Mirjana Bobić Mojsilović - Recepti za srećan život , izdanje Ganeša klub . Posveta autorke, odlično očuvana

CLIO, 2017. Tvrd povez sa omotom, 20 cm, 330 strana. Lepo očuvana. Za roman Prve brazde (As primeiras coisas) osvojio je nekoliko značajnih portugalskih književnih priznanja, kao što su nagrada za knjigu godine (2013), nagrada Fernando Namora i nagrada PEN kluba . Amaral je, takođe, dobitnik nagrade Žoze Saramago za 2015. godinu. Narator Bruno, koji nije slučajno imenjak autora romana, dočarava nam životne priče mnoštva živopisnih likova koji su se na ovaj ili onaj način zatekli u lisabonskom naselju Amelijai i koji pokušavaju da izvuku od života najviše što mogu, ali ih najčešće na tom putu ometa zla kob. Među svim tim lopovima, barabama, fizičkim radnicima, žonglerima, vernicama, muzičarima, netalentovanim režiserima, kurvama i drugim gubitnicima čitaoci/slušaoci će, u njihovim deprimirajućim, tužnim, besciljnim, ali majstorski ispripovedanim sudbinama, bez teškoća prepoznati likove „iz svog kraja`, budući da majstorstvo Amaralovog pripovedanja zahvata ono opšte o ljudima, bez obzira na to gde oni žive, pate, tumaraju, raduju se ili umiru.

Радован Пилиповић НЕОРЕАЛИЗАМ У ПРИПОВЕТКАМА СВЕТИСЛАВА ПУШОЊИЋА Поводом другог издања књиге Изван њиховог домашаја ( Библиотека Српског листа – Сој, Виогор, Београд, 2014 ) Приповетке Светислава Пушоњића садрже велики концентрат животног сока да вероватно ни сам аутор није свестан колико ће се читалаца њиме окрепљивати и бити спремно да разуме и егзистенцијално одговори на изазов постојања у земљи званој Србија. И док су New age, (пост)модерна и транзиција наметале естетичке калупе у које смеју да уђу и из којих смеју да изађу дела српских књижевника млађе генерације, Светислав Пушоњић се окренуо самопосматрању, испитивању дубина сопственог бића пронашавши у њима сижее за нас - његове савременике. Чврсто решен да се поменутим калупима не додворава, спреман да објави своју истину, он нас сваком страницом опомиње да усвајањем ропске философије уклапања и консензуса, као наводне нужности данашњице, свакодневно потискујемо оно најсветије. Аутор то чини у широком распону душевности - од сажижућих усклика гнева до људске и благе речи, од горке резигнације до ноншаланције и живописне урбане духовитости. Али од књижевниковог самопосматрања ове приповетке не би добиле ништа без његовог искуства насталог из личних судара са животном конкретношћу, из којих се родила изоштрена визура, чврстина и прекаљеност. Наш приповедач гради приче, повести, светлописе различитих овоземаљских судбина у којима препознајемо рођаке, комшије, другове из школских клупа. Освежавају се потиснута сећања, обнавља свест о специфичним искушењима времена у коме се људска самосвојност лако губи, тешко стиче, а још теже брани. Његови главни јунаци често су презрени и одбачени, било својом било туђом кривицом, али понајвише зато што су непопустљиво доследни личној самосвојности. Кроз њих приповедач хвата све боје људских душа, било да оне засијају, било да се мраче од мука и тескобе. Ко у аветињи Вељку не препознаје увек одбачене, пропале и нестичуће чланове породице, сашле са веће надморске висине у долину шљаштеће и искварене цивилизације? Ко да се не радује чика Ђури, београдском песнику, последњем боему који тражи уточишта у хладној булеварској ноћи, али не у кафићу него у правцатој кафани, но „нема више оних кафана прљавуша, са свим оним дрипцима и зајебантима“. Његова карактеристика гостију „Српске кафане’’ је поражавајућа: „Прави Србин је стар хиљаду година, као земља коју оре и гази. На њему се види цела историја. А на овима овде се не види ништа. Ови су од јуче, прекјуче, безлични као и све у вези са њима. Ту су, а заправо не постоје.“ Потонуће у безсвојственост, заоденуто нормама такозване цивилизованости, Пушоњић доживљава као неподношљиво стање умне и душевне летаргије и коначни, мада невидљиви тријумф зла. Аутор се, заједно са својим јунацима, таквом стању отима свим живим силама, прижељкујући чак полом и преврат иза кога ће се јавити обновитељска зора и свет блеснути у првоадамској чистоти: „А када све зарасте у траву и када се намучене реке разбистре тада ће се и наше душе разбистрити, ослобођене тамнице, а звезде ће се упалити на небу. И све ће опет бити лепо, као када су људи орали воловима, пекли ракију у казану, рађали пуно деце и причали приче о Марку Краљевићу, Синбаду морепловцу и бесном Орланду“. Пушоњић трага за човеком као ипостаси, највећом вредности Богом створеног света. „Сва људска лица су као диње на гомили. Видиш их сва али не видиш ни једно... Сваки човек је херметички затворена празнина’’, почетак је приче Госпођа. Међутим, не остаје писац у злослутном кругу разочарења јер иста прича завршава се овако: „Сва људска лица су као диње на гомили. Али понекад се међу њима разазна и понеко које запамтиш и које исплива из сећања баш када тмина притисне из све снаге.“ Шта је ово него вапај за личношћу, крик за посебношћу и непоновљивошћу у космосу! А вапај за личношћу уједно је и вапај за највећом слободом, којој Пушоњићева књижевност целим бићем тежи. Оном слободом коју друштвени механизми у разним идеолошким трансформацијама или брутално укидају или вешто симулирају, нуђењем наводно широких могућности избора, од којих се пре или касније сваки показује као лажан. Зато се животна философија Велише Гомилановића, отуђеног тинејџера из једне београдске средње школе, састоји у следећем: „Свеједно је коју год кутију да дигнеш, за који год клуб да навијаш, за коју год партију да гласаш, које год новине да читаш, коју год музику да слушаш, којим год послом да се бавиш. Куглице нема нигде. Шта год изабереш, увек си изабрао њихову варијанту, увек си изабрао у њихову корист. Твоје варијанте нема. Шта је решење? Уопште не бирати.“ Наведено место има за наше време сасвим конкретно значење јер указује на могућност избора која је заправо тобожња, јер ни слобода о којој се навелико прича није самоникла, већ како сам Велиша каже - понуђена. Али оно упућује и на онтолошку дубину овог проблема - да човек као тварно постојећи нема апсолутну слободу, јер на неки начин увек бира између задатих могућности које му је већ ограничавају. И можда је управо Велишино одбијање сваког избора, нарочито између ``понуђених варијанти`` како их сам назива, једини начин да под наметнутим околностима човек сачува своју најдубљу суштину. Што је основни предуслов за евентуални будући прелазак „из царства нужности у царство слободе“. Пушоњић осликава и праведнике и грешнике, приказује људске страсти искрено до бруталности. Не устручава се ни од вулгаризама, уличног жаргона, жучних и провокативних опсервација. Многи би му то можда замерили и упутили, тобож, добронамерну критику. Заправо, њега занима само гола истина. Жар трагалаштва за непатвореним и непоновљивим, овим причама даје животност, бујност и динамику, богатећи их подтекстом и значењима, некада експлицитно изнесеним, а некада само наговештеним. Када су у питању мушко-женски односи пише отворено и изазивачки и све примедбе у вези са тим остају само фарисејски прекори. Пушоњић не крије опчињеност лепотом женског бића, нити уздржава изливе еротског набоја, иако истовремено пламти гневом због површности, помодности и егоцентризма савремене жене. Он у ствари жуди и трага за њеном изгубљеном природом, која је изобличена разним новосветским доктринама, а нарочито оном о такозваној „родној равноправности’’, што је тема приче Феминисткиња. Јована-феминисткиња, лепа и паметна, али крајње егоцентрична активисткиња „женских права“, открива себе као жену тек у сусрету са Цвелетом, младићем мужевног и бескомпромисног духа ( који се појављује и нестаје у више тематски одвојених прича, спајајући их у наративно јединство надомак романескног ). Захваћена тајанственом силом никада доживљене љубави, Јована се рађа као личност, увиђајући илузорност идеја за које се пре тога грчевито борила. Идеја са уништитељским поривом према исконској мушкости као наводно „превазиђеној“, иако без такве „назадне“ мушкости и исконска женственост остаје непробуђена и јалова, чега и сама Јована напослетку постаје свесна ( мада сувише касно да би са вољеним човеком остварила трајно заједништво ). Приповетка Тамница којом се завршава збирка, чини врхунац Пушоњићевог бављења човеком. Медитација о сужњима и заточеницима из литургијске прозбе доводи нас до затвора у Спужу, до тамнице у којој поред једног детеложника и једног окорелог зликовца са лепим именом Вид блиста човечност мухамеданца Ризва. И робијаш Цвеле, задрти бунџија, остаје људска ипостас одбијајући да буде јединка система, удишући слободу свог избора, одазивајући се на зов своје унутрине ( внутрењеје ), јер херојски чин престаје да буде такав ако се имало пода користњаштву ( утилитаризму ). Ток литургије у београдској цркви и живот у једном затвору нису дешавања неповезана и одвојена. Међу житељима затворске ћелије одвија се драма чији набој јесте религиозан а разрешење литургијско: Цвеле, Шћепо и Ризво, а уз њих и старац-грешник надвладавају зло система као заједница. Јер литургија јесте заједница у којој се учествује као личност, нипошто као издресирана јединка или делић плана, колектива, организације. Заједница која није једном за свагда постала, па се окамењена и непокретна намеће споља као скуп ритуалних образаца, него заједница која се стално обнавља и стално постаје, имајући корен пре свега у нашим срцима. Писац то зна својом интуицијом и то покушава да нам предочи. Прича Тамница јесте уједно и разрешење читаве збирке, њена врхунска синтеза, која у симфонијски уланчаним причама представља завршни искорак из укалупљеног и опустошеног света у сфере бесконачног и бесмртног. А њена крајња поента о борби као једином начину освајања и одбране људског достојанства, несвесно се надодаје на српску епску традицију. „Шта се може супротставити животу?“, рекао је један од отаца наше цркве. Одговор на ово питање блиста у нашим душама без потребе да се превали преко усана. Упркос свим рационалистичким, научним и идеолошким покушајима да се засвагда укалупи и дефинише, живот се ипак и даље отима контроли, још увек кадар да изненади, надахне и понесе. Тај живот, који се и у најтежим околностима непрекидно обнавља и непрекидно постаје, није нешто чиме треба овладати, чему свесно или несвесно теже прогресивни интелигенти, политичари, научници, мултимилионери и други Кнезови овога света, већ Тајна пред којом се ваља поклонити. Докле год будемо имали то унутрашње достојанство и страхопоштовање неће нам бити неразумљивa егзистенцијалнa и унутрашња драматика прозе Светислава Пушоњића, раскош и особена драж приповедака које немају лукаве идеолошке разнежености и паљевинског паролашког грча. То је, управо, оно што је било, јесте и биће изван њиховог домашаја: Пут, Истина и Живот.

KAPOR ANTOLOGIJA priredio Draško Ređep Str 478 povez mek Stanje knjige dobro, trag korektora OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Jedan od izuzetnih autora generacije pobune, Momo Kapor je sasvim nerado, a može biti nikada ispisivao literarne zadatke koji će se dopasti svima. Naizgled paradoksalno, upravo to nemirenje sa datošću idejnog naloga, u najširem saboru Kaporovih čitalaca ostvarilo je neponovljivo jedinstvo. Kapor je u svima nama, od foliranata i Lanjskih snegova do danas probudio nekonvencionalan, to će reći netipičan i nikada oktroisan pogled u ta večita naša okruženja, isparcelisana dvorišta bez nade, seoske i prestoničke razgovore. Svakako, možda baš i zato što unekoliko, na toj velikoj razdaljini od tri i po decenije, pisana i napisana (i) na moj podsticaj, ta bogata sveska ne odgovara ni na jedno složeno pitanje mondenih teoretičara književnosti, ali se, kao u tašmajdansku vodu, netremice baca u zagrljaj bar nekoliko naraštaja čitalaca. Njegov bezazleni naoko prosede dopušta da se uvek iznova raduje begunima sa dosadnih gimnazijalnih časova (blistavi zubi, ižvakane patike). Sve je u pokretu. Momo Kapor nastoji da se, na velikoj, neprekinutoj gozbi modernih vremena, nasleđenih iz Čaplinove opcije, ponaša kao uhoda u neprijateljskom taboru. Kapor je zaista bio i ostao sumnjivo lice. Svejedno što njegov imaginarni simpozion nije pokadšto bio drugo do provincijska žurka, maturantska pijanka, ratnički oproštaj, pokondirenost novokomponovanih bogataša. Ako iko, Kapor se posigurno i do noćne besvesti narugao našim neprikosnovenim, svetim kravama, autoritetima odveć papirnatim, u biti nepoznatim i umišljenim. On dobro poznaje vreme u kojem je živeo, i datumi kojih se počesto vraća, svakad su i krupni praznici naše umetnosti, slobode u svakom slučaju. „Berlinski zid je zapravo počeo da pada još 1951. godine na Terazijama, u galeriji ULUS-a, kada je Lubarda izložio Bitku na Vučjem dolu, svoje slike rijeke Crnojevića, Guslara…“ Popularan i pronicljiv, sa nepogrešivim instinktom za autentičnu atmosferu i ličnost koja zrači, Kapor je i bio kadar da govori u pluralu, iako su i njegovi tributi kolektivnim zanosima, svakojakim, generacijskim, etičkim i etničkim, svakad pouzdano signirani ličnim, tako svojevoljnim i produhovljeno paradoksalnim pečatom. Čak i kada se priseća onih biografskih neprijatnosti kada je, u moamovskom stilu, odista bio na ivici brijača, on to čini iskosa rado se tešeći rečenicom koju mu je, davno izgovorila Erika Jong: „Nisi dobar pisac, ako ne žele da te obese.“ Naše neravnine, naše doticaje različitih mentaliteta, naše neporecive kontinente svesti i sećanja, naš večiti frotaž Kapor sugeriše neposredno, sa nevarljivim govorničkim nervom. U ciglo jednoj jedinoj rečenici, kao u kakvom novom Volterovom Kandidu. Kapor ume da naznači predeo, a da čuveno svoje oponašanje crteža, tako blisko Koktoovom potezu, ne izneveri ni slučajno: „Leta su u tom kraju tako vrela i žarka da poskoci stoje na repovima. Vuk je domaća životinja“. Svakako je ova druga rečenica postavljena kao zaključivanje samo, bez pogovora, bez patosa. O atmosferi predkompjuterske epohe Beograda, sa fabuloznom redakcijom Književnih novina u Francuskoj 7, i o Ivinom klubu u toj istoj kući Francuske ulice, niko kao Kapor nije pisao tako dovitljivo, samoironično i, reklo bi se, sa nepogrešivim osećanjem za proticanje vremena, za prolaznost čitavog jednog polustoleća beogradskih umetnika. Njegove glose o tzv. lakom piscu i o alkoholu, sugerisanom tako uticajno kao stilu čitave epohe, Kapor je pisao sa totalnim razumevanjem, ali melanholično, nežno. Njegova dokolica koju tako žestoko nastoji da postigne, samo je naznaka za lucidna promišljanja koja nikoga ne zamaraju, ali uticajno lebde svuda oko nas, i oko njega, na prvom mestu. I Kapor, kao i malobrojne snažne ličnosti svuda oko nas, Stendalovo tumačenje kristalizacije ljubavi, sa neizbežnom pričom o rudniku soli, prihvata kao krucijalni razlog postojanja. On voli, i postoji, kako bi to sugerisao Petar Grašo u jednoj pesmi. I prebrajajući taj ukupni naš sentimentalni prtljag za milenij koji je in nascendi, ne zaboravlja ringišpil našeg detinjstva, jedini neposustali romantizam malenih varoši, singericu nalik na spomenik, posve drukčije viđenu nego u prozama danila Kiša, kredence i psihe, čitave malene muzeje preostalih predmeta, nepotrebnih natuknica, arome iščezlih, davnih dana. Čitav kalendar ove knjige, kao reprezentativnog uzorka ukupnog opusa Kaporovog, neizbežno računa sa preimućstvom rata, sa tim fatalnim našim predratnim, ratnim i posleratnim vremenima, kada se bezbrižnost snatri samo kao mogućnost odabranih. Oni koji će, ipak, preživeti. Narugavši se, veoma razložno, našim unjkavim, konvencionalnim promocijama knjiga, Kapor je, u isti mah, negativno govorio i o lošim navikama, našoj snishodljivosti, podvalama, banalnostima svake vrste. I kada zabeleži kako „promocija se odlaže zbog bolesti publike“, on u isti mah kazuje i o prezasićenosti formama i uniformama jednog lažnog, falsifikovano otkrivenog književnog života koji je pre ponašanje i cirkus nego pulsacija talentovanog zbora i govora. Pisac je, bar za Kapora, negde na drugoj strani. I za tog, njegovog pisca sreća je nepristojna kategorija. I dodaje još Kapor, u svojoj darovitoj, budnoj sumnjičavosti: Kao i razočaranje. Kaporovo sveznadarstvo je sasvim, sasvim naročito organizovano. On dobro poznaje Titovog atentatora Kavaju, ali i naša slavna nekadašnja putovanja u Trst. Umesto Mišlena, upravo je on utvrdio naše adrese sa pet zvezdica, kao što se glasno podsmehnuo našem neznalaštvu, našim skorojevićima: „Bili smo u Geteovom Vajmaru i tom prilikom samo posetili robnu kuću pesnika.“ Naši nekadašnji centri, naši kafanski prostori, naša skomračenja i naše lektire, sve se to sučelilo u ovoj Kaporovoj knjizi koja je oblikovana, utvrdili bi naglas i teoretičari i hroničari postmoderne kada bi to činili bez predrasuda, kao veliki, neokončani kolaž. Pomalo oproštajan, pokadšto neprevrelo sentimentalan. Sve je u njemu: i esej o Vojvodini, koji ide u red najmoćnijih svedočanstava o ravnici; portret Nikole Koljevića, u atmosferi koja pre nagoveštava dugo putovanje u noć nego suicid; autointervju tanano iscizeliran, paradoksalan, bogomdano štivo za navođenje i priču koja ide od usta do usta; anegdota, kadra da se, već koliko sutra, pretoči u romanesknu strukturu, ili bar u vitoperene šeretluke novog Bala u Elemiru; sinopsis za film dakako dugometražni, svakako i holivudski; vinkovačko sećanje na kažnjeničku vojnu torturu; kratka priča; polemika s tzv. učenim, nečitanim autorima… Iza svesno podržavane predstave o vlastitom pisanju kao o lakom žanru, Kapor je često preozbiljno upozoravao, izdaleka vrednovao, iskosa karikirao, izbliza patio zbog večite naše gluposti i izdeljenosti, lošeg ukusa i surovog zaborava koji se, na našoj njivi, jedino uspešno neguje. Kaporova literatura odista jeste čitava enciklopedija našeg svakodnevnog života. Njeni odsjaji su ipak širom otvoreni prozori u tmurnim ovim noćima, u susret velikom svetu. I premda Kapor rado, i pomalo koketno tvrdi da sveta nema, da je osvojen, da je prevashodni poziv 011, jedna od neponovljivih tajanstvenih tačaka velikog talasa življenja, ipak je taj pohod neprekidan, svevideći, neutilitaran, kroz i skroz poetičan. Bezmalo svaka Kaporova knjiga pokazuje i dokazuje više doživljenih sudbina i autentičnije atmosferu našeg vremena nego mnogobrojne studije, hronike naših večitih migracija i u dvadesetom veku, stoleću ratova, kako je pisao Miloš Crnjanski, ambiciozne sociološke studije. U svakoj od njih pulsira neispričljiva plazma našeg života, svakidašnjeg i prazničnog, izgužvanog i romantičnog u isti mah, ironičnog i patetičnog jednako. Čitave brojanice sinopsisa za buduće filmove i mnogobrojne natuknice za buduće romane, ovde su postavljene nablizu, nemirno se tiskajući u vrevi savremenosti. Svejedno da li njujorške ulice ili kalenićke pijace. Nije nimalo slučajna asocijacija u Ispovestima varalice Feliksa Krula Tomasa Mana. Ta izuzetna knjiga nastala je iz jedne jedine dnevničke beleške, davne, zaboravljene, svakako zaturene. Baš kao i toliki sadašnji i naredni projekti naše književnosti, sa neizbežnim predlošcima naišlim pravo iz Kaporovih vitoperenih pasusa. Onih koji se pamte. I svim prepričavaju. Ako iako, Momo Kapor je u našim prilikama i neprilikama nanovo ustoličio podlisje naših novina, tih jutarnjih molitava savremenog čoveka. vladavina feljtona, reč kojom sam pre četvrt veka krstio jednu svoju knjigu, upravo u Kaporu ima svog maga. Njegove su stranice duhovite, maštovite, superiorne i takoreći bez distance opervažile naše pokadšto turobne, a najčešće tragične i nejasne dane razantnom svetlošću jednog od najizvornijih i najpopularnijih pripovedača našeg govora. Knjiga koju sad prelistavate, odista je Odisejev brodski dnevnik, kako autor i sâm o njoj sudi. Putovanja dugog trideset i šest godina. I nipošto okončanog. Buntovnik sa razlogom, Kapor je najčešće usredsređen ka času noćnom, kada privid postaje zbilja, i kada su obećanja bezmerna, mogućnosti nestvarne a tako zamamne. Nenapisana, apokrifna hronika proteklih decenija, ona nezvanična, nimalo paradna, dakle ona koja pre svega računa sa tzv. neistorijskim događajima, sva fragmentarna, bogato optočena detaljima naših suznih rastanaka i đačkih ljubavi, Kaporova knjiga ubedljivo kazuje svoje istine – pomalo rasipnički, često sa gorčinom koju imaju toliki gubitnici na njegovim stranicama. Njegovi pozitivni junaci su bez oreola uobraženosti, nedodirljive moći, strogosti u ophođenju. Sve je postavljeno u ovalu takoreći porodičnih odnosa, razrednih zavera, gamenskih dosetki. Ti junaci su u Kaporovoj rasveti najčešće veliki dečaci u okruženju najčešće ratnom, uznemirenom, surovom. Nema potrebe da im se drže posmrtna slova, niti podiđu kultovi statičnog, vizantijskog statusa. Sve je u tihom sašaptavanju, pred buru, po svemu šekspirovski isprepleteno sa doživljajem pola, odlučnosti, slučaja. Kapor nas dobro čuje i odlično razaznaje.