Stanje kao na slikama Politika, Klub `Privrednik` i Zadužbina Miloša Crnjanskog

✰Izdavač: Politika-Klub privrednik i Zadužbina Miloša Crnjanskog, 2011. ✰Povez: broširan, 155 strana ✰Podvlačena: Ne, bez posvete, ilustrovana, jedan deo gornjih uglova malo povijen i `namreškan` ✰Težina: 140 grama

SLIKE IZ ŽIVOTA MILJKOVIĆA - Kosta Lozanić Književni klub Obrenovac, 2003. Biblioteka Konak, knjiga 4 102 str.; 21 cm Kratki roman o beogradskim boemskim danima ukletog pesnika u 77 slika ( poglavlja ).

Svitac iz Kozelja Goran Vuckovic Krainski knjizevni klub, 2012. Tvrd povez, format: 15x21 cm, 236 strana, ilustrovano, cirilica. Korice kao na slikama. Unutra odlicna. Nema tragova pisanja. Kompaktna. ktj-61 270623

Eh, dobri oce moj Vlastimir Stanisavljevic Sarkamenac Krainski knjizevni klub, 2013. Tvrd povez, format: 135x21 cm, 202 strane, ilustrovano, cirilica. Korice kao na slikama. Unutra odlicna. Nema tragova pisanja. Kompaktna. ktj-59 180623

Grant Konstantinovič Cverava : NIKOLA TESLA (1856-1943), Klub NT / Muzej Nikole Tese Beograd 1998, str. 200. OČuvanost 4. Zbirka Популарна наука ; књ. 12 Тесла и развој савремене цивилизације / Војин Поповић: стр. 1-2 Предговор: стр. 3 Поговор / Радмило Иванковић: стр. 187-198. Predmetne odrednice Тесла, Никола, 1856-1943

DOK SAM BIO ZIV - Jaša Grobarov Autor: Jaša Grobarov Izdavač: Udruženje srpskih izdavača, Beograd Godina izdanja: 2013. Broj strana: 143 Pismo: ćirilica Povez: mek Format: 20x12 Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu straost. Listovi požuteli, donji ćošak listova malo savijen. Matija Bećković: Kada se planeta zaustavi da i Jakov Grobarov siđe, neće se znati ko je bio i odakle je banuo među nas ovaj čovek, koji nam je ostavio svoje ožiljke kao jedine isprave koje je imao. Ljubivoje Ršumović: Značka savremene beogradske i srpske boemije, Grobarov je pesnik, i to `ukleti pesnik`, kako su nekada nazivali boeme. Jaša o sebi: Rođen sam pored Neretve, njen huk uveo me je u poeziju... i došao u Beograd, pravo u kafanu `Tri šešira`. Na Obilićevom vencu postojao je Klub mladih pisaca, u kome su bili Petar Pajić, Brana Crnče- vić, Dragan Kolunxija, Mića Danojlić, Božidar Timotijević. Tu sam upoznao i Stevu Raičkovića, i mnoge ljude od pera, koji su me odmah prihvatili i pokazivali mi beogradske kafane kao turističke znamenitosti. I ja sam se uklopio u taj milje, apsolutno. Upisao sam se na teologiju, ali brzo sam je napustio. Bio sam mnogo glasan, mnogo agresivan... Popnem se na sto, recitujem Jesenjina i Majakov- skog, valjda im je moj stil smetao... Pod Beketovim uticajem počeo sam da pišem i kratku prozu, priče koje sam objavljivao u NIN-u. Smenjivali su se urednici, a ja sam dugo objavljivao, i afirmisao se. Gledali su me drugačije, kao ozbiljnog pisca... Iz knjige: Klub književnika nekad i sad I sada se u, nadaleko čuveni, „Klub književnika” silazi iz Francuske ulice istim onim stepenicama kojima su dostojanstveno i bez pompe nekada silazili naši i strani velikani iz sveta kulture, umetnosti, sporta, politike i šarlatanstva. Sve je isto, samo nema Andrića da vodi Desanku ispod ruke i na njenu upadicu da mora za nekoga da se uhvati, jer kad god sama silazi niz stepenice, uvek polomi neku od nogu, Andrić se čudi: – Pobogu, Desanka, nisam znao da ste stonoga. Nema više ni kotrljanja veselih pesnika pred silnom najezdom njihovih brižnih i nasrtljivih muza. Ali će vas zato ljubazno dočekati pokretno parče žive istorije, uvek nasmejani Buda, za čije zdravlje su se još u prošlom veku raspitivali dokoni šetači sa Jelisejskih polja. Bogatije usedelice i sada sakupljaju informacije o njihovim potencijalnim zabavljačima. A iz starog sastava tu su još i brzonogi i brzojavni Mikica i Bane, a iz kuhinje šire se isti oni davni mirisi pod budnim okom Branke i Ljube, a za sve preostale inovacije pomno se brine novi menadžer „Kluba”, gospodin Nebojša Dapčević. Posmatram novu klijentelu. – Ako tražiš neke od književnika teško da ćeš ih naći – požali se Mikica. Kao da su u zemlju propali. Nikola mi saopštava, za mene poražavajuću vest. Umro je Zoran Ojdanić, moj stari drugar, koji je ovde, na ovom mestu godinama tražio svoju senku, a ona se uporno skrivala iza njega. Bio je razapet u sebi, slobodan je bio samo njegov duh. I neuhvatljiv. Potom stiže i neizostavni „mazut” koji mi pripomaže da neopaženo otvorim svoju starovremensku arhivu. I dok osluškujem kako me prošlost davi, ispod crnog šešira sa širokim obodom smeška se najmaštovitiji među maštarima, karikaturista Miki Živadinović i po svom starom dobrom običaju vidno raspoložen dao mu ga do daske, prepušten mašti svemira po ne znam koji put prepričava svoju čudesnu avanturu kada je kao pilot RAFa oboren negde iznad Lajbaha koji je po njegovoj priči nešto malo veći od Dorćola. Kljun njegovog aviona zabio se u neki lekoviti izvor, a on se umrtvio da ga ne bi provalile Švabe. Tražili su ga danima ali bezuspešno. Čuo je njihove glasove, lajanje njihovih kerova. Ahtung, ahtung odjekivalo je u njegovim ušima do samog kraja rata, do bezuslovne kapitulacije Nemačke. Vratila me u stvarnost Borka Božović iz galerije „Haos” koja je upravo pristigla sa svojim gostima. Klub se polako puni starom i novom klijentelom. Za jednim od susednih stolova povede se žustra rasprava o novootvorenom SOS marketu u Bulevaru kralja Aleksandra za građanstvo sa nižim primanjima. Bio sam i video sam i ne ide mi u glavu da su neki artikli u tom marketu skuplji nego u hipermarketima. Ne bih da se upuštam u diskusiju. Zašto da kvarim tuđe raspoloženje. Prvi put mučim se sa „mazutom” i to me baca u očajanje. Ne mogu samoga sebe da prepoznam. Vreme je da se izmaknem. I da se prepustim mašti. Osećam da zemlja klizi ispod mojih nogu, joj čekaj, zemljo, oče, gde je moje telo. Poslali smo ga, sine, za ručak velikom Bogu... Tako je pisao i pevao Brana Petrović Naslov za treću i poslednju zbirku priča iz serijala `Kafanski biseri` dao je sam autor nekoliko meseci pre kraja života.

Legende Bokserskog kluba Radnički - Beograd ✰SD Radnički Beograd, 1997., broširani povez, 237 strana, nepodvlačena, ima posvetu, presavijana zadnja korica, odlično očuvana.

Vukotić media, 2017. 151 strana. Odlično očuvana. Autobiografija sportske junakinje, košarkaške reprezentativke Nataše Kovačević. Njena sudbina većini je poznata: darovita mlada žena, doživela je tešku saobraćanu nesreću u Mađarskoj, putujući sa svojim timom. Izgubila je nogu, a dve njene saigračice - živote. Ali, mlada, uporna, pobedničkog duha, Nataša je istrpela sve teške nevolje, desetine operacija, suočavanje sa prestankom sjajne karijere... I onda napravila novi podvig: sa protezom se vratila košarci! Nije odustala od novih pobeda. Od novih životnih radosti. Od punog života. Nataša je sada, u 23. godini, predsednik ženskog košarkaškog kluba Crvena zvezda. Nataša je simbol snage, volje, upornosti. Pobede života. Životnosti. Nataša je mlada heroina na koju se valja ugledati. Njena autobiografija, iskrena i topla, najbolje pokazuje.

Mladen St. Đurčić : OSKORUŠE - 111 epigrama epitafa i epigrafa , Izdavač autor Beograd 1973, str. 63. Kratke poetske forme. Očuvanost 3; ima autorovu posvetu. Mladen St. Đuričić (Zablaće kod Šapca, 8. mart 1889 — Beograd, 20. septembar 1987) bio je kapetan rečnog brodarstva, kapetan rečne plovidbe, književnik i publicista. Osnovnu školu završio je u Nakučanima (1900) a nižu gimnaziju u Šapcu (1904)[2], u zadnjoj deceniji devetnaestog veka zaposlen u kolonijalno-bakalskoj radnji na Malom pijacu, Šabac. U Beograd je otišao 1907. U službi Srpskog parobrodarskog društava od 1909[2], već 1913. postaće diplomirani kapetan. Za vreme Prvog svetskog rata je bio dopisnik sa Solunskog fronta. Posle rata zaposlen je kao pomoćnik komandanta Beogradskog pristaništa i zapovednik parobroda. Referent postaje 1920, šef rečne plovidbe 1925, administrativni sekretar Narodne skupštine 1927. [2].i bibliotekar Ministarstva prosvete 1929.[1] Osnivač je i urednik listova Podrinski vesnik (1920) i časopisa za brodarstvo i obaveštajnu službu Brodar (1923)[2]. Jedan je od osnivača književnih klubova i udruženja Polet (1907), Društva književnika (1924), Književnog kruga (1925), Kosovka (1926), Kluba nezavisnih književnika (1930). Član je Udruženja književnika Srbije. Koristio je pseudonime Mlad - Miltijad, Ognjen Paligorić, Sava Drinčić, Drinosavić, Drinko Savić. Prvu pesmu objavljuje u listu Čivija pod uredništvom Svetozara Grdaničkog (1906). Sarađuje u preko 70 časopisa. Napisao je desetine romana, a samo u rukopisu mu je ostalo 14 romana i dramskih dela. Dela su mu prevođena na esperanto, francuski, nemački, ruski i slovački. Nosilac je Albanske spomenice.