24 x 18 cm ne garantujem da je Debeljković autor nije potpisana dole desno rukom ispisano `ile saint louis` Branibor Debeljković (Priština, 15. april 1916 — Montreal, Kanada, 13. juli 2003.), farmaceut, fotograf-umetnik, istraživač stare fotografije, pedagog. Završio gimnaziju u Beogradu i studije farmacije u Zagrebu 1939. Fotografijom se bavio od 1935, najpre amaterski, kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva i Foto kluba „Zagreb“ (od 1936), potom je, sa grupom istomišljenika, u Beogradu pokrenuo Klub foto amatera „Beograd“ (1939). Jedan od osnivača časopisa Fotografija koji je uređivao od prvog broja (avgust, 1948), do maja 1952. Od najranijeg delovanja u fotografiji snimao prizore iz seoskog i gradskog života, decu, omladinu, i predele – teme koje su činile okosnicu i njegovog docnijeg rada u piktorijalnom maniru. Tokom pedesetih godina više se posvetio mogućnostima samog medija fotografije, u kojima je istraživao prirodne forme, strukture, optičke efekte. Pokazao je sposobnost univerzalnog stvaraoca da sa jednakim uspehom posvećuje pažnju raznim temama i različitim modalitetima iskazivanja u mediju fotografije, koliko i u intermedijalnim preplitanjima. Unosio je duh eksperimenta sa ciklusima „Guteogrami“ (1967), „Ja i moje ne-Ja“ (1984), „Makulaže“ (1971-96). Kao istoriograf srpske fotografije pionirski je istraživao srpsku fotografsku baštinu, i objavio dela Stara srpska fotografija (1977, drugo izdanje 2005) i Monografija o Prvoj izložbi fotoamatera u Beogradu 1901 (1989), kao i veći broj članaka i ogleda o pojavama u fotografiji 19. veka i savremenog doba. Posthumno je objavljena njegova knjiga Beograd i Beograđani krajem 19. veka viđeni okom Marka Stojanovića (2008).

19 x 18 cm ne garantujem da je Debeljković autor nije potpisana Branibor Debeljković (Priština, 15. april 1916 — Montreal, Kanada, 13. juli 2003.), farmaceut, fotograf-umetnik, istraživač stare fotografije, pedagog. Završio gimnaziju u Beogradu i studije farmacije u Zagrebu 1939. Fotografijom se bavio od 1935, najpre amaterski, kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva i Foto kluba „Zagreb“ (od 1936), potom je, sa grupom istomišljenika, u Beogradu pokrenuo Klub foto amatera „Beograd“ (1939). Jedan od osnivača časopisa Fotografija koji je uređivao od prvog broja (avgust, 1948), do maja 1952. Od najranijeg delovanja u fotografiji snimao prizore iz seoskog i gradskog života, decu, omladinu, i predele – teme koje su činile okosnicu i njegovog docnijeg rada u piktorijalnom maniru. Tokom pedesetih godina više se posvetio mogućnostima samog medija fotografije, u kojima je istraživao prirodne forme, strukture, optičke efekte. Pokazao je sposobnost univerzalnog stvaraoca da sa jednakim uspehom posvećuje pažnju raznim temama i različitim modalitetima iskazivanja u mediju fotografije, koliko i u intermedijalnim preplitanjima. Unosio je duh eksperimenta sa ciklusima „Guteogrami“ (1967), „Ja i moje ne-Ja“ (1984), „Makulaže“ (1971-96). Kao istoriograf srpske fotografije pionirski je istraživao srpsku fotografsku baštinu, i objavio dela Stara srpska fotografija (1977, drugo izdanje 2005) i Monografija o Prvoj izložbi fotoamatera u Beogradu 1901 (1989), kao i veći broj članaka i ogleda o pojavama u fotografiji 19. veka i savremenog doba. Posthumno je objavljena njegova knjiga Beograd i Beograđani krajem 19. veka viđeni okom Marka Stojanovića (2008).

Bitef pozorište, festival, život Natalija Vagapova Predgovor - Jovan Ćirilov Prevod - Novica Antić Izdavač - Altera, Beograd; BITEF, Beograd; Službeni glasnik, Beograd Godina - 2010 720 strana 30 cm ISBN - 978-86-6007-054-0 Povez - Broširan Stanje - odlično ..... SADRŽAJ: JOVAN ĆIRILOV - Natalija Vagapova i Bitef Uvod 1. Režija promenljive stvarnosti 2. Festival političke jeresi 3. Politika plus postmodernizam 4. Devedesete 5. Bitef u dvadesetprvom veku Registar imena Beleška o piscu Rezime ..... `Knjiga ruske teatrološkinje Natalije Mihajlovne Vagapove posvećena je Beogradskom internacionalnom teatarskom festivalu. Više od četiri decenije ovog jedinstvenog pozorišnog organizma potvrđuje osnovnu misao autorke. Reč je o tome kako je Bitef, ponikao 1967. godine, ubrzo prerastao okvire obične smotre novih predstava. Postao je laboratorija savremene režije, katedra i diskusioni klub ne samo teatarskih praktičara iz raznih zemalja, već i kritičara, pozorišnih pedagoga, studenata i obične publike. Studija Natalije Vagapove zapravo je prva napisana istorija Bitefa. “ Nema u budućnosti naučnika, svedoka ili memoariste koji će moći da mimoiđe ovu prvu studiju na temu Bitefa. Ona nije konačna, čak katkad ni sveobuhvatna; izostavljene su ocene ili opisi nekih predstava koje bi za nekog drugog bile dostojne svake analize. Naša sredina svakako može biti veoma zahvalna činjenici što je autorka ove knjige ponikla, odrasla i vaspitana u jednoj velikoj i nama bliskoj kulturi. “ Iz recenzije Jovana Ćirilova` Antonen Arto Euđenio Barba Pina Bauš Moris Bežar Bertolt Breht Piter Bruk Anton Pavlovič Čehov Roberto Čuli Fjodor Mihajlovič Dostojevski Pjotr Naumovič Fomenko Ježi Grotovski Otomar Krejča Johan Kresnik Kristijan Lupa Slobodan Milošević Arijana Mnuškina Muharem Pervić Ljubiša Ristić Vladimir Stamenković Vilijam Šekspir Mira Trailović Robert Vilson

Stara slika iz 1983.g.- fotografija *kafanska rapsodija* . sa potpisom autora Baletić Dragoljuba FAII FSJ - Fotografskog saveza Jugoslavije. FK *Elektromašinac*- Foto kino Elektromašinac. Ruzveltova 1a Dimenzije: 30,5 X 40,5 cm.sa paspartuom, sama fotografija 17 X 24,5cm. O klubu *Elektromašinac*: Dragiša Radulović, rođen u Čačku 1936. godine, diplomirani inženjer elektrotehnike bavio se strukom do penzionisanja. Fotografijom počeo da se bavi u gimnaziji 1954g, a izlaganjem od 1959. godine, samostalno i u okviru svoga kluba ELEKTROMAŠINAC i Foto-kino saveza Jugoslavije i Srbije. Učestvovao je na više od 150 izložbi i Salona fotografije u zemlji i inostranstvu i na njima dobio 44 nagrade i pohvale za pojedinačne radove i kolekcije. Održao i 17 samostalnih izložbi. Za višegodišnji rad na širenju fotografije, kao predavač i instruktor , organizator izložbi, akcija i predavanja, član mnogih žirija, nagrađen je bronzanom plaketom “Boris Kidrič”, kao i brojnim diplomama. Od 1962. godine do današnjih dana sarađuje sa štampom, izdavačkim kućama, institutima, muzejima (MPU, Narodni muzej,), galerijama (SANU, KC ,“Cvijeta Zuzorić”, “Stara kapetanija”, ULUS), domovima kulture, društvenim organizacijama i nizom umetnika. Ima zvanja Majstor jugoslovenske i srpske fotografije, AFIAP, član ULUPUDS-a po pozivu........ Više o FK *Elektromašinac* možete pročitati na link: fkv.rs/tag/fk-elektromasinac/ Pogledajte fotografije i pitajte me pre kupovine ukoliko imate bilo kakvih pitanja. Moje ostale oglase možete pogledati preko sledećeg linka: http://www.kupindo.com/Clan/dragov/SpisakPredmeta Pročitajte još i odeljak *uslovi prodaje* imate mnoge pogodnosti. .

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Vidosava Vida Jocić (Skoplje 1921 — Beograd 10. januar 2002) bila je srpska vajarka. Materijal:Gips Težina:1750gr Dimenzije:22x22cm Šifra: 1054 Sa sestrama se 1941. godine priključila Valjevskom partizanskom odredu. Sestra Olivera Vera Jocić poginula je 1944. Proglašena je za Narodnog heroja, a spomenik je uradila Vida Jocić koji je podignut u Skoplju. Vida Jocić je zarobljena 1942. i odvedena u logor Banjica, zatim u Aušvic gde je dobila broj 49865 i u Ravensbrik u kome je dočekala oslobođenje. Završila je Visoku filmsku školu u Beogradu 1949. Diplomirala na vajarskom odseku Akademije likovnih umetnosti u Beogradu koju studirala od 1950. do 1955. kod prof. Jovana Kratohvila, Stevana Bodnarova, Sretena Stojanovića, Lojza Dolinara. Održala je 30 samostalnih izložbi i više od 200 kolektivnih u zemlji i inostranstvu. Načinila je spomenike u Valjevu, Skoplju, Čačku i Novom Sadu, a skulpture u javnom prostoru u Ostrošcu i Aranđelovcu. Izradila je nekoliko bista narodnih heroja. Grupu od 40 skulptura 'Apel za mir' poklonila je gradu Beogradu. 1958. „Aušvic 49865“, Galerija Gtrafičkog kolektiva, Beograd 1959. „Aušvic 49865“, Salon Tribine mladih, Novi Sad, Varšava, Krakov 1960. Oslo, Gallery Grabowski, London 1962. Kulturni centar, Beograd 1963. Narodni muzej, Vršac 1964. Valjevo 1966. Sombor 1968. Klub ratnih vojnih invalida, Skoplje 1969, Muzej NOB-a, Valjevo 1971. „Apel“, Dom omladine, Beograd 1972. Galerija Doma JNA, Beograd[1] 1975. Galerija Doma JNA, Beograd 1987. „Apel“, Muzej Ravensbrik, Ravensbrik 1993, „Apel za Mir“, Galerija ULUS-a Beograd 1999. „Apel za mir“, CZKD, Beograd 2002. Moderna galerija, Valjevo

SINEAST broj 5 - jesen 1968, str. 100 ; Filmski časopis Sarajevo Očuvanost 3. Sineast je bosanskohercegovački filmski časopis čiji je izdavač Kinoteka Bosne i Hercegovine. Časopis je pokrenut 1967. godine i prestaje sa radom 2009. godine. U Sineastu objavljivani su stručni i naučno-istraživački radovi i studije. Pokrenuli su ga decembra 1967. tada mladi članovi Kino kluba Sarajevo Nikola Stojanović, Mirko Komosar, Velimir Stojanović, Zlatko Lavanić i Amir Hadžidedić. Od toga prvoga broja tada formulirani koncept `širenja kulture voljenja filma`, tako drag francuskim novotalasovcima a kasnije dopunjen i korigiran `teorijom autora`, ostat će njegova dominantna odrednica

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Stara slika iz 1983.g.- fotografija *kafanska rapsodija* . sa potpisom autora Baletić Dragoljuba FAII FSJ - Fotografskog saveza Jugoslavije. FK *Elektromašinac*- Foto kino Elektromašinac. Ruzveltova 1a Dimenzije: 30,5 X 40,5 cm.sa paspartuom, sama fotografija 17 X 24,5cm. O klubu *Elektromašinac*: Dragiša Radulović, rođen u Čačku 1936. godine, diplomirani inženjer elektrotehnike bavio se strukom do penzionisanja. Fotografijom počeo da se bavi u gimnaziji 1954g, a izlaganjem od 1959. godine, samostalno i u okviru svoga kluba ELEKTROMAŠINAC i Foto-kino saveza Jugoslavije i Srbije. Učestvovao je na više od 150 izložbi i Salona fotografije u zemlji i inostranstvu i na njima dobio 44 nagrade i pohvale za pojedinačne radove i kolekcije. Održao i 17 samostalnih izložbi. Za višegodišnji rad na širenju fotografije, kao predavač i instruktor , organizator izložbi, akcija i predavanja, član mnogih žirija, nagrađen je bronzanom plaketom “Boris Kidrič”, kao i brojnim diplomama. Od 1962. godine do današnjih dana sarađuje sa štampom, izdavačkim kućama, institutima, muzejima (MPU, Narodni muzej,), galerijama (SANU, KC ,“Cvijeta Zuzorić”, “Stara kapetanija”, ULUS), domovima kulture, društvenim organizacijama i nizom umetnika. Ima zvanja Majstor jugoslovenske i srpske fotografije, AFIAP, član ULUPUDS-a po pozivu........ Više o FK *Elektromašinac* možete pročitati na link: fkv.rs/tag/fk-elektromasinac/ Pogledajte fotografije i pitajte me pre kupovine ukoliko imate bilo kakvih pitanja. Moje ostale oglase možete pogledati preko sledećeg linka: http://www.kupindo.com/Clan/dragov/SpisakPredmeta Pročitajte još i odeljak *uslovi prodaje* imate mnoge pogodnosti.

na 2 mesta zagrebana, inace u DOBROM stanju na poledjini autorski pecat dim. 30 x 24 cm Војислав Маринковић (Лесковац, 2. октобар 1911 — Београд, 31. октобар 2004) је био ликовни уметник фотографије, мајстор фотографије, фотографски писац и критичар. Носилац међународног фотографског звања Екселенција FIAP (EFIAP}. Завршио Трговачку академију (1931), Економски факултет (1942) и Високу школу спољне трговине (1947) у Београду. Радио у банкарству, спољној трговини, дипломатији и култури. Бавио се фотографијом од 1936. најпре као члан Фото-секције Српског планинарског друштва (СПД), а од 1938. и као члан Фото клуба „Загреб“. Један од оснивача Клуба фото аматера „Београд“ (КФАБ), 1939. Био члан УЛУПУДС-а. Био уредник часописа Фотографија и Београдски објектив. Афирмацију у фотографији започео 1938. као члан Фото клуба „Загреб“, учешћем на изложбама. Формиран под утицајем тзв. `загребачке школе“ фотографије, Маринковић је, уз неколицину других, био нека врста моста између прекосавског лирског сфумата и београдског реализма. У првим послератним данима допринео је изградњи фотографске организације; налазио се и међу првим ауторима на домаћим и страним салонима фотографије, баш као што се среће и међу првим носиоцима високих признања у Фото-савезу (југословенском и српском), или међународној фотографској организацији FIAP. Током вишедеценијског деловања у фотографији увек је био окренут једној теми – човеку и његовом окружењу. За своје мотиве одабирао је сам живот: жанр-сцене, фолклорне мотиве, портрете у амбијенту. Фотографије је груписао у циклусе: Мој мали Београд (1952-1960); По Европи (1952-1990); Париске успомене (1952-1990); Српско село (1956-1970); Тражења (1956-1970); и Африка (1970-1980). Средином педесетих година, делимично под утицајем европских струјања у фотографији, Маринковић је унео у већ сачињен пиктурални склоп својих дела једно тада сасвим ново фотографско мишљење стварајући фотографске документе прожете духом носталгије. Карактеристична дела у којима се највише огледа та нова вредност су Муфташи; Лапавица (1953), Маренда; Са пијаце (1954), или неколико година доцније настале, Бацање камена и Под куполом (1958). Тим делом свога опуса извршио је не мали утицај, не само на своје савременике него и на настављаче. Изузетан допринос Маринковићев огледао се и у његовом хроничарском раду. Писао је фотографске критике, осврте, приказе изложби. Први текст објавио је 1940. године, а затим се бројем објављених прилога, и опсегом тема о којима је расправљао, сврстао међу најплодније српске фотографске писце, а по оригиналности приступа и у особене појаве у фотографској литератури на српском језику. Знатан део свога радног века посветио је фотографској организацији, савезној и републичкој, баш као што је и чест представник југословенске фотографије у свету, на конгресима, симпозијумима, жиријима. На целом југословенском простору М. остаје уважаван као личност чије су активност и дело – уметничко, хроничарско, организационо – значајно обележили југословенску фотографску историју друге половине XX века. Излагао на више од 200 групних изложби на готово свим континентима. Потпуна листа изложби наведена је у каталогу ретроспективне изложбе „Војислав Маринковић“, Салон фотографије, Београд, 1979. Самостално је излагао у Београду (1975, 1995), Варшави (1979) (заједно са Гораном Малићем), Новом Саду (1980), Загребу (1980), Панчеву (1981), Смедереву (1981), Крушевцу (1982) и Бору (1985).

24 x 18 cm Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

18 x 13 cm neuramljena , nije potpisana Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

30 x 40 cm Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

18 x 13 cm neuramljena , nije potpisana fotografija je objavljena u katalogu / monografiji salona fotografije (SF) 1979 , beograd katalog se moze videti / kupiti na kupindu https://www.kupindo.com/Srbija-i-ex-YU/54524291_Vojislav-Marinkovic-katalog-izlozbe-1979 Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

18 x 13 cm neuramljena , nije potpisana fotografija je objavljena u katalogu / monografiji salona fotografije (SF) 1979 , beograd katalog se moze videti / kupiti na kupindu https://www.kupindo.com/Srbija-i-ex-YU/54524291_Vojislav-Marinkovic-katalog-izlozbe-1979 Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

SV 5 60062) Venecija 1957 , Vojislav Marinković , Kulturni centar Beograd 2005 ; izbor fotografija i tekst Goran Malić , Među istaknutim ličnostima srpske fotografije 20. veka nezaobilazno je ime Vojislava Marinkovića. Taj svetski čovek, bonvivan, večiti putnik, koji je predstavljao kulturna dobra i lepote naše zemlje, a bio i diplomata kada su od njega to zahtevali, bio je neumorni tragalac za motivima koje je pretakao u fotografske slike. Iako osnovnim zanimanjem nije bio vezan za fotografiju, postigao je znatno više nego što se moglo očekivati: zastupao je jugoslovensku fotografiju na desetini kongresa u svetu, izlagao svoja dela na mnogim svetskim salonima fotografije, imao samostalnu izložbu u Poljskoj i devet u ondašnjoj Jugoslaviji. Iako u fotografiji amater, uvršten je u enciklopedije i leksikone, među najistaknutije stvaraoce ove zemlje. Pri tom treba imati na umu da je sve u fotografiji uradio volonterski, finansirajući sam svoj rad i izradu dela. Kada i kojom prilikom su snimljene ove fotografije? U maju 1957. godine, članovi Foto-kluba „Beograd” dobili su poziv od Foto-kluba „Gondola` (,,La Gondola`) iz Venecije da dođu u posetu. U delegaciji od sedam članova Marinković je izabran za vođu puta. U Veneciji su srpski fotografi proveli deset dana. Kako nam je Marinković saopštio, ostali saputnici su snimali uglavnom one prizore koje snimaju i turisti. Na izložbama tokom pedesetih godina 20. veka pojavljivale su se njihove slike, ali u ograničenom broju. Najzapaženije radove ostvarili su Vidoje Mojsilović, od čijih su dela ipak zapamćena samo dva - „Gondolijeri” i „Dva sveta` (devojčica i sveštenik), i Raco Bulatović. Marinkovića je zanimalo nešto drugo. Na bezmalo svim njegovim fotografijama su ljudi; takvo je vreme tada bilo - uglavnom nije bilo formalnih rešenja, nego je u žiži uvek bio čovek. Pedesete godine 20. veka, kojima pripada i grupa fotografija iz Venecije, vreme je cvata ponovo otkrivene čovečnosti (posle krvavog rata) i obnove pokidanih veza. Međutim, nije u srpskoj fotografiji kod svih stvaralaca tako: Marinković je neka vrsta rodonačelnika poetskog realizma, umetnik koji uzdiže ljudskost. Njegovi prizori nisu puko beleženje zatečenih motiva. On ima razumevanja za malog čoveka, za skrajnute prizore koje prolaznik i ne uočava jer su suviše obični, svakodnevni. Izdvaja ih on, osetljivi fotograf Marinković, i ume da u njima pronađe nove odnose čitajući jedva primetne znake. Edicija Foto Artget Monografije 5 1/2; mek povez, format 22 x 22 cm , ilustrovano, latinica, 66 strana , tiraž 300 primeraka ,

Ivo Livaković : KAZALIŠNI ŽIVOT ŠIBENIKA, Muzej grada Šibenika 1984, tvrdi povez, omot, str. 276. Šibenik; Kazalište. Očuvanost 4. Profesor Ivo Livaković, pisac i povjesničar, kroničar Šibenika, dugogodišnji ravnatelj šibenske Gimnazije preminuo je u srijedu 21. studenog 2018. godine u Šibeniku u 88. godini. Rođen je 1931. godine u Šibeniku, a napisao je niz djela koja se bave Šibenikom kroz povijest, a neka od njih su Tisućljetni Šibenik, Kazališni život Šibenika, Poznati Šibenčani, Oba su pala. Profesor Ivo Livaković imao je najdulji mandat na čelu šibenske Gimnazije, a za njegovog mandata Gimnazija Antuna Vrančića dobila je Nagradu Grada Šibenika, dok je on 2006. godine dobio Nagradu za životno djelo Grada Šibenika. Dugi niz godina proveo je i u šibenskom kazalištu, 1946. godine napravio je prve korake kao kazališni amater, a tijekom kazališnih godina napisao je dvije komedije i odigrao čak 63 uloge. Svestrani prof. Livaković bavio se i publicistikom, bio je šibenski kroničar, osnivač Kluba šibenskih studenata u Zagrebu te predvodnik kulturnog i prosvjetnog života Šibenika od 1958. do 1993. godine.

Odlično kao na slikama Riko Debenjak Razstava grafike 1953-1968 Riko Debenjak, a painter and graphic artist from Kanal, donated a collection of his graphic art to the town, which is exhibited in the gallery during the summer months, while throughout the year, the exhibition features works by various artists. Riko Debenjak Zoran Kržišnik Slovenački katalog Retko Riko Debenjak, slovenski akademski slikar in grafik, * 8. februar 1908, Kanal ob Soči, † 26. december 1987, Ljubljana. Riko Debenjak Portret Rojstvo 8. februar 1908[1][2][…] Kanal Smrt 26. december 1987[4][5][6] (79 let) Ljubljana Državljanstvo Flag of Yugoslavia (1946-1992).svg SFRJ Flag of Italy (1861–1946).svg Kraljevina Italija Flag of Hungary (1896-1915; angels; 3-2 aspect ratio).svg Avstro-Ogrska Poklic slikar, grafik, grafik Debenjak je bil eden vodilnih predstavnikov Ljubljanske grafične šole. Od prvih znanih Kraševk je razvil motive v abstraktne Drevesne skorje, Magične dimenzije. Sodeloval je na vseh pomembnejših razstavah grafike doma in v sosednjih državah, kasneje pa tudi v tujini; v Parizu, Haagu, Berlinu, Zürichu, Portogruaru, Atenah, Solunu, Carigradu, Ankari, Aleksandriji, Kairu, Londonu, Brightonu, Johannesburgu, Tokiu, Osaki, Riu de Janeiru, Buenos Airesu, Sao Paulu, New Delhiju, New Yorku itd. Debenjak je ostal eden od stebrov Ljubljanske grafične šole, izjemno marljiv delavec, poznavalec tehnik in posebnosti tiskanja, raziskovalec možnosti izrazov v grafikah. Življenje Uredi Riko Debenjak se je rodil kot sedmi izmed devetih otrok zidarskemu mojstru Jožefu Debenjaku in Jožefi, rojeni Košir. Rod izhaja iz vasi Debenje ob Idrijci. Domačija, po domače - Pri Bajerjevih - je stala ob desnem bregu Soče. Po rojstvu so ga krstili za Andreja, kasneje pa za Riharda, klicali pa Riko. Med 1. svetovno vojno je že kot otrok moral v begunstvo v Sv. Jurij pri Celju (današnji Šentjur), kjer je nadaljeval z obiskovanjem osnovne šole. V letih 1919 – 1923 je obiskoval realko v Ljubljani, naslednje leto pa učiteljišče v Tolminu. Ob začetku fašizma se je preselil k bratu Tonetu v Jugoslavijo, kjer je dobil službo pri železnici. Šolal se je v Beogradu, kjer je leta 1937 končal Umetniško šolo in nato še višji akademski tečaj slikarstva. Ob koncu študija je kot edini izmed vseh učencev razstavljal svoja dela skupaj s profesorji na Jubilejni jesenski razstavi, istega leta pa v Beogradu pripravil tudi svojo prvo samostojno razstavo, ki so jo obiskali tudi takratni slovenski predstavniki v beograjski vladi. Prodal je skoraj vse slike, dr. Korošec pa mu je pomagal, da je dobil jugoslovansko državljanstvo. Odpotoval je v Pariz, kjer je študiral dela velikih mojstrov, obiskoval tečaj na Academie de la Grande Chaumiere, navezal stike z Venom Pilonom in drugimi umetniki. Na začetku leta 1939 je razstavljal skupaj z jugoslovanskimi umetniki v galeriji Bernheim Jeune. Zaradi začetka 2. svetovne vojne je prekinil študij in se vrnil v Ljubljano, tu pa se je družil z umetniki v društvu Sedejeva družina in s skupino literatov imenovano Literarni klub, v kateri so bili Bogomir Magajna, Ivan Čampa, Jože Dular, Jože Kastelic in drugi. Naslednje leto je hudo zbolel; prijatelji so organizirali razstavo njegovih del v Jakopičevem paviljonu in mu z izkupičkom od prodanih slik omogočili zdravljenje v Zavodu sv. Jožefa. Po nasvetu zdravnika je odpotoval k prijatelju Ivanu Čampi v Novo vas na Bloško planoto. Po večjih zapletih z italijanskimi oblastmi in po tragični smrti Čampe se je vrnil v Ljubljano. Že leta 1943 je spoznal Božidarja Jakca ter se začel zanimati za grafiko. Naselil se je v ateljeju Riharda Jakopiča, kjer je tudi ustvarjal. Leta 1943 se je poročil z Berto Jakulin, profesorico klasičnih jezikov na Poljanski gimnaziji. Njegova poročna priča je bil Maksim Gaspari.[7] Delo Uredi Od leta 1937 do 1950 se je v glavnem posvečal slikarstvu. Iz tega obdobja so dela Moja mati, Goriška Madona, Nunska cerkev, Beli križ - Piran, portret Alojza Gradnika, itd. Ukvarjal se je tudi z ilustracijo literarnih del in objavljal karikature v Pavlihi pod psevdonimom RIDE oz. DERI. Izdelal je vrsto fresk (Muza dela v Vili Torkar, Primorje v restavraciji Rio v Ljubljani ...) ter oblikoval osnutke za poštne znamke. Avgusta 1945 je sodeloval na razstavi slovenskih primorskih umetnikov v Trstu in Gorici. Leta 1948 je kopiral srednjeveške freske v podružnični cerkvi v Prilesju pri Plavah, leta 1948 pa Mrtvaški ples v cerkvi sv. Marije na Škrilju pri Bermu. Istega leta je postal profesor za grafiko na Šoli za umetno obrt v Ljubljani in se začel ukvarjati z novimi grafičnimi tehnikami (barvno akvatinto, litografijo, jedkanico ...) Leta 1950 je bil izvoljen za docenta na Akademiji upodabljajočih umetnosti v Ljubljani. Leta 1957 je na povabilo grafika Friedlaenderja odšel v Pariz v njegov atelje, kjer je ustvaril vrsto grafik s kraškimi motivi ter grafični list Človek in prostor kot odmev na prvi človekov polet v vesolje. Leta 1960 je prevzel vodstvo katedre za grafiko na Akademiji za likovno umetnost v Ljubljani. Leta 1962 je bil izvoljen za rednega profesorja, 1965 imenovan za rednega profesorja, 1972/973 pa za prorektorja. Leta 1961 je bil izvoljen za predsednika umetniškega sveta Društva likovnih umetnikov Slovenije. V letih 1963 in 1964 je bil kot član Zveze likovnih umetnikov Jugoslavije tudi njen predsednik. Bil je tudi član jugoslovanske žirije na ljubljanski mednarodni grafični razstavi, član komisije za kulturne zveze s tujino v Beogradu, član mednarodnega društva XYLON. Od leta 1969 do leta 1973 je bil član Grupe 69. Leta 1973 se je upokojil, dokončal svoj najobsežnejši ciklus Magične dimenzije, ki je ponesel njegovo ime in ime ljubljanske grafične šole v svet. (Slovenska likovna zakladnica je dobila dela neprecenljive umetniške vrednosti: poleg znanih in priznanih iz vseh ciklov je dobila tudi najpomembnejša - Magične dimenzije; Riko Debenjak se je z njimi zapisal v zgodovino.[8]) Še vedno je organiziral samostojne razstave in sodeloval na skupinskih - tako doma, kot v tujini. Ponovno se je začel posvečati slikarstvu in ustvaril vrsto oljnih del, v glavnem s krajinskimi motivi in tihožitji. Kot profesor je na ljubljanski Akademiji vzgojil vrsto odličnih grafikov: Vladimirja Makuca, Andreja Jemca, Meška Kiarja, Janeza Bernika, Bogdana Borčiča, Janeza Boljko, Adrijano Maraževo, Danila Jejčiča, Borisa Jesiha, Lojzeta Logarja, Gorazda Šefrana, Dževada Hozo in Mersada Berberja.[9] “ Riko Debenjak ni samo v našem okviru začetnik pomembne nove grafične šole, temveč tudi v mednarodnem strokovnem svetu često imenovan med piloti, gradniki sodobne svetovne reproduktivne grafike.[10] ” ——Zoran Kržišnik Samostojne razstave Knjižne ilustracije Uredi Bogomir Magajna, Zaznamovani: knjiga novel (COBISS) (Literarni klub, Ljubljana, 1940) Filip Terčelj, Vozniki (COBISS) (Sodalizio S. Ermacora, Gorica, 1940) Ivan Čampa, Mlin v grapi: idilična povest (COBISS) (Literarni klub, Ljubljana, 1940) Severin Šali, Srečavanja s smrtjo (COBISS) (Ljudska knjigarna, Ljubljana, 1943) Bogomir Magajna, Oživeli obrazi (COBISS) (Klas, Ljubljana, 1943) Matjaž Kunčič, Matjažek: pesmi za mladino (COBISS) (Nova založba, Ljubljana, 1943) Jeremijeve žalostinke, prevod: Simon Gregorčič (COBISS) (Ljudska knjigarna, Ljubljana, 1944) Emilijan Cevc, Preproste stvari (COBISS) (Nova založba, Ljubljana, 1944) Alojz Gradnik, Pesem o Maji (COBISS) (Narodna tiskarna, Ljubljana, 1944) Partizanski napevi (COBISS) (Propagandna komisija pri IOOF, Ljubljana, 1945) Simon Gregorčič, Izbrane pesmi Simona Gregorčiča (COBISS) (Slovenski knjižni zavod, Ljubljana, 1946) Daniel Defoe, Življenje in čudovite prigode pomorščaka Robinzona Kruzoa (COBISS) (Mladinska knjiga, Ljubljana, 1946) Petar Petrović Njegoš, Gorski venec (COBISS) (Državna založba Slovenije, Ljubljana, 1947) France Bevk, Tonček: povest (COBISS) (Mladinska knjiga, Ljubljana, 1948) Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Taras Bulba (COBISS) (Mladinska knjiga, Ljubljana, 1948) Valentin Petrovič Kataev, Blešči se jadro mi samotno: roman (COBISS) (Mladinska knjiga, Ljubljana, 1948) France Bevk, Mati (COBISS) (Tiskarna Družbe sv. Mohorja, Celje, 1949) Victor Hugo, Gavroche (COBISS) (Mladinska knjiga, Ljubljana, 1949) France Prešeren, Uvod h Krstu pri Savici (COBISS) (Mladinska knjiga, Ljubljana, 1950) Fedor Ivanovič Tjutčev, Pesmi (COBISS) (Državna založba Slovenije, Ljubljana, 1951) Franc Ksaver Meško, Mladim srcem. Zv. 5 (COBISS) (Družba sv. Mohorja, Celje, 1951) Alojz Gradnik, Primorski soneti (COBISS) (Lipa, Koper, 1952) Alojz Gradnik, Harfa v vetru (COBISS) (Državna založba Slovenije, Ljubljana, 1954) Bogomir Magajna, Zgodbe o lepih ženah (COBISS) (Lipa, Koper, 1955) Ivan Čampa, Ivje se iskri (COBISS) (Lipa, Koper, 1962) Miroslav Krleža, Kervave kronike glas (COBISS) (Liber, Zagreb, 1971/72) Ludvik Zorzut, Ptička briegarca (COBISS) (Mohorjeva družba, Celje, 1974) Grafične mape in serijske izdaje grafik Avangarda neoavangarda slovenacka umetnost katalozi grupa oho exat 51

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bogdan Popović (Beograd, 20. decembar 1863/1. januar 1864 — Beograd, 7. novembar 1944) bio je srpski književni kritičar i esejista.[1] Biografija Rođen je 1864. godine u Beogradu. Pošto je završio studije na Velikoj školi u rodnom gradu i pariskom Filozofskom fakultetu, 1893. godine postao je profesor Visoke škole koju je završio, da bi 1905. sa prerastanjem Velike škole u univerzitet i postao i univerzitetski profesor.[1] Predavao je francuski jezik, opštu istoriju, uporednu književnost, teoriju književnosti i estetiku. Tokom 1914. godine postao je i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti[2] (ili 1921.[3]). Njegov brat je akademik Pavle Popović, a deda po majci Stefan Marković. Književnošću počinje da se bavi rano, već sa dvadeset godina. Ipak, najbitnije što je uradio je pokretanje najznačajnijeg i svakako najbolje uređenog časopisa - Srpskog književnog glasnika koji je počeo da izlazi početkom prošlog veka. Tokom prvih 14 godina izlaženja ovaj časopis je i kod pisaca i kod običnih čitalaca pojačao izvesne predstave o književnim uzorima prema najopštijim, ali jedinstvenim merilima. Bogdan Popović pokrenuo je i stvaranje PEN kluba, Društva za žive jezike i književnost, Colllegium musicum, Društva prijatelja Francuske. U svom kritičarskom delu pisao je relativno malo o srpskim književnicima, mada je smatran najbitnijim književnim kritičarem. Njegov odnos prema srpskoj književnosti najvidljiviji je u „Antologiji novije srpske lirike“ koja je izašla prvo u Zagrebu, 1911. godine[1], a zatim i u Beogradu, 1912. godine. Antologiju odlikuju dobar predgovor, strog izbor pesama i njihov raspored. U ovom delu našle su se pesme stvaralaca od Branka Radičevića do Jovana Dučića. Ipak, antologiji se zamera to što u nju nisu uvršćeni neki od najznačajnijih pesnika tog doba. Najpoznatiji primer je, sigurno, Vladislav Petković Dis. Poznat je i kao prva ljubav Drage Mašin. Često su se sastajali u klubu književnika, gde je Draga često navraćala. Međutim, želje Draginih roditelja odvešće je daleko od Popovića. Фотографија Поповића Popović je preminuo 1944. godine. Bavio se i likovnom kritikom. Od 1922. u „Politici” se redovno javljao člancima iz oblasti književne i, u manjoj meri, likovne kritike, kao i esejističkim napisima. Negovao je pozitivističku kritiku, zastupajući ideale „otmenosti i pretanjenosti ukusa”, kao i mišljenje da je estetska vrednost umetničkog dela važnija od njegove socijalno-etičke funkcije. S principijelno utvrđenih i u osnovi tradicionalnih estetičkih i kritičarskih pozicija, kao „naučni sudija”, u to vreme i svojevrsna književna institucija, smatran je prvosveštenikom i „ajatolahom” srpske književnosti (P. Palavestra).[4] O ličnosti Bogdana Popovića, njegovom karakteru i stavovima prema književnosti, umetnosti i životu uopšte, naročito je obimno i pažljivo pisao Branko Lazarević, u eseju `Bogdan Popović`.

Borislav Hložan Priča o studiju M Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“ Novi Sad, 2022. 186 strana, tvrd povez, zaštitni omot, udžbenički format. „Studio M je naša sala ‘Olimpija‘, naša dvorana ‘Čajkovski‘, naš ‘Marki klub‘ i naš ‘Karnegi hol‘. Iako se, možda, Novi Sad u mnogo čemu ne može meriti sa Parizom, Moskvom, Njujorkom ili Londonom, on se svakako po bujnosti i kvalitetu muzičkog života može porediti sa velikim svetskim muzičkim centrima. A Studio M je upravo bio glavno žarište naše muzikeˮ, napisao je o Studiju M Borislav Hložan, autor knjige o nastanku i istorijatu čuvene novosadske koncertne dvorane i profesionalnog studija. Autor je knjigu posvetio uspomeni na trojicu vizionara: Antona Ebersta, Pavla Žilnika i Vasilija Dimića, koji su podizanjem ove koncertne sale oplemenili Novi Sad. Studio M – jugoslovensko svetilište muzike Novosadski Studio M danas nije samo legendarna koncertna dvorana, to je i svojevrsni hram umetnosti u kojem je tokom proteklih šezdesetak godina stvarana istorija jugoslovenske muzike. Kada se čovek sada osvrne na mnoštvo najrazličitijih snimanja i koncerata koji su se ovde događali gotovo svakodnevno, nemoguće je ne osetiti veliko poštovanje i divljenje pred entuzijazmom i predanošću generacija muzičara i drugih kulturnih poslenika, zahvaljujući kojima se naša muzika razvijala i napredovala, dostižući danas vrhunske umetničke domete. Među tim nepreglednim brojem muzičkih događanja veoma je teško odabrati ona najvažnija i najkarakterističnija, jer su se i merila i perspektive sagledavanja u međuvremenu toliko promenili i gotovo je nemoguće u ovakvom, silom prilika svedenom i obimom teksta ograničenom prikazu, pružiti kompletnu i zaokruženu sliku svega što se događalo u Studiju M od njegovog otvaranja do dana kada je u njemu prestala da odjekuje muzika. Prikaz istorijata te značajne koncertne dvorane neizbežno je određen dragocenom, ali nepotpunom pisanom građom, sećanjima aktera, kao i subjektivnim pristupom autora, kao skroman pokušaj rekonstrukcije jednog izuzetno važnog segmenta kulturne istorije Novog Sada i Vojvodine. Nema u Novom Sadu, ni u pokrajini, važnijeg koncertnog prostora od Studija M. Sve najbolje što se događalo na ovdašnjoj muzičkoj sceni na neki način je zabeleženo u istorijatu ove studijsko-koncertne dvorane. Nekada su to bili koncertni nastupi, a nekada studijska snimanja kojima su ovekovečeni najviši izvođački dometi vodećih domaćih i stranih umetnika. Zbog toga je Studio M naša sala „Olimpija”, naša dvorana „Čajkovski”, naš Marki klub i naš Karnegi hol. Iako se, možda, Novi Sad u mnogo čemu ne može meriti sa Parizom, Moskvom, Njujorkom ili Londonom, on se svakako po bujnosti i kvalitetu muzičkog života može porediti sa velikim svetskim muzičkim centrima. Moderna zgrada Studija M, smeštena između Dunavskog parka i zgrade u kojoj je doskora bio smešten Radio Novi Sad, decenijama je jedno od karakterističnih obeležja gradskog centra, a sam Studio M je dobro poznat Novosađanima kao koncertna dvorana u kojoj su nastupali mnogi čuveni muzičari i gde su priređivani brojni značajni festivali. Priča o Studiju M je zapravo povest o brzom razvitku našeg muzičkog života u drugoj polovini 20. veka, kao i o izuzetnom zalaganju i entuzijazmu nekolicine velikih kulturnih pregalaca, koji su u vremenima oskudice i u okolnostima ne previše naklonjenim umetnosti, uspeli da muzički život u Novom Sadu i u Vojvodini unaprede i podignu ga na veoma visok – zaista se može reći – evropski nivo. Izgradnja Studija M, studijsko-koncertne sale savršenih akustičkih odlika, sredinom šezdesetih godina bila je veliki trijumf nekolicine zaslužnih kulturnih delatnika, pre svega tadašnjeg načelnika Muzičkog odeljenja Radija Novi Sad, Antona Ebersta, koji je uprkos svim teškoćama ostvario svoju zamisao i želju da svoj grad obogati jednom savremenom i reprezentativnom muzičkom dvoranom. Završetak gradnje i puštanje u rad Studija M bio je događaj od prelomnog značaja za Radio Novi Sad, kao i za sam Novi Sad, koji je tada prvi put dobio jednu namenski sagrađenu, pravu koncertnu salu vrhunske akustike, koja ni u čemu nije zaostajala za najboljim muzičkim dvoranama u svetu. I u Studiju M su odmah počeli da nastupaju najrenomiraniji domaći i strani solisti i ansambli, ovde je snimljeno nebrojeno mnoštvo izuzetno vrednih koncerata. Korišćenje ove dvorane pritom nije bilo isključivo usmereno na muzička zbivanja, ovde su snimane i pozorišne predstave, priređivane su izložbe, književni događaji, tako da je ta muzička sala postala izuzetno važan prostor, čiji je značaj nadaleko zračio. A sami počeci Radija Novi Sad i izgradnja Studija M nisu bili laki. Izgradnja Studija M 1965. godine bila je vrhunac jedne dinamične faze razvoja Radija Novi Sad, koji je posle teških i mukotrpnih godina na početku rada, tokom šezdesetih postao ugledna, slušana i savremeno opremljena jugoslovenska radio-stanica. Osnovan je 31. marta 1949. godine. Određen je i datum početka emitovanja nove radio-stanice – 29. novembar, Dan Republike, najznačajniji državni praznik tadašnje FNRJ. Rok za osposobljavanje za rad novosadske radio-stanice bio je veoma kratak, a ljudi zaposleni u Radiju Novi Sad suočili su se sa gotovo nepremostivim teškoćama. U to vreme, posle sukoba sa Informbiroom, zapravo sa SSSR, Jugoslavija je bila pod blokadom i sa Istoka i sa Zapada, u zemlji je bilo veoma malo radio-materijala, a nije bilo mogućnosti za uvoz potrebne opreme. U Subotici su pronađeni delovi potrebni za izradu radio-stanice, širom Vojvodine, prikupljani su kablovi i žice i od svega toga je inženjer Ladislav Grajner, tadašnji profesor radio-tehnike u Srednjoj tehničkoj školi u Subotici, sačinio prvi predajnik, jačine pola kilovata, koji je imao skroman domet. Prema javljanjima tadašnjih slušalaca, program se povremeno čuo u udaljenijim oblastima Srbije, čak i ponegde u inostranstvu, ali samo kada su meteorološki uslovi bili povoljni. Tačno u podne, u etru se prvi put čulo: „Ovde Radio Novi Sad, na talasnoj dužini 212,4 metra.” Nakon spikerske najave, novosadski hor „Svetozar Miletić” izveo je himnu „Hej Sloveni”. Počeo je redovan radijski program: sledile su, jedna za drugom, emisije vesti na srpsko-hrvatskom, mađarskom, rumunskom, slovačkom i rusinskom, na pet jezika na kojima je od samog početka emitovan program Radija Novi Sad....

Mek povez Kolor 34 strane veliki format Fotomonografija kultnog pariskog teatra Lido ili Lido de Pari jedan je od poznatih Pariskih kabarea ili zabavnog pozorišta, poznatog uglavnom po izvođenju šansona, skečeva, satira i kratkih predstava o temama iz političkog života, kritike društva u kojima nastupaju plesači, pevači i razni umetnici. Klub su osnovali 1946. godine braća Žozef i Luj Kleriko Odmah po okončanju Drugog svetskog rata 1946. godine, braća Žozef i Luj Kleriko ponovo su otvorili La Plage de Paris na Jelisejskim poljima, mestu koje je bilo u modi tokom Belog pokreta i čija je dekoracija inspirisana dekorom klubova na plaži Lido u Veneciji Mesto je u potpunosti transformisano kako bi postalo jedinstveni kabare na svetu, pod imenom Lido. Svečano otvaranje je održana 20. juna, 1946. godine sa predstavom pod nazivom Sans rimes ni raison.[2] U saradnji sa Pierre Louis-Guérin, Renée Fraday i Margaret Kelly Leibovici (Miss Bluebell osnivačice grupe Bluebell Girls), u Lidu je osmišljen novi šou program, koji će ubrzo biti usvojen u celom svetu. U 1955. godine braća Žozef i Luj Kleriko otvorila su u Lidu i kazino po ugledu na one iz Las Vegasa, koja je imao veliki uspeh do 1992. godine.[3][1] Stalni uspeh Lida koji je on imao od njegovih prvih godina života, uticao je na to da se 1977. godine Lido - pod upravom Žan Rober Budra, preseli u novi prostor u zgradu koja se zove Normandija, sa 1.150 sedišta i površina od preko 6.000 kvadratnih metara.[4] Ove brojke najbolje oslikavaju veličinu mesta događaja, razvijenog oko panoramske sobe bez greda, smeštene na dva nivoa. Ovaj prostor dizajnirali su italijanski arhitekti Giorgio Veccia Scavalli i Franco Bartoccini.. Liftom je glavna sala povezana sa parterom u kome je raspoređeno trista mesta za obedovanje, a sve je osmišljeno tako da posetilac lako može gledati predstavu dok obeduje. Lido je otvoren svakog dana u godini, i nudi mnogobrojne sadržaje, kao i razne atrakcije.[5] Od septembra do februara održavaju se i dečije predstave pod nazivom Marion et la poupée cassée, za decu stariju od 4 godine. U osnovnoj reviji kabarea, poznatoj po detaljnim, elegantnim kostimima i multikulturalnim obrtima, učestvuje 60 plesača, koji nose 600 kostima i 23 različitih setova. Lido se može obići i uz pomoć vodiča, a obilazak traje 90 minuta. Tokom ovog obilaska posteioci se vode iza kulisa da bi mogli da saznaju što više o ovom čuvenom pariskom kabareu, istoriji Lida, misterijama i čarolijama koje ih čekaju, uključujući neverovatnu tehnologiju, ako naveče posete kabare. Takođe će videti i prostore rezervisane za plesače, majstore garderobe i pomoćnike u oblačenju, zajedno sa tehničkim i timovima za upravljanje scenom radi većeg uvida u to šta je potrebno za postavljanje i izvođenje takve Revije.

Ex libris Balint Szombathy Srpski i mađarski tekst Andras Hangya 1912 - 1988 Andras Hangya (Stara Moravica,14.april 1912–London 20 decembra 1988) Svoju umetničku karijeru započeo kao autodidakta. Zapažen je kao slikar 1933. godine, a početkom 30-tih dobija stipendiju Rotary kluba iz Subotice, izlaže na nekoliko izložbi te 1936. odlazi u Beograd, gde se na kursu figuralnog crtanja, kod Petra Dobrovića, priprema za upis na Akademiju likovnih umetnosti, koju upisuje 1937. Početak Drugog svetskog rata ga je prekinuo u studiranju, te se za vreme rata seli u Budimpeštu, zajedno sa suprugom. Posle rata zapošljava se u Subotici, gde vodi školu crtanja, a 1947. odlazi u Zagreb, gde završava studije na Zagrebačkoj Likovnoj Akademiji 1949. Godine, u klasi profesora Ljube Babića. U Zagrebu, gde je imao atelje, ostaje sve do penzije. Bio je jedan od najistaknutijih predstavnika mađarskog slikarstva u ondašnjoj Jugoslaviji. Sudelovao je u svim likovnim kretanjima-od socijalističkog realizma do intimizma. Ilustovao je i dizajnirao korice brojnih knjiga, a izlagao je na brojnim samostalnim i grupnim izložbama u Hrvatskoj i Vojvodini, kao i u Londonu (1962.), Lyonu itd... Jedan je od organizatora Izložbe mladih u Nepkeru 1938. godine, na kojoj je i sam učestvovao. mađarska avangarda hungarian avant-garde art mađarsko slikarstvo slikari istorija umetnosti

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Drawing Room Deceptions, or, The Etiquette of Deception G.W.R. Hollingworth Obmane iz sobe za crtanje nisu slučajno postale najbrže prodavana knjiga izdavača. Bio je to direktan rezultat niza konkretnih događaja. Prvi sastojak bio je mladi engleski školarac spreman da uloži čitavu deceniju svog mladog života u proučavanje i praktikovanje magije karata iz krupnog plana. Nije bio zadovoljan da oponaša trikove drugih pa je napravio repertoar koji je bio potpuno originalan. Usput je razvio poseban stil izvođenja koji je bio džentlmenski, ali prožet sofisticiranim humorom. Nakon diplomiranja na univerzitetu, Gaj je proveo nekoliko godina putujući širom sveta nastupajući i držeći predavanja za klupske sastanke i publiku na konvencijama. Dodajte ovome i televizijske nastupe širom sveta kao što je The Vorld`s Greatest Magic in America. Ovo izlaganje hiljadama mađioničara uspostavilo je Gajevu reputaciju da poseduje besprekornu veštinu zajedno sa arsenalom originalnog materijala. I jedno čudo koje se isticalo među svim ostalima bila je njegova restauracija kartice, u koju se ne može verovati, deo po deo, sada poznato u svetu magije kao Reformacija. Poslednji deo slagalice bio je stavljanje svih ovih znanja u jednu knjigu, Prevare iz sobe za crtanje. Dodatna činjenica da je celu ovu knjigu napisao, ilustrovao i dizajnirao mladi gospodin Holingvort jednostavno čini ovu priču još neverovatnom. Guy Hollingworth (rođen 1974.) engleski je odvjetnik, mađioničar, pisac i predavač. Kao mađioničar poznat je po svojim vještim izvedbama magije s kartama te po svojim knjigama i predavanjima u kojima predstavlja originalne trikove i rutine.[1][2] Karijera Hollingworth se prvi put zainteresirao za magiju u dobi od 13 godina kada je bio učenik St Paul`s School, privatne škole u zapadnom Londonu. Škola ima magični klub pod nazivom The Prestige Society, kojemu se Hollingworth pridružio dajući mu prednost u odnosu na aktivnosti kao što su klasični ili sportski treninzi kojima bi se inače očekivalo. Bio je inspiriran gledanjem snimke mađioničara Channinga Pollocka, koja je prikazana u sklopu televizijske serije The Best of Magic, koju je emitirala Thames Television 1989–90. Hollingworth je izjavio da je u istom razdoblju na njega utjecalo i to što je vidio Rickyja Jaya kako nastupa u televizijskoj seriji The Secret Cabaret na Channel 4. Hollingworth je započeo svoju glumačku karijeru nastupom na danu otvorenih vrata škole.[3] Kasnije je diplomirao industrijski dizajn, a zatim i pravo. U isto vrijeme nastavio je s magijom i razvijanjem novih trikova. Bio je toliki uspjeh da su ga također počeli pitati da drži predavanja drugim mađioničarima. Trenutačno radi puno radno vrijeme kao odvjetnik, ali nastavlja s povremenim mađioničarskim nastupima. Hollingworthova najpoznatija kreacija je njegov trik The Reformation, u kojem se potpisana igraća karta kida na četiri dijela, a zatim se vidljivo obnavlja jedan po dio. Također je dobro poznat po svojoj knjizi Drawing Room Deceptions. Dio njegove kartaške magije predstavljen je u njegovim komercijalno dostupnim videima The Reformation, The London Collection i Routines koje je režirao redatelj i mađioničar Anthony Davis. Također je prikazan u TV specijalu NBC-ja World`s Greatest Magic III. U kolovozu 2008. predstavio je dobro prihvaćenu predstavu na Edinburškom festivalu komedije pod nazivom `Stručnjak za kartaškim stolom`, koja se temeljila na istoimenoj knjizi iz 1902. godine.

Centar savremene umjetnosti Crne Gore/ Medeon, Podgorica, 2016. 378 strana, tvrd povez, veći četvrtasti format. Sem posvete autora odlično očuvana. Knjiga Novi vidici crnogorskog slikara i likovnog kritičara Nikole Vujoševića (Podgorica, 1929) izašla je u izdanju Centra savremene umjetnosti Crne Gore i Medeona iz Podgorice. Kroz četiri cjeline (O drugima, Intervjui, Legat, Drugi o Vujoševiću) knjiga predstavlja vrijedno svjedočanstvo o modernoj crnogorskoj likovnoj sceni. “Danas crnogorska umjetnost posjeduje, sabira i emituje bogatstvo slobode likovnog jezika kao najdragocjenije vrline svake umjetnosti. Otuda u njoj nema uhodanih sistema ili teoretskih šablona kojima se umjetnici mogu razvrstati u određene grupe. Analizirajući svakog pojedinačno, koliko autora toliko i doživljaja, osjećanja, shvatanja. Ta raznolikost, taj mozaik izraza i njihova egzistencija u modernoj, savremenoj i recentnoj crnogorskoj umjetnosti, manifestuje se od akademskog i poetskog realizma i impresionizma, od kojih počinje crnogorska moderna, pa do semiapstrakcije i apstrakcije i najnovijih pojava u umjetnosti uopšte”, zapisao je u predgovoru knjige Novi vidici, autor Nikola Vujošević. U poglavlju O drugima, Vujošević je objavio izbor tekstova, publikovanih od 2000. do 2016, koje je pisao povodom izložbi/retrospektiva poznatih umjetnika (Luka Berbrović, Slavko Šćepanović, Branislav-Bane Sekulić, Ljubo Brajović, Seida Belegović, Marko Borozan, Darko Đurišić, Cvetko Lainović, Dragoljub-Bato Brajović, Ilija Šobajić, Bozidar Pavićević Zodijak...), o djelima eminentnih istoričara umjetnosti (Milan Coko Marović, Ljiljana Zeković, Ognjen Radulović...), monografijama i leksikonima posvećenim velikanima crnogorske likovne scene, galerijiskim prostorima (Sol-bar Meksiko, Klub umjetnika), kolekcijama dragocjenih umjetnina... Poglavlje Intervjui donosi razgovore sa Nikolom Vujoševićem, objavljivane u crnogorskim medijima, ilustrovane dokumentarnim fotografijama iz života ovog stvaraoca. Slike Nikole Vujoševića nastaju u ateljeu u staroj zgradi Osnovne škole na Bioču, na samom ulazu u kanjon Platije. Decenijama je Vujošević tematski vezan za jedan motiv - kanjon Morače. “To je izvorište njegove umjetničke inspiracije iz koje crpi simbole i znakove, pokretačku stvaralačku energiju i snagu za dalja duhovna pregnuća” (D. Mijajlović). Nekoliko hiljada radova Vujoševića nalazi se u kolekcijama, galerijama, muzejima širom Jugoslavije. Objavio je više knjiga vezanih za razvoj crnogorske likovne umjetnosti, koje predstavljaju dragocjeno svjedočanstvo o modernoj likovnoj umjetnosti kod nas. Pored slikarstva Nikola Vujošević godinama se bavio i pedagoškim radom, pisao je eseje i kritike. Bio je na čelu Udruženja likovnih umjetnika Crne Gore i aktivno učestvovao u radu slikarskih udruženja Jugoslavije. Nikola Vujošević je 2009. godine svom rodnom gradu zavještao legat (72 rada). Ovaj grandiozni opus predstavljen je u maju 2009. godine u podgoričkoj Modernoj galeriji (JU Muzeji i galerije Podgorice). Stvaranje do sada neslućene legende o kamenu U završnom poglavlju knjige Drugi o Vujoševiću, predstavljen je izbor tekstova eminentnih autora, koji su pisali o likovnom opusu poznatog slikara. Među autorima koji su nadahnuto pisali o slikaru izzetno plodotvorne stvaralačke odiseje, koji i dalje nastavlja “da likovno pripovijeda, veoma specifičnu i vrlo osobenu `Sagu o Platijama`, su Milan Marović, Olga Perović, Jevrem Brković, Ljiljana Zeković, Slobodan Slovinić, Mladen Lompar, Čedo Vuković, Marijan-Mašo Miljić... “Skinuo je Vujošević kanjonske vizije i prenio ih na platna da neposrednošću i čistoćom progovore o filozofiji, jednog skoro, kosmičkog prostranstva, da prenesu smisao i karakter trajanja. Sa lakoćom i tehničkim savršenstvom, analitički, bravurozno autor se poigrava ovim ukletim, nepovoljnim kanjonom, stvarajući do sada neslućenu legendu o kamenu... Ona, prenijeta iz prostora počinje vlastiti život vječnosti na nov način”, zapisao je Milan-Coko Marović. Luka Berberović, Bucko Radonjić, Milan Coka Marović, Slavko Šćepanović, Ljiljana Zeković, Braja Brajović, Gojko Berkuljan, Nikola Racković, Kosta Čakić, Cvetko Lainović, Vuk Radović, Miloš Vušković, Nebojša Kavarić...pogledajte deo sadržaja.

Tempera na papiru. Dimenzije sa ramom 52x32cm,a samog dela 23,5x13,5cm Potpisana od strane umetnika. Prema podacima sa kojima se raspolaže, Helena Sivč je prva vojvođanska Rusinka koja je završila Akademiju likovnih umetnosti. Rođena je u Ruskom Krsturu 22. novembra 1922. gde je završila osnovnu školu, a srednju učiteljsku je započela u Novom Sadu. Zbog političkih uverenja morala napustiti Novi Sad, i školovanje nastaviti u Somboru. Višu pedagošku školu je završila u Novom Sadu. Na predlog skulptora Eugena E. Kočiša upisuje likovnu akademiju u Zagrebu, a studije nastavlja u Beogradu gde je diplomirala 1951. U klasi poznatog slikara i pedagoga Nedeljka Gvozdenovića. Jedno vreme je živela i radila u Banja Luci i Sarajevu gde je bila član Udruženja likovnih umetnika tadašnje Bosne i Hercegovine. Nakon povratka u Novi Sad, postaje i član Udruženja likovnih umetnika Vojvodine. Radila je i u Ruskom Krsturu i u dve gimnazije u Novom Sadu. 
Kao učesnica NOP posle završetka Drugog svetskog rata bila je angažovana u mnogim društvenim akcijama i manifestacijama. Dobitnica je visokih državnih i profesionalnih priznanja. 
Helena Sivč u svom slikarskom pristupu je izrazita akvarelistkinja, a svoju tematiku je fokusirala na pejzaž ravnice i na teme iz svog rodnog mesta. Njeni akvaerli imaju suptilnu lirsku koloritnu strukturu gde svaki objekat zadobija svoju moćnu formu naslikanih predmeta. Radila je i tapiserije u koje je unosila elemente rusinske estetike. 
Samostalne i zajedničke izložbe imala je u Beogradu, Sarajevu, Novom Sadu, Ruskom Krsturu, Đurđevu. Helena Sivč je jedna od osnivačica Kluba likovnih umetnika u okviru Društva za rusinski jezik u kulturu koji je osnovan 1996. godine, i kojem je bila prva predsednica. 
Umrla je 4. novembra 2016. u Novom Sadu. Sahranjena je na Novosadskom groblju.

arkadije stolipin - ruski emigrant u srbiji deda, Pyotr Arkadyevich Stolypin je bio predsednik ruske dume (1906-1911) dim. 24 x 18 cm Izvestan broj ruskih emigranata predano se bavio fotografijom kao hobijem u slobodnom vremenu. Jedan od najistaknutijih bio je Arkadije Stolipin o kome se medju starim fotografima-amaterima pricalo da je bliski rodjak poslednjeg predsednika ruske carske vlade. Stolipin je bio veoma agilan kao pokretac foto-sekcije Srpskog planinarskog drustva (1935) da bi pred rat (1939) bio medju inicijatorima osnivanja Kluba fotografa amatera `Beograd`. Prema secanju starijih, Stolipin je bio prava enciklopedija fotografskih znanja, i uz Ratka Stefanovica i dr Petra Kostica jedan od stubova amaterske fotografije u Beogradu tokom tridesetih godina. Izme|u dva svetska rata ruski fotografi unapredili su fotografsku struku unosenjem novih znanja, podizanjem ukusa i likovnosti. Uneli su mnoge novine, a neke i prvi pokrenuli, primenom fotografije u vazduhoplovstvu,medicini, sudstvu i kriminologiji. Imali su znatno mesto u stvaranju fotografske publicistike na srpskom jeziku, kao i u sirenju amaterske fotografije. Njihov doprinos dobija jos ozbiqnije razmere u svetlosti cinjenice da je fotografija profesionalnih ateljea u Srbiji vec od pocetka XX veka tonula u neprestanu stagnaciju. Dolaskom ruskih fotografa razvoj fotografija kod Srba bio je veoma podstaknut i ubrzan. Pyotr Arkadyevich Stolypin (14 April [O.S. 2 April] 1862 – September 18 [O.S. September 5] 1911) served as Prime Minister and the leader of the third Duma, from 1906 to 1911. His tenure was marked by efforts to counter revolutionary groups and by the implementation of noteworthy agrarian reforms. Stolypin`s reforms aimed to stem peasant unrest by creating a class of market-oriented smallholding landowners. He is considered one of the last major statesmen of Imperial Russia with clearly defined public policies and the determination to undertake major reforms. rusija, russia, russian photographer in serbia

arkadije stolipin - ruski emigrant u srbiji deda, Pyotr Arkadyevich Stolypin je bio predsednik ruske dume (1906-1911) dim. 23 x 17 cm Izvestan broj ruskih emigranata predano se bavio fotografijom kao hobijem u slobodnom vremenu. Jedan od najistaknutijih bio je Arkadije Stolipin o kome se medju starim fotografima-amaterima pricalo da je bliski rodjak poslednjeg predsednika ruske carske vlade. Stolipin je bio veoma agilan kao pokretac foto-sekcije Srpskog planinarskog drustva (1935) da bi pred rat (1939) bio medju inicijatorima osnivanja Kluba fotografa amatera `Beograd`. Prema secanju starijih, Stolipin je bio prava enciklopedija fotografskih znanja, i uz Ratka Stefanovica i dr Petra Kostica jedan od stubova amaterske fotografije u Beogradu tokom tridesetih godina. Izme|u dva svetska rata ruski fotografi unapredili su fotografsku struku unosenjem novih znanja, podizanjem ukusa i likovnosti. Uneli su mnoge novine, a neke i prvi pokrenuli, primenom fotografije u vazduhoplovstvu,medicini, sudstvu i kriminologiji. Imali su znatno mesto u stvaranju fotografske publicistike na srpskom jeziku, kao i u sirenju amaterske fotografije. Njihov doprinos dobija jos ozbiqnije razmere u svetlosti cinjenice da je fotografija profesionalnih ateljea u Srbiji vec od pocetka XX veka tonula u neprestanu stagnaciju. Dolaskom ruskih fotografa razvoj fotografija kod Srba bio je veoma podstaknut i ubrzan. Pyotr Arkadyevich Stolypin (14 April [O.S. 2 April] 1862 – September 18 [O.S. September 5] 1911) served as Prime Minister and the leader of the third Duma, from 1906 to 1911. His tenure was marked by efforts to counter revolutionary groups and by the implementation of noteworthy agrarian reforms. Stolypin`s reforms aimed to stem peasant unrest by creating a class of market-oriented smallholding landowners. He is considered one of the last major statesmen of Imperial Russia with clearly defined public policies and the determination to undertake major reforms. rusija, russia, russian photographer in serbia