Poze po čakrama Priznanja Dobro došli na ovo putovanje Jaram joge Otvaranje unutrašnjeg hrama Prva čakra: Uđite Druga čakra: Poravnajte se Treća čakra: Aktivirajte se Četvrta čakra: Umekšajte se Peta čakra: Naštimujte se Šesta čakra: Zasvetlite Sedma čakra: Probudite se Sjedinite se Rečnik pojmova iz sanskrita Indeks Poze po čakrama Prva čakra Tadasana: poza planina Dandasana: poza palica Bramanasana: poza sto Osnovno bioenergetsko uzemljenje Apanasana: poza kolena na prsima Otvaranje kanala u nogama Supta padangustasana: ležeća poza ruka do palca Setu banda sarvangasana: poza most Salabasana: poza skakavac i poluskakavac Budžangasana: poza kobra Ado muka svanasana: poza pas koji gleda dole Utanasana: stojeći intenzivni preklop napred Poza visoki iskorak Arda hanumanasana: obrnuti iskorak Utkatasana: poza stolica Utkata konasana: poza boginja Vrksasana: poza drvo Utita hasta padangustasana: poza ruka na nožnom palcu Virasana i supta virasana: poza sedeći i ležeći junak Sidasana: poza kolevka Džanu sirsasana: poza poluštipaljka Paščimotasana: istezanje zapadne strane ili poza štipaljka Balasana: dečja poza Savasana: poza leš Druga čakra Karlična pulsiranja Karlično disanje Noge brisači Krugovi kolenima Supta bada konasana: kolena i tabani zajedno ili poza ležeći leptir Ananda balasana: poza srećna beba Sucirandrasana: poza ušice igle Džatara parivartanasana: uvrtanje stomaka Uvrtanje raširenih nogu Bada konasana: uvezani trougao ili poza leptir Upavišta konasana: preklopljena špaga Agnistambasana: cepanica ili poza dupli golub Utanasana: stojeći intenzivni preklop napred Ado muka svanasana: pas koji gleda dole Andžanejasana: duboki iskorak Utan pristasana: gušter ili poza skromni ratnik Dečja poza raširenih nogu do viseće kobre Eka pada kapotasana: poza golub Supta bada konasana: savasana raširenih nogu Treća čakra Udijana banda: stezanje donjeg stomaka Stojeće istezanje u stranu Virabadrasana: ratnik I Virabadrasana: ratnik II Viparita virabadrasana: poza obrnuti ratnik Virabadrasana: ratnik III Trikonasana: poza trougao Arda čandrasana: poza stojeći polumesec Arda čandra čapasana: poza šećerna trska Utita parsvakonasana: poza istegnuti ugao Ado muka svanasana: poza pas koji gleda dole Palakasana: poza daska Paripurna navasana: poza čamac Poza sto Purvotanasana: poza kosa daska Vasistasana: poza bočna daska Parigasana 1: poza kapija Salabasana: poza skakavac Danurasana: poza luk Arda macijendrasana: poza polovina kralja ribara ili uvrtanje u sedećem položaju Savasana: poza leš Četvrta čakra Nadi šodana: disanje na naizmenične nozdrve Kundalini čakra disanje Čišćenje nadija Stojeća joga mudra Istezanje kaiša Gumikasana: poza kravlje lice Mardžarjasana: poza mačka i bitilasana: poza krava Anahatasana: poza topljenje srca Poza ušice igle Parigasana 2: poza polukrug Macijasana: poza riba Ustrasana: poza kamila Budžangasana: poza kobra Ado muka vrksasana: stoj na rukama Urdva danurasana: poza točak Makarasana: poza krokodil Partnerske poze Stani i poveži se Masiranje ramena i ruku Dvostruki luk Piramida Restorativna savasana: ležanje na jastuku Peta čakra Džalandara banda: brada na grudnoj kosti Istezanja ramena u stranu Sleganje ramenima Istezanje vrata Sedeća joga mudra Setu banda sarvangasana: poza most Macijasana: poza riba Parivrta parsvakonasana: poza okrenuti bočni ugao Bakasana: poza ždral Kakasana: poza vrana Sasangasana: poza zec Halasana: poza plug Karnapidasana: poza plug sa spuštenim kolenima uz uši Salamba sarvangasana: stoj na ramenima Nakulasana: poza mungos Savasana: poza leš Šesta čakra Joginske vežbe za oči Povlačenje linije u tadasani Virabadrasana: ratnik III Parsvotanasana: glava do kolena Garudasana: poza orao Makarasana II: poza delfin Ado muka vrksasana: stoj na rukama Pinča majurasana: poza paun Savasana: poza leš Sedma čakra Nataradžasana: poza plesač Sirsasana: stoj na glavi Urdva danurasana: poza točak Savasana: poza leš FORMAT: B5 POVEZ: MEK POVEZ BROJ STRANA: 387 JEZIK: Engleski jezik P5 Korica oštećena, knjiga je nova

Srpske slave i praznici - temelji naše tradicije autori Aleksandra Golubović, Dragan Bosnić Izdavač VULKAN IZDAVAŠTVO Pismo Ćirilica Povez Tvrd Strana 320, ilustrovana Format 24 x 30 cm Godina 2015 NOVA knjiga!!! U CELOFANU Slave i praznici sakupljeni i predstavljeni u ovoj knjizi svedoče ne samo o duhovnosti srpskog naroda, već i o sačuvanoj bogatoj narodnoj kulturi do naših dana, manifestovanoj u narodnim običajima, predanjima, mitovima i legendama, prenošenoj s kolena na koleno. U izradi ovog raskošnog izdanja učestvovali su eminentni stručnjaci iz oblasti teologije i etnologije, a rezultat njihove saradnje takav je da ova knjiga sa ponosom nosi blagoslov Njegove svetosti patrijarha srpskog. Slave i praznici sa simbolikom i strukturom koju nose sa sobom, iako u savremenom dobu dobijaju i novi oblik proslavljanja, u srpskom narodu se poštuju, održavaju i oživljavaju shodno potrebama vremena, kodeksu ponašanja i nastojanju očuvanja identiteta. U ovoj knjizi sabrano je sve što treba da znate o svom duhovnom nasleđu i njen sadržaj vam omogućava da na pravi način očuvate svoju porodičnu tradiciju.

Naslov: Stari mostovi u Bosni i Hercegovini Autori: Džemal Čelić, Mehmed Mujezinović Izdavač: Sarajevo : `Veselin Masleša` Pismo: latinica Br. strana: 281 Format: 27 cm Povez: tvrdi, originalni zaštitni providni PVC omot Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` i odlično su povezani međusobno i sa koricama; na zadnjem, praznom listu trag savijanja u donjem slobodnom uglu; u vrhu predlista (praznog) uredno prelepljena sitno ispisana posveta; korice su minimalno zaprljane po gornjoj i donjoj ivici - kada se knjiga gleda `odozgo` i `odozdo`. Knjiga je štampana na kvalitetnom sjajnom papiru i obogaćena mnogobrojnim fotografijama i crtežima. Biblioteka Kulturno nasljeđe Istorija, kulturna istorija, građevinarstvo, arhitektura, arheologija Iz predgovora: ...Voda ljude privlači jer im je potreba za vodom zajednička, okuplja ih i zbližava. Ali ih, isto tako i razdvaja, kao pirirodana prepreka kontaktu dviju suprotnih obala ... ...Ova knjiga ima za cilj, prvenstveno, da obuhvati i prikaže mostove u kulturnoj i privrednoj historiji Bosne i Hercegovine. Manje ili više, ona obuhvata prikaz objekata ove vrste koji su se na teritoriji naše države sačuvali, sve ono što se o tim, kao i o već uništenim historijskim mostovima zna, što je na neki način konstatirano, zabilježeno, ili se bar s koljena na koljeno prenosilo kao legenda... ...Mostovi su relativno rijetko privlačili pažnju historičara i drugih stručnjaka koji su se bavili arhitekturom ranijih stoljeća. Zapisi o mostovima su, kao po pravilu, uzgredne i nevažne bilješke, bez obzira na njihovu društveno-ekonomsku ili stratešku vrijednost (s izuzetkom mostarskog i višegradskog mosta) i bez obzira na njihovu likovno-arhitektonsku kvalitetu... Kompletan sadržaj možete da pročitate ukoliko poslednju sliku uvećate do pune veličine. Bosna i Hercegovina, mostovi, kameni mostovi

Admiral books, 2013. 662 strane, udžbenički format. Sem posvete, odlično očuvana. Dejvid Ajk obeležava dvadesestogodišnjicu otkrivanja neverovatnih tajni i zabranjivanih informacija ovom svojom najneverovatnijom knjigom do sada. On manipulaciju ljudskom rasom i prirodu realnosti podiže na jedan novi nivo i poziva čovečanstvo da se podigne sa svojih kolena i preuzme vladavinu nad svetom od zloglasne mreže porodica i neljudskih bića koja imaju nevidljivu kontrolu nad nama od kolevke, pa do groba. Dejvid je pomerao globalno poimanje stvari o ovim pitanjima više puta od njegovog inicijalnog “buđenja” 1990. godine, a to čini i ovaj put. Njegovo najšokantnije otkriće je da se Zemljom, a i kolektivnim ljudskim umom, manipuliše sa Meseca, koji, po njegovim rečima, nije “nebesko telo”, već veštačka konstrukcija – gigantski “svemirski brod”. On opisuje nešto što naziva “Mesečevom matricom”, lažni prenos realnosti sa Meseca, koji je dekodiran u ljudskom telu/umu na prilično sličan način onome, opisanom u filmskoj triologiji Matriks. Mesečeva Matrica je “ubačena” u ljudski sistem “kompjuterskog tela”, kaže on, i neprestano nas hrani izmanipulisanim osećanjima o nama, kao pojedincima, i svetu. Mi živimo u izuzetno vreme. Sa jedne strane, vidimo nametanje orvelovske države totalnog praćenja i kontrole od strane onih koji služe Mesečevoj matrici, a na drugoj se dešava jedna fantastična energetska transformacija – ono što Dejvid naziva “vibracijama istine”, fenomen koji je predvideo 1990. godine i upotrebio za naslov svoje knjige nakon što su se njemu “oči otvorile”. Vibracije istine pomažu ogromnom broju ljudi da se sada probude i prisete šta su zapravo oni – neograničena, večna Svest. Čovečanstvo je sada na prekretnici i vreme je da se napravi izbor. Da li ćemo se probuditi i vratiti svojoj pravoj genijalnosti i potencijalu u obliku Neograničene Svesti? Ili ćemo ostati zarobljeni u svom telu/umu i isfabrikovanoj iluziji koju nam nudi Mesečeva matrica? Jedan od izbora će nam obezbediti slobodu i potencijal kakve nikada nismo ni sanjali, a drugi će osuditi nas i našu decu na jedan globalni fašističko-komunistički diktatorat od kakvog bi i Džordža Orvela bila sramota. Kada pročitate knjigu Ljudska raso, ne kleči više, nećete više biti ista osoba. Ona će vam promeniti život, promeniti osećaj za stvarnost, a ukoliko prihvatite informacije u njoj bićete oslobođeni.

Odlično Retko 2012. Knjiga - priručnik o tangu, o strasnoj igri gde duša ima dodir sa drugom dušom. Knjiga u kojoj se predočava povest argentinskog plesa i objašnjava zašto je tango mnogo više od samog plesa. Tango je originalno bio ples improvizacije koji je kombinovao ritam i pokrete nekoliko ranijih muzičkih i plesnih tradicija. Najupečatljiviji trag su ostavili „kandombe”, argentinska verzija plesa robova iz Afrike, koja je dospela u luku Buenos Ajresa. Drugi izvor je bila kubanska „habanera“, mešavina francuskih, kolonijalnih kontraplesova sa afričkim uticajem. Elementi kubanske habanere i evropske polke su se spojili u lokalni argentinski ples „milonga“.[1] Milonga je prvobitno bila pesma puna improvizacije koju su pevali payadores ili folk pevači argentinskih stepa, pampasa. Kao ples, postala je popularna među kompadritosima, na ulicama Buenos Ajres-a 70-ih godina 19. veka.[2][3] Neki istoričari veruju da su upravo ovi kompadritosi improvizovali i imitirali pokrete crnačkih candombe igrača i spojili ih u milonge, koje su i stvarale prve tango note kasnih 1870-ih. Od 2009. godine nalazi se na listi Uneskovoj listi nematerijalne kulturne baštine sveta.[4][5][6] Opis Tango plesa[uredi | uredi izvor] Uslovno sve do 1900. godine možemo reći da je to prva faza u tangu, karakteristična po improvizaciji, gde su muzičari na sluh pratili plesače a ne obrnuto. Gde je muzika bila živahnija i veselija, ali je to period koji je iznedrio vrsne muzičare i kompozitore tanga koji ga uvode u njegovo zlatno doba. Period od 1900. do 1920. godine poznat kao „guardia vieja“ nazvan po kompozitorima tzv. stare garde koji su razvili tango u jednu od najinteresantnijih i najlepših muzičkih oblika. Period od 1920. do 1940. godine Argentinci zovu zlatno doba tanga. Tango u stvari tada dobija današnji oblik. To je rezultat nekoliko istovremenih dešavanja. Najezda doseljenika iz Evrope doprinosi da se tango prenese u Evropu i stekne neverovatnu popularnost, jer ga u Evropi prihvataju viši slojevi društva. Tada dobija i vokalnu crtu sa preovlađujuće lirskim pesmama. Orkestri se povećavaju a note zapisuju. Zatvoren plesni stav tanga je nastao pod uticajem evropskih plesova, polke, mazurke... Najpoznatija tango numera je (šp. La cumparsita), nastala 1917. godine u Montevideu, a danas je to zvanična drzavna himna Urugvaja. Najpoznatiji tango stvaraoci su pevač, glumac i gitarista Arlos Gardel i kompozitor i bandeonista Astor Piazola. Oni su doprineli globalnoj popularnosti tanga. Upravo je Astor Piazola krivac što bandeon, malu harmoniku poreklom iz Nemačke, usko povezuju sa tangom iako su prvi instrumenti tanga bili flauta, violina, gitara, klarinet i klavir, a kasnije evropljani donose mandolinu i bandeon. Koraci tanga, naročito za dame su se takođe razvijali. Kako se haljina sa godinama skraćivala tako je dami omogućavala raznovrsnije plesne korake i varijacije. Za muškarce je to bio i ostao mačo ples. Često su se na milongama u predgradjima Buenos Ajres-a dešavale tuče uz korišćenje noževa izmeću lokalnih klanova, pa nije slučajno što tango koraci podsećaju na korake pri borbi noževima. Druga priča je da su gaučosi od jahanja imali savijena kolena, mirisali na znoj, pa ni parfem barskih dama to nije mogao da priguši, tako da su morale da okreću i zabacuju glavu u desnu stranu i tako je nastao plesni stav. Treća priča je da su muškarci morali da se nadmeću u tango plesu u baru za naklonost dame, zatim bi joj klimnuli glavom pa na kome ona zadrži pogled taj je pobednik. Razlog tome je što je odnos muškaraca u odnosu na žene u tom periodu bio nesrazmerno veliki pa su se čak osnivane škole gde su muškarci zajedno vežbali mesecima za par minuta plesa sa barskom damom. Od oktobra 2009. godine tango je postao deo svetske kulturne baštine, i to ne slučajno već zaslugom generacija tango muzičara, kompozitora, plesača — jednom rečju tango stvaralaca. Kada se kaže tango pre svega se misli na argentinski tango ili “tango argentino” što je svojevrsni, možda, najpoznatiji brend ove zemlje. Danas tango ne morate tražiti po zabitim četvrtima Buenos Ajres-a, on je tu pored vas, u centrima svih svetskih metropola. Dva najpoznatija Tango stila[uredi | uredi izvor] Balrum tango[uredi | uredi izvor] Balrum tango ili engleski tango nastao modifikacijom i prilagođavanjem izvornog argentinskog tanga. Potiče od Engleza koji su ga razvili. U periodu od 1920. do 1929. godine nastao je ovaj tango u formi kakvog ga danas poznajemo. Standardizovan je 1929. godine u Engleskoj, a od 1930. godine prihvaćen je i u Nemačkoj. Od tada se on igra na takmičenjima u okviru standardih plesova. To je jedini standardni ples latinoameričkog porekla. Karakteristike su mu brza ritmičnija muzika u odnosu na argentinski, pisana u 2/4 taktu, oko 30 taktova u minuti. Kretanje plesnog para je formalizovano, bez mnogo improvizacija, stav je otvoren, naglašeni su trzaji glavom pri promeni pravca, iako muzički ritam podseća na marš, kretanje treba da bude elegantno, nalik na kretanje mačke. Gazi se celim stopalima, bez podizanja, kolena su uvek pomalo spuštena i fleksibilna. Dominantan karakter ovog plesa je dramatičnost. Igra je strasna, snažna, vatrena, a ritam se mora osećati u najmanjem pokretu. Do pre desetak godina ovo je bio skoro jedini tango koji se učio i igrao u plesnim školama kao jedan od standardnih plesova. Da bi se dočarao karakter ovog tanga plesači moraju biti dobro uvežbani i uigrani. Argentinski tango ili tango argentino[uredi | uredi izvor] Argentinski tango ili Tango argentino ima takođe nekoliko podstilova. Danas su dominantni „salonski tango“ i „tango milongero“ odnosno milonga. Muzika je u 2/4, 4/8, i 4/4 taktu. U poslednje vreme se pleše i „tango vals“ odnosno tango valcer gde je muzika u 3/4 taktu. Tempo moze biti brži i sporiji i može biti promenljiv i u jednoj plesnoj numeri. Postoji podela i na „scenski tango“, karakterističan po veoma zahtevnim figurama skoro akrobacijama, kao i na elektro tango (tango nuevo). Kod argentinskog tanga stav je zatvoren, grudi na grudi, moze obraz uz obraz, ali i kao u valceru otvoren stav (tango vals). Zatvoren stav omogućava stabilno voženje od strane muškarca, a ženi omogućava punu slobodu pokreta nogama. Tango argentino je potrebno vezbati duže vreme da bi se savladao, zato što je kretanje specificno sa savijenim kolenima, što u drugim plesovima ne postoji, i ova stavka daje karekter tangu. Ritam tanga omogućava improvizaciju, dakle nema klasičnog osnovnog koraka koji se nauči pa se onda uče figure kao nadgradnja, ali baš zbog toga je potrebno vreme da se ovlada ritmom da bi moglo da se improvizuje. Zbog zatvorenog, intimnog stava, takođe je potrebno vreme da bi se ovladalo pravilnim vođenjem. Zbog svega ovog mnogi pokušavaju da nauče tango pa odustaju na početku jer ne vide odmah napredak. Učenje tanga zahteva koncentraciju i strpljenje. Naravno, zavisi mnogo i od instruktora plesa, odnosno od toga koje informacije daju i kako radi sa početnicima. Često se na početku mnogo više priča o tangu nego što se pleše. Kao krajnji rezultat će se pojaviti nešto što je simbol tanga. Plesači koji nauče tango stvarno mu postaju verni i posvećeni. Tango im u pravom smislu reči postaje strast. Salonski tango omogućava da ga bez napora igraju i ljudi trećeg doba. Ovo je takođe i ples gde ima najviše plesača starijih generacija, za razliku od ostalih plesova gde preovlađuju mladi. Tango u Srbiji[uredi | uredi izvor] U Beogradu, zahvaljujući nekolicini posvećenih tango učitelja i njihovih tango škola moguće je nekoliko puta nedeljno na različitim mestima igrati tango na „milonga“ večerima odnosno tango plesnim večerima. Takođe, u Novom Sadu postoji razvijena tango scena, duža od jedne decenije. Milonge se organizuju jednom nedeljno, a krajem avgusta, svake godine, održava se međunarodni festival `Novi Sad - Tango grad`.

U „Museo nazionale“ u Firenci nalazi se mramorni kip koji je Mikelanđelo nazvao „Pobednik“. To je mlad i nag čovek, lepa tela, sa kovrdžavom kosom nad niskim čelom. Stojeći uspravljen on upire koleno o leđa bradatog zarobljenika koji se pognuo, a glavu je pružio napred kao bik. Ali pobednik ga i ne gleda. U trenutku kada će da udari, zaustavlja se, okreće turobna usta i neodlučan pogled. Ruka mu uzmiče ka ramenu. Zabacuje se unazad; neće on više pobedu, ona mu se gadi. Pobedio je. Pobeđen je. Ovo oličenje herojske Sumnje, ova Pobeda slomljenih krila, koja je jedina od svih Mikelanđelovih dela ostala sve do njegove smrti u njegovom ateljeu u Firenci i kojom je njegov grob hteo da ukrasi Danijel de Voltera koga je on posvećivao u svoje misli – to je ceo Mikelanđelo i simbol celog njegovog života. * Bio je građanin florentinski – one Firence sa mračnim palatama, kulama što štrče kao koplja, sa vitkim i suhim brdima, tanano izrezbarenim na ljubičastom nebu, sa crnim vretenima malih svojih kiparisa i srebrnim pojasovima kako talasi drhtavih maslinjaka – one Firence sa zaoštrenom elegancijom u kojoj se sretalo bledunjavo ironično lice Lorenca de Medičija i lukavo Makijavelija sa velikim ustima „Primavere“ i Botičelijevom bledunjavom Venerom sa zlatnom kosom – one Firence što je grozničava, ponosita, nervozna, postajala plen svih fanatizama, potresana svima verskim i socijanim histerijama, u kojoj je svako bio slobodan i svako bio tiranin, u kojoj se tako lepo dalo živeti i u kojoj je život bio pakao, – ovog grada sa građanima inteligentnim, netrpeljivim, oduševljenim, mržnjom nadahnutim, jezika oštrog, a sumnjalačkog duha, koji se uzajamno uhode, zavide, i proždiru jedni druge – ovoga grada u kome nije bilo mesta za slobodni duh jednog Leonarda – u kome je Botečeli završio u halucinacijama kao kakav škotski putiranac – u kome je kozjeg profila Savanarola, užagrenih očiju, izvodio svoje kaluđere u kolo oko lomače koja je spaljivala umetnička dela i gde je, tri godine kasnije, podignuta lomača da spali i samog proroka. tvrd povez, 230 str.

Produktinformation Pisten-fit mit Markus Wasmeier: Skigymnastik für jedes Gelände DVD Skijanje✔️ SPORT Broschiert: 96 Seiten Verlag: -; Auflage: 1. (1. Oktober 2006) Sprache: Deutsch ISBN-10: 383540153X ISBN-13: 978-3835401532 Größe und/oder Gewicht: 16,9 x 1 x 21,9 cm Schneekristalle funkeln in der Wintersonne, prima Pulver wirbelt durch die Luft. Lockt Traumwetter, zieht es Skifahrer hinauf auf den Berg. Zum Glück verrät jetzt der erfolgreichste deutsche Rennläufer aller Zeiten, Markus Wasmeier, seine Trainingstricks und Kniffe. Wer mitmacht, dem geht auf der Piste die Puste nie aus. „Wasi“ vermittelt zunächst, auf was es grundsätzlich ankommt: Kraft, Schnelligkeit, Ausdauer, Beweglichkeit -- und Spaß. Natürlich berücksichtigt der Weltmeister, dass Einsteiger, Genussfahrer oder schneidige Carver unterschiedlich hart trainieren sollten. Gemeinsam verfolgen alle das Ziel, locker und konzentriert auch lange Abfahrten zu meistern. Herzstück des Fitness-Ratgebers ist der „Acht-Wochen-Plan“ samt Übungen. Vom Frontswing bis zur Meniskusprophylaxe wird in Wort und Bild alles bestens erklärt. Im „Wasi-Spezial“ gibt der Schlierseer nützliche Tipps. So erfahren Wintersportler, dass beim Training ein zwischen die Knie geklemmter Ball hilft, Bewegungen exakt einzuüben. Ein Extra-Teil empfiehlt Training mit Thera-Band. Mittels einer beigefügten DVD zeigt „Wasi“ in bewegten Bildern, wie die Übungen ganz genau ablaufen. Dann geht’s auf die Piste, zu guter Letzt stürzen wir uns zusammen mit dem Ski-Ass die Lauberhorn-Abfahrt in Wengen hinab. Die eindrucksvolle Kameraperspektive kennen alte Hasen von der klassischen TV-Skigymnastik mit Rosi Mittermaier und Christian Neureuther. Dieses Fitnessprogramm für Skifahrer bringt es übersichtlich und glasklar auf den Punkt. Gekonnt verbindet der Weltmeister bewährtes Wintersport-Wissen mit moderner Trainingslehre. Und wer gut vorbereitet zu Tal schwingt, vermeidet schmerzhafte Stürze, denn diese sind oft Folge mangelnder Kraft. Deshalb kann Markus Wasmeier ruhigen Gewissens versprechen: „Mit einer guten Kondition werden Sie die nächste Saison als ihren persönlichen Jahrhundertwinter auf Skiern erleben.“ Na denn, Ski heil. --Herwig Slezak ---------------------------- Snježni kristali iskre u zimskom suncu, a pravi prah kovitla se kroz zrak. Curls dreamwetter, privlači skijaše na planini. Srećom, najuspješniji njemački natjecatelj svih vremena, Markus Wasmeier, sada otkriva svoje trikove i trikove. Ako ste sudionik, nikada nećete izaći na padinama. ?? Wasi ?? Prije svega, to vam govori o čemu se radi: snaga, brzina, izdržljivost, agilnost i zabava. Naravno, svjetski prvak uzima u obzir da početnici, vozači užitka ili precizni carvers trebaju se drugačije truditi. Zajedno, svi od njih traže cilj svladavanja dugih staza u opuštenom i fokusiranom načinu. Srce fitness vodiča je osam tjedan plan? uključujući vježbe. Od prednjeg do meniskusne profilakse sve se objašnjava riječima i slikama. U Wasi Specialu? Schlierseer pruža korisne savjete. To je način na koji zimski sportaši uče da tijekom treninga, lopta stisnuta između koljena pomaže u preciznom kretanju. Dodatni dio preporučuje vježbanje s Thera bendom. S priloženim DVD emisijama? Wasi? u pokretnim slikama, kako vježbe idu vrlo dobro. Zatim idemo na padine, i napokon, zajedno s ski ascom, spuštamo Lauberhorn spust u Wengenu. Impresivna perspektiva fotoaparata poznata je na stare zečeve klasične TV-gimnastike s Rosi Mittermaierom i kršćanskim Neureutherom. Ovaj fitness program za skijaše donosi jasnu i jasnu točku. Svjetski prvak kombinira iskušane i provjerene znanje zimskih sportova s ​​modernom teorijom treninga. A tko se dobro priprema za dolinu, izbjegava bolne padove, jer to je često zbog nedostatka snage. Zato je Markus Wasmeier obećavao s čistom savješću: `S dobrom kondicijom, sljedeće sezone ćete doživjeti kao svoje osobno zimovanje skijama. Pa, iscjeljivanje skija. - Hwwig Slezak Minhen ,2007.god.,ilustrovana u boji. MARKUS VASMAJER,Skijanje.✔️ Knjiga u PERFEKTNOM stanju Stanje```10```+ CD✔️ 1k

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Beritić, Lukša, hrvatski konzervator (Sustjepan u Rijeci dubrovačkoj, 20. II. 1889 – Dubrovnik, 24. III. 1969). Od 1946–60. bio je povjerenik Konzervatorskoga zavoda Dalmacije za Dubrovnik. Izveo mnogobrojne konzervatorske radove u Dubrovniku (gradske zidine, Knežev dvor, Revelin, Gvardija) i na ostalome području nekadašnje Dubrovačke Republike (Ston, Lopud). Proučavao povijest razvoja urbane strukture naselja, gradnju obrambenih sustava i oblike graditeljstva na području dubrovačke okolice. Osnovao Društvo prijatelja dubrovačke starine 1952. Djela: Utvrđenja grada Dubrovnika (1955), Stonske utvrde (1958). BERITIĆ, Lukša, konzervator (Sustjepan, Rijeka dubrovačka, 20. II 1889 — Dubrovnik, 24. III 1969). Nakon završene mornaričke strojarske škole u Puli, bio je strojarski časnik u Ratnoj mornarici; postigavši čin strojarskog majora, postao je upravitelj stroja na brodu »Dalmacija«. Umirovljen je 1940. kad je, privremeno zamjenjujući komandanta na brodu stacioniranom u Boki Kotorskoj odbio postupiti protiv podoficira i mornara optuženih zbog komunizma. Od tada živi i radi u Dubrovniku. Nakon umirovljenja isključivo se bavio dubrovačkom prošlošću. Poslije oslobođenja Dubrovnika u listopadu 1944. postaje referent za zaštitu spomenika u Gradskomu narodnom odboru i predsjednik Sabirnog centra pokretnih spomenika. Od 1946. do 1960. bio je povjerenik Konzervatorskog zavoda Dalmacije za Dubrovnik. Osnovao je Društvo prijatelja dubrovačke starine i bio njegov prvi predsjednik 1952; poslije je izabran za doživotnoga počasnog predsjednika. Konzervatorskim radom bavio se i poslije 1960, a 1961. izabran je za počasnog člana Društva konzervatora Jugoslavije. Proučavanjem dubrovačke prošlosti, navlastito utvrda i vojnog naoružanja, bavio se od mladosti te prve članke objavio za časničkih dana u dubrovačkoj Narodnoj svijesti (1936–1938) i Dubravi (1940) potpisujući ih L. B. Nastavio je istraživanjem dokumenata u dubrovačkom arhivu, rukopisa Knjižnice Male braće, a povremeno je radio u arhivima Zagreba i Beča. Istraživanja je proširio proučavanjem fortifikacija duž obale. Kao povjerenik Konzervatorskog zavoda Dalmacije za Dubrovnik pridonio je očuvanju i održavanju dubrovačkih zidina i povijesnih spomenika u gradu i na području nekadašnje Dubrovačke Republike. Njegovim nastojanjem, osim dubrovačkih zidina, obnovljena je Gradska straža i luža za zvona, gradska vrata s mostovima, popravljen je i pretvoren u muzej Knežev dvor te Divona u koju je zatim smješten Državni arhiv, uređeni su Lazareti i bivši samostan Sv. Klare, na Stradunu su postavljeni starinski ferali, a dućani su dobili vrata na koljeno. Osobito je zaslužan za proučavanje, čuvanje i restauriranje spomenika Stona, Kneževa dvora, predromaničke crkvice Sv. Mihajla i tvrđavskog kompleksa. Isposlovao je da Društvu prijatelja dubrovačke starine, kojemu je bio predsjednik, dubrovačka Općina preda na upravu gradske zidine. Pisao je o urbanističkom razvitku Dubrovnika, Stona, Cavtata i Konavala, o dubrovačkomu fortifikacijskom sustavu, gradskim objektima (luka, arsenal, vodovod, žitni magazini) i o vojnoj organizaciji, a te svoje radove objavljivao je u stručnim listovima, časopisima i zbornicima: Prilozi povijesti umjetnosti u Dalmaciji (1948, 1954–1959, 1962), Dubrovački festival (1950), Urbanizam i arhitektura (1950), Dubrovački vjesnik (1951), 1956, 1957), Dubrovačko pomorstvo (1952), Anali Historijskog instituta JAZU u Dubrovniku (1954, 1956–1959, 1960/1961 i 1970), Naše more (1954, 1955), Dubrovnik (1956, 1958/1961, 1962, 1963, 1965), Mornarički glasnik (1956, 1961), Zbornik zaštite spomenika kulture (1959, 1961, 1962), Pomorski zbornik (1962, 1964). Osim objavljenih knjiga važniji su mu radovi: O zaštiti spomenika u Dubrovniku kroz stoljeća (Zbornik zaštite spomenika kulture, 1959, 10), Problemi zaštite i spasavanja urbanističkih cjelina i utvrda na području bivše Dubrovačke Republike (Zbornik zaštite spomenika kulture, 1963, 14), Brodsko naoružanje kod nas od dolaska Slavena do konca XVIII stoljeća, Obalna utvrđenja na našoj obali, Urbanizam dubrovačkih luka (Pomorski zbornik, 1964, 1/2). — B. je »radio sa znanstvenom akribijom i dobrim poznavanjem predmeta i stručne literature, ispitivanjem zgrada i ruševina, ubiciranjem nestalih spomenika, točnom ocjenom i opreznim korištenjem arhivskih spisa. U svojim radovima pružio je neiscrpnu i pouzdanu građu budućim estetskim i sintetičkim prikazima i ocjenama dubrovačke kulture i umjetničke baštine« (C. Fisković). U povodu 70-godišnjice njegova života Društvo prijatelja dubrovačke starine izdalo je 1961. Beritićev zbornik u kojem je tiskana i bibliografija njegovih radova objavljenih 1948–1961.

Lepo očuvano Миодраг А. Васиљевић: Југословенски музички фолклор књ. I, Народне мелодије које се певају на Космету, Просвета, Издавачко предузеће Србије, Београд, 1950. COBISS.SR-ID - 133303047 (https://plus.sr.cobiss.net/opac7/bib/133303047) Садржај 1 ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ 2 ПЕЧАЛБАРСКЕ ПЕСМЕ 3 ПОРОДИЧНЕ ПЕСМЕ 3.1 А) УСПАВАНКЕ 3.2 Б) ДЕЧЈЕ ПЕСМЕ 3.3 В) ЉУБАВ МАЈКЕ И ДЕЦЕ 4 СТАРЕ РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ 5 УМЕТНИЧКЕ ПЕСМЕ И НАРОДНЕ ПЕСМЕ СА СЛИКОВИМА 6 ОБРЕДНЕ ПЕСМЕ 6.1 А) СВАДБЕНЕ ПЕСМЕ 7 Референце ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ[уреди] 1. Ај, висока си, висока планино 2. Што имаш косе, љат, мори љаљо 3. Шта ћу, боже, шта ћу, боже, дика ми не може 4. Бога моли младо ђаче 5. Ангелина воду лила 5. Ангелина воду лила (Варијанта) 6. Служим цара три године дана 7. На две грањке две јабуке 8. Долетеше два сокола 9(а). Ој, јабуко зеленико, зеленико 9(б). Ој, јабуко зеленико, зеленико 9(в). Ој, јабуко зеленико, аман 9(г). Ој, јабуко зеленико 10. Оре, аго, аго, буљукбашо 11. Од кати сом, маје, бећар било 12. Симбил цвеће, море, симбил цвеће 13. Побратаме, ти видоф дивојка 14. Каранфиле, цвеће моје 15(а). Што тај сокак на каранфил мирише 15(б). Што тај сокак, аман 16. Љубичице, љуби ме за драго 17. Љубичице, љубичице 18. Невен вене 19(а). На миндер ми до три Анке сеђау, сеђау 19(б). Под пенџер јој до три цвета цветау, Лено 20. Синоћ ми драги долази 21. Мајко мила 22. Коња ми јаше, бре џанум 23. Савила се бела лоза винова 24. Ја посади виту јелу 25. Сади ружу 26. Сиви сокол долетео 27(а). Прелетеше тице ластавице 27(а). Једва чекам да недеља дође 27(б). Једва чекам да недеља дође 28. Мара ми шета 52. Разболе се Ванка 53. Разболе се дилбер Тута 54. Болна љуба, болна љуба 55. Џанум, зађе слунце 55. Ајде, слунце зађе (Варијанта) 56. Волело се двоје млади 57. Разболе се Ленче 58(а). И! Под ноћ ти пођо 58(б). Под ноћ пођо на воду, лале лако 59. Порани рано на воду 60. Љуљанка ми се љуљаше, море, јагње бело 61. Умре и загина, мајчице милале 62(а). Кој ће ти купи ал канаринче 62(б). Кој ће ти купи ал канаринче 63. Варај, Стамено 64(а). Ој, Като, Като, мори Пећанке 64(б). Ој, Като, Като, мори Пећанке 65. Да л’ си месила, мори, белу погачу 66. Девојче, девојче, девојче шарено 67. Ори Лешо, Лешо, Лешо, бе дејче 68. Шарено пиле, џанум 69. Донке, мори, Донке девојке 69. Жени ме, мaјко, жени ме 70. Ти сом сакала шес године 71. Мене мајка једну има 72(а). Три девојке запојале 72(б). Три девојке запевале 73. А што ми се памет померава 74(а). Шта се оно зелени 74(б). Шта се оно зелени 74(в). Шта се оно зелени 75(а). Иди, дојди, Асан-ага, на пенџера 75(б). Иди, дојди, Асан-ага, на пенџера 76(а). Ој, весело, веселице 76(б). Ој, весело, веселице 77. А што ти је, када Коцо 78. Ил ми грми, ил ми грми 79. Назли Петко, богме, офце чува 80(а). Шта се сјаји тамо горе 80(б). Што засјајна тамо горе 80(в). Што засјајна тамо горе 81. Аман, мајка Нацу 82. Алтано кад’но мори, припни на колена 83. На три гранће, јадо, три јабуће 84. Зора руди, ај, зора руди 85(а). Џан’м, Имер-ага, Имер-паша 85(б). Џан’м, Имер-ага, Имер-паша 86. Текст код мелодије. Певао Зарије Зарковић, шофер (Гњилане, 1947). 87(а). Аман, воденичаре, стар пријателе 87(б). Кузум, воденичар, море, воденичар 88. Аој коњче, добро моје, а шта ти се додијало 88. Ој, коњићу, добро моје (Варијанта) 89(а). Вино пије Дојчин Петар 89(б). Опио се Дојчин Петар 90. Ево, већ је трећа вечер 91. Кара-Алија, кара ли те мати 92. Мајчице, мори, мила, премила 93. Ој, девојко, сас мајку вечерај 94. Ој, девојко, кара коса 95(а). Ој, девојко, те обрве твоје 95(б). Ој, девојко, те обрве твоје 96. Пала је магла, море, над Рајановце 97. Разболе се, мајко 98. У колибу пудар, мори 99. Чија ли је оно девојка 100. Која беше синоћ на вратима, неверо 101. Никнало, никнало, бело цветиче 102. Зар ја немам русе косе 103. Жалос моја, и! 104(а). Ветар душе 104(б). Ветар душе 104(в). Ветар душе 105(а). Чарна горо 105(б). Чарна горо, чарна горо 106(а). Месечина, месечина 106(б). Месечина сву недељу дана 106(в). Месечина сву недељу дана 107. Пала магла кроз махалу 107. Пала магла кроз махалу Пуховац 108. Развило се бадем дрво, мила нано 109. Ситна киша заросила, нане 110(а). Ај, дошла Дрина 110(б). Дошла Дрина 111(а). Не чудим се шиби у планини 111(б). Не чудим се шиби у планини 112(а). А што ми се бунар вода мути 112(б). А што ми се бунар вода мути 112(в). А што ми се бунар вода мути 113. Девојка изашла 114. Друг се другу, море, друг се другу 115(а). Листај ми, горо зелена 115(б). Лиснај се, горо 116. Чуј, драгане, одо за другога 117. Мајчице, мила, премила 118(а). Чарне очи у драгана мога 118(б). Чарне очи у драгана мога 118(в). Чарне очи у драгана мога 119(а). Сунце јарко, не сијаш једнко 119(б). Сунце јарко, не сијаш једнко 120. Мерак имам, море, мерак имам 121. Киша пада, трава расте 122. Пуче пушка више града 123. Мурсел ми седи више село, ајде 124. Тамна ноћи 125. Карала мајка Фанију 126(а). Мајкале Назу, еј, Назо 126(а). Мајкале Назу, еј, Назо (Варијанта) 126(б). Ај, мајка Мару 126(б). Мајка Мару на вечеру звала (Варијанта) 127. Кој те даде, мори, Лизуле 128. Назли јеленче, злато моје 129. Добро вече, мила моја 130. Не плачи, Стано мори 131. Имам мужа великога 132(а). Имам мужа ка пужмужа, бре! 132(б). Имам мужа ка пужмужа 132(б). Имам мужа ка пужмужа (Варијанта) 132(б). Имам мужа ка пужмужа (Варијанта) 133. Лешо пиле, лешо ћеро, мајкина калешо 134. Срце ми болује 135. Ој, Ајшо, Ајшо, момиче младо 136. Кад сам била девојана 137. Двоје су се заволели млади 138. Еј, жалос моја, и! 139. Дај девојко, дај девојко, мама и помама 140. Ружа сам, ружа 141. Ранио сам јутрос рано 142. Тресну девојче јабуку 143. Текла вода текелија 144. Текла ми је ладна вода Бистрица, Бистрица 145(а). Да ја знајем, мори мајкеле 145(б). Да знам јадна ја, да знам, јадна 145(в). Еј, да знам, јадна, море 146(а). Саба зора, сунце огрејало 146(а). Девојка је у гори стајала (Варијанта) 146(б). Саба зора је 147. Дајте ми, моми, една чаша вода 148. Бре девојко, душо моја 149. Излези, старо Сајдиче, леле 150. Ај, јадан Мујо, што те паша кара 151(а). Бостан саде, море, бостан саде 151(б). Девојке су бостан посејале 151(в). Три девојке башчу заградише 152. Де си била, Недо, Недо чанаклијо 152. Што си дошла, Вето, Вето Ћор-Лекина (Варијанта) 153. Горанине, ћафанине 154. Еј, црне очи, да вас бог убије 155. Ћеро мила, ћеро мила 156. Из Јањева пођо, море, из Јањева пођо 157{а). Ја прошета доле, горе сокаке 157(б). Ја прошета горе ми, доле 158(а). Лепа Цанка двори мела 158(б). Лепа Цанка двори мела 158(в). Лепа Цанка двори мела 158(г). Лепа Цанка двори мела 159. Обложи се момче и девојче 160. О, мој Мијо 161. Расла је јела, јелика, вај, вај! 162. Које ли је доба ноћи, вај! 163. Чарне очи 164. Што л’ га снађе 165. Еј у Призрену ПЕЧАЛБАРСКЕ ПЕСМЕ[уреди] 166. На гурбет ће идем 167. Мело, мело, Себуранче два равни дворои 168. Гледај ме, гледај, бре гледанице 169. Бре, угурола, сирома 170. Зора зори, дан се бели 171. Мој се драги на пут спрема 172. Како ће се одвојиме, еј, моме! 173. Ја ти бринем твоју бригу 174. Ја сум се напроменило 175(а). Босиоче мој зелени 175(б). Босиоче мој зелени 175(в). Босиоче мој зелени 175(г). Босиоче мој зелени 176. Ој, ти, тице ластавице 177. Туђа земљо, туго моја 178. Киша пада, трава расте 179(а). Ја се диго јутрос рано 179(б). Ја урани јутрос рано 179(в). Ја ураних јутрос рано 180. Што ти лика 181. Ај, бели лице Призренка девојка 182. Туђа земљо, земљо клета 183. Пошла је Борка уз брдо, низ брдо 184(а). Синоћ стиже младо момче 184(б). Синоћ ми стигла ситна књига 185. Драга моја, јеси л’ ми заспала 185. а Драга моја, јеси л’ се удала (Варијанта) 185. б Кад се Јово из Стамбола врати (Варијанта) 186. Кад се Јово из Стамбола врати 187. Се заженило спаиче, леле ПОРОДИЧНЕ ПЕСМЕ[уреди] А) УСПАВАНКЕ[уреди] 188. Нани, нани 189. Нина мајка сина да ми спава 190. Сан заспа ђузел Марче у башче Б) ДЕЧЈЕ ПЕСМЕ[уреди] 191. Зунзар ми менту женише 192(а). Три кутије из чаршије 192(б). Оће јежо да се жени 192(в). Оће јежо да се жени 192(г). Оће јежо да се жени 192(д). Оће јежо да се жени 192(ђ). Оће јежо да се жени 193. Пошла Ђурђа на пазар В) ЉУБАВ МАЈКЕ И ДЕЦЕ[уреди] 194. Прошетај ми, злато * 194. Прошетај ми, драга (Варијанта) 195. Свуноћ виле прооде 196. Стојан свири, посвиркује 197(а). Навали се Шар Планина 197(б). Растури се Шар Планина 198(а). Возила се по мору галија 198(б). Возила се по мору галија 199. Рани мајка, чујте, почујте! 200. Пију вино два Јакшића млада 201. Што се бели, бабо мори 202. И, роса паде 203. И, висока је 204. Дошла је сестра Јелена 205. Пошла Бојана, море 206(а). Што Морава мутна тече, ај, вај! 206(б). Што Морава 207. Сеја брата на вечеру звала 207(б). Наградила сестра бареницу 208. Чудно чудо с’м видела 209(а). Имала мајка 209(б). Имала мајка 210. Офце чува Јован и Јованка СТАРЕ РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ[уреди] 211. Браћо и господо 212. Везден (ми) веза свилено марамче 213. Зејнелова мајка, нано 214. Јани коња, Омер-аго 215. Маријо, дели, бела кумријо, мори! 216. Митровице, скоро начињена 217. Не седи, Ђемо, не седи, синко 218. Недо, Недо, Недо 219. Ој, ти, дрво, високо ли растеш 220. Прошета се Гајка 221. Пуче пушка, Јагодо 222. Соко бира где ће наћи мира 223. Соко бира где ће наћи мира 224. Што ти чело невесело УМЕТНИЧКЕ ПЕСМЕ И НАРОДНЕ ПЕСМЕ СА СЛИКОВИМА[уреди] 240. Ој, девојко ђаволе, ђаволе 241. Кажи мала 242. Створићу се мрена риба 243. Шетао сам свуд по свету 244(а). Штуца ми се, помиње ме мајка 244(б). Штуца ми се, помиње ме мајка ОБРЕДНЕ ПЕСМЕ[уреди] А) СВАДБЕНЕ ПЕСМЕ[уреди] 245. За град зађо, и! 246(а). Девојка је зелен бор садила 246(б). Девојка је, девојка је 246(в). Девојка је зелен бор садила 246(г). Девојка је, сеф да га 246(д). 247(а). Дуни ми, дуни, лађане 247(б). Дуни ми, дуни, лађане 248. Играло коло под Видин 249(а). Што је лепо рано уранити 249(б). Ај, што је лепо рано подранити 250. Излегни, Марче, излегни 251. За градом, за градом вода студена 252(а). Сади ружу 252(б). Сади ружу 253(а). Три путника, лале мој 253(б). Три путника путом путоваше 254. Што ту нема Цвета, мила нано 255. Стојна мома бразду копа, дадо 256. Ајде, Стамено, бела румено 257. Ајде, бе, Лешо, да бегаме није 258. Атиџиче, отвори вратиче 259. Атинџче, бело, црвено 260. Ори Пембе, пембе Дуде 261. Се валила, џанум 262. Ке сом сакало, мила нанице 263. Ој девојко, боју ти турамо 264. Смиљ Смиљана 265. Мара девојка три венца плела 266. И! бричи ми се, и! в1. Дзвездо дано, не огреј ми рано в2. Кујунџија, тако ти заната 267. Колико су шарке 268. Густа ми магла паднала, море 269. Текла вода студена 270. Заспа, задрема 271. Еј, што настаде ова добра година 272. Зора зори 273. Редом, по редом, јасење 273(в). Редом, по редом, јасење 274. Ђуљ Ђулија под ђуља заспала 275. Луг се зелењаше 276. Препојало мор пиленце 277. Свуноћ ми биљбиљ препева 278. Прелетеше, аман, два бијела 278(б). Ај, прелетела два млада биљбиља 279. Бре девојко, девојко 280(а). Свуноћ ми санак не дође 280(б). Певала Добрила Столић (Велика Хоча, 1946). 281(а). Славељ тица запојала 281(б). Ајде, Като, ајде, злато 281(в). Устај Като, устај злато 282(а). Два билбила свуноћ препојала 282(б). Певао Стеван Живковић, столар (Вучитрн, 1947). 282(в). Певала Крстана Николић (Ораховац, 1946). 283. Девојчице, турунжице 284. Расти, расти, мој боре зелени 284(в). Ој убава, убава девојко 285. Покрај пута родила јабука 286. Девојка се, ај, девојка се 287. Берите се, мори, мило свује 288. Купала се Дреновка девојка 289. Ој девојко, ој неверо 290. Ој девојко, невернице Narodne igre jugoslavije srbije srpske srpski folklor

Kao na slikama NARODNE IGRE SRBIJE u okolini Brusa, Trstenika i vlaške igre Crnorečja Srpska narodna kola su naziv za narodne igre Srba, koje su rasprostranjena u aktuelnoj igračkoj praksi Srbije. Najstarije verzije (moravac i kukunješ) zabeležene na teritoriji centralne Srbije u drugoj polovini 19. veka. Kolo je element nematerijalnog kulturnog nasleđa izrazito prisutan u različitim sferama života u Srbiji danas. Izvode ga lančano povezani igrači uz muzičku pratnju na privatnim i javnim okupljanjima, porodičnim i kolektivnim proslavama, uz učešće svih članova zajednice, bez obzira na etničku, religijsku i generacijsku pripadnost. Ansambl Kolo Kao i drugi aspekti srpske kulture, različiti oblici igara nastali su u različitim delovima Srbije, razvijali su se u skladu sa lokalnom tradicijom i takođe stekli elemente iz drugih delova zemlje. Kolo se izvodilo kod crkava, na frontovima, svadbama i drugim prilikama; srpska zajednica je to opisala kao kolo oko crkve. Na tim proslavama Srbi započinju kolo, zatim se ljudi drže za ruke, praveći lanac, u istom ritmu; njihove ruke su ili u „V” ili „W” formaciji.[1] Srpsko narodno kolo obuhvata mnoge varijante. Najpopularnije igre su užičko kolo,[2] i moravac,[3] dok su ostale popularne igre kokonješte, Žikino kolo i vranjanka.[3] Kulturno umetnička društva uredi Kulturno umetnička društva su kod Srba dosta brojna i smatraju se udruženjima od narodnog značaja za očuvanje običajnih vrednosti, pod pokroviteljstvom su državnih, oblasnih i opštinskih ustanova. Kulturno umetnička društva na raspolaganju često imaju svoje prostorije, nošnje, novčana sredstva za putovanja i druge delatnosti koje im obezbeđuje osnivač ili pokrovitelj. Pristup učenju narodnih igara u kulturno umetničkim društvima je tančinjast i obuhvata sva kola iz naše zemlje a i šire. Osnovni pojmovi o narodnoj igri - kolu uredi Pojam kolo ima više značenja: Oblik igre – lanac međusobno povezanih igrača koji se kreću po kružnoj liniji; Grupa osoba, ograničenog ili neograničenog broja koja učestvuje u igri; Igranka – javni skup na kome se igra kolo, bez obzira da li se igra tradicionalno ili ne, pošto je sama igranka tradicionalna; Vrsta igre, koja osim kružnog oblika ima i posebnu melodiju i pripada određenom tipu. Ovde se misli i na vrstu melodije i način igranja kola, pa tako postoje: moravac, čačak, užičko kolo itd; Kružna igra sa melodijom ili bez, kao tipičan izraz i stilska odlika etničke grupe kojoj pripada. Tako postoje srpsko, bugarsko, makedonsko kolo… Ansambl narodnih igara i pesama Kolo Karakteristike kola uredi Kolo kao oblik narodnog plesa je široko rasprostranjeno skoro u svim narodima. Naročito je karakteristično za južnoslovenske narode. Isto značenje ima i termin ORO ili HORO. Oro kao termin se više koristio na područjima Crne Gore, jugoistočne Srbije, Makedonije i Bugarske. U ostalim krajevima se koristio više pojam Kolo. Osnovno značenje termina kolo je cirkulus kao obruč, krug. Horo ili oro potiče od grčke reči horos, što znači skup ljudi, igranka, igra. Od ovih pojmova nastali su: Koreografija – opisivanje i danas češće osmišljavanje plesnih oblika i varijacija, pa se onaj ko to radi zove koreograf. Koreologija – nauka koja se bavi proučavanjem plesova, njihovim nastankom, razvojem itd. Etnokoreologija – proučavanje narodnih plesova. Oblici kola uredi Oblici kola i tipovi kola kod Srba u vizuelnom, spoljnom obliku nisu mnogo raznovrsni ali zato postoji pravo bogatstvo koraka, melodija, odnosno načina izvođenja i igranja kola. Oblike narodnih plesova možemo podeliti na više načina ali su u koreologiji prihvaćane sledeće podele: Oblici sa neograničenim brojem plesača (otvoreno i zatvoreno kolo); Oblici sa ograničenim brojem plesača (solo ples, plesovi u parovima, trojkama četvorkama…); Složeni oblici plesova – nastali kombinacijom prethodna dva oblika plesa. Postoje oblici, kolo na kolu, kolo u kolu, i drugi koreografski oblici ali se oni danas ređe igraju i viđaju izvan kulturno umetničkih društava. Najčešće držanje između igrača u kolu je za ruke, a može biti ispod ruke, sa ispreplitanim rukama (lesa), sa rukama na ramenima, zagrljeni i dr. Zatvoreno kolo uredi Zatvoreno kolo u najmanjem obliku čine dvoje ljudi – par, kao i u plesu. Obično su to mladić i devojka. Čim se do njih uhvati treći i zatvore kolo. Ulaženjem novih igrača kolo raste. Ulazak u kolo ima razne procedure ili znakove, ali im je osnovno dozvola drugih igrača. Obično se hvata u kolo tako što muškarac ide između dve devojke (žene) i obrnuto. U zatvorenom kolu su svi igrači ravnopravni. Otvoreno kolo uredi Otvoreno kolo je češći oblik. Ovde se zna gde je početak a gde kraj kola. Krajnji desni igrač je prvi ili kolovođa, a poslednji igrač u kolu je kec. Ova dva igrača su veoma važna i moraju biti dobri igrači jer se celo kolo po njima upravlja. U istom smislu ima značaj i trećak odnosno svaki treći igrač u kolu. U otvorenom kolu može se hvatati na isti način kao i u zatvorenom presecanjem tj. ulaženjem u kolo ili hvatanjem na kraju kola kao poslednji. Otvoreno kolo se može kretati pravolinijski (lesa), vijugavo, može se prekidati i praviti drugo kolo, spajati sa drugim kolom. Pojedini igrači ili parovi mogu imati solo deonice paralelno sa igranjem kola. U ovom smislu otvoreno kolo je raznovrsniji, slobodniji i bogatiji oblik plesnog izražavanja u odnosu na zatvoreno kolo. Kretanje kola uredi Kretanje zavisi od koraka koji su specifični za svako pojedinačno kolo. Najčešće kretanje je sleva udesno i obrnuto. Ukoliko imaju isti broj koraka u obe strane onda su to simetrična kola, a ukoliko nemaju onda su to nesimetrična kola. Skoro sva kola se kreću udesno, čak i ona simetrična, jer dužina koraka udesno se razlikuje od one ulevo. Sva druga zamisliva i nezamisliva kretanja su u stvari rezultat i ukras svakog kola ponaosob. Mogu se videti u izvođenju kulturno umetničkih društava, dok neke korake i kretanja mogu izvesti samo vrhunski igrači. Srpsko kolo Muzika i kolo uredi Kolo se igralo uz pratnju muzike, a karakteristično je da su svirači pratili kolovođu i on je bio svojevrsni dirigent. Postojali su i znaci muzici (klecanjem kolena npr.) kada da uspori ili ubrza. To je davalo svojevrsnu interakciju između igrača i muzičara, tako da je svako kolo igrano na drugi način. Ovo je zajedničko nastanku nekih drugih plesova, kao što je tango. Kolo se igralo uz pevanje ili uz pevanje i pratnju muzike. Tako su nastale pesme „poskočice“ veselog i šaljivog sadržaja. Neki krajevi su sačuvali i gluvo (nemo) kolo bez pratnje muzike i pesme već se takt davao naglašenim udarcima stopala o tlo. Ta kola su sačuvana u Krajini (glamočko kolo), Hercegovini i Crnoj Gori. Stil i igranje uredi Stil igranja važan je za geografsko područje i etničku zajednicu na tom prostoru. Danas kulturno umetnička društva koncipiraju svoj program baš na osnovu stila igranja, tako da su igračke celine podeljene na etnokoreološka područja. Tako postoje igre iz Šumadije, Zapadne Srbije, Vlaške igre, Kosovsko metohijske igre itd. Svako ovo područje karakteriše jedinstven stil igranja, drugačije narodne nošnje, muzika i pesme. Za svakodnevnog, amaterskog i rekreativnog, osnovno obrazovanog igrača važnija je druga osobenost a to je da bez obzira na šarolikost i raznovrsnost, dosta kola imaju isti ili veoma sličan igrački obrazac. To znači da se muzički i po nazivu različita kola danas igraju na isti način. Od koraka je najčešći tzv. šesterac, igrate tri koraka udesno, tri koraka u mestu, zatim tri koraka ulevo, pa tri u mestu i to se stalno ponavlja. Na ovaj način možete igrati, moravac, užičko kolo, žikino kolo. Karakteristika ovih kola je da se smatraju simetričnim. Vrlo često se igra i tzv. vlaško kolo, sa osam koraka. Četiri koraka idete udesno, zatim dva u mestu, pa jedan ulevo, i jedan u mestu. Sve se to zatim ponavlja. Ovo se igra na više sličnih kola – melodija. Pripada nesimetričnom kolu. Čačak je najteži i češće se igra na deset (dvanaest) koraka, ili tri udesno, tri u mestu, dva ulevo, dva u mestu, jedan ulevo i jedan u mestu, pa sve ponovo. Za Čačak kažu da se igra na 3, 2, 1. Niški sa, sa je ritam koji se vrlo često upotrebljava u narodnim novokomponovanim pesmama i na njih se igra pored originalnog kola. Može se igrati na šest (najčešće) ili na osam koraka. Koraci su jednostavni, dva desno, dva nazad, dva napred pa sve ponovo. Ubedljivo najčešće se igra varijanta makedonskog kola lesnoto uz skoro sve narodne novokomponovane pesme. U igračkom smislu ovo se ne smatra kolom već je kolo samo po spoljno vizuelnom obliku tj. igrači igraju na način kao što igraju u kolu. Koraci su tri udesno, dva u mestu pa ponovo. Kretanje je stalno udesno. Za ovo nije potrebno nikakvo učenje, dovoljno je da se „uhvatite u kolo“ i zaigrate. Poseban deo su vojnička kola (oficirsko, kaplarsko, …). Vranjanska kola i igre uredi Vranjansko kolo Opis igre uredi Posebno mesto u folklornoj tradiciji Srbije ima Vranje i njegova okolina. U prošlosti, za vreme Turaka na feudalnim imanjima vodio se bujan život. Posebno su se negovale igre tipa čoček, orijentalnog porekla, u kojem su devojke sa izuzetnom prefinjenošću izvodile zanosne pokrete. Često su se pri igri služile maramicom, defom i sličnim. Odnos prema plesu bio je veoma kultivisan, svaki novi pokret bio je iskušenje za plesače, novi doživljaj za gledaoce. Položaj tela, čvrsto stisnute ruke, odmereno podignuta noga, odavali su plesače pune temperamenta i proživljenog odnosa prema igri. U igri teško oro, u kojem harmoničnosti linija što ih čine pojedini delovi tela, posebnu lepotu daje trajanje pokreta. Iščekivanje novog pokreta, gestova, zaokuplja pažnju igrača i gledalaca. Ubrzavajući neosetno igru doživljaj prelazi iz intelektualne dramatičnosti u opuštenu razdraganost. Kada bi se to još doživelo na mesečini, doživljaj igre ostao bi nezaboravan. Romska svadba uredi Sličan doživljaj po raznovrsnosti emocije jeste i romska svadba. Subotom u sumrak započela bi svadba, igra i veselje.Mlada ukrašena šljokicama i drugim ukrasima vodila bi kolo. Igra, pesma i svirka nisu trajali do duboko u noć, jer su vranjanski Romi leti iznosili posteljinu pred kuću i položivši je na prostirku tamo spavali. U nedelju posle venčanja svadbena povorka igrala je vranjskim ulicama, žene i devojke u raznobojnim dimijama, koje kao da se nadmeću u živosti boja i nijansa. Kod mladoženje se igraju muška kola – igre sa štapovima. Verovatno je to bio deo obreda u kojem su se mačevima terali zli duhovi od mladenaca. Nakon toga nastaje opšte veselje u kojem učestvuju svi. Dok su u to vreme u upotrebi bili zurle i bubnjevi koje su sami svirači izrađivali, danas je jedina veza sa prošlošću bubanj, a u upotrebi su limeni instrumenti i klarinet.[4] Vranjanska igra između dva rata uredi Za stare žene i muškarce koji su živeli između dva rata u Vranju bile su osobene sledeće stvari: upotreba stranih reči i izraza, koji su polako nestali, razni nadimci, nošnja – odeći i obuća, kućni običaji, ishrana, gradski život i drugo. Taj stari svet, obučen u gradsku izvornu nošnju i obuću, viđao se na slavama, svadbama i drugim svečanostima i priredbama. Sve je to polako izumiralo i sve manje se moglo naći i videti. Posebno mesto u životu grada između dva rata imala su vranjska kola i igre. I jedno i drugo izvodilo se vrlo svečano, tiho, osetljivo i dostojanstveno, da je na gledaoca ostavljalo nezaboravan utisak. Ko je jednom u gradu video lepe Vranjanke i Vranjance uhvaćene u kolu i igri, taj doživljaj zauvek će pamtiti. Nimalo nije čudno što je Miloš Savković, jugoslovenski kritičar, gledajući naše ljude u igri vranje 4. januara 1931. na zabavi prilikom izbora za mis Vranja, bio toliko oduševljen da je o svemu tome, u vidu pisama iz Vranja, napisao veliku pesmu u prozi i izrekao tako veliko hvala za vranjski melos jer mu je sve to ostalo trajno u sećanju. Prilikom igre vranje i drugih kola, vranjski igrači kao da su u vazduhu. Od svih njih, Koča Mašutković bio je nenadmašan. On je, kao majstor nad majstorima, u školskoj 1926/1927. bio zamoljen od direktora Vranjske gimnazije Uroša Grbića da obuči vranjske gimnazijalce viših razreda u igri vranjskih kola, pre nego što oni pođu na ekskurziju kroz čehoslovačke gradove. Igra vranjanka i druga vranjska kola koja su igrali navedeni stari Vranjanci u pesmi su bili opevani i na slikama bezbroj puta zabeleženi. Pravi sevdah i ona čuvena vranjska pesma Ne li te je žal za mladost ime Vranja i naših ljudi proneli su širom naše zemlje. Igre Vranja i okoline su veoma temperamente, nošene lepotom, vremenskom daljinom ali i uticajem orijentalnog muzičkog ritmičnog nasleđa na naše krajeve. Ritmovi opredeljuju igru i pokrete, cela scena treperi i uvija se. Uz mnoštvo koreografskih slika koje opredeljuju karakter podneblja, uživamo igrajući i gledajući.[5] Kola koja se igraju u Vranju uredi Grčko kolo Pembe Eleno mome Vlasinku Emkino kolo Švrljig Bugarka Svekrvino oro[6] Unesko uredi Srpska narodno kolo upisana je 9. decembra 2017. godine[7] na Uneskov spisak nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.[8] Odluku o upisu kola doneo je Međuvladin komitet za očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa na svom 12. redovnom zasedanju, koje se održava na ostrvu Čedžu, u Južnoj Koreji, a odluka je objavljena i na sajtu Uneska. Procedura za upis tradicionalne narodne igre kolo na Reprezentativni spisak nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva započeta je na osnovu odluke Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe u decembru 2015. godine. Centar za nematerijalno kulturno nasleđe pri Etnografskom muzeju u Beogradu pripremio je nominacijski dosije koji je u martu 2016. godine Ministarstvo kulture uputilo u proceduru usvajanja.[8]

Kao na slikama Retko u ponudi Jako mali tiraž Srpska narodna kola su naziv za narodne igre Srba, koje su rasprostranjena u aktuelnoj igračkoj praksi Srbije. Najstarije verzije (moravac i kukunješ) zabeležene na teritoriji centralne Srbije u drugoj polovini 19. veka. Kolo je element nematerijalnog kulturnog nasleđa izrazito prisutan u različitim sferama života u Srbiji danas. Izvode ga lančano povezani igrači uz muzičku pratnju na privatnim i javnim okupljanjima, porodičnim i kolektivnim proslavama, uz učešće svih članova zajednice, bez obzira na etničku, religijsku i generacijsku pripadnost. Ansambl Kolo Kao i drugi aspekti srpske kulture, različiti oblici igara nastali su u različitim delovima Srbije, razvijali su se u skladu sa lokalnom tradicijom i takođe stekli elemente iz drugih delova zemlje. Kolo se izvodilo kod crkava, na frontovima, svadbama i drugim prilikama; srpska zajednica je to opisala kao kolo oko crkve. Na tim proslavama Srbi započinju kolo, zatim se ljudi drže za ruke, praveći lanac, u istom ritmu; njihove ruke su ili u „V” ili „W” formaciji.[1] Srpsko narodno kolo obuhvata mnoge varijante. Najpopularnije igre su užičko kolo,[2] i moravac,[3] dok su ostale popularne igre kokonješte, Žikino kolo i vranjanka.[3] Kulturno umetnička društva uredi Kulturno umetnička društva su kod Srba dosta brojna i smatraju se udruženjima od narodnog značaja za očuvanje običajnih vrednosti, pod pokroviteljstvom su državnih, oblasnih i opštinskih ustanova. Kulturno umetnička društva na raspolaganju često imaju svoje prostorije, nošnje, novčana sredstva za putovanja i druge delatnosti koje im obezbeđuje osnivač ili pokrovitelj. Pristup učenju narodnih igara u kulturno umetničkim društvima je tančinjast i obuhvata sva kola iz naše zemlje a i šire. Osnovni pojmovi o narodnoj igri - kolu uredi Pojam kolo ima više značenja: Oblik igre – lanac međusobno povezanih igrača koji se kreću po kružnoj liniji; Grupa osoba, ograničenog ili neograničenog broja koja učestvuje u igri; Igranka – javni skup na kome se igra kolo, bez obzira da li se igra tradicionalno ili ne, pošto je sama igranka tradicionalna; Vrsta igre, koja osim kružnog oblika ima i posebnu melodiju i pripada određenom tipu. Ovde se misli i na vrstu melodije i način igranja kola, pa tako postoje: moravac, čačak, užičko kolo itd; Kružna igra sa melodijom ili bez, kao tipičan izraz i stilska odlika etničke grupe kojoj pripada. Tako postoje srpsko, bugarsko, makedonsko kolo… Ansambl narodnih igara i pesama Kolo Karakteristike kola uredi Kolo kao oblik narodnog plesa je široko rasprostranjeno skoro u svim narodima. Naročito je karakteristično za južnoslovenske narode. Isto značenje ima i termin ORO ili HORO. Oro kao termin se više koristio na područjima Crne Gore, jugoistočne Srbije, Makedonije i Bugarske. U ostalim krajevima se koristio više pojam Kolo. Osnovno značenje termina kolo je cirkulus kao obruč, krug. Horo ili oro potiče od grčke reči horos, što znači skup ljudi, igranka, igra. Od ovih pojmova nastali su: Koreografija – opisivanje i danas češće osmišljavanje plesnih oblika i varijacija, pa se onaj ko to radi zove koreograf. Koreologija – nauka koja se bavi proučavanjem plesova, njihovim nastankom, razvojem itd. Etnokoreologija – proučavanje narodnih plesova. Oblici kola uredi Oblici kola i tipovi kola kod Srba u vizuelnom, spoljnom obliku nisu mnogo raznovrsni ali zato postoji pravo bogatstvo koraka, melodija, odnosno načina izvođenja i igranja kola. Oblike narodnih plesova možemo podeliti na više načina ali su u koreologiji prihvaćane sledeće podele: Oblici sa neograničenim brojem plesača (otvoreno i zatvoreno kolo); Oblici sa ograničenim brojem plesača (solo ples, plesovi u parovima, trojkama četvorkama…); Složeni oblici plesova – nastali kombinacijom prethodna dva oblika plesa. Postoje oblici, kolo na kolu, kolo u kolu, i drugi koreografski oblici ali se oni danas ređe igraju i viđaju izvan kulturno umetničkih društava. Najčešće držanje između igrača u kolu je za ruke, a može biti ispod ruke, sa ispreplitanim rukama (lesa), sa rukama na ramenima, zagrljeni i dr. Zatvoreno kolo uredi Zatvoreno kolo u najmanjem obliku čine dvoje ljudi – par, kao i u plesu. Obično su to mladić i devojka. Čim se do njih uhvati treći i zatvore kolo. Ulaženjem novih igrača kolo raste. Ulazak u kolo ima razne procedure ili znakove, ali im je osnovno dozvola drugih igrača. Obično se hvata u kolo tako što muškarac ide između dve devojke (žene) i obrnuto. U zatvorenom kolu su svi igrači ravnopravni. Otvoreno kolo uredi Otvoreno kolo je češći oblik. Ovde se zna gde je početak a gde kraj kola. Krajnji desni igrač je prvi ili kolovođa, a poslednji igrač u kolu je kec. Ova dva igrača su veoma važna i moraju biti dobri igrači jer se celo kolo po njima upravlja. U istom smislu ima značaj i trećak odnosno svaki treći igrač u kolu. U otvorenom kolu može se hvatati na isti način kao i u zatvorenom presecanjem tj. ulaženjem u kolo ili hvatanjem na kraju kola kao poslednji. Otvoreno kolo se može kretati pravolinijski (lesa), vijugavo, može se prekidati i praviti drugo kolo, spajati sa drugim kolom. Pojedini igrači ili parovi mogu imati solo deonice paralelno sa igranjem kola. U ovom smislu otvoreno kolo je raznovrsniji, slobodniji i bogatiji oblik plesnog izražavanja u odnosu na zatvoreno kolo. Kretanje kola uredi Kretanje zavisi od koraka koji su specifični za svako pojedinačno kolo. Najčešće kretanje je sleva udesno i obrnuto. Ukoliko imaju isti broj koraka u obe strane onda su to simetrična kola, a ukoliko nemaju onda su to nesimetrična kola. Skoro sva kola se kreću udesno, čak i ona simetrična, jer dužina koraka udesno se razlikuje od one ulevo. Sva druga zamisliva i nezamisliva kretanja su u stvari rezultat i ukras svakog kola ponaosob. Mogu se videti u izvođenju kulturno umetničkih društava, dok neke korake i kretanja mogu izvesti samo vrhunski igrači. Srpsko kolo Muzika i kolo uredi Kolo se igralo uz pratnju muzike, a karakteristično je da su svirači pratili kolovođu i on je bio svojevrsni dirigent. Postojali su i znaci muzici (klecanjem kolena npr.) kada da uspori ili ubrza. To je davalo svojevrsnu interakciju između igrača i muzičara, tako da je svako kolo igrano na drugi način. Ovo je zajedničko nastanku nekih drugih plesova, kao što je tango. Kolo se igralo uz pevanje ili uz pevanje i pratnju muzike. Tako su nastale pesme „poskočice“ veselog i šaljivog sadržaja. Neki krajevi su sačuvali i gluvo (nemo) kolo bez pratnje muzike i pesme već se takt davao naglašenim udarcima stopala o tlo. Ta kola su sačuvana u Krajini (glamočko kolo), Hercegovini i Crnoj Gori. Stil i igranje uredi Stil igranja važan je za geografsko područje i etničku zajednicu na tom prostoru. Danas kulturno umetnička društva koncipiraju svoj program baš na osnovu stila igranja, tako da su igračke celine podeljene na etnokoreološka područja. Tako postoje igre iz Šumadije, Zapadne Srbije, Vlaške igre, Kosovsko metohijske igre itd. Svako ovo područje karakteriše jedinstven stil igranja, drugačije narodne nošnje, muzika i pesme. Za svakodnevnog, amaterskog i rekreativnog, osnovno obrazovanog igrača važnija je druga osobenost a to je da bez obzira na šarolikost i raznovrsnost, dosta kola imaju isti ili veoma sličan igrački obrazac. To znači da se muzički i po nazivu različita kola danas igraju na isti način. Od koraka je najčešći tzv. šesterac, igrate tri koraka udesno, tri koraka u mestu, zatim tri koraka ulevo, pa tri u mestu i to se stalno ponavlja. Na ovaj način možete igrati, moravac, užičko kolo, žikino kolo. Karakteristika ovih kola je da se smatraju simetričnim. Vrlo često se igra i tzv. vlaško kolo, sa osam koraka. Četiri koraka idete udesno, zatim dva u mestu, pa jedan ulevo, i jedan u mestu. Sve se to zatim ponavlja. Ovo se igra na više sličnih kola – melodija. Pripada nesimetričnom kolu. Čačak je najteži i češće se igra na deset (dvanaest) koraka, ili tri udesno, tri u mestu, dva ulevo, dva u mestu, jedan ulevo i jedan u mestu, pa sve ponovo. Za Čačak kažu da se igra na 3, 2, 1. Niški sa, sa je ritam koji se vrlo često upotrebljava u narodnim novokomponovanim pesmama i na njih se igra pored originalnog kola. Može se igrati na šest (najčešće) ili na osam koraka. Koraci su jednostavni, dva desno, dva nazad, dva napred pa sve ponovo. Ubedljivo najčešće se igra varijanta makedonskog kola lesnoto uz skoro sve narodne novokomponovane pesme. U igračkom smislu ovo se ne smatra kolom već je kolo samo po spoljno vizuelnom obliku tj. igrači igraju na način kao što igraju u kolu. Koraci su tri udesno, dva u mestu pa ponovo. Kretanje je stalno udesno. Za ovo nije potrebno nikakvo učenje, dovoljno je da se „uhvatite u kolo“ i zaigrate. Poseban deo su vojnička kola (oficirsko, kaplarsko, …). Vranjanska kola i igre uredi Vranjansko kolo Opis igre uredi Posebno mesto u folklornoj tradiciji Srbije ima Vranje i njegova okolina. U prošlosti, za vreme Turaka na feudalnim imanjima vodio se bujan život. Posebno su se negovale igre tipa čoček, orijentalnog porekla, u kojem su devojke sa izuzetnom prefinjenošću izvodile zanosne pokrete. Često su se pri igri služile maramicom, defom i sličnim. Odnos prema plesu bio je veoma kultivisan, svaki novi pokret bio je iskušenje za plesače, novi doživljaj za gledaoce. Položaj tela, čvrsto stisnute ruke, odmereno podignuta noga, odavali su plesače pune temperamenta i proživljenog odnosa prema igri. U igri teško oro, u kojem harmoničnosti linija što ih čine pojedini delovi tela, posebnu lepotu daje trajanje pokreta. Iščekivanje novog pokreta, gestova, zaokuplja pažnju igrača i gledalaca. Ubrzavajući neosetno igru doživljaj prelazi iz intelektualne dramatičnosti u opuštenu razdraganost. Kada bi se to još doživelo na mesečini, doživljaj igre ostao bi nezaboravan. Romska svadba uredi Sličan doživljaj po raznovrsnosti emocije jeste i romska svadba. Subotom u sumrak započela bi svadba, igra i veselje.Mlada ukrašena šljokicama i drugim ukrasima vodila bi kolo. Igra, pesma i svirka nisu trajali do duboko u noć, jer su vranjanski Romi leti iznosili posteljinu pred kuću i položivši je na prostirku tamo spavali. U nedelju posle venčanja svadbena povorka igrala je vranjskim ulicama, žene i devojke u raznobojnim dimijama, koje kao da se nadmeću u živosti boja i nijansa. Kod mladoženje se igraju muška kola – igre sa štapovima. Verovatno je to bio deo obreda u kojem su se mačevima terali zli duhovi od mladenaca. Nakon toga nastaje opšte veselje u kojem učestvuju svi. Dok su u to vreme u upotrebi bili zurle i bubnjevi koje su sami svirači izrađivali, danas je jedina veza sa prošlošću bubanj, a u upotrebi su limeni instrumenti i klarinet.[4] Vranjanska igra između dva rata uredi Za stare žene i muškarce koji su živeli između dva rata u Vranju bile su osobene sledeće stvari: upotreba stranih reči i izraza, koji su polako nestali, razni nadimci, nošnja – odeći i obuća, kućni običaji, ishrana, gradski život i drugo. Taj stari svet, obučen u gradsku izvornu nošnju i obuću, viđao se na slavama, svadbama i drugim svečanostima i priredbama. Sve je to polako izumiralo i sve manje se moglo naći i videti. Posebno mesto u životu grada između dva rata imala su vranjska kola i igre. I jedno i drugo izvodilo se vrlo svečano, tiho, osetljivo i dostojanstveno, da je na gledaoca ostavljalo nezaboravan utisak. Ko je jednom u gradu video lepe Vranjanke i Vranjance uhvaćene u kolu i igri, taj doživljaj zauvek će pamtiti. Nimalo nije čudno što je Miloš Savković, jugoslovenski kritičar, gledajući naše ljude u igri vranje 4. januara 1931. na zabavi prilikom izbora za mis Vranja, bio toliko oduševljen da je o svemu tome, u vidu pisama iz Vranja, napisao veliku pesmu u prozi i izrekao tako veliko hvala za vranjski melos jer mu je sve to ostalo trajno u sećanju. Prilikom igre vranje i drugih kola, vranjski igrači kao da su u vazduhu. Od svih njih, Koča Mašutković bio je nenadmašan. On je, kao majstor nad majstorima, u školskoj 1926/1927. bio zamoljen od direktora Vranjske gimnazije Uroša Grbića da obuči vranjske gimnazijalce viših razreda u igri vranjskih kola, pre nego što oni pođu na ekskurziju kroz čehoslovačke gradove. Igra vranjanka i druga vranjska kola koja su igrali navedeni stari Vranjanci u pesmi su bili opevani i na slikama bezbroj puta zabeleženi. Pravi sevdah i ona čuvena vranjska pesma Ne li te je žal za mladost ime Vranja i naših ljudi proneli su širom naše zemlje. Igre Vranja i okoline su veoma temperamente, nošene lepotom, vremenskom daljinom ali i uticajem orijentalnog muzičkog ritmičnog nasleđa na naše krajeve. Ritmovi opredeljuju igru i pokrete, cela scena treperi i uvija se. Uz mnoštvo koreografskih slika koje opredeljuju karakter podneblja, uživamo igrajući i gledajući.[5] Kola koja se igraju u Vranju uredi Grčko kolo Pembe Eleno mome Vlasinku Emkino kolo Švrljig Bugarka Svekrvino oro[6] Unesko uredi Srpska narodno kolo upisana je 9. decembra 2017. godine[7] na Uneskov spisak nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.[8] Odluku o upisu kola doneo je Međuvladin komitet za očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa na svom 12. redovnom zasedanju, koje se održava na ostrvu Čedžu, u Južnoj Koreji, a odluka je objavljena i na sajtu Uneska. Procedura za upis tradicionalne narodne igre kolo na Reprezentativni spisak nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva započeta je na osnovu odluke Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe u decembru 2015. godine. Centar za nematerijalno kulturno nasleđe pri Etnografskom muzeju u Beogradu pripremio je nominacijski dosije koji je u martu 2016. godine Ministarstvo kulture uputilo u proceduru usvajanja.[8]

Kao na slikama Retko! NARODNE IGRE SRBIJE / Semberije, Leskovačke Morave i Banata NARODNE IGRE SRBIJE Srpska narodna kola su naziv za narodne igre Srba, koje su rasprostranjena u aktuelnoj igračkoj praksi Srbije. Najstarije verzije (moravac i kukunješ) zabeležene na teritoriji centralne Srbije u drugoj polovini 19. veka. Kolo je element nematerijalnog kulturnog nasleđa izrazito prisutan u različitim sferama života u Srbiji danas. Izvode ga lančano povezani igrači uz muzičku pratnju na privatnim i javnim okupljanjima, porodičnim i kolektivnim proslavama, uz učešće svih članova zajednice, bez obzira na etničku, religijsku i generacijsku pripadnost. Ansambl Kolo Kao i drugi aspekti srpske kulture, različiti oblici igara nastali su u različitim delovima Srbije, razvijali su se u skladu sa lokalnom tradicijom i takođe stekli elemente iz drugih delova zemlje. Kolo se izvodilo kod crkava, na frontovima, svadbama i drugim prilikama; srpska zajednica je to opisala kao kolo oko crkve. Na tim proslavama Srbi započinju kolo, zatim se ljudi drže za ruke, praveći lanac, u istom ritmu; njihove ruke su ili u „V” ili „W” formaciji.[1] Srpsko narodno kolo obuhvata mnoge varijante. Najpopularnije igre su užičko kolo,[2] i moravac,[3] dok su ostale popularne igre kokonješte, Žikino kolo i vranjanka.[3] Kulturno umetnička društva uredi Kulturno umetnička društva su kod Srba dosta brojna i smatraju se udruženjima od narodnog značaja za očuvanje običajnih vrednosti, pod pokroviteljstvom su državnih, oblasnih i opštinskih ustanova. Kulturno umetnička društva na raspolaganju često imaju svoje prostorije, nošnje, novčana sredstva za putovanja i druge delatnosti koje im obezbeđuje osnivač ili pokrovitelj. Pristup učenju narodnih igara u kulturno umetničkim društvima je tančinjast i obuhvata sva kola iz naše zemlje a i šire. Osnovni pojmovi o narodnoj igri - kolu uredi Pojam kolo ima više značenja: Oblik igre – lanac međusobno povezanih igrača koji se kreću po kružnoj liniji; Grupa osoba, ograničenog ili neograničenog broja koja učestvuje u igri; Igranka – javni skup na kome se igra kolo, bez obzira da li se igra tradicionalno ili ne, pošto je sama igranka tradicionalna; Vrsta igre, koja osim kružnog oblika ima i posebnu melodiju i pripada određenom tipu. Ovde se misli i na vrstu melodije i način igranja kola, pa tako postoje: moravac, čačak, užičko kolo itd; Kružna igra sa melodijom ili bez, kao tipičan izraz i stilska odlika etničke grupe kojoj pripada. Tako postoje srpsko, bugarsko, makedonsko kolo… Ansambl narodnih igara i pesama Kolo Karakteristike kola uredi Kolo kao oblik narodnog plesa je široko rasprostranjeno skoro u svim narodima. Naročito je karakteristično za južnoslovenske narode. Isto značenje ima i termin ORO ili HORO. Oro kao termin se više koristio na područjima Crne Gore, jugoistočne Srbije, Makedonije i Bugarske. U ostalim krajevima se koristio više pojam Kolo. Osnovno značenje termina kolo je cirkulus kao obruč, krug. Horo ili oro potiče od grčke reči horos, što znači skup ljudi, igranka, igra. Od ovih pojmova nastali su: Koreografija – opisivanje i danas češće osmišljavanje plesnih oblika i varijacija, pa se onaj ko to radi zove koreograf. Koreologija – nauka koja se bavi proučavanjem plesova, njihovim nastankom, razvojem itd. Etnokoreologija – proučavanje narodnih plesova. Oblici kola uredi Oblici kola i tipovi kola kod Srba u vizuelnom, spoljnom obliku nisu mnogo raznovrsni ali zato postoji pravo bogatstvo koraka, melodija, odnosno načina izvođenja i igranja kola. Oblike narodnih plesova možemo podeliti na više načina ali su u koreologiji prihvaćane sledeće podele: Oblici sa neograničenim brojem plesača (otvoreno i zatvoreno kolo); Oblici sa ograničenim brojem plesača (solo ples, plesovi u parovima, trojkama četvorkama…); Složeni oblici plesova – nastali kombinacijom prethodna dva oblika plesa. Postoje oblici, kolo na kolu, kolo u kolu, i drugi koreografski oblici ali se oni danas ređe igraju i viđaju izvan kulturno umetničkih društava. Najčešće držanje između igrača u kolu je za ruke, a može biti ispod ruke, sa ispreplitanim rukama (lesa), sa rukama na ramenima, zagrljeni i dr. Zatvoreno kolo uredi Zatvoreno kolo u najmanjem obliku čine dvoje ljudi – par, kao i u plesu. Obično su to mladić i devojka. Čim se do njih uhvati treći i zatvore kolo. Ulaženjem novih igrača kolo raste. Ulazak u kolo ima razne procedure ili znakove, ali im je osnovno dozvola drugih igrača. Obično se hvata u kolo tako što muškarac ide između dve devojke (žene) i obrnuto. U zatvorenom kolu su svi igrači ravnopravni. Otvoreno kolo uredi Otvoreno kolo je češći oblik. Ovde se zna gde je početak a gde kraj kola. Krajnji desni igrač je prvi ili kolovođa, a poslednji igrač u kolu je kec. Ova dva igrača su veoma važna i moraju biti dobri igrači jer se celo kolo po njima upravlja. U istom smislu ima značaj i trećak odnosno svaki treći igrač u kolu. U otvorenom kolu može se hvatati na isti način kao i u zatvorenom presecanjem tj. ulaženjem u kolo ili hvatanjem na kraju kola kao poslednji. Otvoreno kolo se može kretati pravolinijski (lesa), vijugavo, može se prekidati i praviti drugo kolo, spajati sa drugim kolom. Pojedini igrači ili parovi mogu imati solo deonice paralelno sa igranjem kola. U ovom smislu otvoreno kolo je raznovrsniji, slobodniji i bogatiji oblik plesnog izražavanja u odnosu na zatvoreno kolo. Kretanje kola uredi Kretanje zavisi od koraka koji su specifični za svako pojedinačno kolo. Najčešće kretanje je sleva udesno i obrnuto. Ukoliko imaju isti broj koraka u obe strane onda su to simetrična kola, a ukoliko nemaju onda su to nesimetrična kola. Skoro sva kola se kreću udesno, čak i ona simetrična, jer dužina koraka udesno se razlikuje od one ulevo. Sva druga zamisliva i nezamisliva kretanja su u stvari rezultat i ukras svakog kola ponaosob. Mogu se videti u izvođenju kulturno umetničkih društava, dok neke korake i kretanja mogu izvesti samo vrhunski igrači. Srpsko kolo Muzika i kolo uredi Kolo se igralo uz pratnju muzike, a karakteristično je da su svirači pratili kolovođu i on je bio svojevrsni dirigent. Postojali su i znaci muzici (klecanjem kolena npr.) kada da uspori ili ubrza. To je davalo svojevrsnu interakciju između igrača i muzičara, tako da je svako kolo igrano na drugi način. Ovo je zajedničko nastanku nekih drugih plesova, kao što je tango. Kolo se igralo uz pevanje ili uz pevanje i pratnju muzike. Tako su nastale pesme „poskočice“ veselog i šaljivog sadržaja. Neki krajevi su sačuvali i gluvo (nemo) kolo bez pratnje muzike i pesme već se takt davao naglašenim udarcima stopala o tlo. Ta kola su sačuvana u Krajini (glamočko kolo), Hercegovini i Crnoj Gori. Stil i igranje uredi Stil igranja važan je za geografsko područje i etničku zajednicu na tom prostoru. Danas kulturno umetnička društva koncipiraju svoj program baš na osnovu stila igranja, tako da su igračke celine podeljene na etnokoreološka područja. Tako postoje igre iz Šumadije, Zapadne Srbije, Vlaške igre, Kosovsko metohijske igre itd. Svako ovo područje karakteriše jedinstven stil igranja, drugačije narodne nošnje, muzika i pesme. Za svakodnevnog, amaterskog i rekreativnog, osnovno obrazovanog igrača važnija je druga osobenost a to je da bez obzira na šarolikost i raznovrsnost, dosta kola imaju isti ili veoma sličan igrački obrazac. To znači da se muzički i po nazivu različita kola danas igraju na isti način. Od koraka je najčešći tzv. šesterac, igrate tri koraka udesno, tri koraka u mestu, zatim tri koraka ulevo, pa tri u mestu i to se stalno ponavlja. Na ovaj način možete igrati, moravac, užičko kolo, žikino kolo. Karakteristika ovih kola je da se smatraju simetričnim. Vrlo često se igra i tzv. vlaško kolo, sa osam koraka. Četiri koraka idete udesno, zatim dva u mestu, pa jedan ulevo, i jedan u mestu. Sve se to zatim ponavlja. Ovo se igra na više sličnih kola – melodija. Pripada nesimetričnom kolu. Čačak je najteži i češće se igra na deset (dvanaest) koraka, ili tri udesno, tri u mestu, dva ulevo, dva u mestu, jedan ulevo i jedan u mestu, pa sve ponovo. Za Čačak kažu da se igra na 3, 2, 1. Niški sa, sa je ritam koji se vrlo često upotrebljava u narodnim novokomponovanim pesmama i na njih se igra pored originalnog kola. Može se igrati na šest (najčešće) ili na osam koraka. Koraci su jednostavni, dva desno, dva nazad, dva napred pa sve ponovo. Ubedljivo najčešće se igra varijanta makedonskog kola lesnoto uz skoro sve narodne novokomponovane pesme. U igračkom smislu ovo se ne smatra kolom već je kolo samo po spoljno vizuelnom obliku tj. igrači igraju na način kao što igraju u kolu. Koraci su tri udesno, dva u mestu pa ponovo. Kretanje je stalno udesno. Za ovo nije potrebno nikakvo učenje, dovoljno je da se „uhvatite u kolo“ i zaigrate. Poseban deo su vojnička kola (oficirsko, kaplarsko, …). Vranjanska kola i igre uredi Vranjansko kolo Opis igre uredi Posebno mesto u folklornoj tradiciji Srbije ima Vranje i njegova okolina. U prošlosti, za vreme Turaka na feudalnim imanjima vodio se bujan život. Posebno su se negovale igre tipa čoček, orijentalnog porekla, u kojem su devojke sa izuzetnom prefinjenošću izvodile zanosne pokrete. Često su se pri igri služile maramicom, defom i sličnim. Odnos prema plesu bio je veoma kultivisan, svaki novi pokret bio je iskušenje za plesače, novi doživljaj za gledaoce. Položaj tela, čvrsto stisnute ruke, odmereno podignuta noga, odavali su plesače pune temperamenta i proživljenog odnosa prema igri. U igri teško oro, u kojem harmoničnosti linija što ih čine pojedini delovi tela, posebnu lepotu daje trajanje pokreta. Iščekivanje novog pokreta, gestova, zaokuplja pažnju igrača i gledalaca. Ubrzavajući neosetno igru doživljaj prelazi iz intelektualne dramatičnosti u opuštenu razdraganost. Kada bi se to još doživelo na mesečini, doživljaj igre ostao bi nezaboravan. Romska svadba uredi Sličan doživljaj po raznovrsnosti emocije jeste i romska svadba. Subotom u sumrak započela bi svadba, igra i veselje.Mlada ukrašena šljokicama i drugim ukrasima vodila bi kolo. Igra, pesma i svirka nisu trajali do duboko u noć, jer su vranjanski Romi leti iznosili posteljinu pred kuću i položivši je na prostirku tamo spavali. U nedelju posle venčanja svadbena povorka igrala je vranjskim ulicama, žene i devojke u raznobojnim dimijama, koje kao da se nadmeću u živosti boja i nijansa. Kod mladoženje se igraju muška kola – igre sa štapovima. Verovatno je to bio deo obreda u kojem su se mačevima terali zli duhovi od mladenaca. Nakon toga nastaje opšte veselje u kojem učestvuju svi. Dok su u to vreme u upotrebi bili zurle i bubnjevi koje su sami svirači izrađivali, danas je jedina veza sa prošlošću bubanj, a u upotrebi su limeni instrumenti i klarinet.[4] Vranjanska igra između dva rata uredi Za stare žene i muškarce koji su živeli između dva rata u Vranju bile su osobene sledeće stvari: upotreba stranih reči i izraza, koji su polako nestali, razni nadimci, nošnja – odeći i obuća, kućni običaji, ishrana, gradski život i drugo. Taj stari svet, obučen u gradsku izvornu nošnju i obuću, viđao se na slavama, svadbama i drugim svečanostima i priredbama. Sve je to polako izumiralo i sve manje se moglo naći i videti. Posebno mesto u životu grada između dva rata imala su vranjska kola i igre. I jedno i drugo izvodilo se vrlo svečano, tiho, osetljivo i dostojanstveno, da je na gledaoca ostavljalo nezaboravan utisak. Ko je jednom u gradu video lepe Vranjanke i Vranjance uhvaćene u kolu i igri, taj doživljaj zauvek će pamtiti. Nimalo nije čudno što je Miloš Savković, jugoslovenski kritičar, gledajući naše ljude u igri vranje 4. januara 1931. na zabavi prilikom izbora za mis Vranja, bio toliko oduševljen da je o svemu tome, u vidu pisama iz Vranja, napisao veliku pesmu u prozi i izrekao tako veliko hvala za vranjski melos jer mu je sve to ostalo trajno u sećanju. Prilikom igre vranje i drugih kola, vranjski igrači kao da su u vazduhu. Od svih njih, Koča Mašutković bio je nenadmašan. On je, kao majstor nad majstorima, u školskoj 1926/1927. bio zamoljen od direktora Vranjske gimnazije Uroša Grbića da obuči vranjske gimnazijalce viših razreda u igri vranjskih kola, pre nego što oni pođu na ekskurziju kroz čehoslovačke gradove. Igra vranjanka i druga vranjska kola koja su igrali navedeni stari Vranjanci u pesmi su bili opevani i na slikama bezbroj puta zabeleženi. Pravi sevdah i ona čuvena vranjska pesma Ne li te je žal za mladost ime Vranja i naših ljudi proneli su širom naše zemlje. Igre Vranja i okoline su veoma temperamente, nošene lepotom, vremenskom daljinom ali i uticajem orijentalnog muzičkog ritmičnog nasleđa na naše krajeve. Ritmovi opredeljuju igru i pokrete, cela scena treperi i uvija se. Uz mnoštvo koreografskih slika koje opredeljuju karakter podneblja, uživamo igrajući i gledajući.[5] Kola koja se igraju u Vranju uredi Grčko kolo Pembe Eleno mome Vlasinku Emkino kolo Švrljig Bugarka Svekrvino oro[6] Unesko uredi Tags: Leskovac Morava Banat Semberija folklor Srpska narodno kolo upisana je 9. decembra 2017. godine[7] na Uneskov spisak nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.[8] Odluku o upisu kola doneo je Međuvladin komitet za očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa na svom 12. redovnom zasedanju, koje se održava na ostrvu Čedžu, u Južnoj Koreji, a odluka je objavljena i na sajtu Uneska. Procedura za upis tradicionalne narodne igre kolo na Reprezentativni spisak nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva započeta je na osnovu odluke Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe u decembru 2015. godine. Centar za nematerijalno kulturno nasleđe pri Etnografskom muzeju u Beogradu pripremio je nominacijski dosije koji je u martu 2016. godine Ministarstvo kulture uputilo u proceduru usvajanja.[8] Đorđević, Vladimir, Tri srpska kola = Drei serbische Kolos, Jagodina, V. Đorđević, 1904. Бајић, Исидор, Српкиња. Игра у духу српских народних игара, Нови Сад, Издавачка-књижарница А. Пајевића (С. Огњановић) Маринковић, Јосиф, Кола, Београд, Маринковић-Влачић, 1939. Vladimir Mutavdžić (2005). Narodni plesovi Srbije: praktikum pedagoške prakse. Studentski kulturni centar. ISBN 978-86-7757-115-3. Desa Đorđević (1988). Narodne igre Šumadije i Pomoravlja. Kulturno-prosvjetni sabor. ISBN 978-86-80825-62-5. Ljubica S. Janković; Danica S. Janković (1951). Narodne igre. Štamparija D. Gregorića. Tihomir R. Đorđević (1907). Srpske narodne igre. 9—10. Srpska kraljevska akademija. Bogdanka Đurić; Radomir Janković; Vasilije Pavlović (1991). Srpske narodne igre. Prosveta-Koprodukcija. Dragoslav Džadžević (2006). Narodne igre severoistočne Srbije. Kulturno-prosvetna zajednica. ISBN 9788684107079. Margarita Debeljak; Milica Ilijin (1953). Mađarske narodne igre iz Vojvodine. Bratstvo Jedinstvo. Branka Koturović; Aleksandar Marinković (1973). Narodne igre Jugoslavije: metodika, tehnika, ritam. Interplas. Vladimir Kirin (1965) [1954]. Narodni plesovi Jugoslavije. Naklada Color. „Kolo-Dance”. Betty Casey, International Folk Dancing U.S.A., Doubleday, New York, 1981. Mirjana Laušević, Balkan Fascination, Oxford University Press, 2007. An extended annotated bibliography can be found at Annotated Folk Dance Bibliography Архивирано 2007-11-15 на сајту Wayback Machine

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Essential Shakespeare Handbook Leslie Dunton-Downer Alan Riding Portret Šekspirovog života i vremena: kritičari, savremenici, mecene i živopisno pozorište tog doba. Potpuni komentari na svih 39 drama, uključujući detaljne sažetke radnje, pregled dramskih interpretacija na sceni i ekranu, i uvod u Šekspirove sonete i narativnu poeziju. Uvid u Šekspirov jedinstveni svet, uključujući njegov jezik, njegove izvore inspiracije i tajnu njegove trajne univerzalne privlačnosti. Vilijam Šekspir (engl. William Shakespeare, kršten 26. aprila 1564, umro 23. aprila 1616)[1] bio je engleski pesnik i dramski pisac, koji se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa. U literaturi, posebno starijoj, kod nas se za njega (i još nekoliko poznatih nosilaca, kao npr. Vilijam I Osvajač) koristi i stariji oblik transkripcije za ovo ime, Viljem. Opus Šekspirovih dela koja su sačuvana do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi su prevedeni na mnoge žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi.[2] Šekspir je rođen i odrastao u Stratfordu na Ejvonu. Kad je imao 18 godina, venčao se sa En Hatavej (engl. Anne Hathaway), koja mu je rodila troje dece: Suzan i blizance Hamleta i Džudit. Između 1585. i 1592. započeo je uspešnu karijeru u Londonu kao glumac, pisac i suvlasnik glumačke družine „Ljudi lorda Čamberlena“, kasnije poznatiju kao „Kraljevi ljudi“. Vratio se u Stratford verovatno oko 1613. gde je umro tri godine kasnije. Malo pisanih svedočanstava je ostalo o Šekspirovom privatnom životu, te postoje mnogobrojna nagađanja oko njegove seksualnosti, verskih ubeđenja i da li su dela koja mu se pripisuju stvarno njegova.[3][4][5] Šekspir je najveći deo svog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do otprilike 1608. U tom periodu su nastali „Hamlet“, „Kralj Lir“ i „Magbet“, pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku. U svom poznom periodu pisao je tragikomedije i sarađivao sa ostalim dramskim piscima. Mnoga od njegovih dela su bila objavljena još za njegovog života u izdanjima različitog kvaliteta i tačnosti. Godine 1623. dvojica njegovih kolega objavila su „Prvi folio“, zbirku njegovih dramskih dela koja su uključivala sve osim dve drame koje su u novije vreme priznate kao Šekspirove. Šekspir je bio ugledan pesnik i pozorišni pisac još za života, ali njegova reputacija nije dostigla današnje razmere pre 19. veka. Romantičari su naročito isticali Šekspirovu genijalnost, a viktorijanci su ga slavili gotovo kao idola.[6] Od 20. veka, Šekspirova dela se stalno prikazuju u različitim kulturnim i političkim kontekstima širom sveta Izvori na srpskom jeziku Šekspira navode pod više identičnih imena — Vilijam, Vilijem i Viljem. Ipak, svi jednako prenose njegovo prezime, koje samo po sebi predstavlja ukorenjen oblik. Prema savremenom engleskom izgovoru, na kojem su bazirana pravila transkripcije imena iz ovog jezika, prenos prezimena Shakespeare /ʃeiks.ˈpi.ər/ bio bi Šejkspir. Da je oblik ukorenjen, pokazuje rečnik dat uz Pravopis srpskoga jezika Matice srpske izdat 2010. Knjiga na strani 505. navodi: Šekspir (engl. Shakespeare). To znači da će svako sa ovim prezimenom u srpskom biti Šekspir, a ne Šejkspir.[7] Transkripcija imena je, pak, složenija. Primera radi, izdavačka kuća Laguna u svojim izdanjima upotrebava oblik Vilijam.[8] Isti oblik upotrebljava i prof. dr Zona Mrkalj, profesorka metodike nastave književnosti i srpskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i autor knjige Koliko poznaješ književnost?. Oblik Vilijem upotrebljava Čitanka sa književnoteorijskim pojmovima za prvi razred gimnazije koju je 2011. u Beogradu izdao Zavod za udžbenike. Knjigu je odobrio Prosvetni savet Republike Srbije.[9] Ista izdavačka kuća u lektiri (knjigama određenim po nastavnom planu) koristi oblik Viljem. Vilijem koriste i Delfi knjižare.[10] Prvi oblik koriste još i Evrođunti, dečja izdavačka kuća JRJ i drugi. Jotovani oblik Viljem sem ZUNS-a u lektiri koriste prvenstveno stariji izdavači — Srpska književna zadruga, Knjige za školu, Knjiga-komerc, Kultura Beograd... Normativistički gledano, sistemska transkripcija (sistem preuzet iz transkripcionih rečnika Tvrtka Prćića) prema izgovoru /ˈwɪljəm/ bila bi Vil(i)jam. Međutim, Pravopis srpskoga jezika na strani 280. navodi: Vilijem (engl. William), bolje nego trad. Viljem (osim za ličnosti koje su se u tom obliku odranije ustalile u srp. kulturi). Dakle, savremeni nosioci ovog imena trebalo bi da nose ime Vilijem, dok bi istorijski pojedinci nosili jotovani oblik Viljem. U konkretnom slučaju, ovome se pridodaje i odrednica malo ispod prethodno pomenute: Viljem (Šekspir), v. Vilijem.[7] Nije jasno da li P10 normira Viljem (Šekspir) kao tradicionalni i uobičajeni oblik, ili sugeriše da bi bi ipak bilo bolje Vilijam (odnosno Vilijem). Vilijam Šekspir je bio sin Džona Šekspira, uspešnog rukavičara rodom iz Sniterfilda, i Meri Arden, kćerke uglednog zemljoposednika.[11] Rođen u Stratfordu na Ejvonu, a kršten je 26. aprila 1564. Smatra se da je rođen 23. aprila na dan sv. Đorđa.[12] Bio je treće od osmoro dece i najstariji preživeli sin.[13] Iako ne postoje pisani dokazi o ovom periodu, većina biografa se slaže da je Šekspir išao u osnovnu školu u Stratfordu,[14][15][16] 1553. godine, koja je bila besplatna,[17] na oko pola milje od kuće. Ne zna se u kojoj meri su osnovne škole bile kvalitetne u elizabetansko doba, ali se zna da je u ovoj školi Šekspir dobio solidno znanje iz latinske gramatike i literature.[18][19][20][21] Kad je napunio 18 godina, Šekspir se oženio sa En Hatavej koja je tad imala 26 godina. Dozvola za venčanje je izdata 27. novembra 1582. Dva suseda Hetveja su garantovala da nije bilo razloga koji bi mogli da onemoguće to venčanje.[22]Venčanje se verovatno održalo na brzinu, jer je vusterski zvaničnik dozvolio da se bračni zaveti pročitaju samo jednom umesto tri puta kako je to tad bio običaj.[23][24] Anina trudnoća je mogla da bude razlog za to. Šest meseci kasnije, rodila je kćerku, Suzanu, koja je krštena 26. maja 1583.[25] Blizanci, Hamnet i Džudit, rodili su se dve godine kasnije i bili su kršteni 2. februara 1585.[26] Hamnet je umro iz nepoznatih razloga kad je imao 11 godina i sahranjen je 11. avgusta 1596.[27] Nakon rođenja blizanaca, ima veoma malo pisanih podataka o Šekspiru sve do 1592. godine, kada se pominje kao član Londonskog pozorišta. Ovaj nepoznati deo Šekspirovog života između 1585. i 1592. stručnjaci nazivaju Šekspirovim „izgubljenim godinama“.[28]Biografi, pokušavajući da rasvetle ovaj period Šekspirovog života, naišli su na mnoge apokrifne priče. Nikolas Rou (engl. Nicholas Rowe), Šekspirov prvi biograf, naišao je na priču da je Šekspir morao da pobegne iz grada za London jer su ga gonili zbog lovokrađe jelena.[29][30] Druga priča iz 18. veka je bila da je Šekspir započeo svoju pozorišnu karijeru timareći konje vlasnika pozorišta u Londonu.[31] Džon Obri je našao podatak da je Šekspir bio seoski učitelj.[32] Neki stručnjaci iz 20. veka smatraju da je Šekspir verovatno radio kao učitelj za Aleksandra Hogtona iz Lankašira, katoličkog zemljoposednika koji je naveo izvesnog Vilijema Šejkšafta u svom testamentu.[33][34] Međutim, ne postoje sigurni dokazi da su te priče istinite. Ne zna se kada je tačno Šekspir počeo da piše, ali aluzije savremenika i beleške o predstavama pokazuju da je nekoliko njegovih pozorišnih komada bilo na sceni pre 1592. godine.[37] Bio je dovoljno poznat u Londonu da bi ga u novinama napao drugi dramaturg, Robert Grin. Grinov napad je prvo pominjanje Šekspira kao dramaturga. Biografi pretpostavljaju da je prve korake u pozorištu mogao da napravi u bilo kom trenutku između 1580. i Grinovog napada.[38][39][40] Od 1594. Šekspirovi pozorišni komadi su se prikazivali samo u izvođenju „Ljudi lorda Čemberlena“, glumačke družine čiji su vlasnici bili nekoliko glumaca među kojima je bio i Šekspir, koja je uskoro postala vodeća glumačka družina u Londonu.[41] Nakon smrti kraljice Elizabete 1603. godine, družinu će pod zaštitu uzeti sam kralj, a sama družina će onda promeniti ime u „Kraljevi ljudi“.[42] Godine 1599. nekoliko glumaca iz družine podigli su svoje sopstveno pozorište na južnoj obali Temze i nazvali ga Gloub (engl. Globe). Godine 1608. ista grupa glumaca je kupila pozorište Blekfrajers indor. Dokumenti o Šekspirovim kupovinama i investicijama govore da se on prilično obogatio sa ovom družinom.[43] Godine 1597. kupio je drugu po veličini kuću u Stratfordu, a 1605. je uložio novac u parohiju u Stratfordu.[44] Neki od Šekspirovih pozorišnih komada bili su objavljeni u kvarto izdanjima iz 1594.[45] Do 1598. njegovo ime je počelo da se pojavljuje na naslovnim stranama i bilo je ono što je privlačilo publiku.[46][47] Šekspir je nastavio da glumi u svojim i tuđim pozorišnim komadima i nakon postignutog uspeha kao dramaturg. Ben Džonson u svojim Radovima iz 1616. godine ga pominje kao glumca u nekoliko svojih dela.[48] Međutim, 1605. njegovo ime se više ne nalazi na listama Džonsonovih glumaca, tako da biografi uzimaju tu godinu kao godinu kad je Šekspir prestao da se bavi glumom.[49] Prvi folio iz 1623. godine, međutim navodi Šekspira kao „glavnog glumca u ovim pozorišnim komadima“, iako se ne zna tačno koje je uloge imao.[50] Godine 1610. Džon Dejvis iz Herforda je napisao da je „dobri Vil“ odigrao „kraljevski svoju ulogu“.[51] Godine 1709. Rou je tvrdio da je Šekspir igrao duha Hamletovog oca.[30] Kasnije priče tvrde da je takođe igrao Adama u „Kako vam drago“ i hor u „Henriju V“[52][53] iako stručnjaci sumnjaju u tačnost ove informacije.[54] Šekspir je tokom svoje pozorišne karijere živeo između Londona i Stratforda. Godine 1596. Šekspir je živeo u parohiji sv. Helene, Bišopsgejtu, severno od Temze.[55] Do 1599. preselio se u Sautvark, kada je njegova družina izgradila Gloub.[56] Godine 1604. opet se preselio severno od reke, u zonu Katedrale sv. Pavla gde je bilo mnogo lepih kuća. Tamo je iznajmljivao sobu od francuskog hugenota, Kristofera Montžoja koji je pravio perike i drugu opremu. Nakon 1606—7. godine, Šekspir je napisao nešto manje pozorišnih komada i nijedan od tih komada mu nije bio pripisan nakon 1613.[57] Njegova poslednja tri komada bila su kolaboracije, verovatno sa Džonom Flečerom,[58] koji ga je nasledio na mestu dramaturga u pozorištu Kraljevi ljudi.[59] Rou je bio prvi biograf koji je odbacio tradicionalno mišljenje da se Šekspir povukao u Stratford nekoliko godina pre svoje smrti,[60] ali povlačenje od bilo kakvog rada u to doba je bila prava retkost,[61] i Šekspir je nastavio da i dalje odlazi povremeno u London.[60] Godine 1612. pozvan je na sud u svojstvu svedoka u procesu brakorazvodne parnice Montžojeve kćerke, Meri.[62][63] U martu 1613. godine, kupio je kuću u parohiji Blekfrijars,[64]a od novembra 1614. bio je u Londonu nekoliko nedelja sa svojim zetom, Džonom Holom.[65] Šekspir je umro 23. aprila 1616.[66]i za sobom ostavio svoju ženu i dve kćerke. Suzana se udala za doktora Džona Hola, 1607.[67] godine, a Džudit za Tomasa Kinija, vinara, dva meseca pre nego što je Šekspir umro.[68] U svom testamentu, Šekspir je ostavio veliki deo svog imanja svojoj starijoj kćerci, Suzani.[69] Uslov je bio da ga ona prenese na svog prvorođenog sina.[70] Kinijevi su imali troje dece i sve troje je umrlo.[71][72] Holovi su imali jednu kćerku, Elizabet, koja se udala dva puta ali je umrla bez dece 1670. godine, čime se direktna linija Šekspirovih ugasila.[73][74] Šekspirov testament skoro da i ne pominje njegovu ženu, Anu, koja je verovatno imala pravo na trećinu nasledstva. Šekspir je bio sahranjen u Crkvi sv. Trojstva dva dana nakon što je umro.[75][76] Nešto pre 1623. godine podignut mu je spomenik na severnom zidu. Na posvetnoj ploči se poredi sa Nestorom, Vergilijem i Sokratom Postoje četiri perioda u Šekspirovoj stvaralačkoj karijeri.[78] Do 1590. pisao je uglavnom komedije pod uticajem rimskih i italijanskih uzora i istorijske drame bazirane na narodnoj tradiciji. Drugi period je počeo oko 1595. sa tragedijom Romeo i Julija i završio se 1599. sa Julijem Cezarom. Tokom ovog perioda, napisao je ono što se smatra njegovim najboljim delima. Od otprilike 1600. do 1608. Šekspir je uglavnom pisao samo tragedije i ovaj period se naziva njegovim „tragičnim periodom“. Od 1608. do 1613. pisao je tragikomedije koje se još zovu i romanse. Prva zabeležena dela su Ričard III i tri prva dela Henrija VI, koje su napisane početkom devedesetih godina 16. veka. Veoma je teško odrediti tačan datum nastanka Šekspirovih komada.[79][80] Stručnjaci smatraju da Tit Andronik, Komedija nesporazuma, Ukroćena goropad i Dva plemića iz Verone takođe pripadaju ovom periodu.[81][79] Njegove istorijske drame koje su dosta crpele teme iz „Hronike Engleske, Škotske i Irske“ autora Rafaela Holinšeda iz 1587,[82] dramatizuju korumpiranu vladavinu i tumače se kao opravdanje porekla dinastije Tjudor.[83] Kompozicija ovih dela je bila pod uticajem elizabetanskih dramaturga, naročito Tomasa Kida i Kristofera Marloua, kao i srednjovekovnom dramom i Senekinim pozorišnim delima.[84][85][86] Komedija nesporazuma je bazirana na klasičnim modelima, dok se izvori za Ukroćenu goropad nisu našli, iako je povezana sa drugom, istoimenom dramom i moguće je da je nastala na osnovu narodne priče.[87][88] Kao i Dva plemića iz Verone, u kojoj se pojavljuju dva prijatelja koja odobravaju silovanje,[89] takođe i priča o ukroćenju nezavisnog ženskog duha od strane muškarca ponekad zabrinjava moderne kritičare i reditelje.[90] Šekspirove rane klasične i komedije pod italijanskim uticajem sa duplim zapletima i jasnim komičnim sekvencama bile su prethodnica romantičnoj atmosferi njegovih najboljih komedija.[91] San letnje noći je domišljata mešavina ljubavne priče, magije, i komičnih scena u kojima učestvuju ljudi iz nižih slojeva.[92] Šekspirova sledeća komedija, Mletački trgovac, sadrži portret osvetoljubivog pozajmljivača novca, Jevrejina Šajloka, koja predstavlja svedočenje o elizabetanskoj eri, ali koja u isto vreme modernoj publici može izgledati rasistička. Domišljatost i igre reči u „Mnogo buke ni oko čega“,[93] šarmantna ruralna scena u „Kako vam drago“, i živopisno provodadžisanje u „Bogojavljenskoj noći“, zaokružuju Šekspirov ciklus velikih komedija.[94] Nakon lirskog „Ričarda II“, napisanog gotovo u potpunosti u stihu, Šekspir uvodi proznu komediju u istorijske drame u kasnim devedesetim 16. veka (Henri IV, prvi i drugi deo i Henri V). Njegovi likovi postaju kompleksniji i osećajniji, komične i ozbiljne scene se smenjuju, proza i poezija takođe, čime postiže narativnu raznovrsnost svog zrelog doba.[95] Ovaj period počinje i završava se sa dve tragedije: „Romeo i Julija“,[96][97] čuvena romantična tragedija i „Julije Cezar“, bazirana na prevodu Plutarhovih Paralelnih života iz 1579, koji je uradio sir Tomas Nort, i kojom je uveo novu vrstu drame. Šekspirov takozvani „tragični period“ trajao je od 1600. do 1608. godine mada je takođe pisao i tzv. „problematične komade“ — Ravnom merom, Troil i Kresida, Sve je dobro što se dobro svrši — tokom ovog perioda, a takođe je pisao tragedije i ranije.[100][101] Mnogi kritičari veruju da Šekspirove najbolje tragedije predstavljaju ujedno i vrhunac njegove spisateljske umešnosti. Junak prve njegove tragedije, Hamlet, bio je predmet diskusija više nego bilo koji drugi Šekspirov lik, verovatno zbog svog monologa: „Biti ili ne biti, pitanje je sad“.[102] Za razliku od introvertnog Hamleta, čiji je fatalni usud njegova neodlučnost, junaci sledećih tragedija, Otelo i Kralj Lir, nalaze svoju propast u ishitrenim sudovima koji se na kraju pokazuju kao pogrešni.[103] Zapleti u Šekspirovim tragedijama se često zasnivaju na fatalnim greškama i usudima koji poremete normalan sled događaja i unište junaka i one koje voli.[104] U „Otelu“, zlobni Jago podbada Otelovu ljubomoru do te mere da Otelo na kraju ubija svoju nevinu suprugu koja ga voli.[105][106] U „Kralju Liru“, stari kralj počinio je tragičnu grešku kad se odrekao svih prava i na taj način prouzrokuje scene koje vode direktno ka ubistvu njegove kćerke i mučenju slepog vojvode od Glostera. Prema kritičaru Franku Kermodu, „drama svojom surovošću muči i svoje likove i publiku.[107][108][109]“ U Magbetu, najkraćoj i najnabijenijoj tragediji,[110] nekontrolisani napad ambicije podstiče Magbeta i njegovu ženu, ledi Magbet da ubiju kralja i uzurpiraju presto, da bi ih na kraju uništio osećaj griže savesti.[111] U ovom komadu, Šekspir tragičnoj strukturi dodaje i natprirodni elemenat. Njegove poslednje velike tragedije, „Antonije i Kleopatra“ i „Koriolan“, sadrže neke od najboljih Šekspirovih stihova, a T. S. Eliot, pesnik i kritičar, smatra ih Šekspirovim najuspešnijim tragedijama.[112][113][114] U svom poslednjem periodu, Šekspir je pisao ljubavne drame ili tragikomedije i iz tog perioda datiraju tri važnija pozorišna komada: „Cimberin“, „Zimska priča“ i „Bura“, kao i drama u kojoj se pojavljuje kao koautor: „Perikle, tirski princ“. Manje crne tragedije, ova četiri pozorišna komada su ozbiljnijeg tona nego one iz devedesetih godina 16. veka, ali završavaju se pomirenjem i oproštajem potencijalno tragičnih greški.[115] Neki kritičari vide promenu tona kao dokaz smirenijeg pogleda na svet, ali to nije moglo mnogo da utiče na modu u pozorištu tog doba.[116][117][118] Šekspir je sarađivao u druga dva pozorišna komada, „Henri VIII“ i „Dva plemenita rođaka“, (engl. The Two Noble Kinsmen,) verovatno sa Džonom Flečerom.[119] Predstave Nije sasvim jasno za koje glumačke družine je Šekspir napisao svoje prve pozorišne komade. Naslovna strana izdanja „Tita Andronika“ iz 1594. godine otkriva nam da su tu dramu izvodile tri različite glumačke trupe.[120] Nakon kuge koja je harala između 1592. i 1593, Šekspirove komade je izvodila njegova sopstvena družina u pozorištima u Šordiču severno od Temze.[121] Londonci su hrlili tamo da vide prvi deo „Henrija IV“. Kad je izbio sukob sa gazdom pozorišta, družina je srušila pozorište Teatar i od ostataka napravila Glob teatar, prvo pozorište koje su glumci napravili za glumce na južnoj obali Temze u Sautvarku.[122][123] Glob se otvorio u jesen 1599. godine, a prva predstava koja je bila prikazana bio je Julije Cezar. Mnogi Šekspirovi veoma poznati komadi su pisani baš za Glob teatar, kao npr. „Hamlet“, „Otelo“ i „Kralj Lir“.[123][124] Pošto su Ljudi lorda Čemberlena promenili ime u Kraljevi ljudi 1603, uspostavili su specijalan odnos sa novim kraljem Džejmsom. Iako nema mnogo pisanih svedočanstava o predstavama, Kraljevi ljudi su izvodili sedam Šekspirovih komada na dvoru između 1. novembra 1604. i 31. oktobra 1605. godine, uključujući dve predstave Mletačkog trgovca.[53] Nakon 1608. godine, igrali su zimi u zatvorenom Blekfrijars teatru, a leti u Glob teatru.[125] Zatvorena scena kombinovana sa jakobskom modom teških kostima, dozvolila je Šekspiru da uvede savršenije scenske naprave. U Cimbelinu, na primer, Jupiter se spušta s neba uz gromove i munje, jašući na orlu: baca munju i duhovi padaju na kolena.[126][127] Šekspirovoj glumačkoj družini pripadali su i Ričard Berbidž, Vilijem Kemp, Henri Kondeč i Džon Heminges. Berbidž je igrao glavne uloge na premijerama mnogih Šekspirovih dela, uključujući Ričarda III, Hamleta, Otela i Kralja Lira.[128] Popularni komičar Vil Kemp igrao je slugu Pitera u „Romeu i Juliji“, a u „Mnogo buke ni oko čega“ igrao je Dogberija.[129][130] Na prelasku iz 16. u 17. stoleće, zamenio ga je Robert Armin, koji je igrao likove kao što su Tačstoun u „Kako vam drago“, i lude u „Kralju Liru“.[131] Godine 1613. ser Henri Voton je zabeležio da je Henri VIII „bio postavljen u izuzetnim uslovima sa puno pompe i ceremonijalnosti“.[132] Dana 29. juna izbio je požar u kom je Glob bio uništen do temelja...