Stanje: Odlično - Skoro kao novo Naslov: Ožiljci slatkog raja - priča o Dženis Džoplin Autor: Alis Ekols Izdavač: Red box mek povez, latinica, 20 cm 455 str. 470 g. _____ Dženis Džoplin bila je “nebeska raketa” šezdesetih, žena koja je uspela da se ubaci u klub roka rezervisan isključivo za dečake i izađe iz klišea nežnih, dobrih devojaka posleratne Amerike. Sa njenim neverovatnim zidom-od-zvuka vokalom, Džoplin je bila glas jedne generacije, a kada je u oktobru 1970. umrla od prevelike doze droge, snovi te generacije su se srušili i izgoreli s njom. Alis Ekols ide dalje od granica legendarne Džoplin – vrele mame sopstvenih izuma – i dalje od porodičnog portreta sjebane zvezde, žrtve jednog vremena koje je simbolizovala, da bi sagledala same korene Dženisine muzike i istražila eksperiment opasnog življenja njene generacije. OŽILJCI SLATKOG RAJA, duboko potresna biografija jedne od najtalentovanijih i najnapaćenijih američkih zvezda, takođe je i jasna i pronicljiva kulturna istorija jednog razdoblja koje je promenilo svet za sve nas. O vremenu pre i posle Dženis Džoplin pričaće Pera Janjatović i Moma Rajin. Program vodi novinar Toma Grujić.

57591) MOJA AUTOBIOGRAFIJA , Aleks Ferguson , Albion books Beograd 2016 , Autobiografija najpoznatijeg i najuspešnijeg fudbalskog menadžera na svetu, ser Aleksa Fergusona. Knjiga zbog koje su u Velikoj Britaniji ljubitelji najvažnije sporedne stvari na svetu cele noći čekali u redovima, dok su na Tajlandu provalili zaštitnu ogradu, u Južnoj Africi demolirali radnju, a u Americi umalo da dođe do sukoba sa policijom. Popularni Škot je i na literarnom polju ostvario veliki uspeh, knjiga je u prvih nedelju dana od izlaska prodata u više od 115.000 primeraka, čime je postavio rekord za najprodavaniju knjigu publicistike, nadmašivši i memoare bivšeg premijera Tonija Blera, kao i jednog od svojih bivših igrača, Dejvida Bekama. Odnos sa Bekamom, kao i pojašnjenje incidenta iz svlačionice kada ga je Fergi gađao kopačkom, upravo predstavlja jednu od najintrigantnijih priča ove autobiografije. Sam Ferguson je za knjigu, za koju su ostrvski mediji unapred najavili da će prodrmati fudbalski svet, rekao `Moja autobiografija je knjiga o fudbalu, a ne samo tornado vesti`. Ova fudbalska knjiga govori o tome kako je tokom svoje karijere u Mančester junajtedu, duge 26 godina tokom koje je osvojio 13 titula, dve Lige šampiona, kup kupova, 9 domaćih kupova, 10 superkupova i 2 titule svetskog prvaka, jedan problematičan klub pretvorio u svetski poznat brend. Naravno, nezaobilazne su i priče o odnosu sa Roj Kinom, Rafom Benitezom, Arsenom Vengerom, sudijama, medijima. Takođe, nikako nije mogao izbeći Vejna Runija, Erika Kantonu, Rio Ferdinanda, Kristijana Ronalda, pa i, kako kaže, beskompromisnog Nemanju Vidića, kao i priču o tome kako je svoje igrače kritikovao i motivisao. tvrd povez , format 15,5 x 24 cm , zaštitni omot, ilustrovano, latinica, 449 strana, posveta na naslovnoj strani

OŠTEĆENJA NA IVICAMA KORICA UNUTRAŠNJOST VRLO DOBRA LEMMY -MOTORHEAD Groznica bele linije: autobiografija - Dženis Garza Izdavač: IPC Media Godina izdanja: 2016 Broj strana: 255 Format: 24 cm Povez: Broširani Lišen svake sklonosti kapitulaciji, Lemi Kilmister, najbeskompromisnija i naživopisnija rokenrol ikona, rekapitulira u ovoj autobiografiji svoj – po sopstvenim rečima – nadasve zabavni život, kao i dugovečnu, doslednu i uspešnu karijeru muzičara i šoumena. Bez imalo uzdržavanja, frontmen Motörheada u anegdotskom stilu iznosi pojedinosti o svemu onome što rokenrol sa sobom nosi – o seksu, drogama, slavi, životu na drumu, avanturizmu kreativnosti – pružajući čitaocu na uvid i svoja životna uverenja, poglede na politiku i društvena pitanja, putopisna zapažanja, portrete savremenika, dečačke nestašluke… Kao neko ko je iz prve ruke iskusio rađanje rokenrola, prisustvovao ranim nastupima Bitlsa u čuvenom liverpulskom klubu „Kavern”, radio kao Hendriksov roudi i podučavao Sida Višiza sviranju bas gitare, Lemi, sagledavajući svoj život i stvaralaštvo, piše svojevrsnu istoriju rok muzike iz svog privilegovanog ugla – ugla ličnosti u kojoj se rokenrol raskošno i trijumfalno otelotvorio. Ovo dopunjeno izdanje obogaćeno je prilozima koji dokumentuju i pozne godine Lemijevog privatnog i scenskog života, sa predgovorom Larsa Ulriha, bubnjara kultnog sastava Metallica i Lemijevog dugogodišnjeg obožavaoca i prijatelja.

DEJAN STANKOVIĆ monografija , Mirko Vrbica , Beograd 2010 , Monografija kapitena reprezentacije Srbije Dejana Stankovića predstavlja hronologiju jedne izuzetno bogate i uspešne karijere. Od dana kada je kao klinac početkom devedesetih zakucao na vrata jednoga kluba do sjaja u Zvezdi, krune u večnom gradu i kasnije u Milanu, odnosno svih važnih trenutaka u privatnom životu i dresu „ tri” reprezentacije „ Jugoslavije, SiCG, Srbije” , Dejan Stanković godinama ruši mnoge rekorde i svojim igrama i ponašanjem postaje uzor onima koji sanjaju njegov put. Pričom u prvom licu, kapetan leta za Južnu Afriku, upoznaje javnost sa svim iskušenjima koja daju pečat raznim poglavljima njegove karijere. Ono što knjigu čini posebnom je činjenica da nešto slično, uz dužno poštovanje, na ovim prostorima niko nije uradio. Luksuzno spakovana i opremljena, obogaćena sa mnoštvom atraktivnih i dinamičnih fotografija, ova monografija je posebna i zbog sadržaja, jer pored Dejanove priče, i drugi pričaju o njemu. Bivši i sadašnji treneri, saigrači, ljudi bez kojih Dejan Stanković ne bi postao ikona srpskog, italijanskog i svetskog fudbala. Imena, izjave i priče Moratija, Murinja, Kranjotija, Antića, Eriksona, Mančinija, Ljupka i Vladimira Petrovića, Ibrahimovića, Mihajlovića, Zanetija, Mijatovića, Vidića, Kivua, Materacija, Totija, Maldinija, Nedveda, Neste, Bokšića, Figa, Cezara i mnogih drugih, čine ovu knjigu posebnom i jedinstvenom. tvrd povez, format 23,5 x 30 cm , bogato ilustrovano, latinica, 333 strane knjiga ima pečat sportskog društva

Stanje: Kao novo - Nekorišćeno Naslov: Blistavo i strašno : Drugi deo Autor: Bekim Fehmiu Izdavač: Samizdat B92 Mek povez, latinica, 22 cm, 560 str. _____ Druga knjiga memoara govori o njegovoj uspešnoj glumačkoj karijeri u bivšoj Jugoslaviji i svetu, njegovom glumačkom razvoju i internacionalnoj karijeri i njegovom doživljaju raspada Jugoslavije. U nastavku memoara Bekim Fehmiu pisao je o vremenima kada je igrao čitav niz uloga koje su promenile istoriju naše kinematografije i ostavile zapažen trag i u svetskim umetničkim tokovima. On govori i o svojim prvim koracima u pozorištu u Prištini, u beogradskoj pozorišnoj akademiji, zatim o JDP-u, Ateljeu 212, Kino klubu Beograd, radu sa rediteljem Aleksandrom Petrovićem, o prvom ugovoru sa Dinom de Laurentisom (dobitnikom`Oskara` za životno delo), o filmu `Deps`, u produkciji Branka Lustiga, koji je takođe dobio `Oskara` kao producent filma `Gladijator`. Njegove uloge u `Specijalnom vaspitanju`, `Skupljačima perja`, `Odiseju`, `Avanturistima`, `Roju`, `Putu`, `Toplim godinama`, `Dezerteru` ostale su upamćene kao glumačka remek-dela. U ovoj knjizi on piše o saradnji sa svetskim filmskim veličinama kao što su Džon Hjuston, Olivija de Hevilend, Brižit Bardo, Ava Gardner, Robert Šou, Šarl Aznavur, Irena Papas, Klaudija Kardinale, Kendis Bergen, Širli Meklejn... Glumio je na albanskom, srpsko-hrvatskom, makedonskom, romskom, turskom, španskom, engleskom, francuskom i italijanskom jeziku. Od 1987. godine, od kada je demonstrativno napustio predstavu JDP-a `Madam Kolontajn` Anjete Plejel, u kojoj je igrao istovremeno dve uloge - Lenjina i Staljina - oprostio se javno sa umetničkom delatnošću u bivšoj Jugoslaviji. O drugom delu biografije on objašnjava i svoje razloge za to - povod za napuštanje predstave bila je neorganizovanost predstave, a sve se to dešava u vreme širenja propagande i antialbanske mržnje. Tada je izjavio da se zbog toga oseća raspolućeno, kao Hamlet, da se oseća kao `Na rubu pameti` Miroslava Krleže, kao iz pesme Dušana Vasiljeva `čovek peva posle rata`, koji kaže:`... o dajte meni samo još šaku zraka i malo bele jutarnje rose, ostalo vam na čast...` Drugi deo memoara posvećen je i njegovim sestrama, braći i sinovima Uliksu i Hedonu i suprugi Branki Petrić. Autobiografije `Blistavo i strašno` prenose atmosferu jednog prošlog vremena, upečatljivo, sa mirisima i bojama… Uticaj rada na filmu je primetan, sve je u slikama, slike se vraćaju autoru, on ih zapisuje, a sećanja se `zumiraju` - od totala do najsitnijeg detalja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo ostecen, sve ostalo uredno! Istinita, burna priča o Edit Pjaf, pariskoj skitnici koja je zabavljala Francusku i svet svojim pesmama, svojim ljubavima, svojim skandalima, samoj sebi. Napisala Simon Beto, polusestra Edit Pjaf i doživotni partner u nestašluku kada su pevale za napojnice na ulicama, trgovima, kafićima i vojnim kampovima, dok su živele u nizu jeftinih, bednih hotela tokom Pjafovih ranih godina. Edit Pijaf (franc. Édith Piaf, 19. decembra 1915 — 10. (zvanično 11) oktobra 1963) francuska je čuvena pevačica šansona i nacionalna muzička ikona.[1] Njena muzika je često povezana sa njenim tragičnim životom a izvodila je uglavnom balade koje su je i proslavile.[2] Njene najpoznatije pesme su „La Vie en rose“ (1946), „Hymne à l`amour“ (1949), „Milord“ (1959), „Non, je ne regrette rien“ (1960). Njena pesma Hymne à l`amour postala je inspiracija za film Toutes ces belles promesses francuskog režisera Jean-Paul Civeyrac. Pesma Hymne à l`amour se takođe može u vidu odrade naći na albumu Songs To No One 1991-1992 izviđača Džef Barklija i Gari Lukasa. Detinjstvo Uprkos bezbrojnim objavljivanim biografijama, mnoge činjenice i događaji Editinog života su još uvek obavijeni velom misterije.[3] Rođena je pod punim imenom Edit Đovana Gasion (franc. Édith Giovanna Gassion) u Belevilu u Parizu,[4] u imigracionom odeljenju kako je kasnije saznao i objavio Danijel Penak. Nazvana je Edit po pogubljenoj engleskoj sestri Edit Kavel, a prezime Pijaf, što na francuskom znači vrabac, dobila je zahvaljujući nadimku 20 godina kasnije).[5][6] Njena majka, Aneta Đovana Majar (1898—1945), bila je Italijanka, tada sedamnaestogodišnja devojka, poreklom iz Livorna, radila je pevačica u kafeu pod pseudonimom Line Marsa, a od nje je Edit uzela srednje ime Đovana.[7][8][2]‍:5[9] Otac, Luj Alfons Gasijon (1881—1944), bio je ulični akrobat i pozorišni izvođač. Mala Edit je najpre bila ostavljena nakratko kod bake sa majčine strane. Kasnije, Editin otac dolazi i odvodi je kod njegove majke koja je vodila bordel u Normandiji,[10] i onda se prijavljuje u francusku vojsku (1916). Tada je Edit bila u kontaktu sa prostitutkama i najrazličitijim ljudima koji su uticali na njenu ličnost i promenili su njen način viđenja života. Od svoje treće do sedme godine života Edit je bila slepa. Po jednoj od legendi, Edit je opet progledala kada je jedna od babinih prostitutki otišla na hodočašće do sada već kanonizovane svetice Terez de Lisije. Godine 1929. pridružila se ocu u njegovim uličnim akrobacijama. Kasnije je iznajmila sobu u hotelu Klermon i odvojila se od njega, idući svojim putem kao ulična pevačica u Parizu. Imala je oko 16 godina kada se zaljubila u dostavljača Luj Dipona, sa kojim je dobila dete, malu devojčicu po imenu Marsela. Marsela je ubrzo umrla od meningitisa. Venčanje roditelja Luj Gasion, otac Edit Pijaf, pridružio se 89.oj pešadiji ,11 août 1914. godine koja se nalazila u Sansu. Kapetan mu je dozvolio trodnevno odsustvo kako bi se venčao. Venčanje je bilo 4 septembra 1914. godine, sa Anetom Mailard. Izveštaj o venčanju koji se čuva u opštinskim arhivima govori o tome da se ceremonija održala u 10 sati i 30 minuta dok su bitke Prvog svetskog rata besnele na istoku Francuske. Matičar toga dana bio je Dupšez, pomoćnik senatora gradonačelnika Sens-a, od 1872. do 1879. godine. Zbog prisustva u Sensu, Editin otac nastavlja vojnu službu a porodica ostaje u tom gradu zbog njega.[11] Pevačka karijera Godine 1935, Edit otkriva vlasnik noćnog kluba Luj Leple (Louis Leplée), čiji su klub posećivali slojevi kako niže tako i više klase. On ju je forsirao da peva uprkos njenim nervozama i tremama. Njena visina (142 cm) inspirisala ga je da je nazove imenom koji će je pratiti celog života i biti njeno umetničko ime: Mali vrabac (La Môme Piaf). Njena prva ploča pojavila se iste godine. Nedugo zatim, Leple je ubijen a Edit optužuju da je bila saučesnik u njegovom ubistvu, ali je oslobođena optužbe. Pevačica kabarea U jesen 1935. godine, Edit Pijaf je otkrivena na uglu avenije Mak-Mahon i ulice Troion od strane Luisa Leple, menadžera kabarea Le Gerny`s, koja se nalazi u aveniji Jelisejska polja . e Leple postaje njen mentor i staratelj i koji, angažovanjem u kabareu, bira umetničko ime `Edit Pijaf` (kao `vrabac`). Edit je radila svake večeri i imala je smeštaj. Prvo veče niko nije verovao da će jedna stidljiva devojka osvojiti ceo kabare. Jedne večeri upoznaje poznatog pevača Kanetia koji joj predlaže da joj pomogne oko karijere. 1936. Edit snima svou prvu pesmu Les Mômes de la cloche.[12] Pesma je toliko bila popularna da je bila na svim top listama skoro šest meseci. Godine 1940, Žan Kokto piše uspešan komad Le Bel Indifférent u kome Edit glumi. Sprijateljila sa poznatim ljudima, kao što je glumac Moris Ševalje i pesnik Žak Boržea. Sama je pisala tekstove za većinu svojih pesama, i udružuje se sa kompozitorima zbog melodija. Njena pesma koja joj postaje zaštitni znak, `La Vie en rose` pisana je usred nemačke okupacije Pariza tokom Drugog svetskog rata. U to vreme, ona je postajala sve uspešnija. Pevajući za visoke nemačke oficire u par klubova, Edit je zaradila pravo da se slika sa francuskim ratnim zarobljenicima, pod izgovorom da bi im digla moral. Kada bi te slike došle u posed zatvorenicima, oni bi isecali svoje likove na fotografiji, i koristili ih da naprave lažne dokumente za beg iz zatvora. Danas, Editina povezanost sa Francuskim pokretom otpora je poznata i mnogi joj i danas duguju živote. Posle rata putovala je na turneje po Evropi i Americi (južnoj i severnoj), gde je postala internacionalno poznata ličnost. Njena popularnost u SAD je bila tolika da se pojavila osam puta u emisiji Šou Ed Salivana i dva puta u Karnegi holu (1956 i 1957). Pomogla je usponu karijere Šarla Aznavura, vodeći ga na turneju sa njom po Francuskoj i SAD. Velika ljubav Edit Pijaf, bokser Marsel Serdan, poginuo je 1949. u avionskoj nesreći. Pijaf se udavala dva puta. Njen prvi muž bio je Žak Pil, pevač; venčali su se 1952. i razveli 1956, a drugi, Teo Sarapo (franc. Théo Sarapo), bio je frizer, pevač i glumac, 20 godina mlađi od nje. Venčali su se 1962. Godine 1951, doživela je saobraćajnu nesreću posle koje je postala zavisnik od morfijuma, od koga se kasnije odvikla. Dvorana Olimpija u Parizu je mesto gde je Pijaf poslednji put održala seriju popularnih koncerata. Tu je držala recitale od januara 1955. do oktobra 1962. Odlomci pet recitala (1955, 1956, 1958, 1961, 1962) su sakupljeni i izdati na ploči. U aprilu 1963, Pijaf snima svoju poslednju pesmu: `L`homme de Berlin`. Smrt i zaostavština Grob Edit Pijaf, na groblju u Parizu U svojoj 47. godini, Pijaf umire od raka na Francuskoj rivijeri, 10. oktobra 1963, jedan dan ranije od svog prijatelja Žan Koktoa. Njeno telo vraćeno je u Pariz i tada je i njena smrt je objavljena 11. oktobra. Taj datum je postao zvanični datum njene smrti. Govori se da je njeno telo vraćeno u Pariz u tajnosti, da bi njeni fanovi mislili da je umrla u svom rodnom gradu. Ta informacija i dan danas ostaje misterija o kojoj se još uvek spekuliše. Sahranjena je na čuvenom groblju Per Lašez u Parizu. Uprkos tome što je pariski nadbiskup katoličke crkve zabranio masi da se okuplja na groblju zbog načina na koji je živela, njena sahrana je okupila nekoliko hiljada ljudi na ulice Pariza. Ubrzo je groblje bilo pretrpano sa više od 40.000 obožavalaca i poštovalaca. Šarl Aznavur je pominjao sahranu Edit Pijaf kao događaj koji je prvi put kompletno zaustavio saobraćaj u Parizu, još od vremena Drugog svetskog rata. Danas postoji muzej posvećen Edit Pijaf u Parizu, a ona se pamti kao jedna od najboljih Francuskih pevačica.