- POPUST!!! - Autor: Branislav Janković Povez: meki Format: 13,5 x 21 cm Strana: 157 Pismo: ćirilica Izdavač: Admiral Books Ovo je zbirka antiratnih priča kroz godine koje su pojeli skakavci, poplavile mutne vode, otrovale velike isprazne reči koje su se (kako to uglavnom na kraju biva), pretvorile u pepeo, blato i dim, ostavljajući gorak ukus u ustima. I zbog tuđih, a još više naših sopstvenih reči. (Anti)junaci iz knjige se i ne trude da shvate u šta su uvučeni ne svojom voljom niti krivicom. Imena im nisu važna. Idu, pucaju, ubijaju, zaboravljaju, pa sve ispočetka. Ne raduju se jer se u ratu ne spasava duša, već prlja i gubi, ma zbog čega se borili. Za njih nema medalja. Oni su ili ispred streljačkih vodova ili u njima. Oni samo žele da izađu iz tog pakla. Oni žele nazad svoja imena. Blato i dim su sastavni deo ratova, nešto po čemu gamižu i što osećaju i heroji i kukavice, i žrtve i zločinci. Kal se zavuče pod nokte, dim baruta u nozdrve, pa nikad više ne nestanu, koliko god prali ruke i duvali kroz nos. Autor ovom knjigom osuđuje svakog i daje oprost svima jer ljude bez imena ne možemo ni da volimo ni da mrzimo. Oni ne postoje. Tek kad ih imenujemo oni dobiju identitet, nacionalnost, poreklo... Dobiju lice i na njemu grč ili osmeh. A onda krene mržnja ili ljubav. Istorija ljude čini bezimenim, samo cifrom u statistici. Kada završite sa čitanjem ove knjige shvatate da su bezimeni postojali i da još uvek, nažalost, žive pored nas. Ovom zbirkom autor izjednačava mrtve i preživele, hrabre i kukavice, gubitnike i pobednike, jer su svi oni zapravo samo – žrtve. Ova knjiga je premijerno predstavljena u Nišu, rodnom gradu autora, u klubu knjige Posejdon izdavačke kuće Admiral Books. Knjigu su predstavili Mileta Aćimović Ivkov i Aleksandar Petrović poznatiji kao Aca Seltik Branislav Janković rođen je 1969. godine u Nišu. Godinama se bavi novinarstvom. Objavio je romane: O vukovima i senkama, Suze Svetog Nikole, Vetrovi zla, Peta žica, Poslednji cirkus na svetu, Gvozdeni oblaci, knjigu priča: Bezimeni izbirku poezije: Februarski brodovi. Član je Srpskog književnog društva. K-5

KAPOR ANTOLOGIJA priredio Draško Ređep Str 478 povez mek Stanje knjige dobro, trag korektora OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Jedan od izuzetnih autora generacije pobune, Momo Kapor je sasvim nerado, a može biti nikada ispisivao literarne zadatke koji će se dopasti svima. Naizgled paradoksalno, upravo to nemirenje sa datošću idejnog naloga, u najširem saboru Kaporovih čitalaca ostvarilo je neponovljivo jedinstvo. Kapor je u svima nama, od foliranata i Lanjskih snegova do danas probudio nekonvencionalan, to će reći netipičan i nikada oktroisan pogled u ta večita naša okruženja, isparcelisana dvorišta bez nade, seoske i prestoničke razgovore. Svakako, možda baš i zato što unekoliko, na toj velikoj razdaljini od tri i po decenije, pisana i napisana (i) na moj podsticaj, ta bogata sveska ne odgovara ni na jedno složeno pitanje mondenih teoretičara književnosti, ali se, kao u tašmajdansku vodu, netremice baca u zagrljaj bar nekoliko naraštaja čitalaca. Njegov bezazleni naoko prosede dopušta da se uvek iznova raduje begunima sa dosadnih gimnazijalnih časova (blistavi zubi, ižvakane patike). Sve je u pokretu. Momo Kapor nastoji da se, na velikoj, neprekinutoj gozbi modernih vremena, nasleđenih iz Čaplinove opcije, ponaša kao uhoda u neprijateljskom taboru. Kapor je zaista bio i ostao sumnjivo lice. Svejedno što njegov imaginarni simpozion nije pokadšto bio drugo do provincijska žurka, maturantska pijanka, ratnički oproštaj, pokondirenost novokomponovanih bogataša. Ako iko, Kapor se posigurno i do noćne besvesti narugao našim neprikosnovenim, svetim kravama, autoritetima odveć papirnatim, u biti nepoznatim i umišljenim. On dobro poznaje vreme u kojem je živeo, i datumi kojih se počesto vraća, svakad su i krupni praznici naše umetnosti, slobode u svakom slučaju. „Berlinski zid je zapravo počeo da pada još 1951. godine na Terazijama, u galeriji ULUS-a, kada je Lubarda izložio Bitku na Vučjem dolu, svoje slike rijeke Crnojevića, Guslara…“ Popularan i pronicljiv, sa nepogrešivim instinktom za autentičnu atmosferu i ličnost koja zrači, Kapor je i bio kadar da govori u pluralu, iako su i njegovi tributi kolektivnim zanosima, svakojakim, generacijskim, etičkim i etničkim, svakad pouzdano signirani ličnim, tako svojevoljnim i produhovljeno paradoksalnim pečatom. Čak i kada se priseća onih biografskih neprijatnosti kada je, u moamovskom stilu, odista bio na ivici brijača, on to čini iskosa rado se tešeći rečenicom koju mu je, davno izgovorila Erika Jong: „Nisi dobar pisac, ako ne žele da te obese.“ Naše neravnine, naše doticaje različitih mentaliteta, naše neporecive kontinente svesti i sećanja, naš večiti frotaž Kapor sugeriše neposredno, sa nevarljivim govorničkim nervom. U ciglo jednoj jedinoj rečenici, kao u kakvom novom Volterovom Kandidu. Kapor ume da naznači predeo, a da čuveno svoje oponašanje crteža, tako blisko Koktoovom potezu, ne izneveri ni slučajno: „Leta su u tom kraju tako vrela i žarka da poskoci stoje na repovima. Vuk je domaća životinja“. Svakako je ova druga rečenica postavljena kao zaključivanje samo, bez pogovora, bez patosa. O atmosferi predkompjuterske epohe Beograda, sa fabuloznom redakcijom Književnih novina u Francuskoj 7, i o Ivinom klubu u toj istoj kući Francuske ulice, niko kao Kapor nije pisao tako dovitljivo, samoironično i, reklo bi se, sa nepogrešivim osećanjem za proticanje vremena, za prolaznost čitavog jednog polustoleća beogradskih umetnika. Njegove glose o tzv. lakom piscu i o alkoholu, sugerisanom tako uticajno kao stilu čitave epohe, Kapor je pisao sa totalnim razumevanjem, ali melanholično, nežno. Njegova dokolica koju tako žestoko nastoji da postigne, samo je naznaka za lucidna promišljanja koja nikoga ne zamaraju, ali uticajno lebde svuda oko nas, i oko njega, na prvom mestu. I Kapor, kao i malobrojne snažne ličnosti svuda oko nas, Stendalovo tumačenje kristalizacije ljubavi, sa neizbežnom pričom o rudniku soli, prihvata kao krucijalni razlog postojanja. On voli, i postoji, kako bi to sugerisao Petar Grašo u jednoj pesmi. I prebrajajući taj ukupni naš sentimentalni prtljag za milenij koji je in nascendi, ne zaboravlja ringišpil našeg detinjstva, jedini neposustali romantizam malenih varoši, singericu nalik na spomenik, posve drukčije viđenu nego u prozama danila Kiša, kredence i psihe, čitave malene muzeje preostalih predmeta, nepotrebnih natuknica, arome iščezlih, davnih dana. Čitav kalendar ove knjige, kao reprezentativnog uzorka ukupnog opusa Kaporovog, neizbežno računa sa preimućstvom rata, sa tim fatalnim našim predratnim, ratnim i posleratnim vremenima, kada se bezbrižnost snatri samo kao mogućnost odabranih. Oni koji će, ipak, preživeti. Narugavši se, veoma razložno, našim unjkavim, konvencionalnim promocijama knjiga, Kapor je, u isti mah, negativno govorio i o lošim navikama, našoj snishodljivosti, podvalama, banalnostima svake vrste. I kada zabeleži kako „promocija se odlaže zbog bolesti publike“, on u isti mah kazuje i o prezasićenosti formama i uniformama jednog lažnog, falsifikovano otkrivenog književnog života koji je pre ponašanje i cirkus nego pulsacija talentovanog zbora i govora. Pisac je, bar za Kapora, negde na drugoj strani. I za tog, njegovog pisca sreća je nepristojna kategorija. I dodaje još Kapor, u svojoj darovitoj, budnoj sumnjičavosti: Kao i razočaranje. Kaporovo sveznadarstvo je sasvim, sasvim naročito organizovano. On dobro poznaje Titovog atentatora Kavaju, ali i naša slavna nekadašnja putovanja u Trst. Umesto Mišlena, upravo je on utvrdio naše adrese sa pet zvezdica, kao što se glasno podsmehnuo našem neznalaštvu, našim skorojevićima: „Bili smo u Geteovom Vajmaru i tom prilikom samo posetili robnu kuću pesnika.“ Naši nekadašnji centri, naši kafanski prostori, naša skomračenja i naše lektire, sve se to sučelilo u ovoj Kaporovoj knjizi koja je oblikovana, utvrdili bi naglas i teoretičari i hroničari postmoderne kada bi to činili bez predrasuda, kao veliki, neokončani kolaž. Pomalo oproštajan, pokadšto neprevrelo sentimentalan. Sve je u njemu: i esej o Vojvodini, koji ide u red najmoćnijih svedočanstava o ravnici; portret Nikole Koljevića, u atmosferi koja pre nagoveštava dugo putovanje u noć nego suicid; autointervju tanano iscizeliran, paradoksalan, bogomdano štivo za navođenje i priču koja ide od usta do usta; anegdota, kadra da se, već koliko sutra, pretoči u romanesknu strukturu, ili bar u vitoperene šeretluke novog Bala u Elemiru; sinopsis za film dakako dugometražni, svakako i holivudski; vinkovačko sećanje na kažnjeničku vojnu torturu; kratka priča; polemika s tzv. učenim, nečitanim autorima… Iza svesno podržavane predstave o vlastitom pisanju kao o lakom žanru, Kapor je često preozbiljno upozoravao, izdaleka vrednovao, iskosa karikirao, izbliza patio zbog večite naše gluposti i izdeljenosti, lošeg ukusa i surovog zaborava koji se, na našoj njivi, jedino uspešno neguje. Kaporova literatura odista jeste čitava enciklopedija našeg svakodnevnog života. Njeni odsjaji su ipak širom otvoreni prozori u tmurnim ovim noćima, u susret velikom svetu. I premda Kapor rado, i pomalo koketno tvrdi da sveta nema, da je osvojen, da je prevashodni poziv 011, jedna od neponovljivih tajanstvenih tačaka velikog talasa življenja, ipak je taj pohod neprekidan, svevideći, neutilitaran, kroz i skroz poetičan. Bezmalo svaka Kaporova knjiga pokazuje i dokazuje više doživljenih sudbina i autentičnije atmosferu našeg vremena nego mnogobrojne studije, hronike naših večitih migracija i u dvadesetom veku, stoleću ratova, kako je pisao Miloš Crnjanski, ambiciozne sociološke studije. U svakoj od njih pulsira neispričljiva plazma našeg života, svakidašnjeg i prazničnog, izgužvanog i romantičnog u isti mah, ironičnog i patetičnog jednako. Čitave brojanice sinopsisa za buduće filmove i mnogobrojne natuknice za buduće romane, ovde su postavljene nablizu, nemirno se tiskajući u vrevi savremenosti. Svejedno da li njujorške ulice ili kalenićke pijace. Nije nimalo slučajna asocijacija u Ispovestima varalice Feliksa Krula Tomasa Mana. Ta izuzetna knjiga nastala je iz jedne jedine dnevničke beleške, davne, zaboravljene, svakako zaturene. Baš kao i toliki sadašnji i naredni projekti naše književnosti, sa neizbežnim predlošcima naišlim pravo iz Kaporovih vitoperenih pasusa. Onih koji se pamte. I svim prepričavaju. Ako iako, Momo Kapor je u našim prilikama i neprilikama nanovo ustoličio podlisje naših novina, tih jutarnjih molitava savremenog čoveka. vladavina feljtona, reč kojom sam pre četvrt veka krstio jednu svoju knjigu, upravo u Kaporu ima svog maga. Njegove su stranice duhovite, maštovite, superiorne i takoreći bez distance opervažile naše pokadšto turobne, a najčešće tragične i nejasne dane razantnom svetlošću jednog od najizvornijih i najpopularnijih pripovedača našeg govora. Knjiga koju sad prelistavate, odista je Odisejev brodski dnevnik, kako autor i sâm o njoj sudi. Putovanja dugog trideset i šest godina. I nipošto okončanog. Buntovnik sa razlogom, Kapor je najčešće usredsređen ka času noćnom, kada privid postaje zbilja, i kada su obećanja bezmerna, mogućnosti nestvarne a tako zamamne. Nenapisana, apokrifna hronika proteklih decenija, ona nezvanična, nimalo paradna, dakle ona koja pre svega računa sa tzv. neistorijskim događajima, sva fragmentarna, bogato optočena detaljima naših suznih rastanaka i đačkih ljubavi, Kaporova knjiga ubedljivo kazuje svoje istine – pomalo rasipnički, često sa gorčinom koju imaju toliki gubitnici na njegovim stranicama. Njegovi pozitivni junaci su bez oreola uobraženosti, nedodirljive moći, strogosti u ophođenju. Sve je postavljeno u ovalu takoreći porodičnih odnosa, razrednih zavera, gamenskih dosetki. Ti junaci su u Kaporovoj rasveti najčešće veliki dečaci u okruženju najčešće ratnom, uznemirenom, surovom. Nema potrebe da im se drže posmrtna slova, niti podiđu kultovi statičnog, vizantijskog statusa. Sve je u tihom sašaptavanju, pred buru, po svemu šekspirovski isprepleteno sa doživljajem pola, odlučnosti, slučaja. Kapor nas dobro čuje i odlično razaznaje.