POSLEDNJI ČUVARI ZLATIBORSKE BAŠTINE ENTERIJER I UNUTRAŠNJI DEKOR Šifra artikla: 321601 Isbn: 9788651900917 Autor : Dragiša Milosavljević Izdavač : SLUŽBENI GLASNIK Studija posvećena utvrđenim vrednostima tradicionalne kuće brvnare sa prostora zlatiborske visoravni nastala je kao plod posvećenih terenskih istraživanja i sveobuhvatnog proučavanja raspoloživih izvora – arhivske građe, domaće i strane stručne literature. U svojoj potrazi za „poslednjim braniči... Detaljnije Studija posvećena utvrđenim vrednostima tradicionalne kuće brvnare sa prostora zlatiborske visoravni nastala je kao plod posvećenih terenskih istraživanja i sveobuhvatnog proučavanja raspoloživih izvora – arhivske građe, domaće i strane stručne literature. U svojoj potrazi za „poslednjim braničima zlatiborske baštine“ autor ubicira i opisuje preostale (manje ili više očuvane) reprezentativne primerke narodnog graditeljstva u zlatiborskim selima, ukazuje na značaj materijalne i usmene baštine i kroz autentična kazivanja naslednika, učenika i sledbenika, Osaćana i Zlatiboraca, oživljava prisustvo prekodrinskih majstora u rujanskom kraju, njihov doprinos zlatiborskom neimarstvu i njihov zajednički gorštački duh. Pored izbora mesta za gradnju, neimarskih principa i iskustava prenošenih s kolena na koleno, obreda i običaja vezanih za gradnju, Milosavljević analizira i organizaciju unutarnjeg prostora kuće, njenu vertikalnu podelu i horizontalni razvoj, polaritet podrumskog i tavanskog prostora. Odavno napuštene, zarasle u šiblje i korov, poslednje sačuvane zlatiborske brvnare stoje kao svedočanstvo iz koga se i danas mogu pročitati dragocene poruke upućene istraživačima tradicionalnog graditeljstva, ali i novim graditeljima spremnim da na tradicionalnim rešenjima zasnuju proporcijski sklad i kvalitetna konstruktivna rešenja modernih zdanja budućnosti. Zorica Zlatić Ivković Studiozno komponovana, bogato ilustrovana monografija Dragiše Milosavljevića, najplodnijeg savremenog istraživača graditeljskog nasleđa zapadne Srbije, proistekla iz temeljitog proučavanja relevantnih spomenika narodnog neimarstva zlatiborskog kraja, baca novo svetlo na ovu temu. Primere vernakularne arhitekture sagledava u širem, regionalnom kontekstu, osvrćući se i na recepciju zlatiborskih brvnara u stručnoj javnosti Evrope i sveta, ukazuje na njihove mitske i simboličke vrednosti, predočava principe kojima su se neimari rukovodili pri gradnji, analizira uslove, materijale i metode građenja, naglašavajući pri svemu tome duhovne i emocionalne slojeve koji se talože i izdižu iz prostora i vremena jedne autentične graditeljske tradicije. Slojevito, analitično i faktografski zaokruženo izlaganje, bazirano na metodološki utemeljenim zaključcima obogaćenim angažovanim opservacijama i nadahnutim pasažima, plodan je podsticaj za dalja istraživanja ove nedovoljno poznate i u Srbiji nepravedno zapostavljene problematike. Prof. dr Aleksandar Kadijević Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ENTERIJER I UNUTRAŠNJI DEKOR Autor Dragiša Milosavljević Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač SLUŽBENI GLASNIK Pismo Ćirilica Povez Tvrd Godina 2018 Format 25x25 Strana 380 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Odlično Retko 2012. Knjiga - priručnik o tangu, o strasnoj igri gde duša ima dodir sa drugom dušom. Knjiga u kojoj se predočava povest argentinskog plesa i objašnjava zašto je tango mnogo više od samog plesa. Tango je originalno bio ples improvizacije koji je kombinovao ritam i pokrete nekoliko ranijih muzičkih i plesnih tradicija. Najupečatljiviji trag su ostavili „kandombe”, argentinska verzija plesa robova iz Afrike, koja je dospela u luku Buenos Ajresa. Drugi izvor je bila kubanska „habanera“, mešavina francuskih, kolonijalnih kontraplesova sa afričkim uticajem. Elementi kubanske habanere i evropske polke su se spojili u lokalni argentinski ples „milonga“.[1] Milonga je prvobitno bila pesma puna improvizacije koju su pevali payadores ili folk pevači argentinskih stepa, pampasa. Kao ples, postala je popularna među kompadritosima, na ulicama Buenos Ajres-a 70-ih godina 19. veka.[2][3] Neki istoričari veruju da su upravo ovi kompadritosi improvizovali i imitirali pokrete crnačkih candombe igrača i spojili ih u milonge, koje su i stvarale prve tango note kasnih 1870-ih. Od 2009. godine nalazi se na listi Uneskovoj listi nematerijalne kulturne baštine sveta.[4][5][6] Opis Tango plesa[uredi | uredi izvor] Uslovno sve do 1900. godine možemo reći da je to prva faza u tangu, karakteristična po improvizaciji, gde su muzičari na sluh pratili plesače a ne obrnuto. Gde je muzika bila živahnija i veselija, ali je to period koji je iznedrio vrsne muzičare i kompozitore tanga koji ga uvode u njegovo zlatno doba. Period od 1900. do 1920. godine poznat kao „guardia vieja“ nazvan po kompozitorima tzv. stare garde koji su razvili tango u jednu od najinteresantnijih i najlepših muzičkih oblika. Period od 1920. do 1940. godine Argentinci zovu zlatno doba tanga. Tango u stvari tada dobija današnji oblik. To je rezultat nekoliko istovremenih dešavanja. Najezda doseljenika iz Evrope doprinosi da se tango prenese u Evropu i stekne neverovatnu popularnost, jer ga u Evropi prihvataju viši slojevi društva. Tada dobija i vokalnu crtu sa preovlađujuće lirskim pesmama. Orkestri se povećavaju a note zapisuju. Zatvoren plesni stav tanga je nastao pod uticajem evropskih plesova, polke, mazurke... Najpoznatija tango numera je (šp. La cumparsita), nastala 1917. godine u Montevideu, a danas je to zvanična drzavna himna Urugvaja. Najpoznatiji tango stvaraoci su pevač, glumac i gitarista Arlos Gardel i kompozitor i bandeonista Astor Piazola. Oni su doprineli globalnoj popularnosti tanga. Upravo je Astor Piazola krivac što bandeon, malu harmoniku poreklom iz Nemačke, usko povezuju sa tangom iako su prvi instrumenti tanga bili flauta, violina, gitara, klarinet i klavir, a kasnije evropljani donose mandolinu i bandeon. Koraci tanga, naročito za dame su se takođe razvijali. Kako se haljina sa godinama skraćivala tako je dami omogućavala raznovrsnije plesne korake i varijacije. Za muškarce je to bio i ostao mačo ples. Često su se na milongama u predgradjima Buenos Ajres-a dešavale tuče uz korišćenje noževa izmeću lokalnih klanova, pa nije slučajno što tango koraci podsećaju na korake pri borbi noževima. Druga priča je da su gaučosi od jahanja imali savijena kolena, mirisali na znoj, pa ni parfem barskih dama to nije mogao da priguši, tako da su morale da okreću i zabacuju glavu u desnu stranu i tako je nastao plesni stav. Treća priča je da su muškarci morali da se nadmeću u tango plesu u baru za naklonost dame, zatim bi joj klimnuli glavom pa na kome ona zadrži pogled taj je pobednik. Razlog tome je što je odnos muškaraca u odnosu na žene u tom periodu bio nesrazmerno veliki pa su se čak osnivane škole gde su muškarci zajedno vežbali mesecima za par minuta plesa sa barskom damom. Od oktobra 2009. godine tango je postao deo svetske kulturne baštine, i to ne slučajno već zaslugom generacija tango muzičara, kompozitora, plesača — jednom rečju tango stvaralaca. Kada se kaže tango pre svega se misli na argentinski tango ili “tango argentino” što je svojevrsni, možda, najpoznatiji brend ove zemlje. Danas tango ne morate tražiti po zabitim četvrtima Buenos Ajres-a, on je tu pored vas, u centrima svih svetskih metropola. Dva najpoznatija Tango stila[uredi | uredi izvor] Balrum tango[uredi | uredi izvor] Balrum tango ili engleski tango nastao modifikacijom i prilagođavanjem izvornog argentinskog tanga. Potiče od Engleza koji su ga razvili. U periodu od 1920. do 1929. godine nastao je ovaj tango u formi kakvog ga danas poznajemo. Standardizovan je 1929. godine u Engleskoj, a od 1930. godine prihvaćen je i u Nemačkoj. Od tada se on igra na takmičenjima u okviru standardih plesova. To je jedini standardni ples latinoameričkog porekla. Karakteristike su mu brza ritmičnija muzika u odnosu na argentinski, pisana u 2/4 taktu, oko 30 taktova u minuti. Kretanje plesnog para je formalizovano, bez mnogo improvizacija, stav je otvoren, naglašeni su trzaji glavom pri promeni pravca, iako muzički ritam podseća na marš, kretanje treba da bude elegantno, nalik na kretanje mačke. Gazi se celim stopalima, bez podizanja, kolena su uvek pomalo spuštena i fleksibilna. Dominantan karakter ovog plesa je dramatičnost. Igra je strasna, snažna, vatrena, a ritam se mora osećati u najmanjem pokretu. Do pre desetak godina ovo je bio skoro jedini tango koji se učio i igrao u plesnim školama kao jedan od standardnih plesova. Da bi se dočarao karakter ovog tanga plesači moraju biti dobro uvežbani i uigrani. Argentinski tango ili tango argentino[uredi | uredi izvor] Argentinski tango ili Tango argentino ima takođe nekoliko podstilova. Danas su dominantni „salonski tango“ i „tango milongero“ odnosno milonga. Muzika je u 2/4, 4/8, i 4/4 taktu. U poslednje vreme se pleše i „tango vals“ odnosno tango valcer gde je muzika u 3/4 taktu. Tempo moze biti brži i sporiji i može biti promenljiv i u jednoj plesnoj numeri. Postoji podela i na „scenski tango“, karakterističan po veoma zahtevnim figurama skoro akrobacijama, kao i na elektro tango (tango nuevo). Kod argentinskog tanga stav je zatvoren, grudi na grudi, moze obraz uz obraz, ali i kao u valceru otvoren stav (tango vals). Zatvoren stav omogućava stabilno voženje od strane muškarca, a ženi omogućava punu slobodu pokreta nogama. Tango argentino je potrebno vezbati duže vreme da bi se savladao, zato što je kretanje specificno sa savijenim kolenima, što u drugim plesovima ne postoji, i ova stavka daje karekter tangu. Ritam tanga omogućava improvizaciju, dakle nema klasičnog osnovnog koraka koji se nauči pa se onda uče figure kao nadgradnja, ali baš zbog toga je potrebno vreme da se ovlada ritmom da bi moglo da se improvizuje. Zbog zatvorenog, intimnog stava, takođe je potrebno vreme da bi se ovladalo pravilnim vođenjem. Zbog svega ovog mnogi pokušavaju da nauče tango pa odustaju na početku jer ne vide odmah napredak. Učenje tanga zahteva koncentraciju i strpljenje. Naravno, zavisi mnogo i od instruktora plesa, odnosno od toga koje informacije daju i kako radi sa početnicima. Često se na početku mnogo više priča o tangu nego što se pleše. Kao krajnji rezultat će se pojaviti nešto što je simbol tanga. Plesači koji nauče tango stvarno mu postaju verni i posvećeni. Tango im u pravom smislu reči postaje strast. Salonski tango omogućava da ga bez napora igraju i ljudi trećeg doba. Ovo je takođe i ples gde ima najviše plesača starijih generacija, za razliku od ostalih plesova gde preovlađuju mladi. Tango u Srbiji[uredi | uredi izvor] U Beogradu, zahvaljujući nekolicini posvećenih tango učitelja i njihovih tango škola moguće je nekoliko puta nedeljno na različitim mestima igrati tango na „milonga“ večerima odnosno tango plesnim večerima. Takođe, u Novom Sadu postoji razvijena tango scena, duža od jedne decenije. Milonge se organizuju jednom nedeljno, a krajem avgusta, svake godine, održava se međunarodni festival `Novi Sad - Tango grad`.

U „Museo nazionale“ u Firenci nalazi se mramorni kip koji je Mikelanđelo nazvao „Pobednik“. To je mlad i nag čovek, lepa tela, sa kovrdžavom kosom nad niskim čelom. Stojeći uspravljen on upire koleno o leđa bradatog zarobljenika koji se pognuo, a glavu je pružio napred kao bik. Ali pobednik ga i ne gleda. U trenutku kada će da udari, zaustavlja se, okreće turobna usta i neodlučan pogled. Ruka mu uzmiče ka ramenu. Zabacuje se unazad; neće on više pobedu, ona mu se gadi. Pobedio je. Pobeđen je. Ovo oličenje herojske Sumnje, ova Pobeda slomljenih krila, koja je jedina od svih Mikelanđelovih dela ostala sve do njegove smrti u njegovom ateljeu u Firenci i kojom je njegov grob hteo da ukrasi Danijel de Voltera koga je on posvećivao u svoje misli – to je ceo Mikelanđelo i simbol celog njegovog života. * Bio je građanin florentinski – one Firence sa mračnim palatama, kulama što štrče kao koplja, sa vitkim i suhim brdima, tanano izrezbarenim na ljubičastom nebu, sa crnim vretenima malih svojih kiparisa i srebrnim pojasovima kako talasi drhtavih maslinjaka – one Firence sa zaoštrenom elegancijom u kojoj se sretalo bledunjavo ironično lice Lorenca de Medičija i lukavo Makijavelija sa velikim ustima „Primavere“ i Botičelijevom bledunjavom Venerom sa zlatnom kosom – one Firence što je grozničava, ponosita, nervozna, postajala plen svih fanatizama, potresana svima verskim i socijanim histerijama, u kojoj je svako bio slobodan i svako bio tiranin, u kojoj se tako lepo dalo živeti i u kojoj je život bio pakao, – ovog grada sa građanima inteligentnim, netrpeljivim, oduševljenim, mržnjom nadahnutim, jezika oštrog, a sumnjalačkog duha, koji se uzajamno uhode, zavide, i proždiru jedni druge – ovoga grada u kome nije bilo mesta za slobodni duh jednog Leonarda – u kome je Botečeli završio u halucinacijama kao kakav škotski putiranac – u kome je kozjeg profila Savanarola, užagrenih očiju, izvodio svoje kaluđere u kolo oko lomače koja je spaljivala umetnička dela i gde je, tri godine kasnije, podignuta lomača da spali i samog proroka. tvrd povez, 230 str.

Tri prostorna krsta su iste visine oko 3 centimetara. Napravljeni su od 5 elemenata i pogodniji su za osobe više usmerene duhovnom razvoju. Prostorni krst se upotrebljava kao lični zaštitnik ili zaštitnik prostorija.Štiti od svih vrsta pojedinačnih štetnih zračenja,ali i od njihovog istovremenog delovanja,kao što su,na primer,zračenja patogenog vodotoka,jonizovanog vazduha,geoloških raselina,Kerijevog čvora,Hartmanovog čvora,psihičkih talasa i slično.Može se upotrebiti i za privremeno ili trajno uklanjanje,ili ublažavanje,različitih zdravstvenih tegoba.Bioenergetičari i radiestezisti mogu da ga koriste kao visak za detekciju štetnih talasa u čovekovom okruženju,za detekciju oboljenja,ali i za daljinske tretmane. Prostorni krst nije pravi,nego asocijativni krst,jer gledan odozgo,odozdo ili sa strane samo izgleda kao krst.Zahvaljujući tome on je delotvoran u svakom položaju u kome se postavi.U slučaju da se koristi kao sobni zaštitnik može da se u bilo kom položaju postavi bilo gde u sobi, na bilo koje mesto.Ne treba da se zatvara u metalnu kutiju,jer tada ne deluje.Jedan prostorni krst je dovoljan za jednu prostoriju.Ukoliko u prostoriji postoje štetna zračenja,koja su uzrokovala da je ljudi izbegavaju jer su se u njoj loše osećali,ili su u njoj loše spavali,posle njegovog postavljanja primećuje se da svi rado borave i bolje spavaju. Prostorni krst je baština pravoslavnog srpskog naroda.Može da se nadje na starim nadgrobnim spomenicima,ali su ga ,poznavajući njegovu moć,srbi nekada u paru stavljali na stubove nosače kapija, tako da su,u povratku sa polja i puta,ljudi i stoka morali da prodju izmedju dva prostorna krsta,koji su sa njih skidali svako spoljno zlo koje su nagazili,ili je bilo nabačeno na njih,ili su ga zadobili na neki drugi način. Radi poboljšanja zdravstvenog stanja,prostorni krst se može koristiti na razne načine.U sedećem položaju se na jedno ili oba kolena postavi krstić,preklopi šakom,odnosno šakama bez dodirivanja.Krstić može da se postavi i na sto i preklopi šakom ili šakama (bez dodirivanja).Može jednostavno da se drži u ruci ili rukama.Na svakome je da pronadje način koji mu najviše odgovara.Sedi se u najopuštenijem položaju,a da pri tome nije potrebna neka specijalna atmosfera koncentracije.Kod sedam od deset ljudi se najkasnije za 2 do 5 minuta u dlanovima javi osećaj povećane toplote,strujanja,žmarci i slično.Takav osećaj može da se javi i u drugim delovima tela,uključujući bolove na različitim mestima,pritisak u glavi,vrtoglavicu itd.Vrlo je značajno da se zapamti na kojim se sve mestima javlja bol,jer je pomoću krstića moguće izvršiti i autodijagnostiku oboljenja nekog organa.Medicinski pregled naknadno će utvrditi početni ili poodmakli stadijum oboljenja za koje se nije znalo.Krstić se drži u pomenutom položaju sve dok se ne javi osećaj da kroz šake struji osvežavajući povetarac,koji se postepeno proširuje kroz celo telo,i tek kada prodje kroz celo telo,ili se ne oseća više nikakva senzacija,prekida se sa držanjem.Ovo traje obično 10 do 20 minuta,sem prvi put kada može da traje pola sata i duže.U medjuvremenu,naravno,bolovi prestaju,vrtoglavica,pritisak i slično,ako su se negde javili.posle ovakvog tretmana najčešće se svi osećaju opuštenim.Svi koji koriste bilo koju terapiju ne treba da je prekidaju,ali će posle odredjenog vremena utvrditi da ona,uz korišćenje krstića,daje bolje rezultate.Tada je moguće ,uz obaveznu kontrolu lekara,da se doza leka smanji.Korišćenje krstića radi poboljšanja zdravstvenog stanja obavlja se po potrebi,a najmanje 2 do 3 puta nedeljno. Prostorni krst se može upotrebiti i kao isceliteljsko-radiestezijski visak.Dok obični,postojeći ,viskovi služe čoveku zašta on hoće,visak napravljen od prostornog krsta može da služi isključivo za dobrobit.Konkretno,za otkrivanje pitkih i tehničkih voda,mesta i vrsta štetnih zračenja,dijagnosticiranje bolesti i daljinske isceliteljske tretmane.Njime mogu da rukuju samo oni koji su dovoljno čisti da bi ih krst prihvatio.Visak se pravi tako što se prostorni krst obuhvati sedlastom omčom,jer se ne sme ni bušiti ni zakivati.U praksi se koristi na poznati način,ali sa tim da se pre pristupanja radu,traži prethodna dozvola,kako se ne bi,iz neznanja,postupilo suprotno višoj volji. Prosorni krst kao zaštitnik deluje na one koji ga poseduju,sve dok se prema njemu odnose kao prema blagonaklonom prijatelju,dobrom i moćnom,ali čiji rad i dejstvo treba ceniti i poštovati.U slučajevima gde se on primenjuje kao pokretač procesa samoisceljivanja,tamo gde sudbinski nije drugačije odredjeno,bolesnik će po različitim senzacijama unutar organizma utvrditi da li je i kada kod njega taj proces pokrenut.Pri tome se trajni rezultati postižu tek onda kada se uz ispavnu upotrebu krsta shvati da njegova snaga i lekovitost dolazi od našeg Gospoda,kome su simbolično posvećeni svi krstovi,bez obzira na realizovani oblik,i kada se na osnovu tog saznanja promeni svakodnevni život. Ako se napravi prostorni krst dovoljno malih dimenzija,može se bez problema koristiti kao lični zaštitnik.Žene i devojke mogu da ga nose u torbicama,a muškarci u džepu kaputa ili sakoa.Pored osećaja opuštenosti koji se javlja u njegovom prisustvu,vrlo često može se primetiti da vlasnika prostornog krstića iz nerazumljivih razloga odredjeni poznanici i lažni prijatelji počinju da izbegavaju.Druženje nastavljaju samo istinski prijatelji. Pogledajte moju ponudu na kupindu: http://www.kupindo.com/Clan/durlanac2929/SpisakPredmeta Pogledajte moju ponudu na limundu: http://www.limundo.com/Clan/durlanac2929/SpisakAukcija

Visina najvećeg prostornog krsta je oko 8,4 cm,srednjeg 5,7cm i najmanjeg oko 3cm. Napravljen je od 5 elemenata i pogodniji je za osobe više usmerene duhovnom razvoju.Prostorni krst se upotrebljava kao lični zaštitnik ili zaštitnik prostorija.Štiti od svih vrsta pojedinačnih štetnih zračenja,ali i od njihovog istovremenog delovanja,kao što su,na primer,zračenja patogenog vodotoka,jonizovanog vazduha,geoloških raselina,Kerijevog čvora,Hartmanovog čvora,psihičkih talasa i slično.Može se upotrebiti i za privremeno ili trajno uklanjanje,ili ublažavanje,različitih zdravstvenih tegoba.Bioenergetičari i radiestezisti mogu da ga koriste kao visak za detekciju štetnih talasa u čovekovom okruženju,za detekciju oboljenja,ali i za daljinske tretmane. Prostorni krst nije pravi,nego asocijativni krst,jer gledan odozgo,odozdo ili sa strane samo izgleda kao krst.Zahvaljujući tome on je delotvoran u svakom položaju u kome se postavi.U slučaju da se koristi kao sobni zaštitnik može da se u bilo kom položaju postavi bilo gde u sobi, na bilo koje mesto.Ne treba da se zatvara u metalnu kutiju,jer tada ne deluje.Jedan prostorni krst je dovoljan za jednu prostoriju.Ukoliko u prostoriji postoje štetna zračenja,koja su uzrokovala da je ljudi izbegavaju jer su se u njoj loše osećali,ili su u njoj loše spavali,posle njegovog postavljanja primećuje se da svi rado borave i bolje spavaju. Prostorni krst je baština pravoslavnog srpskog naroda.Može da se nadje na starim nadgrobnim spomenicima,ali su ga ,poznavajući njegovu moć,srbi nekada u paru stavljali na stubove nosače kapija, tako da su,u povratku sa polja i puta,ljudi i stoka morali da prodju izmedju dva prostorna krsta,koji su sa njih skidali svako spoljno zlo koje su nagazili,ili je bilo nabačeno na njih,ili su ga zadobili na neki drugi način. Radi poboljšanja zdravstvenog stanja,prostorni krst se može koristiti na razne načine.U sedećem položaju se na jedno ili oba kolena postavi krstić,preklopi šakom,odnosno šakama bez dodirivanja.Krstić može da se postavi i na sto i preklopi šakom ili šakama (bez dodirivanja).Može jednostavno da se drži u ruci ili rukama.Na svakome je da pronadje način koji mu najviše odgovara.Sedi se u najopuštenijem položaju,a da pri tome nije potrebna neka specijalna atmosfera koncentracije.Kod sedam od deset ljudi se najkasnije za 2 do 5 minuta u dlanovima javi osećaj povećane toplote,strujanja,žmarci i slično.Takav osećaj može da se javi i u drugim delovima tela,uključujući bolove na različitim mestima,pritisak u glavi,vrtoglavicu itd.Vrlo je značajno da se zapamti na kojim se sve mestima javlja bol,jer je pomoću krstića moguće izvršiti i autodijagnostiku oboljenja nekog organa.Medicinski pregled naknadno će utvrditi početni ili poodmakli stadijum oboljenja za koje se nije znalo.Krstić se drži u pomenutom položaju sve dok se ne javi osećaj da kroz šake struji osvežavajući povetarac,koji se postepeno proširuje kroz celo telo,i tek kada prodje kroz celo telo,ili se ne oseća više nikakva senzacija,prekida se sa držanjem.Ovo traje obično 10 do 20 minuta,sem prvi put kada može da traje pola sata i duže.U medjuvremenu,naravno,bolovi prestaju,vrtoglavica,pritisak i slično,ako su se negde javili.posle ovakvog tretmana najčešće se svi osećaju opuštenim.Svi koji koriste bilo koju terapiju ne treba da je prekidaju,ali će posle odredjenog vremena utvrditi da ona,uz korišćenje krstića,daje bolje rezultate.Tada je moguće ,uz obaveznu kontrolu lekara,da se doza leka smanji.Korišćenje krstića radi poboljšanja zdravstvenog stanja obavlja se po potrebi,a najmanje 2 do 3 puta nedeljno. Prostorni krst se može upotrebiti i kao isceliteljsko-radiestezijski visak.Dok obični,postojeći ,viskovi služe čoveku zašta on hoće,visak napravljen od prostornog krsta može da služi isključivo za dobrobit.Konkretno,za otkrivanje pitkih i tehničkih voda,mesta i vrsta štetnih zračenja,dijagnosticiranje bolesti i daljinske isceliteljske tretmane.Njime mogu da rukuju samo oni koji su dovoljno čisti da bi ih krst prihvatio.Visak se pravi tako što se prostorni krst obuhvati sedlastom omčom,jer se ne sme ni bušiti ni zakivati.U praksi se koristi na poznati način,ali sa tim da se pre pristupanja radu,traži prethodna dozvola,kako se ne bi,iz neznanja,postupilo suprotno višoj volji. Prosorni krst kao zaštitnik deluje na one koji ga poseduju,sve dok se prema njemu odnose kao prema blagonaklonom prijatelju,dobrom i moćnom,ali čiji rad i dejstvo treba ceniti i poštovati.U slučajevima gde se on primenjuje kao pokretač procesa samoisceljivanja,tamo gde sudbinski nije drugačije odredjeno,bolesnik će po različitim senzacijama unutar organizma utvrditi da li je i kada kod njega taj proces pokrenut.Pri tome se trajni rezultati postižu tek onda kada se uz ispavnu upotrebu krsta shvati da njegova snaga i lekovitost dolazi od našeg Gospoda,kome su simbolično posvećeni svi krstovi,bez obzira na realizovani oblik,i kada se na osnovu tog saznanja promeni svakodnevni život. Ako se napravi prostorni krst dovoljno malih dimenzija,može se bez problema koristiti kao lični zaštitnik.Žene i devojke mogu da ga nose u torbicama,a muškarci u džepu kaputa ili sakoa.Pored osećaja opuštenosti koji se javlja u njegovom prisustvu,vrlo često može se primetiti da vlasnika prostornog krstića iz nerazumljivih razloga odredjeni poznanici i lažni prijatelji počinju da izbegavaju.Druženje nastavljaju samo istinski prijatelji. Pogledajte moju ponudu na limundu: http://www.limundo.com/Clan/durlanac2929/SpisakAukcija Pogledajte moju ponudu na kupindu: http://www.kupindo.com/Clan/durlanac2929/SpisakPredmeta AKO ŽELITE DA VIDITE PONUDU PROSTORNIH KRSTOVA NA KUPINDU KLIKNITE NA http://www.kupindo.com/pretraga.php?bSearchBox=1&Pretraga=prostorni+krst

Visina prosornog krsta je oko 6 centimetara. Napravljen je od 5 elemenata i pogodniji je za osobe više usmerene duhovnom razvoju.Prostorni krst se upotrebljava kao lični zaštitnik ili zaštitnik prostorija.Štiti od svih vrsta pojedinačnih štetnih zračenja,ali i od njihovog istovremenog delovanja,kao što su,na primer,zračenja patogenog vodotoka,jonizovanog vazduha,geoloških raselina,Kerijevog čvora,Hartmanovog čvora,psihičkih talasa i slično.Može se upotrebiti i za privremeno ili trajno uklanjanje,ili ublažavanje,različitih zdravstvenih tegoba.Bioenergetičari i radiestezisti mogu da ga koriste kao visak za detekciju štetnih talasa u čovekovom okruženju,za detekciju oboljenja,ali i za daljinske tretmane. Prostorni krst nije pravi,nego asocijativni krst,jer gledan odozgo,odozdo ili sa strane samo izgleda kao krst.Zahvaljujući tome on je delotvoran u svakom položaju u kome se postavi.U slučaju da se koristi kao sobni zaštitnik može da se u bilo kom položaju postavi bilo gde u sobi, na bilo koje mesto.Ne treba da se zatvara u metalnu kutiju,jer tada ne deluje.Jedan prostorni krst je dovoljan za jednu prostoriju.Ukoliko u prostoriji postoje štetna zračenja,koja su uzrokovala da je ljudi izbegavaju jer su se u njoj loše osećali,ili su u njoj loše spavali,posle njegovog postavljanja primećuje se da svi rado borave i bolje spavaju. Prostorni krst je baština pravoslavnog srpskog naroda.Može da se nadje na starim nadgrobnim spomenicima,ali su ga ,poznavajući njegovu moć,srbi nekada u paru stavljali na stubove nosače kapija, tako da su,u povratku sa polja i puta,ljudi i stoka morali da prodju izmedju dva prostorna krsta,koji su sa njih skidali svako spoljno zlo koje su nagazili,ili je bilo nabačeno na njih,ili su ga zadobili na neki drugi način. Radi poboljšanja zdravstvenog stanja,prostorni krst se može koristiti na razne načine.U sedećem položaju se na jedno ili oba kolena postavi krstić,preklopi šakom,odnosno šakama bez dodirivanja.Krstić može da se postavi i na sto i preklopi šakom ili šakama (bez dodirivanja).Može jednostavno da se drži u ruci ili rukama.Na svakome je da pronadje način koji mu najviše odgovara.Sedi se u najopuštenijem položaju,a da pri tome nije potrebna neka specijalna atmosfera koncentracije.Kod sedam od deset ljudi se najkasnije za 2 do 5 minuta u dlanovima javi osećaj povećane toplote,strujanja,žmarci i slično.Takav osećaj može da se javi i u drugim delovima tela,uključujući bolove na različitim mestima,pritisak u glavi,vrtoglavicu itd.Vrlo je značajno da se zapamti na kojim se sve mestima javlja bol,jer je pomoću krstića moguće izvršiti i autodijagnostiku oboljenja nekog organa.Medicinski pregled naknadno će utvrditi početni ili poodmakli stadijum oboljenja za koje se nije znalo.Krstić se drži u pomenutom položaju sve dok se ne javi osećaj da kroz šake struji osvežavajući povetarac,koji se postepeno proširuje kroz celo telo,i tek kada prodje kroz celo telo,ili se ne oseća više nikakva senzacija,prekida se sa držanjem.Ovo traje obično 10 do 20 minuta,sem prvi put kada može da traje pola sata i duže.U medjuvremenu,naravno,bolovi prestaju,vrtoglavica,pritisak i slično,ako su se negde javili.posle ovakvog tretmana najčešće se svi osećaju opuštenim.Svi koji koriste bilo koju terapiju ne treba da je prekidaju,ali će posle odredjenog vremena utvrditi da ona,uz korišćenje krstića,daje bolje rezultate.Tada je moguće ,uz obaveznu kontrolu lekara,da se doza leka smanji.Korišćenje krstića radi poboljšanja zdravstvenog stanja obavlja se po potrebi,a najmanje 2 do 3 puta nedeljno. Prostorni krst se može upotrebiti i kao isceliteljsko-radiestezijski visak.Dok obični,postojeći ,viskovi služe čoveku zašta on hoće,visak napravljen od prostornog krsta može da služi isključivo za dobrobit.Konkretno,za otkrivanje pitkih i tehničkih voda,mesta i vrsta štetnih zračenja,dijagnosticiranje bolesti i daljinske isceliteljske tretmane.Njime mogu da rukuju samo oni koji su dovoljno čisti da bi ih krst prihvatio.Visak se pravi tako što se prostorni krst obuhvati sedlastom omčom,jer se ne sme ni bušiti ni zakivati.U praksi se koristi na poznati način,ali sa tim da se pre pristupanja radu,traži prethodna dozvola,kako se ne bi,iz neznanja,postupilo suprotno višoj volji. Prosorni krst kao zaštitnik deluje na one koji ga poseduju,sve dok se prema njemu odnose kao prema blagonaklonom prijatelju,dobrom i moćnom,ali čiji rad i dejstvo treba ceniti i poštovati.U slučajevima gde se on primenjuje kao pokretač procesa samoisceljivanja,tamo gde sudbinski nije drugačije odredjeno,bolesnik će po različitim senzacijama unutar organizma utvrditi da li je i kada kod njega taj proces pokrenut.Pri tome se trajni rezultati postižu tek onda kada se uz ispavnu upotrebu krsta shvati da njegova snaga i lekovitost dolazi od našeg Gospoda,kome su simbolično posvećeni svi krstovi,bez obzira na realizovani oblik,i kada se na osnovu tog saznanja promeni svakodnevni život. Ako se napravi prostorni krst dovoljno malih dimenzija,može se bez problema koristiti kao lični zaštitnik.Žene i devojke mogu da ga nose u torbicama,a muškarci u džepu kaputa ili sakoa.Pored osećaja opuštenosti koji se javlja u njegovom prisustvu,vrlo često može se primetiti da vlasnika prostornog krstića iz nerazumljivih razloga odredjeni poznanici i lažni prijatelji počinju da izbegavaju.Druženje nastavljaju samo istinski prijatelji. Pogledajte moju ponudu na limundu: http://www.limundo.com/Clan/durlanac2929/SpisakAukcija Pogledajte moju ponudu na kupindu: http://www.kupindo.com/Clan/durlanac2929/SpisakPredmeta

Visina prosornog krsta je oko 8,4 centimetara. Napravljen je od 5 elemenata i pogodniji je za osobe više usmerene duhovnom razvoju.Prostorni krst se upotrebljava kao lični zaštitnik ili zaštitnik prostorija.Štiti od svih vrsta pojedinačnih štetnih zračenja,ali i od njihovog istovremenog delovanja,kao što su,na primer,zračenja patogenog vodotoka,jonizovanog vazduha,geoloških raselina,Kerijevog čvora,Hartmanovog čvora,psihičkih talasa i slično.Može se upotrebiti i za privremeno ili trajno uklanjanje,ili ublažavanje,različitih zdravstvenih tegoba.Bioenergetičari i radiestezisti mogu da ga koriste kao visak za detekciju štetnih talasa u čovekovom okruženju,za detekciju oboljenja,ali i za daljinske tretmane. Prostorni krst nije pravi,nego asocijativni krst,jer gledan odozgo,odozdo ili sa strane samo izgleda kao krst.Zahvaljujući tome on je delotvoran u svakom položaju u kome se postavi.U slučaju da se koristi kao sobni zaštitnik može da se u bilo kom položaju postavi bilo gde u sobi, na bilo koje mesto.Ne treba da se zatvara u metalnu kutiju,jer tada ne deluje.Jedan prostorni krst je dovoljan za jednu prostoriju.Ukoliko u prostoriji postoje štetna zračenja,koja su uzrokovala da je ljudi izbegavaju jer su se u njoj loše osećali,ili su u njoj loše spavali,posle njegovog postavljanja primećuje se da svi rado borave i bolje spavaju. Prostorni krst je baština pravoslavnog srpskog naroda.Može da se nadje na starim nadgrobnim spomenicima,ali su ga ,poznavajući njegovu moć,srbi nekada u paru stavljali na stubove nosače kapija, tako da su,u povratku sa polja i puta,ljudi i stoka morali da prodju izmedju dva prostorna krsta,koji su sa njih skidali svako spoljno zlo koje su nagazili,ili je bilo nabačeno na njih,ili su ga zadobili na neki drugi način. Radi poboljšanja zdravstvenog stanja,prostorni krst se može koristiti na razne načine.U sedećem položaju se na jedno ili oba kolena postavi krstić,preklopi šakom,odnosno šakama bez dodirivanja.Krstić može da se postavi i na sto i preklopi šakom ili šakama (bez dodirivanja).Može jednostavno da se drži u ruci ili rukama.Na svakome je da pronadje način koji mu najviše odgovara.Sedi se u najopuštenijem položaju,a da pri tome nije potrebna neka specijalna atmosfera koncentracije.Kod sedam od deset ljudi se najkasnije za 2 do 5 minuta u dlanovima javi osećaj povećane toplote,strujanja,žmarci i slično.Takav osećaj može da se javi i u drugim delovima tela,uključujući bolove na različitim mestima,pritisak u glavi,vrtoglavicu itd.Vrlo je značajno da se zapamti na kojim se sve mestima javlja bol,jer je pomoću krstića moguće izvršiti i autodijagnostiku oboljenja nekog organa.Medicinski pregled naknadno će utvrditi početni ili poodmakli stadijum oboljenja za koje se nije znalo.Krstić se drži u pomenutom položaju sve dok se ne javi osećaj da kroz šake struji osvežavajući povetarac,koji se postepeno proširuje kroz celo telo,i tek kada prodje kroz celo telo,ili se ne oseća više nikakva senzacija,prekida se sa držanjem.Ovo traje obično 10 do 20 minuta,sem prvi put kada može da traje pola sata i duže.U medjuvremenu,naravno,bolovi prestaju,vrtoglavica,pritisak i slično,ako su se negde javili.posle ovakvog tretmana najčešće se svi osećaju opuštenim.Svi koji koriste bilo koju terapiju ne treba da je prekidaju,ali će posle odredjenog vremena utvrditi da ona,uz korišćenje krstića,daje bolje rezultate.Tada je moguće ,uz obaveznu kontrolu lekara,da se doza leka smanji.Korišćenje krstića radi poboljšanja zdravstvenog stanja obavlja se po potrebi,a najmanje 2 do 3 puta nedeljno. Prostorni krst se može upotrebiti i kao isceliteljsko-radiestezijski visak.Dok obični,postojeći ,viskovi služe čoveku zašta on hoće,visak napravljen od prostornog krsta može da služi isključivo za dobrobit.Konkretno,za otkrivanje pitkih i tehničkih voda,mesta i vrsta štetnih zračenja,dijagnosticiranje bolesti i daljinske isceliteljske tretmane.Njime mogu da rukuju samo oni koji su dovoljno čisti da bi ih krst prihvatio.Visak se pravi tako što se prostorni krst obuhvati sedlastom omčom,jer se ne sme ni bušiti ni zakivati.U praksi se koristi na poznati način,ali sa tim da se pre pristupanja radu,traži prethodna dozvola,kako se ne bi,iz neznanja,postupilo suprotno višoj volji. Prosorni krst kao zaštitnik deluje na one koji ga poseduju,sve dok se prema njemu odnose kao prema blagonaklonom prijatelju,dobrom i moćnom,ali čiji rad i dejstvo treba ceniti i poštovati.U slučajevima gde se on primenjuje kao pokretač procesa samoisceljivanja,tamo gde sudbinski nije drugačije odredjeno,bolesnik će po različitim senzacijama unutar organizma utvrditi da li je i kada kod njega taj proces pokrenut.Pri tome se trajni rezultati postižu tek onda kada se uz ispavnu upotrebu krsta shvati da njegova snaga i lekovitost dolazi od našeg Gospoda,kome su simbolično posvećeni svi krstovi,bez obzira na realizovani oblik,i kada se na osnovu tog saznanja promeni svakodnevni život. Ako se napravi prostorni krst dovoljno malih dimenzija,može se bez problema koristiti kao lični zaštitnik.Žene i devojke mogu da ga nose u torbicama,a muškarci u džepu kaputa ili sakoa.Pored osećaja opuštenosti koji se javlja u njegovom prisustvu,vrlo često može se primetiti da vlasnika prostornog krstića iz nerazumljivih razloga odredjeni poznanici i lažni prijatelji počinju da izbegavaju.Druženje nastavljaju samo istinski prijatelji. Pogledajte moju ponudu na limundu: http://www.limundo.com/Clan/durlanac2929/SpisakAukcija Pogledajte moju ponudu na kupindu: http://www.kupindo.com/Clan/durlanac2929/SpisakPredmeta

Visina prosornog krsta je oko 3 centimetara. Napravljen je od 5 elemenata i pogodniji je za osobe više usmerene duhovnom razvoju.Prostorni krst se upotrebljava kao lični zaštitnik ili zaštitnik prostorija. Štiti od svih vrsta pojedinačnih štetnih zračenja,ali i od njihovog istovremenog delovanja,kao što su,na primer,zračenja patogenog vodotoka,jonizovanog vazduha,geoloških raselina,Kerijevog čvora,Hartmanovog čvora,psihičkih talasa i slično.Može se upotrebiti i za privremeno ili trajno uklanjanje,ili ublažavanje,različitih zdravstvenih tegoba.Bioenergetičari i radiestezisti mogu da ga koriste kao visak za detekciju štetnih talasa u čovekovom okruženju,za detekciju oboljenja,ali i za daljinske tretmane. Prostorni krst nije pravi,nego asocijativni krst,jer gledan odozgo,odozdo ili sa strane samo izgleda kao krst.Zahvaljujući tome on je delotvoran u svakom položaju u kome se postavi.U slučaju da se koristi kao sobni zaštitnik može da se u bilo kom položaju postavi bilo gde u sobi, na bilo koje mesto.Ne treba da se zatvara u metalnu kutiju,jer tada ne deluje.Jedan prostorni krst je dovoljan za jednu prostoriju.Ukoliko u prostoriji postoje štetna zračenja,koja su uzrokovala da je ljudi izbegavaju jer su se u njoj loše osećali,ili su u njoj loše spavali,posle njegovog postavljanja primećuje se da svi rado borave i bolje spavaju. Prostorni krst je baština pravoslavnog srpskog naroda.Može da se nadje na starim nadgrobnim spomenicima,ali su ga ,poznavajući njegovu moć,srbi nekada u paru stavljali na stubove nosače kapija, tako da su,u povratku sa polja i puta,ljudi i stoka morali da prodju izmedju dva prostorna krsta,koji su sa njih skidali svako spoljno zlo koje su nagazili,ili je bilo nabačeno na njih,ili su ga zadobili na neki drugi način. Radi poboljšanja zdravstvenog stanja,prostorni krst se može koristiti na razne načine.U sedećem položaju se na jedno ili oba kolena postavi krstić,preklopi šakom,odnosno šakama bez dodirivanja.Krstić može da se postavi i na sto i preklopi šakom ili šakama (bez dodirivanja).Može jednostavno da se drži u ruci ili rukama.Na svakome je da pronadje način koji mu najviše odgovara.Sedi se u najopuštenijem položaju,a da pri tome nije potrebna neka specijalna atmosfera koncentracije.Kod sedam od deset ljudi se najkasnije za 2 do 5 minuta u dlanovima javi osećaj povećane toplote,strujanja,žmarci i slično.Takav osećaj može da se javi i u drugim delovima tela,uključujući bolove na različitim mestima,pritisak u glavi,vrtoglavicu itd.Vrlo je značajno da se zapamti na kojim se sve mestima javlja bol,jer je pomoću krstića moguće izvršiti i autodijagnostiku oboljenja nekog organa.Medicinski pregled naknadno će utvrditi početni ili poodmakli stadijum oboljenja za koje se nije znalo.Krstić se drži u pomenutom položaju sve dok se ne javi osećaj da kroz šake struji osvežavajući povetarac,koji se postepeno proširuje kroz celo telo,i tek kada prodje kroz celo telo,ili se ne oseća više nikakva senzacija,prekida se sa držanjem.Ovo traje obično 10 do 20 minuta,sem prvi put kada može da traje pola sata i duže.U medjuvremenu,naravno,bolovi prestaju,vrtoglavica,pritisak i slično,ako su se negde javili.posle ovakvog tretmana najčešće se svi osećaju opuštenim.Svi koji koriste bilo koju terapiju ne treba da je prekidaju,ali će posle odredjenog vremena utvrditi da ona,uz korišćenje krstića,daje bolje rezultate.Tada je moguće ,uz obaveznu kontrolu lekara,da se doza leka smanji.Korišćenje krstića radi poboljšanja zdravstvenog stanja obavlja se po potrebi,a najmanje 2 do 3 puta nedeljno. Prostorni krst se može upotrebiti i kao isceliteljsko-radiestezijski visak.Dok obični,postojeći ,viskovi služe čoveku zašta on hoće,visak napravljen od prostornog krsta može da služi isključivo za dobrobit.Konkretno,za otkrivanje pitkih i tehničkih voda,mesta i vrsta štetnih zračenja,dijagnosticiranje bolesti i daljinske isceliteljske tretmane.Njime mogu da rukuju samo oni koji su dovoljno čisti da bi ih krst prihvatio.Visak se pravi tako što se prostorni krst obuhvati sedlastom omčom,jer se ne sme ni bušiti ni zakivati.U praksi se koristi na poznati način,ali sa tim da se pre pristupanja radu,traži prethodna dozvola,kako se ne bi,iz neznanja,postupilo suprotno višoj volji. Prostorni krst kao zaštitnik deluje na one koji ga poseduju,sve dok se prema njemu odnose kao prema blagonaklonom prijatelju,dobrom i moćnom,ali čiji rad i dejstvo treba ceniti i poštovati.U slučajevima gde se on primenjuje kao pokretač procesa samoisceljivanja,tamo gde sudbinski nije drugačije odredjeno,bolesnik će po različitim senzacijama unutar organizma utvrditi da li je i kada kod njega taj proces pokrenut.Pri tome se trajni rezultati postižu tek onda kada se uz ispavnu upotrebu krsta shvati da njegova snaga i lekovitost dolazi od našeg Gospoda,kome su simbolično posvećeni svi krstovi,bez obzira na realizovani oblik,i kada se na osnovu tog saznanja promeni svakodnevni život. Ako se napravi prostorni krst dovoljno malih dimenzija,može se bez problema koristiti kao lični zaštitnik.Žene i devojke mogu da ga nose u torbicama,a muškarci u džepu kaputa ili sakoa.Pored osećaja opuštenosti koji se javlja u njegovom prisustvu,vrlo često može se primetiti da vlasnika prostornog krstića iz nerazumljivih razloga odredjeni poznanici i lažni prijatelji počinju da izbegavaju.Druženje nastavljaju samo istinski prijatelji. Pogledajte moju ponudu na limundu: http://www.limundo.com/Clan/durlanac2929/SpisakAukcija Pogledajte moju ponudu na kupindu: http://www.kupindo.com/Clan/durlanac2929/SpisakPredmeta

Visina prostornog krsta je oko 3 centimetara. Prostorni krst od sedam elemenata ,posebno je delotvoran na osobe više okrenute materijalnom svetu,a pored ostalog ,pročišćava sve čakre fizičkog,eteričnog,astalnog i mentalnog tela,koliko je to sudbinski dozvoljeno.Vrlo je efikasan u zaštiti od negativnih psihičkih talasa(vraća ih pošiljaocu),ali i za ublažavanje posledica već učinjenog zla. Prostorni krst se upotrebljava kao lični zaštitnik ili zaštitnik prostorija.Štiti od svih vrsta pojedinačnih štetnih zračenja,ali i od njihovog istovremenog delovanja,kao što su,na primer,zračenja patogenog vodotoka,jonizovanog vazduha,geoloških raselina,Kerijevog čvora,Hartmanovog čvora,psihičkih talasa i slično.Može se upotrebiti i za privremeno ili trajno uklanjanje,ili ublažavanje,različitih zdravstvenih tegoba.Bioenergetičari i radiestezisti mogu da ga koriste kao visak za detekciju štetnih talasa u čovekovom okruženju,za detekciju oboljenja,ali i za daljinske tretmane. Prostorni krst nije pravi,nego asocijativni krst,jer gledan odozgo,odozdo ili sa strane samo izgleda kao krst.Zahvaljujući tome on je delotvoran u svakom položaju u kome se postavi.U slučaju da se koristi kao sobni zaštitnik može da se u bilo kom položaju postavi bilo gde u sobi, na bilo koje mesto.Ne treba da se zatvara u metalnu kutiju,jer tada ne deluje.Jedan prostorni krst je dovoljan za jednu prostoriju.Ukoliko u prostoriji postoje štetna zračenja,koja su uzrokovala da je ljudi izbegavaju jer su se u njoj loše osećali,ili su u njoj loše spavali,posle njegovog postavljanja primećuje se da svi rado borave i bolje spavaju. Prostorni krst je baština pravoslavnog srpskog naroda.Može da se nadje na starim nadgrobnim spomenicima,ali su ga ,poznavajući njegovu moć,srbi nekada u paru stavljali na stubove nosače kapija, tako da su,u povratku sa polja i puta,ljudi i stoka morali da prodju izmedju dva prostorna krsta,koji su sa njih skidali svako spoljno zlo koje su nagazili,ili je bilo nabačeno na njih,ili su ga zadobili na neki drugi način. Radi poboljšanja zdravstvenog stanja,prostorni krst se može koristiti na razne načine.U sedećem položaju se na jedno ili oba kolena postavi krstić,preklopi šakom,odnosno šakama bez dodirivanja.Krstić može da se postavi i na sto i preklopi šakom ili šakama (bez dodirivanja).Može jednostavno da se drži u ruci ili rukama.Na svakome je da pronadje način koji mu najviše odgovara.Sedi se u najopuštenijem položaju,a da pri tome nije potrebna neka specijalna atmosfera koncentracije.Kod sedam od deset ljudi se najkasnije za 2 do 5 minuta u dlanovima javi osećaj povećane toplote,strujanja,žmarci i slično.Takav osećaj može da se javi i u drugim delovima tela,uključujući bolove na različitim mestima,pritisak u glavi,vrtoglavicu itd.Vrlo je značajno da se zapamti na kojim se sve mestima javlja bol,jer je pomoću krstića moguće izvršiti i autodijagnostiku oboljenja nekog organa.Medicinski pregled naknadno će utvrditi početni ili poodmakli stadijum oboljenja za koje se nije znalo.Krstić se drži u pomenutom položaju sve dok se ne javi osećaj da kroz šake struji osvežavajući povetarac,koji se postepeno proširuje kroz celo telo,i tek kada prodje kroz celo telo,ili se ne oseća više nikakva senzacija,prekida se sa držanjem.Ovo traje obično 10 do 20 minuta,sem prvi put kada može da traje pola sata i duže.U medjuvremenu,naravno,bolovi prestaju,vrtoglavica,pritisak i slično,ako su se negde javili.posle ovakvog tretmana najčešće se svi osećaju opuštenim.Svi koji koriste bilo koju terapiju ne treba da je prekidaju,ali će posle odredjenog vremena utvrditi da ona,uz korišćenje krstića,daje bolje rezultate.Tada je moguće ,uz obaveznu kontrolu lekara,da se doza leka smanji.Korišćenje krstića radi poboljšanja zdravstvenog stanja obavlja se po potrebi,a najmanje 2 do 3 puta nedeljno. Prostorni krst se može upotrebiti i kao isceliteljsko-radiestezijski visak.Dok obični,postojeći ,viskovi služe čoveku zašta on hoće,visak napravljen od prostornog krsta može da služi isključivo za dobrobit.Konkretno,za otkrivanje pitkih i tehničkih voda,mesta i vrsta štetnih zračenja,dijagnosticiranje bolesti i daljinske isceliteljske tretmane.Njime mogu da rukuju samo oni koji su dovoljno čisti da bi ih krst prihvatio.Visak se pravi tako što se prostorni krst obuhvati sedlastom omčom,jer se ne sme ni bušiti ni zakivati.U praksi se koristi na poznati način,ali sa tim da se pre pristupanja radu,traži prethodna dozvola,kako se ne bi,iz neznanja,postupilo suprotno višoj volji. Prosorni krst kao zaštitnik deluje na one koji ga poseduju,sve dok se prema njemu odnose kao prema blagonaklonom prijatelju,dobrom i moćnom,ali čiji rad i dejstvo treba ceniti i poštovati.U slučajevima gde se on primenjuje kao pokretač procesa samoisceljivanja,tamo gde sudbinski nije drugačije odredjeno,bolesnik će po različitim senzacijama unutar organizma utvrditi da li je i kada kod njega taj proces pokrenut.Pri tome se trajni rezultati postižu tek onda kada se uz ispavnu upotrebu krsta shvati da njegova snaga i lekovitost dolazi od našeg Gospoda,kome su simbolično posvećeni svi krstovi,bez obzira na realizovani oblik,i kada se na osnovu tog saznanja promeni svakodnevni život. Ako se napravi prostorni krst dovoljno malih dimenzija,može se bez problema koristiti kao lični zaštitnik.Žene i devojke mogu da ga nose u torbicama,a muškarci u džepu kaputa ili sakoa.Pored osećaja opuštenosti koji se javlja u njegovom prisustvu,vrlo često može se primetiti da vlasnika prostornog krstića iz nerazumljivih razloga odredjeni poznanici i lažni prijatelji počinju da izbegavaju.Druženje nastavljaju samo istinski prijatelji. Pogledajte moju ponudu na limundu: http://www.limundo.com/Clan/durlanac2929/SpisakAukcija Pogledajte moju ponudu na kupindu: http://www.kupindo.com/Clan/durlanac2929/SpisakPredmeta

Visina prostornog krsta je oko 8,4 centimetara. Prostorni krst se upotrebljava kao lični zaštitnik ili zaštitnik prostorija.Štiti od svih vrsta pojedinačnih štetnih zračenja,ali i od njihovog istovremenog delovanja,kao što su,na primer,zračenja patogenog vodotoka,jonizovanog vazduha,geoloških raselina,Kerijevog čvora,Hartmanovog čvora,psihičkih talasa i slično.Može se upotrebiti i za privremeno ili trajno uklanjanje,ili ublažavanje,različitih zdravstvenih tegoba.Bioenergetičari i radiestezisti mogu da ga koriste kao visak za detekciju štetnih talasa u čovekovom okruženju,za detekciju oboljenja,ali i za daljinske tretmane. Prostorni krst nije pravi,nego asocijativni krst,jer gledan odozgo,odozdo ili sa strane samo izgleda kao krst.Zahvaljujući tome on je delotvoran u svakom položaju u kome se postavi.U slučaju da se koristi kao sobni zaštitnik može da se u bilo kom položaju postavi bilo gde u sobi, na bilo koje mesto.Ne treba da se zatvara u metalnu kutiju,jer tada ne deluje.Jedan prostorni krst je dovoljan za jednu prostoriju.Ukoliko u prostoriji postoje štetna zračenja,koja su uzrokovala da je ljudi izbegavaju jer su se u njoj loše osećali,ili su u njoj loše spavali,posle njegovog postavljanja primećuje se da svi rado borave i bolje spavaju. Prostorni krst je baština pravoslavnog srpskog naroda.Može da se nadje na starim nadgrobnim spomenicima,ali su ga ,poznavajući njegovu moć,srbi nekada u paru stavljali na stubove nosače kapija, tako da su,u povratku sa polja i puta,ljudi i stoka morali da prodju izmedju dva prostorna krsta,koji su sa njih skidali svako spoljno zlo koje su nagazili,ili je bilo nabačeno na njih,ili su ga zadobili na neki drugi način. Radi poboljšanja zdravstvenog stanja,prostorni krst se može koristiti na razne načine.U sedećem položaju se na jedno ili oba kolena postavi krstić,preklopi šakom,odnosno šakama bez dodirivanja.Krstić može da se postavi i na sto i preklopi šakom ili šakama (bez dodirivanja).Može jednostavno da se drži u ruci ili rukama.Na svakome je da pronadje način koji mu najviše odgovara.Sedi se u najopuštenijem položaju,a da pri tome nije potrebna neka specijalna atmosfera koncentracije.Kod sedam od deset ljudi se najkasnije za 2 do 5 minuta u dlanovima javi osećaj povećane toplote,strujanja,žmarci i slično.Takav osećaj može da se javi i u drugim delovima tela,uključujući bolove na različitim mestima,pritisak u glavi,vrtoglavicu itd.Vrlo je značajno da se zapamti na kojim se sve mestima javlja bol,jer je pomoću krstića moguće izvršiti i autodijagnostiku oboljenja nekog organa.Medicinski pregled naknadno će utvrditi početni ili poodmakli stadijum oboljenja za koje se nije znalo.Krstić se drži u pomenutom položaju sve dok se ne javi osećaj da kroz šake struji osvežavajući povetarac,koji se postepeno proširuje kroz celo telo,i tek kada prodje kroz celo telo,ili se ne oseća više nikakva senzacija,prekida se sa držanjem.Ovo traje obično 10 do 20 minuta,sem prvi put kada može da traje pola sata i duže.U medjuvremenu,naravno,bolovi prestaju,vrtoglavica,pritisak i slično,ako su se negde javili.posle ovakvog tretmana najčešće se svi osećaju opuštenim.Svi koji koriste bilo koju terapiju ne treba da je prekidaju,ali će posle odredjenog vremena utvrditi da ona,uz korišćenje krstića,daje bolje rezultate.Tada je moguće ,uz obaveznu kontrolu lekara,da se doza leka smanji.Korišćenje krstića radi poboljšanja zdravstvenog stanja obavlja se po potrebi,a najmanje 2 do 3 puta nedeljno. Prostorni krst se može upotrebiti i kao isceliteljsko-radiestezijski visak.Dok obični,postojeći ,viskovi služe čoveku zašta on hoće,visak napravljen od prostornog krsta može da služi isključivo za dobrobit.Konkretno,za otkrivanje pitkih i tehničkih voda,mesta i vrsta štetnih zračenja,dijagnosticiranje bolesti i daljinske isceliteljske tretmane.Njime mogu da rukuju samo oni koji su dovoljno čisti da bi ih krst prihvatio.Visak se pravi tako što se prostorni krst obuhvati sedlastom omčom,jer se ne sme ni bušiti ni zakivati.U praksi se koristi na poznati način,ali sa tim da se pre pristupanja radu,traži prethodna dozvola,kako se ne bi,iz neznanja,postupilo suprotno višoj volji. Prosorni krst kao zaštitnik deluje na one koji ga poseduju,sve dok se prema njemu odnose kao prema blagonaklonom prijatelju,dobrom i moćnom,ali čiji rad i dejstvo treba ceniti i poštovati.U slučajevima gde se on primenjuje kao pokretač procesa samoisceljivanja,tamo gde sudbinski nije drugačije odredjeno,bolesnik će po različitim senzacijama unutar organizma utvrditi da li je i kada kod njega taj proces pokrenut.Pri tome se trajni rezultati postižu tek onda kada se uz ispavnu upotrebu krsta shvati da njegova snaga i lekovitost dolazi od našeg Gospoda,kome su simbolično posvećeni svi krstovi,bez obzira na realizovani oblik,i kada se na osnovu tog saznanja promeni svakodnevni život. Ako se napravi prostorni krst dovoljno malih dimenzija,može se bez problema koristiti kao lični zaštitnik.Žene i devojke mogu da ga nose u torbicama,a muškarci u džepu kaputa ili sakoa.Pored osećaja opuštenosti koji se javlja u njegovom prisustvu,vrlo često može se primetiti da vlasnika prostornog krstića iz nerazumljivih razloga odredjeni poznanici i lažni prijatelji počinju da izbegavaju.Druženje nastavljaju samo istinski prijatelji. Prostorni krst od sedam elemenata ,posebno je delotvoran na osobe više okrenute materijalnom svetu,a pored ostalog ,pročišćava sve čakre fizičkog,eteričnog,astalnog i mentalnog tela,koliko je to sudbinski dozvoljeno.Vrlo je efikasan u zaštiti od negativnih psihičkih talasa(vraća ih pošiljaocu),ali i za ublažavanje posledica već učinjenog zla. Pogledajte moju ponudu na limundu: http://www.limundo.com/Clan/durlanac2929/SpisakAukcija Pogledajte moju ponudu na kupindu: http://www.kupindo.com/Clan/durlanac2929/SpisakPredmeta

Visina prostornog krsta je oko 5,7 centimetara. Prostorni krst se upotrebljava kao lični zaštitnik ili zaštitnik prostorija.Štiti od svih vrsta pojedinačnih štetnih zračenja,ali i od njihovog istovremenog delovanja,kao što su,na primer,zračenja patogenog vodotoka,jonizovanog vazduha,geoloških raselina,Kerijevog čvora,Hartmanovog čvora,psihičkih talasa i slično.Može se upotrebiti i za privremeno ili trajno uklanjanje,ili ublažavanje,različitih zdravstvenih tegoba.Bioenergetičari i radiestezisti mogu da ga koriste kao visak za detekciju štetnih talasa u čovekovom okruženju,za detekciju oboljenja,ali i za daljinske tretmane. Prostorni krst nije pravi,nego asocijativni krst,jer gledan odozgo,odozdo ili sa strane samo izgleda kao krst.Zahvaljujući tome on je delotvoran u svakom položaju u kome se postavi.U slučaju da se koristi kao sobni zaštitnik može da se u bilo kom položaju postavi bilo gde u sobi, na bilo koje mesto.Ne treba da se zatvara u metalnu kutiju,jer tada ne deluje.Jedan prostorni krst je dovoljan za jednu prostoriju.Ukoliko u prostoriji postoje štetna zračenja,koja su uzrokovala da je ljudi izbegavaju jer su se u njoj loše osećali,ili su u njoj loše spavali,posle njegovog postavljanja primećuje se da svi rado borave i bolje spavaju. Prostorni krst je baština pravoslavnog srpskog naroda.Može da se nadje na starim nadgrobnim spomenicima,ali su ga ,poznavajući njegovu moć,srbi nekada u paru stavljali na stubove nosače kapija, tako da su,u povratku sa polja i puta,ljudi i stoka morali da prodju izmedju dva prostorna krsta,koji su sa njih skidali svako spoljno zlo koje su nagazili,ili je bilo nabačeno na njih,ili su ga zadobili na neki drugi način. Radi poboljšanja zdravstvenog stanja,prostorni krst se može koristiti na razne načine.U sedećem položaju se na jedno ili oba kolena postavi krstić,preklopi šakom,odnosno šakama bez dodirivanja.Krstić može da se postavi i na sto i preklopi šakom ili šakama (bez dodirivanja).Može jednostavno da se drži u ruci ili rukama.Na svakome je da pronadje način koji mu najviše odgovara.Sedi se u najopuštenijem položaju,a da pri tome nije potrebna neka specijalna atmosfera koncentracije.Kod sedam od deset ljudi se najkasnije za 2 do 5 minuta u dlanovima javi osećaj povećane toplote,strujanja,žmarci i slično.Takav osećaj može da se javi i u drugim delovima tela,uključujući bolove na različitim mestima,pritisak u glavi,vrtoglavicu itd.Vrlo je značajno da se zapamti na kojim se sve mestima javlja bol,jer je pomoću krstića moguće izvršiti i autodijagnostiku oboljenja nekog organa.Medicinski pregled naknadno će utvrditi početni ili poodmakli stadijum oboljenja za koje se nije znalo.Krstić se drži u pomenutom položaju sve dok se ne javi osećaj da kroz šake struji osvežavajući povetarac,koji se postepeno proširuje kroz celo telo,i tek kada prodje kroz celo telo,ili se ne oseća više nikakva senzacija,prekida se sa držanjem.Ovo traje obično 10 do 20 minuta,sem prvi put kada može da traje pola sata i duže.U medjuvremenu,naravno,bolovi prestaju,vrtoglavica,pritisak i slično,ako su se negde javili.posle ovakvog tretmana najčešće se svi osećaju opuštenim.Svi koji koriste bilo koju terapiju ne treba da je prekidaju,ali će posle odredjenog vremena utvrditi da ona,uz korišćenje krstića,daje bolje rezultate.Tada je moguće ,uz obaveznu kontrolu lekara,da se doza leka smanji.Korišćenje krstića radi poboljšanja zdravstvenog stanja obavlja se po potrebi,a najmanje 2 do 3 puta nedeljno. Prostorni krst se može upotrebiti i kao isceliteljsko-radiestezijski visak.Dok obični,postojeći ,viskovi služe čoveku zašta on hoće,visak napravljen od prostornog krsta može da služi isključivo za dobrobit.Konkretno,za otkrivanje pitkih i tehničkih voda,mesta i vrsta štetnih zračenja,dijagnosticiranje bolesti i daljinske isceliteljske tretmane.Njime mogu da rukuju samo oni koji su dovoljno čisti da bi ih krst prihvatio.Visak se pravi tako što se prostorni krst obuhvati sedlastom omčom,jer se ne sme ni bušiti ni zakivati.U praksi se koristi na poznati način,ali sa tim da se pre pristupanja radu,traži prethodna dozvola,kako se ne bi,iz neznanja,postupilo suprotno višoj volji. Prosorni krst kao zaštitnik deluje na one koji ga poseduju,sve dok se prema njemu odnose kao prema blagonaklonom prijatelju,dobrom i moćnom,ali čiji rad i dejstvo treba ceniti i poštovati.U slučajevima gde se on primenjuje kao pokretač procesa samoisceljivanja,tamo gde sudbinski nije drugačije odredjeno,bolesnik će po različitim senzacijama unutar organizma utvrditi da li je i kada kod njega taj proces pokrenut.Pri tome se trajni rezultati postižu tek onda kada se uz ispavnu upotrebu krsta shvati da njegova snaga i lekovitost dolazi od našeg Gospoda,kome su simbolično posvećeni svi krstovi,bez obzira na realizovani oblik,i kada se na osnovu tog saznanja promeni svakodnevni život. Ako se napravi prostorni krst dovoljno malih dimenzija,može se bez problema koristiti kao lični zaštitnik.Žene i devojke mogu da ga nose u torbicama,a muškarci u džepu kaputa ili sakoa.Pored osećaja opuštenosti koji se javlja u njegovom prisustvu,vrlo često može se primetiti da vlasnika prostornog krstića iz nerazumljivih razloga odredjeni poznanici i lažni prijatelji počinju da izbegavaju.Druženje nastavljaju samo istinski prijatelji. Prostorni krst od sedam elemenata ,posebno je delotvoran na osobe više okrenute materijalnom svetu,a pored ostalog ,pročišćava sve čakre fizičkog,eteričnog,astalnog i mentalnog tela,koliko je to sudbinski dozvoljeno.Vrlo je efikasan u zaštiti od negativnih psihičkih talasa(vraća ih pošiljaocu),ali i za ublažavanje posledica već učinjenog zla. Pogledajte moju ponudu na limundu: http://www.limundo.com/Clan/durlanac2929/SpisakAukcija Pogledajte moju ponudu na kupindu: http://www.kupindo.com/Clan/durlanac2929/SpisakPredmeta

Tri prostorna krsta su iste visine oko 3 centimetara. Napravljeni su od 5 elemenata i pogodniji su za osobe više usmerene duhovnom razvoju.Prostorni krst se upotrebljava kao lični zaštitnik ili zaštitnik prostorija.Štiti od svih vrsta pojedinačnih štetnih zračenja,ali i od njihovog istovremenog delovanja,kao što su,na primer,zračenja patogenog vodotoka,jonizovanog vazduha,geoloških raselina,Kerijevog čvora,Hartmanovog čvora,psihičkih talasa i slično.Može se upotrebiti i za privremeno ili trajno uklanjanje,ili ublažavanje,različitih zdravstvenih tegoba.Bioenergetičari i radiestezisti mogu da ga koriste kao visak za detekciju štetnih talasa u čovekovom okruženju,za detekciju oboljenja,ali i za daljinske tretmane. Prostorni krst nije pravi,nego asocijativni krst,jer gledan odozgo,odozdo ili sa strane samo izgleda kao krst.Zahvaljujući tome on je delotvoran u svakom položaju u kome se postavi.U slučaju da se koristi kao sobni zaštitnik može da se u bilo kom položaju postavi bilo gde u sobi, na bilo koje mesto.Ne treba da se zatvara u metalnu kutiju,jer tada ne deluje.Jedan prostorni krst je dovoljan za jednu prostoriju.Ukoliko u prostoriji postoje štetna zračenja,koja su uzrokovala da je ljudi izbegavaju jer su se u njoj loše osećali,ili su u njoj loše spavali,posle njegovog postavljanja primećuje se da svi rado borave i bolje spavaju. Prostorni krst je baština pravoslavnog srpskog naroda.Može da se nadje na starim nadgrobnim spomenicima,ali su ga ,poznavajući njegovu moć,srbi nekada u paru stavljali na stubove nosače kapija, tako da su,u povratku sa polja i puta,ljudi i stoka morali da prodju izmedju dva prostorna krsta,koji su sa njih skidali svako spoljno zlo koje su nagazili,ili je bilo nabačeno na njih,ili su ga zadobili na neki drugi način. Radi poboljšanja zdravstvenog stanja,prostorni krst se može koristiti na razne načine.U sedećem položaju se na jedno ili oba kolena postavi krstić,preklopi šakom,odnosno šakama bez dodirivanja.Krstić može da se postavi i na sto i preklopi šakom ili šakama (bez dodirivanja).Može jednostavno da se drži u ruci ili rukama.Na svakome je da pronadje način koji mu najviše odgovara.Sedi se u najopuštenijem položaju,a da pri tome nije potrebna neka specijalna atmosfera koncentracije.Kod sedam od deset ljudi se najkasnije za 2 do 5 minuta u dlanovima javi osećaj povećane toplote,strujanja,žmarci i slično.Takav osećaj može da se javi i u drugim delovima tela,uključujući bolove na različitim mestima,pritisak u glavi,vrtoglavicu itd.Vrlo je značajno da se zapamti na kojim se sve mestima javlja bol,jer je pomoću krstića moguće izvršiti i autodijagnostiku oboljenja nekog organa.Medicinski pregled naknadno će utvrditi početni ili poodmakli stadijum oboljenja za koje se nije znalo.Krstić se drži u pomenutom položaju sve dok se ne javi osećaj da kroz šake struji osvežavajući povetarac,koji se postepeno proširuje kroz celo telo,i tek kada prodje kroz celo telo,ili se ne oseća više nikakva senzacija,prekida se sa držanjem.Ovo traje obično 10 do 20 minuta,sem prvi put kada može da traje pola sata i duže.U medjuvremenu,naravno,bolovi prestaju,vrtoglavica,pritisak i slično,ako su se negde javili.posle ovakvog tretmana najčešće se svi osećaju opuštenim.Svi koji koriste bilo koju terapiju ne treba da je prekidaju,ali će posle odredjenog vremena utvrditi da ona,uz korišćenje krstića,daje bolje rezultate.Tada je moguće ,uz obaveznu kontrolu lekara,da se doza leka smanji.Korišćenje krstića radi poboljšanja zdravstvenog stanja obavlja se po potrebi,a najmanje 2 do 3 puta nedeljno. Prostorni krst se može upotrebiti i kao isceliteljsko-radiestezijski visak.Dok obični,postojeći ,viskovi služe čoveku zašta on hoće,visak napravljen od prostornog krsta može da služi isključivo za dobrobit.Konkretno,za otkrivanje pitkih i tehničkih voda,mesta i vrsta štetnih zračenja,dijagnosticiranje bolesti i daljinske isceliteljske tretmane.Njime mogu da rukuju samo oni koji su dovoljno čisti da bi ih krst prihvatio.Visak se pravi tako što se prostorni krst obuhvati sedlastom omčom,jer se ne sme ni bušiti ni zakivati.U praksi se koristi na poznati način,ali sa tim da se pre pristupanja radu,traži prethodna dozvola,kako se ne bi,iz neznanja,postupilo suprotno višoj volji. Prosorni krst kao zaštitnik deluje na one koji ga poseduju,sve dok se prema njemu odnose kao prema blagonaklonom prijatelju,dobrom i moćnom,ali čiji rad i dejstvo treba ceniti i poštovati.U slučajevima gde se on primenjuje kao pokretač procesa samoisceljivanja,tamo gde sudbinski nije drugačije odredjeno,bolesnik će po različitim senzacijama unutar organizma utvrditi da li je i kada kod njega taj proces pokrenut.Pri tome se trajni rezultati postižu tek onda kada se uz ispavnu upotrebu krsta shvati da njegova snaga i lekovitost dolazi od našeg Gospoda,kome su simbolično posvećeni svi krstovi,bez obzira na realizovani oblik,i kada se na osnovu tog saznanja promeni svakodnevni život. Ako se napravi prostorni krst dovoljno malih dimenzija,može se bez problema koristiti kao lični zaštitnik.Žene i devojke mogu da ga nose u torbicama,a muškarci u džepu kaputa ili sakoa.Pored osećaja opuštenosti koji se javlja u njegovom prisustvu,vrlo često može se primetiti da vlasnika prostornog krstića iz nerazumljivih razloga odredjeni poznanici i lažni prijatelji počinju da izbegavaju.Druženje nastavljaju samo istinski prijatelji. Pogledajte moju ponudu na kupindu: http://www.kupindo.com/Clan/durlanac2929/SpisakPredmeta Pogledajte moju ponudu na limundu: http://www.limundo.com/Clan/durlanac2929/SpisakAukcija ukoliko želite da kupite odmah najmanji prostorni krst kliknite na http://www.kupindo.com/Ostalo/11577573_3-u-1-ZASTITNIK-VISAK-PROSTORNI-KRST-5-ELEM-3cm

Visina prosornog krsta je oko 12 centimetara. Napravljen je od 5 elemenata i pogodniji je za osobe više usmerene duhovnom razvoju.Prostorni krst se upotrebljava kao lični zaštitnik ili zaštitnik prostorija.Štiti od svih vrsta pojedinačnih štetnih zračenja,ali i od njihovog istovremenog delovanja,kao što su,na primer,zračenja patogenog vodotoka,jonizovanog vazduha,geoloških raselina,Kerijevog čvora,Hartmanovog čvora,psihičkih talasa i slično.Može se upotrebiti i za privremeno ili trajno uklanjanje,ili ublažavanje,različitih zdravstvenih tegoba.Bioenergetičari i radiestezisti mogu da ga koriste kao visak za detekciju štetnih talasa u čovekovom okruženju,za detekciju oboljenja,ali i za daljinske tretmane. Prostorni krst nije pravi,nego asocijativni krst,jer gledan odozgo,odozdo ili sa strane samo izgleda kao krst.Zahvaljujući tome on je delotvoran u svakom položaju u kome se postavi.U slučaju da se koristi kao sobni zaštitnik može da se u bilo kom položaju postavi bilo gde u sobi, na bilo koje mesto.Ne treba da se zatvara u metalnu kutiju,jer tada ne deluje.Jedan prostorni krst je dovoljan za jednu prostoriju.Ukoliko u prostoriji postoje štetna zračenja,koja su uzrokovala da je ljudi izbegavaju jer su se u njoj loše osećali,ili su u njoj loše spavali,posle njegovog postavljanja primećuje se da svi rado borave i bolje spavaju. Prostorni krst je baština pravoslavnog srpskog naroda.Može da se nadje na starim nadgrobnim spomenicima,ali su ga ,poznavajući njegovu moć,srbi nekada u paru stavljali na stubove nosače kapija, tako da su,u povratku sa polja i puta,ljudi i stoka morali da prodju izmedju dva prostorna krsta,koji su sa njih skidali svako spoljno zlo koje su nagazili,ili je bilo nabačeno na njih,ili su ga zadobili na neki drugi način. Radi poboljšanja zdravstvenog stanja,prostorni krst se može koristiti na razne načine.U sedećem položaju se na jedno ili oba kolena postavi krstić,preklopi šakom,odnosno šakama bez dodirivanja.Krstić može da se postavi i na sto i preklopi šakom ili šakama (bez dodirivanja).Može jednostavno da se drži u ruci ili rukama.Na svakome je da pronadje način koji mu najviše odgovara.Sedi se u najopuštenijem položaju,a da pri tome nije potrebna neka specijalna atmosfera koncentracije.Kod sedam od deset ljudi se najkasnije za 2 do 5 minuta u dlanovima javi osećaj povećane toplote,strujanja,žmarci i slično.Takav osećaj može da se javi i u drugim delovima tela,uključujući bolove na različitim mestima,pritisak u glavi,vrtoglavicu itd.Vrlo je značajno da se zapamti na kojim se sve mestima javlja bol,jer je pomoću krstića moguće izvršiti i autodijagnostiku oboljenja nekog organa.Medicinski pregled naknadno će utvrditi početni ili poodmakli stadijum oboljenja za koje se nije znalo.Krstić se drži u pomenutom položaju sve dok se ne javi osećaj da kroz šake struji osvežavajući povetarac,koji se postepeno proširuje kroz celo telo,i tek kada prodje kroz celo telo,ili se ne oseća više nikakva senzacija,prekida se sa držanjem.Ovo traje obično 10 do 20 minuta,sem prvi put kada može da traje pola sata i duže.U medjuvremenu,naravno,bolovi prestaju,vrtoglavica,pritisak i slično,ako su se negde javili.posle ovakvog tretmana najčešće se svi osećaju opuštenim.Svi koji koriste bilo koju terapiju ne treba da je prekidaju,ali će posle odredjenog vremena utvrditi da ona,uz korišćenje krstića,daje bolje rezultate.Tada je moguće ,uz obaveznu kontrolu lekara,da se doza leka smanji.Korišćenje krstića radi poboljšanja zdravstvenog stanja obavlja se po potrebi,a najmanje 2 do 3 puta nedeljno. Prostorni krst se može upotrebiti i kao isceliteljsko-radiestezijski visak.Dok obični,postojeći ,viskovi služe čoveku zašta on hoće,visak napravljen od prostornog krsta može da služi isključivo za dobrobit.Konkretno,za otkrivanje pitkih i tehničkih voda,mesta i vrsta štetnih zračenja,dijagnosticiranje bolesti i daljinske isceliteljske tretmane.Njime mogu da rukuju samo oni koji su dovoljno čisti da bi ih krst prihvatio.Visak se pravi tako što se prostorni krst obuhvati sedlastom omčom,jer se ne sme ni bušiti ni zakivati.U praksi se koristi na poznati način,ali sa tim da se pre pristupanja radu,traži prethodna dozvola,kako se ne bi,iz neznanja,postupilo suprotno višoj volji. Prosorni krst kao zaštitnik deluje na one koji ga poseduju,sve dok se prema njemu odnose kao prema blagonaklonom prijatelju,dobrom i moćnom,ali čiji rad i dejstvo treba ceniti i poštovati.U slučajevima gde se on primenjuje kao pokretač procesa samoisceljivanja,tamo gde sudbinski nije drugačije odredjeno,bolesnik će po različitim senzacijama unutar organizma utvrditi da li je i kada kod njega taj proces pokrenut.Pri tome se trajni rezultati postižu tek onda kada se uz ispavnu upotrebu krsta shvati da njegova snaga i lekovitost dolazi od našeg Gospoda,kome su simbolično posvećeni svi krstovi,bez obzira na realizovani oblik,i kada se na osnovu tog saznanja promeni svakodnevni život. Ako se napravi prostorni krst dovoljno malih dimenzija,može se bez problema koristiti kao lični zaštitnik.Žene i devojke mogu da ga nose u torbicama,a muškarci u džepu kaputa ili sakoa.Pored osećaja opuštenosti koji se javlja u njegovom prisustvu,vrlo često može se primetiti da vlasnika prostornog krstića iz nerazumljivih razloga odredjeni poznanici i lažni prijatelji počinju da izbegavaju.Druženje nastavljaju samo istinski prijatelji. Pogledajte moju ponudu na limundu: http://www.limundo.com/Clan/durlanac2929/SpisakAukcija Pogledajte moju ponudu na kupindu: http://www.kupindo.com/Clan/durlanac2929/SpisakPredmeta

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Visina najvećeg prostornog krsta je oko 8,4 cm,srednjeg 5,7cm i najmanjeg oko 3cm-KRSTOVI SU UNIKAT-RUČNI RAD-NAPAVLJENI OD MEDIJAPANA. Napravljen je od 5 elemenata i pogodniji je za osobe više usmerene duhovnom razvoju.Prostorni krst se upotrebljava kao lični zaštitnik ili zaštitnik prostorija.Štiti od svih vrsta pojedinačnih štetnih zračenja,ali i od njihovog istovremenog delovanja,kao što su,na primer,zračenja patogenog vodotoka,jonizovanog vazduha,geoloških raselina,Kerijevog čvora,Hartmanovog čvora,psihičkih talasa i slično.Može se upotrebiti i za privremeno ili trajno uklanjanje,ili ublažavanje,različitih zdravstvenih tegoba.Bioenergetičari i radiestezisti mogu da ga koriste kao visak za detekciju štetnih talasa u čovekovom okruženju,za detekciju oboljenja,ali i za daljinske tretmane. Prostorni krst nije pravi,nego asocijativni krst,jer gledan odozgo,odozdo ili sa strane samo izgleda kao krst.Zahvaljujući tome on je delotvoran u svakom položaju u kome se postavi.U slučaju da se koristi kao sobni zaštitnik može da se u bilo kom položaju postavi bilo gde u sobi, na bilo koje mesto.Ne treba da se zatvara u metalnu kutiju,jer tada ne deluje.Jedan prostorni krst je dovoljan za jednu prostoriju.Ukoliko u prostoriji postoje štetna zračenja,koja su uzrokovala da je ljudi izbegavaju jer su se u njoj loše osećali,ili su u njoj loše spavali,posle njegovog postavljanja primećuje se da svi rado borave i bolje spavaju. Prostorni krst je baština pravoslavnog srpskog naroda.Može da se nadje na starim nadgrobnim spomenicima,ali su ga ,poznavajući njegovu moć,srbi nekada u paru stavljali na stubove nosače kapija, tako da su,u povratku sa polja i puta,ljudi i stoka morali da prodju izmedju dva prostorna krsta,koji su sa njih skidali svako spoljno zlo koje su nagazili,ili je bilo nabačeno na njih,ili su ga zadobili na neki drugi način. Radi poboljšanja zdravstvenog stanja,prostorni krst se može koristiti na razne načine.U sedećem položaju se na jedno ili oba kolena postavi krstić,preklopi šakom,odnosno šakama bez dodirivanja.Krstić može da se postavi i na sto i preklopi šakom ili šakama (bez dodirivanja).Može jednostavno da se drži u ruci ili rukama.Na svakome je da pronadje način koji mu najviše odgovara.Sedi se u najopuštenijem položaju,a da pri tome nije potrebna neka specijalna atmosfera koncentracije.Kod sedam od deset ljudi se najkasnije za 2 do 5 minuta u dlanovima javi osećaj povećane toplote,strujanja,žmarci i slično.Takav osećaj može da se javi i u drugim delovima tela,uključujući bolove na različitim mestima,pritisak u glavi,vrtoglavicu itd.Vrlo je značajno da se zapamti na kojim se sve mestima javlja bol,jer je pomoću krstića moguće izvršiti i autodijagnostiku oboljenja nekog organa.Medicinski pregled naknadno će utvrditi početni ili poodmakli stadijum oboljenja za koje se nije znalo.Krstić se drži u pomenutom položaju sve dok se ne javi osećaj da kroz šake struji osvežavajući povetarac,koji se postepeno proširuje kroz celo telo,i tek kada prodje kroz celo telo,ili se ne oseća više nikakva senzacija,prekida se sa držanjem.Ovo traje obično 10 do 20 minuta,sem prvi put kada može da traje pola sata i duže.U medjuvremenu,naravno,bolovi prestaju,vrtoglavica,pritisak i slično,ako su se negde javili.posle ovakvog tretmana najčešće se svi osećaju opuštenim.Svi koji koriste bilo koju terapiju ne treba da je prekidaju,ali će posle odredjenog vremena utvrditi da ona,uz korišćenje krstića,daje bolje rezultate.Tada je moguće ,uz obaveznu kontrolu lekara,da se doza leka smanji.Korišćenje krstića radi poboljšanja zdravstvenog stanja obavlja se po potrebi,a najmanje 2 do 3 puta nedeljno. Prostorni krst se može upotrebiti i kao isceliteljsko-radiestezijski visak.Dok obični,postojeći ,viskovi služe čoveku zašta on hoće,visak napravljen od prostornog krsta može da služi isključivo za dobrobit.Konkretno,za otkrivanje pitkih i tehničkih voda,mesta i vrsta štetnih zračenja,dijagnosticiranje bolesti i daljinske isceliteljske tretmane.Njime mogu da rukuju samo oni koji su dovoljno čisti da bi ih krst prihvatio.Visak se pravi tako što se prostorni krst obuhvati sedlastom omčom,jer se ne sme ni bušiti ni zakivati.U praksi se koristi na poznati način,ali sa tim da se pre pristupanja radu,traži prethodna dozvola,kako se ne bi,iz neznanja,postupilo suprotno višoj volji. Prosorni krst kao zaštitnik deluje na one koji ga poseduju,sve dok se prema njemu odnose kao prema blagonaklonom prijatelju,dobrom i moćnom,ali čiji rad i dejstvo treba ceniti i poštovati.U slučajevima gde se on primenjuje kao pokretač procesa samoisceljivanja,tamo gde sudbinski nije drugačije odredjeno,bolesnik će po različitim senzacijama unutar organizma utvrditi da li je i kada kod njega taj proces pokrenut.Pri tome se trajni rezultati postižu tek onda kada se uz ispavnu upotrebu krsta shvati da njegova snaga i lekovitost dolazi od našeg Gospoda,kome su simbolično posvećeni svi krstovi,bez obzira na realizovani oblik,i kada se na osnovu tog saznanja promeni svakodnevni život. Ako se napravi prostorni krst dovoljno malih dimenzija,može se bez problema koristiti kao lični zaštitnik.Žene i devojke mogu da ga nose u torbicama,a muškarci u džepu kaputa ili sakoa.Pored osećaja opuštenosti koji se javlja u njegovom prisustvu,vrlo često može se primetiti da vlasnika prostornog krstića iz nerazumljivih razloga odredjeni poznanici i lažni prijatelji počinju da izbegavaju.Druženje nastavljaju samo istinski prijatelji. Pogledajte moju ponudu na limundu: http://www.limundo.com/Clan/durlanac2929/SpisakAukcija Pogledajte moju ponudu na kupindu: http://www.kupindo.com/Clan/durlanac2929/SpisakPredmeta AKO ŽELITE DA VIDITE PONUDU PROSTORNIH KRSTOVA NA KUPINDU KLIKNITE NA http://www.kupindo.com/pretraga.php?bSearchBox=1&Pretraga=prostorni krst

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Tri prostorna krsta su iste visine oko 3 centimetara. Napravljeni su od 5 elemenata i pogodniji su za osobe više usmerene duhovnom razvoju.Prostorni krst se upotrebljava kao lični zaštitnik ili zaštitnik prostorija.Štiti od svih vrsta pojedinačnih štetnih zračenja,ali i od njihovog istovremenog delovanja,kao što su,na primer,zračenja patogenog vodotoka,jonizovanog vazduha,geoloških raselina,Kerijevog čvora,Hartmanovog čvora,psihičkih talasa i slično.Može se upotrebiti i za privremeno ili trajno uklanjanje,ili ublažavanje,različitih zdravstvenih tegoba.Bioenergetičari i radiestezisti mogu da ga koriste kao visak za detekciju štetnih talasa u čovekovom okruženju,za detekciju oboljenja,ali i za daljinske tretmane. Prostorni krst nije pravi,nego asocijativni krst,jer gledan odozgo,odozdo ili sa strane samo izgleda kao krst.Zahvaljujući tome on je delotvoran u svakom položaju u kome se postavi.U slučaju da se koristi kao sobni zaštitnik može da se u bilo kom položaju postavi bilo gde u sobi, na bilo koje mesto.Ne treba da se zatvara u metalnu kutiju,jer tada ne deluje.Jedan prostorni krst je dovoljan za jednu prostoriju.Ukoliko u prostoriji postoje štetna zračenja,koja su uzrokovala da je ljudi izbegavaju jer su se u njoj loše osećali,ili su u njoj loše spavali,posle njegovog postavljanja primećuje se da svi rado borave i bolje spavaju. Prostorni krst je baština pravoslavnog srpskog naroda.Može da se nadje na starim nadgrobnim spomenicima,ali su ga ,poznavajući njegovu moć,srbi nekada u paru stavljali na stubove nosače kapija, tako da su,u povratku sa polja i puta,ljudi i stoka morali da prodju izmedju dva prostorna krsta,koji su sa njih skidali svako spoljno zlo koje su nagazili,ili je bilo nabačeno na njih,ili su ga zadobili na neki drugi način. Radi poboljšanja zdravstvenog stanja,prostorni krst se može koristiti na razne načine.U sedećem položaju se na jedno ili oba kolena postavi krstić,preklopi šakom,odnosno šakama bez dodirivanja.Krstić može da se postavi i na sto i preklopi šakom ili šakama (bez dodirivanja).Može jednostavno da se drži u ruci ili rukama.Na svakome je da pronadje način koji mu najviše odgovara.Sedi se u najopuštenijem položaju,a da pri tome nije potrebna neka specijalna atmosfera koncentracije.Kod sedam od deset ljudi se najkasnije za 2 do 5 minuta u dlanovima javi osećaj povećane toplote,strujanja,žmarci i slično.Takav osećaj može da se javi i u drugim delovima tela,uključujući bolove na različitim mestima,pritisak u glavi,vrtoglavicu itd.Vrlo je značajno da se zapamti na kojim se sve mestima javlja bol,jer je pomoću krstića moguće izvršiti i autodijagnostiku oboljenja nekog organa.Medicinski pregled naknadno će utvrditi početni ili poodmakli stadijum oboljenja za koje se nije znalo.Krstić se drži u pomenutom položaju sve dok se ne javi osećaj da kroz šake struji osvežavajući povetarac,koji se postepeno proširuje kroz celo telo,i tek kada prodje kroz celo telo,ili se ne oseća više nikakva senzacija,prekida se sa držanjem.Ovo traje obično 10 do 20 minuta,sem prvi put kada može da traje pola sata i duže.U medjuvremenu,naravno,bolovi prestaju,vrtoglavica,pritisak i slično,ako su se negde javili.posle ovakvog tretmana najčešće se svi osećaju opuštenim.Svi koji koriste bilo koju terapiju ne treba da je prekidaju,ali će posle odredjenog vremena utvrditi da ona,uz korišćenje krstića,daje bolje rezultate.Tada je moguće ,uz obaveznu kontrolu lekara,da se doza leka smanji.Korišćenje krstića radi poboljšanja zdravstvenog stanja obavlja se po potrebi,a najmanje 2 do 3 puta nedeljno. Prostorni krst se može upotrebiti i kao isceliteljsko-radiestezijski visak.Dok obični,postojeći ,viskovi služe čoveku zašta on hoće,visak napravljen od prostornog krsta može da služi isključivo za dobrobit.Konkretno,za otkrivanje pitkih i tehničkih voda,mesta i vrsta štetnih zračenja,dijagnosticiranje bolesti i daljinske isceliteljske tretmane.Njime mogu da rukuju samo oni koji su dovoljno čisti da bi ih krst prihvatio.Visak se pravi tako što se prostorni krst obuhvati sedlastom omčom,jer se ne sme ni bušiti ni zakivati.U praksi se koristi na poznati način,ali sa tim da se pre pristupanja radu,traži prethodna dozvola,kako se ne bi,iz neznanja,postupilo suprotno višoj volji. Prosorni krst kao zaštitnik deluje na one koji ga poseduju,sve dok se prema njemu odnose kao prema blagonaklonom prijatelju,dobrom i moćnom,ali čiji rad i dejstvo treba ceniti i poštovati.U slučajevima gde se on primenjuje kao pokretač procesa samoisceljivanja,tamo gde sudbinski nije drugačije odredjeno,bolesnik će po različitim senzacijama unutar organizma utvrditi da li je i kada kod njega taj proces pokrenut.Pri tome se trajni rezultati postižu tek onda kada se uz ispavnu upotrebu krsta shvati da njegova snaga i lekovitost dolazi od našeg Gospoda,kome su simbolično posvećeni svi krstovi,bez obzira na realizovani oblik,i kada se na osnovu tog saznanja promeni svakodnevni život. Ako se napravi prostorni krst dovoljno malih dimenzija,može se bez problema koristiti kao lični zaštitnik.Žene i devojke mogu da ga nose u torbicama,a muškarci u džepu kaputa ili sakoa.Pored osećaja opuštenosti koji se javlja u njegovom prisustvu,vrlo često može se primetiti da vlasnika prostornog krstića iz nerazumljivih razloga odredjeni poznanici i lažni prijatelji počinju da izbegavaju.Druženje nastavljaju samo istinski prijatelji. Pogledajte moju ponudu na kupindu: http://www.kupindo.com/Clan/durlanac2929/SpisakPredmeta Pogledajte moju ponudu na limundu: http://www.limundo.com/Clan/durlanac2929/SpisakAukcija Poštarina je samo : 81 dinara poštarina za preporučenu pošiljku 5 dinara obična koverta ------------------------------------------- 86 dinara ukupno ali onda mora prvo da se uplati na tekući račun,pa onda šaljem preporučeno.

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Tri prostorna krsta su iste visine oko 3 centimetara. Napravljeni su od 5 elemenata i pogodniji su za osobe više usmerene duhovnom razvoju. Prostorni krst se upotrebljava kao lični zaštitnik ili zaštitnik prostorija.Štiti od svih vrsta pojedinačnih štetnih zračenja,ali i od njihovog istovremenog delovanja,kao što su,na primer,zračenja patogenog vodotoka,jonizovanog vazduha,geoloških raselina,Kerijevog čvora,Hartmanovog čvora,psihičkih talasa i slično.Može se upotrebiti i za privremeno ili trajno uklanjanje,ili ublažavanje,različitih zdravstvenih tegoba.Bioenergetičari i radiestezisti mogu da ga koriste kao visak za detekciju štetnih talasa u čovekovom okruženju,za detekciju oboljenja,ali i za daljinske tretmane. Prostorni krst nije pravi,nego asocijativni krst,jer gledan odozgo,odozdo ili sa strane samo izgleda kao krst.Zahvaljujući tome on je delotvoran u svakom položaju u kome se postavi.U slučaju da se koristi kao sobni zaštitnik može da se u bilo kom položaju postavi bilo gde u sobi, na bilo koje mesto.Ne treba da se zatvara u metalnu kutiju,jer tada ne deluje.Jedan prostorni krst je dovoljan za jednu prostoriju.Ukoliko u prostoriji postoje štetna zračenja,koja su uzrokovala da je ljudi izbegavaju jer su se u njoj loše osećali,ili su u njoj loše spavali,posle njegovog postavljanja primećuje se da svi rado borave i bolje spavaju. Prostorni krst je baština pravoslavnog srpskog naroda.Može da se nadje na starim nadgrobnim spomenicima,ali su ga ,poznavajući njegovu moć,srbi nekada u paru stavljali na stubove nosače kapija, tako da su,u povratku sa polja i puta,ljudi i stoka morali da prodju izmedju dva prostorna krsta,koji su sa njih skidali svako spoljno zlo koje su nagazili,ili je bilo nabačeno na njih,ili su ga zadobili na neki drugi način. Radi poboljšanja zdravstvenog stanja,prostorni krst se može koristiti na razne načine.U sedećem položaju se na jedno ili oba kolena postavi krstić,preklopi šakom,odnosno šakama bez dodirivanja.Krstić može da se postavi i na sto i preklopi šakom ili šakama (bez dodirivanja).Može jednostavno da se drži u ruci ili rukama.Na svakome je da pronadje način koji mu najviše odgovara.Sedi se u najopuštenijem položaju,a da pri tome nije potrebna neka specijalna atmosfera koncentracije.Kod sedam od deset ljudi se najkasnije za 2 do 5 minuta u dlanovima javi osećaj povećane toplote,strujanja,žmarci i slično.Takav osećaj može da se javi i u drugim delovima tela,uključujući bolove na različitim mestima,pritisak u glavi,vrtoglavicu itd.Vrlo je značajno da se zapamti na kojim se sve mestima javlja bol,jer je pomoću krstića moguće izvršiti i autodijagnostiku oboljenja nekog organa.Medicinski pregled naknadno će utvrditi početni ili poodmakli stadijum oboljenja za koje se nije znalo.Krstić se drži u pomenutom položaju sve dok se ne javi osećaj da kroz šake struji osvežavajući povetarac,koji se postepeno proširuje kroz celo telo,i tek kada prodje kroz celo telo,ili se ne oseća više nikakva senzacija,prekida se sa držanjem.Ovo traje obično 10 do 20 minuta,sem prvi put kada može da traje pola sata i duže.U medjuvremenu,naravno,bolovi prestaju,vrtoglavica,pritisak i slično,ako su se negde javili.posle ovakvog tretmana najčešće se svi osećaju opuštenim.Svi koji koriste bilo koju terapiju ne treba da je prekidaju,ali će posle odredjenog vremena utvrditi da ona,uz korišćenje krstića,daje bolje rezultate.Tada je moguće ,uz obaveznu kontrolu lekara,da se doza leka smanji.Korišćenje krstića radi poboljšanja zdravstvenog stanja obavlja se po potrebi,a najmanje 2 do 3 puta nedeljno. Prostorni krst se može upotrebiti i kao isceliteljsko-radiestezijski visak.Dok obični,postojeći ,viskovi služe čoveku zašta on hoće,visak napravljen od prostornog krsta može da služi isključivo za dobrobit.Konkretno,za otkrivanje pitkih i tehničkih voda,mesta i vrsta štetnih zračenja,dijagnosticiranje bolesti i daljinske isceliteljske tretmane.Njime mogu da rukuju samo oni koji su dovoljno čisti da bi ih krst prihvatio.Visak se pravi tako što se prostorni krst obuhvati sedlastom omčom,jer se ne sme ni bušiti ni zakivati.U praksi se koristi na poznati način,ali sa tim da se pre pristupanja radu,traži prethodna dozvola,kako se ne bi,iz neznanja,postupilo suprotno višoj volji. Prosorni krst kao zaštitnik deluje na one koji ga poseduju,sve dok se prema njemu odnose kao prema blagonaklonom prijatelju,dobrom i moćnom,ali čiji rad i dejstvo treba ceniti i poštovati.U slučajevima gde se on primenjuje kao pokretač procesa samoisceljivanja,tamo gde sudbinski nije drugačije odredjeno,bolesnik će po različitim senzacijama unutar organizma utvrditi da li je i kada kod njega taj proces pokrenut.Pri tome se trajni rezultati postižu tek onda kada se uz ispavnu upotrebu krsta shvati da njegova snaga i lekovitost dolazi od našeg Gospoda,kome su simbolično posvećeni svi krstovi,bez obzira na realizovani oblik,i kada se na osnovu tog saznanja promeni svakodnevni život. Ako se napravi prostorni krst dovoljno malih dimenzija,može se bez problema koristiti kao lični zaštitnik.Žene i devojke mogu da ga nose u torbicama,a muškarci u džepu kaputa ili sakoa.Pored osećaja opuštenosti koji se javlja u njegovom prisustvu,vrlo često može se primetiti da vlasnika prostornog krstića iz nerazumljivih razloga odredjeni poznanici i lažni prijatelji počinju da izbegavaju.Druženje nastavljaju samo istinski prijatelji. Pogledajte moju ponudu na kupindu: http://www.kupindo.com/Clan/durlanac2929/SpisakPredmeta Pogledajte moju ponudu na limundu: http://www.limundo.com/Clan/durlanac2929/SpisakAukcija --- Dodato 19.03.2018. 19:40 --- -

Lepo očuvano Миодраг А. Васиљевић: Југословенски музички фолклор књ. I, Народне мелодије које се певају на Космету, Просвета, Издавачко предузеће Србије, Београд, 1950. COBISS.SR-ID - 133303047 (https://plus.sr.cobiss.net/opac7/bib/133303047) Садржај 1 ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ 2 ПЕЧАЛБАРСКЕ ПЕСМЕ 3 ПОРОДИЧНЕ ПЕСМЕ 3.1 А) УСПАВАНКЕ 3.2 Б) ДЕЧЈЕ ПЕСМЕ 3.3 В) ЉУБАВ МАЈКЕ И ДЕЦЕ 4 СТАРЕ РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ 5 УМЕТНИЧКЕ ПЕСМЕ И НАРОДНЕ ПЕСМЕ СА СЛИКОВИМА 6 ОБРЕДНЕ ПЕСМЕ 6.1 А) СВАДБЕНЕ ПЕСМЕ 7 Референце ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ[уреди] 1. Ај, висока си, висока планино 2. Што имаш косе, љат, мори љаљо 3. Шта ћу, боже, шта ћу, боже, дика ми не може 4. Бога моли младо ђаче 5. Ангелина воду лила 5. Ангелина воду лила (Варијанта) 6. Служим цара три године дана 7. На две грањке две јабуке 8. Долетеше два сокола 9(а). Ој, јабуко зеленико, зеленико 9(б). Ој, јабуко зеленико, зеленико 9(в). Ој, јабуко зеленико, аман 9(г). Ој, јабуко зеленико 10. Оре, аго, аго, буљукбашо 11. Од кати сом, маје, бећар било 12. Симбил цвеће, море, симбил цвеће 13. Побратаме, ти видоф дивојка 14. Каранфиле, цвеће моје 15(а). Што тај сокак на каранфил мирише 15(б). Што тај сокак, аман 16. Љубичице, љуби ме за драго 17. Љубичице, љубичице 18. Невен вене 19(а). На миндер ми до три Анке сеђау, сеђау 19(б). Под пенџер јој до три цвета цветау, Лено 20. Синоћ ми драги долази 21. Мајко мила 22. Коња ми јаше, бре џанум 23. Савила се бела лоза винова 24. Ја посади виту јелу 25. Сади ружу 26. Сиви сокол долетео 27(а). Прелетеше тице ластавице 27(а). Једва чекам да недеља дође 27(б). Једва чекам да недеља дође 28. Мара ми шета 52. Разболе се Ванка 53. Разболе се дилбер Тута 54. Болна љуба, болна љуба 55. Џанум, зађе слунце 55. Ајде, слунце зађе (Варијанта) 56. Волело се двоје млади 57. Разболе се Ленче 58(а). И! Под ноћ ти пођо 58(б). Под ноћ пођо на воду, лале лако 59. Порани рано на воду 60. Љуљанка ми се љуљаше, море, јагње бело 61. Умре и загина, мајчице милале 62(а). Кој ће ти купи ал канаринче 62(б). Кој ће ти купи ал канаринче 63. Варај, Стамено 64(а). Ој, Като, Като, мори Пећанке 64(б). Ој, Като, Като, мори Пећанке 65. Да л’ си месила, мори, белу погачу 66. Девојче, девојче, девојче шарено 67. Ори Лешо, Лешо, Лешо, бе дејче 68. Шарено пиле, џанум 69. Донке, мори, Донке девојке 69. Жени ме, мaјко, жени ме 70. Ти сом сакала шес године 71. Мене мајка једну има 72(а). Три девојке запојале 72(б). Три девојке запевале 73. А што ми се памет померава 74(а). Шта се оно зелени 74(б). Шта се оно зелени 74(в). Шта се оно зелени 75(а). Иди, дојди, Асан-ага, на пенџера 75(б). Иди, дојди, Асан-ага, на пенџера 76(а). Ој, весело, веселице 76(б). Ој, весело, веселице 77. А што ти је, када Коцо 78. Ил ми грми, ил ми грми 79. Назли Петко, богме, офце чува 80(а). Шта се сјаји тамо горе 80(б). Што засјајна тамо горе 80(в). Што засјајна тамо горе 81. Аман, мајка Нацу 82. Алтано кад’но мори, припни на колена 83. На три гранће, јадо, три јабуће 84. Зора руди, ај, зора руди 85(а). Џан’м, Имер-ага, Имер-паша 85(б). Џан’м, Имер-ага, Имер-паша 86. Текст код мелодије. Певао Зарије Зарковић, шофер (Гњилане, 1947). 87(а). Аман, воденичаре, стар пријателе 87(б). Кузум, воденичар, море, воденичар 88. Аој коњче, добро моје, а шта ти се додијало 88. Ој, коњићу, добро моје (Варијанта) 89(а). Вино пије Дојчин Петар 89(б). Опио се Дојчин Петар 90. Ево, већ је трећа вечер 91. Кара-Алија, кара ли те мати 92. Мајчице, мори, мила, премила 93. Ој, девојко, сас мајку вечерај 94. Ој, девојко, кара коса 95(а). Ој, девојко, те обрве твоје 95(б). Ој, девојко, те обрве твоје 96. Пала је магла, море, над Рајановце 97. Разболе се, мајко 98. У колибу пудар, мори 99. Чија ли је оно девојка 100. Која беше синоћ на вратима, неверо 101. Никнало, никнало, бело цветиче 102. Зар ја немам русе косе 103. Жалос моја, и! 104(а). Ветар душе 104(б). Ветар душе 104(в). Ветар душе 105(а). Чарна горо 105(б). Чарна горо, чарна горо 106(а). Месечина, месечина 106(б). Месечина сву недељу дана 106(в). Месечина сву недељу дана 107. Пала магла кроз махалу 107. Пала магла кроз махалу Пуховац 108. Развило се бадем дрво, мила нано 109. Ситна киша заросила, нане 110(а). Ај, дошла Дрина 110(б). Дошла Дрина 111(а). Не чудим се шиби у планини 111(б). Не чудим се шиби у планини 112(а). А што ми се бунар вода мути 112(б). А што ми се бунар вода мути 112(в). А што ми се бунар вода мути 113. Девојка изашла 114. Друг се другу, море, друг се другу 115(а). Листај ми, горо зелена 115(б). Лиснај се, горо 116. Чуј, драгане, одо за другога 117. Мајчице, мила, премила 118(а). Чарне очи у драгана мога 118(б). Чарне очи у драгана мога 118(в). Чарне очи у драгана мога 119(а). Сунце јарко, не сијаш једнко 119(б). Сунце јарко, не сијаш једнко 120. Мерак имам, море, мерак имам 121. Киша пада, трава расте 122. Пуче пушка више града 123. Мурсел ми седи више село, ајде 124. Тамна ноћи 125. Карала мајка Фанију 126(а). Мајкале Назу, еј, Назо 126(а). Мајкале Назу, еј, Назо (Варијанта) 126(б). Ај, мајка Мару 126(б). Мајка Мару на вечеру звала (Варијанта) 127. Кој те даде, мори, Лизуле 128. Назли јеленче, злато моје 129. Добро вече, мила моја 130. Не плачи, Стано мори 131. Имам мужа великога 132(а). Имам мужа ка пужмужа, бре! 132(б). Имам мужа ка пужмужа 132(б). Имам мужа ка пужмужа (Варијанта) 132(б). Имам мужа ка пужмужа (Варијанта) 133. Лешо пиле, лешо ћеро, мајкина калешо 134. Срце ми болује 135. Ој, Ајшо, Ајшо, момиче младо 136. Кад сам била девојана 137. Двоје су се заволели млади 138. Еј, жалос моја, и! 139. Дај девојко, дај девојко, мама и помама 140. Ружа сам, ружа 141. Ранио сам јутрос рано 142. Тресну девојче јабуку 143. Текла вода текелија 144. Текла ми је ладна вода Бистрица, Бистрица 145(а). Да ја знајем, мори мајкеле 145(б). Да знам јадна ја, да знам, јадна 145(в). Еј, да знам, јадна, море 146(а). Саба зора, сунце огрејало 146(а). Девојка је у гори стајала (Варијанта) 146(б). Саба зора је 147. Дајте ми, моми, една чаша вода 148. Бре девојко, душо моја 149. Излези, старо Сајдиче, леле 150. Ај, јадан Мујо, што те паша кара 151(а). Бостан саде, море, бостан саде 151(б). Девојке су бостан посејале 151(в). Три девојке башчу заградише 152. Де си била, Недо, Недо чанаклијо 152. Што си дошла, Вето, Вето Ћор-Лекина (Варијанта) 153. Горанине, ћафанине 154. Еј, црне очи, да вас бог убије 155. Ћеро мила, ћеро мила 156. Из Јањева пођо, море, из Јањева пођо 157{а). Ја прошета доле, горе сокаке 157(б). Ја прошета горе ми, доле 158(а). Лепа Цанка двори мела 158(б). Лепа Цанка двори мела 158(в). Лепа Цанка двори мела 158(г). Лепа Цанка двори мела 159. Обложи се момче и девојче 160. О, мој Мијо 161. Расла је јела, јелика, вај, вај! 162. Које ли је доба ноћи, вај! 163. Чарне очи 164. Што л’ га снађе 165. Еј у Призрену ПЕЧАЛБАРСКЕ ПЕСМЕ[уреди] 166. На гурбет ће идем 167. Мело, мело, Себуранче два равни дворои 168. Гледај ме, гледај, бре гледанице 169. Бре, угурола, сирома 170. Зора зори, дан се бели 171. Мој се драги на пут спрема 172. Како ће се одвојиме, еј, моме! 173. Ја ти бринем твоју бригу 174. Ја сум се напроменило 175(а). Босиоче мој зелени 175(б). Босиоче мој зелени 175(в). Босиоче мој зелени 175(г). Босиоче мој зелени 176. Ој, ти, тице ластавице 177. Туђа земљо, туго моја 178. Киша пада, трава расте 179(а). Ја се диго јутрос рано 179(б). Ја урани јутрос рано 179(в). Ја ураних јутрос рано 180. Што ти лика 181. Ај, бели лице Призренка девојка 182. Туђа земљо, земљо клета 183. Пошла је Борка уз брдо, низ брдо 184(а). Синоћ стиже младо момче 184(б). Синоћ ми стигла ситна књига 185. Драга моја, јеси л’ ми заспала 185. а Драга моја, јеси л’ се удала (Варијанта) 185. б Кад се Јово из Стамбола врати (Варијанта) 186. Кад се Јово из Стамбола врати 187. Се заженило спаиче, леле ПОРОДИЧНЕ ПЕСМЕ[уреди] А) УСПАВАНКЕ[уреди] 188. Нани, нани 189. Нина мајка сина да ми спава 190. Сан заспа ђузел Марче у башче Б) ДЕЧЈЕ ПЕСМЕ[уреди] 191. Зунзар ми менту женише 192(а). Три кутије из чаршије 192(б). Оће јежо да се жени 192(в). Оће јежо да се жени 192(г). Оће јежо да се жени 192(д). Оће јежо да се жени 192(ђ). Оће јежо да се жени 193. Пошла Ђурђа на пазар В) ЉУБАВ МАЈКЕ И ДЕЦЕ[уреди] 194. Прошетај ми, злато * 194. Прошетај ми, драга (Варијанта) 195. Свуноћ виле прооде 196. Стојан свири, посвиркује 197(а). Навали се Шар Планина 197(б). Растури се Шар Планина 198(а). Возила се по мору галија 198(б). Возила се по мору галија 199. Рани мајка, чујте, почујте! 200. Пију вино два Јакшића млада 201. Што се бели, бабо мори 202. И, роса паде 203. И, висока је 204. Дошла је сестра Јелена 205. Пошла Бојана, море 206(а). Што Морава мутна тече, ај, вај! 206(б). Што Морава 207. Сеја брата на вечеру звала 207(б). Наградила сестра бареницу 208. Чудно чудо с’м видела 209(а). Имала мајка 209(б). Имала мајка 210. Офце чува Јован и Јованка СТАРЕ РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ[уреди] 211. Браћо и господо 212. Везден (ми) веза свилено марамче 213. Зејнелова мајка, нано 214. Јани коња, Омер-аго 215. Маријо, дели, бела кумријо, мори! 216. Митровице, скоро начињена 217. Не седи, Ђемо, не седи, синко 218. Недо, Недо, Недо 219. Ој, ти, дрво, високо ли растеш 220. Прошета се Гајка 221. Пуче пушка, Јагодо 222. Соко бира где ће наћи мира 223. Соко бира где ће наћи мира 224. Што ти чело невесело УМЕТНИЧКЕ ПЕСМЕ И НАРОДНЕ ПЕСМЕ СА СЛИКОВИМА[уреди] 240. Ој, девојко ђаволе, ђаволе 241. Кажи мала 242. Створићу се мрена риба 243. Шетао сам свуд по свету 244(а). Штуца ми се, помиње ме мајка 244(б). Штуца ми се, помиње ме мајка ОБРЕДНЕ ПЕСМЕ[уреди] А) СВАДБЕНЕ ПЕСМЕ[уреди] 245. За град зађо, и! 246(а). Девојка је зелен бор садила 246(б). Девојка је, девојка је 246(в). Девојка је зелен бор садила 246(г). Девојка је, сеф да га 246(д). 247(а). Дуни ми, дуни, лађане 247(б). Дуни ми, дуни, лађане 248. Играло коло под Видин 249(а). Што је лепо рано уранити 249(б). Ај, што је лепо рано подранити 250. Излегни, Марче, излегни 251. За градом, за градом вода студена 252(а). Сади ружу 252(б). Сади ружу 253(а). Три путника, лале мој 253(б). Три путника путом путоваше 254. Што ту нема Цвета, мила нано 255. Стојна мома бразду копа, дадо 256. Ајде, Стамено, бела румено 257. Ајде, бе, Лешо, да бегаме није 258. Атиџиче, отвори вратиче 259. Атинџче, бело, црвено 260. Ори Пембе, пембе Дуде 261. Се валила, џанум 262. Ке сом сакало, мила нанице 263. Ој девојко, боју ти турамо 264. Смиљ Смиљана 265. Мара девојка три венца плела 266. И! бричи ми се, и! в1. Дзвездо дано, не огреј ми рано в2. Кујунџија, тако ти заната 267. Колико су шарке 268. Густа ми магла паднала, море 269. Текла вода студена 270. Заспа, задрема 271. Еј, што настаде ова добра година 272. Зора зори 273. Редом, по редом, јасење 273(в). Редом, по редом, јасење 274. Ђуљ Ђулија под ђуља заспала 275. Луг се зелењаше 276. Препојало мор пиленце 277. Свуноћ ми биљбиљ препева 278. Прелетеше, аман, два бијела 278(б). Ај, прелетела два млада биљбиља 279. Бре девојко, девојко 280(а). Свуноћ ми санак не дође 280(б). Певала Добрила Столић (Велика Хоча, 1946). 281(а). Славељ тица запојала 281(б). Ајде, Като, ајде, злато 281(в). Устај Като, устај злато 282(а). Два билбила свуноћ препојала 282(б). Певао Стеван Живковић, столар (Вучитрн, 1947). 282(в). Певала Крстана Николић (Ораховац, 1946). 283. Девојчице, турунжице 284. Расти, расти, мој боре зелени 284(в). Ој убава, убава девојко 285. Покрај пута родила јабука 286. Девојка се, ај, девојка се 287. Берите се, мори, мило свује 288. Купала се Дреновка девојка 289. Ој девојко, ој неверо 290. Ој девојко, невернице Narodne igre jugoslavije srbije srpske srpski folklor

Kao na slikama NARODNE IGRE SRBIJE u okolini Brusa, Trstenika i vlaške igre Crnorečja Srpska narodna kola su naziv za narodne igre Srba, koje su rasprostranjena u aktuelnoj igračkoj praksi Srbije. Najstarije verzije (moravac i kukunješ) zabeležene na teritoriji centralne Srbije u drugoj polovini 19. veka. Kolo je element nematerijalnog kulturnog nasleđa izrazito prisutan u različitim sferama života u Srbiji danas. Izvode ga lančano povezani igrači uz muzičku pratnju na privatnim i javnim okupljanjima, porodičnim i kolektivnim proslavama, uz učešće svih članova zajednice, bez obzira na etničku, religijsku i generacijsku pripadnost. Ansambl Kolo Kao i drugi aspekti srpske kulture, različiti oblici igara nastali su u različitim delovima Srbije, razvijali su se u skladu sa lokalnom tradicijom i takođe stekli elemente iz drugih delova zemlje. Kolo se izvodilo kod crkava, na frontovima, svadbama i drugim prilikama; srpska zajednica je to opisala kao kolo oko crkve. Na tim proslavama Srbi započinju kolo, zatim se ljudi drže za ruke, praveći lanac, u istom ritmu; njihove ruke su ili u „V” ili „W” formaciji.[1] Srpsko narodno kolo obuhvata mnoge varijante. Najpopularnije igre su užičko kolo,[2] i moravac,[3] dok su ostale popularne igre kokonješte, Žikino kolo i vranjanka.[3] Kulturno umetnička društva uredi Kulturno umetnička društva su kod Srba dosta brojna i smatraju se udruženjima od narodnog značaja za očuvanje običajnih vrednosti, pod pokroviteljstvom su državnih, oblasnih i opštinskih ustanova. Kulturno umetnička društva na raspolaganju često imaju svoje prostorije, nošnje, novčana sredstva za putovanja i druge delatnosti koje im obezbeđuje osnivač ili pokrovitelj. Pristup učenju narodnih igara u kulturno umetničkim društvima je tančinjast i obuhvata sva kola iz naše zemlje a i šire. Osnovni pojmovi o narodnoj igri - kolu uredi Pojam kolo ima više značenja: Oblik igre – lanac međusobno povezanih igrača koji se kreću po kružnoj liniji; Grupa osoba, ograničenog ili neograničenog broja koja učestvuje u igri; Igranka – javni skup na kome se igra kolo, bez obzira da li se igra tradicionalno ili ne, pošto je sama igranka tradicionalna; Vrsta igre, koja osim kružnog oblika ima i posebnu melodiju i pripada određenom tipu. Ovde se misli i na vrstu melodije i način igranja kola, pa tako postoje: moravac, čačak, užičko kolo itd; Kružna igra sa melodijom ili bez, kao tipičan izraz i stilska odlika etničke grupe kojoj pripada. Tako postoje srpsko, bugarsko, makedonsko kolo… Ansambl narodnih igara i pesama Kolo Karakteristike kola uredi Kolo kao oblik narodnog plesa je široko rasprostranjeno skoro u svim narodima. Naročito je karakteristično za južnoslovenske narode. Isto značenje ima i termin ORO ili HORO. Oro kao termin se više koristio na područjima Crne Gore, jugoistočne Srbije, Makedonije i Bugarske. U ostalim krajevima se koristio više pojam Kolo. Osnovno značenje termina kolo je cirkulus kao obruč, krug. Horo ili oro potiče od grčke reči horos, što znači skup ljudi, igranka, igra. Od ovih pojmova nastali su: Koreografija – opisivanje i danas češće osmišljavanje plesnih oblika i varijacija, pa se onaj ko to radi zove koreograf. Koreologija – nauka koja se bavi proučavanjem plesova, njihovim nastankom, razvojem itd. Etnokoreologija – proučavanje narodnih plesova. Oblici kola uredi Oblici kola i tipovi kola kod Srba u vizuelnom, spoljnom obliku nisu mnogo raznovrsni ali zato postoji pravo bogatstvo koraka, melodija, odnosno načina izvođenja i igranja kola. Oblike narodnih plesova možemo podeliti na više načina ali su u koreologiji prihvaćane sledeće podele: Oblici sa neograničenim brojem plesača (otvoreno i zatvoreno kolo); Oblici sa ograničenim brojem plesača (solo ples, plesovi u parovima, trojkama četvorkama…); Složeni oblici plesova – nastali kombinacijom prethodna dva oblika plesa. Postoje oblici, kolo na kolu, kolo u kolu, i drugi koreografski oblici ali se oni danas ređe igraju i viđaju izvan kulturno umetničkih društava. Najčešće držanje između igrača u kolu je za ruke, a može biti ispod ruke, sa ispreplitanim rukama (lesa), sa rukama na ramenima, zagrljeni i dr. Zatvoreno kolo uredi Zatvoreno kolo u najmanjem obliku čine dvoje ljudi – par, kao i u plesu. Obično su to mladić i devojka. Čim se do njih uhvati treći i zatvore kolo. Ulaženjem novih igrača kolo raste. Ulazak u kolo ima razne procedure ili znakove, ali im je osnovno dozvola drugih igrača. Obično se hvata u kolo tako što muškarac ide između dve devojke (žene) i obrnuto. U zatvorenom kolu su svi igrači ravnopravni. Otvoreno kolo uredi Otvoreno kolo je češći oblik. Ovde se zna gde je početak a gde kraj kola. Krajnji desni igrač je prvi ili kolovođa, a poslednji igrač u kolu je kec. Ova dva igrača su veoma važna i moraju biti dobri igrači jer se celo kolo po njima upravlja. U istom smislu ima značaj i trećak odnosno svaki treći igrač u kolu. U otvorenom kolu može se hvatati na isti način kao i u zatvorenom presecanjem tj. ulaženjem u kolo ili hvatanjem na kraju kola kao poslednji. Otvoreno kolo se može kretati pravolinijski (lesa), vijugavo, može se prekidati i praviti drugo kolo, spajati sa drugim kolom. Pojedini igrači ili parovi mogu imati solo deonice paralelno sa igranjem kola. U ovom smislu otvoreno kolo je raznovrsniji, slobodniji i bogatiji oblik plesnog izražavanja u odnosu na zatvoreno kolo. Kretanje kola uredi Kretanje zavisi od koraka koji su specifični za svako pojedinačno kolo. Najčešće kretanje je sleva udesno i obrnuto. Ukoliko imaju isti broj koraka u obe strane onda su to simetrična kola, a ukoliko nemaju onda su to nesimetrična kola. Skoro sva kola se kreću udesno, čak i ona simetrična, jer dužina koraka udesno se razlikuje od one ulevo. Sva druga zamisliva i nezamisliva kretanja su u stvari rezultat i ukras svakog kola ponaosob. Mogu se videti u izvođenju kulturno umetničkih društava, dok neke korake i kretanja mogu izvesti samo vrhunski igrači. Srpsko kolo Muzika i kolo uredi Kolo se igralo uz pratnju muzike, a karakteristično je da su svirači pratili kolovođu i on je bio svojevrsni dirigent. Postojali su i znaci muzici (klecanjem kolena npr.) kada da uspori ili ubrza. To je davalo svojevrsnu interakciju između igrača i muzičara, tako da je svako kolo igrano na drugi način. Ovo je zajedničko nastanku nekih drugih plesova, kao što je tango. Kolo se igralo uz pevanje ili uz pevanje i pratnju muzike. Tako su nastale pesme „poskočice“ veselog i šaljivog sadržaja. Neki krajevi su sačuvali i gluvo (nemo) kolo bez pratnje muzike i pesme već se takt davao naglašenim udarcima stopala o tlo. Ta kola su sačuvana u Krajini (glamočko kolo), Hercegovini i Crnoj Gori. Stil i igranje uredi Stil igranja važan je za geografsko područje i etničku zajednicu na tom prostoru. Danas kulturno umetnička društva koncipiraju svoj program baš na osnovu stila igranja, tako da su igračke celine podeljene na etnokoreološka područja. Tako postoje igre iz Šumadije, Zapadne Srbije, Vlaške igre, Kosovsko metohijske igre itd. Svako ovo područje karakteriše jedinstven stil igranja, drugačije narodne nošnje, muzika i pesme. Za svakodnevnog, amaterskog i rekreativnog, osnovno obrazovanog igrača važnija je druga osobenost a to je da bez obzira na šarolikost i raznovrsnost, dosta kola imaju isti ili veoma sličan igrački obrazac. To znači da se muzički i po nazivu različita kola danas igraju na isti način. Od koraka je najčešći tzv. šesterac, igrate tri koraka udesno, tri koraka u mestu, zatim tri koraka ulevo, pa tri u mestu i to se stalno ponavlja. Na ovaj način možete igrati, moravac, užičko kolo, žikino kolo. Karakteristika ovih kola je da se smatraju simetričnim. Vrlo često se igra i tzv. vlaško kolo, sa osam koraka. Četiri koraka idete udesno, zatim dva u mestu, pa jedan ulevo, i jedan u mestu. Sve se to zatim ponavlja. Ovo se igra na više sličnih kola – melodija. Pripada nesimetričnom kolu. Čačak je najteži i češće se igra na deset (dvanaest) koraka, ili tri udesno, tri u mestu, dva ulevo, dva u mestu, jedan ulevo i jedan u mestu, pa sve ponovo. Za Čačak kažu da se igra na 3, 2, 1. Niški sa, sa je ritam koji se vrlo često upotrebljava u narodnim novokomponovanim pesmama i na njih se igra pored originalnog kola. Može se igrati na šest (najčešće) ili na osam koraka. Koraci su jednostavni, dva desno, dva nazad, dva napred pa sve ponovo. Ubedljivo najčešće se igra varijanta makedonskog kola lesnoto uz skoro sve narodne novokomponovane pesme. U igračkom smislu ovo se ne smatra kolom već je kolo samo po spoljno vizuelnom obliku tj. igrači igraju na način kao što igraju u kolu. Koraci su tri udesno, dva u mestu pa ponovo. Kretanje je stalno udesno. Za ovo nije potrebno nikakvo učenje, dovoljno je da se „uhvatite u kolo“ i zaigrate. Poseban deo su vojnička kola (oficirsko, kaplarsko, …). Vranjanska kola i igre uredi Vranjansko kolo Opis igre uredi Posebno mesto u folklornoj tradiciji Srbije ima Vranje i njegova okolina. U prošlosti, za vreme Turaka na feudalnim imanjima vodio se bujan život. Posebno su se negovale igre tipa čoček, orijentalnog porekla, u kojem su devojke sa izuzetnom prefinjenošću izvodile zanosne pokrete. Često su se pri igri služile maramicom, defom i sličnim. Odnos prema plesu bio je veoma kultivisan, svaki novi pokret bio je iskušenje za plesače, novi doživljaj za gledaoce. Položaj tela, čvrsto stisnute ruke, odmereno podignuta noga, odavali su plesače pune temperamenta i proživljenog odnosa prema igri. U igri teško oro, u kojem harmoničnosti linija što ih čine pojedini delovi tela, posebnu lepotu daje trajanje pokreta. Iščekivanje novog pokreta, gestova, zaokuplja pažnju igrača i gledalaca. Ubrzavajući neosetno igru doživljaj prelazi iz intelektualne dramatičnosti u opuštenu razdraganost. Kada bi se to još doživelo na mesečini, doživljaj igre ostao bi nezaboravan. Romska svadba uredi Sličan doživljaj po raznovrsnosti emocije jeste i romska svadba. Subotom u sumrak započela bi svadba, igra i veselje.Mlada ukrašena šljokicama i drugim ukrasima vodila bi kolo. Igra, pesma i svirka nisu trajali do duboko u noć, jer su vranjanski Romi leti iznosili posteljinu pred kuću i položivši je na prostirku tamo spavali. U nedelju posle venčanja svadbena povorka igrala je vranjskim ulicama, žene i devojke u raznobojnim dimijama, koje kao da se nadmeću u živosti boja i nijansa. Kod mladoženje se igraju muška kola – igre sa štapovima. Verovatno je to bio deo obreda u kojem su se mačevima terali zli duhovi od mladenaca. Nakon toga nastaje opšte veselje u kojem učestvuju svi. Dok su u to vreme u upotrebi bili zurle i bubnjevi koje su sami svirači izrađivali, danas je jedina veza sa prošlošću bubanj, a u upotrebi su limeni instrumenti i klarinet.[4] Vranjanska igra između dva rata uredi Za stare žene i muškarce koji su živeli između dva rata u Vranju bile su osobene sledeće stvari: upotreba stranih reči i izraza, koji su polako nestali, razni nadimci, nošnja – odeći i obuća, kućni običaji, ishrana, gradski život i drugo. Taj stari svet, obučen u gradsku izvornu nošnju i obuću, viđao se na slavama, svadbama i drugim svečanostima i priredbama. Sve je to polako izumiralo i sve manje se moglo naći i videti. Posebno mesto u životu grada između dva rata imala su vranjska kola i igre. I jedno i drugo izvodilo se vrlo svečano, tiho, osetljivo i dostojanstveno, da je na gledaoca ostavljalo nezaboravan utisak. Ko je jednom u gradu video lepe Vranjanke i Vranjance uhvaćene u kolu i igri, taj doživljaj zauvek će pamtiti. Nimalo nije čudno što je Miloš Savković, jugoslovenski kritičar, gledajući naše ljude u igri vranje 4. januara 1931. na zabavi prilikom izbora za mis Vranja, bio toliko oduševljen da je o svemu tome, u vidu pisama iz Vranja, napisao veliku pesmu u prozi i izrekao tako veliko hvala za vranjski melos jer mu je sve to ostalo trajno u sećanju. Prilikom igre vranje i drugih kola, vranjski igrači kao da su u vazduhu. Od svih njih, Koča Mašutković bio je nenadmašan. On je, kao majstor nad majstorima, u školskoj 1926/1927. bio zamoljen od direktora Vranjske gimnazije Uroša Grbića da obuči vranjske gimnazijalce viših razreda u igri vranjskih kola, pre nego što oni pođu na ekskurziju kroz čehoslovačke gradove. Igra vranjanka i druga vranjska kola koja su igrali navedeni stari Vranjanci u pesmi su bili opevani i na slikama bezbroj puta zabeleženi. Pravi sevdah i ona čuvena vranjska pesma Ne li te je žal za mladost ime Vranja i naših ljudi proneli su širom naše zemlje. Igre Vranja i okoline su veoma temperamente, nošene lepotom, vremenskom daljinom ali i uticajem orijentalnog muzičkog ritmičnog nasleđa na naše krajeve. Ritmovi opredeljuju igru i pokrete, cela scena treperi i uvija se. Uz mnoštvo koreografskih slika koje opredeljuju karakter podneblja, uživamo igrajući i gledajući.[5] Kola koja se igraju u Vranju uredi Grčko kolo Pembe Eleno mome Vlasinku Emkino kolo Švrljig Bugarka Svekrvino oro[6] Unesko uredi Srpska narodno kolo upisana je 9. decembra 2017. godine[7] na Uneskov spisak nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.[8] Odluku o upisu kola doneo je Međuvladin komitet za očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa na svom 12. redovnom zasedanju, koje se održava na ostrvu Čedžu, u Južnoj Koreji, a odluka je objavljena i na sajtu Uneska. Procedura za upis tradicionalne narodne igre kolo na Reprezentativni spisak nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva započeta je na osnovu odluke Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe u decembru 2015. godine. Centar za nematerijalno kulturno nasleđe pri Etnografskom muzeju u Beogradu pripremio je nominacijski dosije koji je u martu 2016. godine Ministarstvo kulture uputilo u proceduru usvajanja.[8]

Kao na slikama Retko u ponudi Jako mali tiraž Srpska narodna kola su naziv za narodne igre Srba, koje su rasprostranjena u aktuelnoj igračkoj praksi Srbije. Najstarije verzije (moravac i kukunješ) zabeležene na teritoriji centralne Srbije u drugoj polovini 19. veka. Kolo je element nematerijalnog kulturnog nasleđa izrazito prisutan u različitim sferama života u Srbiji danas. Izvode ga lančano povezani igrači uz muzičku pratnju na privatnim i javnim okupljanjima, porodičnim i kolektivnim proslavama, uz učešće svih članova zajednice, bez obzira na etničku, religijsku i generacijsku pripadnost. Ansambl Kolo Kao i drugi aspekti srpske kulture, različiti oblici igara nastali su u različitim delovima Srbije, razvijali su se u skladu sa lokalnom tradicijom i takođe stekli elemente iz drugih delova zemlje. Kolo se izvodilo kod crkava, na frontovima, svadbama i drugim prilikama; srpska zajednica je to opisala kao kolo oko crkve. Na tim proslavama Srbi započinju kolo, zatim se ljudi drže za ruke, praveći lanac, u istom ritmu; njihove ruke su ili u „V” ili „W” formaciji.[1] Srpsko narodno kolo obuhvata mnoge varijante. Najpopularnije igre su užičko kolo,[2] i moravac,[3] dok su ostale popularne igre kokonješte, Žikino kolo i vranjanka.[3] Kulturno umetnička društva uredi Kulturno umetnička društva su kod Srba dosta brojna i smatraju se udruženjima od narodnog značaja za očuvanje običajnih vrednosti, pod pokroviteljstvom su državnih, oblasnih i opštinskih ustanova. Kulturno umetnička društva na raspolaganju često imaju svoje prostorije, nošnje, novčana sredstva za putovanja i druge delatnosti koje im obezbeđuje osnivač ili pokrovitelj. Pristup učenju narodnih igara u kulturno umetničkim društvima je tančinjast i obuhvata sva kola iz naše zemlje a i šire. Osnovni pojmovi o narodnoj igri - kolu uredi Pojam kolo ima više značenja: Oblik igre – lanac međusobno povezanih igrača koji se kreću po kružnoj liniji; Grupa osoba, ograničenog ili neograničenog broja koja učestvuje u igri; Igranka – javni skup na kome se igra kolo, bez obzira da li se igra tradicionalno ili ne, pošto je sama igranka tradicionalna; Vrsta igre, koja osim kružnog oblika ima i posebnu melodiju i pripada određenom tipu. Ovde se misli i na vrstu melodije i način igranja kola, pa tako postoje: moravac, čačak, užičko kolo itd; Kružna igra sa melodijom ili bez, kao tipičan izraz i stilska odlika etničke grupe kojoj pripada. Tako postoje srpsko, bugarsko, makedonsko kolo… Ansambl narodnih igara i pesama Kolo Karakteristike kola uredi Kolo kao oblik narodnog plesa je široko rasprostranjeno skoro u svim narodima. Naročito je karakteristično za južnoslovenske narode. Isto značenje ima i termin ORO ili HORO. Oro kao termin se više koristio na područjima Crne Gore, jugoistočne Srbije, Makedonije i Bugarske. U ostalim krajevima se koristio više pojam Kolo. Osnovno značenje termina kolo je cirkulus kao obruč, krug. Horo ili oro potiče od grčke reči horos, što znači skup ljudi, igranka, igra. Od ovih pojmova nastali su: Koreografija – opisivanje i danas češće osmišljavanje plesnih oblika i varijacija, pa se onaj ko to radi zove koreograf. Koreologija – nauka koja se bavi proučavanjem plesova, njihovim nastankom, razvojem itd. Etnokoreologija – proučavanje narodnih plesova. Oblici kola uredi Oblici kola i tipovi kola kod Srba u vizuelnom, spoljnom obliku nisu mnogo raznovrsni ali zato postoji pravo bogatstvo koraka, melodija, odnosno načina izvođenja i igranja kola. Oblike narodnih plesova možemo podeliti na više načina ali su u koreologiji prihvaćane sledeće podele: Oblici sa neograničenim brojem plesača (otvoreno i zatvoreno kolo); Oblici sa ograničenim brojem plesača (solo ples, plesovi u parovima, trojkama četvorkama…); Složeni oblici plesova – nastali kombinacijom prethodna dva oblika plesa. Postoje oblici, kolo na kolu, kolo u kolu, i drugi koreografski oblici ali se oni danas ređe igraju i viđaju izvan kulturno umetničkih društava. Najčešće držanje između igrača u kolu je za ruke, a može biti ispod ruke, sa ispreplitanim rukama (lesa), sa rukama na ramenima, zagrljeni i dr. Zatvoreno kolo uredi Zatvoreno kolo u najmanjem obliku čine dvoje ljudi – par, kao i u plesu. Obično su to mladić i devojka. Čim se do njih uhvati treći i zatvore kolo. Ulaženjem novih igrača kolo raste. Ulazak u kolo ima razne procedure ili znakove, ali im je osnovno dozvola drugih igrača. Obično se hvata u kolo tako što muškarac ide između dve devojke (žene) i obrnuto. U zatvorenom kolu su svi igrači ravnopravni. Otvoreno kolo uredi Otvoreno kolo je češći oblik. Ovde se zna gde je početak a gde kraj kola. Krajnji desni igrač je prvi ili kolovođa, a poslednji igrač u kolu je kec. Ova dva igrača su veoma važna i moraju biti dobri igrači jer se celo kolo po njima upravlja. U istom smislu ima značaj i trećak odnosno svaki treći igrač u kolu. U otvorenom kolu može se hvatati na isti način kao i u zatvorenom presecanjem tj. ulaženjem u kolo ili hvatanjem na kraju kola kao poslednji. Otvoreno kolo se može kretati pravolinijski (lesa), vijugavo, može se prekidati i praviti drugo kolo, spajati sa drugim kolom. Pojedini igrači ili parovi mogu imati solo deonice paralelno sa igranjem kola. U ovom smislu otvoreno kolo je raznovrsniji, slobodniji i bogatiji oblik plesnog izražavanja u odnosu na zatvoreno kolo. Kretanje kola uredi Kretanje zavisi od koraka koji su specifični za svako pojedinačno kolo. Najčešće kretanje je sleva udesno i obrnuto. Ukoliko imaju isti broj koraka u obe strane onda su to simetrična kola, a ukoliko nemaju onda su to nesimetrična kola. Skoro sva kola se kreću udesno, čak i ona simetrična, jer dužina koraka udesno se razlikuje od one ulevo. Sva druga zamisliva i nezamisliva kretanja su u stvari rezultat i ukras svakog kola ponaosob. Mogu se videti u izvođenju kulturno umetničkih društava, dok neke korake i kretanja mogu izvesti samo vrhunski igrači. Srpsko kolo Muzika i kolo uredi Kolo se igralo uz pratnju muzike, a karakteristično je da su svirači pratili kolovođu i on je bio svojevrsni dirigent. Postojali su i znaci muzici (klecanjem kolena npr.) kada da uspori ili ubrza. To je davalo svojevrsnu interakciju između igrača i muzičara, tako da je svako kolo igrano na drugi način. Ovo je zajedničko nastanku nekih drugih plesova, kao što je tango. Kolo se igralo uz pevanje ili uz pevanje i pratnju muzike. Tako su nastale pesme „poskočice“ veselog i šaljivog sadržaja. Neki krajevi su sačuvali i gluvo (nemo) kolo bez pratnje muzike i pesme već se takt davao naglašenim udarcima stopala o tlo. Ta kola su sačuvana u Krajini (glamočko kolo), Hercegovini i Crnoj Gori. Stil i igranje uredi Stil igranja važan je za geografsko područje i etničku zajednicu na tom prostoru. Danas kulturno umetnička društva koncipiraju svoj program baš na osnovu stila igranja, tako da su igračke celine podeljene na etnokoreološka područja. Tako postoje igre iz Šumadije, Zapadne Srbije, Vlaške igre, Kosovsko metohijske igre itd. Svako ovo područje karakteriše jedinstven stil igranja, drugačije narodne nošnje, muzika i pesme. Za svakodnevnog, amaterskog i rekreativnog, osnovno obrazovanog igrača važnija je druga osobenost a to je da bez obzira na šarolikost i raznovrsnost, dosta kola imaju isti ili veoma sličan igrački obrazac. To znači da se muzički i po nazivu različita kola danas igraju na isti način. Od koraka je najčešći tzv. šesterac, igrate tri koraka udesno, tri koraka u mestu, zatim tri koraka ulevo, pa tri u mestu i to se stalno ponavlja. Na ovaj način možete igrati, moravac, užičko kolo, žikino kolo. Karakteristika ovih kola je da se smatraju simetričnim. Vrlo često se igra i tzv. vlaško kolo, sa osam koraka. Četiri koraka idete udesno, zatim dva u mestu, pa jedan ulevo, i jedan u mestu. Sve se to zatim ponavlja. Ovo se igra na više sličnih kola – melodija. Pripada nesimetričnom kolu. Čačak je najteži i češće se igra na deset (dvanaest) koraka, ili tri udesno, tri u mestu, dva ulevo, dva u mestu, jedan ulevo i jedan u mestu, pa sve ponovo. Za Čačak kažu da se igra na 3, 2, 1. Niški sa, sa je ritam koji se vrlo često upotrebljava u narodnim novokomponovanim pesmama i na njih se igra pored originalnog kola. Može se igrati na šest (najčešće) ili na osam koraka. Koraci su jednostavni, dva desno, dva nazad, dva napred pa sve ponovo. Ubedljivo najčešće se igra varijanta makedonskog kola lesnoto uz skoro sve narodne novokomponovane pesme. U igračkom smislu ovo se ne smatra kolom već je kolo samo po spoljno vizuelnom obliku tj. igrači igraju na način kao što igraju u kolu. Koraci su tri udesno, dva u mestu pa ponovo. Kretanje je stalno udesno. Za ovo nije potrebno nikakvo učenje, dovoljno je da se „uhvatite u kolo“ i zaigrate. Poseban deo su vojnička kola (oficirsko, kaplarsko, …). Vranjanska kola i igre uredi Vranjansko kolo Opis igre uredi Posebno mesto u folklornoj tradiciji Srbije ima Vranje i njegova okolina. U prošlosti, za vreme Turaka na feudalnim imanjima vodio se bujan život. Posebno su se negovale igre tipa čoček, orijentalnog porekla, u kojem su devojke sa izuzetnom prefinjenošću izvodile zanosne pokrete. Često su se pri igri služile maramicom, defom i sličnim. Odnos prema plesu bio je veoma kultivisan, svaki novi pokret bio je iskušenje za plesače, novi doživljaj za gledaoce. Položaj tela, čvrsto stisnute ruke, odmereno podignuta noga, odavali su plesače pune temperamenta i proživljenog odnosa prema igri. U igri teško oro, u kojem harmoničnosti linija što ih čine pojedini delovi tela, posebnu lepotu daje trajanje pokreta. Iščekivanje novog pokreta, gestova, zaokuplja pažnju igrača i gledalaca. Ubrzavajući neosetno igru doživljaj prelazi iz intelektualne dramatičnosti u opuštenu razdraganost. Kada bi se to još doživelo na mesečini, doživljaj igre ostao bi nezaboravan. Romska svadba uredi Sličan doživljaj po raznovrsnosti emocije jeste i romska svadba. Subotom u sumrak započela bi svadba, igra i veselje.Mlada ukrašena šljokicama i drugim ukrasima vodila bi kolo. Igra, pesma i svirka nisu trajali do duboko u noć, jer su vranjanski Romi leti iznosili posteljinu pred kuću i položivši je na prostirku tamo spavali. U nedelju posle venčanja svadbena povorka igrala je vranjskim ulicama, žene i devojke u raznobojnim dimijama, koje kao da se nadmeću u živosti boja i nijansa. Kod mladoženje se igraju muška kola – igre sa štapovima. Verovatno je to bio deo obreda u kojem su se mačevima terali zli duhovi od mladenaca. Nakon toga nastaje opšte veselje u kojem učestvuju svi. Dok su u to vreme u upotrebi bili zurle i bubnjevi koje su sami svirači izrađivali, danas je jedina veza sa prošlošću bubanj, a u upotrebi su limeni instrumenti i klarinet.[4] Vranjanska igra između dva rata uredi Za stare žene i muškarce koji su živeli između dva rata u Vranju bile su osobene sledeće stvari: upotreba stranih reči i izraza, koji su polako nestali, razni nadimci, nošnja – odeći i obuća, kućni običaji, ishrana, gradski život i drugo. Taj stari svet, obučen u gradsku izvornu nošnju i obuću, viđao se na slavama, svadbama i drugim svečanostima i priredbama. Sve je to polako izumiralo i sve manje se moglo naći i videti. Posebno mesto u životu grada između dva rata imala su vranjska kola i igre. I jedno i drugo izvodilo se vrlo svečano, tiho, osetljivo i dostojanstveno, da je na gledaoca ostavljalo nezaboravan utisak. Ko je jednom u gradu video lepe Vranjanke i Vranjance uhvaćene u kolu i igri, taj doživljaj zauvek će pamtiti. Nimalo nije čudno što je Miloš Savković, jugoslovenski kritičar, gledajući naše ljude u igri vranje 4. januara 1931. na zabavi prilikom izbora za mis Vranja, bio toliko oduševljen da je o svemu tome, u vidu pisama iz Vranja, napisao veliku pesmu u prozi i izrekao tako veliko hvala za vranjski melos jer mu je sve to ostalo trajno u sećanju. Prilikom igre vranje i drugih kola, vranjski igrači kao da su u vazduhu. Od svih njih, Koča Mašutković bio je nenadmašan. On je, kao majstor nad majstorima, u školskoj 1926/1927. bio zamoljen od direktora Vranjske gimnazije Uroša Grbića da obuči vranjske gimnazijalce viših razreda u igri vranjskih kola, pre nego što oni pođu na ekskurziju kroz čehoslovačke gradove. Igra vranjanka i druga vranjska kola koja su igrali navedeni stari Vranjanci u pesmi su bili opevani i na slikama bezbroj puta zabeleženi. Pravi sevdah i ona čuvena vranjska pesma Ne li te je žal za mladost ime Vranja i naših ljudi proneli su širom naše zemlje. Igre Vranja i okoline su veoma temperamente, nošene lepotom, vremenskom daljinom ali i uticajem orijentalnog muzičkog ritmičnog nasleđa na naše krajeve. Ritmovi opredeljuju igru i pokrete, cela scena treperi i uvija se. Uz mnoštvo koreografskih slika koje opredeljuju karakter podneblja, uživamo igrajući i gledajući.[5] Kola koja se igraju u Vranju uredi Grčko kolo Pembe Eleno mome Vlasinku Emkino kolo Švrljig Bugarka Svekrvino oro[6] Unesko uredi Srpska narodno kolo upisana je 9. decembra 2017. godine[7] na Uneskov spisak nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.[8] Odluku o upisu kola doneo je Međuvladin komitet za očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa na svom 12. redovnom zasedanju, koje se održava na ostrvu Čedžu, u Južnoj Koreji, a odluka je objavljena i na sajtu Uneska. Procedura za upis tradicionalne narodne igre kolo na Reprezentativni spisak nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva započeta je na osnovu odluke Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe u decembru 2015. godine. Centar za nematerijalno kulturno nasleđe pri Etnografskom muzeju u Beogradu pripremio je nominacijski dosije koji je u martu 2016. godine Ministarstvo kulture uputilo u proceduru usvajanja.[8]

Kao na slikama Retko! NARODNE IGRE SRBIJE / Semberije, Leskovačke Morave i Banata NARODNE IGRE SRBIJE Srpska narodna kola su naziv za narodne igre Srba, koje su rasprostranjena u aktuelnoj igračkoj praksi Srbije. Najstarije verzije (moravac i kukunješ) zabeležene na teritoriji centralne Srbije u drugoj polovini 19. veka. Kolo je element nematerijalnog kulturnog nasleđa izrazito prisutan u različitim sferama života u Srbiji danas. Izvode ga lančano povezani igrači uz muzičku pratnju na privatnim i javnim okupljanjima, porodičnim i kolektivnim proslavama, uz učešće svih članova zajednice, bez obzira na etničku, religijsku i generacijsku pripadnost. Ansambl Kolo Kao i drugi aspekti srpske kulture, različiti oblici igara nastali su u različitim delovima Srbije, razvijali su se u skladu sa lokalnom tradicijom i takođe stekli elemente iz drugih delova zemlje. Kolo se izvodilo kod crkava, na frontovima, svadbama i drugim prilikama; srpska zajednica je to opisala kao kolo oko crkve. Na tim proslavama Srbi započinju kolo, zatim se ljudi drže za ruke, praveći lanac, u istom ritmu; njihove ruke su ili u „V” ili „W” formaciji.[1] Srpsko narodno kolo obuhvata mnoge varijante. Najpopularnije igre su užičko kolo,[2] i moravac,[3] dok su ostale popularne igre kokonješte, Žikino kolo i vranjanka.[3] Kulturno umetnička društva uredi Kulturno umetnička društva su kod Srba dosta brojna i smatraju se udruženjima od narodnog značaja za očuvanje običajnih vrednosti, pod pokroviteljstvom su državnih, oblasnih i opštinskih ustanova. Kulturno umetnička društva na raspolaganju često imaju svoje prostorije, nošnje, novčana sredstva za putovanja i druge delatnosti koje im obezbeđuje osnivač ili pokrovitelj. Pristup učenju narodnih igara u kulturno umetničkim društvima je tančinjast i obuhvata sva kola iz naše zemlje a i šire. Osnovni pojmovi o narodnoj igri - kolu uredi Pojam kolo ima više značenja: Oblik igre – lanac međusobno povezanih igrača koji se kreću po kružnoj liniji; Grupa osoba, ograničenog ili neograničenog broja koja učestvuje u igri; Igranka – javni skup na kome se igra kolo, bez obzira da li se igra tradicionalno ili ne, pošto je sama igranka tradicionalna; Vrsta igre, koja osim kružnog oblika ima i posebnu melodiju i pripada određenom tipu. Ovde se misli i na vrstu melodije i način igranja kola, pa tako postoje: moravac, čačak, užičko kolo itd; Kružna igra sa melodijom ili bez, kao tipičan izraz i stilska odlika etničke grupe kojoj pripada. Tako postoje srpsko, bugarsko, makedonsko kolo… Ansambl narodnih igara i pesama Kolo Karakteristike kola uredi Kolo kao oblik narodnog plesa je široko rasprostranjeno skoro u svim narodima. Naročito je karakteristično za južnoslovenske narode. Isto značenje ima i termin ORO ili HORO. Oro kao termin se više koristio na područjima Crne Gore, jugoistočne Srbije, Makedonije i Bugarske. U ostalim krajevima se koristio više pojam Kolo. Osnovno značenje termina kolo je cirkulus kao obruč, krug. Horo ili oro potiče od grčke reči horos, što znači skup ljudi, igranka, igra. Od ovih pojmova nastali su: Koreografija – opisivanje i danas češće osmišljavanje plesnih oblika i varijacija, pa se onaj ko to radi zove koreograf. Koreologija – nauka koja se bavi proučavanjem plesova, njihovim nastankom, razvojem itd. Etnokoreologija – proučavanje narodnih plesova. Oblici kola uredi Oblici kola i tipovi kola kod Srba u vizuelnom, spoljnom obliku nisu mnogo raznovrsni ali zato postoji pravo bogatstvo koraka, melodija, odnosno načina izvođenja i igranja kola. Oblike narodnih plesova možemo podeliti na više načina ali su u koreologiji prihvaćane sledeće podele: Oblici sa neograničenim brojem plesača (otvoreno i zatvoreno kolo); Oblici sa ograničenim brojem plesača (solo ples, plesovi u parovima, trojkama četvorkama…); Složeni oblici plesova – nastali kombinacijom prethodna dva oblika plesa. Postoje oblici, kolo na kolu, kolo u kolu, i drugi koreografski oblici ali se oni danas ređe igraju i viđaju izvan kulturno umetničkih društava. Najčešće držanje između igrača u kolu je za ruke, a može biti ispod ruke, sa ispreplitanim rukama (lesa), sa rukama na ramenima, zagrljeni i dr. Zatvoreno kolo uredi Zatvoreno kolo u najmanjem obliku čine dvoje ljudi – par, kao i u plesu. Obično su to mladić i devojka. Čim se do njih uhvati treći i zatvore kolo. Ulaženjem novih igrača kolo raste. Ulazak u kolo ima razne procedure ili znakove, ali im je osnovno dozvola drugih igrača. Obično se hvata u kolo tako što muškarac ide između dve devojke (žene) i obrnuto. U zatvorenom kolu su svi igrači ravnopravni. Otvoreno kolo uredi Otvoreno kolo je češći oblik. Ovde se zna gde je početak a gde kraj kola. Krajnji desni igrač je prvi ili kolovođa, a poslednji igrač u kolu je kec. Ova dva igrača su veoma važna i moraju biti dobri igrači jer se celo kolo po njima upravlja. U istom smislu ima značaj i trećak odnosno svaki treći igrač u kolu. U otvorenom kolu može se hvatati na isti način kao i u zatvorenom presecanjem tj. ulaženjem u kolo ili hvatanjem na kraju kola kao poslednji. Otvoreno kolo se može kretati pravolinijski (lesa), vijugavo, može se prekidati i praviti drugo kolo, spajati sa drugim kolom. Pojedini igrači ili parovi mogu imati solo deonice paralelno sa igranjem kola. U ovom smislu otvoreno kolo je raznovrsniji, slobodniji i bogatiji oblik plesnog izražavanja u odnosu na zatvoreno kolo. Kretanje kola uredi Kretanje zavisi od koraka koji su specifični za svako pojedinačno kolo. Najčešće kretanje je sleva udesno i obrnuto. Ukoliko imaju isti broj koraka u obe strane onda su to simetrična kola, a ukoliko nemaju onda su to nesimetrična kola. Skoro sva kola se kreću udesno, čak i ona simetrična, jer dužina koraka udesno se razlikuje od one ulevo. Sva druga zamisliva i nezamisliva kretanja su u stvari rezultat i ukras svakog kola ponaosob. Mogu se videti u izvođenju kulturno umetničkih društava, dok neke korake i kretanja mogu izvesti samo vrhunski igrači. Srpsko kolo Muzika i kolo uredi Kolo se igralo uz pratnju muzike, a karakteristično je da su svirači pratili kolovođu i on je bio svojevrsni dirigent. Postojali su i znaci muzici (klecanjem kolena npr.) kada da uspori ili ubrza. To je davalo svojevrsnu interakciju između igrača i muzičara, tako da je svako kolo igrano na drugi način. Ovo je zajedničko nastanku nekih drugih plesova, kao što je tango. Kolo se igralo uz pevanje ili uz pevanje i pratnju muzike. Tako su nastale pesme „poskočice“ veselog i šaljivog sadržaja. Neki krajevi su sačuvali i gluvo (nemo) kolo bez pratnje muzike i pesme već se takt davao naglašenim udarcima stopala o tlo. Ta kola su sačuvana u Krajini (glamočko kolo), Hercegovini i Crnoj Gori. Stil i igranje uredi Stil igranja važan je za geografsko područje i etničku zajednicu na tom prostoru. Danas kulturno umetnička društva koncipiraju svoj program baš na osnovu stila igranja, tako da su igračke celine podeljene na etnokoreološka područja. Tako postoje igre iz Šumadije, Zapadne Srbije, Vlaške igre, Kosovsko metohijske igre itd. Svako ovo područje karakteriše jedinstven stil igranja, drugačije narodne nošnje, muzika i pesme. Za svakodnevnog, amaterskog i rekreativnog, osnovno obrazovanog igrača važnija je druga osobenost a to je da bez obzira na šarolikost i raznovrsnost, dosta kola imaju isti ili veoma sličan igrački obrazac. To znači da se muzički i po nazivu različita kola danas igraju na isti način. Od koraka je najčešći tzv. šesterac, igrate tri koraka udesno, tri koraka u mestu, zatim tri koraka ulevo, pa tri u mestu i to se stalno ponavlja. Na ovaj način možete igrati, moravac, užičko kolo, žikino kolo. Karakteristika ovih kola je da se smatraju simetričnim. Vrlo često se igra i tzv. vlaško kolo, sa osam koraka. Četiri koraka idete udesno, zatim dva u mestu, pa jedan ulevo, i jedan u mestu. Sve se to zatim ponavlja. Ovo se igra na više sličnih kola – melodija. Pripada nesimetričnom kolu. Čačak je najteži i češće se igra na deset (dvanaest) koraka, ili tri udesno, tri u mestu, dva ulevo, dva u mestu, jedan ulevo i jedan u mestu, pa sve ponovo. Za Čačak kažu da se igra na 3, 2, 1. Niški sa, sa je ritam koji se vrlo često upotrebljava u narodnim novokomponovanim pesmama i na njih se igra pored originalnog kola. Može se igrati na šest (najčešće) ili na osam koraka. Koraci su jednostavni, dva desno, dva nazad, dva napred pa sve ponovo. Ubedljivo najčešće se igra varijanta makedonskog kola lesnoto uz skoro sve narodne novokomponovane pesme. U igračkom smislu ovo se ne smatra kolom već je kolo samo po spoljno vizuelnom obliku tj. igrači igraju na način kao što igraju u kolu. Koraci su tri udesno, dva u mestu pa ponovo. Kretanje je stalno udesno. Za ovo nije potrebno nikakvo učenje, dovoljno je da se „uhvatite u kolo“ i zaigrate. Poseban deo su vojnička kola (oficirsko, kaplarsko, …). Vranjanska kola i igre uredi Vranjansko kolo Opis igre uredi Posebno mesto u folklornoj tradiciji Srbije ima Vranje i njegova okolina. U prošlosti, za vreme Turaka na feudalnim imanjima vodio se bujan život. Posebno su se negovale igre tipa čoček, orijentalnog porekla, u kojem su devojke sa izuzetnom prefinjenošću izvodile zanosne pokrete. Često su se pri igri služile maramicom, defom i sličnim. Odnos prema plesu bio je veoma kultivisan, svaki novi pokret bio je iskušenje za plesače, novi doživljaj za gledaoce. Položaj tela, čvrsto stisnute ruke, odmereno podignuta noga, odavali su plesače pune temperamenta i proživljenog odnosa prema igri. U igri teško oro, u kojem harmoničnosti linija što ih čine pojedini delovi tela, posebnu lepotu daje trajanje pokreta. Iščekivanje novog pokreta, gestova, zaokuplja pažnju igrača i gledalaca. Ubrzavajući neosetno igru doživljaj prelazi iz intelektualne dramatičnosti u opuštenu razdraganost. Kada bi se to još doživelo na mesečini, doživljaj igre ostao bi nezaboravan. Romska svadba uredi Sličan doživljaj po raznovrsnosti emocije jeste i romska svadba. Subotom u sumrak započela bi svadba, igra i veselje.Mlada ukrašena šljokicama i drugim ukrasima vodila bi kolo. Igra, pesma i svirka nisu trajali do duboko u noć, jer su vranjanski Romi leti iznosili posteljinu pred kuću i položivši je na prostirku tamo spavali. U nedelju posle venčanja svadbena povorka igrala je vranjskim ulicama, žene i devojke u raznobojnim dimijama, koje kao da se nadmeću u živosti boja i nijansa. Kod mladoženje se igraju muška kola – igre sa štapovima. Verovatno je to bio deo obreda u kojem su se mačevima terali zli duhovi od mladenaca. Nakon toga nastaje opšte veselje u kojem učestvuju svi. Dok su u to vreme u upotrebi bili zurle i bubnjevi koje su sami svirači izrađivali, danas je jedina veza sa prošlošću bubanj, a u upotrebi su limeni instrumenti i klarinet.[4] Vranjanska igra između dva rata uredi Za stare žene i muškarce koji su živeli između dva rata u Vranju bile su osobene sledeće stvari: upotreba stranih reči i izraza, koji su polako nestali, razni nadimci, nošnja – odeći i obuća, kućni običaji, ishrana, gradski život i drugo. Taj stari svet, obučen u gradsku izvornu nošnju i obuću, viđao se na slavama, svadbama i drugim svečanostima i priredbama. Sve je to polako izumiralo i sve manje se moglo naći i videti. Posebno mesto u životu grada između dva rata imala su vranjska kola i igre. I jedno i drugo izvodilo se vrlo svečano, tiho, osetljivo i dostojanstveno, da je na gledaoca ostavljalo nezaboravan utisak. Ko je jednom u gradu video lepe Vranjanke i Vranjance uhvaćene u kolu i igri, taj doživljaj zauvek će pamtiti. Nimalo nije čudno što je Miloš Savković, jugoslovenski kritičar, gledajući naše ljude u igri vranje 4. januara 1931. na zabavi prilikom izbora za mis Vranja, bio toliko oduševljen da je o svemu tome, u vidu pisama iz Vranja, napisao veliku pesmu u prozi i izrekao tako veliko hvala za vranjski melos jer mu je sve to ostalo trajno u sećanju. Prilikom igre vranje i drugih kola, vranjski igrači kao da su u vazduhu. Od svih njih, Koča Mašutković bio je nenadmašan. On je, kao majstor nad majstorima, u školskoj 1926/1927. bio zamoljen od direktora Vranjske gimnazije Uroša Grbića da obuči vranjske gimnazijalce viših razreda u igri vranjskih kola, pre nego što oni pođu na ekskurziju kroz čehoslovačke gradove. Igra vranjanka i druga vranjska kola koja su igrali navedeni stari Vranjanci u pesmi su bili opevani i na slikama bezbroj puta zabeleženi. Pravi sevdah i ona čuvena vranjska pesma Ne li te je žal za mladost ime Vranja i naših ljudi proneli su širom naše zemlje. Igre Vranja i okoline su veoma temperamente, nošene lepotom, vremenskom daljinom ali i uticajem orijentalnog muzičkog ritmičnog nasleđa na naše krajeve. Ritmovi opredeljuju igru i pokrete, cela scena treperi i uvija se. Uz mnoštvo koreografskih slika koje opredeljuju karakter podneblja, uživamo igrajući i gledajući.[5] Kola koja se igraju u Vranju uredi Grčko kolo Pembe Eleno mome Vlasinku Emkino kolo Švrljig Bugarka Svekrvino oro[6] Unesko uredi Tags: Leskovac Morava Banat Semberija folklor Srpska narodno kolo upisana je 9. decembra 2017. godine[7] na Uneskov spisak nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.[8] Odluku o upisu kola doneo je Međuvladin komitet za očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa na svom 12. redovnom zasedanju, koje se održava na ostrvu Čedžu, u Južnoj Koreji, a odluka je objavljena i na sajtu Uneska. Procedura za upis tradicionalne narodne igre kolo na Reprezentativni spisak nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva započeta je na osnovu odluke Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe u decembru 2015. godine. Centar za nematerijalno kulturno nasleđe pri Etnografskom muzeju u Beogradu pripremio je nominacijski dosije koji je u martu 2016. godine Ministarstvo kulture uputilo u proceduru usvajanja.[8] Đorđević, Vladimir, Tri srpska kola = Drei serbische Kolos, Jagodina, V. Đorđević, 1904. Бајић, Исидор, Српкиња. Игра у духу српских народних игара, Нови Сад, Издавачка-књижарница А. Пајевића (С. Огњановић) Маринковић, Јосиф, Кола, Београд, Маринковић-Влачић, 1939. Vladimir Mutavdžić (2005). Narodni plesovi Srbije: praktikum pedagoške prakse. Studentski kulturni centar. ISBN 978-86-7757-115-3. Desa Đorđević (1988). Narodne igre Šumadije i Pomoravlja. Kulturno-prosvjetni sabor. ISBN 978-86-80825-62-5. Ljubica S. Janković; Danica S. Janković (1951). Narodne igre. Štamparija D. Gregorića. Tihomir R. Đorđević (1907). Srpske narodne igre. 9—10. Srpska kraljevska akademija. Bogdanka Đurić; Radomir Janković; Vasilije Pavlović (1991). Srpske narodne igre. Prosveta-Koprodukcija. Dragoslav Džadžević (2006). Narodne igre severoistočne Srbije. Kulturno-prosvetna zajednica. ISBN 9788684107079. Margarita Debeljak; Milica Ilijin (1953). Mađarske narodne igre iz Vojvodine. Bratstvo Jedinstvo. Branka Koturović; Aleksandar Marinković (1973). Narodne igre Jugoslavije: metodika, tehnika, ritam. Interplas. Vladimir Kirin (1965) [1954]. Narodni plesovi Jugoslavije. Naklada Color. „Kolo-Dance”. Betty Casey, International Folk Dancing U.S.A., Doubleday, New York, 1981. Mirjana Laušević, Balkan Fascination, Oxford University Press, 2007. An extended annotated bibliography can be found at Annotated Folk Dance Bibliography Архивирано 2007-11-15 на сајту Wayback Machine

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zoran Djeric i Ljiljana Dinic Lutkarstvo je grana teatra u kojoj predstavu izvode lutke, koje na sceni pokreću glumci - lutkari, najčešće skriveni od gledaoca, oni umjesto lutaka izgovaraju tekst uloge koju glumi lutka. Lutkarstvo je i zanat umijeće izrade lutaka. Postoji puno različitih tipova lutaka. Svaki ima svoje karakteristike, a za svaki postoji adekvatni dramski materijal. Određeni tipovi razvili su se pod određenim kulturnim ili geografskim uvjetima.[1] Najvažniji tipovi su; Ručna lutka (ginjol, zijevalica) Englezi takve lutke zovu puppet, Talijani burattino, Francuzi guignol, Nijemci puppe.[2] Te lutke imaju šuplje tijelo pokriveno tkaninom koja prekriva ruku lutkara, pa on prstima može ući u glavu i ruke lutke i tako je pomicati. Publika vidi lutku od struka prema gore, a umjesto nogu tkaninu nalik na suknju. Kako su bile lake kako težinom tako i za manipulaciju, bile su jako popularne kod manjih putujućih teatara po čitavoj Evropi (praktički je samo jedan lutkar mogao održati čitavu predstavu) a bile su popularne i po Kinii.[1] Štapna lutka (javajka) Takvim lutkama se manipulira odozdo - štapovima. Lutkar većim i dužim pomiče čitavog lutka, a manjim pomiče ruke i po potrebi noge. Taj tip lutaka tradicionalan je na indonezijskim otocima [[Java (otok)|Javi i Baliju, gdje su poznate kao wayang golek. U Evropi su dugo vremena bile ograničene na Porajnje, sve dok ih početkom 20. vijeka Richard Teschner nije počeo koristiti u Beču. U Moskvi je sa njima eksperimentirala Nina Efimova, i time možda inspirirala moskovski državni teatar kog je vodio režiser Sergej Obrazcov, da tokom 1930-ih postavi na scenu brojne predstave sa tim tipom lutaka. Nakon Drugog svjetskog rata Obrazcov je često gostovao po zemljama Istočne Evrope pa je to utjecalo na lutkare u tim zemljama da i oni počnu raditi sa takvim lutkama.[1]Takve lutke zahvalne su za spore pokrete, ali za normalne i brže treba i po 2-3 lutkara da manipuliraju jednom lutkom na sceni.[1] Marioneta (lutka na koncima) Glavni članak: marioneta To su lutke kojima se upravlja odozgo, pomoću konaca ili žičica (što je šešće). Oni vode do svih ekstremiteta i ostalih važnih dijelova lutka, tako da se pomicanjem može izazvati razne pokrete, od sjedenja, ležanja, skakanja, okretanja - zapravo gotovo sve što se zamisli. Jer čak i jednostavna marioneta može imati devet žičica, po jednu za svaku nogu, ruku, rame i uho (da se može pokretati glava), i jednu na bazu kralježnice (za klanjanje). Ukoliko su potrebni specijalni efekti broj žičica se može udvostručiti pa i utrostručiti. Manipulacija marionetama sa mnogo žičica je vrlo kompliciran posao i zahtjeva veliku vještinu, jer je križem na kom su nanizane sve te žičice vrlo teško upravljati.[1] Plošna lutka (teatar sjena) Pored trodimenzionalnih, postoji i čitava porodica dvodimenzionalnih plošnih lutaka. Njima se manipulira isto tako odozgo kao marionetama. Izgleda da nastale u Engleskoj kao nusprodukt štamparija oko 1811. kao svojevrsni teatarski suvenir.[1] Sjene To je specijalni tip plošne lutke, čija se sjena vidi na prozirnom zaslonu. One su se izrezivale od kože ili nekog drugog neprozirnog materijala. Takvi su ttradicionalni teatri na Javi, Baliju i Tajlandu, do Evrope su stigli u 18. vijeku.[1] Ostali tipovi Tih pet tipova nisu i svi koje koriste teatri, jer postoje i lutke koje pred publikom nose njihovi animatori to su japanske lutke - bunraku, nazvane po njihovom kreatoru iz 18. vijeka Uemuru Bunrakukenu. Tim velikim lutkama upravlja čak tri lutkara, glavni animator kontrolira kretnje glave, obrva i očiju i desne ruke, drugi animator pomiče lijevu ruku a treći se brine o nogama.[1] Postoji još jedan tip a to su lutke za ples (marionnettes à la planchette), koje su bile popularne tokom 18 - 19. vijeka. Njih su koristili ulični svirači. Te male figure bile su napravljene da izgledaju kao da plešu, kretnje su im bile manje-više slučajne, sa malim varijacijama, jer su samo jednim koncem bile povezane sa sviračevim koljenom.[1] Historija Lutkarstvo je vjerojatno nastalo iz ritualnih maski i običaja korištenja minijaturnih ljudskih figura u magijske svrhe.[2] Prvi pisani dokumenti o lutkarskom teatru u Evropi sežu do 5. vijek pne., o njemu je pisao grčki historičar Ksenofont u Simpoziju (Συμπόσιον). 422. pne. - da je prilikom posjeta kući Atenjanina Kalije gledao predsavu lutkara - Foteina Sirakužanina.[3] Kako slični dokumenti ne postoje za stanje u Kini, Indiji, Javi i drugdje po Aziji, nije moguće precizno odrediti kad su se počele prikazivati prve predstave, ali i one su startale davno.[1] Neki stručnjaci smatraju da se lutkarstvo rodilo u Indiji, pa da je preko Perzije i Arabije došlo do Grčke i Rima.[3] Prva je razvijena - marioneta, lutka koja se pokreće koncima. Za nju su znali antički narodi Egipćani, Indijci i Grci. Aristotel je fino opisao marionetu pišući o vrhovnom božanstvu, po njemu on/ono upravlja ljudima isto kao lutkar - pomičući konce.[3] Marioneta je ime dobila u Francuskoj za srednjeg vijeka kad je riječ mariote (mariette ili mariolette) bila sinonim za lutku Djevice Marije. Ta lutka se koristila kao igračka, ali i u predstavama - crkvenim prikazanjima biblijskih sadržaja. Ta se praksa nastavila i nakon Tridentskog koncila 1563. koji je načelno bio protiv lutkarskih predstava.[2] U Evropi od srednjeg vijeka tinja rivalitet između dva tipa lutaka; marionete i male ručne lutke drvene glave sa ekstremitetima koji se pokreću. Marionete su oduvjek bile na većoj cijeni kod viših klasa na dvorovima a ručne lutke kod sirotinje na sajmištima.[2] Marionetski teatri su svojim repertoarom, raskošnom scenografijom i kostimografijom postali konkurencija drugim teatrima i ostalim formama elitne kulture, pa su postali omiljeni na plemićkim dvorovima, a nakon tog i među običnim građanima kad su se počele graditi teatarske zgrade.[2] Teatri sa ručnim lutkama bili su mali (porodični) putujući, često puno socijalno osjetljiviji i kritičniji, ali su masovno bankrotirali u međuratnom periodu.[2] Na Siciliji su tokom 16. vijeka počeli izrađivati poprilično velike lutke (gotovo ljudskih dimenzija)[2], za uprizorenje viteških poema kao što su Pjesma o Rolandu ili Bijesni Orlando[4] za koje im je trebalo i do 300 lutaka.[2] Iz te tradicije rodila se Opera dei Pupi koja je 2008. uvrštena na UNESCO-v Popis nematerijalne svjetske baštine u Evropi.[4] Lutkarstvo je u Italiji bilo naročito popularno u periodu između 18 - 19. vijeka, kad je svaki veći grad imao po barem jedan lutkarski teatar, a za vrijeme sajma i po nekoliko, jer bi se tad sjatilo i po nekoliko putujućih teatara, koji su procvali u tom vremenu. Po Španjolskoj su se najčešće izvodile viteške legende i romanse.[2] Po zemljama njemačkim zemljama Svetog Rimskog carstva je tradicija putujućih marionetskih teatara dokumentirana još u 10. vijeku. Tokom 16. i 17. vijeka bio je jak utjecaj putujućih iz trupa iz Engleske zvanih - Englische Komödianten, koji su često izvodili miješane predstave sa glumcima i marionetama zajedno. Te iste trupe pokupile su sa tih turneja legendu o Doktoru Faustu i prenjele je u Englesku. Ona je inspirirala Christophera Marlowa da napiše svog Doctor Faustus, koji se adaptiran izvodio kao marionetska predstava i kao takav uticao na Goethea.[2] U to vrijeme dotad nomadski - marionetski teatri počeli su dobijati status vrhunske dvorske zabave. U toj atmosferi je Joseph Haydn komponirao muziku za pet lutkarskih opera koje su izvođene na dvorovima Esterházya, a Heinrich von Kleist je 1810 napisao u berlinskim novinama Abendblättern esej Über das Marionettentheater, u kom je marionete pretpostavio ljudskoj nesavršenosti.[2] Francuskoj su se marionetski teatri počeli širiti krajem 16. vijeka, u Parizu su postale popularne predstave sa klasičnim talijanskimi likovima iz teatri kao što su Pulcinella i Arlecchino.[2] Nakon perioda velike slave koju su uživali za vladavine Louisa XIV., početkom 18. vijeka su izgubili popularnost. zbog narasle konkurencije pa su odtad životarili po sajmištima. U Engleskoj su Marionetski teatri uspješno egzistirali od polovice 16. vijeka i uspijevali opstati i onda kad su ostali teatri bankrotirali, zahvaljujući burleskama sa likovima kao što su Punch i Judy. Posustali su u 19. vijeku kad su njihov posao po sajmovima preuzeli teatri sa lako prenosivim - Ručnim lutkama (zjevalicama).[2] Marionetski teatri su doživjeli renesansu početkom 20. vijeka, kad su slavni pisci i muzičari kao; Maeterlinck, Jarry, Ghelderode, Lorca i Artaud počeli stvarati djela za njih.[2] U to vrijeme je avangardni redatelj Erwin Piscator otkrio da su marionete iskoristive u propagandno-političke svrhe zbog svoje sugestivnosti.[2] I brojni drugi teatarski reformatori u njima vidjeli velike mogućnosti, kao ruski simbolist Fjodor Sologub ili engleski modernist Edward Craig koji je u eseju The Actor and the Über-Marionnette objavljenom 1908. iznio tezu o idealnom izvođaču - Über-Marionetti (super-lutki), budući da se jedinstvo stila kojem je težio, može postići jedino sa impersonalnim marionetama a ne sa glumcima koji u komad unose previše vlastite ličnosti.[5] U to doba veliki uspjeh doživio je komad Ubu roi francuskog književnika Alfreda Jarrya.[2] Nakon Prvog svjetskog rata lutkarstvo se snažno razvilo u Češkoj u tom je prednjačio Josef Skupa koji je izmislio satiričke likove Spejbla i Hurvineka (otac i sin) i uveseljavao publiku u svom plzenskom teatru - Loutkové divadlo Feriálních osad i na gostovanjima po čitavoj zemlji.[6] Tad je u Pragu - 1929. osnovano međunarodno udruženje - UNIMA (Union Internationale des Marionettes), koje je i danas krovna organizacija lutkara svijeta. Nakon Drugog svjetskog rata lutkari su počeli tražiti inspiraciju u magijskoj i likovnoj snazi lutaka, kao Dario Fo u Italiji ili Peter Schumann i njegova američka trupa - Bread and Puppet Theater koja je 1960-ih eksperimentirala sa lutkama nadnaravne veličine. Veliki uspjeh postigle su lutke iz Muppeta koje je kreirao Jim Henson sa ženom Jane, one su se počele se počela emitirati u novembru 1969. u emisiji Sesame Street.[7] Na Dalekom istoku prevladava tradicija Lutaka na štapu, koje su po kineskim teatrima različite veličine, zbog različite tradicije po pokrajinama. Zajedničko im je da najčešće nemaju noge i da su im lica obojena u stilu Pekinške opere pa boje određuju njihov karakter. Japanski - bunraku je specifičan žanr teatra sa velikim, ali laganim lutkama i vlastitim repertoarom....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ivan ŠPOLJAREC LUTKE UŽIVO / PUPPETS LIVE / PUPOJ VIVE Lutkarstvo je grana teatra u kojoj predstavu izvode lutke, koje na sceni pokreću glumci - lutkari, najčešće skriveni od gledaoca, oni umjesto lutaka izgovaraju tekst uloge koju glumi lutka. Lutkarstvo je i zanat umijeće izrade lutaka. Postoji puno različitih tipova lutaka. Svaki ima svoje karakteristike, a za svaki postoji adekvatni dramski materijal. Određeni tipovi razvili su se pod određenim kulturnim ili geografskim uvjetima.[1] Najvažniji tipovi su; Ručna lutka (ginjol, zijevalica) Englezi takve lutke zovu puppet, Talijani burattino, Francuzi guignol, Nijemci puppe.[2] Te lutke imaju šuplje tijelo pokriveno tkaninom koja prekriva ruku lutkara, pa on prstima može ući u glavu i ruke lutke i tako je pomicati. Publika vidi lutku od struka prema gore, a umjesto nogu tkaninu nalik na suknju. Kako su bile lake kako težinom tako i za manipulaciju, bile su jako popularne kod manjih putujućih teatara po čitavoj Evropi (praktički je samo jedan lutkar mogao održati čitavu predstavu) a bile su popularne i po Kinii.[1] Štapna lutka (javajka) Takvim lutkama se manipulira odozdo - štapovima. Lutkar većim i dužim pomiče čitavog lutka, a manjim pomiče ruke i po potrebi noge. Taj tip lutaka tradicionalan je na indonezijskim otocima [[Java (otok)|Javi i Baliju, gdje su poznate kao wayang golek. U Evropi su dugo vremena bile ograničene na Porajnje, sve dok ih početkom 20. vijeka Richard Teschner nije počeo koristiti u Beču. U Moskvi je sa njima eksperimentirala Nina Efimova, i time možda inspirirala moskovski državni teatar kog je vodio režiser Sergej Obrazcov, da tokom 1930-ih postavi na scenu brojne predstave sa tim tipom lutaka. Nakon Drugog svjetskog rata Obrazcov je često gostovao po zemljama Istočne Evrope pa je to utjecalo na lutkare u tim zemljama da i oni počnu raditi sa takvim lutkama.[1]Takve lutke zahvalne su za spore pokrete, ali za normalne i brže treba i po 2-3 lutkara da manipuliraju jednom lutkom na sceni.[1] Marioneta (lutka na koncima) Glavni članak: marioneta To su lutke kojima se upravlja odozgo, pomoću konaca ili žičica (što je šešće). Oni vode do svih ekstremiteta i ostalih važnih dijelova lutka, tako da se pomicanjem može izazvati razne pokrete, od sjedenja, ležanja, skakanja, okretanja - zapravo gotovo sve što se zamisli. Jer čak i jednostavna marioneta može imati devet žičica, po jednu za svaku nogu, ruku, rame i uho (da se može pokretati glava), i jednu na bazu kralježnice (za klanjanje). Ukoliko su potrebni specijalni efekti broj žičica se može udvostručiti pa i utrostručiti. Manipulacija marionetama sa mnogo žičica je vrlo kompliciran posao i zahtjeva veliku vještinu, jer je križem na kom su nanizane sve te žičice vrlo teško upravljati.[1] Plošna lutka (teatar sjena) Pored trodimenzionalnih, postoji i čitava porodica dvodimenzionalnih plošnih lutaka. Njima se manipulira isto tako odozgo kao marionetama. Izgleda da nastale u Engleskoj kao nusprodukt štamparija oko 1811. kao svojevrsni teatarski suvenir.[1] Sjene To je specijalni tip plošne lutke, čija se sjena vidi na prozirnom zaslonu. One su se izrezivale od kože ili nekog drugog neprozirnog materijala. Takvi su ttradicionalni teatri na Javi, Baliju i Tajlandu, do Evrope su stigli u 18. vijeku.[1] Ostali tipovi Tih pet tipova nisu i svi koje koriste teatri, jer postoje i lutke koje pred publikom nose njihovi animatori to su japanske lutke - bunraku, nazvane po njihovom kreatoru iz 18. vijeka Uemuru Bunrakukenu. Tim velikim lutkama upravlja čak tri lutkara, glavni animator kontrolira kretnje glave, obrva i očiju i desne ruke, drugi animator pomiče lijevu ruku a treći se brine o nogama.[1] Postoji još jedan tip a to su lutke za ples (marionnettes à la planchette), koje su bile popularne tokom 18 - 19. vijeka. Njih su koristili ulični svirači. Te male figure bile su napravljene da izgledaju kao da plešu, kretnje su im bile manje-više slučajne, sa malim varijacijama, jer su samo jednim koncem bile povezane sa sviračevim koljenom.[1] Historija Lutkarstvo je vjerojatno nastalo iz ritualnih maski i običaja korištenja minijaturnih ljudskih figura u magijske svrhe.[2] Prvi pisani dokumenti o lutkarskom teatru u Evropi sežu do 5. vijek pne., o njemu je pisao grčki historičar Ksenofont u Simpoziju (Συμπόσιον). 422. pne. - da je prilikom posjeta kući Atenjanina Kalije gledao predsavu lutkara - Foteina Sirakužanina.[3] Kako slični dokumenti ne postoje za stanje u Kini, Indiji, Javi i drugdje po Aziji, nije moguće precizno odrediti kad su se počele prikazivati prve predstave, ali i one su startale davno.[1] Neki stručnjaci smatraju da se lutkarstvo rodilo u Indiji, pa da je preko Perzije i Arabije došlo do Grčke i Rima.[3] Prva je razvijena - marioneta, lutka koja se pokreće koncima. Za nju su znali antički narodi Egipćani, Indijci i Grci. Aristotel je fino opisao marionetu pišući o vrhovnom božanstvu, po njemu on/ono upravlja ljudima isto kao lutkar - pomičući konce.[3] Marioneta je ime dobila u Francuskoj za srednjeg vijeka kad je riječ mariote (mariette ili mariolette) bila sinonim za lutku Djevice Marije. Ta lutka se koristila kao igračka, ali i u predstavama - crkvenim prikazanjima biblijskih sadržaja. Ta se praksa nastavila i nakon Tridentskog koncila 1563. koji je načelno bio protiv lutkarskih predstava.[2] U Evropi od srednjeg vijeka tinja rivalitet između dva tipa lutaka; marionete i male ručne lutke drvene glave sa ekstremitetima koji se pokreću. Marionete su oduvjek bile na većoj cijeni kod viših klasa na dvorovima a ručne lutke kod sirotinje na sajmištima.[2] Marionetski teatri su svojim repertoarom, raskošnom scenografijom i kostimografijom postali konkurencija drugim teatrima i ostalim formama elitne kulture, pa su postali omiljeni na plemićkim dvorovima, a nakon tog i među običnim građanima kad su se počele graditi teatarske zgrade.[2] Teatri sa ručnim lutkama bili su mali (porodični) putujući, često puno socijalno osjetljiviji i kritičniji, ali su masovno bankrotirali u međuratnom periodu.[2] Na Siciliji su tokom 16. vijeka počeli izrađivati poprilično velike lutke (gotovo ljudskih dimenzija)[2], za uprizorenje viteških poema kao što su Pjesma o Rolandu ili Bijesni Orlando[4] za koje im je trebalo i do 300 lutaka.[2] Iz te tradicije rodila se Opera dei Pupi koja je 2008. uvrštena na UNESCO-v Popis nematerijalne svjetske baštine u Evropi.[4] Lutkarstvo je u Italiji bilo naročito popularno u periodu između 18 - 19. vijeka, kad je svaki veći grad imao po barem jedan lutkarski teatar, a za vrijeme sajma i po nekoliko, jer bi se tad sjatilo i po nekoliko putujućih teatara, koji su procvali u tom vremenu. Po Španjolskoj su se najčešće izvodile viteške legende i romanse.[2] Po zemljama njemačkim zemljama Svetog Rimskog carstva je tradicija putujućih marionetskih teatara dokumentirana još u 10. vijeku. Tokom 16. i 17. vijeka bio je jak utjecaj putujućih iz trupa iz Engleske zvanih - Englische Komödianten, koji su često izvodili miješane predstave sa glumcima i marionetama zajedno. Te iste trupe pokupile su sa tih turneja legendu o Doktoru Faustu i prenjele je u Englesku. Ona je inspirirala Christophera Marlowa da napiše svog Doctor Faustus, koji se adaptiran izvodio kao marionetska predstava i kao takav uticao na Goethea.[2] U to vrijeme dotad nomadski - marionetski teatri počeli su dobijati status vrhunske dvorske zabave. U toj atmosferi je Joseph Haydn komponirao muziku za pet lutkarskih opera koje su izvođene na dvorovima Esterházya, a Heinrich von Kleist je 1810 napisao u berlinskim novinama Abendblättern esej Über das Marionettentheater, u kom je marionete pretpostavio ljudskoj nesavršenosti.[2] Francuskoj su se marionetski teatri počeli širiti krajem 16. vijeka, u Parizu su postale popularne predstave sa klasičnim talijanskimi likovima iz teatri kao što su Pulcinella i Arlecchino.[2] Nakon perioda velike slave koju su uživali za vladavine Louisa XIV., početkom 18. vijeka su izgubili popularnost. zbog narasle konkurencije pa su odtad životarili po sajmištima. U Engleskoj su Marionetski teatri uspješno egzistirali od polovice 16. vijeka i uspijevali opstati i onda kad su ostali teatri bankrotirali, zahvaljujući burleskama sa likovima kao što su Punch i Judy. Posustali su u 19. vijeku kad su njihov posao po sajmovima preuzeli teatri sa lako prenosivim - Ručnim lutkama (zjevalicama).[2] Marionetski teatri su doživjeli renesansu početkom 20. vijeka, kad su slavni pisci i muzičari kao; Maeterlinck, Jarry, Ghelderode, Lorca i Artaud počeli stvarati djela za njih.[2] U to vrijeme je avangardni redatelj Erwin Piscator otkrio da su marionete iskoristive u propagandno-političke svrhe zbog svoje sugestivnosti.[2] I brojni drugi teatarski reformatori u njima vidjeli velike mogućnosti, kao ruski simbolist Fjodor Sologub ili engleski modernist Edward Craig koji je u eseju The Actor and the Über-Marionnette objavljenom 1908. iznio tezu o idealnom izvođaču - Über-Marionetti (super-lutki), budući da se jedinstvo stila kojem je težio, može postići jedino sa impersonalnim marionetama a ne sa glumcima koji u komad unose previše vlastite ličnosti.[5] U to doba veliki uspjeh doživio je komad Ubu roi francuskog književnika Alfreda Jarrya.[2] Nakon Prvog svjetskog rata lutkarstvo se snažno razvilo u Češkoj u tom je prednjačio Josef Skupa koji je izmislio satiričke likove Spejbla i Hurvineka (otac i sin) i uveseljavao publiku u svom plzenskom teatru - Loutkové divadlo Feriálních osad i na gostovanjima po čitavoj zemlji.[6] Tad je u Pragu - 1929. osnovano međunarodno udruženje - UNIMA (Union Internationale des Marionettes), koje je i danas krovna organizacija lutkara svijeta. Nakon Drugog svjetskog rata lutkari su počeli tražiti inspiraciju u magijskoj i likovnoj snazi lutaka, kao Dario Fo u Italiji ili Peter Schumann i njegova američka trupa - Bread and Puppet Theater koja je 1960-ih eksperimentirala sa lutkama nadnaravne veličine. Veliki uspjeh postigle su lutke iz Muppeta koje je kreirao Jim Henson sa ženom Jane, one su se počele se počela emitirati u novembru 1969. u emisiji Sesame Street.[7] Na Dalekom istoku prevladava tradicija Lutaka na štapu, koje su po kineskim teatrima različite veličine, zbog različite tradicije po pokrajinama. Zajedničko im je da najčešće nemaju noge i da su im lica obojena u stilu Pekinške opere pa boje određuju njihov karakter. Japanski - bunraku je specifičan žanr teatra sa velikim, ali laganim lutkama i vlastitim repertoarom....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lutkarstvo je grana teatra u kojoj predstavu izvode lutke, koje na sceni pokreću glumci - lutkari, najčešće skriveni od gledaoca, oni umjesto lutaka izgovaraju tekst uloge koju glumi lutka. Lutkarstvo je i zanat umijeće izrade lutaka. Postoji puno različitih tipova lutaka. Svaki ima svoje karakteristike, a za svaki postoji adekvatni dramski materijal. Određeni tipovi razvili su se pod određenim kulturnim ili geografskim uvjetima.[1] Najvažniji tipovi su; Ručna lutka (ginjol, zijevalica) Englezi takve lutke zovu puppet, Talijani burattino, Francuzi guignol, Nijemci puppe.[2] Te lutke imaju šuplje tijelo pokriveno tkaninom koja prekriva ruku lutkara, pa on prstima može ući u glavu i ruke lutke i tako je pomicati. Publika vidi lutku od struka prema gore, a umjesto nogu tkaninu nalik na suknju. Kako su bile lake kako težinom tako i za manipulaciju, bile su jako popularne kod manjih putujućih teatara po čitavoj Evropi (praktički je samo jedan lutkar mogao održati čitavu predstavu) a bile su popularne i po Kinii.[1] Štapna lutka (javajka) Takvim lutkama se manipulira odozdo - štapovima. Lutkar većim i dužim pomiče čitavog lutka, a manjim pomiče ruke i po potrebi noge. Taj tip lutaka tradicionalan je na indonezijskim otocima [[Java (otok)|Javi i Baliju, gdje su poznate kao wayang golek. U Evropi su dugo vremena bile ograničene na Porajnje, sve dok ih početkom 20. vijeka Richard Teschner nije počeo koristiti u Beču. U Moskvi je sa njima eksperimentirala Nina Efimova, i time možda inspirirala moskovski državni teatar kog je vodio režiser Sergej Obrazcov, da tokom 1930-ih postavi na scenu brojne predstave sa tim tipom lutaka. Nakon Drugog svjetskog rata Obrazcov je često gostovao po zemljama Istočne Evrope pa je to utjecalo na lutkare u tim zemljama da i oni počnu raditi sa takvim lutkama.[1]Takve lutke zahvalne su za spore pokrete, ali za normalne i brže treba i po 2-3 lutkara da manipuliraju jednom lutkom na sceni.[1] Marioneta (lutka na koncima) Glavni članak: marioneta To su lutke kojima se upravlja odozgo, pomoću konaca ili žičica (što je šešće). Oni vode do svih ekstremiteta i ostalih važnih dijelova lutka, tako da se pomicanjem može izazvati razne pokrete, od sjedenja, ležanja, skakanja, okretanja - zapravo gotovo sve što se zamisli. Jer čak i jednostavna marioneta može imati devet žičica, po jednu za svaku nogu, ruku, rame i uho (da se može pokretati glava), i jednu na bazu kralježnice (za klanjanje). Ukoliko su potrebni specijalni efekti broj žičica se može udvostručiti pa i utrostručiti. Manipulacija marionetama sa mnogo žičica je vrlo kompliciran posao i zahtjeva veliku vještinu, jer je križem na kom su nanizane sve te žičice vrlo teško upravljati.[1] Plošna lutka (teatar sjena) Pored trodimenzionalnih, postoji i čitava porodica dvodimenzionalnih plošnih lutaka. Njima se manipulira isto tako odozgo kao marionetama. Izgleda da nastale u Engleskoj kao nusprodukt štamparija oko 1811. kao svojevrsni teatarski suvenir.[1] Sjene To je specijalni tip plošne lutke, čija se sjena vidi na prozirnom zaslonu. One su se izrezivale od kože ili nekog drugog neprozirnog materijala. Takvi su ttradicionalni teatri na Javi, Baliju i Tajlandu, do Evrope su stigli u 18. vijeku.[1] Ostali tipovi Tih pet tipova nisu i svi koje koriste teatri, jer postoje i lutke koje pred publikom nose njihovi animatori to su japanske lutke - bunraku, nazvane po njihovom kreatoru iz 18. vijeka Uemuru Bunrakukenu. Tim velikim lutkama upravlja čak tri lutkara, glavni animator kontrolira kretnje glave, obrva i očiju i desne ruke, drugi animator pomiče lijevu ruku a treći se brine o nogama.[1] Postoji još jedan tip a to su lutke za ples (marionnettes à la planchette), koje su bile popularne tokom 18 - 19. vijeka. Njih su koristili ulični svirači. Te male figure bile su napravljene da izgledaju kao da plešu, kretnje su im bile manje-više slučajne, sa malim varijacijama, jer su samo jednim koncem bile povezane sa sviračevim koljenom.[1] Historija Lutkarstvo je vjerojatno nastalo iz ritualnih maski i običaja korištenja minijaturnih ljudskih figura u magijske svrhe.[2] Prvi pisani dokumenti o lutkarskom teatru u Evropi sežu do 5. vijek pne., o njemu je pisao grčki historičar Ksenofont u Simpoziju (Συμπόσιον). 422. pne. - da je prilikom posjeta kući Atenjanina Kalije gledao predsavu lutkara - Foteina Sirakužanina.[3] Kako slični dokumenti ne postoje za stanje u Kini, Indiji, Javi i drugdje po Aziji, nije moguće precizno odrediti kad su se počele prikazivati prve predstave, ali i one su startale davno.[1] Neki stručnjaci smatraju da se lutkarstvo rodilo u Indiji, pa da je preko Perzije i Arabije došlo do Grčke i Rima.[3] Prva je razvijena - marioneta, lutka koja se pokreće koncima. Za nju su znali antički narodi Egipćani, Indijci i Grci. Aristotel je fino opisao marionetu pišući o vrhovnom božanstvu, po njemu on/ono upravlja ljudima isto kao lutkar - pomičući konce.[3] Marioneta je ime dobila u Francuskoj za srednjeg vijeka kad je riječ mariote (mariette ili mariolette) bila sinonim za lutku Djevice Marije. Ta lutka se koristila kao igračka, ali i u predstavama - crkvenim prikazanjima biblijskih sadržaja. Ta se praksa nastavila i nakon Tridentskog koncila 1563. koji je načelno bio protiv lutkarskih predstava.[2] U Evropi od srednjeg vijeka tinja rivalitet između dva tipa lutaka; marionete i male ručne lutke drvene glave sa ekstremitetima koji se pokreću. Marionete su oduvjek bile na većoj cijeni kod viših klasa na dvorovima a ručne lutke kod sirotinje na sajmištima.[2] Marionetski teatri su svojim repertoarom, raskošnom scenografijom i kostimografijom postali konkurencija drugim teatrima i ostalim formama elitne kulture, pa su postali omiljeni na plemićkim dvorovima, a nakon tog i među običnim građanima kad su se počele graditi teatarske zgrade.[2] Teatri sa ručnim lutkama bili su mali (porodični) putujući, često puno socijalno osjetljiviji i kritičniji, ali su masovno bankrotirali u međuratnom periodu.[2] Na Siciliji su tokom 16. vijeka počeli izrađivati poprilično velike lutke (gotovo ljudskih dimenzija)[2], za uprizorenje viteških poema kao što su Pjesma o Rolandu ili Bijesni Orlando[4] za koje im je trebalo i do 300 lutaka.[2] Iz te tradicije rodila se Opera dei Pupi koja je 2008. uvrštena na UNESCO-v Popis nematerijalne svjetske baštine u Evropi.[4] Lutkarstvo je u Italiji bilo naročito popularno u periodu između 18 - 19. vijeka, kad je svaki veći grad imao po barem jedan lutkarski teatar, a za vrijeme sajma i po nekoliko, jer bi se tad sjatilo i po nekoliko putujućih teatara, koji su procvali u tom vremenu. Po Španjolskoj su se najčešće izvodile viteške legende i romanse.[2] Po zemljama njemačkim zemljama Svetog Rimskog carstva je tradicija putujućih marionetskih teatara dokumentirana još u 10. vijeku. Tokom 16. i 17. vijeka bio je jak utjecaj putujućih iz trupa iz Engleske zvanih - Englische Komödianten, koji su često izvodili miješane predstave sa glumcima i marionetama zajedno. Te iste trupe pokupile su sa tih turneja legendu o Doktoru Faustu i prenjele je u Englesku. Ona je inspirirala Christophera Marlowa da napiše svog Doctor Faustus, koji se adaptiran izvodio kao marionetska predstava i kao takav uticao na Goethea.[2] U to vrijeme dotad nomadski - marionetski teatri počeli su dobijati status vrhunske dvorske zabave. U toj atmosferi je Joseph Haydn komponirao muziku za pet lutkarskih opera koje su izvođene na dvorovima Esterházya, a Heinrich von Kleist je 1810 napisao u berlinskim novinama Abendblättern esej Über das Marionettentheater, u kom je marionete pretpostavio ljudskoj nesavršenosti.[2] Francuskoj su se marionetski teatri počeli širiti krajem 16. vijeka, u Parizu su postale popularne predstave sa klasičnim talijanskimi likovima iz teatri kao što su Pulcinella i Arlecchino.[2] Nakon perioda velike slave koju su uživali za vladavine Louisa XIV., početkom 18. vijeka su izgubili popularnost. zbog narasle konkurencije pa su odtad životarili po sajmištima. U Engleskoj su Marionetski teatri uspješno egzistirali od polovice 16. vijeka i uspijevali opstati i onda kad su ostali teatri bankrotirali, zahvaljujući burleskama sa likovima kao što su Punch i Judy. Posustali su u 19. vijeku kad su njihov posao po sajmovima preuzeli teatri sa lako prenosivim - Ručnim lutkama (zjevalicama).[2] Marionetski teatri su doživjeli renesansu početkom 20. vijeka, kad su slavni pisci i muzičari kao; Maeterlinck, Jarry, Ghelderode, Lorca i Artaud počeli stvarati djela za njih.[2] U to vrijeme je avangardni redatelj Erwin Piscator otkrio da su marionete iskoristive u propagandno-političke svrhe zbog svoje sugestivnosti.[2] I brojni drugi teatarski reformatori u njima vidjeli velike mogućnosti, kao ruski simbolist Fjodor Sologub ili engleski modernist Edward Craig koji je u eseju The Actor and the Über-Marionnette objavljenom 1908. iznio tezu o idealnom izvođaču - Über-Marionetti (super-lutki), budući da se jedinstvo stila kojem je težio, može postići jedino sa impersonalnim marionetama a ne sa glumcima koji u komad unose previše vlastite ličnosti.[5] U to doba veliki uspjeh doživio je komad Ubu roi francuskog književnika Alfreda Jarrya.[2] Nakon Prvog svjetskog rata lutkarstvo se snažno razvilo u Češkoj u tom je prednjačio Josef Skupa koji je izmislio satiričke likove Spejbla i Hurvineka (otac i sin) i uveseljavao publiku u svom plzenskom teatru - Loutkové divadlo Feriálních osad i na gostovanjima po čitavoj zemlji.[6] Tad je u Pragu - 1929. osnovano međunarodno udruženje - UNIMA (Union Internationale des Marionettes), koje je i danas krovna organizacija lutkara svijeta. Nakon Drugog svjetskog rata lutkari su počeli tražiti inspiraciju u magijskoj i likovnoj snazi lutaka, kao Dario Fo u Italiji ili Peter Schumann i njegova američka trupa - Bread and Puppet Theater koja je 1960-ih eksperimentirala sa lutkama nadnaravne veličine. Veliki uspjeh postigle su lutke iz Muppeta koje je kreirao Jim Henson sa ženom Jane, one su se počele se počela emitirati u novembru 1969. u emisiji Sesame Street.[7] Na Dalekom istoku prevladava tradicija Lutaka na štapu, koje su po kineskim teatrima različite veličine, zbog različite tradicije po pokrajinama. Zajedničko im je da najčešće nemaju noge i da su im lica obojena u stilu Pekinške opere pa boje određuju njihov karakter. Japanski - bunraku je specifičan žanr teatra sa velikim, ali laganim lutkama i vlastitim repertoarom....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lutkarstvo je grana teatra u kojoj predstavu izvode lutke, koje na sceni pokreću glumci - lutkari, najčešće skriveni od gledaoca, oni umjesto lutaka izgovaraju tekst uloge koju glumi lutka. Lutkarstvo je i zanat umijeće izrade lutaka. Postoji puno različitih tipova lutaka. Svaki ima svoje karakteristike, a za svaki postoji adekvatni dramski materijal. Određeni tipovi razvili su se pod određenim kulturnim ili geografskim uvjetima.[1] Najvažniji tipovi su; Ručna lutka (ginjol, zijevalica) Englezi takve lutke zovu puppet, Talijani burattino, Francuzi guignol, Nijemci puppe.[2] Te lutke imaju šuplje tijelo pokriveno tkaninom koja prekriva ruku lutkara, pa on prstima može ući u glavu i ruke lutke i tako je pomicati. Publika vidi lutku od struka prema gore, a umjesto nogu tkaninu nalik na suknju. Kako su bile lake kako težinom tako i za manipulaciju, bile su jako popularne kod manjih putujućih teatara po čitavoj Evropi (praktički je samo jedan lutkar mogao održati čitavu predstavu) a bile su popularne i po Kinii.[1] Štapna lutka (javajka) Takvim lutkama se manipulira odozdo - štapovima. Lutkar većim i dužim pomiče čitavog lutka, a manjim pomiče ruke i po potrebi noge. Taj tip lutaka tradicionalan je na indonezijskim otocima [[Java (otok)|Javi i Baliju, gdje su poznate kao wayang golek. U Evropi su dugo vremena bile ograničene na Porajnje, sve dok ih početkom 20. vijeka Richard Teschner nije počeo koristiti u Beču. U Moskvi je sa njima eksperimentirala Nina Efimova, i time možda inspirirala moskovski državni teatar kog je vodio režiser Sergej Obrazcov, da tokom 1930-ih postavi na scenu brojne predstave sa tim tipom lutaka. Nakon Drugog svjetskog rata Obrazcov je često gostovao po zemljama Istočne Evrope pa je to utjecalo na lutkare u tim zemljama da i oni počnu raditi sa takvim lutkama.[1]Takve lutke zahvalne su za spore pokrete, ali za normalne i brže treba i po 2-3 lutkara da manipuliraju jednom lutkom na sceni.[1] Marioneta (lutka na koncima) Glavni članak: marioneta To su lutke kojima se upravlja odozgo, pomoću konaca ili žičica (što je šešće). Oni vode do svih ekstremiteta i ostalih važnih dijelova lutka, tako da se pomicanjem može izazvati razne pokrete, od sjedenja, ležanja, skakanja, okretanja - zapravo gotovo sve što se zamisli. Jer čak i jednostavna marioneta može imati devet žičica, po jednu za svaku nogu, ruku, rame i uho (da se može pokretati glava), i jednu na bazu kralježnice (za klanjanje). Ukoliko su potrebni specijalni efekti broj žičica se može udvostručiti pa i utrostručiti. Manipulacija marionetama sa mnogo žičica je vrlo kompliciran posao i zahtjeva veliku vještinu, jer je križem na kom su nanizane sve te žičice vrlo teško upravljati.[1] Plošna lutka (teatar sjena) Pored trodimenzionalnih, postoji i čitava porodica dvodimenzionalnih plošnih lutaka. Njima se manipulira isto tako odozgo kao marionetama. Izgleda da nastale u Engleskoj kao nusprodukt štamparija oko 1811. kao svojevrsni teatarski suvenir.[1] Sjene To je specijalni tip plošne lutke, čija se sjena vidi na prozirnom zaslonu. One su se izrezivale od kože ili nekog drugog neprozirnog materijala. Takvi su ttradicionalni teatri na Javi, Baliju i Tajlandu, do Evrope su stigli u 18. vijeku.[1] Ostali tipovi Tih pet tipova nisu i svi koje koriste teatri, jer postoje i lutke koje pred publikom nose njihovi animatori to su japanske lutke - bunraku, nazvane po njihovom kreatoru iz 18. vijeka Uemuru Bunrakukenu. Tim velikim lutkama upravlja čak tri lutkara, glavni animator kontrolira kretnje glave, obrva i očiju i desne ruke, drugi animator pomiče lijevu ruku a treći se brine o nogama.[1] Postoji još jedan tip a to su lutke za ples (marionnettes à la planchette), koje su bile popularne tokom 18 - 19. vijeka. Njih su koristili ulični svirači. Te male figure bile su napravljene da izgledaju kao da plešu, kretnje su im bile manje-više slučajne, sa malim varijacijama, jer su samo jednim koncem bile povezane sa sviračevim koljenom.[1] Historija Lutkarstvo je vjerojatno nastalo iz ritualnih maski i običaja korištenja minijaturnih ljudskih figura u magijske svrhe.[2] Prvi pisani dokumenti o lutkarskom teatru u Evropi sežu do 5. vijek pne., o njemu je pisao grčki historičar Ksenofont u Simpoziju (Συμπόσιον). 422. pne. - da je prilikom posjeta kući Atenjanina Kalije gledao predsavu lutkara - Foteina Sirakužanina.[3] Kako slični dokumenti ne postoje za stanje u Kini, Indiji, Javi i drugdje po Aziji, nije moguće precizno odrediti kad su se počele prikazivati prve predstave, ali i one su startale davno.[1] Neki stručnjaci smatraju da se lutkarstvo rodilo u Indiji, pa da je preko Perzije i Arabije došlo do Grčke i Rima.[3] Prva je razvijena - marioneta, lutka koja se pokreće koncima. Za nju su znali antički narodi Egipćani, Indijci i Grci. Aristotel je fino opisao marionetu pišući o vrhovnom božanstvu, po njemu on/ono upravlja ljudima isto kao lutkar - pomičući konce.[3] Marioneta je ime dobila u Francuskoj za srednjeg vijeka kad je riječ mariote (mariette ili mariolette) bila sinonim za lutku Djevice Marije. Ta lutka se koristila kao igračka, ali i u predstavama - crkvenim prikazanjima biblijskih sadržaja. Ta se praksa nastavila i nakon Tridentskog koncila 1563. koji je načelno bio protiv lutkarskih predstava.[2] U Evropi od srednjeg vijeka tinja rivalitet između dva tipa lutaka; marionete i male ručne lutke drvene glave sa ekstremitetima koji se pokreću. Marionete su oduvjek bile na većoj cijeni kod viših klasa na dvorovima a ručne lutke kod sirotinje na sajmištima.[2] Marionetski teatri su svojim repertoarom, raskošnom scenografijom i kostimografijom postali konkurencija drugim teatrima i ostalim formama elitne kulture, pa su postali omiljeni na plemićkim dvorovima, a nakon tog i među običnim građanima kad su se počele graditi teatarske zgrade.[2] Teatri sa ručnim lutkama bili su mali (porodični) putujući, često puno socijalno osjetljiviji i kritičniji, ali su masovno bankrotirali u međuratnom periodu.[2] Na Siciliji su tokom 16. vijeka počeli izrađivati poprilično velike lutke (gotovo ljudskih dimenzija)[2], za uprizorenje viteških poema kao što su Pjesma o Rolandu ili Bijesni Orlando[4] za koje im je trebalo i do 300 lutaka.[2] Iz te tradicije rodila se Opera dei Pupi koja je 2008. uvrštena na UNESCO-v Popis nematerijalne svjetske baštine u Evropi.[4] Lutkarstvo je u Italiji bilo naročito popularno u periodu između 18 - 19. vijeka, kad je svaki veći grad imao po barem jedan lutkarski teatar, a za vrijeme sajma i po nekoliko, jer bi se tad sjatilo i po nekoliko putujućih teatara, koji su procvali u tom vremenu. Po Španjolskoj su se najčešće izvodile viteške legende i romanse.[2] Po zemljama njemačkim zemljama Svetog Rimskog carstva je tradicija putujućih marionetskih teatara dokumentirana još u 10. vijeku. Tokom 16. i 17. vijeka bio je jak utjecaj putujućih iz trupa iz Engleske zvanih - Englische Komödianten, koji su često izvodili miješane predstave sa glumcima i marionetama zajedno. Te iste trupe pokupile su sa tih turneja legendu o Doktoru Faustu i prenjele je u Englesku. Ona je inspirirala Christophera Marlowa da napiše svog Doctor Faustus, koji se adaptiran izvodio kao marionetska predstava i kao takav uticao na Goethea.[2] U to vrijeme dotad nomadski - marionetski teatri počeli su dobijati status vrhunske dvorske zabave. U toj atmosferi je Joseph Haydn komponirao muziku za pet lutkarskih opera koje su izvođene na dvorovima Esterházya, a Heinrich von Kleist je 1810 napisao u berlinskim novinama Abendblättern esej Über das Marionettentheater, u kom je marionete pretpostavio ljudskoj nesavršenosti.[2] Francuskoj su se marionetski teatri počeli širiti krajem 16. vijeka, u Parizu su postale popularne predstave sa klasičnim talijanskimi likovima iz teatri kao što su Pulcinella i Arlecchino.[2] Nakon perioda velike slave koju su uživali za vladavine Louisa XIV., početkom 18. vijeka su izgubili popularnost. zbog narasle konkurencije pa su odtad životarili po sajmištima. U Engleskoj su Marionetski teatri uspješno egzistirali od polovice 16. vijeka i uspijevali opstati i onda kad su ostali teatri bankrotirali, zahvaljujući burleskama sa likovima kao što su Punch i Judy. Posustali su u 19. vijeku kad su njihov posao po sajmovima preuzeli teatri sa lako prenosivim - Ručnim lutkama (zjevalicama).[2] Marionetski teatri su doživjeli renesansu početkom 20. vijeka, kad su slavni pisci i muzičari kao; Maeterlinck, Jarry, Ghelderode, Lorca i Artaud počeli stvarati djela za njih.[2] U to vrijeme je avangardni redatelj Erwin Piscator otkrio da su marionete iskoristive u propagandno-političke svrhe zbog svoje sugestivnosti.[2] I brojni drugi teatarski reformatori u njima vidjeli velike mogućnosti, kao ruski simbolist Fjodor Sologub ili engleski modernist Edward Craig koji je u eseju The Actor and the Über-Marionnette objavljenom 1908. iznio tezu o idealnom izvođaču - Über-Marionetti (super-lutki), budući da se jedinstvo stila kojem je težio, može postići jedino sa impersonalnim marionetama a ne sa glumcima koji u komad unose previše vlastite ličnosti.[5] U to doba veliki uspjeh doživio je komad Ubu roi francuskog književnika Alfreda Jarrya.[2] Nakon Prvog svjetskog rata lutkarstvo se snažno razvilo u Češkoj u tom je prednjačio Josef Skupa koji je izmislio satiričke likove Spejbla i Hurvineka (otac i sin) i uveseljavao publiku u svom plzenskom teatru - Loutkové divadlo Feriálních osad i na gostovanjima po čitavoj zemlji.[6] Tad je u Pragu - 1929. osnovano međunarodno udruženje - UNIMA (Union Internationale des Marionettes), koje je i danas krovna organizacija lutkara svijeta. Nakon Drugog svjetskog rata lutkari su počeli tražiti inspiraciju u magijskoj i likovnoj snazi lutaka, kao Dario Fo u Italiji ili Peter Schumann i njegova američka trupa - Bread and Puppet Theater koja je 1960-ih eksperimentirala sa lutkama nadnaravne veličine. Veliki uspjeh postigle su lutke iz Muppeta koje je kreirao Jim Henson sa ženom Jane, one su se počele se počela emitirati u novembru 1969. u emisiji Sesame Street.[7] Na Dalekom istoku prevladava tradicija Lutaka na štapu, koje su po kineskim teatrima različite veličine, zbog različite tradicije po pokrajinama. Zajedničko im je da najčešće nemaju noge i da su im lica obojena u stilu Pekinške opere pa boje određuju njihov karakter. Japanski - bunraku je specifičan žanr teatra sa velikim, ali laganim lutkama i vlastitim repertoarom....

Lepo očuvano 1966. Autor/in: Hans Kayser Titel: Die Ägyptischen Altertümer im Roemer-Pelizaeus-Museum in Hildesheim Zustand: leichte Gebrauchsspuren Verlag: Cramm de Gruyter & Co. Hamburg Format: 22 x 19 x 2 cm Umetnost starog Egipta se odnosi na arhitektonske građevine, slike, vajarska i dela primenjenih umetnosti starog Egipta, počev od praistorije pa sve do rimskog osvajanja Egipta 30. godine p. n. e. Istorija Egipta je najduža od svih starih civilizacija koje su se razvijale na Sredozemlju i prostire se u vremenu od oko 3000. godine p. n. e. pa sve do 4. veka n. e. U ovoj zemlji koja se razvijala na obalama reke Nil i koja je bila zatvorena za spoljašnje kulturne uticaje, razvio se jedan umetnički stil koji je jedva doživeo promjene u svojoj trihiljadugodišnjoj istoriji.[1] Sve umetničke manifestacije starog Egipta bile su podređene državi, religiji i faraonu koji je smatran bogom na Zemlji. Od samih početaka verovanje u zagrobni život je diktiralo normu po kojoj se pokojnik sahranjivao zajedno sa svojim bogatstvom, kako bi se osigurao njegov put do večnosti. Regularnost prirodnih ciklusa, bujanje i izlevanje reke Nil, promene godišnjih doba i smenjivanje dana i noći smatrani su poklonima bogova stanovnicima Egipta. Egipatska misao, moral i kultura, bile su u uskoj vezi sa dubokim poštovanjem za red i ravnotežu. Umetnost je stvarana sa idejom da bude korisna i nije se govorilo o lepoti umetničkih dela nego o njihovoj efikasnosti. Promene i novost nikada nisu smatrane kao nešto važno samo za sebe, tako da su stil i konvencionalizmi predstavljanja uspostavljeni u prvom momentu, praktično bez promena ostali da važe skoro 3000 godina. Iz našeg savremenog ugla egipatski umetnički jezik može izgledati statično i rigidno, međutim njegova suštinska namena nije bila stvaranje jedne stvarne slike stvari, onako kako su one javljale, nego jedna sinteza za večnost suštine osobe, životinje ili drugih predmeta koji se mogu sresti u egipatskoj umetnosti.[1] Arhajski ili predinastički period[uredi | uredi izvor] Prvi praistorijski naseljenici su se naselili na terasama formiranim od sedimenata koje je reka Nil depozitovala na obale kroz svoj tok. Oruđa i alati koje su ostavili za sobom, pokazuju postepenu evoluciju od društva polunomadskih lovaca i sakupljača do društva koje se bazira na poljoprivredi. Predinastički ili arhajski period približno obuhvata vreme od 3200 do 2755. godine p. n. e. Pronađena su organizovana naselja iz ovog perioda kao i različita oruđa i predmeti, posebno oni povezani sa sahranjivanjem. Ti predmeti su stavljani u grobove zajedno sa pokojnikom kako bi njegov duh mogao da ih koristi u drugom životu. Zahvaljujući tome, sačuvan je veliki broj ličnih i keramičkih predmeta kao i drugih oruđa i oružja. Keramika je dekorisana slikama na kojima je prikazivan život i običaji epohe. Među čestim motivima sreću se slike ptica i životinja karakteristične za zone bliske reci Nil. Krajem predinastičkog perioda čest motiv je vrlo detaljan prikaz brodića i veslara na reci Nil. Bakar, u malim količinama, korišćen je za izradu ogrlica i nekih alata, međutim veći deo delova je od kamena. U ovo vreme su rađene male figure od slonovače, kosti i takođe u glini. Staro kraljevstvo[uredi | uredi izvor] Narmerova paleta (Egipatski muzej u Kairu) Staro egipatsko carstvo dominiraju faraoni iz III do VI dinastije, a obuhvata period od pet vekova između 2755. i 2255. godine p. n. e. Negde oko 3000. godine, Egipat se ujedino pod vođstvom moćnih lidera sa juga zemlje, međutim ideja jednog podeljenog Egipta na Gornji na jugu i Donji na severu, održala se još neko vreme. U ovom periodu dominiraju I i II dinastija a ističe se car Narmer (neki istoričari ga identifikuju sa carem Menesom), začetnik ujedinjenja i osnivač prve dinastije. Na Narmerovoj paleti isklesanoj u kamenu (oko 3100. godine p. n. e., Arheološki muzej u Kairu), predstavljen je sam faraon kako nosi krunu sa juga i potčinjava narod sa severa svojoj volji, sa isprepletenim vratovima lavova kao metaforom ujedinjenja Egipta pod vlast jednog faraona. Arhitektura[uredi | uredi izvor] Osnova piramide Amenehmeta I Piramide u Gizi U vreme prvih dinastija sagrađeni su važni zagrobni kompleksi za faraone u Abidu i Sakari koji su imitacija palata i hramova (grobnica je bila jedna sinteza hrama i privatne palate). Velike količine keramike, radova u kamenu, rezbarenih u slonovači ili kosti, potvrđuju visok stepen razvoja u ovoj epohi. Hijeroglifi (pismo pomoću crteža), tj. način na koji je pisan egipatski jezik, u to vreme se nalaze u prvom stadijumu evolucije a već pokazuju svoj karakter nečega živog, kao i ostatak dekoracije. U III dinastiji glavni grad postaje Menfis i faraoni počinju sa izgradnjom piramida, koje zamenjuju mastabe kao kraljevske grobnice. Arhitekta, naučnik i mislilac Imotep konstruiše kompleks u Sakari za faraona Džosera (oko 2737—2717. p. n. e.). Reč je o jednom nekropolju kog čini jedna stepenasta piramida od kamena, i grupa hramova, oltara i prostora koji ih povezuju u jednu celinu. Veliku stepenastu piramidu, gde se nalaze posmrtni ostaci faraona, sačinjava više mastaba postavljenih jedna na drugu i predstavlja najstariji primerak monumentalne arhitekture koji je sačuvan do danas. Takođe ilustruje jednu od faza razvoja ka piramidi kao arhitektonskom tipu. Arhitektura Starog kraljevstva se može smatrati monumentalnom pošto su lokalni krečnjak i granit korišćeni za izgradnju građevina i grobnica velikih dimenzija. Razvijena je izvanredna arhitektonska tehnika i upotrebljavani kolosalni kameni blokovi koji se savršeno uklapaju jedan sa drugim bez upotrebe maltera, a način na koji su podizani do njihove destinacije nam je nepoznat. Kupula kao arhitektonski elemenat je poznata ali se ne koristi u kamenoj arhitekturi. Od velikog broja sagrađenih hramova u ovom periodu sačuvano je samo nekoliko primera. Monumentalni kompleks u Gizi, gde su sahranjeni faraoni IV dinastije, pokazuje veštinu i sposobnost egipatskih arhitekti u izgradnji spomenika koji je još u antičko doba smatran jednim od Sedam svetskih čuda i pokazuje raskoš egipatske civilizacije. Snefru je počeo izgradnju prve piramide bez stepenica. Keops je bio njegov naslednik i izgradio je Veliku piramidu koja dostiže 146 metara visine, a čini je oko 2,3 miliona kamenih blokova prosečne težine oko 2,5 tone. Keopsov sin Kefren je izgradio jednu manju, a Mikerin je autor treće velike piramide ovog kompleksa.[1] Zadatak piramida je bio da zaštite i očuvaju tela faraona za večnost. Svaka piramida je deo kompleksa koji se sastojao od hrama u dolini, prilaza, komunikacionih prolaza i drugih prostora, među kojima je i prostor rezervisan sa religijske rituale pre sahrane. Oko tri piramide u Gizi (Keopsove, Kefrenove i Mikerinove), stvoren je nekropolj (grad mrtvih) koji čine mnogobrojne mastabe.[1] Ravnog krova i iskošenih zidova nazvane su mastabama pošto podsećaju na egipatske kuće od opeke (mešavina gline, peska i trske), u obliku zarubljene piramide. Mastabe su bile grobnice u kojima su sahranjivani članovi porodice faraona, plemstvo i državni službenici visokog ranga. Spoljašnji izgled mastabe podseća na odsečenu piramidu pravougaonog oblika, a u unutrašnjosti se nalazila mala soba zvana sirdab, gde je čuvana statua pokojnika, smatrana živim bićem, kao i lažna vrata koja su simbolički povezivala svet živih sa svetom mrtvih. Ispred njih su ostavljani darovi pokojniku i takođe se vršio pogrebni obred. Pod zemljom se nalazila komora grobnice, kojoj se pristupalo kroz jedan hodnik koji bi se zapečatio nakon deponovanja tela pokojnika. Suprotno relativnoj obilatosti sačuvanih ostataka monumentalnih grobnica, jedva da se sreću primerci kuća i civilne arhitekture egipatskih gradova iz vremena Starog kraljevstva; može se pretpostaviti njihov planski raspored, kao što je slučaj sa nekropoljem, ali upotreba adobe (opeke od mešavine gline i slame i pečene na suncu) za izgradnju kuća i palata, onemogućila je da se te građevine očuvaju do našeg vremena. Stoga, hramovi i grobnice konstruisani u kamenu i sa jasnom idejom da odole vremenu, budu večni, nude najveći deo i skoro jedinu informaciju o običajima i načinu života starih Egipćana. Vajarstvo[uredi | uredi izvor] Statua faraona Kefrena u Arheološkom muzeju u Kairu Počev od prvih figura u glini, kosti i slonovači iz predinastičkog perioda, egipatsko vajarstvo se razvilo velikom brzinom. U epohi Džosera (2737—2717. p. n. e.), radile su se velike statue faraona i vladara nad kojima je trebalo da stoje duhovi koji će ovekovečiti sećanje na pokojnika. Hijeratičnost, krutost, kubne forme i frontalnost su suštinske karakteristike egipatskog vajarstva.[1] Prvo bi se klesao jedan kameni blok pravougaonog oblika, nakon čega bi se pravio crtež figure koja je predmet predstavljanja, na frontalnoj i obe lateralne strane kamena. Kao posledica ovakvog pristupa, konačna statua je bila predviđena da bude posmatrana sa frontalne strane (zakon frontalnosti). Pošto je cilj bio da se stvori jedna slika za večnost suštine i duha portretirane osobe, nije bilo potrebe oblikovati figuru sa svih strana već je bilo dovoljna jedna frontalna kompozicija iste. Egipatski umetnik nije tražio predstavljanje pokreta. Od prvih vremena dinastičkog perioda postojalo je odlično znanje ljudske anatomije, ali joj se davala jedna idealizovana forma. Sedeća statua faraona Kefrena (oko 2530. godine p. n. e., Arheološki muzej u Kairu), koji je pokrenuo izgradnju druge najveće piramide u nekropolju u Gizi, sadrži u sebi sve karakteristike koje su činile egipatsko vajarstvo. Faraon je ovde predstavljen kako sedi na jednom tronu koji je dekorisan grbom ujedinjenih zemalja, sa rukama na kolenima, uspravne i ukočene glave, sa očima koje gledaju u beskonačnost. Soko koji predstavlja boga Horusa nalazi se iza Kefrenove glave, simbolišući da je on, faraon, živi Horus. Ova statua, isklesana u dioritu, u celini predstavlja veliko jedinstvo i ravnotežu kompozicije i takođe dočarava jednu snažnu sliku božanskog veličanstva. Istorija i glavne karakteristike[uredi | uredi izvor] Egipat reč je grčkog porekla. Reljefno, karakteristična je podeljenost, a spoj je bio preko Suecke prevlake, kao i reke Nil. Stanovništvo je hamitskog porekla. U 4. milenijumu beleži se dolazak stanovništva semitskog porekla. Hamiti su imali totemizam a Semiti su verovali u božanstva u ljudskom obliku. Razvojne faze u umetnosti se uglavnom podudaraju sa razvojem istorije i političke istorije Egipćana. Poznata je Manehtova podela na 30 dinastija. U III milenijumu faraon Naramer ujedinio je Egipat- mitski Menes smatra se za ujedinitelja Egipta-Gornjeg i Donjeg Egipta. Sa razvitkom zemljoradnje i stočarstva, tj pripitomljavanjem biljaka i životinja čovek odnosi pobedu nad prirodom. Međutim u dolinama velikih reka, „neolitska revolucija“ je doživela veliki uspeh i dozvolila je lokalnom stanovništvu da se umnoži više nego što je dozvoljavala postojeća količina hrane. Rešenje je međuplemenski rat ili ujedinjavanje u veća i naprednija društva – nastaju prva utvrđenja, prve civilizacije. Pronalaskom pisma počinje istorija. Stari Egipat nastaje u dolini reke Nil. Bila je razvijena zemljoradnja. Robovlasničko društvo sa faraonom na čelu (sin boga Ra, predstavljao božanstvo, glavnu karakteristiku egipatske civilizacije i određivao razvoj egipatske umetnosti). Pod Narmerom (Menes), koji je bio vladar Gornjeg Egipta, ujedinjuje se Gornji i Donji Egipat i nastaje Staro kraljevstvo. Egipatska umetnost je bila kultnog karaktera. Vezana je za hramove i grobnice i njihovu unutrašnjost - nije namenjna prostorima čovekovog življenja. Umetnička dela su potpuno izolovana od masa - ulazi u grobnice su pažljivo skrivani. Nema prave narodne umetnosti. Ona je vezana za provincije i napreduje sporo, naporno prateći opšti razvoj. Narmerova paleta predstavlja možda prvo umetničko delo u istoriji, u smislu da nije nastalo u magijske svrhe, već da govori o konkretnom događaju i konkretnoj osobi. Sa prednje strane palete je prikazan kralj Narmer kako ubija neprijatelja (verovatno kralja Donjeg Egipta) pod pokroviteljstvom boga sunca Horusa, predstavljenog u vidu sokola. Sa druge strane su dve životinje isprepletenih dugih vratova, koje verovatno predstavljaju ujedinjenje Gornjeg i Donjeg Egipta. Narmerova paleta nema narativnu ambiciju, već jezikom vizuelnih simbola slavi značajan događaj Egipatska kultura je vezana za Nil. Čovek je tu postojao još od paleolita u toku 4300. p. n. e. - duga podela ili 2000. p. n. e. kratka podela- jedna i druga podela se navode da bi se uočila relativnost ovih podataka. Računa se da je Menes ujedinio Egipat. Tada počinje epoha koja traje 2200 g. epoha Starog kraljevstva a zatim Srednje kraljevstvo i Novo kraljevstvo. U međuvremenu se događala i jedna velika najezda severnih naroda iz centralne Azije. Faraon je vrhovni sveštenik. Ujedinjenje je bilo neophodno jer je Nil plavio periodično svake godine u skoro isti dan. Promene boje; zelena znači raste, crvena, plavi- mogu se dve žetve izvući u toku jedne godine iz ovoga plodnog tla. Nil nadođe jer u Etiopiji i Somaliji padnu kiše, alge- zeleno, zemlja- crveno- Zeleni Nil i Crveni Nil. Religija proizilazi iz robovlasništva uspostavljanog 4000. p. n. e. godine. Čovek je želeo da kroz večnost ostane na zemlji, otuda misao o večitom životu faraona kao faraona a roba kao roba, bez promena. Javlja se grobna arhitektura.”Ka”jeste dvojnik od kamena za povratak duše koja se sada ima kamo vratiti. Odaje se dekorišu scenama koje bi ukazivale na momente iz života faraona. Staro kraljevstvo (3000. – 2105. p. n. e.), kraj carstva zbacivanjem VI dinastije Srednje kraljevstvo (2050. – 1778. p. n. e.), XI – XII dinastija Novo kraljevstvo (1500. – 1166. ili 1570. - |1085. p. n. e.) XVIII – XX dinastija Egipćani su verovali u kult mrtvih, to ih je povezivalo sa neolitskom prošlošću, ali mračni strah od duhova mrtvih nije postojao, izbrisana je granica između života i smrti. Egipćanin je opremao svoju grobnicu kao neku vrstu replike u senci svoje svakodnevne okoline, da bi njegov duh, njegov Ka mogao da uživa u njoj i gledao je da za svoj Ka obezbedi mumificirano telo ili statuu. Egipćani su sebi gradili grobnice (mastabe, piramide), domaćinstvo za njihov Ka. One su bile građene da večno traju i naše poznavanje egipatske civilizacije počiva samo na grobnicama i njihovom sadržaju. Religija diktira monumentalnost, uniformnost, frontalnost i ukočenost u umetnosti, međutim egipatska umetnost se koleba između konzervatizma i novatorstva, ali nikad nije statična. Osim arhitektonskih ostvarenja egipatsku umetnost čine: portretne statue biste slike reljefi Egipatska Arhitektura[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Egipatska arhitektura Egipatska arhitektura je glavni elemenat egipatske civilizacije, koja se smatra jednom od najznačajnih civilizacija starog veka, imajući u vidu vreme u kome je postojala, dostignuća i trajanje od 3.000 godina. Egipatska civilizacija je razvila specifično državno uređenje, religiju, arhitekturu, pismo i umetnost. Hram u Luksoru Hram u Luksoru Peristel dvorana u Medinet Habuu Peristel dvorana u Medinet Habuu Hram u Karnaku Hram u Karnaku Hram u Esni Hram u Esni Hram kraljice Hatšepsut Hram kraljice Hatšepsut Hram Isis Hram Isis Hram Nefertiri Hram Nefertiri Hram u Fili Hram u Fili Portretna skulptura[uredi | uredi izvor] Radi se za slučaj da mumija propadne. Svojstva: smiren stav i kod sedeće i kod stojeće figure. Ponekad izbačena noga, ona ne pokazuje kretanje, već povećava statičnost. Uzdržanost, ukočenost – reprezentativnost, monumentalnost. Naglašena je osa simetrije. Vajalo se pomoću projekcija pa su figure «sapete» i predstavljene su čeono. Zadnja strana skulpture je vezana za zid – pozađe, te figure nikad nisu slobodne. Verovatno su sve egipatske statue bile bojene, ali je boja na većini tokom vekova nestala. Očuvana je na dvojnoj statui princa Rahotepa i njegove žene, koja pokazuje koliko je boja davala utisak životnosti. Utisak je pojačan kvarcom koji se stavljao na mesto očiju. Reljef i slikarstvo[uredi | uredi izvor] Imaju iste pobude kao i skulptura – motivi vezani za život, ilustruju život umrlog. Sagledava se i put umrlog ka «onom svetu». Reljef je plitak i bliži slikarstvu nego vajarstvu. Postoje dve vrste: niski bareljef (blago ispupčeni oblici) upušten reljef (urezan) Reljef je blizak gravuri, nema svetlosti i senke, (plitak je), često je bojen istim bojama kao u slikarstvu. Muška tela su tamnija od ženskih. Bojenje je kontinuirano i uniformno, bez nijansi. U slikarstvu nema treće dimenzije. Egipatskim umetnicima nije bio cilj da stvore iluziju stvarnosti, već da što jasnije prenesu poruku. Ne postoji jedninstvo prostora i vremena, tako da se isti lik može pojaviti na više mesta. U egipatskoj umetnosti važi zakon frontaliteta, ortogonalno predstavljanje i uglovi se menjaju za 90 ili 180 stepeni. Oblici se vide pod pravim uglom. Ne poznaju perspektivu. Glava je prikazana u profilu, oko je frontalno, noge su u profilu, stopala su razmaknuta i oba viđena sa strane palca. Posrednim putem su dočaravali dubinu prostora. Poznavali su samo upravan način predstavljanja. Postoji princip superponiranja za dubinu prostora - ličnosti nacrtane najniže su najbliže, a svaki viši red je dalji. Koriste izokefalij – glave ličnosti istog ranga su u istoj veličini (hijerarhijsko dimenzionisanje), robovi su najmanji, a vladari najveći. Takav aksijalni metod, koji omogućava najširi pogled na telo, teži da pruži što jasniji i jednostavniji utisak. To je izraz odrećenog odnosa prema posmatraču - obraća mu se direktno i zahteva poštovanje. Reference[uredi | uredi izvor] ^ Vrati se na: a b v g d Janson 1975, str. 33–49 Literatura[uredi | uredi izvor] Aldred, Cyril, Development of Ancient Egyptian Art from 3200–1315 B. C., Tiranti, London, 1952 Aldred, Cyril, Middle Kingdom Art in Ancient Egypt, 2300–1590 B. C., Tiranti, London, 1950 Aldred, Cyril, New Kingdom Art in Ancient Egypt During the Eighteenth Dynasty, 1570–1320 B. C. 2. popr. i proš. izd., Tiranti, London, 1961 Aldred, Cyril, Old Kingdom Art in Ancient Egypt, Tiranti , London, 1949 Badawy, Alexander, A History of Egyptian Architecture, sv, I, Sh. Studio Misr, Giza, 1954; sv. II, University of California Press, 1966 Davies, Nina M., and Gardiner, Alan H., Ancient Egyptian Paintings, University of Chicago Press, 1936 Fakhry, Ahmed, The Pyramids, University of Chicago Press, 1952 Frankfort, Henri, ured., The Mural Painting of El`–Amarnek, Egyptian Exploration Society, London, 1929 Groenewegen-Frankfort, H. A., Arrest and Movement: An Essay on Space and Time in the Representational Art of the Ancient near East, University of Chicago Press, 1951 Hayes, William C., The Scepter of Egypt, u 2. sv., Harvard University Press, 1953-59 –Volumen 1 on Met Museum Lange, Kurt, and Hirmer, Max, Egypt, Phaidon, London, 1956 Michalowski, Kazimierz, Art and Ancient Egypt, Abrams, New York, 1969 Forter, B., And Moss, R., Topographical Bibliography of Ancient Egyptian Hieroglyphic Texts, Reliefs, and Paintings, u 7. sv., Oxford University Press, New York, 1927–52 Smith, William Stevenson, The Art and Architecture of Ancient Egypt, Pelican History of Art, Penguin Books, Baltimore, 1958 Janson, H. W. (1975). Istorija umetnosti – Pregled razvoja likovnih umetnosti od praistorije do danas (Umetnost). Beograd, Jugoslavija: Prosveta. Woldering, Irmgard, The Art of Egypt, Crown, New York 1967 Istorija umetnosti H.W. JANSON, Beograd 1982. Opšta istorija umetnosti ĐINA PIKSEL, Beograd 1974. Kako prepoznati umetnost, Ljubljana 1980. Istorija slikarstva Fernand Hazar, Beograd 1973.