SPEED LINK gamepad strike 2 - playstation 2 (black) Nemački Speed-Link nije nepoznato ime na svetskom tržištu, pre svega zahvaljujući ultrapopularnim Razer miševima, ali je kod nas ipak prošao skoro nezapaženo. U protekloj godini na testu smo imali gamepadove ove kompanije i bili smo prijatno iznenađeni kako kvalitetom tako i veoma primamljivim cenama. Stoga je logično što smo i ovog puta dosta toga očekivali od pedantnih Nemaca, koji nas nisu izneverili ni sada. Speed-Link Strike2 je gamepad referentnog Sony PlayStation 2 dizajna, koji je možda i previše zastupljen kod igračkih uređaja. Slažemo se da su ovakav raspored tastera i oblik gamepada verovatno najbolji ikada napravljeni, ali bismo želeli da vidimo i neko drugačije rešenje. Ipak, treba imati u vidu nisku cenu ovih igračkih proizvoda pa je i to verovatno razlog zašto proizvođači ne eksperimentišu previše i drže se krilatice da tim koji pobeđuje ne treba menjati. S leve strane gamepada nalaze se digitalni D-pad i leva analogna palica koja se takođe, kao i D-pad, koristi za kretanje u igrama. Na sredini nalazimo dva tastera kojima je moguće dodeliti ulogu po želji i još tri tastera, Turbo, Macro i Clear. Prvi služi da vas oslobodi besomučnog pritiskanja jednog istog tastera u arkadnim igrama, dok se druga dva koriste kod kreiranja kombinacije tastera kako biste, na primer, što lakše izvodili kombo udarce u „tabačinama”. Ljubitelji simulacija vožnji biće obradovani prisustvom dual vibrationa koji nemaju ni neki skuplji modeli, kao na primer Logitechov Dual Action. Strike2 odlično leži u rukama, a plastika odaje utisak dugovečnosti. Na kvalitet izrade tastera nemamo zamerki, a posebno nas je obradovalo što su analogne palice izrađene od gume pa ne dolazi do bola u palčevima nakon višečasovnog igranja. Jedina primedba se odnosi na zbijenost komandi kod D-pada jer nam se nekoliko puta desilo da pritisnemo „stranu” koju nismo želeli. Za one koji brinu i o estetici i ne vole klasičnu sivu boju koja je i previše zastupljena kod kompjuterske opreme, Strike2 se može naći i u nesvakidašnjoj providnoplavoj. Speed-Link Strike2 predstavlja apsolutni best-buy na polju gamepadova. Pored odlične izrade, cena je njegov najveći adut, a naš savet da što lakše provedete hladnu zimu glasi: 1 x Pro Evolution Soccer 6, 4 x Speed-Link Strike2 i beskrajna zabava sa društvom.

PC Diablo 3 Proizvođač: ActiVision Dvadeset godina je prošlo od kako je Prvobitno Zlo poraženo i prognano iz Utočišta. Sada se morate vratiti u grad Tristram gde je sve počelo i istražiti glasine o paloj zvezdi jer je na prvi znak ponovnog rađanja zla i predznak da su Konačna Vremena počela. Zatresite zemlju, raznesite neprijatelje vatrom i ledom, prizovite nezemaljske pomoćnike i još više dok upravljate moćima vaseg naslednog herojstva. Uništite legije zla, suočite se sa bezbrojnim demonskim zlikovcima, otrijte skrivene potrage na novim lokcijama i pokupite različiti plen svaki put kad igrate. Ne postoje dve iste igre. Sakupite gomile zlata od leševa palih neprijatelja i iskoristite ga za kupovinu čudesnog oruzja ili pozovite majstore zanatlije da vam iskuju i ojačaju vaš stalnorastući arsenal. Od tajanstvenih tornjeva Caldeum-a do opsednutih zidina Bastion’s Keep-a smrtni svet je pao pod pokvareni uticaj paklenih moći. Pomozite u odbrani Utočišta koje je na samoj ivici da bude uništeno od demonskih sila. Zlo se vratilo! Zabava bez prestanka (sa pauzama za promenu miša i fiziološke potrebe) može ponovo da počne. Najnoviji član serijala Diablo verno nastavlja tekovine svojih predaka. Mehanika je jednostavna, grafika je solidna (a igra i dalje radi na mašinama starim četiri-pet godina) i najbitnije - igra je ekstremno zarazna. Sve ono zbog čega je jedna grupa ljubitelja kompjuterskih RPG-ova volela, a druga žestoko kritikovala prethodne delove Diabla integrisano je i u ovaj naslov. Možda je u nekim slučajevima pojednostavljivanje i približavanje igre širem auditorijumu prekoračilo granicu igrivosti za neke od purista među starijim fanovima, ali to je uglavnom u domenu ličnog ukusa. Kada se uzme u obzir to da je ovo prvi naslov u franšizi Diablo na kojem nije radio niko iz originalnog Blizzard Northa, ono što je pošlo za rukom novom razvojnom timu Blizzarda je u najmanju ruku impresivno. Dok su se priče prve dve igre (i njihove ekspanzije) direktno nadovezivale jedna na drugu, radnja Diabla III počinje dvadeset godina kasnije. Na nebu se pojavljuje čudna kometa koja pada baš u staru tristramsku katedralu. Nedugo zatim kreće nova najezda undeadova i demona koja preti stanovništvu Novog Tristrama. Srećom, naš hrabri heroj (ili heroina) došao je tragom komete da pomogne u borbi protiv snaga podzemlja. Naracija Diabla III funkcioniše fantastično kao uvod novom igraču u svet Sanctuaryja. Situacija nije tako blistava ako ste stariji igrač, jer su vam mnoge stvari koje se pominju već poznate iz ranijih delova. Kada to prvi put primetite, to predstavlja samo još jedan od elemenata koji u vama potpiruju žar nostalgije za Diablom. Kako vreme odmiče, za igrače koji su proveli najviše vremena sa ovim serijalom radnja postaje bledunjava i transparentna, a mnogi momenti u priči za koje je neko zamislio da budu iznenađenje vide se izdaleka. Ipak, kada prođete kroz priču i prvi put odgledate odjavni sinematik, uredno ćete se naježiti, kao kod većine Blizzardovih igara. Brzina prolaska kroz igru, naravno, zavisi od grupe u kojoj igrate, sreće pri nalaženju opeme i izbora veština, ali, uopšteno govoreći, za inicijalni prolazak kroz Diablo III, sa gledanjem sinematika i slušanjem dijaloga, biće vam potrebno nekih petnaestak sati. Naravno, kada jednom obrnete Diablo III zbog priče, počinje ono što zbog čega smo stvarno došli – dani, nedelje i meseci borbe sa sve jačim protivnicima i sakupljanje sve jačih predmeta! Dok na početnom, „normalnom” stepenu težine ni oprema ni veštine koje koristite nisu toliko bitni za uspešan prelazak, stvari kasnije postaju mnogo interesantije. Počevši od Nightmarea, na svakih nekoliko nivoa, a pogotovu sa prelaskom na viši stepen težine, igra vam brutalno stavlja do znanja da oprema koju posedujete jednostavno nije u skladu sa zonom u kojoj se trenutno nalazite. Tada je potrebno da se vratite nazad i nadate se da će vam slučajni generator predmeta biti naklonjeniji. Za one koji baš nemaju sreće sa predmetima, artisani mogu donekle da pomognu. Ove NPC zanatlije, kovač i draguljar, u stanju su da od materijala koje dobijate rastavljanjem nepotrebnih predmeta naprave ono što vam treba, ali i ti predmeti imaju slučajno generisane atribute. Planirani Treći artisan, koji bi pravio amajlije i napitke, nije preživeo betu. Druga opcija za nabavku više nego potrebnih predmeta je aukcijska kuća, koja je integrisana u osnovni ekran za odabir likova. Pomoću nje možete da za zlato koje nalazite u igri kupite predmete od bilo kog igrača na battle.netu. Plan da se kupovina vrši i za stvarne dolare nije bio implementiran u trenutku pisanja ovih redova. Kada je o runama reč, ako ste pratili razvoj Diabla III, iz podatka da se rune sada otključavaju očigledno je da su one pretrpele bitnu promenu u odnosu na betu. One više nisu predmeti koje nalazite kao ostalu opremu, nego se i automatski otključavaju u meniju za izbor veština na odgovarajućem nivou. Funkcija runa je ista – izborom neke rune menjate mehaniku date veštine. Inicijalno se sticao utisak da će rune služiti samo da prilagodite veštine date klase svom stilu igre, ali stvarnost je malo drugačija. Dok na početku mahom samo gledate kako da što više povređujete protivnike, na višim nivoima težine na površinu isplivavaju rune koje vam povećavaju šanse da preživite. Slično je i sa samim veštinama, što aktivnim što pasivnim. Kod svake klase aktivne veštine podeljene su u šest grupa. Bez dodatnog podešavanja igra vas tera da veštine iz prve grupe mapirate na levi taster miša, druge na desni i ostale redom na prva četri numerička tastera. Srećom, u opcijama postoji Elective Mode, koji pruža veću slobodu pri izboru i kombinovanju aktivnih veština. Menjanje veština „u hodu”, kao što je bio slučaj u Diablu II, više nije moguće, nego je potrebno da obavite nekoliko koraka. Prvo, da veština koju želite da menjate nije na kuldaunu, onda da otvorite meni za veštine i da u njemu mapirate željeni skill/runu na dati taster, i na kraju sačekate još deset sekundi da biste mogli da koristite izabranu veštinu. Ovo zvuči npotrebno komplikovano, ali neće proći mnogo vremena pre nego što se budete navikli na ova ograničenja, koja zaista doprinose izazovnosti igre. Takođe, neće proći ni mnogo vremena pre nego što se za svaku klasu izdvoji nekoliko optimalnih „buildova” za igranje na najvećem stepenu težine. Druga stvar koja doprinosi izazovnosti su sposobnosti protivnika. U Blizzardu su tokom godina rada na World of Warcraftu mnogo naučili o mehanici borbi sa bosovima, i to se primećuje u Diablu III, naročito kod viših težina. Naravno da taktike nisu isuviše kompleksne (ipak je ovo hack ’n’ slash), ali napredak je prisutan. Svaka od pet klasa ima sopstveni sistem resursa za upotrebu veština, tj. više ne postoji univerzalni resurs i nema napitaka koji ga obnavlja. Kod svake klase veštine se dele na one koje generišu i one koje troše resurse za upotrebu. Takav dizajn je dodatna smernica za za izbor, pa i upotrebu veština, jer ako koristite „jače” veštine koje samo troše vaš borbeni resurs, brzo ćete se naći u nebranom grožđu. Barbarian koristi rage, koji se stvara kad on udara i kad udaraju njega. Na višim stepenima težine ovo drugo poprilično boli, a barbarian se sve manje orijentiše ka zadavanju udaraca, a više ka „upijanju”. Tako smo kroz barbariana po prvi put dobili pravog tenka u serijalu Diablo. Mnogi ljubitelji ove klase iz dvojke moraće da razmisle o tome šta žele da igraju, jer su na najvećem stepenu težine za barbariana jedini pravi izbor mnogo oklopa i vitalnosti u kombinaciji sa defanzivnim veštinama. Isto pitanje nameće se i igračima koji se odluče za monka. Na višim nivoima monk postaje „podrška iz prvog reda”, jer se u grupi fokusira na lečenje i jačanje saboraca, te slabljenje protivnika, a da bi to mogao uspešno da radi, mora da priđe neprijateljima i bori se prsa u prsa. Monk mnogo bolje izbegava napade od barbariana, ali lošije podnosi udarce, pa upotreba štitova na višim nivoima uopšte nije loša ideja. Ostale tri klase su demon hunter, witch doctor i wizard i sve tri mogu da se bore sa distance. Ipak, i njima na visokim nivoima treba solidna količina zdravlja kako bi pretrpeli teže okršaje. Svaka od ovih klasa pri izboru svojih veština i opreme mora da nađe delikatan balans između nekoliko oprečnih pravaca razmišljanja: što jači sopstveni udarci, što veća mogućnost preživljavanja i što više veština koje usporavaju ili onesposobljavaju protivnike. Dok igrate sami, možete da imate i NPC pratioca koji se bori uz vas i stiče nivoe otprilike istom brzinom kao vaš lik. To su templar, scoundrel i enchantress. Ipak, koliko god da su ovi NPC-ovi dobro osmišljeni, sa vickastim nasumičnim komentarima, oni nikako ne mogu da zamene ljudske saigrače. Diablo III omogućava mrežnu igru za do četiri igrača, uz automatsko skaliranje snage protivnika. Tako su u igri sa četiri igrača na serveru neprijatelji najjači, ali je tada najveća i šansa da nađete veću količinu boljih predmeta. Sem toga, još jedna prednost kod timske igre je mogućnost oživljavanja. Kad god jedan od boraca padne tokom bitke, neko od članova grupe može da ga oživi, pod uslovom da niko od neprijatelja ne prekine taj proces koji traje pet sekundi. Na najvećem stepenu težine, kvalitetna koordinacija i komunikacija između igrača su apsolutno neophodne. Kao i u prethodnim igrama, kada pređete normalni mod dolazite na teži – nightmare, pa još teži – hell. Diablo III donosi novi stepen težine inferno, u koji je moguće ući tek onda kada dostignete maksimalni, 60. nivo. Specifičnost Inferna je u tome što vaši likovi više ne mogu da stiču nivoe, ali nivo i snaga neprijatelja nastavljaju da rastu, tako da kvalitet opreme postaje mnogo bitniji. Kao da podsvesna želja igrača za gomilanjem predmeta i unapređivanjem likova nije dovoljna, Diablo III ima i opsežan sistem achievementa, čije ispunjavanje može da traje i više meseci. Tipične (i verovatno objektivne) zamerke na priču i jednostavnost mehanike nisu bitne igračima koji vole ovaj serijal. Najveći problem Diabla III odnosi se na tehničku stranu. Ovo je prva igra u serijalu koja ne podržava ni igranje u LAN-u niti offline. Kao i StarCraft II, i Diablo III zahteva da budete ulogovani na svoj battle.net nalog da biste ga igrali, pa makar i single player. Još gore, i pored stres testova servera tokom aprila, battle.net nije bio spreman za cunami igrača koji su hteli da igraju već od prvih minuta posle ponoći. Igra je aktivirana u talasima: prvo Australija i Azija, zatim Evropa, i na kraju Severna i Južna Amerika. U svakoj zoni tokom prvih nekoliko sati desetine hiljada igrača nisu mogle da se uloguju usled preopterećenosti. Na sreću, stvari su se normalizovale za nekoliko dana, no to nije interesovalo ljude koji su hteli svoju igračku odmah! Nema sumnje u to da je Diablo III jednako zabavan i zarazan kao i njegovi prethodnici. Ipak, ostaje pitanje kakav će biti dugoročni život ove igre, tačnije koliko dugo će ljudi farmovati predmete u Infernu pre nego što im i to postane monotono? Odgovor na ovo pitanje naći ćemo samo višenedeljnim obračunom sa Diablom i njegovim slugama. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Amerika

PSP Sid Meier's Pirates! ProizvoÄ‘ač: 2K Datum izlaska: 22.11.2014. Kada je 1987. godine Sid Mejer pravio Pirates! za Commodore 64, teško da je očekivao da će stvoriti remek-delo elektronske interaktivne zabave poznate pod terminom „kompjuterska igra”... Pirates! su ubrzo dobili status legende, našavši se u vrhu svih mogućih top-lista najboljih igara svih vremena, po svim svetskim časopisima, sajtovima itd. A autoru ovih redova promenili su život na nesvakidašnji način jer je to bila prva igra koju je opisao za „Svet kompjutera” i već 17 godina se bavi tim poslom... Mejer je tada (kao i danas) jednostavno pravio igre kakve bi i sam poželeo da igra i to mu je bila jedina ideja-vodilja. Pirates! su i tada, kao i danas, iskakali iz žanrovskih odrednica. Daleko od toga da je to pucačka igra, premda pucanja i te kako ima (doduše, više okeanskog prepucavanja...). Ne mogu se smatrati strateškom igrom, premda su neprestane strateške odluke nezaobilazne. Avantura svakako nije, ali je igranje prožeto avanturističkim elementima. Nije ni rolplej, a osobine glavnog junaka su promenljive i svojevrsni questovi su sastavni deo priče... U suštini, Pirates! je skup jednostavnih i kratkih mini-igara, zaodenutih u konzistentno i šareno gusarsko ruho, vešto utkanih u dugotrajnu pustolovinu podstaknutu istraživačkim duhom kakav svako od nas nosi u sebi. Osnova igre je ostala ista. Krstarite Karipskim morem, susrećete brodove s kojima možete zapodenuti bitku ili samo razmeniti vesti, uplovljavate u primorske gradiće... Možete biti običan krotki trgovac, moreplovac koji prihvata razne poverljive zadatke ili divlji, neobuzdani gusar koji sabljom u ruci zadobija vredan plen, sanduke krcate draguljima, zlatom i ostalim dragocenostima... Možete uz pomoć nepreciznih mapa tražiti zakopano blago ili članove porodice koje u uvodnoj sekvenci igre jedna hulja odvodi u ropstvo. Sve to je protkano pojednostavljenim, ali ništa manje uzbudljivim pomorskim bitkama tokom kojih na sve strane lete plotuni različite Ä‘uladi – kada je u grozdovima, uništava „živu silu”, a uvezana lancima oštećuje jedra i jarbole protivničkog jedrenjaka. Slično je i sa mačevalačkim duelima, nezaobilaznim delom gusarskih pustolovina – nekoliko jednostavnih, vešto isprepletenih načina napada i odbrane dovode do onog poznatog stiha Sirana de Beržeraka: „Na kraju balade, probošÄ‡u te, gade”... Uvedene su dve nove opcije, to jest mini-igre. Jedna je šunjanje kroz grad, u situaciji kada nije moguće slobodno uploviti (kada previše napadate brodove te nacije). Već pri pogledu iz ptičje perspektive na lavirint gradskih ulica postaje jasno da je u pitanju varijacija na temu Pac-Mana. Treba neopažen od strane gradskih čuvara doći do guvernerove rezidencije na koju upućuju bele strelice rasute po lavirintu. Druga mini-igra je tricky one. Za šarmiranje guvernerskih ćerki, koje zauzvrat daju vredne informacije (a s ponekom je moguće i oženiti se), sada je potrebno biti dobar igrač, ali u drugačijem smislu ove reči. Potrebno je, naime, vešto plesati. Doduše, ples se svodi na usklaÄ‘ivanje svojih pokreta s njenim, to jest pritiskanje tastera na numeričkoj tastaturi čim neki od njih zasvetli na komandnom interfejsu u desnom uglu ekrana. Lakše reći nego učiniti. Kopneni napad na grad pretrpeo je odreÄ‘ene promene – sada je to potezno strateško nadmudrivanje s nekoliko jedinica na obe strane. Gusarski oficiri i mornari bore se sabljama „prsa u prsa”, dok bukaniri mogu da pre toga zapucaju iz daljine i tako smanje broj protivničkih vojnika. Mejerova ekipa je ovo dobro osmislila, a svakako bolje nego što je on sam to realizovao 1987. godine. S vizuelne strane, Pirates! izgleda živopisno, kao gusarski filmovi Erola Flina i Berta Lankastera iz šezdesetih godina. Karipsko more sa tirkiznoplavim prelivima i inače pruža mogućnosti za raskošno grafičko poigravanje. Boje su jarke, likovi na granici karikatura, ali najviše oduševljavaju detalji: delfini koji ponekada prate brod, kapci topovskih otvora koji se podižu pred ispaljivanje plotuna, različit izgled Ä‘uladi dok leti ka protivničkom brodu... Skriptovane sekvence tokom mačevalačkih dvoboja odlično se uklapaju i doprinose utisku interaktivnog bioskopskog spektakla. Na istom, zavidnom nivou je i zvučna komponenta – škripa brodova, nadimanje jedara, fijuk Ä‘uleta, mreškanje talasa...

PSP Sid Meier's Pirates! ProizvoÄ‘ač: 2K Datum izlaska: 22.11.2014. Kada je 1987. godine Sid Mejer pravio Pirates! za Commodore 64, teško da je očekivao da će stvoriti remek-delo elektronske interaktivne zabave poznate pod terminom „kompjuterska igra”... Pirates! su ubrzo dobili status legende, našavši se u vrhu svih mogućih top-lista najboljih igara svih vremena, po svim svetskim časopisima, sajtovima itd. A autoru ovih redova promenili su život na nesvakidašnji način jer je to bila prva igra koju je opisao za „Svet kompjutera” i već 17 godina se bavi tim poslom... Mejer je tada (kao i danas) jednostavno pravio igre kakve bi i sam poželeo da igra i to mu je bila jedina ideja-vodilja. Pirates! su i tada, kao i danas, iskakali iz žanrovskih odrednica. Daleko od toga da je to pucačka igra, premda pucanja i te kako ima (doduše, više okeanskog prepucavanja...). Ne mogu se smatrati strateškom igrom, premda su neprestane strateške odluke nezaobilazne. Avantura svakako nije, ali je igranje prožeto avanturističkim elementima. Nije ni rolplej, a osobine glavnog junaka su promenljive i svojevrsni questovi su sastavni deo priče... U suštini, Pirates! je skup jednostavnih i kratkih mini-igara, zaodenutih u konzistentno i šareno gusarsko ruho, vešto utkanih u dugotrajnu pustolovinu podstaknutu istraživačkim duhom kakav svako od nas nosi u sebi. Osnova igre je ostala ista. Krstarite Karipskim morem, susrećete brodove s kojima možete zapodenuti bitku ili samo razmeniti vesti, uplovljavate u primorske gradiće... Možete biti običan krotki trgovac, moreplovac koji prihvata razne poverljive zadatke ili divlji, neobuzdani gusar koji sabljom u ruci zadobija vredan plen, sanduke krcate draguljima, zlatom i ostalim dragocenostima... Možete uz pomoć nepreciznih mapa tražiti zakopano blago ili članove porodice koje u uvodnoj sekvenci igre jedna hulja odvodi u ropstvo. Sve to je protkano pojednostavljenim, ali ništa manje uzbudljivim pomorskim bitkama tokom kojih na sve strane lete plotuni različite Ä‘uladi – kada je u grozdovima, uništava „živu silu”, a uvezana lancima oštećuje jedra i jarbole protivničkog jedrenjaka. Slično je i sa mačevalačkim duelima, nezaobilaznim delom gusarskih pustolovina – nekoliko jednostavnih, vešto isprepletenih načina napada i odbrane dovode do onog poznatog stiha Sirana de Beržeraka: „Na kraju balade, probošÄ‡u te, gade”... Uvedene su dve nove opcije, to jest mini-igre. Jedna je šunjanje kroz grad, u situaciji kada nije moguće slobodno uploviti (kada previše napadate brodove te nacije). Već pri pogledu iz ptičje perspektive na lavirint gradskih ulica postaje jasno da je u pitanju varijacija na temu Pac-Mana. Treba neopažen od strane gradskih čuvara doći do guvernerove rezidencije na koju upućuju bele strelice rasute po lavirintu. Druga mini-igra je tricky one. Za šarmiranje guvernerskih ćerki, koje zauzvrat daju vredne informacije (a s ponekom je moguće i oženiti se), sada je potrebno biti dobar igrač, ali u drugačijem smislu ove reči. Potrebno je, naime, vešto plesati. Doduše, ples se svodi na usklaÄ‘ivanje svojih pokreta s njenim, to jest pritiskanje tastera na numeričkoj tastaturi čim neki od njih zasvetli na komandnom interfejsu u desnom uglu ekrana. Lakše reći nego učiniti. Kopneni napad na grad pretrpeo je odreÄ‘ene promene – sada je to potezno strateško nadmudrivanje s nekoliko jedinica na obe strane. Gusarski oficiri i mornari bore se sabljama „prsa u prsa”, dok bukaniri mogu da pre toga zapucaju iz daljine i tako smanje broj protivničkih vojnika. Mejerova ekipa je ovo dobro osmislila, a svakako bolje nego što je on sam to realizovao 1987. godine. S vizuelne strane, Pirates! izgleda živopisno, kao gusarski filmovi Erola Flina i Berta Lankastera iz šezdesetih godina. Karipsko more sa tirkiznoplavim prelivima i inače pruža mogućnosti za raskošno grafičko poigravanje. Boje su jarke, likovi na granici karikatura, ali najviše oduševljavaju detalji: delfini koji ponekada prate brod, kapci topovskih otvora koji se podižu pred ispaljivanje plotuna, različit izgled Ä‘uladi dok leti ka protivničkom brodu... Skriptovane sekvence tokom mačevalačkih dvoboja odlično se uklapaju i doprinose utisku interaktivnog bioskopskog spektakla. Na istom, zavidnom nivou je i zvučna komponenta – škripa brodova, nadimanje jedara, fijuk Ä‘uleta, mreškanje talasa...