Naslov: Stari mostovi u Bosni i Hercegovini Autori: Džemal Čelić, Mehmed Mujezinović Izdavač: Sarajevo : `Veselin Masleša` Pismo: latinica Br. strana: 281 Format: 27 cm Povez: tvrdi, originalni zaštitni providni PVC omot Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` i odlično su povezani međusobno i sa koricama; na zadnjem, praznom listu trag savijanja u donjem slobodnom uglu; u vrhu predlista (praznog) uredno prelepljena sitno ispisana posveta; korice su minimalno zaprljane po gornjoj i donjoj ivici - kada se knjiga gleda `odozgo` i `odozdo`. Knjiga je štampana na kvalitetnom sjajnom papiru i obogaćena mnogobrojnim fotografijama i crtežima. Biblioteka Kulturno nasljeđe Istorija, kulturna istorija, građevinarstvo, arhitektura, arheologija Iz predgovora: ...Voda ljude privlači jer im je potreba za vodom zajednička, okuplja ih i zbližava. Ali ih, isto tako i razdvaja, kao pirirodana prepreka kontaktu dviju suprotnih obala ... ...Ova knjiga ima za cilj, prvenstveno, da obuhvati i prikaže mostove u kulturnoj i privrednoj historiji Bosne i Hercegovine. Manje ili više, ona obuhvata prikaz objekata ove vrste koji su se na teritoriji naše države sačuvali, sve ono što se o tim, kao i o već uništenim historijskim mostovima zna, što je na neki način konstatirano, zabilježeno, ili se bar s koljena na koljeno prenosilo kao legenda... ...Mostovi su relativno rijetko privlačili pažnju historičara i drugih stručnjaka koji su se bavili arhitekturom ranijih stoljeća. Zapisi o mostovima su, kao po pravilu, uzgredne i nevažne bilješke, bez obzira na njihovu društveno-ekonomsku ili stratešku vrijednost (s izuzetkom mostarskog i višegradskog mosta) i bez obzira na njihovu likovno-arhitektonsku kvalitetu... Kompletan sadržaj možete da pročitate ukoliko poslednju sliku uvećate do pune veličine. Bosna i Hercegovina, mostovi, kameni mostovi

Drita Tutunović Tragovi u snegu: sefardska narodna književnost: tradicija prenošenja i očuvanja kulturnog nasleđa španskih Jevreja u Srbiji, Beogradu Knjigu `Tragovi u snegu: sefardska narodna književnost: tradicija prenošenja i očuvanja kulturnog nasleđa španskih Jevreja u Srbiji, Beogradu` sastavila je Drita Tutunović, jedna od poslednjih Sefardkinja na području Srbije kojoj je jevrejsko-španski maternji jezik. Drita je čuvar jedinstvene folklorne građe koja se u njenoj porodici s kolena na koleno prenosila stotinama godina. Deo tog materijala, skladištenog u njenom sećanju, već je objavila u dve zbirke - `Izgreva mesec` (Ya sponto la luna` i `Kantigas del korason`, kao i na kompakt disku `Donde tiyenes ojos?` Takođe je objavila `Ladino-srpski rečnik`. Ova knjiga predstavlja sefardsko folklorno blago na području Srbije i istražuje na koji se način, u kojoj meri, kom obimu i obliku sačuvalo tokom vekova. Kada su u pitanju Balkan i područje bivše Jugoslavije, dosad je u ovakvim proučavanjima prednost davana Bosni i Makedoniji, usled brojnosti i organizovanosti tamošnjih jevrejskih zajednica. Drita Tutunović se u svom istraživanju nadovezala na radove prethodnika sa ovih prostora (kako sakupljača i zapisivača, tako i proučavalaca), s tim što ona, za razliku od većine, u centar svojih razmatranja stavlja kulturnu i književnu delatnost Sefarda u Srbiji i Beogradu. Njeno istraživanje se, takođe, odnosi na sefardsku narodnu književnost u celini, što znači da obuhvata i pesničke i prozne forme (iz Predgovora Jasne Stojanović). Tekst na srpskom i ladino jeziku (text in Serbian and Ladino). Izdavanje ove knjige pomogla je Jevrejska kulturna i humanitarna fondacija `Sabitaj Buki Finci`, Beograd. (The publishing of this book was assisted by the Jewish Cultural and Humanitarian Foundation `Sabitaj Buki Finci`, Belgrade). Rezime: `U ovom radu predstavili smo usmenu književnost beogradskih Sefarda (proznu i poetsku tradiciju), tačnije deo koji je do današnjeg dana sačuvan - nešto više od pet vekova - prenošenjem iz generacije u generaciju, što su činile naše majke, bake, tetke, ujaci... Mnogo smo vremena utrošili istražujući i tražeći materijale u Beogradu, ali, iz razloga koje smo već naveli, imali smo mnogo teškoća usled nedostajanja kazivača, kao i materijala koji su pripadali beogradskim sefardskim porodicama, kojih više nema. Ovaj rad je, na prvom mestu, namenjen budućim isdtraživačima, a takođe je trag koji su za sobom ostavili naši preci`.

Naziv: Katalog knjiga na jezicima Jugoslovenskih naroda 1519-1867 Autor: Svetislav Đurić, Dimitrije Bogdanović, Miodrag Živanov, Dejan Medaković, Milorad Najdanović, Lazar Ćurčić Godina izdanja: 1973 Izdavač: Prosveta, Beograd Povez: Tvrd Pismo: Ćirilica Stanje kao na slikama. Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Sadržaj videti na slikama. Opis: KNJIGA je među jugoslovenskim narodima, već sa prvim jočerima pismenosti, dočekana dobrodošli mom - onako kako se dočekuje prijatel. Predmet osobite jažne, poželna kao izmor novih saznanja ili umetničkih doživljaja, kao sredstvo duhovnoí̈ ojštena uz to, ona je stvarana i ukrašavana, sakupljanja i prenošena s kolena na koleno. Od samoí̈ jočejka, od prvih susreta sa klintom, razvijao se i u sriskom narodu kulj prema njoj, a sa tiâ kulítom rađale su se generacije odanih čitalaca što su, da zadovolje intelektualnu ili praktičnu potrebu za knjytom, postali i prvi njeni čuvari, osnivači biblioteka koje će bivati sve brojnije i usavršavaji se sve do naših dana. I mada srjska knjiga nije bila najstiârija ni među koidama naroda koji su prihvajili isto pismo i isíše kulturne tradicije, ona je tala da ujičei na kulturu drugih slovenskih naroda. U staroj ruskoj knižovnosti, na primer, srjska rukojisna kata je ujnicala na svarate šikomanoí̈ „srjskoí̈ stila` u doba drugoí̈ južnoslovenskoí̈ uticaja u Rusiji, šokom druge polovine XIV veka. Ona je i prva ćirilična knjiga koja je, na Cetinju 1493. godine, prihvajila pišamdarstvo kao peretektivu kulturnoí̈ razvoja naroda i doprinela je da se štamdarstvo prihvajki i odomaći u Rumuniji, Ukrajini i Rusiji. Klika je i ovde delila istorijsku sudbinu naroda: u razdobljima usjona i napretka, množila se i ona; kao što je i rajove Tubila sa svojim narodom, selila se i rasturala s nim. Ali uvek je bilo ruku koje su užele da pomoću pisane reči prenesu svoja stremljena i koje su spisašeljskim, pisarskiâ ili naâ parenim jodentom znale da obezbede trajanje nekim šemelʹnim prednostima kulture svoí̈a doba. No i pored svet nastojanja da se šíjamda na domaćem liu, sriska knjií̈a jedva da je nalazila utočišta u Goraždu, Gračanici, Mileševi, Rujnu, Beogradu, Skadru i Mrkiššnoj Crkvi; znajno se više štampala ona u Veneciji, Petrogradu, Rimiku, Lajpciju, Beču i Peší̈ni, íde i hrvatska, slovenačka, makedonska, rumun ska, butarska, grčka i druga kimga Prudinskom vlašću. bašajina svih naroda čija je domovina zadugo imala da ostane jod tuđinskom vlašću.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Akupunktura je terapija navodnog otklanjanja bola i lečenja određenih bolesti uz pomoć tankih iglica koje se zabadaju pacijentu u precizno određene tačke.[1] Do sada, nisu poznati plauzibilni naučni izvori koji sugerišu na povoljnosti praktikovanja akupunkture. Razvila se u Kini pre oko 5000 godina. Reč akupunktura dolazi od latinskih reči acus (igla) i pungere (ubosti). Terapija akupunkturom i moksibustijom u kineskoj tradicionalnoj medicini uvrštena je 2010. godine na Uneskovu reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečenstva.[2] Akupunkturne tačke Po kineskoj tradicionalnoj medicini, akupunkturne tačke su smeštene duž linija (meridijana) po kojima „či“ (vitalna energija) teče. Anatomskih ili histoloških dokaza takvih linija ili tačaka na telu čoveka nema[3][4][5] a neki savremeni akupunkturolozi primenjuju terapiju bez tradicionalnog pristupa[6][5]. Savremeni akupunkturolozi ih predstavljaju kao pretpostavke (ideje) koje su korisne u kliničkoj praksi. Koža na akupunkturnim tačkama ima nešto manji električni otpor nego ostala površina kože. Delovanjem na ove tačke moguće ublažiti osećaj bola. Na stimulisanje nervnih završetaka koji se nalaze ispod površine kože naš organizam odgovara tako što luči povećanu količinu prirodnih sredstava za potiskivanje bola kao što su endorfin i enkefalin, kao i nekih neuralnih hormona, pre svega serotonina. Kada se tome doda placebo efekat, onda učinak smanjenja bola (koji je subjektivan i podložan sugestiji) može da bude osetan, ali nažalost i kratkotrajan. Treba dodati da su danas poznati i znatno jednostavniji načini da se izazove kontrolisano lučenje endorfina. U medicini je poznato da endorfin, pored umanjenja bola, deluje još i tako što snižava krvni pritisak, opušta mišiće, smanjuje osećaj uznemirenosti i, što bi trebalo da bude značajno, neki pokazatelji govore da pomaže u prevenciji i lečenju nekih srčanih oboljenja. Naravno, kao i kod svih medikamenata, i ovde treba biti oprezan - lekar će pacijentu izmeriti krvni pritisak pre bilo kakve terapije koja ga snižava i vodiće računa o stanju njegovog srca kao i o tome da doziranje prilagodi samom pacijentu[7] Naučni stavovi Trenutna naučna istraživanja sugerišu na različite efikasnosti akupunkture u smanjenju određenih tipova bola i post-operativne mučnine[8][9][10]. Ostala istraživanja zaključuju da su pozitivni rezultati akupunkture premali da bi bili od značaja, i da bi mogli biti rezultati neadekvatnog sprovođenja istraživanja (bez dvostruko slepe procedure)[11], ili da mogu biti objašnjeni placebo efektom[12][13][14][15][16] i pristrašnošću istraživača[17][18]. Paradoksalno je da se u Kini akupunktura mnogo manje primenjuje i uživa manje poverenje u stručnim medicinskim krugovima. Nijedan od 46 kineskih medicinskih časopisa ne bavi se pretežno akupunkturom, a u Evropi i Americi ih ima na desetine. Inače je 1929. godine akupunktura u Kini bila zabranjena, da bi tokom šezdesetih godina u doba kulturne revolucije Mao Cedunga bila rehabilitovana pa čak i podignuta na nivo nacionalnog kulta, jer je doprinosila širenju kineske kulture u svetu. Suprotstavljeni stavovi U časopisu JAMA (The Journal of the American Medical Association) 2014. godine objavljeni su rezultati istraživanja sprovedenog nad 282 osoba starijih od 50 godina sa umerenim ili teškim hroničnim bolom kolena, koji opovrgavaju opravdanost primene akupunkture u lečenju hroničnog bola u kolenu kod osoba starijih od 50 godina. Nakon 12 nedelja terapije kod osoba starijih od 50 godina sa hroničnim bolom rezultati su pokazala da tradicionalna iglena akupunktura i moderna laserska akupunktura ne pružaju značajno olakšanje bola niti poboljšanje funkcije kolenog zgloba. Otkrića iz ove studije ne podržavaju primenu akupunkturu za ovu kategoriju pacijenta.

Kud se dede Nemanjića blago Dragan Todorović tvrd povez nekorišćena ima posvetu autora i pečat da je poklon knjiga 128 strana Legenda ili stvarnost. Gde je zagubljen zlatni transport despota Đurađa Brankovića? Zašto Srbijom od davnina kruže neobične priče? Da li se nešto zaista krije nadomak Vujna u pećinama ispod Sokolice? Romantična težnja Dragana Todorovića, poznatog tragača za neobičnim i nadasve nesvakidašnjim temama, odvela ga je ponovo, kao i u novinarskoj karijeri, u priliku da neobično spaja sa običnim, ne moguće sa mogućim. Ova provokativna knjiga, puna autentičnih kazivanja i svedočenja – na granici neverovatnog – vešto je dopunjena i povezana sa detaljima iz romansirane pripovetke „Rajko od Rasine“ Čedomilja Mijatovića. Čita se u jednom dahu... – iz recenzije Rodoljuba Petrovića Odlomci iz knjige Dragana M. Todorovića ``Kud se dede Nemanjića blago``: Blizina nekad dobro utvrđenog grada Ostrovica, i zapisi da je srpski vladar Đurđe Branković, pre pada Smedereva, sklanjajući se od Turaka, dovezao dragocenosti sa svog dvora i ostavio ih ’’negde na Rudniku’’ iznedrili su legendu o Teodosiju i skrivenom zlatu koja se u ovom kraju prenosi sa kolena na koleno. Ona odavno podgreva nadu da će despotovo blago jednog dana zaista biti i nadjeno. Zbog toga se u čačanskom kraju, a posebno u Ostri i Vujetincima, od kako se pamti, šapuće da je ono možda smešteno u nedrima još neistraženih, podzemnih odaja ispod Sokolice. Zato se i pojavljivanje zagonetnog isposnika u njenoj blizini, po svemu sudeći, i dovodi u tesnu vezu sa despotovim blagom. Možda se baš zbog tog blaga pod Ostricom, i priče da je Đurđevo bogatstvo u tajnosti ostavljeno u planini iznad Ostre, u ovom selu i događaju neke neobične stvari. Uz ostale, ma kako to zvučalo, jedna je sigurna i istinita: Neke čudne vatre odavno, bez tragova pepela, gore pod Sokolicom. Međutim, po svemu sudeći, ne pale ih, ali ih i ne gase, ovdašnji meštani. One se, izgleda, javljaju same od sebe i kod onih, koji su ih videli, izazivaju opravdanu zabrinutost. O tajni onoga što se ovde, možda, negde zaista i drije i da li je to ’’nešto’’ uzrok ovakvih pojava, ne zna se mnogo. Izgleda, o tome najviše znaju sokolovi i ogromni orlovi koji u jatima i danas krstare visinama i bde nad zagonetnim visom Sokolice koji ispod njih vekovima, zarastao u gustiš, mirno i neumorno drema.

Admiral books, 2013. 662 strane, udžbenički format. Sem posvete, odlično očuvana. Dejvid Ajk obeležava dvadesestogodišnjicu otkrivanja neverovatnih tajni i zabranjivanih informacija ovom svojom najneverovatnijom knjigom do sada. On manipulaciju ljudskom rasom i prirodu realnosti podiže na jedan novi nivo i poziva čovečanstvo da se podigne sa svojih kolena i preuzme vladavinu nad svetom od zloglasne mreže porodica i neljudskih bića koja imaju nevidljivu kontrolu nad nama od kolevke, pa do groba. Dejvid je pomerao globalno poimanje stvari o ovim pitanjima više puta od njegovog inicijalnog “buđenja” 1990. godine, a to čini i ovaj put. Njegovo najšokantnije otkriće je da se Zemljom, a i kolektivnim ljudskim umom, manipuliše sa Meseca, koji, po njegovim rečima, nije “nebesko telo”, već veštačka konstrukcija – gigantski “svemirski brod”. On opisuje nešto što naziva “Mesečevom matricom”, lažni prenos realnosti sa Meseca, koji je dekodiran u ljudskom telu/umu na prilično sličan način onome, opisanom u filmskoj triologiji Matriks. Mesečeva Matrica je “ubačena” u ljudski sistem “kompjuterskog tela”, kaže on, i neprestano nas hrani izmanipulisanim osećanjima o nama, kao pojedincima, i svetu. Mi živimo u izuzetno vreme. Sa jedne strane, vidimo nametanje orvelovske države totalnog praćenja i kontrole od strane onih koji služe Mesečevoj matrici, a na drugoj se dešava jedna fantastična energetska transformacija – ono što Dejvid naziva “vibracijama istine”, fenomen koji je predvideo 1990. godine i upotrebio za naslov svoje knjige nakon što su se njemu “oči otvorile”. Vibracije istine pomažu ogromnom broju ljudi da se sada probude i prisete šta su zapravo oni – neograničena, večna Svest. Čovečanstvo je sada na prekretnici i vreme je da se napravi izbor. Da li ćemo se probuditi i vratiti svojoj pravoj genijalnosti i potencijalu u obliku Neograničene Svesti? Ili ćemo ostati zarobljeni u svom telu/umu i isfabrikovanoj iluziji koju nam nudi Mesečeva matrica? Jedan od izbora će nam obezbediti slobodu i potencijal kakve nikada nismo ni sanjali, a drugi će osuditi nas i našu decu na jedan globalni fašističko-komunistički diktatorat od kakvog bi i Džordža Orvela bila sramota. Kada pročitate knjigu Ljudska raso, ne kleči više, nećete više biti ista osoba. Ona će vam promeniti život, promeniti osećaj za stvarnost, a ukoliko prihvatite informacije u njoj bićete oslobođeni.

Nikšić, 1995. 271 strana. Lepo očuvana. Autor: Imao sam srece da cujem kazivanje jednog od najpoznatijih pamtisa iz Stitarice, Novaka Vukovica, koji je `zakacio` pune dvije decenije zivota iz 19. vijeka, zatim Milivoja Vukovica, Nikola Boskova Rakocevica,Vida Krgovica, Milovana Rubezica, Mijaila Vukovica, Djoka Rakocevica, i mnogih drugih koji su znali lijepo da pripovijedaju o svom kraju a svi rodjeni krajem 19. vijeka, i ratnika svih ratova koji su kazivali svoja sjecanja, i sjecanja koja su culi od svojih predaka, koja sam i prihvatio kao jedini pouzdani izvor, kojemu se, uslovno receno, mora vjerovati, jer drugih izvora i nema. Zalim sto nijesam mogao da nadjem pisanih izvora o Stitarici prije 1809. godine, sto bi blize odredilo njeno ime i stanovnistvo, odnosno od doseljenja Rakocevica iz Morace. Nakon ovog datuma, stoji jedna praznina, sem sto su prisutna sjecanja, price koju su prenosene sa koljena na koljeno, punih 15 decenija, da bi se, tek negdje oko 1875. godine, opet pojavila neka dosta stura verzija o dogadjaju koji se desio u Stitarici. Pa tako sve do 1886. godine, kada je oslobodjena od turaka. No, bez obzira na sve poteskoce trudio sam se da sto vise saznam i zapisem o nasem kraju. U nedostatku dokumenata, ja sam najvise koristio sjecanja. Prenosio sam ih na papir bas onako kako sam ih cuo od kazivaca. Trudio sam se da saznam ko su sve bili zitelji Stitarice. Odakle su se doselili, i njihovo dalje kretanje. I nadam se da sam u tom donekle uspio. Zabiljezio sam i migraciona kretanja, jer je poznato da su se, narocito u drugoj polovini 19. vijeka, brojna bratstva selila iz Crne Gore, Morace, Rovaca i Uskoka, u pravcu Raske oblasti, Metohije i dalje, pa su se, uzgredno, i neka od njih nakratko, zadrzavala, odnosno naseljavala u Stitarici, da bi odatle, nakon izvjesnog vremena odlazila dalje trazeci `srecnu` zemlju za svoje staniste. U svemu tome, moguce je i da neko bratstvo bude izostavljeno sto mi nije bila namjera. Posebno sam se trudio da vjernije prikazem period koji ja pamtim i za koji sam imao dokaze od savremenika toga doba. No, i tu je moguc previd koji ne treba uzeti za zlo.

STANJE PREDMETA: Odlično očuvana. OPIS: Iz predgovora: Smatram za veliku sreću, što mogu doprineti, i u tako maloj meri kao što je izdavačeva, izlasku prevoda Smajlsove knjige o Karakteru pred srpski svet. Kao zemljak pisca mogu posvedočiti, da se dela njegova, a ovo naročito, visoko cene svuda gde se engleski jezik čuje, pa se nadam: da će ono naići na istu ljubav i kod srpskih roditelja i kod srpske omladine — i muške i ženske. Jer, ne leži li i dobra i zla, i jaka i slaba, klica karaktera još na samom materinom krilu? i ne razvija li se ona, posle, domaćim vaspitanjem i primerom? Kome nije poznato, kako je lako saviti mlado drvo, a kako teško u gori grm? Omladini, dakle, kojoj život treba da izgleda kao i bezgraničan u mogućnosti za dobro, tome mladom kolenu srpskom, ja želim da ova knjiga bude vodilja i potpora na svetlu joj putu, a sve, kako bi joj se i glas Božiji i glas njenoga naroda mogao odazvati sa: dobro je: dobro! Beograd 1889. Francis X. Makenzi. NAPOMENA: Ostale predmete u mojoj ponudi možete proveriti preko sledećih linkova: - Kupindo: https://www.kupindo.com/Clan/Duduledu/SpisakPredmeta - Limundo: https://www.limundo.com/Clan/Duduledu

Пред читаоцем стоји велико дело спаковано у минималну форму! Минуциозно концентрисан на велике замахе историје који су захватали Балканско полуострво, или исправније речено Хелм, непознати аутор успева да у пар реченица успостави правило понашања тзв `западних сила`, у којем свакако најважнију улогу игра Ватикан, према балканским православним народима, пре свега Србљима. Оно што ауторово размишљање чини величанственим јесте то да је његово размишљање о тадашњим приликама постало кључ за разумевање савремених трагичних догађаја у Словенству и савременом злочиначком свету западног човека. Добра вест је да је тај и такав западни човек на издисају, као и његов крвави, пљачкашки свет и да се рађа један праведнији и обећавајући свет који предводе Русија и Kина. То правило које овај аутор успоставља јесте бацимо свим расположивим снагама у што веће муке, губитке и искушења православне и чекајмо њихов долазак на коленима у Ватикан да замоле да се `ујединимо` - како аутор мудро каже, `римска је столица држала, да ће тешка невоља, патње и страх од Турака најпосле сломити у православнима одвратност и противност коју показиваше против свију тежња својих владалаца и против сваког уједињења са Римом...` Сагледано кроз призму савремених догађаја (2023. г.) Украјина је потпуно опљачкана, становништво истребљено и расејано по свету и Украинская православная церковь уништена: KРАЈ! ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ, 80 СТРАНА, А5 ФОРМАТ, МЕКИ ПОВЕЗ!

Autor: Herbert Fajs Izdavač: Vojno delo Broj strana: 944 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 21 cm Na kraju najkrvavijeg rata koji je svet video, pre 75 godina, Saveznici su želeli da spreče da se takvo razaranje ikad ponovi. Nacistička Nemačka nalazila se na kolenima. Sovjetske trupe su se približavale Berlinu, dok su Savezničke snage prešle zapadnu granicu Nemačke. Na Pacifiku, američke trupe su postojano ali krvavo napredovale ka Japanu. Dok su se njihove armije spremale za trijumf, takozvana Velika trojica - američki predsednik Frenklin Ruzvelt, britanski premijer Vinston Čerčil i sovjetski lider Josif Staljin - dogovorili su se da se sastanu u Jalti, sovjetskom odmaralištu u Crnom moru. Ali i SAD i SSSR su želeli da diktiraju uslove te saradnje. Uprkos dogovoru iz Jalte, za svega nekoliko meseci bio je pripremljen teren za Hladni rat - borbu između dve nove supersile koja je decenijama delila planetu u ideološke kampove. „Ako je cilj u Jalti bio da se postave temelji za istinski miran posleratni poredak, onda je ta konferencija omanula`, rekao je za BBC procesor Endrju Bačević sa Univerziteta u Bostonu. „Ali imajući u vidu oprečne težnje SAD-a i SSSR-a, taj cilj nikad nije ni bio u planu.` Knjiga je čitana. Vidljivi tragovi starosti. Na drugoj i trećoj slici priložen deo sadržaja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bordjoski, Nikolajevicev, Tekelijin, Stratimirovicev, i Koviljski rukopis Dušanov zakonik[1] (u starim prepisima se naziva Zakon blagovjernago cara Stefana) je uz Zakonopravilo[2][3][4] Svetog Save, najvažniji zakon srednjovekovne Srbije. Donet je na saboru vlastele i crkvenih velikodostojnika, održanom na Vaznesenje Gospodnje, 21. maja 1349. godine u Skoplju, i dopunjen je na saboru održanom 31. avgusta 1354. godine u Seru. Zakon je usvojen sa ciljem da se srpska država uredi propisima koji bi važili za celo carstvo i podjednako za sve podanike. Sadržina Zakonika Dušanov Zakonik je urađen na temeljima Zakonopravila. U nekim članovima Stefan Dušan direktno upućuje na Zakonopravilo (članovi 6, 8, 11, 101, 109 i 196). Jedna trećina Zakonika je urađena po ugledu na odgovarajuće propise vizantijskog prava.[5] Velika je sličnost članova 171 i 172 Zakonika (koji propisuju nezavisnost sudstva) sa delovima iz vizantijskog zbornika Vasilike (knjiga VII, 1, 16-17), koje su bile vizantijska prerada Justinijanovog zbornika.[6][7] Prvih 38 članova posvećeno je crkvi, njenim služiteljima i posedima, slede odredbe koje se odnose na povlastice vlastele i slobodnih ljudi i njihove dužnosti, a potom odredbe koje govore o obavezama zavisnog stanovništva, sebara (kmetovi i zemljoradnici). U nastavku dolaze odredbe o sudstvu, o kaznama za različite vrste krivičnih i drugih prestupa. Dušanov zakonik je sadržao 201 član (prema izdanju Stojana Novakovića iz 1898. godine),[8] ali se, u zavisnosti od sačuvanog prepisa, sastoji od 135 do 201 člana. Odredbe zakonika regulišu raznovrsne oblasti prava, ali njihov cilj nije da bio da predvidi sve slučajeve, već samo nova pitanja. Zakonik sačinjava jedinstvenu pravnu celinu zajedno sa dva vizantijska pravna akta: Zakon cara Justinijana (Justinijanov zbornik) i skraćena Sintagma Matije Vlastara. Car Dušan, freska iz manastira Lesnovo, oko 1350. Srbija u vreme cara Dušana, oko 1350. Rad na Zakoniku je započet odmah posle krunisanja Dušana za cara Srba i Grka (u originalu: car Srbljem i Grkom) 1346. godine. U samom nazivu svoje titule car Dušan je istakao svoju nameru da bude naslednik Vizantijskih careva, a Srpsko carstvo je trebalo da nasledi Vizantijsko carstvo. Naime, srpska država je i pre zakonika poznavala razne pravne norme koje su se bavile odnosima među ljudima, funkcionisanje institucija i delovanje vladarevih službenika. Još prilikom osnivanja autokefalne srpske crkve, Sveti Sava je preveo vizantijski zbornik crkvenih prava Nomokanon (Zakonopravilo), koji je sadržao i pravila imovinskog prava, propise o građenju i drugo. U Srbiji se preko Zakonopravila Svetog Save već 130 godina primenjivala rimsko-vizantijsko pravo. Postojala su i dva manja pravna teksta: Zemljoradnički zakon i Zakon cara Justinijana prevedena sa grčkog, koji su regulisali odnose zemljoradnika i neka pitanja o nasleđivanju. Zakonsku snagu su imale i povelje Dušanovih prethodnika, koje su regulisale obaveze podanika nad crkvenim vlastelinstvima, sudsku nadležnost nad njima i slične predmete. Povelje vladara izdate Dubrovčanima koje su propisivale načine suđenja na njihovim međusobnim sporovima. Osim pisanih izvora prava, veliku ulogu je imalo i običajno pravo, čije su norme, mada nisu bile zapisane, bile poznate i prenosile su se s kolena na koleno i prožimale se kroz sve oblasti društvenog života, zajedno s običajima i verovanjima, a važilo je za male društvene zajednice, iz kojeg su izašla i prava o položaju i pravima vladaoca i dužnostima podanika....

Pijava, Soča, Taljamento… I danas, posle 94 godine, imena ovih reka u Italiji podsećaju na neke od najkrvavijih bitaka u Prvom svetskom ratu. O strahotama italijanskog fronta u jesen 1918. godine Miloš Crnjanski piše: „Petnaest dana padala je kiša… Daleko, u magli, savijao se, kao traka od svile, golubijesiv, nabujao Taljamento, a u blatu, po putu, ležale su strvine, mrtvaci i pobacano oružje… Znao sam da daleko ispred mene, ludo i ponizno, ginu bosanski pukovi, silazeći u grad Udine. Daleko napred, u magli, tutnjali su opet topovi. Grad Udine čekao je opljačkan i prazan…” Crnjanski je u austrougarskoj uniformi, s oficirskim oznakama. On je samo jedan od pesnika, evropskih i balkanskih, čiji život će surovo da obeleži Prvi svetski rat. Iskusivši na samom pragu zrelosti sav užas besmislene ljudske klanice, izranavljeni i razočarani, ti mladi, gnevni ljudi, gotovo dvadesetogodišnjaci, stvaraju po svemu nova dela u kojima je spoznaja sveta sasvim ogoljena, do gorke istine. „Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara. / Naš Bog je krv”, peva Crnjanski. „To smo Mi! Mi, djeca krvave Evrope!”, uzvikuje, u istovetnoj odori, njegov vršnjak Miroslav Krleža, nazivajući topove koje spominje Crnjanski „glasom pokvarene evropske probave”. I najzad poetski iskaz još jednog mlađanog austrougarskog soldata – Dušana Vasiljeva: ,, Ja sam gazio u krvi do kolena, / i nemam više snova’’. „Mene je ađutant puka ubacio u jedan bataljon koji je trebalo da učestvuje u ofanzivi na Srbiju, ali je ostao u blatu i snegu Srema”, sećao se Crnjanski događaja iz 1914. godine. „Ono što je glavno, bio sam pošteđen da idem, kao austrijski kaplar, u Srbiju. Ne verujem da bih to preživeo”. Budući pesnici Rastko Petrović i Rade Drainac, tada šesnaestogodišnji mladići, osetiće 1915. godine sve tegobe povlačenja sa srpskom vojskom ka Albaniji. Taj jedinstveni hod po mukama prelaze i nešto stariji Stanislav Vinaver i Milutin Bojić, koji se više nikada neće vratiti u Srbiju. Umire 1917. godine na Krfu, u 25. godini. Iste godine u Jonskom moru svoju dušu utapa i Vladislav Petković Dis, pesnik „Utopljenih duša”. Trideset jednogodišnji Milutin Uskoković, pisac romana „Došljaci” i „Čedomir Ilić”, izgubljen od ratne traume, skače u Kuršumliji 1915. godine u reku Toplicu. „Ja hoću mira; razume li ta Evropa jedanput da ja hoću mira!”, zavapio je Branislavu Nušiću pred tragični čin slušajući austrijske topove. Veliki snovi u Malom Beču U strašnom odjeku topovskih kanonada nastaje većina pesama „Lirike Itake” Miloša Crnjanskog i njegov „Dnevnik o Čarnojeviću”, kao i ratne drame i ratna proza Miroslava Krleže. Oba pisca očevici su svih užasa ruskog fronta, Crnjanski i onog u Italiji. Ivo Andrić čami po tamnicama, zatim piše „Ex Ponto” i „Nemire”. Svi su otvoreno protivnici Austrougarske čiji su vojni obveznici i svi boluju od iste bolesti, tuberkuloze. Andrić i Krleža se čak leče u istoj bolnici Milosrdnih sestara u Zagrebu. Tuberkulozan je i glavni junak „Dnevnika o Čarnojeviću” koji već na početku izgovara glasovitu misao „Jesen, i život bez smisla”. Upravo takvu jesen i takvu sudbinu doživeće Dušan Vasiljev 1918. godine.

Нова Србија и Славеносрбија Мите Костића је књига о људима који су послужили Милошу Црњанском као инспирација за генијалне Сеобе и Другу књигу Сеоба. Ко су они били? Незадовољни односом угарских власти, многи српски граничари са породицама одселили су се у XVIII веку у Русију, у данашњи Донбас и Херсонску област. Међу народом и војним властима били су упамћени као врсни војници, али већ крајем XIX века на пописима тих крајева Срба готово да није било. Њихова презимена су се изгубила, али имена градова и села и даље носе траг далеког српског порекла. Књига Мите Костића је о њиховој судбини. Она прати историју српски сеоба у јужне крајеве тадашње Русије од првих српских јединица у првој половини 19. века, па до већих покрета и оснивања Нове Србије у Херсонској области, односно Славеносрбије у Донбасу. Аутор прати прве податке о пресељењу у Русију преко докумената из архива у Бечу и Будимпешти. Такође, у великој мери користи и архиве СПЦ (Карловачке митрополија), као и доступну мемоарску грађу. Мита Костић је у овој књизи описао главне актере сеобе, насеља која су подигли, број људи који се одселио у Русију, али и њихову даљу судбину. Већ у другом колену, они су се асимиловали. Припадници виших слојева, пореклом из водећих официрских породица, ступили су у редове руског племства, док су обични војници временом постали део велике масе украјинског сељаштва. Данас само понеко име места чува успомену на њих, највише град Славјаносербск у Луганског области. А5 формат, тврд повез, 196 страна

Autor: Mita KostićŽanrovi: Politika, IstorijaPismo: ĆirilicaBroj strana: 195Povez: TvrdFormat: 21 cmGodina izdanja: 2022.Izdavač Catena MundiNova Srbija i Slavenosrbija Mite Kostića je knjiga o ljudima koji su poslužili Milošu Crnjanskom kao inspiracija za genijalne Seobe i Drugu knjigu Seoba. Ko su oni bili?Nezadovoljni odnosom ugarskih vlasti, mnogi srpski graničari sa porodicama odselili su se u XVIII veku u Rusiju, u današnji Donbas i Hersonsku oblast. Među narodom i vojnim vlastima bili su upamćeni kao vrsni vojnici, ali već krajem XIX veka na popisima tih krajeva Srba gotovo da nije bilo. Njihova prezimena su se izgubila, ali imena gradova i sela i dalje nose trag dalekog srpskog porekla. Knjiga Mite Kostića je o njihovoj sudbini.Ona prati istoriju srpski seoba u južne krajeve tadašnje Rusije od prvih srpskih jedinica u prvoj polovini 19. veka, pa do većih pokreta i osnivanja Nove Srbije u Hersonskoj oblasti, odnosno Slavenosrbije u Donbasu. Autor prati prve podatke o preseljenju u Rusiju preko dokumenata iz arhiva u Beču i Budimpešti. Takođe, u velikoj meri koristi i arhive SPC (Karlovačke mitropolija), kao i dostupnu memoarsku građu.Mita Kostić je u ovoj knjizi opisao glavne aktere seobe, naselja koja su podigli, broj ljudi koji se odselio u Rusiju, ali i njihovu dalju sudbinu. Već u drugom kolenu, oni su se asimilovali. Pripadnici viših slojeva, poreklom iz vodećih oficirskih porodica, stupili su u redove ruskog plemstva, dok su obični vojnici vremenom postali deo velike mase ukrajinskog seljaštva.Danas samo poneko ime mesta čuva uspomenu na njih, najviše grad Slavjanoserbsk u Luganskog oblasti.2/8

Autor: Mita Kostić Žanrovi: Politika, Istorija Pismo: Ćirilica Broj strana: 195 Povez: Tvrd Format: 21 cm Godina izdanja: 2022. Izdavač Catena Mundi Nova Srbija i Slavenosrbija Mite Kostića je knjiga o ljudima koji su poslužili Milošu Crnjanskom kao inspiracija za genijalne Seobe i Drugu knjigu Seoba. Ko su oni bili? Nezadovoljni odnosom ugarskih vlasti, mnogi srpski graničari sa porodicama odselili su se u XVIII veku u Rusiju, u današnji Donbas i Hersonsku oblast. Među narodom i vojnim vlastima bili su upamćeni kao vrsni vojnici, ali već krajem XIX veka na popisima tih krajeva Srba gotovo da nije bilo. Njihova prezimena su se izgubila, ali imena gradova i sela i dalje nose trag dalekog srpskog porekla. Knjiga Mite Kostića je o njihovoj sudbini. Ona prati istoriju srpski seoba u južne krajeve tadašnje Rusije od prvih srpskih jedinica u prvoj polovini 19. veka, pa do većih pokreta i osnivanja Nove Srbije u Hersonskoj oblasti, odnosno Slavenosrbije u Donbasu. Autor prati prve podatke o preseljenju u Rusiju preko dokumenata iz arhiva u Beču i Budimpešti. Takođe, u velikoj meri koristi i arhive SPC (Karlovačke mitropolija), kao i dostupnu memoarsku građu.Mita Kostić je u ovoj knjizi opisao glavne aktere seobe, naselja koja su podigli, broj ljudi koji se odselio u Rusiju, ali i njihovu dalju sudbinu. Već u drugom kolenu, oni su se asimilovali. Pripadnici viših slojeva, poreklom iz vodećih oficirskih porodica, stupili su u redove ruskog plemstva, dok su obični vojnici vremenom postali deo velike mase ukrajinskog seljaštva.Danas samo poneko ime mesta čuva uspomenu na njih, najviše grad Slavjanoserbsk u Luganskog oblasti.

Odlično Retko 2012. Knjiga - priručnik o tangu, o strasnoj igri gde duša ima dodir sa drugom dušom. Knjiga u kojoj se predočava povest argentinskog plesa i objašnjava zašto je tango mnogo više od samog plesa. Tango je originalno bio ples improvizacije koji je kombinovao ritam i pokrete nekoliko ranijih muzičkih i plesnih tradicija. Najupečatljiviji trag su ostavili „kandombe”, argentinska verzija plesa robova iz Afrike, koja je dospela u luku Buenos Ajresa. Drugi izvor je bila kubanska „habanera“, mešavina francuskih, kolonijalnih kontraplesova sa afričkim uticajem. Elementi kubanske habanere i evropske polke su se spojili u lokalni argentinski ples „milonga“.[1] Milonga je prvobitno bila pesma puna improvizacije koju su pevali payadores ili folk pevači argentinskih stepa, pampasa. Kao ples, postala je popularna među kompadritosima, na ulicama Buenos Ajres-a 70-ih godina 19. veka.[2][3] Neki istoričari veruju da su upravo ovi kompadritosi improvizovali i imitirali pokrete crnačkih candombe igrača i spojili ih u milonge, koje su i stvarale prve tango note kasnih 1870-ih. Od 2009. godine nalazi se na listi Uneskovoj listi nematerijalne kulturne baštine sveta.[4][5][6] Opis Tango plesa[uredi | uredi izvor] Uslovno sve do 1900. godine možemo reći da je to prva faza u tangu, karakteristična po improvizaciji, gde su muzičari na sluh pratili plesače a ne obrnuto. Gde je muzika bila živahnija i veselija, ali je to period koji je iznedrio vrsne muzičare i kompozitore tanga koji ga uvode u njegovo zlatno doba. Period od 1900. do 1920. godine poznat kao „guardia vieja“ nazvan po kompozitorima tzv. stare garde koji su razvili tango u jednu od najinteresantnijih i najlepših muzičkih oblika. Period od 1920. do 1940. godine Argentinci zovu zlatno doba tanga. Tango u stvari tada dobija današnji oblik. To je rezultat nekoliko istovremenih dešavanja. Najezda doseljenika iz Evrope doprinosi da se tango prenese u Evropu i stekne neverovatnu popularnost, jer ga u Evropi prihvataju viši slojevi društva. Tada dobija i vokalnu crtu sa preovlađujuće lirskim pesmama. Orkestri se povećavaju a note zapisuju. Zatvoren plesni stav tanga je nastao pod uticajem evropskih plesova, polke, mazurke... Najpoznatija tango numera je (šp. La cumparsita), nastala 1917. godine u Montevideu, a danas je to zvanična drzavna himna Urugvaja. Najpoznatiji tango stvaraoci su pevač, glumac i gitarista Arlos Gardel i kompozitor i bandeonista Astor Piazola. Oni su doprineli globalnoj popularnosti tanga. Upravo je Astor Piazola krivac što bandeon, malu harmoniku poreklom iz Nemačke, usko povezuju sa tangom iako su prvi instrumenti tanga bili flauta, violina, gitara, klarinet i klavir, a kasnije evropljani donose mandolinu i bandeon. Koraci tanga, naročito za dame su se takođe razvijali. Kako se haljina sa godinama skraćivala tako je dami omogućavala raznovrsnije plesne korake i varijacije. Za muškarce je to bio i ostao mačo ples. Često su se na milongama u predgradjima Buenos Ajres-a dešavale tuče uz korišćenje noževa izmeću lokalnih klanova, pa nije slučajno što tango koraci podsećaju na korake pri borbi noževima. Druga priča je da su gaučosi od jahanja imali savijena kolena, mirisali na znoj, pa ni parfem barskih dama to nije mogao da priguši, tako da su morale da okreću i zabacuju glavu u desnu stranu i tako je nastao plesni stav. Treća priča je da su muškarci morali da se nadmeću u tango plesu u baru za naklonost dame, zatim bi joj klimnuli glavom pa na kome ona zadrži pogled taj je pobednik. Razlog tome je što je odnos muškaraca u odnosu na žene u tom periodu bio nesrazmerno veliki pa su se čak osnivane škole gde su muškarci zajedno vežbali mesecima za par minuta plesa sa barskom damom. Od oktobra 2009. godine tango je postao deo svetske kulturne baštine, i to ne slučajno već zaslugom generacija tango muzičara, kompozitora, plesača — jednom rečju tango stvaralaca. Kada se kaže tango pre svega se misli na argentinski tango ili “tango argentino” što je svojevrsni, možda, najpoznatiji brend ove zemlje. Danas tango ne morate tražiti po zabitim četvrtima Buenos Ajres-a, on je tu pored vas, u centrima svih svetskih metropola. Dva najpoznatija Tango stila[uredi | uredi izvor] Balrum tango[uredi | uredi izvor] Balrum tango ili engleski tango nastao modifikacijom i prilagođavanjem izvornog argentinskog tanga. Potiče od Engleza koji su ga razvili. U periodu od 1920. do 1929. godine nastao je ovaj tango u formi kakvog ga danas poznajemo. Standardizovan je 1929. godine u Engleskoj, a od 1930. godine prihvaćen je i u Nemačkoj. Od tada se on igra na takmičenjima u okviru standardih plesova. To je jedini standardni ples latinoameričkog porekla. Karakteristike su mu brza ritmičnija muzika u odnosu na argentinski, pisana u 2/4 taktu, oko 30 taktova u minuti. Kretanje plesnog para je formalizovano, bez mnogo improvizacija, stav je otvoren, naglašeni su trzaji glavom pri promeni pravca, iako muzički ritam podseća na marš, kretanje treba da bude elegantno, nalik na kretanje mačke. Gazi se celim stopalima, bez podizanja, kolena su uvek pomalo spuštena i fleksibilna. Dominantan karakter ovog plesa je dramatičnost. Igra je strasna, snažna, vatrena, a ritam se mora osećati u najmanjem pokretu. Do pre desetak godina ovo je bio skoro jedini tango koji se učio i igrao u plesnim školama kao jedan od standardnih plesova. Da bi se dočarao karakter ovog tanga plesači moraju biti dobro uvežbani i uigrani. Argentinski tango ili tango argentino[uredi | uredi izvor] Argentinski tango ili Tango argentino ima takođe nekoliko podstilova. Danas su dominantni „salonski tango“ i „tango milongero“ odnosno milonga. Muzika je u 2/4, 4/8, i 4/4 taktu. U poslednje vreme se pleše i „tango vals“ odnosno tango valcer gde je muzika u 3/4 taktu. Tempo moze biti brži i sporiji i može biti promenljiv i u jednoj plesnoj numeri. Postoji podela i na „scenski tango“, karakterističan po veoma zahtevnim figurama skoro akrobacijama, kao i na elektro tango (tango nuevo). Kod argentinskog tanga stav je zatvoren, grudi na grudi, moze obraz uz obraz, ali i kao u valceru otvoren stav (tango vals). Zatvoren stav omogućava stabilno voženje od strane muškarca, a ženi omogućava punu slobodu pokreta nogama. Tango argentino je potrebno vezbati duže vreme da bi se savladao, zato što je kretanje specificno sa savijenim kolenima, što u drugim plesovima ne postoji, i ova stavka daje karekter tangu. Ritam tanga omogućava improvizaciju, dakle nema klasičnog osnovnog koraka koji se nauči pa se onda uče figure kao nadgradnja, ali baš zbog toga je potrebno vreme da se ovlada ritmom da bi moglo da se improvizuje. Zbog zatvorenog, intimnog stava, takođe je potrebno vreme da bi se ovladalo pravilnim vođenjem. Zbog svega ovog mnogi pokušavaju da nauče tango pa odustaju na početku jer ne vide odmah napredak. Učenje tanga zahteva koncentraciju i strpljenje. Naravno, zavisi mnogo i od instruktora plesa, odnosno od toga koje informacije daju i kako radi sa početnicima. Često se na početku mnogo više priča o tangu nego što se pleše. Kao krajnji rezultat će se pojaviti nešto što je simbol tanga. Plesači koji nauče tango stvarno mu postaju verni i posvećeni. Tango im u pravom smislu reči postaje strast. Salonski tango omogućava da ga bez napora igraju i ljudi trećeg doba. Ovo je takođe i ples gde ima najviše plesača starijih generacija, za razliku od ostalih plesova gde preovlađuju mladi. Tango u Srbiji[uredi | uredi izvor] U Beogradu, zahvaljujući nekolicini posvećenih tango učitelja i njihovih tango škola moguće je nekoliko puta nedeljno na različitim mestima igrati tango na „milonga“ večerima odnosno tango plesnim večerima. Takođe, u Novom Sadu postoji razvijena tango scena, duža od jedne decenije. Milonge se organizuju jednom nedeljno, a krajem avgusta, svake godine, održava se međunarodni festival `Novi Sad - Tango grad`.

Božja metoda — sinapsologija sa Kosova i Metohije ( po Teslinoj zamisli) / Hadži Radomir i Bojan Antić Dopunjeno izdanje Beograd 2021. Tvrd povez, ilustrovano, 282 strane. Knjiga je nekorišćena (nova). Radomir i Bojan Antić su autori revolucionarne, kako drugi kažu naučne, posebne knjige u oblasti medicine. U knjizi je predstavljen naučni rad koji do sada niko nije objasnio na takav način, a to je da svi uzroci bolesti leže u STATICI KOSTURA ČOVEKA. Sada je znanje koje se prenosilo vekovima sa oca na sina i ćerke, koje se čuvalo kao porodična tajna, postalo dostupno svim ljudima. Autori iznose iskustvo svojih predaka, kako se nekada lečilo, ne znajući ni za kakvu teoriju osim PRAKSE. Ovo je stvarna metoda za sve vrste bolesti, pri kojoj se koriste alat i sredstva iz prvog veka, a to su samo ruke i ništa više. Autori objašnjavaju zašto su ortopedi — kostolomci, kao i travari, vekovima bili popularni u narodu i predstavljaju javnosti dugo čuvanu tajnu o dugovečnosti i vitalnosti. Ovde je objašnjeno gde može doći do zastoja cirkulacije i prikazuju se zahvati koje možete sami raditi kod kuće. Terapija u vrlo kratkom vremenu dovodi do začuđujućih isceliteljskih rezultata. Kada se primenjuje terapija, čovek se posmatra u celini a ne parcijalno. Ako je i gde zastupljen timski rad svakog organa, onda se to ogleda upravo u čovečijem organizmu. Glavni princip porodične prakse je nameštanje vrata i otvaranje protoka cirkulacije između mozga i srca i informacije do svakog organa i ćelije u organizmu. Ova knjiga koja opisuje praksu i ne pati od precenjivanja vrednosti prikazanih tehnika koje se izvode. Ako boli koleno, noga, rame - za nekoliko sekundi više ne boli: imaš reumu - više je nemaš: boli glava — za kratko vreme više ne boli. Veliki broj bolesti se isceljuje u vrlo kratkom vremenskom periodu.

Ultrazvuk u medicini / glavni urednik Atanasije-Tasa Marković Beograd 1999. Tvrd povez, ilustrovano, veliki format (30 cm), XXIX+ 985 strana. Napomena: u sadržaju, na tri strane tragovi olovke (obeležena tri poglavlja - kao na fotografiji); ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. Sadržaj: 1. FIZIKA ULTRAZVUKA Fizika ultrazvuka i aparati za dijagnostiku pomoću ultrazvuka Osnovi korišćenja doplerovog efekta u dijagnostici pomoću ultrazvuka Karakteristike ultrazvučne slike, artefakti i mogućnosti korekcije Ultrazvučne sonde (tipovi i trend razvoja) Obrada ultrazvučnih slika pomoću računara Kvalitet ultrazvučne slike u b-modu 2. ULTRAZVUK U GASTROENTEROLOGIJI Primena ultrazvuka u bolestima jetre Dopler i kolor dopler ehosonografija u gastroenterologiji Ultrasonografija bilijarnog stabla Ultrasonografska dijagnostika opstruktivnog ikterusa Pankreas Ultrasonografija slezine Retroperitonealni prostor Intraoperativna ultrasonografija u biliopankreatičnoj hirurgiji Ehotomografski pregled gastrointestinalnog trakta Interventni ultrazvuk u abdomenu 3. ULTRAZVUK U OPSTETRICIJI Primena ultrazvuka u savremenoj opstetriciji Transvaginalni pregled trudnica u prvom trimestru -sonoembriologija Određivanje protoka krvi u ranoj trudnoći transvaginalnim doplerom u boji Anatomija ploda Sonografska biometrija u graviditetu i njena primena Plodova voda i pupčana vrpca Posteljica Mogućnost procene zrelosti ploda ultrazvukom Višeplodna trudnoća Dopler u blizanačkoj trudnoći Fetalna ehokardiografija Fetalne anomalije Trudnoće visokog rizika - postterminska gestacija Trudnoće visokog rizika - hipertenzivni sindrom u trudnoći Intrauterusni zastoj u rastu ploda Rh imunizacija Biofizički profil ploda Ektopična trudnoća - dijagnostika i tretman Tumori pelvisa i trudnoća Invazivne dijagnostičke metode Psihičke implikacije ultrazvučnog pregleda u trudnoći 4. ULTRAZVUK U GINEKOLOGIJI Principi sonografskog pregleda u ginekologiji Anatomija male karlice Ultrazvučna dijagnostika kongcnitalnih anomalija uterusa Ultrasonografija lejomioma Pravi tumori jajnika Inflamatorna oboljenja u maloj karlici Menstrualni ciklus Transvaginalna sonografija Savremeni sonografski postupci u in vitro fertilizaciji Primena kolor dopler ultrasonografije u ginekologiji - transvaginalni pristup Primena kolor doplera kod sindroma policističnih ovarijuma Transvaginalna ultrasonografija i kolor dopler u infertilitetu 5. ULTRAZVUK U UROLOGIJI I NEFROLOGIJI BUBREG I URETER Tehnika pregleda i ehotomografska anatomija Kongenitalne anomalije Opstruktivna stanja Tumori Ciste Pseudotumori Zapaljenjska oboljenja bubrega Parenhimska oboljenja bubrega Kalkuloza i nefrokalkulocinoza Bubrežna insuficijencija Dopler sonografija bubrega i velikih krvnih sudova retroperitoneuma Transplantirani bubreg DONJI UROTRAKT Mokraćna bešika Prostata Ultrasonografija penisa i uretre Ehotomografija skrotuma Endosonografija male karlice 6. ULTRAZVUK U KARDIOLOGIJI Ehokardiografija - dometi i perspektive Ehokardiografske metode Doplerska ehokardiografija Oboljenja mitralnog zaliska Prolaps mitralnog zaliska Prekid mitralnih hordi i papilarnih mišića Oboljenja aortnog zaliska Aneurizme i disekcije aorte Ehokardiografija u oboljenjima desnog srca Ehokardiogram veštačkih zalistaka Infektivni endokarditis Miokarditisi Kardiomiopatije Ehokardiografska dijagnoza u bolestima perikarda Intrakardijalne mase Kontrastna ehokardiografija Stresna ehokardiografija u dijagnostici ishemijske bolesti srca Transezofagealna ehokardiografija Zamke u dvodimenzionalnoj i doplerskoj ehokardiografiji Ehokardiografija u urgentnim stanjima Ehokardiografska procena sistolne funkcije leve komore Ehokardiografija u ishemijskoj bolesti srca Klinički značaj dvodimenzione kolorne ehokardiografije u otkrivanju komplikacija u akutnom infarktu miokarda Intraoperativna ehokardiografija Intravaskularni ultrazvuk 7. ULTRAZVUK U PEDIJATRIJI Ultrazvučna dijagnostika u pedijatrijskoj praksi Dečja ehokardiografija Atrijalni segment Atrio-ventrikularni spoj Komorski segment Ventrikulo-arterijski spoj Arterijski segment Karakteristike ultrasonografskog pregleda abdomena u dece Transfontanelarna neurosonografija (pregled mozga kroz veliku fontanelu) 8. ULTRAZVUK U ORTOPEDIJI Ultrasonografija razvojnog poremećaja kuka Ultrasonografija ramena Ultrasonografija kolena Ultrasonografski pregled kože i potkožnog tkiva Ultrasonografija tumora 9. ULTRAZVUK U ANGIOLOGIJI Patofiziologija periferne arterijske cirkulacije i određivanje perfuzionog pritiska ultrazvukom Osnovni principi kolor dopler ehosonografije Ispitivanje arterija donjih ekstremiteta doplerom u boji Ultrazvučna dijagnostika oboljenja arterija gornjih ekstremiteta Kolor dopler u dijagnostici oboljenja velikih krvnih sudova Patofiziologija venske cirkulacije ekstremiteta i ultrazvučna dijagnostika Ispitivanje vena gornjih i donjih ekstremiteta color-duplex ultrasonografijom Dijagnostka vaskulogene impotencije 10. ULTRAZVUK U NEUROLOGIJI Ultrasonografija u neurologiji Ultrazvučni dupleks skener Transkranijalni dopler (TCD) 11. ULTRAZVUK U ENDOKRINOLOGIJI I POVRŠNIM MEKIM TKIVIMA Primena ultrazvuka u oboljenjima organa i struktura vrata Ultrasonografija štitaste žlezde Kolor doppler u ultrazvučnoj dijagnostici fokalnih i difuznih promena štitaste žlezde Paratireoidne žlezde Ultrasonografija endokrinog pankreasa Ehotomografija nadbubrežnih žlezda Ehotomografija površnih mekih tkiva Ehotomografija dojke

Kodovi slovenskih kultura 4: Delovi tela Clio, Beograd, 1999. Mek povez, 255 strana. Časopis Kodovi slovenskih kultura posvećen je duhovnoj, pre svega narodnoj kulturi slovenskih naroda. Međunarodna redakcija godišnjaka podstiče interdisciplinarni pristup u usmerenost istraživanja u oblasti folkloristike, etnolingvistike i etnosemiotike, antropologije, kao i etimologije, balkanistike i indoevropeistike. Časopis počev od 1996. godine izlazi jednom godišnje, a svaki broj je posvećen unapred određenoj temi - do sada su objavljene sveske o biljkama, hrani i piću, svadbi i delovima tela. Urednik časopisa je Dejan Ajdačić. Delovi tela u narodnim kulturama Slovena bili su podsticajna tema za saradnike četvrte sveske časopisa Kodovi slovenskih kultura. U izloženim radovima narodna anatomija i fiziologija se pokazuju kroz analizu naziva delova ljudskog, životinjskog ili tela demona, kroz verovanja, magijske postupke vezane za telo. Kako su telo i njegovi delovi na složen način isprepleteni sa slikom sveta, razmena telesnih i netelesnih predstava u jeziku i kulturi je dvosmerna, od najstarijih vremena do danas. Iako su autori svoju pažnju usmerili na različite sinhrone ili dijahrone aspekte okvirne teme, kroz radove se posebno otkriva večna preokupacija zdravljem i plodnošću. Pojavu i značenje delova tela u ruskim bajanjima sistematizovao je i ispitao Aleksej Judin. Srpskohrvatska zdravica, u radu Tanje Petrović je razmotrena kroz upotrebu ljudskih i životinjskih delova tela u magijskom prizivanju plodnosti i berićeta, te kletvenim slikama umanjenog, slabog, mršavog, zgrčenog, sputanog i mekanog tela. Marta Bjeletić grupiše nazive delova tela u narodnom označavanju srodstva na tri grupe: 1) kost, meso, put, krv — simbolizuju životnu snagu i vitalnost, 2) trbuh, pupak, srce su u vezi sa trudnoćom i potomstvom, 3) trup, žila, zglob, seme koleno su lekseme koje imaju anatomsko, botaničko i „rodbinsko` značenje. Posebno su izdvojene lekseme koleno i pojas. Na građi savremenog poljskog jezika, Dorota Filar nabraja uobičajene osobenosti pojedinih delova tela, a potom tumači iskaze u kojima su neanatomske kategorije (fizički prostor, vreme, intelektualni, etički i estetski pojmovi) predstavljene korišćenjem naziva delova tela. U svom prilogu poznavanju narodne antropologije, Tatjana Agapkina je osvetlila magijske i kalendarsko-ritualne radnje sa vodom (kupanje, polivanje, prskanje, valjanje u rosi i dr.) kojima se obezbeđuje zdravlje. Drugi deo njenog teksta govori o htonskim i svadbeno-erotskim postupcima i verovanjima vezanim za noge, a treći — o vezivanju (zatvaranju) usta. Malgožata Daviđak je svoj rad posvetila sagledavanju glave u poljskim frazeologizmima. Na osnovu ruskih poslovica o koži Ilja Utehin ukazuje na njen status u predstavi tela i mesto u iskazima o psihološkim stanjima, osećanjima i metonimijskim iskazima o čoveku i njegovoj sudbini. Otkrivanje princezinih belega u slovenskim i grčkim bajkama Vitalij i Tatjana Zajkovski dovode u vezu sa narodnim obredima: pokrivanjem devojke kada dostigne polnu zrelost, „zagledanjem neveste`, probnim brakom, obnaživanjem pred svinjskim pastirom-žrecom kao ritualnim brakom sa pretkom/božanstvom ili demonom. Svojom studijom u južnoslovenskom nazivu za muški ud, u kojem su dosad videli banalnu metaforu iz slenga, Aleksandar Loma otvara neočekivane uvide u jezičku i kulturnu prošlost. Elena Uzenjova je pažnju posvetila proveri devičanstva u bugarskom svadbenom obredu i ukazala na akcionalne, predmetne i telesne aspekte utvrđivanja časnosti ili nečasnosti neveste. Ana Plotnikova piše o nazivima košuljice i posteljice (placente) novorođenog deteta kod južnih Slovena uz podatke o arealnoj rasprostranjenosti ovih naziva, magijskim postupcima sa košuljicom i posteljicom i verovanjima o deci rođenoj na neobičan način. Dagmar Burkhart piše o parodijskim predstavama zadnjice u nekim zapadnoevropskim delima, ruskim štampanim slikama (lubok), futurističkoj pesmi „Spomenik` Hlebnikova i tekstovima savremenog ruskog pripovedača Vladimira Sorokina. Simboliku vučjih usta u srpskim i hrvatskim običajima, verovanjima i folklornim tekstovima Piter Plas posmatra kroz „kontinuume` žensko — muško, gornje — donje, produktivno — destruktivno, domaće —divlje i pokazuje različita značenja vučjeg zeva: destruktivan, magijsko zaštitni i isceliteljski, i produktivan. Polazeći od Čajkanovićeve studije o Svetom Savi, Mirjam Mencej šepavost vuka u legendama o vučjem pastiru kod južnih Slovena dovodi u vezu sa drugim slovenskim mitologijama i savremenim rekonstrukcijama slovenskog panteona. Ljubinko Radenković pokušava da utvrdi opšta merila na kojima se zasnivaju razlike u izgledu čoveka i mitoloških bića i navodi opozicije: stalno/promenljivo, antropomorfno/zoomorfno, srednje/veliko-malo, celovito/necelovito, kratko/izduženo, jednoglavo/višeglavo, simetrično/asimetrično, govor/odsustvo govora, sposobnost vida/slepost, dvojno/jedno. Čitajući dela istočnoslovenskih i južnoslovenskih književnosti 19. veka, Dejan Ajdačić ukazuje na životinjske delove u izgledu demona, izdvaja pojave životinja kao pratilaca nečiste sile i motive pretvaranja demona u životinje.

U „Museo nazionale“ u Firenci nalazi se mramorni kip koji je Mikelanđelo nazvao „Pobednik“. To je mlad i nag čovek, lepa tela, sa kovrdžavom kosom nad niskim čelom. Stojeći uspravljen on upire koleno o leđa bradatog zarobljenika koji se pognuo, a glavu je pružio napred kao bik. Ali pobednik ga i ne gleda. U trenutku kada će da udari, zaustavlja se, okreće turobna usta i neodlučan pogled. Ruka mu uzmiče ka ramenu. Zabacuje se unazad; neće on više pobedu, ona mu se gadi. Pobedio je. Pobeđen je. Ovo oličenje herojske Sumnje, ova Pobeda slomljenih krila, koja je jedina od svih Mikelanđelovih dela ostala sve do njegove smrti u njegovom ateljeu u Firenci i kojom je njegov grob hteo da ukrasi Danijel de Voltera koga je on posvećivao u svoje misli – to je ceo Mikelanđelo i simbol celog njegovog života. * Bio je građanin florentinski – one Firence sa mračnim palatama, kulama što štrče kao koplja, sa vitkim i suhim brdima, tanano izrezbarenim na ljubičastom nebu, sa crnim vretenima malih svojih kiparisa i srebrnim pojasovima kako talasi drhtavih maslinjaka – one Firence sa zaoštrenom elegancijom u kojoj se sretalo bledunjavo ironično lice Lorenca de Medičija i lukavo Makijavelija sa velikim ustima „Primavere“ i Botičelijevom bledunjavom Venerom sa zlatnom kosom – one Firence što je grozničava, ponosita, nervozna, postajala plen svih fanatizama, potresana svima verskim i socijanim histerijama, u kojoj je svako bio slobodan i svako bio tiranin, u kojoj se tako lepo dalo živeti i u kojoj je život bio pakao, – ovog grada sa građanima inteligentnim, netrpeljivim, oduševljenim, mržnjom nadahnutim, jezika oštrog, a sumnjalačkog duha, koji se uzajamno uhode, zavide, i proždiru jedni druge – ovoga grada u kome nije bilo mesta za slobodni duh jednog Leonarda – u kome je Botečeli završio u halucinacijama kao kakav škotski putiranac – u kome je kozjeg profila Savanarola, užagrenih očiju, izvodio svoje kaluđere u kolo oko lomače koja je spaljivala umetnička dela i gde je, tri godine kasnije, podignuta lomača da spali i samog proroka. tvrd povez, 230 str.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vitraž (franc. Vitrail) je površina sastavljana od raznobojnih stakala likovno uređenih i spojenih olovnim trakama i služi za zastakljivanje prozora. Izraz se upotrebljava i za označavanje slikarske tehnike za njegovu proizvodnju. Tokom svoje hiljadugodišnje istorije, termin se primenjivao skoro isključivo na prozore crkava i drugih značajnih verskih objekata. Iako se tradicionalno izrađuju u ravnim panelima i koriste kao prozori, kreacije modernih vitražnih umetnika takođe uključuju trodimenzionalne strukture i skulpture. Savremena narodna upotreba često proširuje pojam „vitraž” na domaće olovno svetlo i umetničke predmete napravljene od staklene folije sa primerima poznatih svetiljki Luisa Komforta Tifanija. Izradom vitraža bave se vitražisti. Vitražista je najčešće i zanatlija i umetnik. Može se baviti izradom vitraža prema svojoj ili tuđoj zamisli, ili restauracijom već postojećih. Ovo je danas veoma cenjeno zanimanje. Veština izrade vitraža izučava se najčešće u umetničkim školama[1] i na specijalističkim kursevima,[2] a nije retkost da se zanat prenosi u porodici s kolena na koleno.[3] Istorija Vitraži su počeli da se pojavljuju u gradnji srednjoevropskih gotskih katedrala koje su imale otvore suviše velike da bi se zastaklile jednim staklom i moralo se spajati više stakala u jednu celinu. Postepeno je ovo postala umetnost. Kako se pre vitraž upotrebljavao samo u crkvama, hramovima i manastirima u današnjem vremenu on se upotrebljava i u domaćinstvima za ukrašavanje vrata i prozora kao dekoracija na njihovim delovima. Izrada i restauracija vitraža Vitražista Tom Holdman u svojoj radionici Vitraž iz 13. veka, na vitražu prikazan Tomas Beket Izradom vitraža bave se vitražisti. Vitražista uklapa precizno oblikovane komade najčešće obojenog stakla prema modelu i spaja ih pomoću posebnih olovnih profila koji se zagrevaju. U radu koristi, kalupe, klješta, makaze, pincete, lemilicu i dodatne preparate. Vitražista često može i sam da priprema staklo, koje boji metalnim oksidima, nakon čega se sve greje u pećima na visokim temperaturama.[4] Izrada idejnih rešenja, nacrti, biranje, sečenje i bojenje stakla tradicionalnim metodama takođe spadaju u delatnosti vitražiste. Izrada vitraža je spoj kreativnosti, umetnosti i zanatstva. Restauracija je posebno važan segment ovog umetničkog zanata. To je način da se sačuvaju neka izuzetno vredna dela starih majstora. Jedna od zakonitosti restauracije je svakako očuvanje originalnog stanja dela u što većoj meri. Trajanje restauracije nekog vitraža uglavnom zavisi od opšteg stanja samog dela.[5] Vitražista je zanimanje kojim se češće bave muškarci, ali ima i žena.[3] Najteži deo posla je montaža, jer se vitraži često montiraju na visokim pozicijama, gde i vremenski uslovi mogu biti otežani.[6] Klasičan vitraž Klasičan vitraž nastaje spajanjem raznobojnog stakla na hladno pomoću olovnih profila i upotrebljava se za dekorisanje prozorskih otvora ili vrata. Tifani vitraži Tifani vitraž je novija, filigranskija tehnika, stara nekih stotinak godina. Ona pre svega omogućava izradu vitraža od mnogo manjih komadića stakala, fuge su mnogo tanje i u prostorijama gde imate bliski kontakt sa vitražima, tifani vitraži deluju mnogo elegantnije. Zatim, tifani tehnika je omogućila da vitraži ne moraju da budu samo u jednoj ravni. Najpoznatije su tifani lampe, ali je moguće izrađivati razne umetničke i upotrebne predmete. Lažan vitraž Lažan vitraž pripominje na klasičan vitraž koji je stvoren za razliku od klasičnog pomoću nanošenja boje na staklo i lepljenjem olovne trake ili čak naglašavanje kontura pomoću boje. Osnovni princip da se vitraž sastoji od staklenih delova se ovde ne primenjuje. Proizvodnja stakla Tokom kasnog srednjeg veka, fabrike stakla su osnovane gde je bilo dostupno snabdevanje silicijum dioksidom, osnovnim materijalom za proizvodnju stakla. Silicijumu je potrebna veoma visoka temperatura za topljenje, što nisu sve fabrike stakla mogle da postignu. Takvi materijali kao što su kalijum, soda i olovo mogu se dodati da bi se smanjila temperatura topljenja. Druge supstance, poput kreča, dodaju se za obnovu oslabljene mreže i čine staklo stabilnijim. Staklo se boji dodavanjem metalnih oksidnih prahova ili fino usitnjenih metala dok je u rastopljenom stanju.[7] Oksidi bakra proizvode zelenu ili plavičastozelenu boju, kobalt čini tamno plavu, a zlato proizvodi vinsko crveno i ljubičasto staklo. Većina modernog crvenog stakla proizvodi se koristeći bakra, koji je jeftiniji od zlata i daje svetliju, crvenu nijansu crvene boje. Staklo obojeno dok se nalazi u glinenom loncu u peći poznato je kao metalno staklo u loncu, za razliku od blistavog stakla..... Donka Stančić rođena je 1948. godine u Danilovgradu. Po profesiji je istoričarka umetnosti, a oblasti ekspertize su joj istorija arhitekture 18., 19. i 20. veka, i likovno stvaralaštvo – vitraži. Pohađala je Šestu beogradsku gimnaziju u Beogradu, i Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, gde je diplomirala u oblasti istorije umetnosti (1975. godine). Takođe je išla i na specijalizaciju u oblasti istorije arhitekture novijeg doba, gde je stekla zvanje konzervatorka-savetnica (1996. godine). Kao stručna savetnica – kozervatorka, radila je u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture Vojvodine na zaštiti spomenika kulture Novog Sada i Sremskih Karlovaca (1981 – 1984. godine). Nakon toga, zaposlila se kao savetnica u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada (od 1996. godine) na polju istraživanja i zaštite graditeljske baštine Novog Sada (sa okolnih 14 naselja). Donka Stančić ima oko 100 objavljenih radova, i monografije: „Vitraži“, „Banovina“ i „Novi Sad od kuće do kuće“.

Избор изјава странаца и српских квинслинга о Србима ”Требало би да бомбардујете Србе”. (Папа Јован Павле Други – Речи упућене председнику Клинтону током јавног појављивања у Денверу) ”Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста”. (Изјава Жака Ширака, председника Француске, за ручком, јуна 1995. поводом састанка Шефова влада држава чланица ЕУ) ”Молим се да се ватра небеска обруши на Србе”. (о. Пјер, позна- ти француски свештеник – хуманитарац, по повратку из Сараје-ва и посете Маркалама 2, на конференцији за штампу) ”што се Срба тиче… То је данас један болестан народ”. (Генерал Жак Кот, бивши командант УНПРОФОР-а у Босни и Херцегови-ни, Војни месечник Дифенс национал, јун 1997, Париз) ”Срби нису нарочито паметни”… ”Српска деца се више неће смејати”. (Лоренс Инглбергер, бивши државни секретар САД) ”Срби тргују људским органима својих жртава како би обезбедили новац за свој рат… Требало би да ђаволски бомбардујемо Београд” (Пол Џексон, уредник листа ”Калгари сан”, у изјави за Фани стар, 13. октобар 1992) ”Ми бисмо требали да Србију осудимо на карантин, све док се вирус који она носи не избрише”. (Давид Гомперт, старији директор за Европу у Савету за националну безбедност у време Бу- шове администрације, Часопис Форин аферс, јул-август 1994) ”Србе треба бацити на колена”. (Клаус Кинкел, немачки министар иностраних послова, изјава 27. маја 1992) ”Срби су злочиначки дупеглавци”. (Ричард Холбрук, Клинтонов емисар у Југославији. Њујоркер, 6. новембар 1995). ”Зауставите Србе. Одмах. Заувек”. (Маргарет Тачер, бивча пре-мијерка Велике Британије. ”The New York Times”:, 4. мај 1994) ”Хрватска не жели да у њој живе људи који припадају другом народу”. (Босиљка Мишетић, потпредседница хрватске владе, на пресс-конференцији, коловоз 1995) ”Нема мира док Србија не буде војно поражена”. (Срђа Попо-вић, адвокат, потписник захтева светских интелектуалаца за бом- бардовање Београда, у изјави за загребачки ”Глобус” октобра 1994) ”Суштински узрок сукоба је идеологија етничког чишћења ко- ју је обновио господин Ћосић, председник Србије, који је већ 1990. објавио Меморандум”. (Жак Делор, бивши председник ЕУ, изјава на француској телевизији, маја 1994) ”Уосталом, босански Срби су за нас увек били и остали само банда разбојника и убица”. (Јохан Фриц, директор бечког дневника Ди Пресе, директор Међународног Института за Штампу) ”Србија, несумњиви агресор, требало би да буде присиљена УН резолуцијом да сноси читав терет репарација”. (Јосиф Бродски, руски јеврејски песник-дисидент, Нобеловац, у дневнику Интернешенел Хералд Трибјун, 5. августа 1993) ”Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку… Животиње користе своје ресурсе знатно сређније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу”. (Сер Питер Јустинов, глумац, амбасадор УНЕСЦО, The European:, 10. јун 1993) ”Предлажем да се српској деци забрани у школама учење срп-ске националне поезије”. (проф. др Ролф-Дитер Клуге, директор славистичког семинара Универзитета Тибинген, на округлом столу Универзитета у Тибингену, 1997) ”Срби су немилосрдни људи, спремни заклати ножем, што мо- гу захвалити свом словенском пореклу”. (Франсоа Кремио, при- падник француских снага СФОР-а, 19.2.1994, Република, мај 1995) ”На несрећу, нисам побио све Србе”. (Томислав Мерчеп, у го- вору на конгресу Хрватске пучанске странке, Ферал Трибуне, студени 1995) ”Нека се Срби подаве у сопственом смраду”. (Хелмут Кол, немачки канцелар, поетком 1992) ”Водићемо против Срба рат – дипломатски, економски, политички, пропагандни и психолошки”. (Џејмс Бејкер, државни секретар САД, на америчкој ТВ, јун 1992) ”Ово је борба између добра и зла, а НАТО неће дозволити да зло надвлада”. (Вилијам Коен, амерички државни секретар за одбрану, пролеће 1999) ”Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка изме-ђу добра и зла, између цивилизације и варварства”. (Тони Блер, британски премијер, током НАТО агресије на Србију 1999) ”Срби спроводе терор и силују албанску децу”. (Бил Клинтон, амерички председник, говор на прослави 50-годишњице НАТО пакта у Вашингтону, 23-25. април 1999) ”НАТО-разсрбљивач” (Десербизатор) (расистичка антисрпска реклама за спреј који уништава гамад. Канал + француске ТВ, емисија ”Хоризонти”, април 1999) ”Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити”. (Џејмс Шеј, портпарол НАТО, марта 1999) ”Прошле недеље имали смо деветоро убијених Срба, ове неде-ље – осморо. То је јасан напредак”. (Бернар Кушнер, Шеф цивил- не мисије УН на Косову и Метохији, у изјави за ТВ ”Франце 2” крајем марта 2000)... odlično očuvana

DRAGIŠA MILOSAVLJEVIĆ OSAĆANI - nasleđe generacijskog iskustva Fotografije - Dragiša Milosavljević, Radovan Vujović Ilustracje - Savo Derikonjić, Zoran Petrović, Ranko Findrik, Muhamed Kadić, Ljubiša Đenić Rujanski Izdavač - Narodni muzej, Užice; Javna ustanova Nacionalni park `Drina`, Srebrenica Godina - 2019 364 strana 24x25 cm ISBN - 978-86-80880-15-0 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvodne napomene OSAĆANI I FENOMEN GRADITELJSKOG POZIVA VELIKE PORODIČNE ZAJEDNICE I POZIV GRADITELJA NASLEĐE GENERACIJSKOG ISKUSTVA Priroda i okruženje - gradnja i materijali Kuća - arhetipski pojam Osat, Osaćani i osađanke - poreklo i obrasci Krovovi kao simboli osaćanskog graditeljstva Simboli i dekoracija (ukrašavanje) Tradicija i pripovest – običaji i verovanja Učenje - prenos znanja sa generacije na generaciju ORNAMENTIKA NADGROBNIH SPOMENIKA I CRKVE BRVNARE U SRBIJI Stećci, nasleđe i istorijski izvori Osaćani i crkve brvnare u Srbiji Ornamenti stećaka i crkve brvnare Ornamentalna dekoracija na pojedinim crkvama brvnarama Miličinica i Takovo Dub, Brezna i Seča Reka Jarmenovci i Pavlovac ALAT I POMOĆNA SREDSTVA NEIMARA IZ OSATA Standardni alati osaćanskih neimara Alati i pomoćna sredstva lokalnog karaktera Merni instrumenti Zaključne napomene Osat People and the Heritage of Many Generations Literatura Registar imena Registar geografskih naziva i toponima O autoru `O knjizi su govorili direktor Narodne biblioteke iz Užica Anđa Bijelić, direktor Narodnog muzeja Užice Slavica Stefanović i autor knjige, koji se nekoliko decenija bavio terenskim i drugim istraživanjima o osaćanskom neimarstvu, čiji je rezultat ova knjiga. Suizdavači knjige su Narodni muzej Užice i Nacionalni park `Drina` iz Srebrenice. Bijelićeva je rekla da je riječ o stručnoj knjizi koja je veoma čitka i sadrži mnogo zanimljivih priča i legendi. Ona je ukazala da se generacijsko neimarsko ili banjačko iskustvo u Osatu prenosilo i mlađi su učili od starijih i nastavljali dunđersku tradiciju koja je imala posebnu etiku i estetiku, kao i govor koji se sastojao od oko 300 riječi, što je bilo dovoljno banjacima da se sporazumiju međusobno, snađu i riješe određene probleme za koje drugi nisu trebali da znaju. - To je taj njihov muški, dunđerski, neimarski ili banjački jezik koji im je olakšavao međusobnu komunikaciju i tajnost sporazumijevanja - istakla je Bijelićeva i naglasila da se graditeljska kultura u Osatu /istočni dio opštine Srebrenica/ prenosila `sa koljena na koljeno` i da je ponos svakog neimara bio da iznjedri dobrog nasljednika i nije bilo ljubomore pri izučavanju neimarskog zanata. Stefanovićeva je rekla da je autor decenijama istraživao fenomen Osaćana i da ova monografija sadrži mnogo stručnih i dokumentarnih podataka, ali posebna njena vrijednost su iznesene legende i usmena kazivanja neimara koji su pečalbarili u toku građevinske sezone, a u zimskim mjesecima kod svojih kuća prepričavali doživljaje i razne dogodovštine na koje su nailazili prilikom gradnje i odnosu sa ljudima u pečalbi, a posebno sa gazdama i njihovim porodicama. - To su divno ispričane i dočarane priče, dosjetke i iskustva koja ovu knjigu čine izuzetno zanimljivom, kao i graditeljska tradicija područja Osata - istakla je Stefanovićeva. Uz napomenu da su Osaćani gradili kuće, crkve, džamije i druge objekte od drveta jedinstvenih oblika svojim specifičnim stilom gradnje i izgledom krovova i da su to uvijek bili objekti za nekoliko generacija, Stefanovićeva je ukazala da su to bile veoma kvalitetne građevine. Prema njenim riječima, Osaćani su obnavljali Srbiju od kraja 18. do skoro polovine 20. vijeka i uprkos ratovima i modernizaciji u Srbiji još postoji veliki broj autentičnih objekata koje su oni gradili. Autor monografije Drgiša Milosavljević rekao je da su Osaćani tradicionalni neimari, virtuozi, majstori u graditeljstvu i da su oni u velikoj mjeri obnavljali Srbiju nakon buna i ratova i po njima je i nastala sintagma `kuća osaćanka`, koja predstavlja drvenu kuću specifičnog oblika na kamenim temeljima. - Posebno su zanimljive priče neimara, dunđera ili pečalbara. Legende, pripovesti, doživljaji i iskustva, snalažljivost i oštroumnost su krasili graditelje koji su u najtežim trenucima svojim internim `osaćanskim govorom` podizali moral i raspoloženje na gradilištima. Graditeljska tradicija predstavlja značajan dio kulture ovog područja koja je vezivala narod i graditelje - rekao je Milosavljević. On je istakao da posebnu draž ovoj knjizi daju priče. - Zimi se nije moglo raditi, ali su pečalbari imali o čemu pričati u njihovim selima čekajući novu sezonu i odlazak od kuća, a to je zaista bogata i zanimljiva usmena baština - naveo je Milosavljević. (rtrs)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Radomir Raco Božić Gođevci Južni Sloveni Karađorđe Petrović Ratko Malešević Goran Marković Milan Milićević Miloš Obrenović Jovo Divljaka Mihajlović Mućo Pol Oliver Ljubomir Pavlović Ignjat Petrović Stariji Plinije Srbi Mitar Stanojević Turci Hasanović Jovan Cvijić Abudlići Bajina Bašta Bakići Balkan Beograd Boljevići Bosna I Hercegovina Bradići Bratunac Brezna Bujakovići Valjevo Velika Birtanija Višegrad Vraneševići Gaj Gornji Milanovac Grujičići Drina Dub Dubrovnik Dunav Đurđevac Evropa Živovići Zarožje Zvornik Zlatibor Jadar Jugoslavija Kalimanići Kosovo Kostolomci Kragujevac Krivaja Krnići Ljubovija Milići Miličinica Osat Okletac Perućac Petriča Podrinje Popovići Primorje Radijevići Gornji Rudnik Rusija Sava Seča Reka Skelani Stanatovići Takovo Toplica Travnik Užice Ukrajina Fakovići Han Pijesak Crvica Crna Gora Džimrije Šumadija

Marko Miljevic - Grmecka korida Sanski Most, 1990. Mek povez, 98 strana, bogato ilustrovano. Грмечка корида је назив за традиционалне борбе бикова, код крајишких Срба,[1] са Грмеча. Борбе се традиционално одржавају сваке године у прву недјељу иза Илиндана (2. августа). Данас, ова манифестација је у оквиру Илинданских свечаности, а организује се уз помоћ локалне заједнице у Оштрој Луци и Владе Републике Српске. Године 2015. одржана је 243. корида по реду. Историја Иако се сматра да је ова српска народна светковина стара најмање два вијека, претпоставља се да се Грмечка корида први пут у штампаном облику помиње у приповијеци „Јаблан” 1902. српског аутора из овог краја, Петра Кочића, и то у вријеме аустроугарске окупације. Срби из погрмечких села су традиционалне борбе бикова до 1992. године одржавали на Међеђем брду код Санице, у данашњој федералној општини Сански Мост. Током рата корида јењава, а погрмечки Срби напуштају огњишта и ову манифестацију настављају 1996. године на Поповића брду, Општина Оштра Лука које се налази на територији Републике Српске.[2] Приповијетка „Јаблан” 1902: Бакови стадоше букати, копати предњим ногама, заносити се, ребрити, док силно не грунуше рогови о рогове. Стоји прасак, лом! Земља се круни, угиба под њима. Лујо дрхће, стрепи. Сваки му се живац разиграо. Избечио крупне, грахорасте очи, не трепће. Сваки покрет прати; сваки удар одјекне у разиграном срцу. Стиснуо се, погнуо се — помагао би Јаблану да може. Засјенише му се очи. Само назире како се нешто пред њим врти, вијуга, угиба. Рудоња насрну свом силом. — Подувати га, Јабо! — викну Лујо, као изван себе. Јаблан, стари, лукави мејданџија, посрну као ђоја на десно кољено предње ноге, па подухвати Рудоњу испод врата. - Не дајте, људи, нагрди вола! викну преплашено кнез. Испод врата Рудоњина шикну велик млаз крви. Лујо задолига. Јаблан стоји поносито на мејдану и риче, а планински врхунци силно — силно одјекују.[3] Категорије Борбе бикова су подјељење у двије категорије, од 500 до 800 kg и оне преко 800 kg. Побједник обично осваја и новчану награду. Илиндан и грмечки вашар Илиндан је хришћански празник који се слави 20. јула по јулијанском календару, односно 2. августа по грегоријанском календару. Посвећен је светом пророку Илији. Окупљања на вашарима су у традиционалној култури обављала значајну функцију културне размјене између становника блиских предеоних цјелина. Грмечка корида и данас има значајан одјек у сеоским и градским заједницама крајишког подручја.

Dragačevci ovenčani Karađorđevom zvezdom / Radovan M. Marinković, Nika - Nikola Stojić, Joviša M. Slavković, Zoran Marinković Guča 2017. Mek povez, ilustrovano, ćirilica, 166 strana. Knjiga je odlično očuvana. R11 Jedna jedina, stalna i apsolutna vrednost za koju se ratovalo bila je sloboda, i to vrhunska vrednost, ne samo za ratnike, već za narod uopšte. On ju je neprekidno krvlju osvajao, jer su mu je tuđini odvajkada otimali. Žudnja za slobodom kaonajvećom ljudskom vrednošću prenosila se, u vidu dubokih sentimenata, sa pokoljenja na pokoljenje, nagomilanim društvenim nasleđem. Ta žudnja, u koju je uložena ogromna društvena energija, učinila je od naših ratnika svih vremena mistične jurišnike koji su život žrtvovali u borbi protiv onih koji su pretili mrakom. Bez pojma vrednosti ne može se razumeti ni pojedinac ni narod, a bez posedovanja vrednosnog sistema nema ni zrele ličnosti, ni zrele nacije. Srpski narod je, zbog slobode, morao da u svakom kolenu dokazuje svoju zrelost i stalno iznova, za slobodu, sazreva... Za domovinu se žrtvovalo na dušak, slatko, bez roptanja. Otadžbina je bila zbir svih ratnikovih ljubavi i osećanja, pa se volela kao sopstveno dete, njiva, livada, žena. Za njen spas životi su bili jevtini... Radojko Nikolić Sadržaj: POZNANSTVO KARAĐORĐEVA ZVEZDA NEZABORAVNICA HRONOLOGIJA RATOVANjA Ilija Baralić: PRKOSNI JUNAK Milosav Bogićević: JUNAK SA MAČKOVOG KAMENA Budimir Davidović: I KARAĐORĐEVA ZVEZDA, I LEGIJA ČASTI Živan Dimitrijević: NIJE SEBE ISTICAO Mihailo Đunović: KRALjEVI VOLOVI NA DAR Ljubomir Kovačević: NAJHRABRIJI RTARAC Miljko Kovačević: SA TROJICOM BRAĆE Ranko R. Kovačević: PISAC - VITEZ SLOBODE Novica Kovanović: PREDSEDNIK JUNAK Vojislav Kuzmanović: NA BRISANOM PROSTORU Vojin Lazović: OSTALI MALOLETNI SINOVI Janko M. Markićević: ELITNI VAZDUHOPLOVAC Sredoje Milekić: METAK GA UDARIO U ČELO Radomir Milikić: IZ RATA U RAT Milić Milićević: NEOBIČNA SUDBINA Miloš Milojević: ZABORAVLjENI JUNAK Tihomir Milosavljević: POGINUO U NOVOM RATU Dragoljub Nedeljković: POŠTOVANI RATOBORAC Vitomir Pavlović: UKAZ KRALjA ALEKSANDRA Dragomir Plazina: SPOSOBAN KOMANDANT Milovan Plazina: REDOV U ČINU PUKOVNIKA Stanimir Plazinić: KONjIČKI OFICIR Dragutin Ž. Protić: NEUSTRAŠIVI BORAC Sreten Protić: APISOV SABORAC Aleksa M. Radičević: JUNAK I PISAC Miloje Radičević: PET VOŠTANICA Vladimir Radojičić: JUNAČKI PODVIZI Milutin Raković: MRTAV, A — ŽIVI Krstomir Sretenović: OKO SOKOLOVO Radomir Stanojević: POHVALA VOJVODE MIŠIĆA Radojica Stranjančević: ZVALI SU GA - STRELjANAC Miljko Tanasijević: NEMCI „PUCALI U SVOJE” Radomir Cvijović: JEVANĐELjE KAO USPOMENA Svetomir Cvijović: UMESTO POVLAČENjA, U NAPAD! Miladin Džoković: POGINUO SA SINOM JEDAN OD 1.300 KAPLARA NAJHRABRIJI MEĐU NAJHRABRIJIM - RATNA PREPISKA - KAMENE KNjIGE RATNIKA - U DRUGOM SVETSKOM RATU LITERATURA Autori