak. 1958. godine Deutsche Investitionsbank (Nemački investiciona banka) postavljena je za partnera kompanije, što je praktično značilo da je fabrika pod nadzorom države, i polako ali sigurno je posao vođen u pravcu spajanja sa „Eisenberger Porzellanfabrik F. A. Reinecke”, što je i reralizovano 1960. godine. Fabrika je zvanično i dalje ostala privatna, iako je uticaj države bio primetan. 1973. godine kompanija je u potpunosti nacionalizovana i sa nekoliko drugih uključena u državni koncern “V.E.B. Spezialkombinat Porzellan Eisenberg”, koji je postojao samo do 1976. godine, kada je bivši „Porzellanfabrik Wilhelm Jäger“ stavljena pod nadzor „V.E.B. Vereinigte Porzellanwerke Kahla“, koja je nastavila da koristi fabriku sve dok konačno nije zatvorena 1979. godine. Prodaje se bez držača za tanjir. (108/10-26/85-KP/827)

FRIEDRICH KAESTNER - Šest dezert tanjira (1900-1920) Dimenzije Prečnik: 18 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 1420 g Sitni, jedva vidljivi tragovi pribora na dnu. Zlatna boja na rubu tanjira mestimično je izbledela. Žig na dnu: (Inicijali) FK (za Friedrich Kaestner) (Inicijali) O/Z (za „Oberhohndorf bei Zwickau“, Oberhondorf kod Cvickaua - ovaj deo žiga izbačen je kad je oko 1935. godine Oberhohndorf postao deo grada Zwickau.) Fabrika „Porzellanmanufaktur Friedrich Kaestner” koristila je žig od 1900. do 1920. godine. Koreni porodice Kaestner (Kestner) sežu unazad do prvih pokušaja eksploatacije uglja oko mesta Oberhohndorf (Oberhondorf, danas deo grada Zwickau, Saksonija). Bivši poljoprivrednik Jacob Kaestner (Jakob Kestner) bio je prvi član porodice koji je bio registrovan kao vlasnik rudnika uglja 17. marta 1551. Poslednji rudnik koji je pripadao porodici, nazvan, prema vlasniku, „Florentin Kaestner“, uključen je u lokalnu rudarsku uniju „Morgenstern“ (Morgenštern, Zvezda Zornjača) tokom 1930. godine. Do tada, u vremenu od skoro četiri veka, porodica Kaestner, koja je posedovala sedam rudnika uglja, postala je jedna od najvećih industrijskih porodica u Saksoniji. Friedrich (Fridrih, 1855-1924), sin vlasnika poslednjeg porodičnog rudnika, Florentina Kaestnera, sanjao je o tome da otvori sopstvenu fabriku porcelana. Florentin, kome se svidela ideja i koji je bio ponosan na svoje sinove, podržao je sina ne samo finansijski već i svojim velikim znanjem u vođenju posla. Friedrich Kaestner započeo je građevinske radove tokom 1882. godine. 19. Januara 1883. godine firma je zvanično registrovana u gradskoj kući Zwickau (Cvikau). Ipak, Kaestneru je bilo potrebno još punih jedanaest meseci da pokrene proizvodnuju, i ona je zvanično počela 8. decembra 1883. Prvi servis za kafu proizveden je prema kalupu koji je jednostavno nazvan „Model A“, i bio je osnova za uspeh fabrike u prvim godinama. Friedrich Kaestner upravljao je fabrikom koristeći najnoviju tehnologiju tog vremena. 1886. godine povećani su i prošireni proizvodni pogoni, a zbog povećane potražnje za proizvodima fabrike broj radnika povećao se na 180. 1905. godine u asortiman su uvedeni i predmeti u stilu Secesije. Korišćena je tada poslednja reč u prozvodnji porcelana, podglazurno dekorisanje razvijeno u Kopenhagenu. 1919. godine, zajedno sa fabrikom Fraureuther, fabrikom porcelana u Zwickau i radionicom za dekorisanje porcelana Karla Steublera (Štojbler) osnovana je umetničko-zanatska škola za oslikavanje porcelana. Uspostavljena je i trajna saradnja sa poznatim dizajnerom i profesorom Arturom Henningom (Artur Hening) iz šleskog grada Bunzlau (danas Bolesławiec, u Poljskoj). Fabrika je nastavila uspešno da radi i nakon smrti Friedricha Kaestnera 1924. godine, i pod uticajem Artura Henninga i njegovog avangardnog dizajna, postala je jedna od najinovativnijih fabrika porcelana u Nemačkoj. Posle 1945. godine Henning je nastavio da vodi kompaniju koja je nacionalizovana nakon osnivanja Nemačke Demokratske Republike 1949. godine, i prvih nekoliko godina posao je ponovo išao dobro. Međutim, od 1960. godine prodaja se konstantno smanjivala. Konačno, fabrika `Kaestner` je morala da bude zatvorena 1971. godine – to je bila poslednja fabrika porcelana u oblasti Zwickau. Prodaju se bez držača za tanjire. (109/35-28/91-kp/882) /1/

PORZELLANFABRIK E. MÜHLENFELD - Mala Zwiebelmuster posuda (1881-1911) Dimenzije Prečnik: 12 cm Visina: 2,5 cm Težina: 120 g Sa donje strane dna glazura je zrakasto ispucala - vidljivo je na slikama. Žig na dnu: (Inicijali) M.P.M. (za Mühlenfeld Porzellan-Manufaktur) Kompaniju “Porzellanmanufaktur Mehlhorn” osnovali su 1869. godine Ludwig Mehlhorn (Ludvig Melhorn) i Eduard Julius Jäger Eduard julius Jeger). U početku, 30 radnika proizvodilo je servise za kafu i čaj, servise za doručak i restoransku keramiku uglavnom kopirajući Meissenov dekor `Zwiebelmuster` (Blue Onion, Plavi luk). Kako je takvo posuđe u to vreme bilo veoma popularno, posao je napredovao dobro, uglavnom na osnovu znanja tihog partnera Jägera. Nakon sve više nesuglasica sa Mehlhornom, Jäger je konačno odlučio da napusti kompaniju početkom 1881. godine. Mehlhorn je pokušao da nastavi sam, ali se posao brzo smanjivao i on je bio prinuđen da proda fabriku iste godine. Novi vlasnik, Eduard Mühlenfeld (Mulnfed), nakon nekoliko manjih modernizacija pogona nastavio je sa istim asortimanom proizvoda i na osnovu njegovih ideja i uticaja, povećala se i proizvodnja i kvalitet proizvoda fabrike koja se sada zvala „Porzellanfabrik E. Mühlenfeld“. 1911. godine fabriku je preuzeo Wilhelm Jäger i nov naziv je bio „Porzellanfabrik Wilhelm Jäger“. Pod njegovim rukovodstvom fabrika je polako rasla i 1913. godine zapošljavala je 95 radnika, povećavajući obim proizvodnje i kvalitet. Tokom narednih godina, fabrikom je upravljao Oscar Singer (Oskar Zinger), i 1937. godine zajedno sa Maxom Schillerom (Maks Šiler) postao vlasnik. Zajedno su fabrikom upravljali uspešno, i 1937. godine bilo je zaposleno oko 150 ljudi. Tokom rata kompanije je nastavila sa proizvodnjom, ali je prekinuta proizvodnja ukrašenih predmeta a glavna radna snaga su bile žene. Nakon rata i osnivanja Nemačke Demokratske Republike 1949. godine kompanija je naizgled ostala u privatnom vlasništvu, iako Oscar Singer uopšte nije bio prijatelj novog režima. 20. aprila 1958. godine Okružni sud je zaplenio imovinu fabrike i upravu preneo na poverenika, s obrazloženjem da je Singer bio uključen u sumnjive poslovne transakcije. Već u avgustu iste godine Oscar Singer je oslobođen optužbi i ceo proces je vraćen na početak. 1958. godine Deutsche Investitionsbank (Nemački investiciona banka) postavljena je za partnera kompanije, što je praktično značilo da je fabrika pod nadzorom države, i polako ali sigurno je posao vođen u pravcu spajanja sa „Eisenberger Porzellanfabrik F. A. Reinecke”, što je i reralizovano 1960. godine. Fabrika je zvanično i dalje ostala privatna, iako je uticaj države bio primetan. 1973. godine kompanija je u potpunosti nacionalizovana i sa nekoliko drugih uključena u državni koncern “V.E.B. Spezialkombinat Porzellan Eisenberg”, koji je postojao samo do 1976. godine, kada je bivši „Porzellanfabrik Wilhelm Jäger“ stavljena pod nadzor „V.E.B. Vereinigte Porzellanwerke Kahla“, koja je nastavila da koristi fabriku sve dok konačno nije zatvorena 1979. godine. Dekor “plavi luk”(blue onion, Zwiebelmuster ) prvobitno je nazivan “sijalica” . U Evropi prvi ga je upotrebio “Meissen Porzellan” u XVIII veku, ali je kopiran od strane drugih proizvođača još od XIX veka. Sličan dekor prvi su koristili kineski majstori slikanja na porcelanu. Najraniji primerci su plavo-beli porcelan sa dekorom oblika nara iz ranog perioda dinastije Ming. Kada je “Meissen Porzelan” počeo da kopira dekor, pošto je tada nar bio u Saksoniji nepoznata biljka, slikari su smislili hibride koji su više ličili na biljke poznate Evropljanima. Takozvani “luk” uopšte nije luk, već više liči na neku mešavinu breskve i nara, po uzoru na kineski original. Ceo motiv je genijalno zamišljeno grupisanje više cvetnih motiva sa stilizovanim božurima i lepim katama u centru, čije stabljike vetar povija oko bambusovog drveta. Pre kraja XVIII veka druge fabrike počele su da kopiraju Meissen-ov dekor, a u XIX veku gotovo sve evropske fabrike porcelana ponudile su svoju verziju ovog motiva. Dekor koji je Enoch Wedgwood počeo da koristi od 1870. godine čak je bio poznat pod nazivom “Meissen”. Prodaje se bez držača za tanjir. (108/11-26/85-kp/828)

K. KRIEGEL & Co, Prag - Velika okrugla činija (1837-1854) Dimenzije Prečnik: 31 cm Visina: 4,5 cm Težina: 950 g Tamna pukotina na dnu, vidljiva i sa naličja. Sitni tragovi pribora na dnu. Tamno-plava boja na rubu i rubnom dekoru na nekoliko mesta sitno oštećena. Sve je vidljivo na kolaž-slici. Žig na dnu, podglazurno utisnuto: Prag K & C (za K Kriegel & Co.) Fabrika „K Kriegel & Co.“ koristila je žig od 1837. godine, do, prema nekim autorima, 1854., a prema drugima do 1903. godine Fabriku, koja se smatra najstarijom češkom fabrikom keramike, i čiji su veoma kvalitetni i retki proizvodi među kolekcionarma poznati pod nazivom “Stari Prag”, osnovali su braća Karel i Václav Kunerla (Karel i Vaclav Kunerla), Josef Emanuel Hübel (Jozef Emanuel Hubel) i Josef Ignaz Lange (Jozef Ignac Lange). Ideja o osnivanju fabrike keramike postojala je još od 1791. godine, ali se izgradnja odužila zbog razumljivog straha stanovnika praške četvrti St. Peter od požara, jer su dimnjaci takvih fabrika visoko u vazduh izbacivali a vetar raznosio iskre, veoma opasne za tadašnje kuće sagrađene uglavnom od drveta. Konačno je fabrika počela sa radom 1795. godine, a krajem godine dobila je tzv. Privilegiju za područje Boemije i ostale k.u.k. države (kaiserliche und königliche, carske i kraljevske, dakle čitavu Austrougarsku monarhiju), uz obrazloženje da cilj fabrike nije samo bogaćenje njenih vlasnika, već i podrška osiromašenim ili neuspešnim fabrikantima i trgovcima, kao i njihovim udovicama i siročadi. Fabrika je mogla da isporučuje svoje proizvode na celoj teritorili carstva i da koristi u žigu grb sa dvoglavim carskim orlom. 1799. godine u upravi je braću Kunerla, koja su izašla iz posla, zamenio Grof Karl Clam-Martinitz (Karl Klam-Martinic) i fabrika je radila pod imenon „Hübel und Co.“ 1804. godine jedini vlasnik je postao grof Martinitz, koji je instalirao englesku mašinu za štampanje na keramici, prvu u nemačkom govornom području. 1810. godine prodao je kompaniju njenom prvobitnom vlasniku Josefu Emanuelu Hübelu. Nakon Hübelove smrti 1835. godine fabriku su zakupili Karl Ludwig Kriegel (Karl Ludvig Krigel) i Karl Wolf (Karl Volf). Pod nazivom „K. k. priv. Porzellan- u. Steingutfabrik von Kriegel & Co.“ (Carska i kraljevska privilegovana fabrika porcelana i keramike Kriegel & Co.) fabrika je počela sa proizvodnjom porcelana 1837. godine. Proizvodila je servise za ručavanje, kafu i čaj i ostali upotrebni porcelan. 1839. godine fabrika je imala zapažen nastup na II. Industrijskoj izložbi u Beču. Kada je 1841. godine zakup istekao, Kriegel ga nije obnovio već je umesto toga otklupio opremu fabrike i preselio je u nove prostorije. Zajedno sa novim partnerom, biznisenom Emanuelom Hofmannom (Emanuel Hofman) osnovao je kompaniju „K.Kriegel & Co.“ Budućnost fabrike u najvećoj meri je odredila Kriegelova odluka da 1845. godine angažuje tada 26-godišnjeg vajara Ernsta Poppa (Ernst Pop) kao glavnog dizajnera. Ernst Popp (1819-1883), sin nemačkog umetnika Avgusta Poppa (Avgust Pop), bio je student nemačkog vajara Ludwiga Schwanthallera (Ludvig Švantaler) na Minhenskoj Akademiji umetnosti. 1845. godine preselio se u Prag i zaposlio u fabrici „Kriegel & Co.“ 1851. godine postao je učitelj vajanja u „Tehničkoj školi za podršku češkoj industriji.” I pored toga što mu je maternji jezik bio nemački, toliko je savladao češki jezik da je sa učenicima komunicirao isključivo na njihovom maternjem jeziku. Među njegovim učenicima su mnogi kasnije poznati češki vajari i arhitekte, a među njima posebno mesto zauzima njegov sin Antonin Popp (Antonin Pop, 1850-1915), čije bronzane skulpture krase stubove mosta Svatopluka Čecha (ili samo Čechův most) u Pragu, na Vlatavi. Ernst Popp je najviše uspeha imao u oblastima malih skulptura i reljefa. Zajedno sa Schwanthallerom radio je na skulpturama za fasadu Mihenskog nacionalnog muzeja. Za fabriku „Kriegl & Co“ Popp je dizajnirao mnoge izvanedne figure, biste i druge predmete. Uglavnom zahvaljujući njegovom radu, praška fabrika porcelana je uspela da se probije do evropske elite, a figuralni porcelan postao jedna od najvažnijih proizvodnih linija fabrike. Unutar Austro-Ugarske monarhije, postala je dostojan konkurent tada već čuvenoj „K. k. priv. Porzellanmanufaktur Wien“ iz Augartena. Krajem XIX eka porcelan više nije bio tako popularan i proizvodnja je bila sve manje isplativa. 1894. godine pojavile su se ideje da fabriku treba likvidirati. Još jedan pokušaj održanja proizvodnje u Pragu bio je preseljenje proizvodnje u Prag-Radlice gde je kompanija „Kiovský i Trinks“ proizvodila porcelanske, keramičke i šamotne predmete. Kompanija je pokušala da obnovi proizvodnji program koji je zamro, ali bez mnogo uspeha. Posle tri godine, u kojima je fabrika je više puta prodavana i menjala vlasnike, konačno je zatvorena 1810. godine a zemljište i fabričke zgrade prodate su na licitaciji. Prodaje se bez držača za tanjir. (115/48-35/112-kp/1187)