Dve stare soljice za kafu,24 karatna pozlata,solčjice u odlicnom stanju.

Exlusivna Šoljica za kafu, vrhunski porcelan, Šolja je od porcelana ukrašena bogatim ornamentima od Zlata. Šolje visina 4 cm, prečnik 7,5 cm, Bez oštećenja. Stanje kao na slikama. Lična kupovina u centru BG-a, ili posle uplate šaljem kurirskim službama.

Exlusiv šolja za kafu. Vrhunski porcelan France. Šolja je izuzetno lepo i bogato dekorisane cvetnim ornamentima i POZLATOM. šolja - prečnik 7,5 cm , visina 4,5 cm Bez oštećenja. Stanje kao na slici. Lična kupovina u centru BG-a, ili posle uplate šaljem kurirskom službom. Ako se šalje pakujem u sunđer i stiropor, maksimalno zaštićeno i sigurno

Exlusivna šolja za kafu. Vrhunski, čuveni nemački porcelan Winterling. Šolja je od porcelana sa izuzetno lepo i bogato dekorisana cvetnim ornamentima i Ornamentima u Pozlati. šolja - prečnik 6,5 cm , visina 5,5 cm Bez oštećenja, stoji kao ukras u vitrini. Stanje vidite na slici Lična kupovina u centru BG-a, ili posle uplate šaljem kurirskom službom. Ako se šalje pakujem u sunđer i stiropor, maksimalno zaštićeno i sigurno

KOLEKCIONARSKA šoljica za kafu - Art Nouveau - Jugendstil - Bečka Secesija. Od belog Porcelana oslikana sa Sedefnom glazurom u Roze boje, sa Pozlatom. Visina 4,5 cm, prečnik 4,5 cm Bez oštećenja. Ponegde skinuta pozlata. Stanje vidite na slikama Lična preuzimanje u centru BG-a, ili posle uplate šaljem kurirskim službama. Ako se šalje pakujem u sunđer i stiropor, maksimalno zaštićeno i sigurno

Prodajem stari kutiju za kafu Droga Portorož. U stanju sa slika.

Šolja za čaj ili belu kafu. Kvalitetan Nemaki porculan firme SCHERZER - Bavaria Veoma lepog dizajna od tankog porcelana šolja prečnik 7 cm, visina 7 cm Bez oštećenja, stajala kao ukras u vitrini. Lično preuzimanje u centru BG-a, ili posle uplate šaljem kurirskom službom. Ako se šalje pakujem u sunđer i stiropor, maksimalno zaštićeno i sigurno.

Stanje: Novo Bоја: Druga boja

Stare soljice. Za kafu-caj. Sa vocem na slikama. Ocuvane. Tanak porcelan. Precnik tacne 14,5 cm precnik soljice 9 cm visina 5,5 cm. Sesta soljica gratis sa tacnom zbog malog ostecenja.

Vintidž 2 šolje-čaše za kafu, čaj, tople i hladne napitke. Kombinacija staklo i plastika. Visina 9 cm, prečnik 7 cm. Stanje vidite na slikama. Lična kupovina u centru BG-a, ili posle uplate šaljem kurirskom službom.

Stanje: Novo Bоја: Druga boja Dostava: Plaćena dostava

RIGA, SSSR - Zlatom oslikan dezertni tanjir (1967-1991) Listovi, i, naročito, bobice listova su reljefno oslikani zlatom. U vreme svog vrhunca, u 1970-tim i 1980-im godinama, „Rīgas porcelāna rūpnīcas“ (Riška fabrika porcelana) proizvodila je i unikatne predmete po narudžbini državnih institucija, a za pozlaćenje koristilo se pravo zlato. Fabrika ga je dobijala od „Fabrike lakova i boja Dulevo”, koja je jedina u čitavom Sovjetskom savezu proizvodila 10% rastvor zlata, a njegov sastav je bio državna tajna. Dimenzije Prečnik: 17,5 cm Visina: 2 cm Težina: 180 g Prvi žig na dnu: СССР (Rotirani Inicijal) K (za rus. “Kachestvo” = kvalitet, sve unutar petougaonog štita) Državni znak kvaliteta SSSR-a, koristio se od 1967. do 1991. godine. Drugi žig na dnu: (Inicijali) RPR (za „Rīgas porcelāna rūpnīcas“, ispod crteža vaze i stilizovanog plamena) „Rīgas porcelāna rūpnīcas“ koristila je žig između 1970. i 1990. godine, u crvenoj boji na predmetima prvog kvaliteta. Državni znak kvaliteta SSSR-a (rus: Государственный знак качества CССР) bio je zvanični sovjetski znak za sertifikaciju kvaliteta ustanovljen 1967. godine. Korišćen je za obeležavanje potrošačke, proizvodne i tehničke robe da bi se potvrdilo da ispunjava standarde kvaliteta i, uopšte, da bi se povećala efektivnost proizvodnog sistema u SSSR-u. Pravo korišćenja znaka dato je preduzećima u zakup na 2–3 godine na osnovu pregleda robe od strane Državne atestacione komisije (rus. Государственная Атестационная Комиссия) koja je potvrđivala da je roba „viših kategorija kvaliteta“, tj. Da u potpunosti zadovoljava sovjetske državne kao i međunarodne standarde i da njen kvalitet `ispunjava ili prevazilazi kvalitet najboljih međunarodnih analoga`. Dobijanje znaka omogućilo je preduzećima da povećaju cenu robe koju kontroliše država za deset odsto. Kada je znak uveden, to je zaista sugerisalo visok kvalitet robe, ali je nakon nekog vremena dosta sovjetske robe sertifikovano za znak dok je njihov kvalitet često ostajao ispod očekivanja kupaca. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, znak je prestao da se koristi i ruska vlada je 1991. godine uvela svoj znak za sertifikaciju kvaliteta, poznat kao znak Rostest (ili R oznaka). „Rīgas porcelāna un fajansa rūpnīca“ (Riška fabrika porcelana i fajansa) nastala je 1963. godine spajanjem dve velike fabrike porcelana s dugom tradicijom. Prvu fabriku fajanska i porcelana u Rigi (tada Rusko Carstvo, danas glavni grad Litvanije): „ Завод С.Т.Кузнецова“, osnovao je 1841, godine Terentij Kuznjecov (Терентий Кузнецов), osnivač ruske “imperije porcelana”. Posle njegove smrti 1864. godine upravu fabrikom je preuzeo njegov sin, Matvej Sidorovič Kuznjecov (Матвей Сидорович Кузнецов). Za vreme I Svetskog rata, kada se linija fronta približavala Rigi, fabrika je evakuisana u Rusiju. Proizvodnja je ponovo pokrenuta 1920. godine, a fabrika je registrovana pod imenom „M.S. Kuzņecovs porcelāna, fajansa un māla izstrādājumu fabrika“ (Fabrika porcelana, fajansa i posuđa M.S. Kuznjecov). 1940. godine, posle okupacije Litvanije, fabrika je nacionalizovana pod imenom „Sarkanā Zvaigzne“ (Crvena zvezda), a od septembra kao „Rīgas keramikas fabrika“ (Riška fabrika keramike). 1946. godine naziv je promenjen u „Rīgas porcelāna un fajansa fabrika“ (Riška fabrika porcelana i fajansa). Drugu fabriku u Rigi osnovao je 1886. godine nemački preduzetnik Jakob Karl Jessen (Jakob Karl Jesen). Od samog početka fabrika se specijalizovala za proizvodnju visokokvalitetnog porcelanskog posuđa i nagrađivana je na mnogim izložbama. Proizvodi fabrike postali su veoma traženi širom Ruske imperije, poručivali su ih najbolji ruski restorani u Moskvi i Sankt Peterburgu, a izvoz je rastao, čak do Persije (današnji Iran). 1908. godine veliki požar u fabrici potpuno je zaustavio proizvodnju. Obnova glavne zgrade i peći trajala je godinu dana. 1915. godine, kako se linija fronta približavala, fabrika je evakuisana u Ukrajinu. Vratila se na svoju lokciju 1933. godine i obnovila proizvodnju. 1939. godine je zatvorena zbog repatrijacije Nemaca – i vlasnika i radnika. Obnovila je proizvodnju 1940. godine, kao `Rīgas porcelāna fabrika` (Riška fabrika porcelana). Obe fabrike su se po završetku rata našle u teškoj situaciji: uništenih proizvodnih pogona, otežanog snabdevanja sirovinama a najviše zbog nedostatka kvalifikovanih radnika. Pored nekadašnjih radnika koji su uspeli da se vrate u fabriku, veliki broj stručnjaka došao je i iz drugih krajeva Sovjetskog saveza. Pogoni su postepeno obnavljani i modernizovani, otvorena je fabrička stručna škola za oslikavanje porcelana, a stručnjaci su dolazili i iz Riške umetničke škole i Državne akademije umetnosti. Kvalitet, tehnički i umetnički, brzo je rastao i porcelan iz Rige postajao veoma cenjen, rado kupovan u čitavom SSSR-u a vremenom i uspešno izvožen. Uspeh je potvrdila i srebrna medalja na Svetskoj industrijskoj izložbi u Briselu (Exposition Universelle et Internationale de Bruxelles) 1958. godine. 1963. godine dve fabrike su spojene u zajedničko preduzeće „Rīgas porcelāna un fajansa rūpnīca“ (Riška fabrika porcelana i fajansa). Bivša fabrika Kuznjecov postala je 1. Distrikt novog preduzeća i proizvodila je uglavnom servise za čaj i ručavanje i nešto servisa za kafu. Bivša Fabrika Jessen postala je 2. Distrikt specijalizovan za izradu luksuznijeg porcelana: servisa za kafu, porcelana tankih zidova, raznih garnitura i suvenirskih predmeta. Proizvodnja je modernizovana, a u 1960-im godinama asortiman se stalno dopunjavao novim dizajnima umetnika stasalih u samoj fabrici. Nije bilo slučajno da su naučnoistraživački instituti SSSR-a isprobavali različite tehnološke inovacije direktno u Rigi. Narudžbe za izvoz stigle su iz Avganistana, Libana, Mongolije, Finske, Švedske i drugih zemalja. Tako visok rejting riški majstori porcelana stekli su zahvaljujući veštinama proizvodnje nasleđivanih s generacije na generaciju i očuvanim tajnama tehnologije. Nakon prestanka proizvodnje posuđa od fajansa 1968. godine, naziv kompanije se ponovo promenio – sada je to bila „Rīgas porcelāna rūpnīcas“ (Riška fabrika porcelana). U vreme kada je 70-ih i 80-ih godina fabrika bila na vrhuncu, godišnje se proizvodilo oko 36 miliona komada porcelanskih predmeta, a svaki dan su jedan ili čak dva železnička vagona sa gotovim proizvodima otpremana kroz fabričke kapije u sve delove SSSR-a. Nakon obnavljanja nezavisnosti Letonije i gubitka ogromnog tržišta SSSR-a, 1. Distrikt (bivša fabrika Kuznjecov) postala je 1991. godine akcionrsko društvo. Međutim, u haosu divljeg kapitalizma 90-ih, kompanija je zapala u finansijske teškoće i, kao i mnoge letonske kompanije u to vreme, bankrotirala je 1997. Tokom 2013. i 2014. godine srušeni su sve istorijske fabričke zgrade, osim dimnjaka. 2016. godine na tom metu izgrađen je tržno-zabavni centar. 1991. godine litvansko-švajcarsko zajedničko reduzeće SIA „Latvpotik” počelo je sa radom u istorijskoj zgradi 2. Distrikta (bivša fabrika Jessen). 1996. godine osnovano je novo preduzeće SIA “Jesens porcelāns” i obnovilo naziv brenda „Jesens 1886 Rīga”. Međutim, napravljeno je svega nekoliko serija šolja i šoljica, i drugih malih proizvoda od porcelana, pre nego što je kompanija bakrotirala 2003. godine. Zahvaljujući naporima grupe entuzijasta i Gradskog veća Rige, zbirka jedinstvenih eksponata obe fabrike je sačuvana i poslužila je kao osnova za formiranje Muzeja porcelana u Rigi 2001. godine. /1/ (123/15-46/150-kp/1436)

BARANOVKA, SSSR - Velika tacna za šoljicu `Malva` `Malva` je latinsko ime za biljku slez. Dimenzije Prečnik: 19,5 cm Visina: 3 cm Težina: 340 g Crna tačka nepoznatog porekla na dnu tacne. Nekoliko bledo tamnijih mesta u unutrašnjosti. Crvena boja je zagrebana na par mesta. Žig na dnu: (Inicijal) Б (za „Baranovka“, pored crteža jele na obali reke) „Baranovsku fabriku porcelana“ (укр. Баранівський фарфоровий завод) osnovali su Francuzi, braća Mihail i Francis Mezer (Михаил и Франциск Мезеры) na periferiji ukrajinskog grada Baranovke, u Žitomirskoj oblasti 1802. godine. Koristili je kaolin iz nalazišta otkrivenog na obalama reke Sluč, u blizini grada. Međutim, ubrzo je otkriveno da u obližnjem gradu Butirin postoje nalazišta iznenađujuće čiste gline, čiji kvalitet može da se takmiči sa češkim i saksonskim kaolinom. Njenom upotrebom, proizvedena roba - posuđe u jedinstvenom stilu jarkih boja - dostigla je najviši kvalitet. 1825. godine, ruski car Aleksandar I, dobivši na poklon nekoliko proizvoda iz ove fabrike, dao je dozvolu za korišćenje državnog grba u žigu fabrike - to je bila najviša ocena rada u to vreme. Do 1845. preduzeće je steklo reputaciju najboljeg u ovoj oblasti. Njegove vaze, garniture, setovi za dezert pokazali su odličan kvalitet i bili su poznati po virtuoznom oslikavanju. Međutim, do sredine XIX veka, kada su potomci braće Mezer dali fabriku u zakup, kvalitet proizvoda je opao, što je dovelo do smanjenja proizvodnje i obima prodaje, smanjenja broja zaposlenih na svega 16 i propadanja preduzeća. U tom periodu carska kuća je zabranila stavljanje žiga na proizvode fabrike. Period opadanja završen je požarom koji je 1895. godine skoro u potpunosti uništio zgrade i opremu preduzeća. Iste godine trgovac iz Odese P. N. Gripari (П. Н. Грипари) je kupio kompaniju i udahnuo joj novi život. Da bi moderne tehnologije i iskustvo stranih majstora uneo u proizvodnju, poslao je svog sina Petra u Francusku na školovanje, u Limož u jednu od najprosperitetnijih i najpoznatijih fabrika porcelana, a istovremeno je odande doveo nekoliko talentovanih stručnjaka i umetnika. Modernizacija proizvodnje omogućila je fabrici da vrati nekadašnju slavu i čak uspešno učestvuje na nekoliko međunarodnih izložbi - u Veneciji, Rimu, Barseloni, Londonu. Proizvodi fabrike ponovo su postali cenjeni na carskom dvoru. 1917. godine, uoči Revolucije u Rusiji, Gripari je emigrirao, ponevši sa sobom ne samo svoju porodicu i nakit, već i svu opremu i fabričke kalupe, kao i većinu gotovih proizvoda. 1920. prazna i beživotna fabrika je nacionalizovana, ali je brzo onovljena i pušten u rad. Tokom godina sovjetske vlasti, koncept proizvodnje umetničkog porcelana se promenio - dobio je propagandnu svrhu. Obavezni dekori porcelana postali su petokraka zvezda, srp i čekić, crveni baneri i drugi tipični sovjetski atributi i simboli. Prvi servis sa elementima revolucionarne tematike proizveden je u Ukrajini u fabrici porcelana Baranovka 1922. godine pod rukovodstvom samoukog majstora Musija Romanjuka. Predstavljen je kao poklon Lenjinu, a od 1928. godine fabrika nosi i njegovo ime (Барановский завод имени В. И. Ленина). U borbama tokom II Svetskog rata i za vreme nemačke okupacije fabrika porcelana je oštećena, ali je po završetku rata obnovljena, u skladu sa četvrtim petogodišnjim planom restauracije i razvoja nacionalne privrede SSSR-a. Od početka 1978. godine fabrika je bila jedno od najvećih i najmodernijih preduzeća industrije porcelana i fajansa na teritoriji Ukrajinske SSR. Svi proizvodni procesi su bili mehanizovani, glavni proizvodi su bili porcelan (pre svega pribori za čaj, kafu i drugi stoni pribor), izrađivali su se i figurice i drugi umetnički proizvodi. Proizvodi fabrike su se izvozili, umetnički proizvodi nekoliko majstora fabrike su izlagani na međunarodnim izložbama. Nakon proglašenja nezavisnosti Ukrajine, državni pogon je transformisan u društvo sa ograničenom odgovornošću. Međutim, lep, ali skup evropski porcelan se masovno uvozio u Ukrajinu, s jedne strane, a s druge strane i relativno jeftin kineski porcelan. Fabrika nije mogla da izdrži konkurenciju na tržištu ispunjenom neobičnim i originalnim stranim proizvodima. U junu 2006. godine fabrika je bila prinuđena da smanji proizvodnju, pošto je korišćenje tri od pet peći postalo neisplativo nakon povećanja cena energenata. Ipak, 2006. godine fabrika je proizvela preko 20% svih proizvoda od porcelana proizvedenih u Ukrajini. 2007. godine fabriku je preuzeo češki proizvođač porcelana „Manufaktura Pirkenhammer“. Zbog povećanja uvoza gotovih porcelanskih proizvoda kao i ekonomske krize koja je počela 2008. godine proizvodnja je potpuno zaustavljena 2009. godine, posle čega je počela prodaja proizvodne opreme. U maju 2012. godine Penzijski fond Ukrajine podneo je tužbu protiv fabrike zbog nagomilanog duga. U toku sudskog postupka utvrđeno je da je sva imovina fabrike prodata privatnim advokatskim kancelarijama, koje su potom preregistrovale imovinu preduzeća na različita treća lica. 2013. godine, odlukom privrednog suda Žitomirske oblasti, proglašen je konačni bankrot fabrike. Prodaje se bez držača za tanjir. (118/4-39/124-kp/1185)