SRS BEOGRAD 1995g. 272str.

MITOLOGIJA LEGENDE O KULAMA Berta Palmer Lejn LEGENDE O KULAMA Oko mnogih kula ispredale su se legende, neke od njih veoma čuvene i poznate. I kada kula nije na daleko poznata, lokalne legende uvek su sa njom povezane. Kule će zauvek stajati na pola puta između činjenica i mašte. Legende povezane sa njima ukazuju na oba pravca. Inspirišući arhitekturu, maštu i poetičnost, prirodno je da se legende o njima prenose sa kolena na koleno. br. str.: 140 | povez: tvrd | Pismo: latinica | Format: 200mm x 195mm | STANJE ODLIČNO K. S.N. O. CRNI POL. 1

Autor: Simo Ralević Broj strana: 195 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 20 cm Simo Ralević je rođen 19. januara u selu Ljevoša, pokraj Peći, kao najstariji sin u trinaestočlanoj porodici Ralević, od oca Pavla i majke Vasilije. Odmalena se zanimao za duhovna pitanja i mnogo vremena je provodio u manastiru Pećka Patrijašija. Legenda kaže da je sanjao san, gde mu Isus govori reči: „Simo, Simo, ruši staru kuću i zidaj novu.“ Svuda je tražio odgovor šta bi to moglo da znači, ali niko nije znao. Jednoga dana, kada se vraćao sa posla, pao je na kolena i svojim rečima rekao: „Bože, neki ljudi kažu da postojiš, a neki da ne postojiš; ja te molim, ako postojiš, pošalji mi čoveka da mi kaže koja je to stara kuća koju treba da srušim.“ Odgovor se sam nametnuo: `Moraš da promeniš svoj život, da srušiš stari život, staru kuću i da počneš da živiš novi život sa Isusom Hristom.` 50 godina propovedao je redom, reč po reč, stih po stih, glavu po glavu, cele biblijske knjige. Knjiga je dobro očuvana. Na drugoj i trećoj slici priložen sadržaj. RETKO!!! (tiraž 500 primeraka)

Свака књига о Јасеновцу је као камичак у огромном мозаику који ће Срби стављати у следећим хиљадама година не би ли подсећали себе, пре свега себе и своје џелате о страшном и неокајаном геноциду који се догодио у Јасеновцу и који се догађа још увек и вечно ће трајати догод не буде окајан и док се џелат не обрати жртви на коленима молећи за опроштај! ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ ИЗ 1948. ГОДИНЕ СВЈЕТЛОСТ САРАЈЕВО; МЕКИ ПОВЕЗ, ФОРМАТ А5, 140 СТРАНА!

Izdavač: Svet knige - putopisi Mek povez, 213 str, 21 cm, ilustrovano Pozdrav Ararata Uzavrela zemlja Večni Ečmiadzin Presudna bitka Oktemberjanski orlovi Ožiljci genocida Sumgajitska mina Argištijevi temelji Zvezda Kočar Movses Gorgisjan Svetlost Kavkaza Jermensko Cetinje Ratna zona Sveta tamnica Od svih stranaca koji su posetili Cicernakaberd i čuli ovu bolnu priču mi Srbi smo, zbog onoga što smo i sami doživeli, najbolje razumeli Jermene. Do danas ni Jermenima ni Srbima svet nije priznao da su nad njima izvršeni genocidi. Zločinci koji su izveli zločine nisu čak ni prozvani, ni ukoreni, a kamoli kažnjeni. Prema stradanju dva naroda svet nije pokazao ni najmanje saosećanje ni razumevanje. Ni na jednom jeziku, kao najermenskom, reč genocid nema tako jezivo značenje i ne izaziva tako bolan odjek u duši. Jermeni su narod koji je prvi na svetu na svojoj istorijskoj sudbini iskusio najveći mogući zločin – pokušaj potpunog istrebljenja. Genocidni dvadeseti vek se javio u Turskoj koja je u Zapadnoj Jermeniji pobedila blizu dva miliona Jermena, razorila njihovih staništa i svetišta i izbrisala tragove njihovog milenijumskog postojanja. Zločin ogromnih razmera izazvao je kolektivnu živu ranu u svesti svih Jermena koja se prenosi sa kolena na koleno, sa naraštaj u naraštaj. Osećaju je svi Jermeni, bez obzira gde žive – u Jermeniji ili u svetu. I mi Srbi smo narod koji je saznao značenje užasne reči – genocid. Ali mi svi nemamo isti odnos prema tom zlu. Uglavnom ga razumeju potomci onih Srba čiji su se preci u vreme Drugog svetskog rata zatekli u granicama Pavelićeve Nezavisne Države Hrvatske, gde su hrvatske ustaše pod pokroviteljstvom domova Nemaca, u ime katoličke Evrope, pobedile su se više od miliona i bljusti Srba. Pravo značenje reči genocid uglavnom razumeju Srbiju poreklom iz Bosne i Hercegovine, Dalmacije, Like, Korduna, Banije, Slavonije, Srema. Osetili su ga i Srbi iz Raške i Kosmeta čije vratove je klao šiptarski i muslimanski nož. Ali strahote genocida nisu znali niti su se trudili da ga shvate Srbi iz Beograda, Šumadije, Pomoravlja, Južne i Istočne Srbije. Oni kao da ne veruju da se tako nešto moglo doći njihovim sunarodnicima.

Poeta Sacer- Bela Hamvaš Sjećanja 40 str POETA SACER Sveti krug čuva samo jedan čovek: ...i svetac i prokletnik... Pesnik 1. Osvrćući se na poslednjih dvesta godina istorije, čovek jedva da može ili uopšte ne može da uguši izvesnu neobičnu zabrinutost. S kolena na koleno, planski sa sveta su nestali, odozgo prema dole, najpre kralj, potom redom: prvosveštenik, velikaš, državnik, naučnik, vojnik, umetnik, pa ili su se izgubili zauvek, ili je na njihovo mesto stupila sporna, sumnjiva osoba. Bilo je onih koji su želeli da ponovo uspostave poredak, kao što je Napoleon pokušao da kralju ponovo pribavi dostojanstvo. S vremena na vreme bilo je prvosveštenika i velikaša koji su želeli da spasu sveštenika i plemića. Našlo se i nekoliko državnika, naučnika, vojnika, umetnika. Sve je to, međutim, izgledalo kao izolovani poduhvat. Jer možda nisu nestale pojedine vladalačke porodice, nego kraljevski čovek; i nije izumrlo prvosveštenstvo i plemstvo, nego svešteničko i aristokratsko biće. I možda i nisu izumrli, samo su uzmakli i napustili svoja mesta. I možda to i nisu učinili iz slabosti, nego dobro razmislivši i uz trezvenu uviđavnost. Povukli se, jer čovečanstvo koje je postalo žrtva zagonetne tamne epidemije nije više zasluživalo njihovo prisustvo i postalo je nedostojno časti njihove vladavine. Ali gubitak velikih ljudskih mesta i povlačenje velikih ljudi postaje sudbonosno užasno samo za onoga ko čuje kako masa zapada u tamnu epidemiju svaki put kad nestane mesto, kada ustukne veliki čovek, kada doživi krah pokušaj ponovnog uspostavljanja i propadne, kako masa kliče opijena trijumfom. Epidemija je započela na taj način što je svako bio pretendent na presto. A nastavila se tako što su svi počeli da ističu zahteve na sveštenstvo, zatim na aristokratiju, zatim na znanje. Nije to velika stvar, govorili su. Svako može da postane vladar, sveštenik, naučnik, umetnik. Svi smo jednaki. Svi znamo sve i ako ne znamo, naučićemo. Kao da se može naučiti kraljevstvo, aristokratija i sveštenstvo.

Episkop Nikolaj Kosovo i VidovdanMeki povezIzdavač Glas crkveOni koji se mršte na Kosovo koji ga podništavaju, osuđuju, mrze, ili smatraju nesrećom i propašću, oni gledaju očima a ne duhom, i cene tehnički a ne moralno. Takvi ili nisu pravi Srbi, ili su još pod kletvom čestitoga kneza zbog toga što preci njihovi ne dođoše u boj na Kosovo ili ako dođoše biše u taboru velikoga gospodina Vuka pod Goleš planinom. A kletva glasi: “ Rđom kap’o dok mu je koljena! ” A pravi Srbi – što u kosovskom smislu znači pravi hrišćani – neka blagodare Gospodu Bogu što im je dao Kosovo, ponos i utehu, i nepresušni izvor najuzvišenijih nadahnuća; čistilište savesti svih pokolenja do kraja vremena.6/24

Episkop Nikolaj Kosovo i Vidovdan Meki povez Izdavač Glas crkve Oni koji se mršte na Kosovo koji ga podništavaju, osuđuju, mrze, ili smatraju nesrećom i propašću, oni gledaju očima a ne duhom, i cene tehnički a ne moralno. Takvi ili nisu pravi Srbi, ili su još pod kletvom čestitoga kneza zbog toga što preci njihovi ne dođoše u boj na Kosovo ili ako dođoše biše u taboru velikoga gospodina Vuka pod Goleš planinom. A kletva glasi: “Rđom kap’o dok mu je koljena!” A pravi Srbi – što u kosovskom smislu znači pravi hrišćani – neka blagodare Gospodu Bogu što im je dao Kosovo, ponos i utehu, i nepresušni izvor najuzvišenijih nadahnuća; čistilište savesti svih pokolenja do kraja vremena.

Пред читаоцем стоји велико дело спаковано у минималну форму! Минуциозно концентрисан на велике замахе историје који су захватали Балканско полуострво, или исправније речено Хелм, непознати аутор успева да у пар реченица успостави правило понашања тзв `западних сила`, у којем свакако најважнију улогу игра Ватикан, према балканским православним народима, пре свега Србљима. Оно што ауторово размишљање чини величанственим јесте то да је његово размишљање о тадашњим приликама постало кључ за разумевање савремених трагичних догађаја у Словенству и савременом злочиначком свету западног човека. Добра вест је да је тај и такав западни човек на издисају, као и његов крвави, пљачкашки свет и да се рађа један праведнији и обећавајући свет који предводе Русија и Kина. То правило које овај аутор успоставља јесте бацимо свим расположивим снагама у што веће муке, губитке и искушења православне и чекајмо њихов долазак на коленима у Ватикан да замоле да се `ујединимо` - како аутор мудро каже, `римска је столица држала, да ће тешка невоља, патње и страх од Турака најпосле сломити у православнима одвратност и противност коју показиваше против свију тежња својих владалаца и против сваког уједињења са Римом...` Сагледано кроз призму савремених догађаја (2023. г.) Украјина је потпуно опљачкана, становништво истребљено и расејано по свету и Украинская православная церковь уништена: KРАЈ! ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ, 80 СТРАНА, А5 ФОРМАТ, МЕКИ ПОВЕЗ!

Autor: Herbert Fajs Izdavač: Vojno delo Broj strana: 944 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 21 cm Na kraju najkrvavijeg rata koji je svet video, pre 75 godina, Saveznici su želeli da spreče da se takvo razaranje ikad ponovi. Nacistička Nemačka nalazila se na kolenima. Sovjetske trupe su se približavale Berlinu, dok su Savezničke snage prešle zapadnu granicu Nemačke. Na Pacifiku, američke trupe su postojano ali krvavo napredovale ka Japanu. Dok su se njihove armije spremale za trijumf, takozvana Velika trojica - američki predsednik Frenklin Ruzvelt, britanski premijer Vinston Čerčil i sovjetski lider Josif Staljin - dogovorili su se da se sastanu u Jalti, sovjetskom odmaralištu u Crnom moru. Ali i SAD i SSSR su želeli da diktiraju uslove te saradnje. Uprkos dogovoru iz Jalte, za svega nekoliko meseci bio je pripremljen teren za Hladni rat - borbu između dve nove supersile koja je decenijama delila planetu u ideološke kampove. „Ako je cilj u Jalti bio da se postave temelji za istinski miran posleratni poredak, onda je ta konferencija omanula`, rekao je za BBC procesor Endrju Bačević sa Univerziteta u Bostonu. „Ali imajući u vidu oprečne težnje SAD-a i SSSR-a, taj cilj nikad nije ni bio u planu.` Knjiga je čitana. Vidljivi tragovi starosti. Na drugoj i trećoj slici priložen deo sadržaja.

MONAH KALIST- Milivoje M. Jovanović Povez: mek Format: 12x20 cm Banja Luka 1998 Br.strana: 157 Monah Kalist je biografska priča srpskog monaha, duhovnog čeda Vladike Nikolaja Velimirovića. Bio je veliki obnovitelj crkava i manastira, proveo decenije živeći u divljini, gde ga čak ni zmije otrovnice nisu ujedale. Hranio je medvede i isceljivao ljude, a upokojio se 1991.g. u 95. godini života, u manastiru Žiča. Mnoštvu čitalaca, ova kniga je dala odgovore na mnoga pitanja i učvrstila ih u pravoslavnoj veri. Sadržaj Dio I Mladost, 5 Dio II Monaštvo, 72 Dio III Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah, 185 DIO I MLADOST Kao dete želeo sam da imam konja vranca, čistokrvnog arabera, duge grive, sa belom zvezdom na čelu. Maštao sam kako ga lepog i razigranog jašem selom i džambasim, ili ga upregnutog u čeze teram po vašarima, sve pred očima ljudi koji mi zavide. U snovima sam viđao njegove kratke živahne uši, snažan vrat, bujnu grivu, milovao njegovo toplo telo prekriveno crnom dlakom koja se presijavala, čuo rzanje i vrisak, i video sebe ponosnog na njemu, u sedlu okovanom sjajnim ukrasima. Molio sam Boga da mojim roditeljima, braći i sestrama da zdravlje, a meni dobrog konja. Moji roditelji su bili na velikim mukama, jer sam tukao seosku decu i svađao se sa braćom i sestrama. Jednom sam, u ljutini i besu, udario neku devojčicu koja od toga umalo nije umrla. Neoprezno sam se zavlačio među konje i bikove i činio mnoge opasne nestašluke. U tom vremenu postili smo sve postove. Roditelji su bili pobožni, osobito majka. Svake nedelje smo išli u crkvu. Noseći najmlađe dete u naručju, majka je tada ljubila vrata crkve, zatim ikone. Mi, starija deca, činili smo isto što i ona. Sveštenika sam poštovao i plašio sam ga se kao Boga. Jednom sam smogao snage i drhteći upitao ga: `Oče, je l` da nećeš ti da usmrtiš moju majku? Je l` da ona neće da umre?`. Po završetku osnovne škole, u našem selu Kaoniku, roditelji su odlučili da nastavim učenje u gimnaziji. Nadali su se da ću tako postati obrazovaniji i svesniji i da ću se urazumiti i smiriti među meni nepoznatim i tuđim ljudima. Pristao sam jer ionako mi je bila potajna želja da se školovanjem uzdignem iznad drugih i da budem bolji od mojih seljana. Kad sam došao u Kruševac u gimnaziju, želeo sam da postanem viđen i uvažen čovek, kao što je sveštenik, ili učitelj, ili viši državni činovnik. Sveštenik mi se najviše dopadao zato što u crkvi, pred narodom, peva i drži propovedi, i što ga ljudi pozdravljaju, klanjaju mu se i ljube u ruku. Stanovao sam kod nekog kafedžije u maloj sobi uz štalu. Tu su ljudi svraćali na sat-dva, da se odmore, isprezali su konje, a amove ostavljali u moju sobu. Dok su se kiridžije, gospoda i bogati seljaci gostili pečenjem i rakijom u kafani, u mojoj sobi je mirisalo na mokru kožu, konjski znoj, prašinu; uvek je neko galamio, ili pevao, lupao, ulazio, izlazio. Tvrdo sam bio odlučio i zarekao se da završim školu. Ali mi nije bilo lako, jer sam pored učenja morao još da vučem vodu kafedžiji, da hranim njegove svinje i živinu, da cepam drva kuvarici. Sve je to bilo predviđeno dogovorom između oca i kafedžije i uračunato kao nadoknada za moj boravak u toj sobi. Slobodno vreme tako reći nisam ni imao. Sumnjao sam, opravdano, u svoga oca, da se namerno tako sporazumeo sa kafedžijom, nadajući se i verujući da će učenje i težak rad da me urazume, poprave i smire. Otac mi je davao nešto para, za džeparac, a jednom u petnaest dana donosio je piliće, jaja, sir, pekmez, sarme. Govorio mi je: `Uči, ako želiš da živiš dobro. Ako nećeš, kod mene te čeka posao: kopaćeš ili ćeš raditi kao vodeničar, i bićeš beo, prašnjav i umoran. Biraj!` Učio sam uglavnom uveče, pri slabom svetlu žiže; preko dana nisam mogao da stignem od škole i posla. Uz to, ometali su me nepoznati ljudi, meni tuđi. Zazirao sam od njihovih sumnjičavih pogleda bez ljubavi. Osećao sam radost samo kada bih, za vreme raspusta, odlazio kući u selo. Tamo mi je sve bilo poznato i drago, pa sam postajao slobodan i srećan. Hranu mi je spremala kafanska kuvarica; bila je jedra, mlada i veoma lepa žena; jedino sam nju u Kruševcu voleo. Posebno su mi ostale u sećanju njene bele i bujne grudi i oči crne i krupne. Obilazio sam oko nje, samo da joj budem u blizini, i gledao je izdaleka dok je radila. Noću sam je sanjao. Želeo sam do joj se što više približim i da se sprijateljimo. Rado sam je slušao kad je govorila i sa oduševljenjem sam radio sve što mi je naređivala. Ali sam doživeo nešto, veoma ružno, što dugo nisam mogao da zaboravim. Jednom sam je, neočekivano, zatekao na skrovitom mestu sa gazdinim sinom, koji je bio stariji od mene. LJubili su se. Videla me je i odmah krenula ka meni. Oči su joj sevnule od besa i ljutine. Uplašio sam se i potrčao brzo u svoju sobu, moleći Boga da me izbavi iz nevolje. Ali pomoći nije bilo. Utrčala je za mnom i za sobom zatvorila vrata. Obrazi su joj bili zajapureni, usne još crvene od poljubaca, kosa razbarušena, a dojke se njihale ispod tanke bluze, na brzinu zakopčane. Mirisala je na ljubav, bila je još opijena milovanjem. Prekinuta u zanosu ljubavi, i u strahu da ću drugima ispričati o njenom grehu devojačkom, približavala mi se sikćući kao zmija. Stajao sam preplašen u ćošku sobe. i gledao je, takvu, strepeći šta će se dogoditi. Zgrabila me za kosu i oborila na zemlju. Bila je jača od mene dečačića. Tukla me dugo, vrišteći: `Iskopaću ti te modre i drske oči! Nećeš ti više gledati ono što nije za gledanje! Otrovaću te. đubre malo! Crkavaćeš lagano, a od tvog smrada zgroziće se grad Kruševac!` Pritiskala mi je kolenima grudi i trbuh i šamarala me besomučno. Zapamtio sam njen bes i mržnju, i oči kojima me je probadala kao noževima. Ostao sam na podu dugo, izmrcvaren i skoro u nesvesti. To mi se desilo na samom kraju drugog razreda gimnazije. Preplašila me strašno. Bio sam siguran da će me otrovati hranom ili na neki drugi način ubiti kad joj se ukaže prilika. Sa tim uverenjem ostao sam u gradu samo još nekoliko dana, do svršetka školske godine, zatim sam pokupio svoje stvari i knjige i pobegao u selo. Ocu i majci sam rekao da sam uvideo da nisam sposoban za školovanje, da ne volim grad i da više neću, ni jedan dan, da živim u Kruševcu. Seljaci su mi se podsmevali i prepričavali kako nisam sposoban za učenje iz knjiga, nego da sam rođenjem predodređen da budem vodeničar, svinjar ili konjušar. Podsmehe sam dugo trpeo ćuteći, i razmišljao šta dalje da radim. Na kraju sam doneo odluku: u selu nipošto neću zauvek da ostanem! .... DIO II MONAŠTVO Obavljali smo u manastiru mnoge poslove. Bila mi je potrebna fizička snaga, pa sam jeo jaku hranu; telo mi je bilo snažno, skoro je nadvladavalo duh. Terani raznim potrebama, ljudi su stalno dolazili k nama, ili smo mi k njima odlazili. Odgovarao sam na mnoga pitanja; izgovarao sam podosta nepotrebnih, suvišnih reči. Jedino sam noću ostajao sam; ali tada zbog umora nisam bio sposoban za veći duhovni napor. Rasejan sam bio i uznemiren, probudile su se raznovrsne želje u meni; tako nisam mogao da se predano i s pažnjom molim, onako kako sam želeo. Mnogi monasi došli su u manastir, da bi se načinom života i stalnom molitvom približili Bogu. To su želeli, ali su bili opušteni, nedisciplinovani; zato se njihove duše nisu bogatile, i to mi je smetalo. Voleo sam uporne, vredne, razumne ljude, koji mogu u svakoj prilici da se bogate duhovno. U ratu sam navikao na borbu, red i tačnost: hteo sam da tako bude i u manastiru. Zato je ponekad dolazilo do neslaganja između braće i mene, a to nisam voleo jer nisam želeo da se ističem, da se razlikujem od drugih. Nisam hteo da živim polovično, od danas do sutra, da se ponašam kao svetski čovek, i da se od drugih kao monah razlikujem samo po odeći. U srcu sam, kao iskušenik, osetio toplinu i ljubav prema Bogu i ljudima. Taj osećaj probudio je u meni težnju, želju, da u bespoštednoj borbi prodrem u dubinu svoga bića i saznam istinu o životu, i put i svrhu svoga življenja na zemlji. Znao sam da su neki naši preci videli Gospoda i njegove svetitelje, i druge bestelesne sile. Nisam hteo, nisam mogao, da budem jedan od onih koji samo prepričavaju tuđu slavu i doživljaje; hteo sam u te priče lično da se uverim. Posle dugog učenja i razmišnjanja, uvideo sam da ću jedino u samoći, u pustinji, moći potpuno da izvršim sve ono što se od mene kao monaha tražilo. Nadao sam se, i verovao sam u to, da ću, u beskrajnom iskustvu i u čestim dodirima sa duhovnim vanvremenim čistim silama i najdubljim tajnama, steći sigurnost i tako, ispunjen nezemaljskom ljubavlju, živeti životom dostojnim čoveka. Odmah nakon monašenja, otišao sam do vladike Nikolaja i rekao mu: `Preosvećeni, odobri mi, i daj mi blagosvlov, da odem u planinu. Hoću da se usamljen, u tišini, pohrvem sa svojim telom, da saberem misli i da pokušam da se očistim i smirim. Ti znaš da sam gladovao, zebao, spavao pod vedrim nebom, i da sam preživeo mnoge nevolje i u ratu i ovde u manastiru. Verujem da ću izdržati životu samoći.` `Znam za tvoju želju, Kaliste. Verujem da će ti koristiti samoća; imaš moj blagoslov. Idi... Ali, znaj da te puštam samo na godinu dana.` Pre polaska, u Ohridu, kupio sam mengele teške dva kila, rende za glačanje drveta, sekiru, testeru, burgiju, lak za drvo, čelična slova, špic za kamen, čekić. Alat mi je bio potreban da uredim pećinu i za pravljenje krstića od drveta. Poneo sam i dva ćebeta, tri para veša, četiri kila projinog brašna, jedan lonac i dosta sapuna. U jesen 1922. godine krenuo sam u Petriljsku planinu, koja se nalazi između dve reke, Koseljske i Goleme, da u njoj molitveno tihujem. Išao sam ozaren nadom da ulazim u život pun nepredviđenih tajni. Slutio sam da me očekuje nepoznata i velika borba, i sa samim sobom i sa prirodom, sa tajanstvenim u meni i oko mene. Nisam se plašio. Bilo je to kao da sam išao prema novom rođenju u nekom drugom, boljem svetu. ... DIO III DOBAR RAT RATOVAH, TRKU SVRŠIH, VERU ODRŽAH Imao sam veliku ljubav prema Bogu i prema ljudima, i odatle sam crpeo snagu da se bori