Prodajem cetiri skoro nove knjige – OS Linux, odlican sadrzaj za pocetnike i profesionalce i to : 1. Linux za mreže Autor: Rob VandenBrink Broj strana: 528 ISBN broj: 9788673105734 Izdavač: Kompjuter biblioteka Godina izdanja: 2022. Kataloški broj: 550. 2. Administriranje Linux sistema – kuvar Autor: Adam K. Dean Broj strana: 826 ISBN broj: 9788673105390 Izdavač: Kompjuter biblioteka Godina izdanja: 2019. Kataloški broj: 516. 3. Naučite Linux Shell skriptovanje, drugo izdanje Autor: Ganesh Naik Broj strana: 332 ISBN broj: 9788673105284 Izdavač: Kompjuter biblioteka Godina izdanja: 2018. Kataloški broj: 505. 4. Kali Linux: Napredno penetraciono testiranje pomoću alata Nmap, Metasploit, Aircrack-ng i Empire Autor: Glen D. Singh Broj strana: 742 ISBN broj: 9788673105857 Izdavač: Kompjuter biblioteka Godina izdanja: 2023. Kataloški broj: 562. O sadrzaju knjiga se mozete informisati na sajtu Kompjuter biblioteke. Zbirna cena u prodavnicama je > 10000din.

Daniel Lopez Ridruejo: APACHE 2 NAUČITE ZA 24 ČASA Mek povez, 24cm, 455strana, ilustrovano, izdavač: KOMPJUTER BIBLIOTEKA - Čačak

COMMODORE 64 !!! 80-ih GODINA PROŠLOG VEKA UZ OVAJ KOMPJUTER SE ODRASTALO... ZA ONE KOJI NE ZNAJU ŠTA SE MOGLO URADITI SA OVIM KOMPJUTEROM, ALI I ZA ONE KOJI BI DA GA OTRGNU OD ZABORAVA, OVA KNJIGA / PRIRUČNIK JE IDEALNO REŠENJE !! ŠTA MOŽE COMMODORE 64 ? SAZNAJTE.... PODSETITE SE.... !!! POBEDNIKU AUKCIJE KNJIGU ŠALJEM PREPORUČENOM POŠILJKOM (80 DINARA) ODMAH NAKON UPLATE NA RAČUN.

Retko u ponudi BIT 2 1968 Drugi broj legendarnog časopisa Tags: Vizuelna konkretna concrete poetry eksperimentalna knjizevnost poezija umetnicki strip bosch+bosch Avangardni omotači Omoti Ovitak montaža kolaž avant-garde design Artists book zenit casopis zenitizam nadrealizam ljubomir micic konstruktivizam ruska avangarda flaker prva izdanja međuratna književnost Slavko Matković Bogdanović Balint Sombati Katalin Ladik Vladan Radovanović signalizam vokovizuel Bosch+Bosch Judita Šalgo neoavangarda Vojislav Despotov Vujica Rešin Tucić postmoderna srpska književnost xx veka avangardna poezija bit international dada dadaizam dragan aleksić uj symposion grupa OHO kod e-kod mixed media bora cosic casopis rok index Postmoderna

Retko u ponudi. Veoma dobro očuvano. Autor - osoba Lažetić, Goran, 1973- Mladenović, Ivica, 1971- = Mladenović, Ivica, 1971- Naslov Izgubljeni u Virtuelnom Svetu : zavisnost od interneta i video igara : sa terapijskim priručnikom / Goran Lažetić, Ivica Mladenović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2014 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Čigoja štampa : G. Lažetić : I. Mladenović, 2014 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 211 str. : ilustr. ; 24 cm (broš.) Napomene Tiraž 500 Autori: str. 210. Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 195-202. Predmetne odrednice Zavisnost od interneta Zavisnost od računarskih igra Nekontrolisane predmetne odrednice Bolesti zavisnosti / Internet / Kompjuterske igrice / Igrice Knjiga Izgubljeni u virtuelnom svetu je jedinstven, sveobuhvatan i savremen vodič za tretman zavisnosti od interneta i video igara na ovim prostorima, koji je napisan na odmeren, razumljiv i popularan način. Ova knjiga obezbeđuje dovoljno praktičnih informacija koje će pomoći ne samo osobama koje problematično koriste nove tehnologije, njihovim roditeljima i partnerima, već i lekarima i terapeutima da se mnogo bolje pripreme za procenu i lečenje ovog rastućeg problema. Svojom sveobuhvatnošću, popularnim i prepoznatljivim stilom pisanja autora, aktuelnošću i značajem teme koju obrađuje, ali i otvaranjem novih aspekata zdravog stila života, ova knjiga će sigurno naći put do mnogih korisnika koji imaju problem „zavisnosti“ ili se na neki drugi način suočavaju sa ovim problemom. Kompjuteri, video igre i internet postali su naša svakodnevnica. Kompjuteri se ne koriste samo na poslu već su sada glavni izvor zabave, razonode i druženja za mnoge ljude. Za većinu, korišćenje kompjutera, video igara i interneta je deo njihovog života, ali sa zdravim vidom funkcionisanja. Za druge, vreme provedeno na kompjuteru, uz internet ili video igru je bez te zdrave ravnoteže, sa ozbiljnim posledicama na svakodnevni život. Uporedo sa porastom broja korisnika interneta u Srbiji, sve veći broj osoba naročito poslednjih godina javljao se u Kliniku za bolesti zavisnosti Instituta za mentalno zdravlje tražeći medicinsku pomoć zbog preterane upotrebe kompjutera u vidu korišćenja interneta ili igranja video igara i posledica koje se javljaju zbog takvog načina rada. Iako još uvek nije uvršćen u zvanične dijagnostičke klasifikacije mentalnih oboljenja, „zavisnost od kompjutera, interneta i video igara“ i oštećenja koja mogu nastati u psihičkom funkcionisanju ovih zavisnika, vrlo su slična, a pojedina čak i identična onim poremećajima i oštećenjima koja se sreću kod zavisnosti od psihoaktivnih supstanci, te ga je neophodno prepoznati na vreme i započeti tretman. Većina korisnika interneta i kompjutera koristi internet skoro svakodnevno. Svaki korisnik može da razvije zavisnost o određenim aspektima interneta. Socijalne mreže, kao što su Facebook i Myspace, dodatno su povećali korišćenje interneta, a u poslednje vreme i najčešći su uzroci zavisnosti od interneta. O dobrobiti kompjutera i interneta, kako za pojedinca, tako i za društvo, piše se naveliko u mnogim kompjuterskim knjigama, i njihova korisnost je nesumnjiva. Tu se prvenstveno radi o velikoj svetskoj bazi podataka („biblioteka sveta“) koja je svakome „na dohvat ruke“. Međutim, osim pozitivne strane interneta, u vidu velike biblioteke jako korisnih informacija iz gotovo celog sveta i njoj veoma jednostavan, besplatan (ne računajući plaćanje interneta) i brz pristup, tokom istraživanja uverili smo se i u negativnu stranu interneta koju većina korisnika i ne prepoznaje, i samim tim izlažu se mogućnosti da naruše svoje, kako psihičko, tako i telesno zdravlje, ali i porodično i društveno funkcionisanje. Pošto se o pozitivnim stranama kompjutera i interneta i njihovim vrednostima zna skoro sve, u ovoj knjizi akcenat će biti stavljen na manje poznatu negativnu stranu kompjutera i interneta. Iako još uvek nije uvršćen u zvanične dijagnostičke klasifikacije mentalnih oboljenja, „zavisnost od kompjutera, interneta i video igara“ i posledice koje mogu nastati su stvarne. Međutim, kompjuter i internet su neophodan alat u rukama savremenog čoveka. Zbog toga je važna edukacija korisnika kako bi na najbolji mogući način sačuvali svoje zdravlje i bezbrižno koristili blagodeti kompjutera i interneta. MG139 (N)

Nema težeg zadatka za fotografa od snimanja fotografija za knjigu o svom gradu. Svakodnevno je u njemu, prolazi istim ulicama, gleda iste fasade i parkove, sreće iste ljude. Nedostaje ona tajanstvena draž u otkrivanju novog i nepoznatog. Da bi napravio foto-monografiju o Beogradu, pokušao sam da zaboravim ceo svoj život u njemu i zamislim sebe kao stranca koji se u svom „Skakaču po oblacima“ spušta na nepoznate krovove i terase, otkriva nikad viđene trgove i skrivena dvorišta, druži se sa slučajnim prolaznicima, zaranja u reke i bazene, spušta u ponor bunara... Posle dve godine snimanja seo sam za kompjuter, poređao slike po nekom svom iracionalnom redosledu i zamolio svog prijatelja Bogdana Ibrajtera da napiše nekoliko reči o Beogradu i mojim fotografijama. Tako je nastala ova knjiga. Dragoljub Zamurović Format: 24x32 cm Broj strana: 208, fotografije u boji Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd

Prevod originalnog izdanja: Mastering Access 2002 Premium Edition, SYBEX 2001. Najopsežniji štampani izvor za Access 2002-uključuje 200 dodatnih stranica o automatizaciji Access-a pomoću makroa. Dobijate jasno sveobuhvatno pokrivanje svih funkcionalnosti Access-a, od osnovnih ka naprednim. Poseban akcenat na nove karakteristike omogućava brz i bezbolan prelazak sa ranije verzije, a dodatnih 200 stranica materijala o makroima Vas uče kako da prilagodite i automatizujete Access po sopstvenom izboru. Puni Naslov: MAJSTOR ZA ... ACCESS 2002. Izdavač: Kompjuter Biblioteka, 2001, meki povez. Autori: Alan Simpson, Celeste Robinson. Dimenzije: 23.30 x 5.00 x 16.50cm. ISBN-10: 86-7310-128-X. 1043 stranice. Korice su kompaktne i u vrlo dobrom stanju (vidljivo na slikama). Unutrašnjost knjige je u odličnom stanju, bez oštećenja ili žvrljotina, osim naziva vlasnika na unutrašnjoj naslovnoj strani. NEMA pripadajućeg CD-a. Ovo izdanje se vrlo teško nalazi na domaćem tržištu, a izdanje na engleskom jeziku sa CD-om dostiže na Amazonu cenu i do 150$ (bez shipping-a).

Snezana B. Stefanovic - Kompjuterski likovni nadrealizam - Computer-based vizual Surrealizm - Likovni koautorski nadrealizam Snezane B. Stefanovic i kompjutera - Miodrag Mrkic - Zavetine Beograd - 2010 godina .

Udžbenik za učenje i polaganje ispita A + A+ - udžbenik za pripremanje i polaganje ispita Autor: Charles J. Brooks Broj strana: 1008 ISBN broj: 8673103010 Izdavač: Kompjuter biblioteka Kompjuter biblioteka Godina izdanja: 2004. Kataloški broj: 281. ------------------ Dinamički A+ test i njegovo značenje Počevši od septembra meseca 2003. godine, CompTIA će koristiti linearne A+ testove fiksne dužine. Pored toga, CompTIA planira da test proširi novim pitanjima, tako da će kreirati dinamičku bazu pitanja koja će se stalno obnavljati. Firma Marcraft nudi servis pod nazivom Dynamic Test Tracking System, uslugu koja uključuje dinamičko interaktivno ažurirnje svake glave i laboratorijske vežbe koja je opisana u ovoj knjizi. Tu su i Test Tips i Curriculum Notes, alatke posvećene bilo kakvoj izmeni A+ ispita tokom čitavog životnog ciklusa ove verzije ispita. Na taj način ovaj priručnik ne može postati zastareo ili nekompletan (ispitne verzije 220-301 i 220-302). Na poslednjoj stranici knjige možete naći uputstva za registraciju za navedene servise praćenja izmena. Prednosti Marcraft/Prentice Hall pristupa: Veliki broj nastavnika i korporacija koristi ovaj izuzetno kvalitetno napisan i ilustrovan tekst, zajedno sa laboratorijskim vežbama. Do sada je kroz ovaj program prošlo više od 400.000 tehničara i polaznika. U materijalu se nalaze svi podaci koji su neophodni za polaganje A+ ispita. Evo zašto je Marcraft/Prentice Hall program za sticanje A+ sertifikata najbolji: Sveobuhvatan je. Obuhvata kompletnu materiju neophodnu za polaganje A+ ispita, koja je izneta jednostavnim jezikom. Praktičan je. Sadrži 44 univerzalne laboratorijske vežbe koje pokrivaju pratkične aspekte teorije, otklanjanje neispravnosti i dijagnostičke tehnike. Bogato je ilustrovan. Sadrži preko 600 postupnih ilustracija. Prilagodljiv je. Interaktivni CD nudi visoku fleksibilnost kako instruktorima, tako i polaznicima. Može se realizovati bilo sa instruktorom, bilo kroz samoizučavanje. Veliki broj opcija. Marcraft nudi i veliki broj dodatnih alata za učenje, uključujući i Pentium računar za obuku sa najnovijim dijagnostičkim softverom i hardverom namenjenim tehničarima, kao i sa univerzalnim hardversko/softverskim kitom za obuku za otklanjanje neispravnosti. Sadrži savete za uspešno polaganje testa. CD sadrži Electronic Reference Shelf, sa dodatnim podacima tipa `Kako radi`. Ovaj vodič obezbeđuje lagan pristup ka određenim oblastima, kao i examGEAR simulacionom softveru koji se nalazi na pratećem CD-u. examGEAR predstavlja potpuno funkcionalnu aplikaciju koja je vezana za A+ Training Guide. Tekst knjige, laboratorijske vežbe i examGEAR nude sledeće: Sve laboratorijske vežbe koriste standardne hardverske komponekte koje je lako pronaći. Saveti za ispit su dodatno obogaćeni praktičnim laboratorijskim vežbama. Strategija učenja čini čitav proces inteligentijim. Vežbe tipa korak-po-korak vode kandidata do ključnih ciljeva. Kontrolna pitanja na kraju svake glave daju ocenu usvojenih znanja. examGEAR softver simulira pravi ispit koji ćete polagati u test centru. Kratak sadržaj Poglavlje 1 Osnovni pojmovi i koncepti Poglavlje 2 Dodavanje i zamena izmenljivih modula u desktop računarskim sistemima Poglavlje 3 Dodavanje i zamena izmenljivih modula u prenosnim računarima Poglavlje 4 Sistemski resursi Poglavlje 5 Periferni uređaji i portovi Poglavlje 6 Instalacija diskova Poglavlje 7 Instalacija i konfiguracija perifernih uređaja Poglavlje 8 Nadogradnja i optimizacija računarskog sistema Poglavlje 9 Simptomi i otklanjanje problema Poglavlje 10 Osnovne tehnike otklanjanja problema Poglavlje 11 Preventivno održavanje Poglavlje 12 Zaštita sistema Poglavlje 13 Mikroprocesori Poglavlje 14 Matične ploče Poglavlje 16 CMOS RAM Poglavlje 17 Osnovni pojmovi o štampačima Poglavlje 18 Održavanje štampača Poglavlje 19 Osnovni pojmovi o umrežavanju Poglavlje 20 Mrežni medijumi Poglavlje 21 Internet povezivanje Poglavlje 22 Windows operativni sistemi Poglavlje 23 Osnovne datoteke operativnog sistema Poglavlje 24 Rad sa komandnom linijom Poglavlje 25 Upravljanje diskovima, direktorijumima i datotekama Poglavlje 26 Uslužni programi operativnih sistema Poglavlje 27 Instalacija i nadogradnja operativnih sistema Poglavlje 28 Pokretanje sistema Poglavlje 29 Rad sa uređajima, aplikacijama i štampačima Poglavlje 30 Rešavanje problema vezanih za dizanje operativnog sistema Poglavlje 31 Uobičajeni problemi vezani za operativne sisteme Poglavlje 32 Umrežavanje pod Windowsom Poglavlje 33 Osnovni pojmovi o Internetu Indeks 979 Knjiga je NOVA..... --------------------------- . ➡️ ➡️ M

Naslov: Interna revizija-Automatizacijom do efikasnosti Autor(i): David Coderre Izdavač: Savez računovođa i revizora Srbije Mesto: Beograd Godina: 2011 Povez: mek Strana: 330 Format: 25 cm Pismo:Latinica Stanje knjige: nekorišćena Opis knjige: Knjiga omogućava revizorima da značajno poboljšaju svoju efektivnost i da vrše reviziju primenjujući alate i tehnike uz pomoć kompjutera. Ova korisna knjiga pokazuje revizorima kako da iskoriste prednosti moderne tehnologije u vršenju kontinuirane revizije kojom se otkrivaju anomalije, nedostaci i neuobičajeni trendovi, u svim fazama revizijskog procesa, od početnog razvoja godišnjeg plana revizije zasnovanog na riziku, preko planiranja, sprovođenja i izveštavanja, pa sve do faze provere pojedinačnih revizija.

Naslov: Interna revizija-Automatizacijom do efikasnosti Autor(i): David Coderre Izdavač: Savez računovođa i revizora Srbije Mesto: Beograd Godina: 2011 Povez: mek Strana: 330 Format: 25 cm Pismo:Latinica Stanje knjige: nekorišćena Opis knjige: Knjiga omogućava revizorima da značajno poboljšaju svoju efektivnost i da vrše reviziju primenjujući alate i tehnike uz pomoć kompjutera. Ova korisna knjiga pokazuje revizorima kako da iskoriste prednosti moderne tehnologije u vršenju kontinuirane revizije kojom se otkrivaju anomalije, nedostaci i neuobičajeni trendovi, u svim fazama revizijskog procesa, od početnog razvoja godišnjeg plana revizije zasnovanog na riziku, preko planiranja, sprovođenja i izveštavanja, pa sve do faze provere pojedinačnih revizija. Uplata se može izvršiti pouzećem, a može i pre slanja uplatom na račun u Telenor banci. Troškove slanja plaća kupac. Lično preuzimanje podrazumeva dolazak na mene

Istorija tajnih sluzbi Volfgang Kriger Istorija tajnih službi od faraona do NSA veoma dobro ocuvana .... Format: 13x20 cm Broj strana: 464 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 29. avgust 2016. ISBN: 978-86-521-2303-2 Prevodilac: Dušica Milojković .... Sve dok postoji želja za političkom moći, postojaće i špijunaža. Volfgang Kriger, jedan od najboljih poznavalaca tajnih službi, u ovoj knjizi zanimljivo i stručno opisuje njihov način delovanja i razvoj tokom tri hiljade godina, počev od starog Egipta pa do današnjih dana. Ulogu špijuna u doba Aleksandra Velikog teško možemo da uporedimo sa radom savremenih obaveštajaca koji se oslanjaju na satelite i kompjutere. Međutim, osnovni principi politike i vojnog delovanja nisu se mnogo promenili. Nepoverenje i osećaj ugroženosti od unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja - bilo da su uzrokovani stvarnom pretnjom ili su puki proizvod političke paranoje - osnovna su oruđa državne vlasti. Potreba za uhođenjem potencijalnog protivnika radi otkrivanja njegovih namera, planova i sposobnosti posledica je upravo te vrste nesigurnosti. Na takvom političko-psihološkom temelju nicale su tajne službe i razvijale se u svim epohama. Otkrića Edvarda Snoudena izmenila su način na koji javnost opaža i doživljava tajne službe. Danas je internet njihovo novo bojno polje, a činjenica da obaveštajne službe svakodnevno narušavaj ljudska i građanska prava gotovo da se više i ne prikriva... „Ova izuzetno važna i uzbudljiva knjiga znalački nas upoznaje sa istorijom obaveštajnih službi i pomaže nam da razumemo njihovu ulogu u strukturama moći.“ Sehepunkte

Broj strana: 1973 Pismo: Ćirilica Povez: tvrd Format: 220x270 mm Mnoge sasvim nove strane reči i izrazi postali su deo naše opšte jezičke kulture i zato je, u skladu sa novim leksikografskim trendovima, bilo neophodno da dopunimo i unapredimo postojeću građu, kako bismo ovo, drugo izdanje Velikog leksikona stranih reči i izraza, koje sadrži više od 200.000 odrednica, učinili još potpunijim i sveobuhvatnijim. Potreba za ovakvim univerzalnim leksikonom stranih reči i izraza postoji još odavno, pre svega među inteligencijom i naučnim radnicima, ali i među svim ljudima željnim znanja. Osim raznih uzroka geografskog, istorijsko-političkog i kulturološkog porekla koji ostavljaju neizbrisiv trag u obliku brojnih tuđica, usvojenica i čisto stranih pojmova u našem jeziku, snažan uticaj na jezik danas imaju i globalizacija i savremeni tokovi nauke i tehnologije, što neminovno stvara stalnu potrebu za negovanjem i osavremenjivanjem kulture naše usmene i pisane reči. Namena ovog leksikona jeste da vam uvek bude pri ruci i posluži vam u trenutku kada se pojavi nova, pri tom nepoznata reč ili reč oko čijeg značenja se dvoumite. Što se tiče same koncepcije leksikona, važno je naglasiti da smo kod izbora savremenih reči vodili računa o zastupljenosti terminologije disciplina i profesija modernog doba i budućnosti – obrađen je jezik kompjutera, marketinga, kibernetike. Osim toga, u ovom leksikonu možete pronaći i veliki broj pojmova iz medicine, muzike, tehnike, ekonomije, književnosti, umetnosti – praktično iz svih sfera savremenog života. Možda je najteže bilo izabrati dovoljno aktuelne odrednice koje će ući u sadržaj ovog leksikona i potom ih prilagoditi njegovoj sažetoj i istovremeno detaljnoj koncepciji. Veliki leksiokon stranih reči i izraza svakako je neophodan kada se uzme u obzir da jezik prati razvoj kulture u celini i menja se istovremeno sa tokovima i razvojem civilizacije i da, zapravo, predstavlja neuhvatljivu magiju u pokretu. Uz pomoć predloga i saveta mnogih stručnjaka i saradnika, u toku protekle godine izvršeno je mnoštvo izmena, i tako je Veliki leksikon stranih reči i izraza doživeo svoje novo, dopunjeno izdanje. I pored svega toga, potpuno smo svesni…

DIK SVAB NAŠ MOZAK - TO SMO MI - od materice do Alchajmera Prevod - Vesna Jovanović Izdavač - Plato, Beograd Godina - 2014 418 strana 23 cm Edicija - Biblioteka Posebna izdanja ISBN - 978-86-447-0629-8 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor I UVOD 1. Mi smo naš mozak 2. Metafore za mozak II RAZVOJ, ROĐENJE I RODITELJSTVO 1. Suptilni timski rad majke i deteta pri porođaju 2. Težak porođaj kao prvi simptom poremećenog razvoja mozga 3. Majčinsko ponašanje 4. Očinsko ponašanje 5. Značaj stimulativnog okruženja za rani razvoj mozga 6. Sećanja iz materice III UGROŽENI MOZAK FETUSA U „BEZBEDNOJ` MATERICI 1. Poremećaj razvoja mozga kao posledica okruženja 2. Poremećaj razvoja mozga kao posledica narkotika i lekova 3. Kratkoročno razmišljanje nerođenog deteta 4. Da li fetus oseća bol? 5. Odricanje od sopstvene noge: BIID (dismorfofobija), bizarni razvojni poremećaj IV SEKSUALNA DIFERENCIJACIJA MOZGA U MATERICI 1. Tipičan dečak ili devojčica? 2. Polne razlike u ponašanju 3. Hetero-, homo- i biseksualnost 4. Homoseksualnost: nema izbora 5. Homoseksualnost u životinjskom svetu 6. Transseksualnost 7. Pedofilija 8. Reakcije društva na moje istraživanje o seksualnoj diferencijaciji u mozgu 9. Papa: M/Ž? `Ajde da proverimo! V PUBERTET, ZALJUBLJENOST I SEKSUALNOST 1. Pubertetska glava 2. Pubertetsko ponašanje 3. Zaljubljeni mozak 4. Bolesti mozga i seksualnost - Orgazam se može videti u mozgu - Seksualnost i hormoni - Neuropsihijatrijski poremećaji i seksualnost VI HIPOTALAMUS: OPSTANAK, HORMONI I EMOCIJE 1. Proizvodnja hormona usled rada hipotalamusa i protoka uree 2. Opstanak bez hipotalamusa 3. Depresija - Uzroci - Različite vrste depresija - Različiti sistemi i regije mozga uključeni u depresiju - Terapije 4. Prader-Vili sindrom 5. Gojaznost 6. Kluster glavobolja 7. Narkolepsija: pospanost od smeha 8. Napadi smeha bez emocija 9. Anoreksija nervoza je bolest mozga VII ZAVISNIČKE SUPSTANCE 1. Kanabis i psihoze 2. Xtc: oštećenje mozga nakon užitka 3. Zloupotreba narkotika među političarima VIII MOZAK I SVEST 1. Zanemarivanje: polu-život 2. Koma i slična stanja - Vegetativno stanje - Locked-in sindrom - Moždana smrt - Transplantacija 3. Strukture mozga esencijalne za našu svest 4. Značaj funkcionalne povezanosti između struktura mozga za našu svest 5. Obmana i gubitak samosvesti 6. `Popunjavanje` nepotpunih informacija 7. Shvatanja o mehanizmima svesti IX AGRESIJA 1. Agresivni iz materice 2. Mladi i agresivni 3. Agresija, bolesti mozga i zatvor 4. Zločin i kazna 5. Nasilni tokom sna X Autizam 1. Danijel Tamet - autistični savant 2. Autizam, poremećaj u razvoju 3. Savanti 4. Mozak savanata XI ŠIZOFRENIJA I DRUGI UZROCI HALUCINACIJA 1. Šizofrenija, bolest svih vremena i kultura 2. Šizofrenija, simptomi 3. Šizofrenija, poremećaj u razvoju mozga 4. Halucinacije kao posledica manjka stimulansa 5. Ostale halucinacije - Delirijum - Glasovi u glavi - Mirisne halucinacije XII REPARACIJA I ELEKTRIČNA STIMULACIJA 1. Staračko slepilo: degeneracija makule 2. Serendipitet: sreća u nesreći 3. Duboka stimulacija mozga 4. Stimulacija mozga i sreća 5. Proteze za mozak 6. Transplantacija moždanog tkiva fetusa 7. Genska terapija 8. Spontani oporavak od oštećenja mozga XIII MOZAK I SPORT 1. Neuropornografija: boks 2. Olimpijske igre i pol 3. Trka za dobrom formom do smrti XIV MORALNO PONAŠANJE 1. Prefrontalni korteks: Inicijativa, planiranje, govor, ličnost i moralno ponašanje 2. Moralno ponašanje: čovek u životinji 3. Nesvesno moralno ponašanje 4. Moralne mreže 5. Šta nas priroda uči o boljem društvu XV PAMĆENJE 1. Kandelovo istraživanje memorije i kolektivnog gubitka pamćenja Austrijanaca 2. Anatomija našeg pamćenja 3. Put do dugoročnog pamćenja 4. Skladištenje istorije u memoriji 5. Implicitna memorija u malom mozgu XVI NEUROTEOLOGIJA: MOZAK I RELIGIJA 1. Zašto je toliko ljudi religiozno? 2. Evolucionarna prednost religije 3. Religiozni mozak 4. Bolji svet bez religije? 5. Nečiste dagnje i žene 6. Molitva za drugog: placebo za sebe 7: Religijske deluzije 8. Epilepsija temporalnog režnja: poruke od Boga 9. Reakcije društva na moje viđenje religije XVII NEMA VIŠE `IZMEĐU NEBA I ZEMLJE` 1. Duša protiv duha 2. Srce i duša 3. Pseudonaučna objašnjenja iskustva bliske smrti - Četiri Nobelove nagrade u smeće - Buđenje iskustava bliske smrti - Neodgovorno izazivanje straha 4. Učinkoviti placebo 5. Tradicionalna kineska medicina: ponekad više od placeba 6. Biljna terapija XVIII SLOBODNA VOLJA - PRIJATNA ILUZIJA 1. Slobodna volja protiv izbora 2. Mozak kao nesvesni džinovski kompjuter 3. Nesvesna volja 4. Šta slobodna volja nije 5. Slobodna volja i bolesti mozga XIX ALCHAJMEROVA BOLEST 1. Starenje mozga, Alchajmerova bolest i drugi oblici demencije - Razni oblici demencije - Uzrok Alchajmerove bolesti? 2. Postepeno raspadanje kod Alchajmera 3. `Use it or lose it` reaktivacija neurona kod Alchajmerove bolesti - Aktiviranje protiv Alchajmera - Stimulacija biološkog sata svetlom - Istraživanje u toku 4. Bol kod demencije 5. Alchajmer i pravi trenutak za odluku o okončanju života XX SMRT 1. Magija života i smrti 2. Doktor Dejman i Crni Jan 3. Kurs prihvatanja stranog: vrlo jednostavno 4. Holandska banka mozga 5. Lekovito bilje za dug život posle smrti XXI EVOLUCIJA 1. Pregovori i povećanje moždane mase 2. Evolucija mozga 3. Molekularna evolucija 4. Zašto jedna nedelja? XXII ZAKLJUČAK - Urođeno protiv nasleđenog - Funkcionalna teratologija - Seksualne diferencijacije mozga - Fetalni mozak i rođenje - Značaj dobrog postnatalnog razvoja - Nerentabilni: kako seješ, tako žanješ? - Mozak i pravosuđe - Kraj života - Novi razvoji XXIII ZAHVALNICA `Priča našeg života je priča našeg mozga. Ona počinje u materici gde se mozak formira na način koji nam određuje dalji život. U knjizi Naš mozak – to smo mi Dik Svab prati čoveka od začeća do smrti. Sa kakvim se pretnjama susreće dete u materici? Kakav je mozak adolescenata, šta se u mozgu dešava kada smo zaljubljeni, kako se homoseksualnost i heteroseksualnost mogu objasniti i šta se dešava kada Alchajmerova bolest napadne mozak? Smisao i besmisao terapija, antidepresiva i alternativne medicine, agresija, moralno ponašanje i vera, meditacija, oštećenje mozga, psihički problemi, iskustvo bliske smrti: sve je opisano u Naš mozak – to smo mi. Kada pročitate knjigu bolje ćete razumeti zašto ste to što jeste.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Dick Swaab Wij zijn ons brein

VODIČ KAKO DANAS OSMISLITI NAJBOLJE PRAKSE SUTRAŠNJICE! POZIV DA SE POLAKO ODBACE ZASTARELI SISTEMI I PROCESI, I DA SE O MENADŽMENTU POČNE GOVORITI NA NOV I DRUGAČIJI NAČIN! Hamel, poznati poslovni mislilac i autor, donosi nam stručni pregled savremenih statičnih korporativnih sistema upravljanja i predlaže nove smernice za moderni menadžment. Kako bi pomogao menadžerima i liderima u ovoj misiji, Hamel donosi slučajeve i proverene analize inovatora u menadžmentu kao i popis lekcija koje se iz takvih slučajeva mogu naučiti. Na Badnje veče 1968. godine komandni modul Apolla 8 postao je prvi predmet koji je stvorio čovek koji je napravio krug oko meseca. Tokom povratka na zemlju, sin kontrolora na zemlji upitao je tatu: „Ko upravlja svemirskom letelicom?” Kada je isto pitanje upućeno posadi koja se vraćala kući, Bill Anders je odgovorio: „Mislim da sada većinom vozi gospodin Isaac Newton.” Poput tog znatiželjnog dečaka i ja bih postavio pitanje: „Ko upravlja vašom firmom?” Možda ćete doći u iskušenje da odgovorite „glavni izvršni direktor” ili „izvršni tim” ili pak „svi mi iz srednjeg menadžmenta”. I imali biste pravo, ali to ipak ne bi bila potpuna istina. Vašom firmom u velikoj meri trenutno upravlja mala grupa odavno preminulih teoretičara i praktičara koji su izumeli pravila i konvencije „modernog” menadžmenta još ranih godina 20. veka. Oni su duhovi koji nastanjuju zastarelu mašineriju menadžmenta. Upravo njihovi edikti koji odjekuju kroz decenije, neprimetno diktiraju način na koji vaša firma alocira resurse, određuje budžet, raspodeljuje moć, nagrađuje ljude i donosi odluke. Uticaj ovih praočeva toliko je prisutan da tehnologija menadžmenta samo neznatno varira od firme do firme. Većina firmi ima manje-više sličnu hijerarhiju menadžmenta (piramidu izvršnih potpredsednika, viših potpredsednika i potpredsednika). Imaju analogne sisteme kontrole, upravljanja ljudskim resursima i planiranja pa se oslanjaju na međusobno uporedive strukture odgovornosti i sisteme revidiranja. Upravo zbog toga glavni izvršni direktor jedne firme sa lakoćom može preći u neku drugu firmu – poluge i merila menadžmenta više-manje su identični u „pilotskoj kabini” svake korporacije. Ali, za razliku od zakona fizike, zakoni menadžmenta nisu ni unapred određeni ni večni, što je dobra stvar, jer se oprema menadžmenta sada savija pod naporom tereta koji nikada nije trebalo da nosi. Iznenadne i žestoke promene, prolazne prednosti, tehnološke poteškoće, provokativni konkurenti, rascepkana tržišta, svemogući potrošači, buntovni deoničari – ovi izazovi koji obeležavaju 21. vek iskušavaju strukturne granice organizacija širom sveta i daju na videlo nedostatke modela menadžmenta koji nije uspeo da ide u korak sa vremenom. Setite se revolucionarnih proizvoda koji su se pojavili u proteklih deset ili dvadeset godina i koji su promenili naš način života: personalni kompjuter, mobilni telefon, digitalna muzika, elektronska pošta i online zajednice. Sada pokušajte da se setite neke inovacije u praksi menadžmenta koja je imala sličan efekat na poslovni svet – bilo čega što je drastično promenilo način upravljanja velikim firmama. Nimalo lagan zadatak, zar ne? Upravo se tu krije problem. MENADŽMENT JE ZASTAREO! Poput motora s unutrašnjim sagorevanjem i ovo je tehnologija koja se uveliko prestala razvijati, a to nije dobro. Zašto? Zato što je menadžment – sposobnost upravljanja resursima, osmišljavanja planova, programiranja rada i podsticanja na ulaganje truda – ključan za zadovoljavanje ljudske potrebe. Ako je manje efikasan nego što bi mogao ili trebalo da bude, svi plaćamo cenu toga. Ono što na kraju ograničava izvrsnost vaše organizacije nije njen operativni ili poslovni model nego njen model menadžmenta. Zbog toga je ova knjiga napisana. Cilj je pomoći da postanete pioniri menadžmenta 21. veka; opremiti vas svim potrebnim da biste vi mogli da osmislite nova načela, procese i prakse menadžmenta za naše postmoderno doba. Mi ćemo tvrditi da inovacija menadžmenta ima jedinstvenu sposobnost stvaranja dugoročne prednosti za vašu firmu i objasnićemo korake koje morate preduzeti da biste prvo zamislili, a zatim i osmislili budućnost menadžmenta. Iako se na stranicama knjige može naći mnogo primera i anegdota, ovo nije zbirka najboljih praksi. Knjiga nije puna podsticaja tipa „učini to i to na ovaj ili onaj način”. Iskreno govoreći, najbolji primeri današnjice nisu dovoljno dobri. Čak i svetske firme kojima se svi „najviše dive” nisu prilagodljive koliko bi zapravo trebalo da budu, nisu inovativne koliko bi to mogle ili u njima nije toliko zabavno raditi koliko bi to trebalo biti. Pretpostavka autora kada je reč o budućnosti menadžmenta - bilo bi bolje da predvodite, a ne da sledite. Dakle, ovo je vodič kako danas osmisliti najbolje prakse sutrašnjice. Ova knjiga nije ni vizija jedne osobe o budućnosti menadžmenta. Ukazaćemo vam na mogućnosti za koje smatramo da najviše obećavaju po pitanju inovacije menadžmenta, ali autor je dovoljno skroman da zna kako inventivnost i predviđanja jedne osobe ne mogu zameniti inventivnost i predviđanja gomile ljudi. Zato, umesto da vam pokušamo prodati naše mišljenje o budućnosti, želimo vam pomoći da izgradite sopstveno. Ako vam treba poređenje, zamislite kurs iz preduzetništva gde je predavačev cilj da vas nauči kako da napravite vrhunski poslovni plan. Naš cilj je dati vam sredstva za razmišljanje koja će vam omogućiti da izradite vaš lični program inovacije menadžmenta i zatim ga sprovedete u delo. Možemo vam biti treneri ili mentori, ali na kraju krajeva, sama vizija mora biti isključivo vaša. Uprkos tome, mi zaista imamo san. Sanjamo organizacije koje su sposobne da sprovedu spontane obnove, u kojima drama promena nije popraćena bolnim traumatičnim preokretima. Sanjamo firme u kojima električna struja inovacije teče svakom delatnošću, u kojima buntovnici uvek nadjačaju reakcionare. Sanjamo firme koje su uistinu dostojne strasti i kreativnosti ljudi koji u njima rade i prirodnim putem izvlače iz njih najviše od onog što mogu dati. Naravno, ovo nisu samo snovi; ovo su imperativi. Ovo su izazovi tipa biti ili ne biti za svaku firmu koja se nada uspehu u burnim danima koji joj predstoje – a može ih preživeti samo uz pomoć impresivne inovacije menadžmenta. Dakle, ovo je knjiga za one koji sanjaju i one koji deluju. Ovo je knjiga za sve one koji osećaju da ih birokratija sputava, koji se brinu da „sistem” sputava inovaciju, koji potajno veruju da je problem jednostavan i očit, koji se pitaju zašto korporativni život mora biti tako obeshrabrujuć, koji misle da su zaposleni zapravo dovoljno pametni da mogu sami sebe kontrolisati, koji znaju da „menadžment”, kakav se trenutno primenjuje, koči uspeh – za one koji žele nešto da preuzmu u vezi sa tim. Ako ste vi jedan od tih ljudi, onda dobrodošli u klub. POHVALE KNJIZI „Tokom prošlog veka, ljudi su radili u menadžerskim zatvorima industrijskog doba – i na taj način trošili energiju, kreativnost i potencijal. Gary Hamel vrlo jasno objašnjava ograničenja takve prakse. Ali, povrh toga, on stvara podsticajnu i preko potrebnu viziju budućnosti menadžmenta koja ne samo da je humanija, nego može osloboditi okova puni potencijal svih nas.˝ — RICHARD FLORIDA, profesor Poslovanja i kreativnost na Rotman School of management i autor knjige The rise of the creative class „Cilj Garyja Hamela je definisati program menadžmenta dvadeset i prvog veka, a knjiga Budućnost menadžmenta upravo tome i služi. Lepim stilom i originalnošću, ova knjiga će vas naterati da otvorite oči, promenite način razmišljanja i odredite nove ciljeve koje vi i vaša organizacija možete postići. Najprovokativniji poslovni mislilac napisao je knjigu koja, od svih njegovih dosadašnjih knjiga, najviše podstiče na razmišljanje.˝ — ERIC BEINHOCKER, autor knjige The origin of wealth „Gary Hamel je svestan da menadžment nije kuvar koja sadrži najbolje nedavne poduhvate, nego sistem za uzastopnu inovaciju u menadžmentu kojem je cilj dugoročni uspeh organizacije koja se neprestano razvija. Njegova knjiga je ključna za razumevanje načina na koji se može opstati u postupku organizacione promene.˝ — FRANCIS FUKUYAMA, autor knjiga The end of history i The last man, direktor International Programa, Johns Hopkins University Kratak sadržaj Predgovor Zahvale I. DIO - ZAŠTO JE VAŽNA INOVACIJA MENADŽMENTA 1. Kraj menadžmenta? 2. Temeljna prednost 3. Program inovacije menadžmenta II. DIO - INOVACIJA MENADŽMENTA U PRAKSI 4. Stvaranje zajednice sa svrhom (Community of Purpose) 5. Razvijanje demokracije inovacije 6. U potrazi za evolucijskom prednošću III. DIO - ZAMIŠLJANJE BUDUĆNOSTI MENADŽMENTA 7. Oslobađanje od okova 8. Prihvaćanje novih načela 9. Učenje lekcija od marginalnih grupa (the Fringe) IV. DIO - STVARANJE BUDUĆNOSTI MENADŽMENTA 10. Kako postati inovator menadžmenta 11. Stvaranje budućnosti menadžmenta Bilješke Kazalo O autoru GARY HAMEL je gostujući profesor Strateškog i međunarodnog menadžmenta na London Business School. Na fakultetu radi od 1983. godine. Suosnivač je Management Innovation Lab-a (Laboratorija za inovaciju menadžmenta), konzorcijuma vodećih poslovnih umova i naprednih firmi koji zajedničkim snagama rade na osmišljavanju budućnosti menadžmenta. Hamel je jedan od najpoznatijih svetskih stručnjaka za menadžment. Časopis The Economist ga je nazvao „strateškim guruom koji vlada svetom”, a časopis Fortune „vodećim svetskim stručnjakom poslovne strategije”. Novine Financial Times Hamela zovu „inovatorom menadžmenta bez premca”. Kao osoba koja je osmislila toliko dobro poznatih koncepcija kao što je „strateška namera”, „srž sposobnosti” i „industrijska revolucija”, Hamel je promenio jezik i praksu menadžmenta širom sveta. Hamelove prethodne knjige, Leading the Revolution i Competing for the Future našle su se na svakoj listi najprodavanijih knjiga o menadžmentu i prevedene su na više od dvadeset jezika. U poslednjih dvadeset godina, Hamel je napisao petnaest članaka za časopis Harvard Business Review, a za njih pet osvojio je prestižnu McKinseyjevu nagradu za izvrsnost. Takođe je pisao članke za Wall Street Journal, Fortune, Financial Times i brojne druge poslovne publikacije širom sveta. Kao jedan od svetski najtraženijih korporativnih konsultanata i govornika, Hamel je sarađivao sa vodećim firmama širom sveta. Član je Svetskog ekonomskog foruma. BILL BREEN je glavni viši urednik i viši urednik za projekte časopisa Fast Company. Od pokretanja u novembru 1995. godine, časopis je osvojio brojne nagrade (uključujući dve National Magazine Awards - Nagrade za nacionalni časopis) pa je stekao zavidnu popularnost među poslovnim vođama i inovatorima. Breen doprinosi člancima koji zadiru duboko u sržne teme samog časopisa: liderstvo, strategija, inovacija i dizajn. Širom SAD-a drži govore publici iz poslovnog sveta, gostovao je na CNN-u, Fox-u, CBS-u i National Public Radiju. Diplomirao je na Colorado Collegeu, a magistrirao na University Collegeu Dublin. Živi sa suprugom, ćerkom i sinom u Gloucesteru, u Massachusettsu.

Odlično očuvano! Autor - osoba Michelsen, Neil, 1931-1990 = Mikelsen, Nil, 1931-1990 Naslov Efemeride za 21. vek : od 2001. do 2050. za ponoć / Nil F. Mikelsen ; priredila Slavica Živanović Jedinstveni naslov ǂThe ǂAmerican Ephemeris for the 21st Century. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1991 Izdavanje i proizvodnja Gornji Milanovac : Dečje novine, 1991 (Beograd : Kultura) Fizički opis [306] str. ; 24 cm. Drugi autori - osoba Živanović, Slavica, 1951- = Živanović, Slavica, 1951- ISBN 86-367-0357-3 Napomene Prevod dela: The American Ephemeris for the 21st Century / Neil F. Michelsen Predgovor jugoslovenskom izdanju / Slavica Živanović: str. [5-6]. Predmetne odrednice Astronomija -- Efemeride -- 2001-2050 Efemeride (latinski ephemeris („dnevnik“), grčki ἐφημερίς ;ephēmeris, („dnevnik“, „kalendar“)) predstavljaju tabele položaja nebeskih tela u određenim vremenskim intervalima. One su nekada izdavane u formi tabela, dok se danas češće koriste programi koji su dostupni na internetu. Efemeride se koriste u nebeskoj navigaciji i astronomiji. Koriste ih i astrolozi. Istorija Efemeride su prvi put upotrebljavane u starom Vavilonu i Indiji u 2. milenijumu pre nove ere gde su ih koristili za predviđanje pomračenja kao i u astrološke svrhe. U 2. veku nove ere Ptolomej je izdao Almagest. Iz 13. veka treba spomenuti Alfonsove tablice, delo nastalo kao rezultat sopstvenih naučnih posmatranja kralja Alfonsa H od Kastilje. Kristifor Kolumbo je 1504. na Jamajci, uspešno predvideo pomračenje Meseca koristeći efemeride nemačkog astronoma Regiomontana. 1551. Erazmus Rajnhold je izdao Pruske tablice na osnovu teorija Nikole Kopernika. 1627. Johan Kepler je izdao Rudolfove tablice, na osnovu eliptičnih putanja planeta. 1. milenijum pre nove ere – Efemeride u vavilonskoj astronomiji. 2. vek – Almagest i Ptolomejeve Priručne tablice 8. vek – zīj Ibrahima al-Fazarija 9. vek – zīj Muhameda ibn Muse al-Hvarizmija 12. vek – Tabele iz Toleda – zasnovane uglavnom na arapskim zīj izvorima islamske astronomije – uređivao ih je Gerard od Kremone kako bi se formirale standardne evropske efemeride sve do Alfonsinih tablica. 13. vek – Zīj-i Īlkhānī (Ilhanske tabele) sastavljene su u opservatoriji Marageh u Persiji. 13. vek – Alfonsinske tabele su sastavljene u Španiji da bi se ispravile anomalije u tablicama Toleda, ostajući standardne evropske efemeride do Prutenovih tablica skoro 300 godina kasnije. 13. vek – Drezdenski kodeks, postojeća efemerida Maja 1408 – Tabela kineskih efemeride (kopija u Pepisijanskoj biblioteci, Kembridž, UK (referentna knjiga `1434`); kineske tabele za koje se veruje da su poznate Regiomontanu). 1474 – Regiomontan objavljuje svoje svakodnevne Efemeride u Nirnbergu, Nemačka. 1496 – Almanach Perpetuum Abrao ben Samuela Zakuta (jedna od prvih knjiga objavljenih sa slaganim slovima i štamparskom presom u Portugaliji) 1504 – Nakon brodoloma na ostrvu Jamajka, Kristofor Kolumbo je uspešno predvideo pomračenje Meseca za domoroce, koristeći efemeride nemačkog astronoma Regiomontana. 1531 – Rad Johanesa Štoflera objavljen je posthumno u Tibingenu, proširujući efemeridu Regiomontana do 1551. 1551. – Objavljene su Pruteničke tablice Erazma Rajnholda zasnovane na Kopernikovim teorijama. 1554 – Johanes Stadius je objavio Ephemerides novae et auctae, prvu veliku efemeridu izračunatu prema Kopernikovom heliocentričnom modelu, koristeći parametre izvedene iz Prutenovih tabela. Iako je Kopernikanski model pružio elegantno rešenje za problem izračunavanja prividnih planetarnih pozicija (izbegao je potrebu za ekvantom i bolje je objasnio prividno retrogradno kretanje planeta), ipak se oslanjao na upotrebu epicikla, što je dovelo do nekih netačnosti – jer na primer, periodične greške u položaju Merkura do deset stepeni. Jedan od korisnika Stadiusovih tabela je bio Tiho Brahe. 1627 – Rudolfinske tabele Johanesa Keplera zasnovane na eliptičnom kretanju planeta postale su novi standard. 1679 – La Connaissance des Temps ou calendrier et éphémérides du lever & coucher du Soleil, de la Lune & des autres planètes, koju je prvi put godišnje objavio Žan Pikar i još uvek postoji. 1975 – Oven Gingerih, koristeći savremenu teoriju planeta i digitalne kompjutere, izračunava stvarne položaje planeta u 16. veku i grafički prikazuje greške u položajima planeta koje predviđaju Štoflerove, Stadijusove i druge efemeride. Prema Gingerihu, obrasci grešaka su „različiti kao otisci prstiju i odražavaju karakteristike osnovnih tabela. To jest, obrasci grešaka za Štoflera se razlikuju od onih za Stadijusa, ali obrasci grešaka Stadijusa veoma nalikuju onima koje su napravili Mastlin, Magini, Origanus i drugi koji su pratili kopernikanske parametre.“ Savremene efemeride Efemeride koje se danas koriste u naučne svrhe predstavljaju kompjuterske programe koji izračunavaju pozicije nebeskih tela (uključujući asteroide i veštačke satelite) u svakom trenutku. One mogu da pokriju nekoliko vekova, kako u prošlosti, tako i u budućnosti. Ipak, efemeride ne mogu da predvide pojedine fenomene, poput perturbacija u kretanju asteroida i kometa. Stoga, NASA-ina Laboratorija za mlazni pogon svakih 20 godina mora da revidira svoje efemeride. Savremene efemeride sadrže brojne korisne podatke o Mesecu, planetama, astreroidima i kometama poput njihovih koordinata (izražavaju se u rektascenziji i deklinaciji), kao i podatke o njihovoj udaljenosti od Zemlje, brzini kretanja, sjajnosti, prividnom prečniku diska, itd. Efemeride Meseca, Sunca, i planeta se obično izdaju krajem svake godine, za narednu godinu. Postoje svetovne pojave koje se ne mogu adekvatno razmotriti pomoću efemerida. Najveće nesigurnosti u položajima planeta uzrokovane su perturbacijama brojnih asteroida, za koje su mase i orbite većinom slabo poznate, zbog čega je njihov efekat neizvestan. Odražavajući kontinuirani priliv novih podataka i zapažanja, Nasina Laboratorija za mlazni pogon (JPL) revidira svoje objavljene efemeride skoro svake godine od 1981. godine. Nebeska navigacija služi kao rezervna kopija satelitske navigacije. Softver je široko dostupan za pomoć u ovom obliku navigacije; neka izdanja ovog softvera imaju samostalne efemeride. Kada se koristi softver koji ne sadrži efemeridu, ili ako se ne koristi softver, podaci o položaju nebeskih objekata mogu se dobiti iz modernog Nautičkog almanaha ili Vazdušnog almanaha. Efemerida je obično tačna samo za određenu lokaciju na Zemlji. U mnogim slučajevima, razlike su premale da bi bile bitne. Međutim, za obližnje asteroide ili Mesec, one mogu biti prilično važne. Druge moderne efemeride nedavno stvorene su EPM (Efemerida planeta i Meseca), sa Ruskog instituta za primenjenu astronomiju Ruske akademije nauka, i INPOP (Intégrateur numérique planétaire de l`Observatoire de Paris) od strane francuski IMCCE. PREDGOVOR JUGOSLOVENSKOM IZDANJU Američke Efemeride 20. i 21. veka su prvo izdanje Efemerida u Jugoslaviji. Odlučili smo da zadržimo originalni naziv alije zato neophodno naglasiti da su pozicije i svi astro-podaci dati u „GMT“ vremenu. To je vreme Griničkog Meridijana koji je osnova svetskom vremenu. GMT vreme koje je 00:0011 je početak dana, dok je kraj dana 24:00h. Ovde je dato vreme 00:00h, što je u Jugoslaviji +1h tokom godine i +2h tokom letnjeg vremena. Letnje vreme postoji, pod ovim ili drugim nazivom, u svim evropskim zemljama (osim Albanije) i većini zemalja sveta. Letnje vreme je kod nas uvedeno prvi put 1983. god. Ovo je važno imati na umu kada se računaju pozicije planeta i, posebno, pozicija Meseca. Mesec za dva sata može preći i čitav stepen zato uvek vodite računa о lokalnom vremenu rođenja i prilagodite ga GMT vremenu. Prednost ovih Efemerida je u tome što daju dve dnevne pozicije Meseca i to u 00:00h i 12:00h po GMT-u. Zvezdano-sideralno vreme, koje je neophodno za izračunavanje podznaka ili ascedenta, dato je za 00:00h GMT. Prednost ovog vremena nad podnevnim je u tome što se račun svodi na (uvek) dodavanje lokalnog vremena rođenja. Takozvane podnevne Efemeride dele dan na dva delà i od astrologa se zahteva drugačiji račun za rođenje pre i posle podne. Univerzalno Vreme koje se pominje u predgovoru originala jednako je GMT-u, i za astrologe ostaje isti postupak pri izračunavanju ascedenta. Mnoge prednosti ovih Efemerida pobrojane su u Uvodu originala. Ja bih dodala da su Efemeride 21. veka jedine do sada štampane u svetu. Posle dugog perioda potpune oskudice astrološke literature „priključujem se svetu“. „Dečje Novine“ skoro izdaju i Tabelu kuća po sistemu Plasidus i za geografske širine od 0° do 60° geografske širine. Zbog troškova štampe nismo bili u mogućnosti da sve skraćenice u Efemeridama prevedemo. U ovom uvodu ćemo zato pokazati na primeru tipične strane sve skraćenice, termine i prevod tj. značenje. Prva uspravna kolona ima naziv „day“ i znači dan. Ispod tog naziva vertikalno se redaju datumi meseca koji je naznačen u uglu. Pored datuma se nalazi slovo ili dva, koji su skraćenice naziva dana na engleskom jeziku. M je ponedeljak, Tu je utorak, W je sreda, Th je četvrtak, F je petak, Sa je subota i Su je nedelja. Iskreno govoreći, oznake dana su astrološki malo važne. Sledeća rubrika je „Sid. Time“ i znači Sideralno ili zvezdano vreme. О ovom terminu više ćete naći u knjigama „Najbolji način da se nauči astrologija“ od Marč i Mekevers u izdanju „Dečjih Novina“. Sideralno vreme se koristi za izračunavanje ascedenta (podznaka) i uzima se, za određeno rođenje, brojka koja se nalazi pored odgovarajućeg datuma. Broj je obično šestocifren i daje (kao i obično vreme) sate, minute i sekunde sideralnog tj. zvezdanog vremena. Vodite računa da se sati kao i stepeni ne baziraju na decimalnom sistemu već je osnova broja (celog) šezdeset manjih jedinica. Možda će Vas zanimati da znate da se kod Ponoćnih Efemerida sideralno vreme računa od jesenje ravnodnevice; dok se Podnevne Efemeride računaju od prolećne ravnodnevice. Kada nađete broj kao na pr. 15 4 5 taj broj znači: 15 04 05 tj. 15h 04 min i 05 sec. Kao što sam napomenula, kada računate ascendent sa ovim Efemeridama uvek dodajete vreme rođenja. Sledeća oznaka je © i to je simbol, Sunca, kao što ste videli u Uvodu. Uočite prvo broj koji je ispred simbola zodijačkog znaka. Ta prva brojka je stepen longitude u sazvežđu tj. znaku. Jedan znak ima 30 stepeni tako da se ta prva brojka mora kretati u vrednosti od 00 stepeni do 29 stepeni. Sledeće brojke su lučki minuti i sekunde i njihova vrednost (kao i kod vremena) ne može preći vrednost 59. Na pr. u Efemeridama 21. veka za datum 20. januar 2001. god. stoji da će Sunce biti na 29 stepeni, 59 minuta i 16 sekundi sazvežđa Jarca. Sledećeg dana Sunce je na 1 Vodolije, 0 minuta i 21 sekund (lučki). U Evropi i kod nas ovaj broj bi bio izražen ovako: l°0`21` Vodolije. Sledeća rubrika nosi oznaku : „0 hr D“ i označava poziciju Meseca u 00:00h GMT ili UT. Vodite računa daje u Jugoslaviji +1h ili +2h. Sistem oznaka je isti kao i kod Sunca. Prva brojka je stepen u sazvežđu i ne može preći broj 29, sledi oznaka sazvežđa i zatim minuti i sekundi (lučki). Vodite računa, posebno kada je Mesec u pitanju, koje sazvežđe označeno. Uvek je u pitanju najbliže gore označeno sazvežđe, ako nema oznake pored samog broja stepeni. Ako Mesec ili bilo koja planeta menja sazvežđe proverite sve podatke, u dnu svake strane, da bi utvrdili tačnu poziciju. Rubrika koja sledi ima oznaku „Noon“ i pokazuje poziciju Meseca u 12:0011 GMT. Sve Stoje rečeno u prethodnom stavu važi i za ovu rubriku. Bićete oduševljeni kada shvatite koliko Vam je lakše da izračunate popodnevnu poziciju Meseca, pomoću ove rubrike. Ostaće Vam više vremena za samu astrologiju. Rubrika „True ß“ označava poziciju Prvog Severnog Mesečevog Čvora i nalazi se uvek nasuprot Južnog Mesečevog Čvora koji nije obeležen. Srednji Mesečev Čvor je u uglu stranice. Objašnjenje razlike je dato u Uvodu originala. Za one manje upućene da dodam: Severni Mesečev Čvor je poznat u starijoj literaturi kao „Zmajeva Glava“, dok je Južni „Zmajev Rep“. Oznake stepeni i sazvežđa su iste kao i kod ostalih planeta, Sunca i Meseca. Mesečev Čvor je, astronomski, mesto gde Mesec prelazi Ekliptiku i to sa juga na sever i obratno. Sledeće rubrike nemaju slovne oznake već su obeležene simbolima planeta i to ovim redom: Merkur, Venera, Mars, Jupiter, Saturn, Uran, Neptun, Pluton. Duž rubrika se pojavljuje promena simbola sazvežđa što znači da je planeta promenila znak. Uvek je planeta u znaku koji je najbliži iznad njene pozicije – ako nema oznake pored samog broja i ako tog dana planeta ne menja znak. Uvek proverite dnevne podatke pre nego što napravite horoskop, tako ćete uštedeti vreme i sprečiti, eventualne, previde. Povremeno se pojavljuje slovo R ili D što je oznaka za retrogradno ili direktno kretanje planete. О ovom fenomenu ćete naći vrlo lepa i detaljna objašnjenja u knjigama „... Astrologije“ već pomenutih Marč i Mekevers. Na dnu stranice imamo šest zasebnih celina i one su objašnjene u Uvodu originala. Ovde ćemo prevesti skraćenice za naše čitaoce koji ne znaju engleski jezik. Prva rubrika „Astro Data“ znači: astro-podaci. Skraćenice Dy, Hr, Mn znače: dan, sat, minut. Označavaju datum i vreme pojave nekog astoro fenomena. Sva vremena su GMT ili UT i naše vreme je + Ih ili +2h. Oznake N i S su skraćenice, kao i kod nas, za Sever – N i Jug – S. Ove skraćenice se odnose na prelazak nebeskih tela preko Ekliptike. Termini retrogradan i direktan, koji označavaju promenu pravca kretanja planete označeni su sa R i D i pokazuju tačno vreme promene pravca kretanja. Posle toga imamo rubriku „Planet Ingress“ koja pokazuje kada je planeta ušla u novo sazvežđe sa tačnim danom, satom i minutom. Prva, gornja polovina ove rubrike – kao i prethodne, se odnosi na prvi mesec na toj stranici. Uvek su podaci prvog meseca odvojeni od drugog praznim proredom. Sledi rubrika „Last aspect“ i „Ingress“ ispod su oznake za dane sate i minute. Radi se о „poslednjem aspektu“ Meseca pre napuštanja znaka i о „Ulasku“ Meseca u novo sazvežđe. О ovome sam govorila napred, više možete pronaći u pomenutim knjigama. Dolazimo do pete celine koja pokazuje „Phases & Eclipses“ što znači Mesečeve faze i Eklipse tj. pomračenja. Termin Eklipse smo zadržali u prevodu Uvoda da bi se što pre navikli na terminologiju, iako imamo našu reč: pomračenje. U uvodu su data detaljna objašnjenja. Skraćenice za dan, sat i minut su iste, kao i odvojenost po mesecima – gornja polovina se odnosi na prvi mesec na stranici. Poslednja, šesta, rubrika ima ponovo naziv „Astro Data“ i daje astro podatke koji su detaljno objašnjeni u Uvodu. Podaci su uvek dati za prvi dan meseca i sadrže, da ponovimo, sledeće podatke: Julijanski dan, Centar Galaktike (Galctic Ctr.) u Efemeridama 21. veka. U Efemerida 20. veka imamo Delta – T. Nemamo drugi termin za ovaj fenomen, značenje imate u Uvodu originala. Skraćenica SVP je objašnjena u Uvodu. Termin „Obliquity“ je Ugao Ekliptike, takođe objašnjen. Sledi pozicija planetoida Hironaok (Chiron) i, poslednja je, pozicija Srednjeg Mesečevog Čvora koji je predstavljen J Mean Я Drugi deo rubrike je dat za prvi dan drugoga meseca. Pre nego što počnete da koristite ove Efemeride pažljivo proučite i Uvod i ovaj predgovor. U ime izdavača ja Vam želim puno uspeha na polju astrologije! Beograd, 10. mart `90. g. MG152 (N)

Potpis bivšeg vlasnika na predlistu, inače veoma dobro očuvano! Autor - osoba Bodrijar, Žan Naslov Prozirnost zla : ogled o krajnosnim fenomenima / Žan Bodrijar ; s francuskog preveo Miodrag Radović Jedinstveni naslov ǂLa ǂtransparence du mal. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1994 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1994 (Veternik : Dobra vest) Fizički opis 165 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Radović, Miodrag Zbirka ǂBiblioteka ǂSvetovi (Broš. sa omotom) Napomene Prevod dela: La transparence du mal / Jean Baudrillard Na presavijenom delu kor. lista beleška o delu. Predmetne odrednice Filozofija, postmoderna MG115 (L) Jean Baudrillard (Žan Bodrijar, 29. jula, 1929. – 6. marta, 2007) bio je jedan od najbitnijih intelektualaca današnjice, i jedan izuzetno plodan pisac čiji rad predstavlja kombinaciju filozofije, socijalne teorije, i jedne idiosinkrastične metafizike koja odslikava ključne događaje i fenomene epohe. Oštrom kritikom savremenog društva, kulture i misli, Bodrijar je zaradio naziv gurua Francuske postmoderne teorije, mada se on može čitati i kao mislilac koji kombinuje socijalnu teoriju i filozofiju na originalan i provokativan način i kao pisac koji je razvio sopstveni stil i formu pisanja. Bodrijar je bio izuzetno plodan pisac koji je objavio više od trideset knjiga i komentarisao neke od najistaknutijih kulturnih i socijalnih fenomena savremene ere, uključujući brisanje razlika roda, rase i klase koje su restrukturirale moderna društva u nova postmoderna potrošačka, medijska i visoko tehnološka društva; mutirajuću ulogu umetnosti i estetike; fundamentalne promene u politici, kulturi, i ljudskim bićima; i uticaju novih medija, informacija, i kibernetičke tehnologije u kreiranju kvalitativno drugačijeg društva, obezbeđujući fundamentalne promene u životu kako pojedinca, tako i društva u celini. Već nekoliko godina kultna figura postmoderne teorije, Bodrijar je prošao dug put transformacije postmodernog diskursa od ranih ’80-ih do danas, i razvio visoko idiosinkrastičan modus filozofske i kulturne analize. U retrospektivi, Bodrijar se može sagledati kao teoretičar koji je na originalan način ispitivao život znakova i uticaj tehnologije na društveni život, i koji je sistematski kritikovao glavne modele moderne misli, istovremeno razvijajući sopstvenu filozofsku perspektivu. Biografija Jean Baudrillard je rođen 1929. godine u gradu Remsu. Po njegovim rečima, baba i deda su bili seljaci, a roditelji su radili kao službenici, tako da je on bio prvi u porodici koji je završio fakultet,pa da je to dovelo do jaza u kulturnom miljeu između njega i njegovih roditelja. 1956 on počinje da radi kao profesor u gimnaziji i u ranim 60-im radi kao lektor za francuskog izdavača Seuil-a. Bodrijar je u početku bio germanista koji je objavljivao eseje o kniževnosti u ‘Modernim vremenima’ (Las temps modernes) u periodu između 1962-1963 i prevodio dela Pitera Vajsa (Peter Waiss) i Bertolda Brehta na francuski jezik, a preveo je i knjigu o mesijanskim revolucionarnim pokretima koju je napisao Vilhelm Mulman (Wilhelm Muehlmann). Tokom ovog perioda, on se susreće sa i bavi delom Henrija Lafebra (Henri Lafebvre), čije ga kritike svakodnevnog života impresioniraju, kao i delom Rolana Barta (Roland Barthes), čije su semiološke analize savremenog života imale trajan uticaj na njegov rad. Rani radovi: Od “Sistema objekata” do “Ogledala produkcije 1966. Bodrijar dolazi na Pariski Univerzitet u Nanteru (Nanterre), i postaje Lafebrov asistent, istovremeno studirajući jezike, filozofiju, sociologiju i druge discipline. 1966-e brani doktorsku tezu ‘These du Troisieme Cycle’ (‘Teza o trećem krugu’) na katedri za sociologiju sa disertacijom ‘Le systeme des objects’ (‘Sistem objekata’) i počinje da predaje sociologiju u oktobru te godine. Suprostavljajući se Francuskoj i Američkoj intervenciji u Alžirskom i Vijetnamskom ratu, Bodrijar se povezao sa francuskom levicom u 60.im. Nanter je tad bio centar za radikalnu politiku i ‘Pokret 22.mart’ koji je bio povezan sa Danijelom Kon-Benditom (Daniel Cohn-Bendit) i ‘pobesnelima’ (‘enragees’) je osnovan na katedri za sociologiju. Bodrijar je kasnije rekao da je učestvovao u Majskim zbivanjima 1968.e koji su doveli do masovnog studentskog protesta i generalnog štrajka koji su skoro doveli do pada vlade de Gola (de Gaulle). Tokom kasnih ‘60-ih Bodrijar počinje da izdaje seriju knjiga koje će ga na kraju učiniti svetski poznatim. Pod uticajem Lefebra, Barta, i niza drugih francuskih teoretičara, Bodrijar je ozbiljno radio na polju socijalne teorije, semiologije, i psihoanalize, da bi 1968. objavio svoju prvu knjigu ‘Sistem objekata’, i samo dve godine posle (1970.) drugu -‘Potrošačko društvo’ (‘The consumer society’), a zatim ‘Za kritiku političke ekonomije znaka’ (‘’For a critique of the Political Economy of the Sign) 1972 (drugo izdanje 1981). Ove rane publikacije predstavljaju pokušaj (unutar okvira socijalne teorije), kombinovanja studija o svakodnevnom životu koje je prve uveo Lefebr, sa socijalnom semiologijom koja se bavi životom znakova u socijalnom životu. Ovaj projekat se, pod uticajem Barta, fokusira na sistem objekata u potrošačkom društvu (tema prve dve knjige) i interfejs između političke ekonomije i semiotike (jezgro treće knjige). Bodrijarovi rani radovi su jedni od prvih kojih su semiologiju “naterali” da analizira kako su u stvari objekti enkodirani [obeleženi] sistemom znakova i značenja koji sačinjavaju savremena medijska i potrošačka društva. Kombinujući semiološke studije, marksističku političku ekonomiju i sociologiju potrošačkog društva, Bodrijar je započeo svoj životni projekat - istraživanje sistema objekata i znakova koji sačinjavaju naš svakodnevni život. Rani Bodrijar opisuje značenja upisana u objekte svakodnevnog života (npr. osećaj moći koji prati vozače brzih, skupih automobila) i struktuiran sistem koji te objekte organizuje u novo moderno društvo (npr. prestiž iliti znak-vrednost novog sportskog automobila). U prve tri knjige Bodrijar tvrdi da klasična marksistička kritika političke ekonomije mora da se zameni semiološkim teorijama znaka koje artikulišu različitost značenja koja označavaju različiti označitelji - kao jezik organizovan u sistem značenja. Bodrijar je, prateći Barta i ostale, tvrdio kako sport, moda, mediji i ostali modeli označavanja takođe proizvode sopstvene sisteme značenja, koji se artikulisu preko specifičnih pravila, kodova (dress-code) i sopstvenu logiku (termini koji su interpromenljivi unutar određenog sistema značenja tj. nisu fiksirani). Postavljajući sopstvenu analizu znakova svakodnevnog života u istorijski okvir, Bodrijar tvrdi da je tranzicija od ranijeg doba kapitalizma otvorenog tržišta do sadašnjeg monopolističkog kapitalizma, zahtevala povećanje pažnje na upravljanje potražnjom, da bi ostvarila povećanu i bolje kontrolisanu potrošnju. U ovom istorijskom dobu, između 1920-ih i 1960-ih potreba za povećanjem zahteva potrošača zamenila je brigu o snižavanju troškova proizvodnje i povećanju proizvodnje. U ovoj eri kapitalističkog razvoja, ekonomske koncentracije i razvoja novih tehnologija, ubrzanja kapaciteta za masovnu produkciju i kapitalističke korporacije, fokus pažnje se pomera ka kontroli potrošnje i stvaranju potreba za nova prestižna dobra, na taj način proizvodeći režim onoga sto Bodrijar naziva znak-vrednost (sign-value). Prema Bodrijarovim analizama, reklamiranje, pakovanje, izgled, moda, ”emancipovana” seksualnost, masovni mediji (massmedia) i kultura, kao i umnožavanje proizvoda su multiplicirali količinu znakova i odraza, i proizveli umnožavanje znak-vrednosti. Iz ovoga, tvrdi Bodrijar, proizvodi masovne potrošnje ne mogu prosto da se karakterišu upotrebnom vrednošću i vrednošću razmene, kao u Marksovoj teoriji proizvoda, već ih određuje znak - vrednost - izraz i ‘marka’ stila, prestiža, luksuza, moći, itd.-koji sve više postaje bitan i prepoznatljiv deo proizvoda i upotrebe istog. Iz ove perspektive, Bodrijar tvrdi da se proizvodi kupuju i izlažu kako zbog svoje upotrebne vrednosti tako i zbog znak-vrednosti, kao i da je fenomen znak-vrednosti postao suštinski sadržilac proizvoda i potrošnje u potrošačkom drustvu. Prema Bodrijaru, celo društvo je organizovano preko potrošnje i prikazivanja proizvoda kroz koje pojedinci zadobijaju prestiž, identitet. U ovom sistemu, što su nečija ‘ potrošna dobra ’ prestižnija (kuće, automobili, garderoba, nakit itd.) to je veći položaj koji on zauzima u domenu vrednosti znaka. Dakle, kao što reči zadobijaju značenja u odnosu na mesto u diferencijalnom sistemu značenja, tako i znak-vrednosti zadobijaju svoja značenja u odnosu na mesto unutar diferencijalnog sistema prestiža i statusa. U ‘Potrošačkom društvu’ Bodrijar na kraju svesno priželjkuje neku vrstu preokreta, u smislu povećanja i širenja različitih formi odbijanja konzumerizma, socijalnih konvencija i konformističkog stila mišljenja i ponašanja, koje sve obuhvata pojam ”praksa radikalne promene”. Bodrijar ovde aludira na očekivane ‘erupcije nasilja i iznenadne dezintegracije koji će doći, neizbežno i sigurno kao što je bio maj ‘68-e, da razbiju ovu belu masu [potrošnje]’. S druge strane, Bodrijar opisuje situaciju u kojoj je otuđenje toliko potpuno da se ne može prevazići jer je ‘postalo sama struktura tržišnog društva’. Njegov argument je da u društvu gde je sve stvar koja može da se proda i kupi, otuđenje je potpuno. I zaista, termin ‘otuđen/o’ početno je označen kao ‘prodat/o’, u jednom totalno potrošačkom društvu gde je sve proizvod, a otuđenje je sveprisutno. Šta više, Bodrijar postavlja “kraj transcendencije” (fraza pozajmljena od Marcusea) tamo gde pojedinci ne mogu da pojme sopstvene istinske potrebe kao ni mogućnost drugačijeg načina života. U ’70-im, Bodrijar se distancirao od marksističke teorije revolucije, i umesto toga postulirao samo mogućnost pobune protivu potrošačkog drustva u jednoj ‘nepredvidljivoj ali izvesnoj’ formi. U kasnim 1960-im povezuje se sa grupom intelektualaca okupljenih oko časopisa Utopija (Utopie) koji su težili da prevaziđu granice između disciplina i u duhu Gija Debora (Guy Debord) i Situacionističke Internacionale kombinuju refleksije o alternativnim društvima, arhitekturi i načinima svakodnevnog života. Spajajući pojedince sa margina arhitekture, prostornog planiranja, kulturnog kriticizma i socijalne teorije, Bodrijar i njegovi saradnici su dosta ‘odskakali’ od ostalih političkih grupa i razvili jedan posebno idiosinkratičan, marginalizovan diskurs iza granica etabliranih disciplina i političkih težnji tog vremena. Ova povezanost sa Utopijom je trajala samo u ranim 1970-im. S jedne strane, on je nastavio sa marksističkom kritikom proizvodnje koja podvlači i kritikuje različite forme otuđenja, dominaciju i eksploataciju koje produkuje kapitalizam. U ovoj fazi, činilo se da njegova kritika polazi sa standardne neo-marksističke pozicije koja pretpostavlja da je kapitalizam zlo koje homogenizuje, kontroliše i dominira socijalnim životom, dok pojedincima oduzima slobodu, kreativnost, vreme i ljudski potencijal. S druge strane, nije mogao da imenuje ni jednu revolucionarnu silu niti je raspravljao o situaciji i potencijalima radničke klase kao faktora promene u potrošačkom društvu. Zaista, Bodrijar ne nudi nikakvu teoriju subjekta kao aktivnog faktora socijalne promene, tako prateći strukturalističku i poststrukturalističku kritiku filozofskog i praktičnog subjekta kakvog su ga prikazali Dekart, Kant i Sartr, a koji je bio dugo dominantan model unutar francuske misli. Strukturalisti i poststrukturalisti su tvrdili da je subjektivnost proizvedena jezikom, socijalnim institucijama i kulturnim obrascima i da nije nezavisna od sopstvenih konstrukcija unutar ovih institucija i praksi. Ali Bodrijar ne razvija ni teoriju klasne ili grupne pobune, ili bilo kakvu teoriju političke organizacije, borbe, ili strategije bilo koje vrste. Ipak, Bodrijarov rad je na ovom mestu dosta blizak radu Frankfurtske škole, posebno Herbertu Markuzeu, koji je već bio razvio neke od prvih marksističkih kritika potrošačkog društva. Kao Lukač i Frankfurtska škola, Bodrijar analizira kako komformitet i komformizacja prožimaju društveni život i dominiraju individualnom mišlju i ponašanjem. Prateći glavnu liniju kritičkog marksizma, Bodrijar tvrdi da proces socijalne homogenizacije, otuđenja i izrabljivanja konstituiše proces reifikacije/postvarenja u potrošnim dobrima, tehnologijama i stvarima (objekti) koji dominiraju ljudima (subjekti) odvajajući ih od njihovih ljudskih kvaliteta i kapaciteta. Za Lukača, Frankfurtsku školu i Bodrijara reifikacija je proces u kome stvari preuzimaju dominaciju nad ljudima koji postaju na taj način sličniji stvarima, a reifikacija postaje dominantan model društvenog života. Uslovi rada nameću poslušnost i standardizaciju života, kao i izrabljivanje radnika i njihovo odvajanje od života slobode i samoodređenja. U medijskom, potrošačkom društvu, kultura i konzumerizam se stapaju, oduzimajući pojedincu mogućnosti razvoja individualnosti i samoodređenja. Bodrijarov rad može da se tumači kao izraz jedne više faze reifikacije i socijalne dominacije nego one koju opisuje Frankfurtska škola koja opisuje na koji način vladajuće institucije i dominantni modeli mišljenja kontrolišu pojedinca. Bodrijar ide korak dalje od Frankfurtske škole primenjujući semiološku teoriju znaka da bi opisao kako potrošna dobra, mediji i tehnologije proizvode univerzum iluzije i fantazije u kome prevlast nad pojedincima preuzimaju potrošačke vrednosti, medijske ideologije kao i zavodničke tehnologije kakvi su kompjuteri koji tvore svetove sajberspejsa. U poslednjoj fazi, Bodrijar iz svoje analize dominacije znakova i sistema objekata izvodi još pesimističnije zaključke po kojima je tema “kraja individue” koju su skicirali članovi Frankfurtske škole dosegla vrhunac u potpunom porazu ljudske subjekivnosti od strane sveta objekata. Ipak, u nekim svojim radovima Bodrijar nudi jednu aktivniju teoriju potrošnje nego sto je to učinila Frankfurtska škola koja generalno posmatra potrošnju kao pasivni model socijalne integracije. Nasuprot tome, potrošnja u Bodrijarovim ranim radovima predstavlja vrstu rada za sebe, ”aktivnu manipulaciju znakovima”, način na koji pojedinac označava sebe unutar potrošačkog društva i pokušava da se razlikuje od ostalih. Ipak ova aktivna manipulacija znakovima ne može da se izjednači sa postuliranjem aktivnog (ljudskog) subjekta koji može da odoli, redefiniše odnosno proizvede sopstvene znakove, tako da Bodrijar ipak ne uspeva da razvije originalnu teoriju aktiviteta. Bodrijarove prve tri knjige mogu da se čitaju unutar okvira neomarksističke kritike kapitalističkog društva. Možemo da protumačimo Bodrijarov naglasak na potrošnji kao nadomestak Marksove analize proizvodnje a fokusiranje na kulturu i znakove kao važnu zamenu klasične marksističke političke ekonomije, koja dodaje kulturnu i semiološku dimenziju marksističkom projektu. Ali u njegovoj provokaciji iz 1973, ’Ogledalu produkcije’, Bodrijar sistematski napada klasičan marksizam, tvrdeći da je marksizam u stvari samo ogledalo buržoaskog društva koje smeštajući proizvodnju u centar života naturalizuje na taj način kapitalističku organizaciju društva. Iako je u 1960-im Bodrijar bio povezan sa revolucionarnom levicom i marksistima, i učestvovao u ‘svibanjskim gibanjima’ 1968-e, u ranim 1970-im on raskida sa marksizmom iako ostaje politički ‘radikal’, doduše bez ikakve veze s politikom do kraja decenije. Kao i mnogi sa Levice, Bodrijar je bio razočaran činjenicom da Francuska komunistička partija nije podržala radikalne pokrete u ‘60-im, i nije imao poverenja u zvanični marksizam teoretičara kakav je bio npr. Luj Altuzer (Louis Althusser) koga je smatrao dogmatikom i reduktivistom. Kao posledica toga, Bodrijar počinje sa radikalnom kritikom marksizma, kritikom koju se sledili mnogi od njegovih savremenika koji su takođe napravili zaokret ka postmoderni. Bodrijarova zamerka marksizmu je da, prvo, neadekvatno oslikava premoderna društva koja su bila organizovana kroz religiju, mitologiju i plemensku organizaciju, a ne kroz proizvodnju. Drugo, po njemu marksizam ne nudi dovoljno radikalnu kritiku kapitalističkih društava niti alternativne kritičke diskurse i perspektive. Na ovom stupnju, Bodrijar se oslanja na antropološku perspektivu u odnosu na premoderna društva zbog emancipatorskih alternativa koje ova pruža. Ipak, bitno je zapaziti da je ova kritika marksizma ipak upućena sa levice, a on tvrdi da marksizam nije pružio dovoljno radikalnu kritiku, ili alternativu za, savremena kapitalistička i komunistička društva bazirana na proizvodnji. Za Bodrijara, činjenica da su francuski komunisti odbili da podrže pokrete iz maja ‘68-e, zasniva se delom na konzervativizmu koji ima korene u samom marksizmu. Zbog svega ovoga, Bodrijar i drugi iz njegove generacije su počeli da tragaju za alternativnim kritičkim pozicijama. Simbolička razmena i prodor Postmoderne ‘Ogledalo produkcije’ i sledeća knjiga ’Simbolička razmena i smrt’(1976) koja je konačno prevedena na engleski tek 1993, su pokušaji da se obezbede ultraradikalne perspektive koje će prevazići ograničenja ekonomističke marksističke tradicije koja privileguje ekonomsku sferu. Ova ultra-levičarska faza Bodrijarove spisateljske karijere neće dugo trajati, iako on u Simboličkoj razmeni proizvodi jednu od najbitnijih i najdramatičnijih provokacija. Tekst započinje predgovorom koji sažima njegov pokušaj da obezbedi značajno drugačiji pristup društvu i kulturi. Gradeći na temeljima francuske kulturne teorije Žorža Bataja (Georges Bataille), Marsela Mosa (Marcel Mauss) i Alfreda Žarija (Alfred Jarry), Bodrijar veliča “simboličku razmenu” koja se odupire kapitalističkim vrednostima korisnosti i novčane zarade kao kulturnim vrednostima. Bodrijar tvrdi da u Batajevoj tvrdnji da su trošenje i bahatost povezani sa suverenošću, Mosovim opisima socijalnog prestiža koji je u premodernim društvima povezan sa darivanjem, Žarijevom pozorištu koje ismeva francusku kulturu, i Sosirovim anagramima, postoji raskid sa vrednostima kapitalističke razmene i produkcije, ili produkcije značenja u jezičkoj razmeni. Ovi slučajevi “simboličke razmene”, Bodrijar veruje, raskidaju sa vrednostima produkcije i opisuju poetsku razmenu i kreativnu kulturnu aktivnost koja pruža alternativu kapitalističkim vrednostima proizvodnje i razmene dobara. Termin “simbolička razmena” je izveden iz Batajevog koncepta “opšte ekonomije” u kome se tvrdi da su trošenje, bacanje, žrtvovanje i destrukcija značajniji za ljudski život negoli ekonomije produkcije i korisnosti. Batajev model je bilo sunce koje je slobodno širilo svoju energiju bez da traži išta zauzvrat. On je tvrdio da ako pojedinci žele da zaista budu nezavisni (slobodni od imperativa kapitalizma) oni treba da slede “opštu ekonomiju” trošenja, poklanjanja, žrtvovanja i destrukcije da bi izbegli determinisanost postojećim imperativima korisnosti. Za Bataja, ljudi su bili ekscesna bića sa suviše dobrom energijom, imaginacijom, fantazijama, nagonima, potrebama i heterogenim željama. Na ovom mestu, Bodrijar pretpostavlja istinitost Batajeve antropologije i opšte ekonomije. 1976, u recenziji Batajevih Sabranih Radova (‘Complete Works’,Paris 1976), Bodrijar piše: „Centralna ideja je ta da ekonomija koja vlada našim društvima dolazi od pogrešnog tumačenja fundamentalnog ljudskog principa koji je solarni princip neobuzdanog trošenja.” U ranim ‘70-im Bodrijar je preuzeo Batajevu antropološku poziciju i kako je to on nazvao, ’aristokratsku kritiku’ kapitalizma za koju on sad tvrdi da je bazirana pre na banalnom konceptu korisnosti i štednje negoli na uzvišenijem (aristokratskom) konceptu trošenja i rasipanja. Bataj i Bodrijar ovde pretpostavljaju kontradikciju između ljudske prirode i kapitalizma. Oni tvrde da ljudi ‘po prirodi’ nalaze zadovoljstvo u stvarima kakve su trošenje, bahatost, bahanalije, žrtve itd. i u kojima su oni nezavisni i slobodni da potroše višak energije (i tako slede svoju ‘pravu prirodu’). Kapitalistički imperativ rada, korisnosti i štednje po pretpostavci su ‘neprirodni’ i protive se ljudskoj prirodi. Bodrijar tvrdi da marksistička kritika kapitalizma, nasuprot tome, jedva da napada vrednost razmene dok uzdiže upotrebnu vrednost i isto tako korisnost i instrumentalnu racionalnost, na taj način ”tražeći dobru upotrebu ekonomije”. Bodrijar preuzima jednu ‘aristokratsku kritiku’ političke ekonomije pod jakim uticajem Bataja i Ničea (Nietzsche). Bodrijar i Bataj ovde zastupaju verziju Ničeovog ‘morala gospodara’ po kojem ‘superiorni’ pojedinci kreiraju sopstvene vrednosti i žive život ‘u fulu’, intenzivirajući sopstvenu kreativnu i erotsku energiju. Bodrijar je nastavio još neko vreme da napada buržoaziju i kapitalizam, ali iz perspektive koja veliča ‘aristokratsko’ razbacivanje i raskoš, estetičke i simboličke vrednosti. Tamnu stranu njegovog preusmeravanja teoretske i političke odanosti predstavlja valorizacija žrtvovanja i smrti koja se javlja u “Simboličkoj razmeni i smrti” (u kojoj žrtvovanje obezbeđuje darivanje koje podriva buržoaske vrednosti koristi i samo-očuvanja, ideja koja ima razorne posledice u eri bombaša-samoubica i terorizma). Sve u svemu, tokom ’70-ih, Bodrijar se oslobodio poznatog marksističkog univerzuma proizvodnje i klasne borbe zarad jednog drugačijeg, neo-aristokratskog i metafizičkog pogleda na svet. Na ovom mestu, Bodrijar pretpostavlja da su premodernim društvima vladali zakoni simboličke razmene slične Batajevom konceptu ‘opšte ekonomije’, a ne zakoni proizvodnje i korisnosti. Razvijajući ove ideje, Bodrijar je skicirao fundamentalnu liniju razdvajanja u istoriji između simboličkih društava (društava bazično organizovanih premodernom razmenom) i proizvodnih društava (društava organizovanih proizvodnjom i razmenom dobara). Dakle, on odbija marksističku filozofiju istorije koja pretpostavlja primat proizvodnje u svim društvima i odbija marksistički koncept socijalizma, tvrdeći da on ne raskida dovoljno radikalno sa kapitalističkim produktivizmom, nudeći se jedva kao jedna uspešnija i pravednija organizacija proizvodnje negoli kao potpuno drugačija vrsta društva sa drugačijim vrednostima i formama kulture i života. Od ovog momenta, Bodrijar će suprotstavljati njegov ideal simboličke razmene vrednostima proizvodnje, korisnosti i instrumentalne racionalnosti koje vladaju kapitalističkim (i socijalističkim) društvima. ’Simbolička razmena’ se na ovaj način pojavljuje kao Bodrijarova ’revolucionarna’ alternativa vrednostima i praksama kapitalističkog društva, i predstavlja raznolikost heterogenih aktivnosti u njegovim radovima iz ’70-ih. On takođe opisuje svoju koncepciju simboličke razmene u ‘Ogledalu produkcije’ gde piše: ”Simbolički socijalni odnos je neprekinuti krug davanja i primanja, koji, u primitivnoj razmeni, uključuje potrošnju ‘suviška’ (‘surplus’) i oslobađa anti-produkciju [1975:143]. Termin dakle referira na simboličke ili kulturne aktivnosti koje ne doprinose kapitalističkoj proizvodnji i akumulaciji kapitala i koje potencijalno konstituišu ‘radikalnu negaciju’ proizvođačkog društva. U ovom stadijumu, Bodrijar prati francusku tradiciju veličanja ‘primitivne’ odnosno premoderne kulture nasuprot apstraktnom racionalizmu i utilitarizmu modernog društva. Bodrijarova odbrana simboličke razmene nasuprot produkcije i instrumentalne racionalnosti ovde stoji u skladu sa tradicijom Rusoove odbrane ‘prirodnog divljaka’ nasuprot savremenog čoveka, Durkhajmovog postavljanja organske solidarnosti premodernih društava nasuprot apstraktnog individualizma i anomičnosti modernih društava, Batajeve valorizacije trošenja premodernih društava, ili Mausovih ili Levi-Strosovih fascinacija bogatstvom ‘primitivnih društava’ ili ‘mozgom divljaka’. Posle dekonstruisanja glavnih savremenih mislioca i njegovih teoretskih ‘očeva’ (Marks, Frojd, Sosir i francuski savremenici), pošto mu je nedostajalo bogatstvo simboličke razmene, Bodrijar nastavlja da veliča simboličke i radikalne forme mišljenja i pisanja u jednoj potrazi koja ga vodi u sve više ezoterijski i egzotičniji diskurs. Na ovaj način, protiv formi koje organizuju modernu misao i društvo, Bodrijar veliča simboličku razmenu kao alternativu. Protiv savremenih zahteva za proizvodnjom vrednosti i značenja, Bodrijar poziva na njihovo istrebljenje i poništenje, kao primer navodeći Mosovu razmenu darova, Sosirove anagrame i Frojdov koncept nagona smrti. U svim ovim slučajevima, postoji raskid sa formama razmene (dobara, značenja i libidalnih energija) i na taj način bekstvo od formi produkcije, kapitalizma, racionalnosti i značenja. Bodrijarov paradoksalni koncept simboličke razmene može da se objasni kao izraz želje da se on sam oslobodi od modernih pozicija i potraži revolucionarnu poziciju izvan modernog društva. Protivu modernih vrednosti, Bodrijar zastupa njihovo poništavanje i istrebljenje. Ipak, u svojim radovima iz sredine 1970-ih, Bodrijar postavlja još jednu podelu u istoriji, radikalnu koliko i raskid između premodernih simboličkih društava i modernih. U maniru klasične socijalne teorije, on sistematski razvija distinkcije između premodernih društava organizovanih putem simboličke razmene, modernih društava organizovanih putem proizvodnje, i postmodernih društava organizovanih putem ‘simulacije’ pod kojom on podrazumeva kulturne modele reprezentacije koji ‘simuliraju’ stvarnost, kao što su televizija, kompjuterski sajberspejs i virtuelna realnost koja danas sve više uzima maha na internetu (preko šest (!) miliona korisnika virtuelnog sveta ‘Second Life’ u kome korisnici plaćaju mogućnost da kreiraju sopstveno virtuelno Ja potvrđuju Bodrijarovu tezu o dominaciji simulacije). Bodrijarovo razlikovanje modela produkcije i korisnosti koji su organizovali moderna društva i modela simulacije za koji on veruje da organizuje postmoderna društva postulira jaz između modernih i postmodernih društava velik koliki i onaj između modernih i premodernih društava. Bodrijar objavljuje ‘kraj političke ekonomije’ i kraj jedne ere u kojoj je produkcija bila organizujuća forma društva. Sledeći Marksa, Bodrijar tvrdi da je ova moderna epoha bila era kapitalizma i buržoazije u kojoj je kapital izrabljivao radnike koji su činili revolucionarnu silu prevrata. Ipak, Bodrijar objavljuje kraj političke ekonomije i isto tako kraj marksističke problematike same modernosti: “Kraj rada. Kraj proizvodnje. Kraj političke ekonomije. Kraj dijalektike označitelj/označeno koja omogućava akumulaciju znanja i značenja, linearne sintagme kumulativnog diskursa. I u isto vreme, kraj dijalektike znak vrednosti/upotrebne vrednosti koja je jedina stvar koja čini mogućom akumulaciju i društvenu proizvodnju. Kraj linearne dimenzije diskursa. Kraj linearne dimenzije robe. Kraj klasične ere znaka. Kraj ere proizvodnje.” Simbolička razmena i smrt (1991:18) Diskurs ‘kraja’ označava njegovu objavu prodora postmoderne u istoriji. Ljudi danas žive u jednoj novoj eri simulacije u kojoj društvena reprodukcija (procesiranje informacija, komunikacija, industrije saznanja, nove tehnologije itd.) zauzimaju mesto koje je do tada pripadalo produkciji. U ovoj eri, “rad više nije snaga on je postao znak medju drugim znakovima” (1991:20) Rad nije više primarno proizvodan u ovoj situaciji, već predstavlja znak nečije socijalne pozicije, načina života i načina usluživanja. Nadnice, odnosno plate takođe nemaju racionalan odnos sa nečijim radom i s onim sto on proizvodi već sa mestom koje taj neko zauzima unutar sistema. Ali, ono sto je najbitnije, politička ekonomija nije više osnova, socijalna determinanta, čak ni strukturalna ‘realnost’ u kojoj drugi fenomeni mogu da budu interpretirani i objašnjavani. Umesto toga, ljudi žive u ‘hiperrealnosti’ simulacija u kojoj slike, odrazi, i igra znakova zamenjuju koncepte proizvodnje i klasne borbe kao ključni konstituenti savremenih društva. Od ovog trenutka, kapital i politička ekonomija nestaju iz Bodrijarove priče, ili se vraćaju ali u radikalno izmenjenom obliku. Ubuduće znakovi i kodovi se umnožavaju i proizvode druge znakove i nove mašine znakova u rastućim, spiralnim krugovima. Tehnologija dakle zauzima mesto kapitala u ovoj priči i semiurgija (koju Bodrijar tumači kao umnožavanje slika, informacija i znakova) zauzima mesto proizvodnje. Njegov postmoderni preokret je na taj način povezan sa jednom formom tehnološkog determinizma i odbijanja političke ekonomije kao korisnog eksplanatornog principa-korak koji mnogi od njegovih kritičara odbacuju. ‘Simbolička razmena i smrt’, kao i sledeće delo – ‘Simulakrumi i simulacija’ artikulišu princip fundamentalnog preloma između modernih i postmodernih društava i markiraju Bodrijarovo odvajanje od problematike moderne socijalne teorije. Za Bodrijara moderna društva su organizovana po principu proizvodnje i potrošnje dok su postmoderna organizovana po principu simulacije i igre slika i znakova, označavajući tako situaciju u kojoj kodovi, modeli i znakovi predstavljaju organizacione forme u novom društvenom poretku u kome vlada simulacija. U društvu simulacije, identiteti su konstruisani prisvajanjem znakova i kodovi i modeli određuju način na koji pojedinci vide sami sebe i odnose se prema drugima. Ekonomija, politika, društveni život i kultura su pod vlašću simulacije, pri čemu kodovi i modeli određuju na koji način se koriste i upotrebljavaju potrošna dobra, razvija politika, proizvodi i upotrebljava kultura i živi svakodnevni život. Bodrijarov postmoderni svet je takođe svet u kome granice i razlike koje su bile bitne u prošlosti – kao što su one između socijalnih klasa, rodne razlike, razlike u političkim opredeljenjima i razlike između nekada autonomnih domena društva i kulture – gube moć. Ako su moderna društva, prema klasičnoj socijalnoj teoriji, bila određena diferencijacijom, za Bodrijara, postmoderna društva su određena dediferencijacijom,’kolapsom’ (moći) razlika iliti implozijom. U Bodrijarovom društvu simulacije, domeni ekonomije, politike, kulture, seksualnosti i društva implodiraju jedni unutar drugih, brišući granice i razlike. U ovoj imlozivnoj mešavini, ekonomija je bitno određena kulturom, politikom i drugim sferama, dok je umetnost, nekada sfera potencijalne razlike i opozicije, sada apsorbovana ekonomijom i politikom, a seksualnost je sveprisutna. U ovoj situaciji, razlike između pojedinaca i grupa implodiraju u jednom, ubrzanom, mutirajućem, promenljivom razlaganju društvene sfere i granica i struktura na koje se u prošlosti fokusirala socijalna teorija. Bodrijarov postmoderni svet je pritom jedna od hiperrealnosti u kojoj tehnnologije zabave, informacije i komunikacije obezbeđuju iskustva mnogo bogatija i angažovanija nego ona koja pružaju scene banalne svakodnevnice, a i kodove i modele koji sačinjavaju svakodnevni život. Domen hiperrealnog (npr. medijske simulacije realnosti-Big Brother Show, Diznilend i drugi zabavni parkovi, tržni centri i potrošački rajevi, TV spotovi i ostale ekskurzije u idealne svetove) je realniji od same realnosti, pri čemu modeli, slike i kodovi hiperrealnog uspostavljaju kontrolu nad mišlju i ponašanjem pojedinaca. Ipak determinacija po sebi je nepredvidljiva u ne-linearnom svetu gde je nemoguće mapirati uzročne mehanizme u situaciji u kojoj se pojedinci suočavaju sa neodoljivom strujom slika, kodova i modela od kojih svaki ima mogućnost da oblikuje misao odnosno ponašanje određenog pojedinca. U ovom postmodernom svetu, pojedinci beže od ‘pustinje realnog sveta’ zarad ekstaza hiperrealnosti i novog carstva kompjuterskog, medijskog i tehnološkog iskustva. U ovom svetu, subjektivnost je fragmenitirana i izgubljena, i pojavljuje se jedno novo polje iskustva koje za Bodrijara otpisuje predhodne socijalne teorije kao irelevantne i staromodne. Prateći preokrete subjekta u današnjem drustvu, Bodrijar je tvrdio da savremeni čovek više ne pati od histerije i paranoje, već (što je još gore) funkcioniše u ‘stanju terora koje je karakteristika šizofrenika, jedna preterana blizina svih stvari, potpuni promiskuitet svih stvari koje ga opsedaju i prožimaju, susret bez otpora, bez zdravo, bez aure, čak bez aure sopstvenog tela da ga štiti. Uprkos sebi šizofrenik je otvoren za sve i živi u najekstremnijoj konfuziji [1988:27] Za Bodrijara ‘ekstaza komunikacije’ znači da je subjekt u neposrednoj blizini instant slika i informacija, u jednom preterano izloženom i transparentnom svetu. U ovoj situaciji, subjekt ” postaje čist ekran čiste apsorpcije i reapsorpcije površine uticajnih mreža [1988:27] Drugim rečima, pojedinac u savremenom svetu postaje jedan entitet zatrovan uticajem medija, tehnološkog iskustva i hiperrealnosti. Tako se Bodrijarove kategorije simulacije, implozije i hiperrealnosti kombinuju da bi kreirali jedno nužno postmoderno stanje koje zahteva potpuno nove modele teorije i politike koji bi mapirali sve izazove i novine savremenog društva i na pravi način reagovali na njih. Njegov stil i strategija pisanja su takođe implozivni (npr. pisanje protiv prethodno bitnih distinkcija), kombinujući materijale iz potpuno različitih polja ispitivanja, koristeći primere iz masmedija i popularne kulture u jednom inovativnom maniru postmoderne teorije koja ne poštuje granice između disciplina. Njegovo pisanje pokušava da samo sebi stimuliše nove uslove, zadržavajući novinu koju oni nose kroz inovativnu upotrebu jezika i teorije. Tako radikalno ispitivanje savremene teorije i potreba za novim teorijskim strategijama su zbog toga za Bodrijara legitimisani velikom količinom promena koje se odvijaju u savremenom svetu. Na primer, Bodrijar tvrdi da modernost funkcioniše preko modela reprezentacije u kome ideje predstavljaju stvarnost i istinu, koncepte koji su ključni postulati moderne teorije. Postmoderno društvo poništava ovu epistemologiju stvarajući situaciju u kojoj subjekti gube kontakt sa stvarnošću i tako se cepaju i gube. Ova situacija predskazuje kraj moderne teorije koja je operisala unutar subjekt-objekt dijalektike u kojoj je subjekt po pretpostavci onaj koji predstavlja i kontroliše objekt. Prema modernoj filozofiji, filozofski subjekt pokušava da razluči prirodu realnosti, da osigura utemeljeno saznanje i da primeni ovo znanje za kontrolu i dominaciju objekta (prirode, drugih ljudi, ideja itd.). Bodrijar ovde sledi poststrukturalističku kritiku po kojoj misao i diskurs ne mogu više biti sigurno usidreni u ‘a priori’ odnosno privilegovanim strukturama ‘realnosti’. Reagujući protiv modela reprezentacije u modernoj teoriji, francuska misao, posebno neki dekonstruktivisti pomeraju fokus na tekstualnost i diskurs, koji se navodno odnosi samo na druge tekstove ili diskurse u kojima je ‘realnost’ iliti ‘ono napolju’ proterano u domen nostalgije. U sličnom maniru, Bodrijar, kao ‘jak simulakrista’ tvrdi da su u medijskom i potrošačkom društvu ljudi uhvaćeni u igru slika, prizora, odraza i simulakruma, da imaju sve manje veze sa spoljašnjim svetom tj. eksternom ‘realnošću’, u tolikoj meri da su sami koncepti društvenog, političkog, pa čak i same ‘realnosti’ prestali da imaju bilo kakvo značenje. I nadrogirana i hipnotisana (jedna od Bodrijarovih metafora), medijima zasićena svest je u takvom stanju fascinacije slikama i odrazima da koncept značenja po sebi (koji zavisi od stabilnih granica, fiksiranih struktura i intersubjektivnog konsenzusa) nestaje. U ovoj alarmantnoj i novoj - postmodernoj situaciji, reference, iza i napolju, zajedno sa dubinom, suštinom i realnošću, nestaju, i sa njihovim nestajanjem, mogućnost svih potencijalnih suprotnosti takođe iščezava. Kako se simulacije umnožavaju, tako one referišu samo na same sebe: karneval ogledala koja reflektuju slike koje projektuju druga ogledala na sveprisutne televizijske i kompjuterske ekrane i ekrane svesti, koji zauzvrat šalju sliku u njeno prethodno skladište slika takođe proizvedenih od strane ogledala simulacije. Zarobljene u univerzumu simulacije, ’mase’ se ‘kupaju u medijskoj kupci’ bez poruka ili značenja, i tako započinje era masa u kojoj nestaju klase, politika umire kao i veliki snovi o kraju otuđenja, oslobođenju i revoluciji. Po Bodrijaru, mase dakle traže spektakl, a ne značenje. One postaju tiha većina, označavajući ‘kraj društva’. Bodrijar implicira da socijalna teorija gubi sopstveni objekt dok se značenja, klase i razlike urušavaju u ‘crnu rupu’ ne-razlikovanja. Fiksirane razlike između socijalnih grupa i ideologija nestaju i konkretni lice-u-lice socijalni odnosi se smanjuju dok pojedinci nestaju u svetovima simulacije - medijima, kompjuterima i samoj virtuelnoj realnosti. Sama socijalna teorija dakle gubi svoj objekt – društvo, dok radikalne politike gube svoj subjekt i organizaciju. Ipak, tvrdi on, na ovoj tački svoje putanje (kasne ‘70-e i rane ‘80-e), odbijanje značenja i učešće masa predstavlja formu otpora. Kolebajući se između nostalgije i nihilizma, Bodrijar istovremeno poništava ideje moderne (subjekt, značenje, istina, stvarnost, društvo, socijalizam i emancipacija) i afirmiše model simboličke razmene koji izgleda da odražava nostalgičnu čežnju za povratkom premodernim kulturnim formama. Ovu očajničku potragu za originalnom revolucionarnom alternativom on ipak napušta u ranim ‘80-im. Ubuduće, on razvija još neispitane perspektive savremenog trenutka, kolebajući se između skiciranja alternativnih formi mišljenja i ponašanja, i odricanja od potrage za političkom i društvenom promenom. Na jedan način, kod Bodrijara postoji jedna parodijska inverzija istorijskog materijalizma. Umesto Marksovog naglaska na političkoj ekonomiji i primatu ekonomije, za Bodrijara je to model, superstruktura, ono što stvara realno u situaciji koju on naziva ’krajem političke ekonomije’. Za Bodrijara znak-vrednost prevladava upotrebu upotrebne vrednosti i vrednosti razmene; materijalnost potreba, i upotrebne vrednosti potrošnih dobara da nam služe nestaju u Bodrijarovom semiološkom imaginarnom, u kome znakovi imaju prvenstvo u odnosu na realnost i rekonstruišu ljudski život. Okrećući marksističke kategorije protiv njih samih, mase apsorbuju klase, subjekt praxisa je polomljen, a objekti počinju da vladaju nad ljudima. Revolucija je apsorbovana objektima kritike i tehnološka implozija zamenjuje socijalističku revoluciju u pravljenju prodora u istoriji. Za Bodrijara, nasuprot Marksu, katastrofa moderne i erupcija postmoderne su posledica razvijanja tehnološke revolucije. U skladu s tim Bodrijar zamenjuje Marksov čvrst ekonomski i društveni determinizam sa njegovim naglašavanjem ekonomske dimenzije, klasne borbe i ljudske prakse, sa jednim oblikom semiološkog idealizma i tehnološkog determinizma u kome znakovi i objekti preuzimaju dominaciju nad subjektom. Bodrijar zatim zaključuje da se ‘katastrofa već desila’, da je destrukcija modernosti i moderne teorije koju je on zapazio još sredinom ‘70-ih, postala potpuna s razvojem samog kapitalističkog društva, da je modernost nestala i da je nova socijalna situacija zauzela njeno mesto. Protiv tradicionalnih strategija pobune i revolucije, Bodrijar počinje da veliča ono što on naziva ’fatalnim strategijama’ koje pritiskaju vrednosti sistema do njihovih krajnjih granica, nadajući se kolapsu ili preokretu, da bi na kraju prihvatio stil izraženo ironičnog metafizičkog diskursa koji odbija emancipaciju i diskurs i nade napredne socijalne transformacije. Od Patafizike do Metafizike i Trijumfa objekata Bodrijarova misao je od sredine 1970-ih pa do njegove smrti predstavljala izazov teorijama u različitim disciplinama. Tokom 1980-ih, većina Bodrijarovih radova iz 1970-ih je prevedena na mnoge strane jezike, a nove knjige iz 1980-ih su prevedene na engleski i ostale svetske jezike u rekordnom roku. Sledstveno tome, on postaje svetski poznat kao jedan od najuticajnijih mislioca postmoderne. Bodrijar je postao ‘celebrity’ –akademik koji putuje po svetu, promoviše svoje delo i zadobija dosta sledbenika, mada više izvan polja akademske teorije negoli unutar sopstvene sociološke discipline. U isto vreme, dok je njegovo delo bivalo sve popularnije, Bodrijarovo pisanje je postajalo sve mračnije i teže za razumevanje. 1979 on objavljuje ‘De la seduction’ (‘O sedukciji’, Oktois, Priština 1994), težak tekst koji predstavlja veliku promenu u njegovoj misli. Knjiga označava zaokret od više sociološkog diskursa njegovih prethodnih radova ka više filozofskom i književnom diskursu. Dok je u ‘Simboličkoj razmeni i smrti’ Bodrijar skicirao ultra-revolucionarne perspektive kao radikalnu alternativu, uzimajući simboličku razmenu kao ideal, on sada koristi zavođenje kao alternativu proizvodnji i komunikativnoj interakciji. Zavođenje, ipak, ne potkopava, narušava ili transformiše postojeće društvene odnose niti institucije, ali je blaga alternativa, igra sa pojavnošću i igra sa feminizmom i provokacija koja je izazvala oštar kritički odgovor. Bodrijarov koncept zavođenja je idiosinkrastičan i uključuje igre sa znakovima koji postavljaju zavođenje kao jedan aristokratski ‘poredak znaka i rituala’ u kontrastu prema buržoaskom idealu proizvodnje, suprotstavljajući veštinu, pojavu, igru i izazov nasuprot smrtno ozbiljnom radu proizvodnje. Bodrijar tumači zavođenje primarno kao ritual i igru sa sopstvenim pravilima, šarmom, zamkama i mamcima. U ovom trenutku njegovo pisanje mutira u neo-aristokratski esteticizam posvećen stilizovanim modelima mišljenja i pisanja, koji predstavljaju skup kategorija – reverzibilnost, izazov, duel –koji pomeraju Bodrijarovu misao ka jednoj formi aristokratskog esteticizma i metafizike. Umnožavanje metafizičkih spekulacija je očigledno u ‘Fatalnim strategijama’ [Novi Sad, 1991] (Les strategies fatal, Paris, 1983), još jednoj tački prevrata u njegovoj karijeri. Ovaj tekst predstavlja bizarni metafizički scenario koji se bavi trijumfom objekata nad subjektima unutar ’opscene’ proliferacije objektivnog sveta koja je potpuno van kontrole da to prevazilazi sve pokušaje razumevanja, konceptualizacije i kontrole. Njegov scenario se tiče umnožavanja i povećanja prevlasti objekata nad subjektima i konačne pobede objekata. U tekstu ‘Ekstaza i inercija’, Bodrijar razmatra kako objekti i događaji u savremenom društvu neprekidno prevazilaze same sebe, rastući i povećavajući sopstvenu moć. ’Ekstaza’ objekata u njihovoj ogromnoj proliferaciji i ekspanziji; ekstaza u smislu bivanja izvan/iznad sebe: lepo kao više lepo nego lepo u modi, realno kao više realno nego realno na televiziji, seks još seksualniji nego seks u pornografiji. Ekstaza je dakle forma opscenosti (potpuno eksplicitna, bez skrivanja) i hiperrealnosti dovedene na jedan viši nivo, udvostručene i intenzivirane. Njegova vizija savremenog društva prikazuje liniju rasta i izrastanja (croissance et excroissance), razvijanje i izbacivanje na tržište još više potrošnih dobara, službi, informacija, poruka ili zahteva – nadmašivanje svih racionalnih krajeva i granica u jednoj spirali nekontrolisanog rasta i udvajanja. Iako su rast, ubrzanje i proliferacija dostigli takve ekstreme, Bodrijar pretpostavlja da je ekstaza izrastanja (npr. povećanje broja potrošnih dobara) praćena inercijom. Proces rasta predstavlja katastrofu za subjekta, jer ne samo da ubrzanje i proliferacija objektivnog sveta pojačavaju nepredvidljivu dimenziju slučaja i ne-determinacije, već sami objekti preuzimaju kontrolu nad iscrpljenim subjektom, čija se fascinacija igrom objekata pretvara u apatiju, otupelost i inerciju. U retrospektivi, rastuća moć sveta objekata nad subjektom je bila Bodrijarova tema od početka, što upućuje na jedan bazični kontinuitet u njegovom projektu. U svojim ranim radovima, on je ispitivao na koji sve način su potrošna dobra fascinirala pojedince u potrošačkom društvu i na koji način je svet dobara pretpostavljao nove i veće vrednosti posredstvom znak-vrednosti i kodova koji su bili deo sveta stvari, sistema objekata. Njegova polemika s marksizmom je bazirana na verovanju da su znak-vrednost i kod fundamentalniji negoli tradicionalni elementi političke ekonomije kao što su vrednost razmene, upotrebna vrednost i proizvodnja u konstituisanju savremenog društva. Onda refleksije o medijima izbijaju u prvi plan: televizor je centar doma u Bodrijarovim prethodnim delima a mediji, simulacije, hiperrealnost i implozija na kraju brišu razlike između privatnog i javnog, unutrašnjosti i spoljašnjosti, medija i realnosti. Nadalje, sve je postalo javno, transparentno i hiperrealno u objektivnom svetu koji je postajao sve fascinantniji i zavodljiviji kako je vreme prolazilo. U ‘Fatalnim strategijama’ i delima koja su sledila potom, objekt dominira subjektom odnosno ‘poražava ga’. Fatalne strategije pretpostavljaju da pojedinci jednostavno treba da se pokore strategijama i lukavstvima objekta. U ‘banalnim strategijama’, “subjekt veruje za sebe da je pametniji od objekta, dok u ovim drugim ’fatalnim strategijama’ za objekt se pretpostavlja da je lukaviji, ciničniji, brilijantniji nego subjekt” (1991:259) Prethodno, u banalnim strategijama, subjekt je za sebe verovao da je moćniji i suvereniji od objekta. Fatalna strategija, nasuprot tome, prepoznaje prvenstvo objekta i zbog toga ona zauzima stranu objekta i predaje se njegovim strategijama, smicalicama i pravilima. U ovim delima, Bodrijar izgleda da svoju teoriju uvodi u domen metafizike, ali to je specijalna vrsta metafizike, inspirisana patafazikom koju je razvio Alfred Žari (Alfred Jarry). Za Žarija: “pataphysics is the science of the realm beyond metaphysics… It will study the laws which govern exceptions and will explain the universe supplementary to this one; or, less ambitiously, it will describe a universe which one can see — must see perhaps — instead of the traditional one… Definition: pataphysics is the science of imaginary solutions, which symbolically attributes the properties of objects, described by their virtuality, to their lineaments ” (Jarry 1963: 131). “Patafizika je nauka iz domena koji je iza metafizike…Ona će proučavati zakone koji upravljaju izuzecima i koji će objasniti univerzum suplementaran ovome; ili manje ambiciozno, opisaće univerzum koji može-mora da se vidi možda - umesto ovog tradicionalnog….Definicija: patafizika je nauka imaginarnih rešenja, koja simbolički pripisuje svojstva objekta, opisana njihovom virtualnošću, njihovim izražajnim crtama (odnosno interfejsu jer objekt tj. mašina nema lice već displej p.a.)” Jarry (1963:131) [prevela autorka ] Kao univerzum u Žarijevom ‘Ubu roi, The Gestures and Opinions of Doctor Faustroll’(1969), i drugim književnim tekstovima – kao i u Žarijevim više teorijskim objašnjenjima patafizike – Bodrijar je u totalno apsurdnom univerzumu u kome vladaju objekti na neki misteriozan način, a ljudima i događajima upravlja apsurd i uglavnom nedokučive međuveze i predodredjenosti (francuski dramaturg Ežen Jonesko (Eugene Ionesco) je još jedan dobar izvor pristupa ovom univerzumu ). Kao u Žarijevoj patafizici, Bodrijarovim univerzumom vladaju iznenađenja, preokreti, halucinacije, blasfemija, opsenost i želja da se šokira i uvredi. Dakle, u kontekstu rastuće prevlasti objekata, Bodrijar želi od nas da napustimo subjekt i stavimo se na stranu objekta. Ako sklonimo po strani patafiziku, čini se da Bodrijar pokušava da ukine filozofiju subjektivnosti, koja je kontrolisala francusku misao od Dekarta naovamo, potpunim prelaskom na suprotnu stranu. Dekartov malin genie, taj zli genije, je bio jedno lukavstvo subjekta koji je pokušao da ga zavede da prihvati ono što nije bilo jasno i razgovetno, već ono što je on na kraju bio u stanju da savlada. Bodrijarev ’zli genije’ je sam objekt, što je mnogo gore negoli epistemološke obmane s kojima se suočava Dekartov subjekt, koji određuje fatalnu sudbinu koja zahteva kraj filozofije subjektiviteta. Za Bodrijara, ljudi ubuduće žive u eri vladavine objekata. Početak 1990-ih: Od imanentnog preokreta do nemoguće razmene Još u 1980-im Bodrijar je postavio ‘imanentni preokret’, flip-flop, odnosno obrnuti smer značenja i efekata, u kome se stvari pretvaraju u svoju suprotnost. Zbog toga, prema Bodijaru, društvo proizvodnje je prelazilo na simulaciju i zavođenje; panoptička i represivna moć koju je opisivao Fuko (Foucault) se pretvarala u ciničku i zavodničku moć medijskog i informacijskog društva; oslobođenje koje su svi slavili u 1960-im je postalo oblik dobrovoljnog ropstva; suverenost je prešla sa subjekta na stranu objekta; a revolucija i emancipacija su se pretvorile u sopstvene suprotnosti, zarobljavajući pojedince unutar poretka simulacije i virtualnosti. Bodrijarov koncept ‘imanentnog preokreta’ tako predstavlja jedan perverzni oblik Horkhajmerove (Horkheimer) i Adornove ‘dijalektike prosvetiteljstva’, gde sve postaje sopstvena suprotnost. Za Adorna i Horkhajmera, unutar transformacija organizovanog i tehnološki razvijenog (hi-tech) kapitalizma, model prosvetiteljstva postaje dominacija, kultura postaje kulturna industrija, demokratija postaje forma masovne manipulacije, a nauka i tehnologija postaju bitan deo aparata socijalne dominacije. Bodrijar sledi ovaj koncept preokreta i svoju paradoksalnu i nihilističku metafizičku viziju i u 1990-im, kada njegova misao postaje još zatvorenija, iscepkanija i teža za razumevanje. Tokom ove dekade, Bodrijar je nastavio da igra ulogu akademskog i medijskog ‘superstara’, putujući po svetu, držeći predavanja i učestvujući u kulturnim događajima. Neka od njegovih iskustava su sačuvana u njegovoj kolekciji aforizama, Cool Memories (1990), Cool Memories II (1996), Fragments: Cool Memories III, 1990-1995 (1995), Cool Memories IV, 1995-2000 (2000). Ovi tekstovi kombinuju razmišljanja o njegovim putovanjima i iskustvima sa razvojem njegovih (često recikliranih) ideja i zapažanja. Bodrijarovi fragmentirani dnevnici često pružaju uvid u njegov lični život i psihologiju i sadrže iskustva i scene koje su izrodile ili inspirisale neke od njegovih ideja. Iako u njima ima dosta ponavljanja, njegove ’cool memories’ knjižice pružaju direktan pristup Bodrijaru i njegovim idejama, i potvrđuju njegov status svetski poznatog intelektualca- ’superstara’ koji putuje po svetu i čiji je svaki dnevnički zapis vredan objavljivanja i pažnje. Napustivši Univerzitet Nanter 1987. godine, Bodrijar ubuduće funkcioniše kao potpuno nezavisna intelektualna figura, posvećena jetkim razmišljanjima o savremenom društvu i filozofskim potragama koje obogaćuju njegovu posebnu i sve razvijeniju teoriju. Od juna 1987-e do maja 1997-e, objavljivao je razmišljanja o dnevnim događajima i fenomenima u pariskim novinama ‘Liberacion’ (Oslobođenje), seriju članaka koji su sakupljeni u spisu ‘Screened Out’ (2000) i koji omogućavaju pristup laboratoriji ideja kasnije razrađenih u njegovim knjigama. Bodrijarovo ‘penzionisanje’ sa sociološkog fakulteta kao da je oslobodilo njegove filozofske impulse i kao dopunu njegovoj kolekciji dnevnika i povremenim izletima u dnevnu tematiku, Bodrijar proizvodi seriju izrazito filozofskih i teorijskih radova. Tokom 1990-ih Bodrijarov rad obuhvata: ‘Prozirnost zla’, (Svetovi, Novi Sad, 1994.) ‘Rat u zalivu se nije dogodio’,(Evropski diskurs rata, Beogradski krug, br. 1-2/1995.) ‘Iluzija kraja, Štrajk događaja’(Rad, Beograd, 1995),Savršen zločin(Beogradski krug, Beograd, 1998.) i Impossible Exchange(Verso,London,2001.) odnosno ‘Nemoguća razmena’. Ovi tekstovi nastavljaju njegov izlet u metafizičko objekta i poraz subjekta i ironičnu vezu sa savremenom istorijom i politikom. Spajajući u jedno razmatranja koja su dovela da razvoja njegovih ideja i/ili komentare savremenih zbivanja, ovi tekstovi nastavljaju da postuliraju raskid s istorijom u prostoru postmodernog coupur-a (rascepa) iako se Bodrijar uglavnom držao podalje od ostalih verzija postmoderne teorije. Tekstovi koji su nastali u 2000-itim nastavljaju sa fragmentiranim stilom i upotrebom kratkih eseja, aforizama, pričica i prikaza koje je Bodrijar počeo da koristi još u 1980-im i često ponavljaju neke od istih ideja i tema. Dok u knjigama razvija kvazi-metafizičke perspektive 1980-ih, on ipak proizvodi neke nove ideje i pozicije. One su često zabavljačkog karaktera, mada su ponekad šokantne i skandalozne. Ovi tekstovi mogu da se čitaju kao kombinacija razrade nekih originalnih teorijskih perspektiva zajedno sa neprekidnim komentarima trenutnih društvenih uslova, u pratnji tekućeg dijaloga s marksizmom, postsrukturalističke teorije i drugih oblika savremene misli. Ipak, nakon žestoke i ciljane polemike iz 1970-ih protiv konkurentnih modela mišljenja, Bodrijarov dijalog s teorijom se sada uglavnom sastoji od povremenog odvajanja i recikliranja ranijih ideja, jedne retro-teorije koja možda ironično ilustruje Bodrijarove teze o propadanju teorije i politike u savremenom društvu. U ‘Prozirnosti zla’ (1993:1995), Bodrijar je opisao situaciju u kojoj se prethodno odvojeni domeni ekonomije, umetnosti, politike i seksualnosti urušavaju jedni u druge. On tvrdi da je umetnost, na primer, prodrla u sve sfere postojanja, pri čemu su snovi umetničke avangarde - o umetnosti koja informiše život - ispunjeni. Ipak, u Bodrijarovoj viziji, sa ostvarivanjem umetnosti u svakodnevnom životu, umetnost sama, kao poseban, transcendentan fenomen je nestala sa scene. Bodrijar ovu situaciju naziva ‘transestetikom’ u odnosu na slične fenomene ‘transpolitike’, ‘transseksualnosti’ i ‘transekonomije’, u kojima sve postaje političko, seksualno i ekonomsko, tako da domeni kao što je umetnost gube svoju specifičnost, svoje granice i svoju upečatljivost. Rezultat je konfuzno stanje u kojem nema više kriterijuma vrednosti, suda ili ukusa i funkcija standarda odnosno norme propada u močvaru ravnodušnosti i inercije. I tako, iako Bodrijar svuda vidi proliferaciju umetnosti, i piše u ‘Providnosti zla’ da: ‘umetnosti nije uspela, po estetskoj utopiji modernih vremena, da nadiđe sebe kao idealna forma života’(14str.), ‘moć umetnosti-ili umetnost kao avantura, umetnost kao negacija stvarnosti, umetnost kao iluzija izbavljenja, umetnost kao druga dimenzija i tako dalje-nestala je. Umetnost je svuda ali ne postoje više ’bazična pravila’ po kojima se umetnost razlikuje od drugih objekata i “nema više kriterijuma suda ili zadovoljstva” (14str.). Za Bodrijara, čovek današnjice je ravnodušan prema ukusima, i manifestuje samo neukus: ’ukusi nisu više determinante’ (str.72). Ipak, kao umnožavanje slika, formi, linija, boja, dizajna, umetnost je značajnija nego ikad za savremeni društveni poredak: “naše društvo je uzdiglo opštu estetizaciju: sve forme kulture - ne isključujući anti-kulturne - se promovišu i svi modeli reprezentacije i anti-reprezentacije su uključeni” (str.16). Zbog toga Bodrijar zaključuje da: “Često se kaže da je veliki poduhvat Zapada komercijalizacija celog sveta, Sudbina svega se pretvara u sudbinu potrošnog dobra. Taj veliki poduhvat će ispasti pre da je estetizacija celog sveta-njegova kosmopolitska spektakularizacija, transformacija u slike, njegova semiološka organizacija”(str.16) U postmodernom medijskom i potrošačkom društvu, sve postaje slika, znak, spektakl, transestetski objekat-baš kao što sve postaje trans-ekonomsko, trans-političko i trans-seksualno. Ova ‘materijalizacija estetike’ je praćena očajničkim pokušajem da se simulira umetnost, da se iskopiraju i izmiksuju neke ranije umetničke forme i stilovi, i da se proizvede još više slika i umetničkih objekata, ali ovaj ‘zbunjujući eklekticizam’ formi i zadovoljstava dovodi do situacije u kojoj umetnost nije više umetnost u klasičnom ili modernom smislu već je jedino slika, artefakt, objekat, simulacija ili roba (Bodrijar je svestan preteranih cena umetničkih dela, ali to uzima kao dokaz da je umetnost postala nešto drugo u orbiti hiperspejsa vrednosti, ekstaza vrednosti u ‘nekoj vrsti svemirske opere’ [str.19] ). Primerima paradoksalnog i ironičnog stila Bodrijarove filozofske inspiracije obiluje “Savršen zločin” (Le Crime parfait, 1995) [Beogradski krug, Beograd, 1998]. Bodrijar tvrdi da je negacija transcedentalne realnosti u savremenom medijskom i tehnološkom društvu ‘savršen zločin’ koji sadrži ‘destrukciju realnosti’. U svetu pojavnosti, slika i iluzija, Bodrijar tvrdi, realnost nestaje iako njeni ostaci nastavljaju da gaje iluziju realnog. U težnji ka virtualizaciji u hi-tech društvu, sve nesavršenosti ljudskog života i sveta su eliminisane u virtualnoj realnosti, ali ovo je eliminacija same realnosti, savršen zločin. Ovo ‘post-kritičko’, katastrofalno’ stanje stvari naš predhodni konceptualni svet čini nebitnim, prema Bodrijaru, podstičući kriticizam da postane ironičan i preobrazi nasleđe realnosti u jednu umetničku formu. Bodrijar je stupio u jedan svet misli daleko od akademske filozofije, svet koji dovodi u pitanje tradicionalne modele mišljenja i diskursa. Njegova potraga za novim filozofskim perspektivama mu je obezbedila vernost svetske publike, ali i kritiku njegove preterane ironije, igre s rečima i intelektualnih igara. Ipak, njegov rad predstavlja jedinstvenu provokaciju u odnosu na tradicionalnu i modernu filozofiju koja izaziva mislioce da se pozabave starim filozofskim problemima kakvi su istina i realnost na jedan drugi način u kontekstu savremenog sveta. Bodrijar nastavlja da prati istu liniju misli u delu iz 1999-e “Nemoguća razmena”. U tri dela koja sadrže seriju kratkih eseja, Bodrijar prvo razvija koncept ‘nemoguće razmene’ između pojmova i sveta, teorije i realnosti, i subjekta i objekta. On napada filozofske pokušaje zahvatanja realnosti, zalažući se za nesrazmernost između pojmova i njihovih objekata, sistema misli i sveta. Za Bodrijara, buduće uvek izbegne da bude zarobljeno prošlim, tako da je filozofija jedna ‘nemoguća razmena’ u kojoj je nemoguće shvatiti istinu sveta, postići izvesnost, podići temelj za filozofiju i/ili proizvesti filozofski sistem koji se može odbraniti. U retrospektivi, Bodrijarova filozofska igra sa subjekt/objekt razlikom, njegovo napuštanje subjekta i prelazak na stranu objekta predstavljaju ključni aspekt njegove misli. On poistovećuje ovu dihotomiju sa dualitetom dobra i zla u kome je kultivisanje subjekta i njegova dominacija nad objektom shvaćena kao dobro unutar zapadne misli, dok je suverenost i strana objekta povezana s principom zla. Bodrijarova misao je radikalno dualistična i on zauzima stranu u okviru koje je serija dihotomija zapadne misli koje su obično ismevane kao inferiorne, kao što je podržavanje pojavnosti nasuprot realnosti, iluzije nad istinom, zla nad dobrom i žene nad muškarcem. U ‘Savršenom zločinu’ Bodrijar objavljuje uništenje realnosti i tvrdi da će ljudi ubuduće živeti u svetu potpune pojavnosti. U ovom univerzumu, izvesnost i istina su nemogući i Bodrijar zauzima stranu iluzije, tvrdeći u ‘Nemogućoj razmeni’ da je ‘iluzija osnovno pravilo’ [str.6] Bodrijar takođe tvrdi da je svet bez smisla i da je afirmacija besmislenosti oslobađajuća: “If we could accept this meaninglessness of the world, then we could play with forms, appearances and our impulses, without worrying about their ultimate destination… As Cioran says, we are not failures until we believe life has a meaning – and from that point on we are failures, because it hasn’t” (2001: 128). ’Ako bismo mogli da prihvatimo ovu besmislenost sveta, onda bismo mogli da se igramo sa oblicima, pojavama i sopstvenim impulsima, bez brige o konacnom odredistu….Kao što kaže Sioran, mi nismo promašaj, dok ne verujemo da život ima smisla- i od tog trenutka mi jesmo promašaj, jer on nema smisla.’[p.a.] Vrlo kontraverzno, Bodrijar se identifikuje i sa principom zla definisanim kao suprotno od, i protiv dobra. Očigledna je manihejska i gnostička crta u Bodrijarovoj misli, kao i naglašeni cinizam i nihilizam. Dekonstrukcija, ipak, razbija subjekt/objekt dihotomiju pokazujući nemogućnost zauzimanja strane bilo objekta bilo subjekta, bilo dobra bilo zla jer su oboje uzajamno među-povezani i ne može da postoji čist objekt bez subjekta i obrnuto, jedan argument koji je postavio Adorno .Bodrijarova misao je intrinsično dualistička a ne dijalektička. Ta misao je samo-ispovedno agonistička sa borbom predstavljenom u tandemu sa njegovim dualizmom, ciljajući i napadajući suparničke teorije i pozicije. Kontradikcije ne brinu Bodrijara, jer on ih ustvari afirmiše i podržava. Zato je ustvari nezgodno da se polemiše sa Bodrijarom na striktno filozofskom polju i mora da se uđe u njegov model pisanja, njegov pojam teorije fikcije i da se uzmu u obzir njihova zasićenost i efekti. Teorija fikcije: Bodrijar danas Bodrijar razvija kako je on to imenovao ’teoriju fikcije’, odnosno kako je takodje nazvao ‘teoriju simulacije’ iliti ‘teoriju anticipacije’. Takva teorija namerava da simuliše, zahvati i predvidi istorijske događaje, za koje on veruje da neprekidno nadmašuju sve savremene teorije. Trenutna situacija, on tvrdi, je fantastičnija od najfikcionalnije naučne fantastike, ili bilo kojih teorijskih projekcija futurističkog društva. Zato teorija može samo da pokuša da zahvati današnjicu u pokretu i da pokuša da predvidi budućnost. Ipak Bodrijar ima vrlo jadne rezultate kao socijalni i politicki analitičar i prognostičar. Kao politički analitičar, Bodrijar je često promašivao temu i bio površan. U eseju „Anoreksične ruine“ objavljenom 1989-e, on je čitao Berlinski zid kao znak zamrznute istorije, jedne anoreksične istorije, u kojoj ništa više ne može da se dogodi, markirajući to kao „nedostatak događaja“ i kraj istorije, uzimajući Berlinski zid kao znak stagnacije izmedju komunizma i kapitalizma. Nedugo zatim, vrlo značajni događaji su uništili zid koji je Bodrijar tumačio kao trajan i tako otvorili novu istorijsku eru. MG115 (L)