Izdaje - Prosveta Beograd Ako je suditi po tempu promena koji smo iskusili tokom izuzetnog dvadesetog veka, vreme koje nam predstoji - tokom narednih stotinu godina recimo - trebalo bi da se graniči sa samim čudom. Upravo stoga, predvideti tačan izgled budućnosti predstavlja nešto znatno više od majstorstva. Autor koji se lati tog odvažnog poduhvata rizikuje da ga demantuje već naredni trenutak - ali to samo povećava draž izazova. Upravo jedan ovakav futurološki zadatak preduzeo je naš vodeći naučni publicista Damir Mikuličić, pokušavši da nam iz perspektive 1988.godine predoči ono što će se zbiti do 2088.godine. Razume se nipošto se ne morate u svemu složiti sa Mikuličićem, ali mu nikako ne možete odreći smelost u maštanju i pouzdanu naučnu utemeljenost vizija vremena čuda. . . UREDNIK:ZORAN ŽIVKOVIĆ BIBLIOTEKA 2001 - POPULARNA NAUKA - SREĆNA NOVA GODINA 2088 - KIBORZI I BESMRTNICI - ŠEST MOTORA PREMA BUDUĆNOSTI - ČIP KAO VATRA - MLAĐE KERAMIČKO DOBA - ROBOTI ZA SVA VREMENA - KAKO SE KALIO ROBOT - FILOZOFIJA ROBOTIZACIJE - TAJ VRLI ROBOTIZOVANI SVET - MAŠINE IDU U RAT - VEŠTAČKA INTELIGENCIJA - KOMPJUTERSKI AMEN - KROŠNJA OD MILION PROCESORA - VATROM DO ZVEZDA - GEINA DECA - PRVI METRI MLEČNE STAZE - SVEMIRSKI RAT - STRAST VOJNIH TEHNOLOGA - NEMA MIRA MEĐU ZVEZDAMA - SVI SVEMIRI KOSMOSA - PREPRŽENO KOSMIČKO JAJE - NUKLEARNI HOMUNKULUSI - HERINO MLEKO I KVAZARI - NA KOSMIČKOM PRAGU - U TRAGANJU ZA NASLUĆENIM SVETOVIMA - ABECEDA ŽIVOTA Stanje knjige kao na slikama Mek povez 312.strana

Najbolje za muškarca - Džon O`Farel Očuvana ocena 4 Potpis pret. vlasnika „Obiluje vrcavim, neodoljivim humorom... Ne verujem da će neka žena ikada dobiti bolji uvid u način funkcionisanja muškog mozga nego što je ovaj roman. Kikotanje nekoliko puta po strani uz povremene izlive grohotnog smeha – zagarantovano je. Da li je Džon O`Farel duhovit? Veoma.“ The Mirror Majkl Adams deli stan sa trojicom drugih muškaraca koji su svi u svojim poznim dvadesetim. Dani se provode u izležavanju, igranju kompjuterskih igara i povremenom odrađivanju delića posla. A onda, kada ih se uželi, on prelazi preko reke i vraća se svojoj supruzi i detetu koji ništa ne sumnjaju. Majkl zapravo živi dvostrukim životom – on se izbavlja od iscrpljujuće pošasti zvane mala deca tako što svojoj ženi govori da mora da radi preko noći ili da putuje na sever. I dok se ona stoički sama bori sa životnim obavezama, on je samo nekoliko kilometara dalje u tajnom stanu i radi sve ono o čemu većina muškaraca sa malom decom može samo da sanja. On misli da je ceo svet njegov, sve do trenutka kada se njegova prevara neumitno otkriva... „Toliko je smešno zato što u svemu ovome ima tako mnogo istine...“ The Times „Ovo je TAKO dobra knjiga... tako bespoštedno iskreno govori o muškarcima, ženama, ljubavi i roditeljstvu da ćete na svakoj strani prepoznati i ponešto iz sopstvenog života. Sjajno, sjajno, sjajno.“ Indija Najt

SAKRIJ ME - Ava Makarti Stranice po ivicama malo požutele, ćoškovi korica malo iskrzani, potpis pret. vlasnika Evro Giunti Beograd 2014 , 329 strana „Junakinja za koju ćete od sveg srca navijati” Šta sve može da se dogodi kad se privatni detektiv s hakerskom prošlošću zatekne u čarobnom San Sebastijanu, baskijskom gradiću omiljenom među kockarima? Henrijeta Hari Martinez, privatni detektiv i stručnjak za kompjutersku bezbednost rešila je da zaboravi traumatično iskustvo s krvavim afričkim dijamantima; otisnula se u San Sebastijan, rodni grad svog oca. No Hari nije došla u Španiju u potragu za svojim korenima. Odazvala se neobičnm pozivu da obavi naoko zanimljiv i nimalo zahtevan „poslić”. Glamurozna vlasnica gradskog kazina Riva Mils unajmila ju je da razotkrije grupu prevaranata koji svake večeri za stolom sa zelenom čojom ubiru kajmak na račun kuće. Ništa lakše za iskusnu Hari, pod uslovom da se drži isključivo poverenog joj posla. No Hari ne bi bila ono što jeste da nije prekoračila ovlašćenja i malo pronjuškala za svoj groš. Ovoga puta zamerila se zaista nemilosrdnim momcima... U igri bez pravila, pobednik nosi sve.

VOLIM NE VOLIM -Alisa Salopek Priča u romanu prati završetak osnovne škole jedne petnaestogodišnje devojčice, njena razmišljanja i osećanja, i sve to zapisano i rečeno jednim lakim, jednostavnim i rečnikom bliskim tinejdžerima... Kako sama autorka kaže, svojom autobiografskom pričom, želela je današnjoj omladini dočarati i približiti svet mladih u vremenu u kome je ona odrastala, tj. tačnije priča obuhvata period 1987. i 1988.g. „ To je vreme kad smo još svi živeli u Jugi i putovali širom naše zemlje bez viza i pasoša, kad nisu postojale granice i nismo znali šta znače reči izbeglištvo i progoni, a o ratu smo učili samo na časovima istorije ili gledali u partizanskim filmovima. Mi smo svi bili ponosni Titovi pioniri, imali smo Dan mladosti i Dan armije, slet i za Jugoslaviju se znalo u čitavom svetu... Znali smo po ceo dan biti na ulici, kod prijatelja, nismo imali kompjutere, video igrice ni mobilne telefone... Postojala su samo dva TV kanala i to drugi kanal tek posle podne...Ali i u tom „srećnom“ vremenu, i u ovom današnjem „kompjuterskom“, odrastanje, prijateljstva, simpatije, završetak osnovne škole, borba za upis u srednje škole, prve ljubavi, boli, shvaćanja i prihvatanja okoline, sukobi generacija – sve je to slično po onom najnežnijem i najiskrenijem što kriju i nose u sebi.“ Subotica 2008 god, 231 str, u dobrom stanju. K.D.S.4.3.

Vodite ljubav kao porno zvezda - Džena Džejmson Naslov originala: How too...MAKE LOVE LIKE A PORN STAR - Jenna Jameson and Neil Strauss Izdavač: Editor, Beograd Godina izdanja: 2005 Format: 20,5 X 14,5 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica, ilstrovano Broj strana: 520 Prica o Dženi Džejmson, porno zvezdi. Ono što se donekle i ocekuje. Rasla bez mame, težak život, besparica, rano sazrela...veoma interesantno. Knjigu nije naravno pisala sama, vec uz pomoc profesionalca Nil Štraus. Knjiga se cita u dahu. 520. stranica ali je dosta crno-belih fotografija. Uglavnom golišavih ili sa porodicom. Pored opisa svog života, Džena savetuje i kako da se najbolje vodi ljubav. Iz `bogatog` iskustva. Džena uskace u industriju `filmova za odrasle`, gde nailazi na ljutu konkurenciju medu starletama, sadisticki raspoložene režisere, iskusne ljubavnike oba pola, susrece slavne licnosti o kojima je maštala (medu kojima su Hauard Stern, Merilin Menson, Tomi Li...) i najzad, upoznaje slavu i postaje najveca porno-zvezda koju je svet ikada video. Džena Džejmison (Jenna Jameson, rodena kao Dženifer Masoli Jennifer Massoli 9. aprila, 1974. godine)je bivša pornografska glumica poreklom iz Las Vegasa, SAD. Nazvana je najpoznatijom porno zvezdom i „Kraljicom pornica“. Kad je imala 18 godina, pocela je da radi u lokalnim nocnim klubovima kao striptizeta i ostvarila je mnogobrojne kontakte, od kojih su joj neki omogucili da postane poznata u javnosti. Uskoro se pojavila naga u mnogim magazinima za muškarce. Dve godine kasnije, Džena je pocela da se fokusira na pornografsku industriju i pojavila se u nekoliko filmova sa Stivom Orenstajnom (Steve Orenstein), vlasnikom Wicked Pictures-a. Potpisala je ugovor sa kompanijom i njena karijera je krenula nabolje. U roku od jedne godine osvojila je mnogobrojne nagrade, ukljucujuci i AVN Best New Starlet nagradu 1996. godine, kao i XRCO Starlet of the Year i FOXE Video Vixen nagrade. Džejmsonova se pojavila i u nekoliko nepornografskih filmova, kao što je film Hauarda Sterna Private Parts iz 1997. godine. Godine 2002., Džena Džejmson je pozajmila svoj glas pornografskoj zvezdi `Candy Suxxx` u popularnoj kompjuterskoj igrici Grand Theft Auto: Vice City. Džena Džejmson je u avgustu 2008. izjavila da ona i Ortiz ocekuju blizance koji bi na svet trebali doci u aprilu 2009. Šesnaestog marta 2009. Džena Džejmson je rodila blizance, decake, nazvane Džesi Džejmson Ortiz i Džurni Džet Ortiz. ***Očuvanos sa vidlivim znacima koišćenja***

O knjizi: Evro-Giunti i Blic vam predstavljaju Dosije Snouden, insajdersku priču najtraženijeg čoveka na svetu Edvarda Snoudena. "Svaki pojedinac ima obavezu prema međunarodnoj zajednici, koja nadilazi njegove dužnosti prema državi čiji je građanin. Stoga je svaki građanin dužan da naruši zakon svoje matične zemlje kako bi sprečio zločine protiv mira i čovečnosti." Ovaj deo teksta deklaracije iz Nirnberga 1945. godine nije početak priče o kakvom beskompromisnom tužiocu za ratne zločine iz Drugog svetskog rata; ovo je izjava najtraženijeg čoveka na svetu, kojeg je američko pravosuđe optužilo za špijunažu, svojevrsno geslo borca za ljudska prava novog doba. Na njegovom radnom stolu na jednom egzotičnom havajskom ostrvu stajao je primerak američkog Ustava, na čije se odredbe neretko pozivao, a na posao je imao običaj da dolazi u duksu sa parodijom logotipa Američke agencije za državnu bezbednost, za koju je radio: umesto ključa u kandžama, Snoudenov orao ima slušalice na ušima. Edvard Snouden, povučen i pomalo ekscentričan kompjuterski genije, kako su ga opisale kolege, bio je jedan od 1.000 sistem administratora koji su imali pristup svim strogo poverljivim fajlovima Agencije. U obaveštajnom žargonu, Snouden je bio "korisnik iz senke", kadar da prodre i u najdublje pore unutar agancije, mogao je da otvori bilo koji fajl ne ostavljajući nikakav elektronski trag o tome, da se potpuno neprimećeno "kreće" unutrašnjim sistemom ... Imao je pristup svakom kutku NSA-ovog intraneta, a kako je britanski GCHQ s puno poverenja delio strogo poverljive podatke s NSA-om, Snouden je posredstvom GCHQ-ovog intraneta imao uvid i u britanske tajne. U jeku američkog pritiska na Švajcarsku da omogući uvid u poslovanje svojih banaka, a tokom svog službovanja u Ženevi, Snouden je prisustvovao pokušajima operativaca CIA da diskredituju jednog uglednog lokalnog bankara, kojeg su, navodno, kasnije vrbovali; gledao je kako posle 11. septembra uz blagoslov Bušove administracije "službe" uvode masovan nadzor miliona Amerikanaca; gledao je i kako ugledni službenici obaveštajnih službi nižu laži o svojim aktivnostima pred Kongresom – sledstveno tome i pred američkim narodom – i kad je shvatio da Kongres, naročito "Osmočlana banda", (kako je Snouden nazvao grupu unutar Kongresa upoznatu s najosetljivijim američkim obaveštajnim operacijama) ne reaguje primereno na iznesene laži, odlučio je da nešto preduzme. Činjenica da je neko kao što je Džejms Klaper, direktor državnih obaveštajnih službi drsko lagao javnost i prošao bez ikakvih posledica, za njega je bila dokaz da je demokratija u njegovoj zemlji ozbiljno uzdrmana. "Sistem ne funkcioniše", rekao je jednom prilikom, a "nepravilnosti moraš da prijaviš upravo onima koji su najodgovorniji za takvo stanje." Povukavši granicu između patriotizma i podaničke poslušnosti, Snouden je odlučio da bude "proročki glas" iz obaveštajne zajednice. Ali kako je Snouden uspeo da "skine", prema nekim tvrdnjama, više od 15.000 fajlova australijskih obaveštajnih službi, oko 58.000 fajlova britanskih obaveštajaca i oko 1.700.000 američkih strogo poverljivih fajlova? Da li je to učinio na daleko jednostavniji načini no što bi se pomislilo na osnovu obima i odjeka njegovog poduhvata? Većini zaposlenih u Američkoj agenciji za državnu bezbednost zabranjeno je korišćenje USB-a na radnom mestu, ali sistem administratori su uvek mogli da nađu neki izgovor za kršenje te zabrane i da iskoriste USB kao sredstvo za premošćavanje sajberprostora između sistema NSA i regularnog interneta. Da li je Snouden zaista na taj način prouzrokovao jednu od najvećih špijunskih afera modernog doba, kako tvrdi autor knjige Dosije Snouden, i ako je tako, zašto niko u NSA nije digao uzbunu? Snouden je, kako tvrdi Luk Harding, "radio dok je NSA dremuckao šest vremenskih zona dalje". Konačno, šta je navelo Snoudena da se žrtvuje? U svojoj knjizi Dosije Snouden, nagrađeni novinar Gardijana Luk Harding odgovara na pitanja koja bi trebalo da zabrinu svakog građanina sveta u eri interneta, otkrivajući pritom niz zaprepašćujućih insajderskih podataka o radu obaveštajnih službi i njihovom uticaju na život svakog od nas. - Zajedno možemo da uspostavimo ravnotežu, da okončamo masovan nadzor građana i da podsetimo vladu da je, ukoliko zaista želi da zna kako se njeni građani osećaju, uvek jeftinije da ih pita nego da ih uhodi - rekao je Snouden u svom božićnom obraćanju britanskim građanima. Čitajući ovu knjigu, čovek se neizbežno zapita kakav će biti sledeći Božić Edvarda Snoudena, najtraženijeg begunca na svetu.

O knjizi: Evro-Giunti i Blic vam predstavljaju Dosije Snouden, insajdersku priču najtraženijeg čoveka na svetu Edvarda Snoudena. "Svaki pojedinac ima obavezu prema međunarodnoj zajednici, koja nadilazi njegove dužnosti prema državi čiji je građanin. Stoga je svaki građanin dužan da naruši zakon svoje matične zemlje kako bi sprečio zločine protiv mira i čovečnosti." Ovaj deo teksta deklaracije iz Nirnberga 1945. godine nije početak priče o kakvom beskompromisnom tužiocu za ratne zločine iz Drugog svetskog rata; ovo je izjava najtraženijeg čoveka na svetu, kojeg je američko pravosuđe optužilo za špijunažu, svojevrsno geslo borca za ljudska prava novog doba. Na njegovom radnom stolu na jednom egzotičnom havajskom ostrvu stajao je primerak američkog Ustava, na čije se odredbe neretko pozivao, a na posao je imao običaj da dolazi u duksu sa parodijom logotipa Američke agencije za državnu bezbednost, za koju je radio: umesto ključa u kandžama, Snoudenov orao ima slušalice na ušima. Edvard Snouden, povučen i pomalo ekscentričan kompjuterski genije, kako su ga opisale kolege, bio je jedan od 1.000 sistem administratora koji su imali pristup svim strogo poverljivim fajlovima Agencije. U obaveštajnom žargonu, Snouden je bio "korisnik iz senke", kadar da prodre i u najdublje pore unutar agancije, mogao je da otvori bilo koji fajl ne ostavljajući nikakav elektronski trag o tome, da se potpuno neprimećeno "kreće" unutrašnjim sistemom ... Imao je pristup svakom kutku NSA-ovog intraneta, a kako je britanski GCHQ s puno poverenja delio strogo poverljive podatke s NSA-om, Snouden je posredstvom GCHQ-ovog intraneta imao uvid i u britanske tajne. U jeku američkog pritiska na Švajcarsku da omogući uvid u poslovanje svojih banaka, a tokom svog službovanja u Ženevi, Snouden je prisustvovao pokušajima operativaca CIA da diskredituju jednog uglednog lokalnog bankara, kojeg su, navodno, kasnije vrbovali; gledao je kako posle 11. septembra uz blagoslov Bušove administracije "službe" uvode masovan nadzor miliona Amerikanaca; gledao je i kako ugledni službenici obaveštajnih službi nižu laži o svojim aktivnostima pred Kongresom – sledstveno tome i pred američkim narodom – i kad je shvatio da Kongres, naročito "Osmočlana banda", (kako je Snouden nazvao grupu unutar Kongresa upoznatu s najosetljivijim američkim obaveštajnim operacijama) ne reaguje primereno na iznesene laži, odlučio je da nešto preduzme. Činjenica da je neko kao što je Džejms Klaper, direktor državnih obaveštajnih službi drsko lagao javnost i prošao bez ikakvih posledica, za njega je bila dokaz da je demokratija u njegovoj zemlji ozbiljno uzdrmana. "Sistem ne funkcioniše", rekao je jednom prilikom, a "nepravilnosti moraš da prijaviš upravo onima koji su najodgovorniji za takvo stanje." Povukavši granicu između patriotizma i podaničke poslušnosti, Snouden je odlučio da bude "proročki glas" iz obaveštajne zajednice. Ali kako je Snouden uspeo da "skine", prema nekim tvrdnjama, više od 15.000 fajlova australijskih obaveštajnih službi, oko 58.000 fajlova britanskih obaveštajaca i oko 1.700.000 američkih strogo poverljivih fajlova? Da li je to učinio na daleko jednostavniji načini no što bi se pomislilo na osnovu obima i odjeka njegovog poduhvata? Većini zaposlenih u Američkoj agenciji za državnu bezbednost zabranjeno je korišćenje USB-a na radnom mestu, ali sistem administratori su uvek mogli da nađu neki izgovor za kršenje te zabrane i da iskoriste USB kao sredstvo za premošćavanje sajberprostora između sistema NSA i regularnog interneta. Da li je Snouden zaista na taj način prouzrokovao jednu od najvećih špijunskih afera modernog doba, kako tvrdi autor knjige Dosije Snouden, i ako je tako, zašto niko u NSA nije digao uzbunu? Snouden je, kako tvrdi Luk Harding, "radio dok je NSA dremuckao šest vremenskih zona dalje". Konačno, šta je navelo Snoudena da se žrtvuje? U svojoj knjizi Dosije Snouden, nagrađeni novinar Gardijana Luk Harding odgovara na pitanja koja bi trebalo da zabrinu svakog građanina sveta u eri interneta, otkrivajući pritom niz zaprepašćujućih insajderskih podataka o radu obaveštajnih službi i njihovom uticaju na život svakog od nas. - Zajedno možemo da uspostavimo ravnotežu, da okončamo masovan nadzor građana i da podsetimo vladu da je, ukoliko zaista želi da zna kako se njeni građani osećaju, uvek jeftinije da ih pita nego da ih uhodi - rekao je Snouden u svom božićnom obraćanju britanskim građanima. Čitajući ovu knjigu, čovek se neizbežno zapita kakav će biti sledeći Božić Edvarda Snoudena, najtraženijeg begunca na svetu.

zdavač: Evro Book Broj strana: 307 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 14x21 cm Godina izdanja: april 2014. Opis Insajderska priča najtraženijeg čoveka na svetu, Edvarda Snoudena. `Svaki pojedinac ima obavezu prema međunarodnoj zajednici, koja nadilazi njegove dužnosti prema državi čiji je građanin. Stoga je svaki građanin dužan da naruši zakon svoje matične zemlje kako bi sprečio zločine protiv mira i čovečnosti.` Ovaj deo teksta deklaracije iz Nirnberga 1945. godine nije početak priče o kakvom beskompromisnom tužiocu za ratne zločine iz Drugog svetskog rata; ovo je izjava najtraženijeg čoveka na svetu, kojeg je američko pravosuđe optužilo za špijunažu, svojevrsno geslo borca za ljudska prava novog doba. Na njegovom radnom stolu na jednom egzotičnom havajskom ostrvu stajao je primerak američkog Ustava, na čije se odredbe neretko pozivao, a na posao je imao običaj da dolazi u duksu sa parodijom logotipa Američke agencije za državnu bezbednost, za koju je radio: umesto ključa u kandžama, Snoudenov orao ima slušalice na ušima. Edvard Snouden, povučen i pomalo ekscentričan kompjuterski genije, kako su ga opisale kolege, bio je jedan od 1.000 sistem administratora koji su imali pristup svim strogo poverljivim fajlovima Agencije. U obaveštajnom žargonu, Snouden je bio `korisnik iz senke`, kadar da prodre i u najdublje pore unutar agancije, mogao je da otvori bilo koji fajl ne ostavljajući nikakav elektronski trag o tome, da se potpuno neprimećeno `kreće` unutrašnjim sistemom ... Imao je pristup svakom kutku NSA-ovog intraneta, a kako je britanski GCHQ s puno poverenja delio strogo poverljive podatke s NSA-om, Snouden je posredstvom GCHQ-ovog intraneta imao uvid i u britanske tajne. U jeku američkog pritiska na Švajcarsku da omogući uvid u poslovanje svojih banaka, a tokom svog službovanja u Ženevi, Snouden je prisustvovao pokušajima operativaca CIA da diskredituju jednog uglednog lokalnog bankara, kojeg su, navodno, kasnije vrbovali; gledao je kako posle 11. septembra uz blagoslov Bušove administracije `službe` uvode masovan nadzor miliona Amerikanaca; gledao je i kako ugledni službenici obaveštajnih službi nižu laži o svojim aktivnostima pred Kongresom – sledstveno tome i pred američkim narodom – i kad je shvatio da Kongres, naročito `Osmočlana banda`, (kako je Snouden nazvao grupu unutar Kongresa upoznatu s najosetljivijim američkim obaveštajnim operacijama) ne reaguje primereno na iznesene laži, odlučio je da nešto preduzme. Činjenica da je neko kao što je Džejms Klaper, direktor državnih obaveštajnih službi drsko lagao javnost i prošao bez ikakvih posledica, za njega je bila dokaz da je demokratija u njegovoj zemlji ozbiljno uzdrmana. `Sistem ne funkcioniše`, rekao je jednom prilikom, a `nepravilnosti moraš da prijaviš upravo onima koji su najodgovorniji za takvo stanje.` Povukavši granicu između patriotizma i podaničke poslušnosti, Snouden je odlučio da bude `proročki glas` iz obaveštajne zajednice. Ali kako je Snouden uspeo da `skine`, prema nekim tvrdnjama, više od 15.000 fajlova australijskih obaveštajnih službi, oko 58.000 fajlova britanskih obaveštajaca i oko 1.700.000 američkih strogo poverljivih fajlova? Da li je to učinio na daleko jednostavniji načini no što bi se pomislilo na osnovu obima i odjeka njegovog poduhvata? Većini zaposlenih u Američkoj agenciji za državnu bezbednost zabranjeno je korišćenje USB-a na radnom mestu, ali sistem administratori su uvek mogli da nađu neki izgovor za kršenje te zabrane i da iskoriste USB kao sredstvo za premošćavanje sajberprostora između sistema NSA i regularnog interneta. Da li je Snouden zaista na taj način prouzrokovao jednu od najvećih špijunskih afera modernog doba, kako tvrdi autor knjige Dosije Snouden, i ako je tako, zašto niko u NSA nije digao uzbunu? Snouden je, kako tvrdi Luk Harding, `radio dok je NSA dremuckao šest vremenskih zona dalje`. Konačno, šta je navelo Snoudena da se žrtvuje? U svojoj knjizi Dosije Snouden, nagrađeni novinar Gardijana Luk Harding odgovara na pitanja koja bi trebalo da zabrinu svakog građanina sveta u eri interneta, otkrivajući pritom niz zaprepašćujućih insajderskih podataka o radu obaveštajnih službi i njihovom uticaju na život svakog od nas. - Zajedno možemo da uspostavimo ravnotežu, da okončamo masovan nadzor građana i da podsetimo vladu da je, ukoliko zaista želi da zna kako se njeni građani osećaju, uvek jeftinije da ih pita nego da ih uhodi - rekao je Snouden u svom božićnom obraćanju britanskim građanima. Čitajući ovu knjigu, čovek se neizbežno zapita kakav će biti sledeći Božić Edvarda Snoudena, najtraženijeg begunca na svetu. POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 CK

nsajderska priča najtraženijeg čoveka na svetu, Edvarda Snoudena. `Svaki pojedinac ima obavezu prema međunarodnoj zajednici, koja nadilazi njegove dužnosti prema državi čiji je građanin. Stoga je svaki građanin dužan da naruši zakon svoje matične zemlje kako bi sprečio zločine protiv mira i čovečnosti.` Ovaj deo teksta deklaracije iz Nirnberga 1945. godine nije početak priče o kakvom beskompromisnom tužiocu za ratne zločine iz Drugog svetskog rata; ovo je izjava najtraženijeg čoveka na svetu, kojeg je američko pravosuđe optužilo za špijunažu, svojevrsno geslo borca za ljudska prava novog doba. Na njegovom radnom stolu na jednom egzotičnom havajskom ostrvu stajao je primerak američkog Ustava, na čije se odredbe neretko pozivao, a na posao je imao običaj da dolazi u duksu sa parodijom logotipa Američke agencije za državnu bezbednost, za koju je radio: umesto ključa u kandžama, Snoudenov orao ima slušalice na ušima. nsajderska priča najtraženijeg čoveka na svetu, Edvarda Snoudena. `Svaki pojedinac ima obavezu prema međunarodnoj zajednici, koja nadilazi njegove dužnosti prema državi čiji je građanin. Stoga je svaki građanin dužan da naruši zakon svoje matične zemlje kako bi sprečio zločine protiv mira i čovečnosti.` Ovaj deo teksta deklaracije iz Nirnberga 1945. godine nije početak priče o kakvom beskompromisnom tužiocu za ratne zločine iz Drugog svetskog rata; ovo je izjava najtraženijeg čoveka na svetu, kojeg je američko pravosuđe optužilo za špijunažu, svojevrsno geslo borca za ljudska prava novog doba. Na njegovom radnom stolu na jednom egzotičnom havajskom ostrvu stajao je primerak američkog Ustava, na čije se odredbe neretko pozivao, a na posao je imao običaj da dolazi u duksu sa parodijom logotipa Američke agencije za državnu bezbednost, za koju je radio: umesto ključa u kandžama, Snoudenov orao ima slušalice na ušima. Edvard Snouden, povučen i pomalo ekscentričan kompjuterski genije, kako su ga opisale kolege, bio je jedan od 1.000 sistem administratora koji su imali pristup svim strogo poverljivim fajlovima Agencije. U obaveštajnom žargonu, Snouden je bio `korisnik iz senke`, kadar da prodre i u najdublje pore unutar agancije, mogao je da otvori bilo koji fajl ne ostavljajući nikakav elektronski trag o tome, da se potpuno neprimećeno `kreće` unutrašnjim sistemom ... Imao je pristup svakom kutku NSA-ovog intraneta, a kako je britanski GCHQ s puno poverenja delio strogo poverljive podatke s NSA-om, Snouden je posredstvom GCHQ-ovog intraneta imao uvid i u britanske tajne. U jeku američkog pritiska na Švajcarsku da omogući uvid u poslovanje svojih banaka, a tokom svog službovanja u Ženevi, Snouden je prisustvovao pokušajima operativaca CIA da diskredituju jednog uglednog lokalnog bankara, kojeg su, navodno, kasnije vrbovali; gledao je kako posle 11. septembra uz blagoslov Bušove administracije `službe` uvode masovan nadzor miliona Amerikanaca; gledao je i kako ugledni službenici obaveštajnih službi nižu laži o svojim aktivnostima pred Kongresom – sledstveno tome i pred američkim narodom – i kad je shvatio da Kongres, naročito `Osmočlana banda`, (kako je Snouden nazvao grupu unutar Kongresa upoznatu s najosetljivijim američkim obaveštajnim operacijama) ne reaguje primereno na iznesene laži, odlučio je da nešto preduzme. Činjenica da je neko kao što je Džejms Klaper, direktor državnih obaveštajnih službi drsko lagao javnost i prošao bez ikakvih posledica, za njega je bila dokaz da je demokratija u njegovoj zemlji ozbiljno uzdrmana. `Sistem ne funkcioniše`, rekao je jednom prilikom, a `nepravilnosti moraš da prijaviš upravo onima koji su najodgovorniji za takvo stanje.` Povukavši granicu između patriotizma i podaničke poslušnosti, Snouden je odlučio da bude `proročki glas` iz obaveštajne zajednice. Ali kako je Snouden uspeo da `skine`, prema nekim tvrdnjama, više od 15.000 fajlova australijskih obaveštajnih službi, oko 58.000 fajlova britanskih obaveštajaca i oko 1.700.000 američkih strogo poverljivih fajlova? Da li je to učinio na daleko jednostavniji načini no što bi se pomislilo na osnovu obima i odjeka njegovog poduhvata? Većini zaposlenih u Američkoj agenciji za državnu bezbednost zabranjeno je korišćenje USB-a na radnom mestu, ali sistem administratori su uvek mogli da nađu neki izgovor za kršenje te zabrane i da iskoriste USB kao sredstvo za premošćavanje sajberprostora između sistema NSA i regularnog interneta. Da li je Snouden zaista na taj način prouzrokovao jednu od najvećih špijunskih afera modernog doba, kako tvrdi autor knjige Dosije Snouden, i ako je tako, zašto niko u NSA nije digao uzbunu? Snouden je, kako tvrdi Luk Harding, `radio dok je NSA dremuckao šest vremenskih zona dalje`. Konačno, šta je navelo Snoudena da se žrtvuje? U svojoj knjizi Dosije Snouden, nagrađeni novinar Gardijana Luk Harding odgovara na pitanja koja bi trebalo da zabrinu svakog građanina sveta u eri interneta, otkrivajući pritom niz zaprepašćujućih insajderskih podataka o radu obaveštajnih službi i njihovom uticaju na život svakog od nas. - Zajedno možemo da uspostavimo ravnotežu, da okončamo masovan nadzor građana i da podsetimo vladu da je, ukoliko zaista želi da zna kako se njeni građani osećaju, uvek jeftinije da ih pita nego da ih uhodi - rekao je Snouden u svom božićnom obraćanju britanskim građanima. Čitajući ovu knjigu, čovek se neizbežno zapita kakav će biti sledeći Božić Edvarda Snoudena, najtraženijeg begunca na svetu. krznute korice po obodu

`Svinja je odličan plivač i druge pesme` predstavlja širi izbor pesama iz onih signalističkih poetskih žanrova koje sam svojevremeno imenovao kao: aleatorna, tehnološka, fenomenološka, kompjuterska, varijaciona, ready-made (nađena, gotova) i elementarna poezija. Većina ovih pesničkih oblika definisana je, kako u mojim manifestima i pratećim tekstovima, tako i u tekstovima (esejima) proučavalaca i tumača signalizma. Osnovu izbora čine ciklusi iz zbirki `Svinja je odličan plivač` (1971), `Kiberno` (1970), `Čorba od mozga` (1982) i `Pucanj u govno` (2001), a pojedine pesme preuzete su još iz `Algola` (1980), `Nokauta` (1984), `Sremskog ćevapa` (1991) i knjige `Chinese erotism` (1983). Pesme `Jela po porudžbini` i `Jaja na srpski način`, nastale (nađene) pre četrdesetak godina, ovde se prvi put objavljuju. Izvodi iz kritika preuzeti su iz prikaza zbirki od kojih je načinjen ovaj izbor, kao i onih eseja i studija gde su se kritički i teorijski tumačili žanrovi signalizma što ih poezija u ovom izboru oličava. M.T. Poezija, eseji i intermedijalni radovi Miroljuba Todorovića objavljivani su na više jezika u antologijama, zbornicima, katalozima, listovima i časopisima: Italije, Mađarske, Austrije, Nemačke, Francuske, Španije, Portugala... Miroljub Todorović rođen je 5. marta 1940. godine u Skoplju. Ratne godine proveo je kao izbeglica, sa majkom učiteljicom i sestrom, u mestima oko Velike Morave. Osmogodišnju školu učio je u Ćićevcu, Obrežu kod Varvarina i Lučini kod Stalaća. Godine 1954. sa porodicom prelazi u Niš gde završava gimnaziju. Prvu pesmu objavio je još kao učenik osnovne škole 1953. godine u beogradskom časopisu ``Pionir``. Prve ``ozbiljne`` pesme objavljuje, kao učenik gimnazije ``Stevan Sremac``, u niškom književnom časopisu ``Gledišta`` (1958), radio Nišu, niškim Narodnim novinama, sarajevskom ``Životu`` i zagrebačkom ``Poletu``. Bio je član niškog književnog društva ``Nestor Žučni`` koje mu je objavilo i prvu knjigu, poemu ``Planeta`` 1965. godine. Kao književnik i umetnik formirao se u krugu niških stvaralaca, kada se u njemu i rodila ideja o scijentizmu (signalizmu). Diplomirao je na pravosudnom odseku Pravnog fakulteta u Beogradu 1963. godine. Jedno vreme studirao je i na trećem stepenu istog fakulteta Međunarodno javno pravo. Kao član redakcije studentskog lista za kulturu ``Vidici`` učestvuje u studentskoj pobuni 1968. Tada je njegova pesma ``Koračnica Crvenog univerziteta`` umnožena u više hiljada primeraka i aklamacijom na studentskom zboru u zgradi Filozofskog fakulteta prihvaćena kao himna Beogradskog univerziteta. Sa grupom stvaralaca 1969. osniva neoavangardni književno-umetnički pokret signalizam, a sledeće godine pokreće Internacionalnu reviju ``Signal``. Radio je kao novinar, profesor u srednjoj školi, sekretar redakcije, urednik časopisa i kao savetnik za međurepubličku i međunarodnu kulturnu saradnju u Ministarstvu kulture Republike Srbije. Godine 1982. odlazi u penziju i u potpunosti se posvećuje književnom i umetničkom radu. U braku je sa Dinkom Todorović (rođena Petrović, u Bijeljini 1949), profesorkom fizike. Sin Viktor (1975), kao student molekularne biologije, učestvuje u Studentskom protestu 1996/97. Na predlog Studentskog parlamenta 1997. izabran je za studenta prorektora Beogradskog univerziteta što ondašnja vlast nije priznala. Posle završetka studija, (kao student generacije), i jednogodišnjeg rada u Institutu za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Viktor 1999. odlazi u Ameriku gde doktorira sa tezom ``CCN1 (CYR61): A NOVEL EXTRACELLULAR MATRIX INDUCER OF CELL DEATH``. Sada je na post.doc. studijama na Northwestern University u Čikagu. Oženjen je sa Carrie Franzen, takođe, doktorom genetike, s kojom ima kćer Maju. Nasmešenim likom trogodišnje Maje Todorović, ukolažiranim u vizuelnu pesmu ``Vreme signalizma – The Times of Signalism`` otvara se ovaj sajt Miroljuba Todorovića. Objavljene knjige poezije: Planeta (1965), Signal (1970), Kyberno (1970), Putovanje u Zvezdaliju (1971), Svinja je odličan plivač (1971), Stepenište (1971), Poklon-paket (1972), Naravno mleko plamen pčela (1972), Trideset signalističkih pesama (1973), Gejak glanca guljarke (1974), Telezur za trakanje (1977), Insekt na slepoočnici (1978), Algol (1980), Textum (1981), Čorba od mozga (1982), Gejak glanca guljarke (drugo prošireno izdanje, 1983), Chinese erotism (1983), Nokaut (1984), Dan na devičnjaku (1985), Zaćutim jeza jezik jezgro (1986), Ponovo uzjahujem Rosinanta (1987), Belouška popije kišnicu (1988), Soupe de cerveau dans l Europe de l Est (1988), Vidov dan (1989), Radosno rže Rzav (1990), Trn mu crven i crn (1991), Ambasadorska kibla (1991), Sremski ćevap (1991), Dišem. Govorim (1992), Rumen gušter kišu pretrčava (1994), Striptiz (1994), Devičanska Vizantija (1994), Glasna gatalinka (1994), Ispljuvak oluje (1995), U cara Trojana kozje uši (1995), Planeta (zajedno sa poemom Putovanje u Zvezdaliju drugo prošireno izdanje, 1995), Smrdibuba (1997), Zvezdana mistrija (1998) Električna stolica (1998), Recept za zapaljenje jetre (1999), Azurni san (2000), Pucanj u govno (2001), Gori govor (2002), Foneti i druge pesme (2005), Paralelni svetovi (2006), Plavi vetar (2006), Rana, reč i pesma (sa Dejanom Bogojevićem, 2007), Zlatno runo (2007), Ljubavnik nepogode, ( 2009), Svinja je odličan plivač i druge pesme, (2009), Glad za neizgovorljivim (2010), Kiborg (2013), Pandorina kutija (2015), Lovac magnovenja (2015). Knjige proze: Tek što sam otvorila poštu (epistolarni roman, 2000), Došetalo mi u uvo (šatro priče, 2005), Dnevnik 1982. (2006), Prozor (snovi, 2006), Šatro priče (2007), Laj mi na đon, Internet izdanje, (2007), Šoking-blu (šatro roman, 2007), Kisnem u kokošinjcu (šatro žvake, 2008), Boli me blajbinger (šatro roman, 2009), Torba od vrbovog pruća (2010), Dnevnik signalizma 1979 - 1983 (2012), Dnevnik 1985 (2012). Knjige eseja i polemika: Signalism (na engleskom,1973), Signalizam (1979), Štep za šumindere (1984), Pevci sa Bajlon-skvera (1986), Dnevnik avangarde (1990), Oslobođeni jezik (1992), Igra i imaginacija (1993), Haos i Kosmos (1994), Ka izvoru stvari (1995), Planetarna kultura (1995), Žeđ gramatologije (1996), Signalism Yugoslav creative movement (na engleskom,1998), Miscellaneae (2000), Poetika signalizma (2003), Tokovi neoavangarde (2004), Jezik i neizrecivo (2011), Vreme neoavangarde (2012), Stvarnost i utopija (2013), Nemo propheta in patria (2014). Knjige za decu: Miš u obdaništu (2001), Blesomer (2003). Antologije: Signalistička poezija (1971), Konkretna, vizuelna i signalistička poezija (1975), Yougoslavie et Catalans (1978), Mail Art - Mail Poetry (1980). Bookworks: Fortran (1972), Approaches (1973), Signal-Art (1980), Zlatibor (1990), Šumski med (1992). Poezija, eseji i intermedijalni radovi Miroljuba Todorovića objavljivani su na više jezika u antologijama, zbornicima, katalozima, listovima i časopisima: u Italiji, Mađarskoj, Austriji, Nemačkoj, Francuskoj, Španiji, Portugaliji, Švajcarskoj, Češkoj, Poljskoj, Litvaniji, Švedskoj, Rusiji, Finskoj, Islandu, Velikoj Britaniji, Danskoj, Holandiji, Belgiji, SAD, Kanadi, Meksiku, Urugvaju, Brazilu, Novoj Kaledoniji, Južnoj Koreji, Japanu i Australiji. Kao umetnik imao je dvanaest samostalnih izložbi: (Likovni salon, Niš, 1969.; Galerija Ateljea 212, Beograd, 1969.; Likovni salon Trbine mladih, Novi Sad, 1969.; Galerija Doma omladine, Beograd, 1970.; Galerija Studentskog kulturnog centra, Beograd, 1973.; Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1984.; Art Gallery, San Francisco, 1997., itd.) Izlagao je i na preko šest stotina kolektivnih međunarodnih izložbi crteža, kolaža, vizuelne poezije, mejl-arta i konceptualne umetnosti: (Muzej savremene umetnosti, Beograd, 1970; Galeria Sum, Reykjavik, 1972; Galerija suvremene umjetnosti, Zagreb, 1974; Kyoto Municipal Museum of Art, Kyoto, 1974; Van Gogh Museum, Amsterdam, 1975; Aiichi Art gallery, Nagoya, 1975; National Art Gallery, Wellington, Novi Zeland, 1976; CAYC Gallery, Buenos Aires, 1977; Palazzo Strozzi, Firence, 1978; Gallery Maki, Tokyo, 1980; XVI Bienal de Sao Paulo, Sao Paulo, 1981; galleria Apolinaire, Milano, 1981; Kwan Hoon Museum of Arts, Seul, 1982; Umetnički paviljon ‘’Cvijeta Zuzorić’’, Beograd, 1982; Vanham galleria, Helsinki, 1983; 25 oktobarski salon likovnih I primenjenih umetnosti, Beograd, 1984; Kunstverein, Stadt Museum, Kassel, 1984; Centre Culturel Kanak, Noumea, Nouvelle Caledonie, 1986; Art Pool, Budapest, 1989; Scene jezika, Galerija ULUS, Beograd, 1989; Galerija kulturnog centra, Beograd, 1992; Yu Mail Art, Muzej savremene umetnosti, Beograd, 1994, Staatlishes Musem, Schwerin, 1996; ‘’Poesia totale’’, Mantova, 1998; Culturcentrum, Brugge, 1999; galerij c. de vos, Aalst, Belgija, 2002; itd). Zastupljen je u Biografskom leksikonu ``Srbi koji su obeležili XX vek (pet stotina ličnosti)``, ``Serbs who marked the 20th Century (five hundred persons)``, Beograd, 2006. Odlukom Vlade Republike Srbije, decembra 2007. godine, dobio je posebno priznanje za doprinos nacionalnoj kulturi Srbije (nacionalna penzija). O radu Miroljuba Todorovića i signalizmu odbranjene su tri doktorske disertacije (Jagelonski univerzitet u Krakovu, Poljska, 1980; Filološki fakultet u Beogradu 1991; Flozofski fakultet u Kosovskoj Mitrovici, 2002), objavljeno je dvadesetak monografskih publikacija i više od 2.700 prikaza, eseja i studija. Nagrade: ‘`Pavle Marković Adamov`` 1995. godine za poetski opus i životno delo. ``Oskar Davičo``, za najbolju knjigu objavljenu u 1998. godini (Zvezdana mistrija). ``Todor Manojlović`` 1999. godine, za moderni umetnički senzibilitet. ``Vukova nagrada`` 2005. godine, za izuzetan doprinos razvoju kulture u Srbiji i na svesrpskom kulturnom prostoru. Nagrada Vukove zadužbine 2007. za umetnost za zbirku poezije Plavi vetar. Nagrada ``Zlatno slovo`` 2008. za knjigu Šatro priče u izdanju Srpske književne zadruge kao najbolje knjige kratke proze objavljene u 2007. godini. Priznanje Krleža za životno delo 2010, Povelja za životno delo Udruženja književnika Srbije 2010. ``Zlatni beočug`` za trajni doprinos kulturi Beograda 2011. Mek povez, 260 str, 20 cm, tiraž 500 Tardis 2009