Leksikon srpskih arhitekata 19.i 20.veka. Izdavaci Klub arhitekata/Gradjevinska knjiga,1999 godine. Tvrd povez,219 str. Stanje : Fino ocuvana, ima posvetu na predlizu, tri stanice imaju tzv. usi, tako su obelezavane i ponegde je nesto podvuceno ili zaokruzeno neko ime, uglavnom za citanje sasvim u redu. dar ter

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Aleksandar Deroko Sadrzaj: Arhitektura u Makedoniji do doseljenja slovena do XIV veka Arhitektura u srednjevekovnoj Srbiji i Makedoniji XIV veka Preromanska arhitektura na Jadranskom primorju Arhitektura romanskoga stila na Jadranskome primorju Arhitektura gotskoga stila na Jadranskomeprimorju Arhitektura stila renesanse na Jadranskome primorju Arhitektura stila baroka na Jadranskome primorju Arhitektura u unutrašnjosti Hrvatske u Sloveniji i u Istri Monumentalna arhitektura na teritoriji Jugoslavije iz vremena turske vlasti Srednjevekovni gradovi u Jugoslaviji Aleksandar Deroko (Beograd, 4/16. septembar 1894 — Beograd, 30. novembar 1988) bio je srpski arhitekta, umetnik, pilot, pisac i akademik. Autor je mnogobrojnih knjiga iz domena arhitekture, ali i drugih oblasti, koje je najčešće sam ilustrovao. Bio je višegodišnji profesor Beogradskog univerziteta, a član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1956. godine. Stvarao je u nekoliko arhitektonskih pravaca, a najviše u srpskom nacionalnom stilu i moderni.[1] Biografija Potiče iz italijanske porodice Deroko, koja je živela u Veneciji. Pradeda Marko Deroko naselio se u Dubrovniku. A deda Jovan se preselio iz Dubrovnika u Beograd, gde je radio kao nastavnik `načertanija` u Kutlikovoj Umetničkoj školi.[2] Iz braka sa polu Srpkinjom-polu Nemicom, Katarinom imao je sina Evžena.[3] Aleksandrovi roditelji bili su, otac Evgenije - Evžen Deroko inženjer, visoki činovnik na železnici i majka Angelina (Anđa) rođ. Mihajlović, rodom iz banatskog sela Mokrina. Evžen Deroko bio je pionir srpske filatelije. U Beogradu je Aleksandar maturirao i upisao Tehnički fakultet.[1] Početak Prvog svetskog rata ga je dočekao na studijama. U ratu je učestvovao kao jedan od 1300 kaplara sa činom narednika.[1] Po okončanju rata vratio se studijama arhitekture i umetnosti u Rimu, Pragu (dva semestra proveo i na Fakultetu za arhitekturu i građevinu Češkog tehničkog univerziteta u Pragu[4]), Brnu i Beogradu gde je diplomirao 1926. godine. Kao stipendista francuske vlade odlazi u Pariz gde se druži sa Pikasom, Šumanovićem, Le Korbizijeom, Rastkom Petrovićem i drugima koji su tada živeli u Parizu[5].[1] Njegov brat od strica je bio četnički kapetan Jovan Deroko, koji je poginuo prilikom opsade Kraljeva 1941. godine. Arhitektura Vila u Lackovićevoj Sa Bogdanom Nestorovićem je 1926. napravio projekat Hrama Svetog Save sa kojim je pobedio na konkursu. Početkom tridesetih godina postao je profesor na Arhitektonskom i Filozofskom fakultetu na kojima je predavao do penzionisanja 1974. godine. Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, Deroko je bio redovni profesor na predmetu Savremena arhitektura. Amfiteatar je bio premali da primi sve studente, i uopšte sve zainteresovane[5]. Tokom Drugog svetskog rata bio je zatočen u logoru na Banjici. Na svojim putovanjima u više navrata (1954, 1956. i 1965) boravio je na Svetoj gori, o čijoj je arhitekturi i životu ostavio dragocene podatke[5]. Njemu u čast opština Stari grad je ustanovila bijenalnu nagradu „Aleksandar Deroko” 2021. godine za stvaraoce u arhitekturi i urbanizmu.[6] Podignut mu je spomenik 2022. godine na Topličinom vencu,[7] a 2023. godine spomenik u Smederevu.[8] Druge oblasti Aleksandar Deroko je bio jedan od prvih svestranih sportista u Srbiji. Na plivačkom takmičenju u organizaciji Srpskog olimpijskog kluba 1911, osvojio je zlatnu medalju u preplivavanju Save i u plivanju na 1000 m nizvodno slobodnim stilom. Istovremeno se bavio i modelarstvom. Konstruisao je i izradio jednu od prvih vazdušnih jedrilica u Srbiji. Sa modelima svoje konstrukcije učestvovao u takmičenjima koja su 1910-12 organizovali prvi mladi modelari u Srbiji. Ta ljubav prema jedrilicama i vazduhoplovstvu ga je odvela da se kao đak dobrovoljac prijavi u vojsku, gde na Solunskom frontu, kao jedan od 1300 kaplara postaje i jedan od prvih srpskih ratnih pilota. Aleksandar Deroko se takođe bavio ilustracijom, mahom u vidu crteža privatnih čestitki koje odaju vedru i šaljivu stranu ličnosti jednog od ključnih protagonista naše istorije arhitekture 20. veka. Ilustracije njegovih ličnih “poštanskih karti”, stvorene u periodima kada popušta pedantna i zamorna projektantska aktivnost, prikazuju živu beogradsku atmosferu, druželjubivost, erotičnost, rečju - slobodoumlje novog obrazovanog građanstva. Na razigranim skicuoznim crtežima šaljivo su prikazani i narodni običaji prilikom tradicionalnih svetkovina. Ponegde oni dobijaju notu ekspresivnosti, na granici karikaturalnog, ali uvek prepoznatljivog stila. Njegova naklonost ka nacionalnom i tradiciji ogleda se kroz diskretno provlačenje ornamenata - zastavica iz rukopisnih knjiga.

Odlično stanje Taschen Frenk Lojd Rajt (engl. Frank Lloyd Wright; Ričlend Senter, 8. jun 1867 — Finiks, 9. april 1959) bio je američki arhitekta, dizajner enterijera, pisac i predavač koji je dizajnirao više od 1000 objekata, od kojih su 532 realizovana.[1] Rajt je verovao u oblikovanje struktura koje su u harmoniji sa ljudskom prirodom i okolinom, svoju stvaralačku filozofiju je nazvao organska arhitektura. Ova filozofija je najbolje predstavljena Kućom na vodopadu Folingvoter (1935), koja je prozvana kao najbolje delo američke arhitekture svih vremena.[2] Bio je vodeća ličnost Prerijske škole (Prairie School ), pokreta u arhitekturi i razvoju koncepta tzv. Usonijan kuće. Njegove vizije urbanog planiranja u Sjedinjenim državama su ostavile jedinstven trag. Pored svojih kuća, Rajt je dizajnirao originalne i inovativne kancelarije, crkve, škole, nebodere, hotele, muzeje i druge strukture. Često je dizajnirao i unutrašnje elemente za ove zgrade, uključujući i nameštaj i vitraž. Rajt je napisao 20 knjiga i mnogo članaka i bio je popularni predavač u Sjedinjenim Državama i u Evropi. Rajt je 1991. godine priznat od strane Američkog instituta arhitekata kao `najveći američki arhitekt svih vremena`.[2] Njegov živopisni lični život često je bio i povod za novinske naslove, (najviše je istican nedugo posle početka Prvog svetskog rata zbog požara 15. augusta 1914. Rajtov život iz sna u usponu karijere prekinut je brutalno strašnom tragedijom. U Taliesin studiju dok je Rajt radio u Čikagu, Julian Karlton, sluga sa Barbadosa koji je bio mentalno nestabilan i koji je bio zaposlen nekoliko meseci ranije, zapalio je stanove Taliesinu i ubio sedam ljudi sekirom. Ubijeni su Mama Bortvik Čejni; njeno dvoje dece: Džon i Marta; David Lindblom, baštovan; nacrtnik Emil Brodel; Tomas Bunker, radnik i Ernest Veston, sin Rajtovog tesara Viljema Vestona, koji je i sam ranjen, ali je preživeo). Ona zbog koje je Talijesin i podignut ... nestala je, zapisao je Rajt kasnije, bio je to životni udarac od kojeg se četrdesetsedmogodišnji arhitekta nikada nije u potpunosti oporavio. Rajt je neretko pominjan u štampi i zbog njegovog burnog braka i razvoda sa drugom suprugom Miriam Noel koja je ušla u njegov život kada mu je pomoć bila najpotrebnija. Tek posle je otkrio njenu tešku ličnost, zavisnost od morfijuma i drugih ljudi. I njegova veza sa trećom suprugom Olgom Lazović Hinzenburg, koju je oženio 1928. bivala je pominjana u štampi. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo[uredi | uredi izvor] 1982 Frank Lloyd Wright Half-Ounce Gold Medal (obv) Frenk Lojd Rajt je rođen kao Frenk Linkoln Rajt u farmerskom (poljoprivrednom) gradu Ričlend Senter u državi Viskonsin. Bio je prvo dete Viljema Kerija Rajta i Ane Lojd Džouns Rajt. Vaspitan je u prilično siromašnoj porodici među mnogim evropskim izbeglicama koji su slobodu tražili u Novom svetu. Amerika je evropskim doseljenicima nudila mogućnost novog početka. Njegov otac, Viljem Keri Rajt (1825 – 1904), bio je lokalni govornik, učitelj muzike, povremeni advokat i putujući sveštenik, njegova porodica je tvrdila da su potomci Viljema Osvajača. Viljem Rajt sreo je i oženio Anu Lojd Džouns (1838 – 1923), okružnu školsku učiteljicu. Upoznao je Anu prethodnih godina kada je bio u službi kao viši inspektor za škole u okrugu Ričlend. Potom je ona živela pod zakupom u Rajtovoj kući dok je njena porodica živela u to vreme u Ber Kriku, nadomak Loun Roka i gradila kuće u Dolini. Venčali su se u avgustu 1866 . nakon smrti Viljemove prve žene Parmelije. Prvobitno iz Masačusetsa, Viljem Rajt je bio baptistički sveštenik, ali se kasnije pridružio ženinoj porodici u unitarističku religiju. Ana je bila član velike, uspešne i dobro poznate unitarističke porodice Lojd Džounsovih, koji su iselili iz Lendisula u Velsu i došli u Ameriku sa sedmoro dece 1844. godine u Spring Grin u Viskonsinu. Lojd Džounsovi su počeli da kupuju zemljište već 1852. godine nadomak Spring Grina, u blizini Medisona i pored reke Viskonsin. Krajem Američkog građanskog rata, 1864. godine Lojd Džounsovi su se naselili u području koje je kasnije dobilo naziv Dolina pobožnih Džounsovih. Frenkovo prvobitno srednje ime Linkoln bilo je rasprostranjeno ime za decu u to vreme. Njegov otac Viljem je u aprilu 1865. godine u Loun Roku (Viskonsin) održao hvaljen posmrtni govor posle ubistva predsednika iz vremena Američkog građanskog rata, Abrahama Linkolna . U maju 1867. Ana i Viljem su se preselili u Ričlend Senter gde je novorukopoloženi sveštenik Viljem nadgledao podizanje novog zdanja Centralnog baptističkog udruženja. Mesec dana kasnije rodio im se sin Frenk, narednih godina dobio je i sestre Džejn i Meginel. Mladom Frenku je prvo okruženje bilo pastoralno, poljoprivredno obrazovano i izuzetno keltski i velški tradicionalno. Rajtova porodica se selila pet puta u narednih deset godina, kada je on imao dve, četiri, šest, sedam i deset godina. Živeli su u Makgregoru u Ajovi, na reci Misisipi, u Potaketu na Rod Ajlendu, u Eseksu u Konektikatu, Vejmutu u Masačusetsu i napokon u Medisonu u Viskonsinu. Sedamdesetih godina devetnaestog veka cela zemlja je bila u ozbiljnoj ekonomskoj krizi. U Rajtovim prisećanjima na odrastanje pominje se siromaštvo, život u malom prostoru s još mnogo ljudi. Ipak, i u takvim okolnostima rano je naučio da čita i piše. Bio je preplavljen uticajima iz književnosti, poezije, filozofije i muzike. Na putu do škole sa sobom je nosio džepna izdanja Šekspirovih komada. Odrastao je na tekstovima i učenjima Amerikanaca kao što su Vitman, Toro[potrebna odrednica] i osnivač američke filozofije transcendentalizma Ralf Valdo Emerson. Čitao je Bajrona, Šelija i Blejka. Rastao je okružen tradicijom unitarijanske vere koja se suprotstavljala ropstvu i bila povezana sa tadašnjim istaknutim ličnostima kao što su pisci Henri Džejms i filozof-psiholog Vilijam Džejms. Bio je okružen muzikom, posebno Bahom i Betovenom , kroz svakodnevne uticaje njegovog oca koji je svirao Bahove horske komade na orguljama u crkvi, dok je mladi Frenk pumpao meh orgulja. Tokom večeri je na kućnom klaviru svirao Betovenove sonate. U ranom detinjstvu, često bih zaspao uz Betovenove sonate, pisao je Rajt. Za osamnaest godina života sa svojim ocem razvio je duboku i trajnu ljubav prema muzici. Iako je celog Rajtovog odrastanja porodica živela u siromaštvu u kući je uvek bio klavir. Rajtova ljubav prema čitanju bila je povezana i sa rano iskazanim interesovanjem za proces štampanja i tipografije kao i interesovanjem za pronalazaštvo i crtanje. Bio je zainteresovan i za industrijsku revoluciju; otuda njegovo kasnije poznavanje industrijskih alata i metoda. U sprezi sa humanim vrednostima i dubokoj ljubavi prema prirodi bile su to osnove na kojima je nastalo njegovo kasnije delo. Svi ovi elementi bili su presudni za njegov rad. Jedan od Anine braće bio je Dženkin Lojd Džouns, koji je postao značajna ličnost u širenju unitarističke religije u zapadnim Sjedinjenim državama. Oboje Rajtovih roditelja bili su pojedinci s jakom voljom, sa osobenim zanimanjima koje su oni preneli na njega. Ipak, u većini napisa Rajt ne posvećuje previše prostora uticaju njegovog oca a ističe majčinu tvrdnju da je ona jedinog sina predodredila da bude arhitekta. Prema navodu i iz njegove biografije tvrdio je da je majka bila ta koja je odredila njegovu profesiju. Dok je bila trudna odlučila je da će sin kojeg će roditi stasati u velikog arhitektu. Tokom ranog detinjstva vaspitavala ga je u skladu s tom odlukom. Okružila ga je prirodnim lepotama. Ona je uredila njegovu dečiju sobu sa grafikama engleskih katedrala iscepljenim iz časopisa, hrabrila je njegove maloletničku ambiciju. Visok ugled u porodici Džounsovih je imao njen najstariji brat Tomas, samouki drvodelja i zidar. Porodica je otišla u Vejmut u Masačusets 1870. gde je Viljem bio sveštenik maloj grupi vernika. Godine 1876, Ana i njene sestre učiteljice Nel i Džejn su posetila izložbu povodom Stogodišnjice američke nacije u Filadelfiji i primetila je jedan izloženi komplet obrazovnih igara nemačkog pedagoga Fridriha Frebela. Ana, stručni učitelj, bila je uzbuđena tim programom i upoznale se sa instrukcijama za vaspitače koje je osmislio Frebel. Po povratku iz Filadelfije Ana je u Bostonu kupila komplet Frebelovih poklona da bi ih koristila za vaspitanje svoje troje dece. Rajt je imao već devet godina kada je njegova majka počela da mu daje Frebelove poklone i primenjuje prateće edukativne metode. Komplet, zvan ``Frebelovi pokloni``, je utemeljio Rajtov inovativni zabavno-nastavni program. Kada je njegova majka shvatila da crtanje i projektovanje postaju Rajtova preovladavajuća interesovanja, smatrala je da treba da uvede i nešto novo u njegovom ranom razvoju. Mladi Frenk se na Frebelove igračke zalepio s velikom strašću. Proveo je mnogo vremena u igri sa elementima iz Frebelovog kompleta. Bili su to geometrijski oblici i koji su mogli da se smontiraju u raznolikim kombinacijama u obliku trodimenzionalnih kompozicija. Evo kako Rajt opisuje, u njegovoj autobiografiji, uticaj ovih vežbi na njegov pristup dizajnu: Nekoliko godina sam strpljivo pronalazio na maloj zabavnoj tablici... i igrao se... sa kockom, loptom, trouglom – ovi ravni drveni komadi uglačanih javorovih kocki... su sve među mojim prstima u tim danima... Mnoge njegove kasnije zgrade ističu se geometrijskom čistotom. Frebelova metodika bila je široko rasprostranjena u Evropi od 1860. do 1920. godine. Rajtova porodica finansijski se naprezala u Vejmutu i vratila se u Spring Grin u Viskonsin, gde ih je materijalno podržao Lojd Džounsov klan i pomogao Viljemu da pronađe zaposlenje. Nastanili su se u Medisonu, gde je Viljem podučavao muzičke lekcije i služio kao sekretar u novoformiranom Unitarnom udruženju. Anin i Viljemov brak se vremenom pogoršavao zbog nomadskog života i stalnog nedostatka prihoda. Viljam se i nakon povratka u Medison 1877. godine opet počeo da bavi nizom očigledno neprofitabilnih zanimanja dok je Ana je zahtevala veću finansijsku podršku nego što je on mogao da pruži. Ana je bila nesrećna neko vreme zbog Viljemove nesposobnosti da izdržava porodicu i tražila je od njega da ih napusti. Ona je 1883. prestala da ispunjava svoje bračne obaveze. Posle je Viljem poveo parnicu protiv Ane za nedostatak fizičke naklonosti. Pored toga, Ana je favorizovala svoju decu i zapostavljala decu iz prvog Viljemovog braka. Nakon sve većih tenzija i sukoba Viljem je postepeno počeo da se povlači iz porodice. Do razvoda Frenkovih roditelja došlo je 1885. ubrzo pošto je on navršio 14 godina. Frenk je prihvatio majčinu verziju događaja tvrdeći da njegov otac više nije želeo da bude član porodice. Viljem je napustio Viskonsin posle razvoda i Rajt je tvrdio da nikada nije video svog oca ponovo niti je prisustvovao Viljemovoj sahrani u Loun Roku 1904. godine. (Ipak, narednih godina povremeno je posećivao njegov grob.) Posle očevog odlaska u januaru 1886. godine preminuo je i Rajtov deda Ričard, glava familije Lojd Džouns. Njegove neudate ćerke, Nel i Džejn, su nasledile farmu i domaćinstvo i iste godine osnovale su školu Hilsajd houm u novovotvorenoj kapeli unitarijanaca koju su koristile kao privremenu učionicu. Kapela je završena u leto 1886. po projektu arhitekte iz Čikaga Džozef Lajman Silzbi. On je istovremeno, po nalogu Dženkina Lojd Džounsa radio i na nacrtu za novu Crkvu Svih svetih. Rajtu je dozvoljeno nadgledanje radova. Ana je sa svoje troje dece nastavila da živi u Medisonu, u kući na jezeru Mendota, šezdeset kilometara udaljena od Doline Lojd Džounsovih. U to vreme osamnaestogodišnji Frenk menja svoje srednje ime iz Linkoln u Lojd i postaje Frenk Lojd Rajt, u čast porodice njegove majke, Lojd Džounsovih. Kao jedini muškarac u napuštenoj porodici, Rajt je preuzeo finansijsku odgovornost za njegovu majku i dve sestre. Njegova majka Ana je u dogovoru sa svojim bratom Džejmsom Lojdom Džounsom, farmerom koji je živeo u obližnjoj dolini, odlučila da dečak tokom letnjih meseci radi na farmi. Veliki deo Rajtove autobiografije posvećen mladosti ne bavi se obrazovanjem u školi, već obrazovanjem kroz rad na farmi u Spring Grinu. Ta dečačka farmerska iskustva duboko su ukorenila uspomene na snagu prirode, katkad iscrpljujuću. Rajt se prisećao teškog života na farmi, ranog ustajanja i napornog celodnevnog rada, koje je opisao kao neprekidno umaranje. Proveo je osam leta na ujakovom imanju i tamo je iskusio disciplinu kroz duge sate u prirodi koji su na njega uticali snažno i trajno stvorivši kod njega veliku ljubav i poštovanje prema prirodnom redu stvari. Njegov ujak, Dženkin Lojd Džouns u to vreme jedan je od najpoznatijih sveštenika Unitarijanske crkve. On je nedeljom održavao propovedi i čitao odlomke iz klasičnih dela transcendentalizma Emersona i Toroa. Njegov ujak je, pored toga, svakog leta organizovao festival obrazovnog karaktera zvan unitarijanska šotokva koji su posećivale istaknute ličnosti Vilijam Č. Gane, najuticajniji pripadnik Unitarijanske crkve u Čikagu, Suzan Entoni, borac za prava žena... Rajt je pohađao školu u Medisonu, ali tamo nema dokaza da je ikad završio. Nakon što su prošle godine dečaštva primljen je 1886. na Građevinski fakultet Univerziteta Viskonsin u Medisonu kao vanredan student. Tamo se učlanio u Fi Delta Teta udruženje. Rani projekti[uredi | uredi izvor] Obrazovanje i rad za Silsbija (1885 – 1888) Rajt je pohađao školu u Medisonu, ali tamo nema dokaza da je ikad završio. Nakon što su prošle godine dečaštva primljen je 1886. na građevinski fakultet Univerziteta Viskonsin u Medisonu kao vanredan student. Tamo se učlanio u Fi Delta Teta udruženje. Dva semestra je radio sa profesorom građevinarstva, Alanom D. Konoverom. Brzo se razočarao sadržajem i tokom studija i pobegao u Čikago tražeći život u arhitekturi. Pre nego što je napustio Medison u Viskonsinu prisustvovao je obrušavanju novog severnog krila stare zgrade državnog Kapitola, za vreme izgradnje. Tokom poslepodneva i večeri spasioci su iz ruševina iskopavali tela ranjenih, umirućih i poginulih. U blizini je stajao mladi Rajt. Mladi su ostajali satima, držeći se za čeličnu ogradu koja je okruživala park, suviše tužni da bi se pomerili, da bi otišli. Užas te slike nikad nije u potpunosti napustio moju svest i ostaje da me opominje do današnjeg dana, pisao je Rajt. Godine 1887. Rajt je napustio fakultet bez uzimanja diplome (premda je prihvatio počasni doktorat iz lepih umetnosti na univerzitetu 1955) . Chicago 1887 Waud Došao je u Čikago da traži zaposlenje. Nakon opustošenja Čikaga u velikom požaru 1871. i posle skorašnjeg brzog porasta stanovništva sledio je i novi brz razvoj. Došavši iz provincije, mladi Rajt, sačuvao je ljubav za kolonijalnu arhitekturu, njenu udobnost i povezanost s pejzažem. Bliske su mu ideje Dž. Raskina, Ežena Viole le Dika i arhitekata s istočne američke obale koji se inspirišu iz tradicija stare džordžijanske arhitekture (Mek Kima, Mejda, Ričardsona). Kasnije se podsetio na njegove prve utiske o Čikagu, bila su to isprljana susedstva, gomile sveta na ulicama i razočaravajuća arhitektura, ipak, bio je odlučan da pronađe posao. Posle razgovora sa nekoliko poznatih firmi, njegovo prvo zaposlenje u Čikagu bilo je u arhitektonskom birou Džozef Limen Silsbi. Rajt je prethodno sarađivao sa Silsbijem – opunomoćen kao crtač i konstrukcijski nadzornik – 1886. na Unitarističkoj kapeli za Rajtovu porodicu u Spring Grinu u Viskonsinu. Sa firmom je takođe radio na dva druga porodična projekta: Crkva svih duša u Čikagu za njegovog ujaka, Dženkina Lojda Džounsa, i školu Hilsajd houm za dve njegove tetke. Drugi crtači koji je radili za Silsbija 1887. bili su buduće arhitekte Sesil Korvin, Džordža V. Maher i Džordža G. Elmsli. Rajt se ubrzo sprijateljio sa Korvin, sa kojim je živeo dok je on izgradio kuću. U autobiografiji, Rajt je ispričao da je on takođe imao kratke radne zadatke u drugom arhitektonskom birou u Čikagu. Osećajući da se priveo kraju njegov rad za Silsbija mladi crtač je dao otkaz i počeo posao kao dizajner u firmi Birs, Klej i Daton. Međutim, Rajt je ubrzo shvatio da on nije bio spreman za dizajn i on je napustio novi posao da bi se vratio kod Džozefa Silsbija – u to vreme uspeva da podigne platu. Premda se Silsbi strogo držao uglavnom Viktorijanske i obnoviteljske arhitekture, Rajt zasniva rad više na gracioznoj živopisnosti kao drugoj struji razdoblja. Još uvek je Rajt težio za većim napretkom u radu. Posle manje od godinu provedenu u Silsbijevoj kancelariji Rajt je saznao da arhitektonska firma Adler i Salivan iz Čikaga traži nekog da pravi završne crteže za enterijer zgrade čikaškog Auditorijuma. Nakon što je radio u nekoliko različitih arhitektonskih biroa u Čikagu ohrabren svojim praktičnim iskustvom koje je stekao potražio je posao kod Luja Salivana. Rajt je pokazao da je sposoban, ostavio je utisak na Luja Salivana dizajnom ukrasa i u dva kasnija kratka razgovora i postao je zvanični šegrt u firmi. Adler i Salivan (1888 – 1893) Rajt nije napredovao kao Salivanov crtač. Pisao je o nekoliko nasilnih i žučnih prepirki koje su se dogodile između njih tokom prvih godina njegovog učenja zanata. Za tu stvar Salivan je pokazao veoma malo obzira. Ipak, Salivan je uzeo Rajta pod zaštitu i dodelio mu veliku dizajnersku odgovornost. Kao čin poštovanja, Rajt se kasnije odnosio prema Salivanu kao Lieber Meister-u, (Dragi majstor). Rajt je takođe napravio sporazum sa kancelarijom nadzornika Pola Muelera. On će kasnije zaposliti Muelera za izgradnju nekoliko njegovih javnih i komercijalnih zgrada između 1903 i 1923. LOOKING SOUTH - Frank Lloyd Wright Home and Studio, 428 Forest Avenue and 951 Chicago Avenue, Oak Park, Cook County, IL HABS ILL,16-OAKPA,5-1 Rajt je oženio 1. juna 1889. njegovu prvu ženu, Ketrin Li Kiti Tobin (1871 – 1959). Upoznali su se oko godinu ranije tokom rada na Crkvi svih duša. Salivan je svojim delom pomogao finansijskom uspehu mladog bračnog para obezbedivši Rajtu sklapanje ugovora za petogodišnje zaposlenje. Rajt je napravio i zahtev više:G. Salivan, ako želite da radim tokom pet godina možete li mi pozajmiti više novca za izgradnju male kuće ? Sa Salivanovih 5000 dolara pozajmice, Rajt je kupio parče zemlje u uglu Čikaga i Forest avenije u predgrađu Oak Park. Postojeća gotska kuća uzeta je za njegovu majku, kuća sagrađena pokraj bila je za Rajta i Katarinu. Prema navodima jednog dijagrama o vestima u firmi iz 1890. u prostoru 17-tog sprata povrh zgrade Auditorijuma Rajt je ubrzo zaslužio privatnu kancelariju do Salivanove. Tu kancelariju delio je sa prijateljem i crtačem Džordžom Elmslijem; bila je iznajmljena od Salivana na Rajtov zahtev. Rajt je postao glavni crtač i upravljao svim radom na stambenom dizajnu u kancelariji. Po propisu, Adler i Salivan nisu dizajnirali ili gradili kuće, ali su obavezali saradnike da po pitanju klijenata obaveštavaju o njihovim značajnim komercijalnim projektima. Rajt je tokom kancelarijskih sati bio zauzet na glavnim zadacima za firmu, dizajn kuća je potisnuo za večernje i prekovremene sate vikendom u njegovom kućnom studiju. Rajtov dizajn po dužnosti bio je često sveden do detalja za projekat Salivanove skice. Tokom ovog vremena, Rajt je radio na Salivanovom bungalovu (1890) i Bungalovu Džejmsa A. Čarnleja (1890) obe u Okean Springsu, u Misisipiju, potom Kuću Beri-Mek Harg (1891) i Kuću Luja Salivana (1892) u Čikagu i više pominjanu Kuću Džejmsa A. Čarnlija (1891) takođe u Čikagu. Od ovih pet saradnji samo dva rada za Čarnlijevu porodicu i dalje postoje. Oak Park Il Walter Gale House1 Kuća Valtera Gejla (1893) je u stilu Kraljice Ane obeležena je trakom prozora i podupiračima verande pokrivene krovom, ona nagoveštava razvoj Rajtove estetike. Uprkos Salivanovom zajmu i prekovremenoj plati, Rajt je bio neprekidno u oskudici. Priznao je da su njegove oskudne finansije bile očekivane zbog njegovih skupih sklonosti ka odelima i vozilima, i izuzetnoj raskoši koju dizajnira u njegovim kućama. Za usložnjavanje problema, doprinela su Rajtova deca –prvorođeni Lojd (rođen 1890) i Džon (rođen 1892) . Za dopunu njegovih prihoda i vraćanje njegovih dugova, Rajt je prihvatio nezavisne zadatke za najmanje devet kuća. Ove prokrijumčarene kuće, kako ih je kasnije nazvao, su dizajnirane u starinskom stilu i u varijacijama po modi kolonijalnog stila kraljice Ane. Ipak, za razliku od preovlađujuće arhitekture perioda, svaka kuća naglasila je jednostavne geometrijske mase i sadržavala obeležja kao što su trake horizontalnih prozora, prigodni podupirači, i otvoren sprat koji su postali upečatljivo obeležje njegovih kasnijih radova. Osam od ovih ranih kuća postoje i danas uključujući Kuću Tomasa Gejla, Kuću Roberta Parkera, Kuću Džordža Blosoma i Kuću Valtera Gejla. Uporedo sa stambenim projektima za Adler i Salivana, Rajt je dizajnirao njegove krijumčarene kuće u njegovom vlastitom vremenu. Salivan ništa nije znao o nezavisnom radu do 1893 kada je prepoznao da je jedna od kuća nedvosmisleno Frenk Lojd Rajtov dizajn. Ova zasebna kuća, izgrađena za Alison Harlan, bila je samo blok od Salivanove kuće u Čikagu u području Kenvud. Geometrijska čistoća kompozicije i balkonski ornament u obliku čipke su istovetne kao kod Kuće Čarnlej. Kako je Rajtov petogodišnji sporazum zabranio svaki spoljašnji rad, incident je podstakao njegov odlazak iz Salivanove firme. Raznolike priče ispričale su potanko prekid odnosa između Salivana i Rajta; čak je Rajt kasnije ispričao dve različite verzije događaja. U Autobiografiji, Rajt je tvrdio da je on bio nesvestan da je s njegove strana rizični poduhvat bio kršenje njegovog sporazuma. Kada je Salivan otkrio prekršaj, on je bio ogorčen i uvređen, zabranio je svaki dalji spoljnii zadatak i uskratio Rajtov imovinski ugovor za njegovu kuću u Ouk Parku. Rajt nije mogao da podnose novo neprijateljstvo od gazde. Mislio je da je situacija bila nepravedna. On je bacio olovku i otišao iz kancelarije Adlera i Salivana, nikad se nije vratio. Dankmar Adler, koji je bio više blagonaklon za Rajtovu delatnost poslao mu je kasnije imovinski ugovor. Prema jednom izveštaju Rajt je imao Cecil Korvinov potpis za nekoliko prokrijumčarenih poslova, što nagoveštava da je Rajt bio svestan njegove nezakonite prirode. Bez obzira na tačan niz događaja Rajt i Salivan nisu se sastali ili govorili dvanaest godina. Prelaz i eksperimenti (1893 – 1900)[uredi | uredi izvor] U zgradi Šiler, koju su sagradili Adler i Salivan, Rajt je 1893. osnovao sopstvenu praksu, svoj privatni arhitektonski biro. Došao mu je i prvi klijent, Vilijem H. Vinzlou, iz River Foresta u Ilinoji. Napustivši Salivana, Rajt se još jače oslanja na tradiciju i projektovanje specifičnih objekata – kuća Vinslov u River Forestu 1893. godine. William H. Winslow House Front Facade Godine 1894. održao je prvu izložbu svojih projekata u Arhitektonskom klubu Čikaga. Potom gradi River forest golf klub 1898. godine i Kuću Huser u Čikagu 1899. godine. (Rad na članku je u toku). Oko 1900. godine zanosi se japanskom arhitekturom i inspirišući se njom uspeva stvoriti građevinski tip kojeg varira u nizu poznatih „prerijskih kuća“. Osnovno je obeležje tih kuća horizontalna raščlanjenost i naglašen plastični motiv krova. Ideja kontinuiranog unutarašnjeg prostora, koju je Rajt razradio već u ranijim objektima, dobila je novu formulaciju u obliku ukrštene osnove koja se sažima u središnjem prostoru (holu) u kojemu je smešten kamin – kuće u Čikagu (1902. godine), Bufalu (1904. godine) i druge. U „prerijskim kućama“ Rajt je stvorio prototip američke rezidencijalne arhitekture, pomirivši tradiciju i potrebu za savremeno oblikovanim prostorom. Istovremeno, nastaju i njegovi prvi objekti u armiranom betonu u kojima kubističkim formama teži ka skulpturalnoj jasnoći volumena i monumentalnosti. Kuća Robi Sa „prerijskim kućama“ jedna je arhitektonska misao bila iscrpljena, i već 1910. godine se javljaju u njegovom radu prvi znakovi krize. Boravak u Evropi 1911. godine nije mu ispunio očekivanja i ostao je praktično bez uticaja na njegov rad. Po povratku gradi vlastitu kuću u Spring Grinu u kojoj prvi put primenjuje razuđenu osnovu. Iako predviđa neka kasnija rešenja, ovaj je objekt značajniji kao gest povratka pejzažu i traženja neposrednijeg kontakta sa okolinom odnosno ambijentom u prirodi. Tragajući za izvornim oblikom i dalekom prošlošću američkog kontinenta Rajt se oduševljava megalitičkim konstrukcijama i masivnim zdanjima pretkolumbijske Amerike. Iz toga izvire masivnost i monumentalnost, kao osnovne karakteristike projekata realizovanih u ovom dobu – Midvej Gardens u Čikagu (1914. godine) i Imperial hotel u Tokiju (1922. godine). Tek oko 1930. godine Rajt počinje asimilaciju evropskih iskustava prihvatajući nove materijale, nove konstruktivne metode i novu estetiku. Folingvoter- kuća na vodopadima Sa kućom Kaufman- Folingvoter- ili kuća na vodopadima u Konelsvilu u Pensilvaniji (1936. godine) u kojoj je dao jedno od remek dela moderne arhitekture počinje drugo plodno razdoblje Rajtovog opusa. Osnovne su karakteristike novih objekata povezanost sa pejzažem, slobodna osnova koja je preko staklenih zidova povezana sa spoljnim prostorom i naglašena plastika krova. U njima je na savremen način razrađena prostorna i plastična koncepcija ranijih „prerijskih kuća“. Ovo je najpoznatiji i najuspeliji njegov projekat kuća i letnjikovaca. U trgovini Moris u San Francisku (1949. godine) javlja se motiv kružne rampe kojom je postignut snažan prostorni efekat. Ona je još jače izražena na kući njegova sina Daniela Rajta u Feniksu (1952. godine) a kulminira u njegovom poslednjem delu Gugenhajmovom muzeju u Njujorku (1959. godine). Posthumno se prišlo realizaciji njegovog grandioznog projekta za komunalni centar Marine Kountri u Kaliforniji (1962. godine). Filozofija rada i značaj[uredi | uredi izvor] Gugenhajm muzej Rajt je, bez sumnje, jedna od najkontradiktornijih ličnosti u modernoj arhitekturi. Do kraja života ostao je individualista podjednako u načinu života i umetničkom shvatanju, pa ipak njegovo delo predstavlja značajno poglavlje savremene arhitekture. Prvi je intuitivno naslutio i razradio ideju kontinuiranog unutrašnjeg prostora, koju su evropske arhitekte počele rešavati znatno kasnije. Evropskom racionalizmu, koji je probudio zanimanje za rešavanje konstruktivnih metoda i za socijalne aspekte, on je suprotstavio organsko shvatanje arhitekture koje u centar stavlja čoveka pojedinca i njegov odnos prema ambijentu u kojem živi. Stoga Rajt svaki projekt rešava nezavisno od prethodnog kao singularnu i neponovljivu kreaciju. Snaga i originalnost njegove vizije dobijaju osobitu potvrdu u poslednjem razdoblju u kojem je, prihvativši evrposka iskustva, stvorio dela koja po svojoj poetičnosti i plastičnoj slobodi obeležavaju novi put u arhitektonskom oblikovanju. Iako ponekad opterećen literarnošću i simbolikom, Rajtov opus po bogatstvu stvaralačkih ideja i raznovrsnosti nema konkurencuje u savremenoj arhitekturi. Pored realizovanih projekata, izradio je više vizionarskih rešenja: za centar Picburga i Bagdada, projekt za soliter visok 1600 m i čuveni Brodakre plan (1955. godine) u kojem daje predlog za sistematsku urbanizaciju zemlje. Ostavio je za sobom i ogroman literarni opus u koji pored teoretskih i stručnih pogleda sadrži i bogat autobiografski materijal. Godine 1938, sagradio je vlastitu kuću u pustinji kraj Feniksa i tu je ostao do kraja života stvorivši od sebe svojim životom izvan civilizacije gotovo mitsku ličnost. FLW-like symbol Frank Lloyd Wright Signature Vidi još[uredi | uredi izvor] Vazmut Portfolio Reference[uredi | uredi izvor] ^ „Frank Lloyd Wright | Biography, Architecture, Houses, Buildings, Style, Fallingwater, Taliesin, Wife, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). 2024-01-23. Pristupljeno 2024-02-01. ^ Vrati se na: a b Brewster, Mike (28. 7. 2004). „Frank Lloyd Wright: America`s Architect”. Business Week. The McGraw-Hill Companies. Arhivirano iz originala 2. 3. 2008. g. Pristupljeno 22. 1. 2008. Literatura[uredi | uredi izvor] Makarter, Robert, “Frenk Lojd Rajt”, preveo s engleskog Marko Denić, Clio, Beograd, 2013. pp. 278. Brus Bruks Fajfer, “Frenk Lojd Rajt - Graditi za demokratiju”, (Beograd, 2006). Udo Kulterman, Savremena arhitektura, Novi Sad, 1971. Đina Piskel, Opšta istorija umetnosti, Beograd, 1974. Architectural Record, maj 1928. Frank Lloyd Wright, An Autobiography, Barnes and Noble, NY, 1998. Frank Lloyd Wright, A Testament, New York, NY, 1957. Intervju sa Majklom Valasom, septembar 1957. (Jutjub) Storrer, William Allin, The Frank Lloyd Wright Companion, University Chicago Press, Chicago 1993. Pfeifer, Bruce Brooks, Frank Lloyd Wright, The Masterworks, Rizzoli, New York, 1993. Levine Neil, The Architecture of Frank Lloyd Wright, Princeton University Press, Princeton, 1996. Pfeifer, Bruce Brooks, Frank Lloyd Wright Master Builder, Universe Publishing Co., New York, 1997.