NOVOSADSKI ATLETSKI KLUB 1921 [T-12] Stanje : kao na slikama

FUDBALSKI KLUB NAK - NOVI SAD 1922 [K-26] Stanje : kao na slikama

FK `CRVENA ZVEZDA` Prvak SFRJ 12 puta Nosilac Kupa Maršala Tita 9 puta Pobednik Dunavskog kupa 1958 Pobednik SE kupa 1968 Super šampion SFRJ 1969, 1971 Prvak Lige šampiona 1971, 1973 Pobednik Kupa prvoligaša 1972/73 Stoje s leva: Kajganić, Savić, Lukić, Jelikić, Muslin, Filipović, Jovanović, Bogićević, Stojanović. Sede s leva: Radović, Baralić, Šestić, Stamenković, Novković, Nikolić, Babić! ODLIČNO !!!!!!!!!!! KOLEKCIONARSKI !!!!!!!!!!! dsp17

Razglednica Jubilej Partizan

Sa slika. Autogrami na poleđini razglednice: Božidar Filipović Fićo

c 355 kao na slikama

1937

1939god,pozivnica

Kao na slikama A86 godina stavljena proizvoljno

Sa slika. Na poleđini pečat : Sporstki klub Šajkaš Kovilj

COSKOVI PRESAVIJENI,INACE U DOBROM STANJU Sokolska župa Beograd „Dušan Silni” obrazovana je na prvoj sednici zbora 24.9.1920. Za doživotnog počasnog starešinu izabran je Steva Todorović a za starešinu župe Ljuba Jovanović. Župi je pripalo deset sokolskih društava : Beograd, Zemun, Vršac, Obrenovac, Pančevo, Ruma, Smederevo, Smederevska Palanka, Sremski Karlovci i Stara Pazova. Prva sednica zbora društvenih načelnika održana je 24. oktobra 1920. Na njoj je izabrano načelništvo i članstvo tehničkog odbora Župe. Za načelnika izabran je Miloš Vojinović a za načelnicu Mila Jovanović. U toki rada Župe menjao se broj društava. Neka su pripala susednim župama, neka župi Beograd a neka društva su zbog nerada ukinuta. Od 1929. osnivaju se prve seoske sokolske čete. Župa je 1937. imala 47 društava i 105 četa. Broj pripadnika sokola u Župi se povečavao od 1929. do kraja 1934. Od 1934. broj članova je stagnirao. Starešinstvo župe održalo je VI redovnu sednicu 10. aprila 1928. Bili su prisutni B. Živković, Mihajlo Gradojević, L.Pešić, Đ. Ilić, D. Ilić, L. Lovrić, M. Branovački, dr. B. Gradojević, R. Nišavić, M. Gaćeša i M. Nikolić. Razmatrano je pitanje sleta u Šapcu. Bila je priređena Akademija za gladne u Hercegovini. Prikupljeno je od akademije 6.964, 50 dinara. Korunović je sakupio 4.000 dinara. Osiguravajuće društvo „Rosija – Fonsier” 2.000 dinara, Zemun 250, N. Gaćeša 50, M. Bogdanović 50, svega je bilo 13.319,50 dinara. Poslato je savezu za gladne u Hercegovini 10.000 dinara. Starešinstvo župe održalo je VII redovnu sednicu 18. aprila 1928. Bili su prisutni Đ. Paunković, B. Živković, Momir Korunović, Đ. Ilić, M. Vojinović, dr. B. Gradojević, R. Nišavić, L. Lovrić, L. Pešić, N. Gaćeša i M. Nikolić. Tajnik Aranđelović govorio je o stanju u društvu Smederevo. Od novčanih zavoda dobili su 4.000 dinara za sokolske odore. Starešinstvo župe održalo je VIII redovnu sednicu 25 aprila 1928. Bili su prisutni Đ. Paunković, B. Živković, L.Pešić, R. Nišavić, .. . Paunković je dobio od predsednika Narodne skupštine pomoć za slet u Šapcu 10.000 dinara. Na predlog Paunkovića rešili su da se postradalima od zemljotresa u Bugarskoj pošalje pomoć 1.000 dinara, preko Saveza bugarskih Junaka u Sofiji, i da se apeluje na ostala društva u župi za skupljanje priloga za istu svrhu. Blagajnik Nišavić izvestio je da je poslao 400 dinara društvu Đenović kao prilog župe za pomoć porodicama streljanih mornara. Starešinstvo župe održalo je IX redovnu sednicu 2 maja 1928. Starešinstvo župe održalo je X redovnu sednicu 9 maja 1928. Živković je podneo izveštaj o letovanju Jadranske Straže u Martinjišnici. Župa je u početku održavala svoje sletove na terenu fudbalskog kluba „Soko” u Košutnjaku. Klub Soko bio je osnovan kao sekcija Beogradskog sokola 1903. Prvi slet je održan 7 juna 1922. sa željom da se uveliča svečanost venčanja kralja Aleksandra. Slet je prošao gotovo nezapaženo. Članovi sokola su bili premoreni od učešća na drugim svečanostima. Drugi slet održan je u Zemunu 23. maja 1926. na igralištu „Zemunskog akademskog sportskog kluba”, kao smotra članstva župe pred odlazak na VIII svesokolski slet u Pragu. Sletu je predhodila župska akademija u Beogradu u Manježu. Na sletu je osvećena zastava Sokolskog društva Zemun, kojoj je kumovao prestolonaslednik Petar preko svog izaslanika admirala Dragutina Price. Osvećenje je izvršeno na Jugoslovenskom trgu, a zatim je povorka sa vojnom muzikom na čelu prošla gradom. Treći župski slet održan je u Šapcu 26 i 27 maja 1928. Slet je bio povezan sa otkrivanjem kosturnice palim borcima na Ceru i udaranju kamena temeljca sokolskom domu u Šapcu. Prvi koji su stigli na slet bili su učitelji i učiteljice slušaoco Državnog gimnastičkog kursa ministarstva prosvete. Stigli su u Šabac lađom iz Beograda 25 maja 1928. i dočekani su kao predhodnicu sokola beogradske župe. Istog dana stiglo je vozom oko 200 takmičara i takmičarki iz raznih društava. U “Šabačkom Glasniku” u svečanom izdanju posvećenom sletu bili su naslovi : “Sokoli -Zdravo” i “Jata Sokola Župe Cara Dušana Silnog dolaze na župski slet u Sokolovo gnjezdo Pocerje, u srpski Verden-Šabac. Veseli se pod Cerom Pocerje. “Dobro nam došli!”. Kolo Srpskih Sestara, Učiteljsko Udruženje i građani pobrinuli su da ugoste posetioce. Vojska i direktor gimnazije ustupili su svoje prostorije sokolima za prenoćište. Sem toga Kolo Srpskih Sestara i Učiteljsko Udruženje priprmili su hranu za vreme sleta za sudije – učitelje i učiteljice. Na sletištu su 26. maja 1928. počele utakmice članova i članica. Zasebni brod sa sokolima stigao je na pristanište. Sokoli su krenuli kroz šabačke ulice uz pratnju muzike. U prostorijama hotela Pariz održana je sokolska akademija. Sutradan 27. maja 1928. nastavljene su utakmice članova i počela utakmice naraštaja. U 11 časova krenula je povorka sa sletišta kroz varoš. Na čelu povorke bili su vojnici pontonjerskog bataljona. Posle njih išla je muzika, pa zastave, starešinstvo župe, članstvo i naraštaj. Povorka se zaustavila pred opštinom, gde ih je pozdravio predsednik opštine. Na pozdrav odgovorio je Lazar Car, izaslanik starešinstva J.S.S. Povorka je nastavila dalje glavnim ulicama i razišla se kod Sokolskog doma. Posle podne bila je Javna vežba. Prisustvovali su Vladika Šabački, predsednik opštine, komandant mesta, predsednik suda, direktor gimnazije i veliki broj građana. Vežba je započela utakmicom u brzom pešačenju na 10.000 metara sa nošenjem tereta od 20 kilograma. Pored sokola vežbali su učenici i učenice šabačke gimnazije i vojnici pontonjerskog bataljona. Četrvrti slet je održan 1 i 2 juna 1929. u Pančevu. Peti župski slet je održan u Beogradu od 3 do 5 juna 1933. na igralištu Beogradskog sportskog kluba. Prvi naraštajski slet održan je u Beogradu na igralištu fudbalskog kluba „Soko” u Košutnjaku od 22 do 24 maja 1927. U oči javne vežbe svečano je osvećena naraštajska zastava, a potom povorka naraštaja i dece kroz Beograd. Drugi naraštajski slet održan je na terenu fudbalskog kluba „Soko” u Košutnjaku 25 i 26 maja 1929. Ispred crkve Svetog Save 26 maja 1929. formirana je povorka od 840 naraštajaca. Na čelu povorke bili su omladinci sa sela na konjima, pa za njima zastave, Uprava župe Beograd, naraštajci i deca. Povorka se kretala preko centra do Kalemegdana. Šesti slet održan je od 19 do 21 juna 1937. u Beogradu. Na sletu je izvršeno svečano razvijanje župske zastave, dara kralja Petra II. U sokolskoj povorci od letnjeg vežbališta Sokolskog društva Beograd-Matica prema Slaviji i dalje ka Narodnom pozorištu 21. juna 1937. učestvovali su ruski sokoli i 360 bugarskih „Junaka”. Ruski sokoli nastupali su sa 8 ruskih zastava, 130 ruskih sokola, 104 ruske sokolice i 24 ruska muzičara. Napred su nošene zastave a zatim su išle starešine junaka i sokola sa muzikom. Bugari su bili u junačkim odorama a junakinje u odorama i narodnoj nošnji. Zatim su išli ruski sokoli iz Jugoslavije, Francuske i Bugarske. Posle njih beogradski sokoli u odorama, članice u odorama i narodnim nošnjama iz raznih krajeva Jugoslavije, seoske sokolske čete i sokolska konjica. Povorka duga preko dva kilometra, bila je pozdravljena od desetina hiljada beograđana. Sokoli iz četa na selu ostavili su utisak na posmatrače : „Živeli Šumadinci ! Živeli Sremci ! Živili narodni sokoli ! …” Posle povorke održan je zbor na trgu kod spomenika knezu Mihajlu. Govorile su starešine sokola, starešina vitoške junačke oblasti Ivan Anastasov, ministar za fizičko vaspitanje dr. Josip Rogić i drugi. U ime Sveruskog zagraničnog Sokolstva govorio je Drejling i istakao : „Mi smo oduvek znali i voleli Balkan, jer tu žive naša braća. Naročitu ljubav osećamo danas. Osobito smo radosni što smo uzeli učešća na sletu jer posmatramo kako se grle i ljube dva bliska brata – Soko i Junak … .” Na probama na sletištu 21.6.1937. učestvovalo je 80 članova i 64 članice Ruskog sokolstva. Javnoj vežbi održanoj na sletištu istog dana u 16 časova prisustvovalo je preko 10.000 gledalaca. U toki života Župe Beograd menjao se broj društava. Neka su pripala susednim župama, neka župi Beograd a neka društva su zbog nerada ukinuta. Od 1929. osnivaju se prve seoske sokolske čete. Župa je 1937. imala 47 društava i 105 četa. Broj pripadnika sokola u Župi se povečavao od 1929. do kraja 1934. Od 1934. broj članova je stagnirao. Sokolska župa Beograd sarađivala je sa kulturno prosvetnim ustanovama i sa državnim, vojnim i opštinskim vlastima. Radio Beograd prenosio je sokolske vesti i predavanja. Župa Beograd izdavala je časopise „Soko Dušana Silnog” i „Oko sokolovo”. Glasnik župe „Oko sokolovo” izlazio je od 1. decembra 1936. do marta 1941. U uređivačkom odboru časopisa bili su : dr Petar Jović, Jakša Bumber, Dimitrije Stanković i Milojko Jeftimijades. Urednik je bio Momir Sinobad. Po ugledu na studentske radne čete osnovane su Sokolske radne čete. Za sokole značaj radnih četa bio je u vaspitanju mlađeg članstva za koristan rad na opštem dobru, korist za sokolska društva i čete a kod pojedinaca učestvovanje u tom radu podizalo je kolektivnu svest. Od 1936. sokolska društva i seoske čete organizovale su radne čete. Sokolsko društvo Lajkovac organizovalo je radnu četu članstva, sa kojom je podiglo jednu česmu. Sokolska četa Šimanovci je sa svojim članstvom dala pet radnih dana na prikupljanju žetve kod slabo zadružnih članova. Iz društava Beograd XI, Beograd II i Beograd VIII koje su dale članove i naraštajce, organizovana je sokolska prosvetna radna četa. Sokolska radna četa krenula je prvi put sa 46 članova i naraštajaca, a druge nedelje po drugi put sa 68 članova, do Sokolskog društva Beograd VIII u Žarkovu, gde je zajedno sa članovima društva i njihove čete radila na uređenju terena za letnje vežbalište. U toku dva prepodneva četa je skinula jedno brdo i uravnila vežbalište sa oko 200 metara zemlje. Četa je prilikom lakoatletskih utakmica uredila teren Sokolskog društva „Matica”. Ovom prikom Beograd XI dao je oko 12 članova, Beograd II 27 naraštajaca a Matica 7 naraštajaca. Savez Sokola odobrio je 2.000 dinara za nabavku alata za četu te su nabavljene lopate, ašovi, motke, pijuci i 3 ručna kolica. Članovi Sokola Beograd VII, u okviru Petrove petoletke posadili su na Laudonovom šancu 1940. preko hiljadu sadnica. Osvećivanju Gaja Kralja Petra II prisustvovao je predsednik opštine Jevrem Tomić, ministar građevina Danilo Vulović, episkop Nektarije, starešina župe V. Popović. O značaju sokolskog zaveta i pošumljavanju govorio je starešina društva Sekula Zečević. U akciji sađenja učestvovalo je dve stotine naraštajaca, “Privrednikovih pitomaca”. Savez Sokola pripremao je svoje članove za odbranu zemlje. Pri župama su organizovani narodno-odbrambeni otseci. U župi Beograd D. Stanković, pročelnik župskog narodno-odbrambenog odseka, istakao je u svom izveštaju : „Mi hoćemo borbu, borbu s neprijateljima našeg naroda i naše države .. . Mi nismo hteli tu borbu. Mi smo je dugo izbegavali. Ali nam je ona nametnuta. I mi smo je primili, istina, teška srca, … Jer ne treba zaboraviti da je sokolstvo poniklo u borbi i da je ono zadržalo i danas svoj borbeni karakter.” Međudruštveni odbor sokolskih jedinica (društava i četa) u Beogradu odlučio je da 17 marta 1940. bude održana smotra svih članova sokola sa teritorije grada Beograda. Sokolska župa Beograd imala je 1940. 46 društava. Bilo je 12 društava u Beogradu, 2 društva u Zemunu i 1 u Pančevu. Sokolskih četa bilo je 114, u manjim mestima, varošicama i selima. Na teritoriji Beograda, Zemuna i Pančeva bilo je svih kategorija 7.624 sokola i sokolice. Članova iznad 18 godina bilo je 3.599; naraštaja iznad 14 godina 1.524; na decu 2.501. Najviše članova imalo je Sokolsko društvo Beograd III (980). U Jugoslaviji je 12 maja 1940. održana smotra sokolstva, kao prva manifestacija stanja sokolske pripravnosti. Sokoli su smatrali da su odgovorni za stvaranje unutarnjeg fronta, za organizaciju odbrane i otpora. Smotra je uspešno održana u celoj zemlji. Beogradske i zemunske sokolske jedinice održale su smotre u sokolanama i letnjim vežbalištima. Smotre su bile spojene sa predavanjima iz narodno-odbrambenog vaspitanja. U Sokolskom društvu Beograd Matica, koje je imalo veliki broj članova, generalni sekretar Saveza Sokola Radmilo Grđić održao je predavanje. U Sokolskom društvu Beograd II izvršeno je gađanje iz pušaka, predavanje za sokolice o bojnim otrovima i evakuaciji. U Sokolskom društvu Beograd III održano je predavanje o narodno-odbrambenom radu, recitovanje „Kako se vaspitala predratna omladina”. U Sokolskom društvu Beograd IV izvršeno je takmičenje na strelištu svih pripadnika do 35 godina. Stariji su gađali iz vazdušnih pušaka. Izvedena je i ratna služba “osvajanjem” Banovog brda i druge ratne vežbe. …. . Sokolsko društvo Zemun I izvelo je na smotri gađanje. Predavano je o bojnim otrovima i lekarskoj pomoći za sokolice. Sokolski rad na pripremi odbrane zemlje nastavio se i posle smotre. Načelnici i načelnice svih sokolskih jedinica župe Beograd zborovali su 19. maja 1940. u Beogradu u Domu Soko Matice. Na zboru su bili prisutni izaslanici Saveza Sokola Grđić i Kovač. Zborovanje je održano pod predsedavanjem načelnika župe Maksimovića i načelnice Vučković. Predavalo se o narodno-odbrambenom radu. Posle podne zbor je nastavljen na strelištu kod Careve ćuprije, gde je izvršena obuka u gađanju. Svi članovi narodno odbrambenog odseka Župe Beograd cele godine su nedeljom vežbali gađanje na strelištu kod „Careve ćuprije”. Streljački odsek Sokolskog društva Beograd-Matica preko celog leta 1940. vršio je obuku u gađanju iz malokalibarske i vojničke puške, tako da je 209 članova, članica i naraštaja osposobljeno za rukovanje i gađanje iz vojničke puške, a 110 naraštajaca i dece za gađanje malokalibarskom puškom. Referent streljačkog odseka bio je major Rada Kosović. Župske streljačke utakmice održane su 29 septembra 1940. na vojnom strelištu u Jajincima. Održano je takmičenje sa vojničkom puškom na rastojanju od 200 metara. Zahvaljujući majoru Kosoviću dobijeni su kamioni koji su sve takmičare odbacili na strelište i vratili ih nazad. Sokoli su sprovodili tečajeve za sokolsku odbrambenu pripravnost. U Savezu sokola održan je jednomesečni tečaj iz narodne odbrane za putujuće prednjake iz svih župa . Župa Beograd organizovala je od 2 do 18 jula 1940. u Beogradu tečaj za instruktore. Tečaj je pripremio Stručni odbor župe, a vodio je Franja Žic. Troškove je snosio Tehnički odbor Saveza Sokola. Učestvovalo je oko 32 člana iz svih jedinica Župe (društava i seoskih četa) koji nisu bili vojni obveznici. Predavači su bili sokolski radnici, oficiri i inžinjeri Aero-kluba. Tečaj je bio završen zajedničkom večerom, kojoj je prisustvovao starešina župe Velimir Popović, sa članovima uprave i Stručnog odbora. Sokoli su nastojali da pomognu rad vojske, sa kojom su blisko sarađivali. U čast vojske sokoli su održali javni čas 1. juna 1940. u Beogradu. Sav prihod od javnog časa bio je namenjen za kupovinu puškomitraljeza za Drugi gvozdeni puk „Knjaz Mihajlo”. Uprkos tečajevima i smotrama dešavalo se da i sokoli budu zahvaćeni panikom. Sa izbijanjem Drugog svetskog rata 1939. sokolstvo je bilo zahvaćeno „sveopštim metežom”. Opšta neizvesnost uticala je na građane da svoje snage skoncentrišu na rešavanje svojih životnih problema i problema svoje porodice. Nastala je „luda i nezapamćena trka” na prikupljanju hrane, odeće i ogreva. Strah i nagon za samodržanjem zahvatio je i sokolske redove. Sokolska župa Beograd „Dušan Silni” obrazovana je na prvoj sednici zbora 24.9.1920. U okviru priprema Saveza Sokola za odbranu zemlje, pri župama su organizovani narodno-odbrambeni otseci. Njihov zadatak bio je da u okviru župa organizuju narodno-odbrambene tečajeve. Posle Aprilskog rata 1941. Savez sokola bio je zabranjen. Od 1992. Savez sokola obnovio je svoj rad. Sokolska župa Beograd obnovila je svoj rad 1994. Župa je obnovila 1995. izlaženje svog časopisa „Oko sokolovo”. Autor je član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

Palata Ratnički dom, danas Dom vojske u Beogradu, nalazi se u ulici Braće Jugovića 19. Monumentalno je zdanje u kome je smešten Dom Vojske Srbije čije su osnovne aktivnosti informisanje i obrazovanje pripadnika Vojske Srbije i građanskog sektora kroz brojne kulturne sadržaje kao što su: izložbe, koncerti, promocije knjiga, tribine, predavanja i sl. Prostorije Doma se koriste još i za održavanje prijema, konferencija, seminara, prezentacija, sajmova, poslovnih sastanaka, koktela, balova i modnih revija. Izgradnja Doma je završena 1931. godine prema projektu profesora i arhitekata Jovana Jovanovića i Živojina Piperskog. Palata je izgrađena u stilu moderne sa elementima ekspresionizma. Plac za izgradnju Doma poklonila je Uprava grada Beograda, kao poklon bivšim ratnicima. Ratnički dom je izgrađen zahvaljujući dobrovoljnim prilozima članova Narodne odbrane i uz novčanu pomoć pokrovitelja kralja Aleksandra Ujedinjitelja. Pored vojne namene u Ratničkom domu su bile smeštene brojna kulturna udruženja koja su negovala rodoljublje i razvijala dobre odnose između vojske i naroda, odnosno civilnog sektora. Najaktivnija udruženja su bila Udruženja rezervnih oficira i ratnika, Udruženje dobrovoljaca, Sokolska matica, Jadranska straža, Društvo prijatelja Francuske i dr. Jedan deo objekta bio je namenjen boravku gostiju iz unutrašnjosti. Hotelski karakter Ratnički dom je u većoj meri zadobio dogradnjom dela prema Siminoj ulici. Ratnički dom ima dva kraka, jedan izgrađen između 1929. i 1932. godine, prema ulici Braće Jugovića i drugi, dograđen 1939. prema Siminoj, Francuskoj i Ulici Emilijana Josimovića. Nakon invazije i okupacije otadžbine aprila 1941. godine ovo zdanje koriste nemačke okupacione vlasti. Avgusta 1941. u Dom se smeštaju oficiri Vermahta, koji ovo zdanje pretvaraju u sedište Gestapoa za čitav Balkan. Posle rata, na prvu godišnjicu Dana pobede, 9. maja 1946. godine, zvanično je ustanovljen Dom JA. Prvi posleratni komandant i načelnik Doma bio je profesor, ratni pukovnik, akademski slikar i grafičar Branko Šotra.U domu armije je osnovano i JSD.Partizan. Palata je 1984. godine na osnovu odluke Skupštine grada Beograda proglašena za kulturno dobro. Od 2010. Dom je postao sedište Medija centara „Odbrana“ i Umetničkog ansambla „Stanislav Binički“. Početkom 1929. godine, doneta je odluka da se u Beogradu podigne Ratnički dom[1], kao centralno kulturno središte vojske i rezervnih oficira. Na konkurs koji je raspisalo Udruženje rezervnih oficira i ratnika stiglo je 31 rešenje, a žiri – čije su članove između ostalih činili Petar Popović, Svetozar Jovanović i Dragutin Maslać – smatrao je da prvu nagradu ne zaslužuje nijedan od podnetih predloga, sa obrazloženjem da se bez velikih dopuna, naročito u koncepciji fasada, nijedan plan ne može uzeti kao osnova za direktno razrađivanje. Dodeljene su dve ravnopravne druge nagrade, rad Živka Piperskog i Jovana Jovanovića i rad Bogdana Nestorovića i Jovana Šnajdera, a konačno pravo da izvedu svoj rad dobili su Piperski i Jovanović, sa obavezom da ga uz instrukcije žirija usaglase s radom Nestorovića i Šnajdera. Ipak, u stručnoj javnosti preovladavao je stav da je najbolje konkursno rešenje ostvario projekat Branislava Marinkovića sa originalnom kompozicijom modernizovanog srpsko-vizantijskog stila. Konkursni rad Piperskog i Jovanovića koncipiran je u duhu akademizma, kao monumentalna palata sa istaknutim vencem i kolonadom pilastara, koja svojim izgledom podseća na nešto ranije završenu zgradu Generalštaba, arhitekte Vilhelma fon Baumgartena. Za razliku od njih, fasada konkursnog projekta Nestorovića i Šnajdera okarakterisana je kao vizantijsko-romanska i, upravo zbog sintetičnosti koja asocira na prožimanje kulturnih tradicija, ovakva vrsta stilske formulacije smatrana je poželjnim modelom nacionalnog stila i bila je popularna tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. veka. Finalni projekat po kojem je zgrada Ratničkog doma izvedena doneo je značajne promene u odnosu na drugonagrađene konkursne projekte. Umesto bogate, eklektičke plastične dekoracije primenjen je modernistički, sveden koncept. Osnivači Doma su imali ideju da ova zgrada postane sedište više nacionalnih kulturnih i humanitarnih udruženja, po ugledu na narodne domove u Čehoslovačkoj, Poljskoj i drugim državama. Tako su u okviru zdanja svoje mesto, pored Udruženja rezervnih oficira i ratnika, našli i drugi – Jadranska straža, Udruženje dobrovoljaca, Sokolska matica, Društvo prijatelja Francuske, Streljački savez, Lovački savez, Klub mačevalaca i Fond udruženja glumaca. Dom se sastojao od prostorija namenjenih radu brojnih udruženja, dve velike sale za prijeme i restorana, dok su treći i četvrti sprat bili u funkciji hotela i namenjeni smeštaju gostiju. Hotelski karakter Ratnički dom je u većoj meri zadobio dogradnjom dela prema Siminoj ulici, 1939. godine. Izgradnja palate Ratničkog doma je započeta tokom oktobra 1930. godine, a završena je 29. maja 1932, kada je izvršeno njeno svečano osvećenje. Dogradnjom iz 1939. godine, zadržana je identična stilska formulacija prvobitnog objekta, a palata je zauzela prostor celokupnog urbanističkog bloka između ulica Braće Jugovića, Francuske, Simine i Emilijana Josimovića. Novi deo je osvećen 4. februara 1940. Upadljiva je bezornamentalna pročišćenost pročelja zgrade, naročito u zoni od prvog do trećeg sprata, perforirana vertikalnim nizovima prozora. U zoni prizemlja akcentovan je blago izbačeni arkadni niz, koji počiva na masivnim stubovima, u formi portala, sa širokim stepeništem ispred. U formulaciji fasada posebno je istaknuta ugaona kula, ka Francuskoj ulici, razbijajući donekle monoton ritam pročelja, ali ujedno naglašavajući ekspresivnu monumentalnost zdanja i njegov vojnički karakter. Ideja je bila da se na ovaj način dodatno istakne vizura objekta, dok je na simboličkoj ravni kula funkcionisala kao vizuelna potvrda vojne funkcije objekta, a kao neposredan izvor su preuzete forme srednjovekovnih i renesansnih uzora. Simboliku ovakvog arhitektonskog programa najbolje ilustruju reči Milutina Borisavljevića u časopisu Pravda od 24. maja 1929. godine: Ratnički dom je trebalo shvatiti vojnički, u vidu nekog kastela, srednjovekovnog zamka sa turelama i donžonima, sa možda malo brutalnim formama tj. karakterom muškosti, junaštva itd. Arhitektura je simbolična umetnost: spoljašnost jedne zgrade treba da izražava njenu namenu. Simboliku objekta, iako nikada nisu izvedene, dodatno je trebalo da naglašavaju i skulpture predviđene na pročelju, iznad stubova arkade. Ikonografski skulpturalni program Ratničkog doma direktno je ukazivao na funkciju objekta i sastojao se od osam pojedinačnih figuralnih predstava. Kako prenosi tadašnja štampa, na prvom stubu je bilo predviđeno postavljanje oklopnika iz doba Nemanjića, na drugom oklopnik iz Dušanovog doba, na trećem kosovski borac, četvrtom guslar, petom Karađorđev ustanik, na šestom vojnik iz 1876. godine, sedmom iz Balkanskog rata 1912. godine i osmom jugoslovenski vojnik iz 1918. godine. Ovakav ikonografski koncept i istorijski niz trebalo je da svedoči o kontinuitetu borbe za oslobođenje i ujedinjenje svih Jugoslovena, u kontekstu aktuelne ideologije jugoslovenstva. Zbog značajnih kulturno-istorijskih i arhitektonsko-urbanističkih vrednosti, 1984. godine Ratnički dom u ulici Braće Jugovića 19 u Beogradu je utvrđen za kulturno dobro.

coskovi presavijeni, inace u dobrom stanju Draginja Obrenović — Draga (devojačko Lunjevica, iz prvog braka Mašin; Gornji Milanovac, 11/23. septembar 1866 — Beograd, 29. maj/11. jun 1903) bila je kraljica Srbije i supruga kralja Aleksandra Obrenovića, poslednjeg kralja iz dinastije Obrenović. Pre nego što je postala kraljica, Draga je bila udovica inženjera Svetozara Mašina i dvorska dama na dvoru kraljice Natalije Obrenović. Ubijena je zajedno sa svojim suprugom kraljem Aleksandrom Obrenovićem, tokom Majskog prevrata 29. maja 1903. godine po julijanskom kalendaru, odnosno 11. juna 1903. po gregorijanskom. Poslednja je kraljica Srbije, pošto je supruga kralja Petra I preminula pre njegovog stupanja na presto. Draginja Lunjevica je rođena 11/23. septembra 1866. godine u Gornjem Milanovcu u bogatoj porodici Lunjevica. Dragin otac, Pantelija Lunjevica je bio okružni načelnik Gornjeg Milanovaca, a majka Anđelija domaćica. Deda joj je bio Nikola Milićević Lunjevica, prijatelj i pobratim Miloša Obrenovića. Pored Drage, Pantelija Panta Lunjevica (1840—1887) i Anđelija su u braku imali još i Nikolu (1876—1903), Nikodija (1881—1903), Hristinu (1861—1936 [3]), Đurđinu i Anu - Vojku (1884—1975). U svojoj devetoj godini, Draga je poslata na školovanje u Beograd. Osnovnu školu je završila u Beogradu, zatim i Višu žensku školu u Beogradu. Tu je naučila više stranih jezika, među kojima ruski, francuski i nemački jezik. Za vreme boravka u Beogradu, Draga je počela da se bavi pisanjem romana i pripovedaka, prevođenjem knjiga za novac. I pored toga što je otac vodio dosta računa o njoj, kao vrlo mlada devojka je počela da zarađuje za život. Čak je objavila i nekoliko zanimljivih priča za inostrane časopise. Volela je da čita, a naročito je volela da čita Stendala. Njeni prevodi su izlazili u obliku feljtona, neki od njih su: Častan lopov (), Otadžbina (1883), Policajka zvana mačije oko (1884-1885) koji je izlazio kao feljton u časopisu „Ustavnost” 1884—1885. godine.[4], Orgistkinja, ili Trostruki zločin u Sentuenju (1888), Ujak i sestrić (1888), Tri miliona miraza (1896)[5] ... Svoje prevode ja objavljivala u časopisima kao što su: Domaćica, Ustavnost, Zastava ... Draga je bila član redakcije časopisa Domaćica koji je izdavalo Beogradsko žensko društvo čiji je član bila. Takođe je bila član Srpskog novinarskog društva kao i Srpske književne zadruge. U Beogradu se prvi put zaljubila u studenta Bogdana Popovića, kasnije profesora i teoretičara književnosti. Bogdan je Dragu primetio prilikom jednog dolaska u Klub književnika. Nije znao skoro ništa o njoj, sem da je u završnoj godini škole. Privukla su ih slična interesovanja i začas su započeli razgovor. Bila je to prva, platonska ljubav. Često su šetali beogradskim ulicama i Kalemegdanom, razmenjivali su knjige uz duge razgovore, a Bogdan bi joj često recitovao nežne stihove. Dragin otac, Panta biva sve lošijeg zdravlja. Njegova politička karijera je poljuljana i on gubi svoj položaj u administraciji, pa se porodica nalazi u teškoj finansijskoj situaciji. Odlučuje se da rastereti porodicu tako što će udati Dragu. Rudarski inženjer Svetozar Mašin je bio dobar poznanik njenog oca, a uz to imao je i bogato poreklo. Svetozar Mašin je bio petnaest godina stariji od Drage. Njegov otac je bio ugledni lekar i služio je na dvoru kod kneza Mihaila i kralja Milana Obrenovića. Dragin dever, a Svetozarov brat, Aleksandar Mašin je kasnije bio jedan od vodećih zaverenika u njenoj likvidaciji, a jedno vreme je bio i načelnik generalštaba srpske vojske. Draga je imala nepunih sedamnaest godina, bila je na završnoj godini Više ženske škole. Jednog dana joj je stiglo pismo od kuće, u njemu je pisalo da je obećana i da se odmah pošto položi završni učiteljski ispit vrati kući. Ko je njen budući suprug, nije znala, znala je samo da ga ne voli. Nije htela da pristane, ali videvši stanje svoga oca i svoje porodice oprostila se od Bogdana, rekavši mu da je to brak iz koristi i da tu nema ljubavi. Svetozar i Draga su se venčali na Veliku Gospojinu 28. avgusta 1883. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu[6]. Posle venčanja, svatovi su bili pozvani na igranku u bašti kod Narodne skupštine. Gosti su bili oduševljeni mladinom ljupkošću, lepotom i mladošću. Po navodu hroničara, budući kralj, a tada sedmogodišnji prestolonaslednik, Aleksandar prošao je u svom fijakeru pored svatova. Kao i svako dete, obradovan što vidi mladu u venčanici, mahao joj je. Po navodima, i ona je njemu uzvratila isto, ali prilično neveselo. Draginom venčanju je i Bogdan prisustvovao, ali iz prikrajka, sedeći u kafani posmatrao je slavlje. Kada su mladenci izašli iz crkve, oko njih se skupila svetina da čestita. U toj velikoj gužvi našao se i jedan dečak, koji je čestitao mladencima i mladoj predao buket žutih ruža. U buketu bila je i ceduljica, ispisana njoj poznatim rukopisom:`Zar je ovako moralo biti?` Draga je ceduljicu pohranila u svom crvenom molitveniku. Bračni život para Mašin bio je pod velikim opterećenjem Svetozarevih poslovnih obaveza. Kako je često boravio na terenu i vršio terenska istraživanja, bili su primorani da se često sele. Draga je uglavnom pratila supruga gde god bi išao poslom, ali je često živela i kod svekra, čekajući da joj se muž vrati sa terena. Od samog početka, taj brak je bio osuđen na propast. Mašin je bio poznat kao čovek posvećen svojoj profesiji te koji nije imao mnogo vremena za porodicu. Po prirodi i temperamentu njih dvoje su se dosta razlikovali; on je voleo rudarstvo i topioničarstvo, bio je fantasta, obožavao svoj posao, toliko da nije mario za žene. Zbog toga je verovatno, bio često odbijan u proševinama; devojke nisu htele za muža čoveka koji nije u stanju da usreći ženu i da se posveti porodici. S druge strane, Draga je bila svestrano obrazovana za jednu domaćicu ali i suviše privržena porodici. Volela je književnost i uopšte umetnost. Nerazumevanje u braku je proisteklo upravo iz različitosti njihovih priroda koje drugi supružnik nije razumevao. Zbog toga su u braku bili nesrećni oboje. Navodi se da je tokom braka Draga izgubila njihovo dete. Postojale su razne spekulacije da je Draga bila neverna žena, te da je to navelo Mašina da se propije i digne ruku na sebe, ali to nikada nije potvrđeno. Za vreme njenog života, pa i posle smrti starije žene iz Kraljeva i Leskovca navodile su Dragu kao veoma posvećenu i sposobnu domaćicu koja je sama vodila domaćinstvo dok joj je muž radio na terenu. Brak im je potrajao svega nepune tri godine kada je Draga ostala udovica. Njen suprug je, naime, preminuo na terenu, između manastira Gornjak i Petrovca na Mlavi, 21. maja 1886. godine. Prema lekarskom nalazu, umro je od srčane kapi[6], ali postoji više verzija njegove smrti. Po jednoj, preminuo je od epileptičnog napada, prouzrokovanog velikim količinama alkohola. Mašin je inače bolovao od epilepsije. Postoje čak i verzije da je izvršio samoubistvo iz ljubomore, pa čak i verzije o ubistvu. Sahranjen je na groblju Karaul u Petrovcu na Mlavi. Nasledila je njegovu penziju i ime. Aleksandar Mašin se toliko protivio ovome, da je kasnije optužio lično Dragu da je ubila njegovog brata. Za vreme dok je bila udovica, Draga je nastavila da se bavi prevodilaštvom i novinarstvom. Stanovala je u Svetozarevom državnom stanu u Smederevu, sve dok nije bila primorana da se iseli i vrati u Beograd. Za vreme svog boravka u Beogradu, umrla su joj oba roditelja i Draga je morala da se sada stara i o sebi i o svojim najbližima. Zbog teškog materijalnog stanja, Draga Mašin je pokušala da se uda za jednog francuskog inženjera, ali bezuspešno. Po razvodu kralja Milana sa kraljicom Natalijom Obrenović 1888. godine, kraljica je kupila dvorac „Sašino“ u banjskom lečilištu Bijaric u Francuskoj, koji je dobio ime po njenom jedinom sinu Aleksandru Obrenoviću. Kraljica Natalija je na put pozvala i Dragu Mašin, da joj bude pratnja i dvorska gospođica. Putovale su zajedno vozom u Rusiju, u posetu carskoj porodici Romanov i najzad stigle u banjsko lečilište, na Atlantiku. U Bijaricu je Draga odlazila sa Natalijom na svečanosti, na prijeme i starala se za njenu garderobu, šminku i kozmetiku. Mladi kralj Aleksandar je stigao u martu 1895. godine u Bijaric. Za to vreme, Draga se starala o uređenju i održavanju kupališne plaže u Bijaricu. Ljubav Drage i Aleksandra se rodila baš na tom mestu, kada je po navodima hroničara, Draga spasila budućeg kralja da se ne udavi. U Bijaricu su počeli da se dopisuju, da se viđaju i izlaze zajedno. Kraljica Natalija se tome nije protivila jer je želela svog sina da spremi za moguću ženidbu sa nekom princezom visokog ranga. Međutim, između njih se rodila istinska ljubav, mnogo jača nego što su to Natalija i Milan mislili. Aleksandar je zamolio Nataliju da ga ostavi samog sa Dragom i da se vrati u Beograd, što je kraljica Natalija i učinila. U početku niko nije imao protiv ove ljubavi, misleći da je to samo prolazna avantura. Kralj je nagovarao Dragu da napusti službu kod njegove majke i da će se on novčano starati o njoj i njenoj familiji. Draga Mašin je ostala u službi kraljice Natalije sve do 1897. godine kada se vratila u Beograd. U vreme dok je kralj Milan još uvek imao uticaja u zemlji, oformljena je nova vlada na čelu sa dr Vladanom Đorđevićem. Prvo pitanje koje je Đorđević postavio ministrima bilo je pronalaženje dostojne žene mladome kralju. Kralj Milan je predložio da to bude nemačka princeza Aleksandra fon Šamburg-Lipe, ćerka njegovog velikog prijatelja i sestra kraljice Šarlote od Virtemberga. U Beogradu se već tada znalo za ljubav Aleksandra i Drage. Draga Mašin je često pozivana na svaki važan prijem. Svi su tada hvalili njenu taktičnost, otmenost, lepotu, pamet i suzdržanost. Čitavu Srbiju je uzbunila vest koju je saopštio kralj Aleksandar 8. jula 1900. da je isprosio ruku Drage Lunjevice-Mašin, unuke Nikole Lunjevice, borca u ratovima za oslobođenje Srbije. Patrijarhalni Beograd tada nije bio spreman da prihvati za novu kraljicu ženu koja je deset godina starija od kralja, uz to i udovica. Naročito su se ovome oštro suprotstavili ministar policije Đorđe Genčić, koji je odmah iz policijskih arhiva izvadio dvanaest dokumenata o Draginim navodnim ljubavnicima, a iz Rusije se javila kraljica Natalija Obrenović, oštro govoreći protiv Drage da je bila bludnica i da je nerotkinja. Ženidbi se naročito suprotstavio bivši kralj Milan, koji je u znak protesta napustio Srbiju i otputovao za Bukurešt, pa za Beč, gde je naredne godine i umro. Kralj se potpuno okrenuo protiv oca, pa je čak pomilovao i radikale, koji su ležali na robiji zbog Ivanjdanskog atentata na kralja Milana. Kralj Aleksandar je zakazao venčanje sa Dragom Mašin za 23. jul 1900. i pozvao sve dobronamerne građana da vide za kraljicu pravu Srpkinju, označivši novu politiku da se srpski vladari žene Srpkinjama, a ne više inostranim princezama. Vlada je zbog ove kraljeve odluke podnela ostavke, a ministar inostranih poslova Andra Đorđević je otišao kod beogradskog mitropolita da ga moli da ne da blagoslov mladom kralju. Za to vreme Draga Mašin je bila predmet čaršijskih ogovaranja. Mladi kralj je otišao kod beogradskog mitropolita da moli blagoslov jer se ženi pravom Srpkinjom, na šta ga je mitropolit odbio. Kralj je zapretio abdikacijom i odlaskom sa Dragom u Bijaric i prepuštanju zemlje bez kralja. Mitropolit je pristao i sve je dogovoreno za venčanje kraljevskog para u Beogradu. Još radosnija vest za Aleksandra je bila vest da će kum na venčanju biti sam ruski car Nikolaj II Romanov. Na dan venčanja, pred kućom Drage Mašin pojavile su se hiljade građana, koji su nosili njene slike i klicali joj. Povorka je krenula prema Sabornoj crkvi, gde je trebalo da se obavi čin venčanja. Sveštenici su od ranog jutra iznosili ikone, kandila i sveće. Kralj Aleksandar se pojavio tog jutra na venčanju u vojnoj uniformi, sa epoletama i odlikovanjima, a Draga Mašin u venčanici od bele čipke sa brilijantskom dijademom na glavi. U crkvi su čin venčanja obavila dva mitropolita, episkopi i dvadeset šest arhimandrita. Počasnu pratnju su činili oficiri srpske vojske, među njima i Dragutin Dimitrijević Apis, sa činom poručnika. Posle obavljenog venčanja, po izlazu iz crkve, narod je uzvikivao: „Živeo Kralj! Živela Kraljica Draga!“ Kralj je održao svečani govor, gde je rekao da se od danas prekidaju bliske veze, koje je bivši kralj Milan činio sa Austrougarskom i da se Srbija okreće miru i blagostanju. Međutim, kraljica Natalija se javno u pismu odrekla svoga sina, zažalivši što ga je rodila, a kralj Milan se javio iz Beča i poručio da njegova noga više neće kročiti u sramotnu Srbiju kojom vlada njegov sin i žena koja je deset godina starija od njega. Uveče, posle venčanja, održana je svečanost u Dvoru i napravljen je počasni bal, a jedno kolo koje je tada odigrano, po želji kralja Aleksandra, nazvano je „Kolo Kraljice Drage“. Nije prošlo ni mesec dana od venčanja kraljevskog para, a već 25. avgusta 1900. kralj Aleksandar je saopštio da je kraljica Draga u blagoslovenom stanju i da će Srbija da dobije naslednika Obrenovića. Po nalogu Njegovog Veličanstva Kralja objavljuje se, da se zakazano putovanje Njihovih Veličanstava po unutrašnjosti Srbije odlaže za iduću godinu zbog blagoslovenog stanja, u kome se nalazi Njeno Veličanstvo Kraljica po konstatovanju stručnih lekara. Iz Kancelarije Predsednika Ministarskog Saveta, PMBr. 278., Beograd, 25. avgusta 1900. godine. — Autentičan tekst, proglas `Srpske Novine`, 25. avgust 1900. Beograd Pre samog objavljivanja, Draga se nalazila u kraljevskom letnjikovcu u Smederevu, kada je stigao doktor Kole iz Pariza i saopštio joj da je u blagoslovenom stanju. Kao prvu akciju za ovu radosnu vest, kralj Aleksandar je pomilovao sve političke zatvorenike, naročito radikale i one koji su se protivili njegovoj ženidbi. Tako su tada na slobodu pušteni Nikola Pašić, Đorđe Genčić i mnogi drugi. Kralj je u čast kraljičine trudnoće priredio besplatni bal gde su se sakupili 800 gostiju. Kraljica Draga se pojavila u svečanoj ampir haljini i pozdravila sve prisutne i dobronamerne ljude koji su došli i rekla je da se radi održavanja trudnoće nalazi u kraljevskom letnjikovcu u Smederevu, da malo jede, da se malo kreće i da po ceo dan čita i piše. Draga je baš tada započela da piše svoje autobiografsko delo „Ja Draga“, koju su posle njene smrti odneli zaverenici sa sobom. Kum Nikolaj Romanov je u znak dobrih vesti iz Srbije kupio i poslao za Srbiju zlatnu kolevku za budućeg naslednika. U čitavoj radosti oko kraljičine trudnoće, kralj je dobio vest da je njegov otac umro u Beču. Kraljicu Dragu je pogodilo to što je želeo da bude sahranjen izvan Srbije, jer je bio ljut na nju i kralja. Kralj Aleksandar je poslao svoje izaslanike na sahranu, a u pomen svoga oca održao je molepstvije za pokoj duše u Sabornoj crkvi u Beogradu, gde se u crnini pojavila i Draga. Međutim, sve snove o nasledniku je raspršio ugledni ruski lekar Snjegirev, koga je zajedno sa profesorom Gubarevom, po nagovoru kraljice Natalije, u Srbiju poslao Nikolaj Romanov da potvrdi nalaze doktora Kolea. Konzilijum lekara je došao u maju 1901. u Smederevo i pregledao Dragu. Nalaz je bio da trudnoće nema, niti je ikada i bilo. Ovakva vest je zaprepastila Aleksandra, koji je od ađutanta zatražio pištolj da ubije ginekologe, jer je verovao da su oni prekinuli trudnoću. Kao znak pažnje prema svojoj ženi, on je izdao zapovest da se 4. konjički puk kralja Milana od 23. maja zove „Konjički puk kraljice Drage.` kralj se morao pomiriti sa odlukom da trudnoće nije bilo i zajedno sa Dragom se vratio u Beograd. Otada je ličnost kraljice Drage bila srozana u narodu. Kraljica se sa Aleksandrom nastanila u Starom Kraljevskom Dvoru, gde je jednu sobu uredila po svome ukusu i naručila mnoštvo stvari iz Francuske i Švajcarske. Imala je svoju pratnju, spremačicu, krojačicu i dizajnerku i često je odlazila na svečane balove i prijeme. Odlazila je u klub književnika, čiji je bila nekadašnji član, stipendirala mlade književnike, pomagala dečjem sirotištu i uvela je veliku štednju na dvoru. Uz to, veoma je cenila Branislava Nušića i postavila ga za upravnika Narodnog pozorišta, a Jovanu Skerliću je plaćala studiranje u Ženevi. Pored toga, kraljica Draga je finansirala Zmajev Neven i spomenik Vojislavu Iliću. U to vreme, kralj je bio zauzet političkim problemima u zemlji. Stalno je donosio Ustave, da bi ih preko noći obarao. Menjao je vlade prema svom nahođenju. Pored oficirske zavere, koja se tada javila u glavama mladih oficira zbog srozavanja zemlje minulim događajima, prvi otvoreni protest protiv kralja Aleksandra i kraljice Drage dogodio se 23. marta 1903. kada su na ulice izašli socijalisti predvođeni Dimitrijem Tucovićem i Ljubomirom Jovanovićem, jer im je vlada Dimitrija Cincar-Markovića zabranila marksistički skup. Demonstranti su krenuli prema Terazijama, u nameri da stignu do Kraljevskog dvora. Tu je došlo do sukoba sa žandarmerijom i vojskom, tokom kojeg je šest demonstranta stradalo. Kraljica Draga je počinjala da sve više bude nezadovoljna. Predložila je da se povuče iz kraljevog života i da se on oženi ženom koja može da mu rodi naslednika, ali ju je kralj odvratio od takvih predloga i tražio da ostane s njim. Narodno nezadovoljstvo je iskoristila zaverenička organizacija „Crna ruka” predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, da još više ubrza izvođenje isplaniranog atentata. Povod za završetak odlaganja je bilo ubistvo u Smederevu jednog srpskog žandarma od strane Draginog rođenog brata Nikole Lunjevice, dok se nalazio u pijanom stanju. Zaverenicima se priključio i pukovnik Aleksandar Mašin. Kao dan za početak akcije određena je noć između 28. i 29. maja 1903, jer se tada u Dvoru nalazila zaverenička grupa na dužnostima. Te večeri, kralj i kraljica su se vratili sa večere kod kraljičine rodbine i otišli na spavanje. Zaverenička akcija je počela tačno deset minuta posle ponoći. Zahvaljujući zaverenicima u Dvoru, oficiri su brzo uleteli u sobu kralja Aleksandra i kraljice Drage, ali u krevetu nije bilo nikog. Na toaletnom stočiću su pronašli Dragin omiljeni roman „La trahison“, otvoren na 80. strani. Oficiri su pretražili celu sobu, otvarali ormane i prevrtali stvari, ali nisu uspeli da pronađu kralja i kraljicu. Pre samog čina pronalaženja skrivenog kraljevskog para, oficiri su zarobili Draginu braću, potporučnike Nikolu i Nikodija Lunjevicu i odveli ih u mesnu komandu grada, gde ih je po naređenju pukovnika Mašina, izveo u jedno dvorište potporučnik Voja Tankosić i streljao. Dragine sestre Vojka-Ana, Đurđina i Hristina su otpremljene na železničku stanicu i poslate za Minhen. Posle većih natezanja, zaverenici su doveli kraljevog ađutanta Lazu Petrovića da otkrije gde su se kralj i kraljica sakrili. Tada su se u kraljevskoj sobi nalazili pored Petrovića i poručnik Đorđe Ristić, potporučnik Velimir Vemić i kapetan Ilija Radivojević. Potporučnik Vemić je pronašao zarez na jednim vratima i uzviknuo: „Sekiru!“ „Evo vrata!“ Konačno su se pojavili iza skrivenih vrata kralj i kraljica u belim pidžamama, vidno uplašeni i pripijeni jedno uz drugo. Kapetan Mihailo Ristić-Džervinac bio je taj koji je usmrtio kralja, pa kraljicu, koja se na prvi pucanj bacila da svojim telom zaštiti kralja. Potom su i ostali zaverenici pucali, praznili revolvere i sabljama boli ubijena tela. Kralj Aleksandar je upucan sa trideset metaka, a kraljica Draga sa osamnaest. Potom su ih bacili kroz prozor u dvorište, odakle su ih odvukli u obližnju prizemnu sobu, gde su pripremljeni za sahranu, koja je obavljena iduće noći, u Markovoj crkvi. U trenutku kad se ovaj atentat desio, bilo je tačno 3:50 minuta izjutra. Tela kralja i kraljice su stavljena u limene kovčege i pod najvećom tajnošću prevezena kočijama ka starom beogradskom groblju. Kočije su stigle iza ponoći u crkvu Svetog Marka, opkoljena vojnicima. Činu sahranjivanja su prisustvovala dvojica zaverenika. Kovčezi su spušteni, jedan pored drugog, u grobnicu kraljeve babe Anke Obrenović, koja je zajedno sa knezom Mihailom poginula u Košutnjaku 29. maja 1868. Nakon nemačkog zauzeća Beograda u Prvom svetskom ratu, u oktobru 1915, Makenzenovi vojnici su podigli spomenik nad njihovom grobnicom, obeležili ga, ali je on posle rata bio uklonjen.