Naslov: Standardni rečnik: englesko - srpski, srpsko - engleski sa kompjuterskim rečnikom i gramatikom Autor: Vitomir Anđelković Izdavač: Pan knjiga Novi Sad Godina izdanja: 2008 Broj strana: 720 Povez: Tvrdi povez Opis i stanje: Format: 14 x 20,5, tragovi hemijske olovku na knjižnom bloku ne ulaze u knjigu, vidi se na slici, ostalo dobro očivano Ovaj izuzetan rečnik namenjen je učenicima osnovnih i srednjih škola i polaznicima kurseva engleskog jezika, turistima kao i svim drugim licima koja se nađu u prilici da se posluže osnovnim pojmovima engleskog jezika. Rečnik sadrži sve izraze i reči koji imaju najširu primenu u savremenom engleskom govornom i književnom jeziku sa izgovorom. Vodič kroz gramatiku Vam omogućava da svaku reč pravilno upotrebite pri upotrebi rečenica i glagolskih vremena. Ono što čini ovaj rečnik zaista posebnim jeste dodatak Kompjuterski rečnik sa svim neophodnih izrazima koji se koriste u informatici. Tags: Informatika rečnik 26.10.2022.

Knjiga eseja koja sardži ključne tekstove kojima su udareni temelji ovog neoavangardnog književno-umetničkog pokreta, čiji je utemeljivač, koji je rođen u srpskoj kulturi šezdesetih godina prošlog veka, naišao na odjek u raznim krajevima sveta traje još i danas. Tu su, pre svega, manifesti, tekstovima u kojima su razrađivane i proširivane početne, osnovne ieje pokreta kao i različiti žanrovi signalizma kao što su stohastička, šatrovačka, kompjuterska, vizuelna poezija. Svoju glavnu funkciju ova umetnost vidi u uvođenja novoga u svet, stvaranju oblika i otkrivanja sadržaja koja će menjati svest ljudi pri čemu stalno traga za novim jezicima i formama.

Ovo je roman koji je započeo kiberpank revoluciju, prva knjiga koja je dobila sveto trojstvo nagrada u žanru naučne fantastike - Hugo, Nebula i Filip K. Dik. Sa Neuromantom, Vilijem Gibson je predstavio svetu kiberprostor i naučna FANTASTIKA više nikada nije bila ista. Gibson je svojim romanom najavio sve ono što je došlo godinama kasnije, Internet revoluciju, Matriks filmska trilogiju i neverovatan razvoj informatičkih tehnologija. Kejs je najbolji kompjuterski kauboj koji krstari informatičkim supermagistralama, povezujući svoju svest sa softverom u kiberprostoru, krećući se kroz obilje podataka, pronalazeći tajne informacije za onoga ko može da plati njegove usluge. Kada prevari pogrešne ljude, oni mu se svete na užasan način, uništavajućinjegov nervni sistem, mikron po mikron. Proteran iz kiberprostora i zarobljen u svom otupelom telu, Kejs je osuđen na smrt u tehnološkom podzemlju, sve dok ga jednog dana ne angažuju misteriozni poslodavci. Oni mu nude drugu priliku i potpuno izlečenje. Jedini uslov je da prodre u matricu, neverovatno moćnuveštačku inteligenciju kojom upravlja poslovni klan Tezje-Ešpul.

Ovo je roman koji je započeo kiberpank revoluciju, prva knjiga koja je dobila sveto trojstvo nagrada u žanru naučne fantastike - Hugo, Nebula i Filip K. Dik. Sa Neuromantom, Vilijem Gibson je predstavio svetu kiberprostor i naučna fantastika više nikada nije bila ista. Gibson je svojim romanom najavio sve ono što je došlo godinama kasnije, Internet revoluciju, Matriks filmska trilogiju i neverovatan razvoj informatičkih tehnologija. Kejs je najbolji kompjuterski kauboj koji krstari informatičkim supermagistralama, povezujući svoju svest sa softverom u kiberprostoru, krećući se kroz obilje podataka, pronalazeći tajne informacije za onoga ko može da plati njegove usluge. Kada prevari pogrešne ljude, oni mu se svete na užasan način, uništavajućinjegov nervni sistem, mikron po mikron. Proteran iz kiberprostora i zarobljen u svom otupelom telu, Kejs je osuđen na smrt u tehnološkom podzemlju, sve dok ga jednog dana ne angažuju misteriozni poslodavci. Oni mu nude drugu priliku i potpuno izlečenje. Jedini uslov je da prodre u matricu, neverovatno moćnuveštačku inteligenciju kojom upravlja poslovni klan Tezje-Ešpul.

Autor: Vilijem GibsonŽanr: Naučna fantastikaPismo: LatinicaBroj strana: 303Povez: MekFormat: 20 cmGodina izdanja: 2017.Ovo je roman koji je započeo kiberpank revoluciju, prva knjiga koja je dobila sveto trojstvo nagrada u žanru naučne fantastike - Hugo, Nebula i Filip K. Dik. Sa Neuromantom, Vilijem Gibson je predstavio svetu kiberprostor i naučna fantastika više nikada nije bila ista. Gibson je svojim romanom najavio sve ono što je došlo godinama kasnije, Internet revoluciju, Matriks filmska trilogiju i neverovatan razvoj informatičkih tehnologija. Kejs je najbolji kompjuterski kauboj koji krstari informatičkim supermagistralama, povezujući svoju svest sa softverom u kiberprostoru, krećući se kroz obilje podataka, pronalazeći tajne informacije za onoga ko može da plati njegove usluge.Kada prevari pogrešne ljude, oni mu se svete na užasan način, uništavajućinjegov nervni sistem, mikron po mikron. Proteran iz kiberprostora i zarobljen u svom otupelom telu, Kejs je osuđen na smrt u tehnološkom podzemlju, sve dok ga jednog dana ne angažuju misteriozni poslodavci. Oni mu nude drugu priliku i potpuno izlečenje. Jedini uslov je da prodre u matricu, neverovatno moćnuveštačku inteligenciju kojom upravlja poslovni klan Tezje-Ešpul.2/16

Vilijem Gibson - Neuromant Miba Books, 2017 mek povez latinica broj strana 303 format 20 x 14 cm Ovo je roman koji je započeo kiberpank revoluciju, prva knjiga koja je dobila sveto trojstvo nagrada u žanru naučne fantastike - Hugo, Nebula i Filip K. Dik. Sa Neuromantom, Vilijem Gibson je predstavio svetu kiberprostor i naučna fantastika više nikada nije bila ista. Gibson je svojim romanom najavio sve ono što je došlo godinama kasnije, Internet revoluciju, Matriks filmska trilogiju i neverovatan razvoj informatičkih tehnologija. Kejs je najbolji kompjuterski kauboj koji krstari informatičkim supermagistralama, povezujući svoju svest sa softverom u kiberprostoru, krećući se kroz obilje podataka, pronalazeći tajne informacije za onoga ko može da plati njegove usluge. Kada prevari pogrešne ljude, oni mu se svete na užasan način, uništavajućinjegov nervni sistem, mikron po mikron. Proteran iz kiberprostora i zarobljen u svom otupelom telu, Kejs je osuđen na smrt u tehnološkom podzemlju, sve dok ga jednog dana ne angažuju misteriozni poslodavci. Oni mu nude drugu priliku i potpuno izlečenje. Jedini uslov je da prodre u matricu, neverovatno moćnuveštačku inteligenciju kojom upravlja poslovni klan Tezje-Ešpul.

Autor: Vilijem Gibson Žanr: Naučna fantastika Pismo: Latinica Broj strana: 303 Povez: Mek Format: 20 cm Godina izdanja: 2017. Ovo je roman koji je započeo kiberpank revoluciju, prva knjiga koja je dobila sveto trojstvo nagrada u žanru naučne fantastike - Hugo, Nebula i Filip K. Dik. Sa Neuromantom, Vilijem Gibson je predstavio svetu kiberprostor i naučna fantastika više nikada nije bila ista. Gibson je svojim romanom najavio sve ono što je došlo godinama kasnije, Internet revoluciju, Matriks filmska trilogiju i neverovatan razvoj informatičkih tehnologija. Kejs je najbolji kompjuterski kauboj koji krstari informatičkim supermagistralama, povezujući svoju svest sa softverom u kiberprostoru, krećući se kroz obilje podataka, pronalazeći tajne informacije za onoga ko može da plati njegove usluge. Kada prevari pogrešne ljude, oni mu se svete na užasan način, uništavajućinjegov nervni sistem, mikron po mikron. Proteran iz kiberprostora i zarobljen u svom otupelom telu, Kejs je osuđen na smrt u tehnološkom podzemlju, sve dok ga jednog dana ne angažuju misteriozni poslodavci. Oni mu nude drugu priliku i potpuno izlečenje. Jedini uslov je da prodre u matricu, neverovatno moćnuveštačku inteligenciju kojom upravlja poslovni klan Tezje-Ešpul.

Reč autora: Nismo izgubili usmenu reč, daleko od toga. Ali u naše vreme, utičemo jedni na druge i putem tekstova, slika i muzike, radijskih i televizijskih emisija, video-klipova na YouTube-u, tekstualnih poruka, filmova i kompjuterskih igara, tvitova i statusa na fejsbuku. Retorika više ne obuhvata isključivo usmenu reč. Retorika je delovanje putem komunikacije i stoga nije vezana za jedan određeni oblik izražavanja, kao što je govor ili pismo. Ako slikama možemo da postignemo isto što i rečima, nevažno je da li ćemo koristiti jedno ili drugo.

Kejs je najbolji kompjuterski kauboj koji krstari informatičkim supermagistralama, povezujući svoju svest sa softverom u kiberprostoru, krećući se kroz obilje podataka, pronalazeći tajne informacije za onoga ko može da plati njegove usluge. Kada prevari pogrešne ljude, oni mu se svete na užasan način, uništavajući njegov nervni sistem, mikron po mikron. Proteran iz kiberprostora i zarobljen u svom otupelom telu, Kejs je osuđen na smrt u tehnološkom podzemlju, sve dok ga jednog dana ne angažuju misteriozni poslodavci. Oni mu nude drugu priliku i potpuno izlečenje. Jedini uslov je da prodre u matricu, neverovatno moćnu veštačku inteligenciju kojom upravlja poslovni klan Tezje-Ešpul. Ovo je roman koji je započeo kiberpank revoluciju, prva knjiga koja je dobila sveto trojstvo nagrada u žanru naučne fantastike – Hugo, Nebula i Filip K. Dik. Sa Neuromantom, Vilijem Gibson je predstavio svetu kiberprostor i naučna fantastika više nikada nije bila ista. Gibson je svojim romanom najavio sve ono što je došlo godinama kasnije, Internet revoluciju, Matriks filmsku trilogiju i neverovatan razvoj informatičkih tehnologija.

У овој књизи намењеној старијим основцима, на забаван и духовит начин, језиком компјутерских игара који је близак деци објашњавају се правила древне игрице под називом „Одрастање“. Игрица „Одрастање“ обухвата девет нивоа које треба прећи, а који се односе на оно што је деци у овом периоду најважније – физички изглед, емотивни живот, родитељи, друштво, забава, школа... На сваком нивоу постоје задаци, упутства, помоћ и бонуси, а дете треба да сакупи одређен број поена Зрелости. Читајући ову књигу читаоци ће се добро забавити, али ће и сазнати много важног за одрастање.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Peti deo Sage o Vešcu Međunarodni bestseler serijal prema kojem je osmišljena planetarno popularna kompjuterska igra The Witcher Geralt se oporavlja u Brokilonskoj šumi nakon okršaja u Tanedu, u kojem se odigrala strašna bitka između magova. Ali on što pre mora da stane na noge i nastavi potragu za Ciri. U Brokilonu se upoznaje s devojkom Milvom, lovcem i odličnim strelcem, koja kreće s njim u Nilfgard. Tokom opasnog puta na kojem rat preti sa svih strana a gradovi gore u plamenu, oni sreću zanimljive likove – grupu patuljaka, vampira Redžisa, ali i Kahira, zloglasnog Crnog jahača koji pohodi Cirine snove. Za to vreme, Ciri se pridružuje društvu mladih buntovnika koji sebe nazivaju Pacovima, a nju prozivaju Falka. Ciri ne samo što počinje da ubija s njima već za bivšu princezu ubijanje ubrzo postaje opsesija. Vatreno krštenje je peta od sedam knjiga Sage o Vešcu, koju sačinjavaju dve zbirke pripovedaka i pet romana. Saga je postala bestseler ne samo u autorovoj rodnoj Poljskoj već i širom sveta. Prevedena je na brojne svetske jezike, a na osnovu nje su nastale TV serija i čuvena kompjuterska igra The Witcher. „Saga se nastavlja nesmanjenom žestinom! Vrtoglavi događaji prikovaće vašu pažnju, a likovi će nastaviti da vas fasciniraju.” Fantasy Fan Andžej Sapkovski rođen je 21. juna 1948. godine u Lođu, u Poljskoj. Poznat je pisac epske fantastike, ne samo u Poljskoj, gde ima status nacionalnog heroja, već i širom sveta. Najpoznatije njegovo delo je serijal Saga o vešcu. Studirao je ekonomiju i, pre nego što se u potpunosti okrenuo pisanju, radio je kao predstavnik jedne inostrane trgovačke firme, ali i kao književni prevodilac. Sapkovski je napisao seriju priča o vešcu Geraltu iz Rivije, zapravo dve zbirke kratkih priča i pet romana, zahvaljujući kojima je u svojoj rodnoj Poljskoj čitaniji nego Stiven King ili Majkl Krikton. Pet puta je dobio najveću poljsku nagradu Zajdel za prozu iz oblasti fantastike, a osvojio je i špansku Ignotus nagradu za najbolju antologiju i najbolju kratku priču stranog autora iz žanra naučne i epske fantastike. Godine 1997. dobio je poljsku Politikas pasport nagradu, koja se svake godine dodeljuje umetnicima za koje se smatra da će postići međunarodni uspeh. Krv vilenjaka prvi je roman iz Sage o vešcu, koji je postao svetski bestseler. Nagrađen je Januš A. Zajdel nagradom 1994, a 2009. dodeljena mu je britanska nagrada Dejvid Gemel Ledžend. Andžeja Sapkovskog mnogi smatraju najvećim fenomenom epske fantastike nakon Tolkina, između ostalog, i zato što je uveo novine u sam žanr, spojivši fikciju i stvarnost i koristeći mitologiju slovenskih naroda. Knjige Andžeja Sapkovskog su prevedene na petnaest jezika. Na osnovu Sage o vešcu osmišljena je popularna kompjuterska igra The Witcher.

Za sve one koji su uživali u romanima Jedan dan i Beležnica. Zbogom za sada će vam sigurno zagrejati srce. Zamislite svet u kojem nikada ne morate reći zbogom. Svet u kojem možete razgovarati sa onima koje volite i kada ih više ne bude... O sitnicama koje su vam nekada mnogo značile... O onome što biste želeli da ste im rekli dok su još bili uz vas... O tome koliko vam je teško da se priviknete na život bez njih... Kada je Sem Eling napisao kompjuterski program koji će omogućiti njegovoj devojci Meredit baš tako nešto, nije ni slutiti da će im to doneti veliki uspeh ali i brojne komplikacije. Jer svaka osoba koja želi da kaže zbogom ima nekoga ko ne želi da je pusti. I kada dođe do odsudnog trenutka oni moraju odlučiti hoće li to zbogom biti zauvek. Ili ljubav može da nastavi da živi nezavisno od njih...? Snažna priča o ljubavi, gubitku i o neočekivanoj mogućnosti da zadržite prošlost koju ne želite da izgubite. „Knjiga koja će vas nasmejati, rasplakati i naterati vas da razmislite.“ Džil Mensel „Odlično ispričana, provokativna priča o ljubavi.“ Company „Gorko-sladak roman o gubitku i o vrlo savremenom fenomenu onlajn besmrtnosti. Ako ste upravo ustuknuli, uveravam vas da nećete pogrešiti – ovo je izvanredno topla i ljudska priča.“ stylist.co.uk

CRTEŽI Danila KIŠA RETKO! Тврд повез са ОВОЈНИЦОМ https://www.inter-caffe.com/lista-813-3.html Revolucionarno remek-delo u prevodu Danila KišaNarator u autobusu primećuje jednog mladog čoveka dugačkog vrata sa šeširom na glavi kako ljutito prekoreva nekog putnika zato što ga gura, a onda seda na upražnjeno mesto. Malo kasnije narator zatiče na ulici istog mladog čoveka u živom razgovoru sa jednim prijateljem koji ga savetuje da prišije dugme na kaputu. Ova kratka, sasvim obična priča ispričana je na devedeset i devet načina, svaki put drugačije, i u drugačijem stilu: kao sonet, aleksandrinac, kao pismo, onomatopeja ili u žargonu. Inspiraciju za ovo delo Keno je dobio nakon jednog koncerta, „posmatrajući Bahovo delo ne iz aspekta kontrapunkta i fuge, nego kao nešto što se gradi pomoću sve brojnijih varijacija, skoro ad infinitum, oko jedne sasvim tanušne teme“. U nenadmašnom prevodu Danila Kiša, ovo ekskluzivno izdanje sadrži i trinaest Kišovih crteža u kojima varira lik „glavnog junaka“ Stilskih vežbi, a koji su nastali 1963. godine kao likovne vežbe, paralelne s jezičkim vežbama i varijacijama na zadatu temu. „Kenoove Stilske vežbe su uzbudljivo remek-delo i jedna od najboljih priča u francuskoj književnosti.“ – Vladimir Nabokov „Stilske vežbe su napravile revoluciju proklamujući moćne ideje i sledeći njihovu neoborivu logiku.“ – Washington Post „Neodoljiva i urnebesna demonstracija jezičkog potencijala.“ – Believer Logger „Keno na izvestan način postaje preteča kompjuterske poezije i kompjuterskih prevoda, no čuvajući se naravno apsolutizacije i unoseći u taj metod duh improvizacije i ironične distance.“ – Danilo Kiš Њ02

Opis Grof T – majstor borilačkih veština – putuje. Njegov put nije lak i prate ga mnoge teškoće i opasnosti. A put vodi u tajanstvenu Optinu Pustinju. Grofa na tom putu očekuje mnogo prepreka i čudnih susreta, koji su promenili njegovu predstavu o ustrojstvu sveta. Ako neko pomisli da je sedokosi i sedobradi grof T, koji je krenuo u potragu za Optinom Pustinjom – Lav Nikolajevič Tolstoj, biće razočaran. On je samo plod mašte demona i njegovih slugu. I može biti da ste i vi sami to isto. Tokom pripovedanja glavni junak želi ne samo da sazna ko je on zapravo, već pokušava da se seti (ili spozna) zašto ide u Optinu Pustinju i šta je to uopšte. Razgovori s konjem, portretima, kompjuterska „pucačina“ u kojoj učestvuje Dostojevski – sve je to samo deo ovog romana. Filozofskih rasuđivanja u njemu ima daleko više nego u ostalim delima Peljevina, što samo doprinosti ozbiljno-smešnom stilu njegove proze.

GEOGRAFSKI ATLAS je savremeno dizajnirana, naučno-tehnički i umetnički kreirana publikacija izrađena u skladu sa najnovijim školskim programom. Pored kartografa u njegovoj izradi učestvovali su i eminentni stručnjaci i doktori nauka iz drugih oblasti,pre svega geografije sa Beogradskog Univerziteta. Rešenjem ministra prosvete atlas je odobren za upotrebu u V, VI, VII i VIII razredu osnovne škole. U toku njegove izrade primenjena su najnovija kartografska i grafička dostignuća a kompletna obrada je izvršena kompjuterskom tehnologijom. Na prvim stranicama atlasa slikovito su objašnjeni pojmovi geografske karte i razmere kao i slikovite informacije o vasioni,vasionskim telima,kosmosu i Zemlji. Atlas sadrži 39 fizičko-geografskih,8 političkih i 28 tematskih karata,kao i 187 zastava država sa podacima o glavnom gradu,površini,broju stanovnika i gustini naseljenosti za svaku državu. Fizičko-geografske karte urađene su u različitim razmerama od 1:800 000 (Crna Gora) do 1:93 000 000 (Svet) korišćenjem dubinsko-visinske skale i senki što stvara izuzetan utisak plastičnosti reljefa. Političke karte stručno odabranim bojama jasno odvajaju države i određene administrativne celine. Tematske karte obrađuju nekoliko važnih tema kao što su: gustina naseljenosti, vegetacija ,prirodna bogastva,razmeštaj industrije,morske struje,srednje temperature,rečni slivovi,jezičke grupe,religije... Sve karte su ažurirane u skladu sa društveno-političkim zbivanjima i prikazuju najnovije stanje.

Tvrd povez - 621 strana NOVOSTI - LAGUNA 2018 Korice sa vidljivim znacima korišćenja Unutrašnjost dobro očuvana - bez pisanja i podvlačenja 1 Od autora bestselera Beograd ispod Beograda, Masonski simboli u Beogradu, Tajna Novog Beograda, Grad tajni. Malo je ovakvih knjiga. Kompjutersko novinarstvo potisnulo je ona suptilna, znatiželjna i tragalačka pera. Po sistemu: sve sve se može naći na Guglu! Kako se može postići ekskluzivnost ako posustaje uporno istraživačko novinarstvo? Na sreću čitalaca, novinar Večernjih novosti Zoran Nikolić jedan je od retkih koji „kopa“ po Beogradu – večitoj inspiraciji osvajača, branitelja, književnika, istoričara, glumaca, putnika, namernika, junaka, kukavica, brodara, pustolova, boema, žitelja, starosedelaca, beskućnika, bogatih i sirotih, karijerista i naučnika, voljnika i nevoljnika, i svih onih koji su strmom Balkanskom ulicom dolazili sa malim koferom koji je bio – i ostao – prepun velikih nada. U ovoj knjizi Nikoilić je sabrao deo onoga što skoro tri godine, kao popularni dodatak sredom, objavljuje u Novostima.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ljudi, patuljci i vilenjaci već više od jednog veka žive u napregnutoj slozi i miru. Ali vremena se menjaju i rase ponovo ulaze u sukob. U ova nemirna vremena rađa se Ciri, dete čije je postojanje zabeleženo u proročanstvu pod imenom Nenadnost, i koja poseduje izuzetnu moć da promeni svet, nabolje ili nagore. Geralt iz Rivije, lukavi ubica čudovišta, poznat kao Beli Vuk, zadužen je da štiti Ciri i vodi je na put kako bi je sklonio od ratovanja i brojnih neprijatelja koji je proganjaju. Uskoro postaje jasno da Ciri nije kao ostali. Umesto da se podvrgne procesu mutacije, koji bi je obdario natprirodnim sposobnostima, ali i lišio ljudske osećajnosti, Ciri svoju jedinstvenu moć upreže u službu onih koji nisu na strani zla. Kako se rat sve više pokazuje kao neminovnost, Ciri i Geralt otkrivaju da ih prati neko ko tačno razume značenje proročanstva i zna šta Cirine moći mogu da učine. Želeći da zaštiti sebe i svoje prijatelje, Geralt se trudi da ostane neutralan u pomahnitalom svetu, iako mu skoro svi ponavljaju da je to nemoguće... Krv vilenjaka je treća od sedam knjiga Sage o Vešcu, koju sačinjavaju dve zbirke pripovedaka i pet romana. Saga je postala bestseler ne samo u autorovoj rodnoj Poljskoj već i širom sveta. Prevedena je na brojne svetske jezike, a po njoj je snimljena TV serija i napravljena čuvena kompjuterska igra The Witcher. Ova saga je donela radikalne promene u žanru epske fantastike. U svetu punom čudovišta i ličnosti bujnog karaktera, komplikovanih intriga i burnih strasti, mitologija se prepliće sa današnjicom, a junaci su obdareni savremenim gledištima. Krv vilenjaka je 1994. nagrađena Nagradom Januš A. Zajdel za najbolji poljski roman, a 2009. joj je dodeljena britanska nagradaDejvid Džemel Ledžend. Saga o vešcu je prevedena na sedam jezika, a po njoj je snimljena TV serija i napravljena kompjuterska igra. „Čudesni svet koji je stvorio Sapkovski istinski podseća na Gospodara prstenova. Roman sadrži sve tradicionalne detalje žanra, ali i poljskog folklora, i predstavlja pravo osveženje. Obavezno pročitati!“ www.totalscifi.com „Biser epske fantastike satkan od odličnih zapleta, političkih intriga i nasilnih ratova.“ Fantasy Fan Andžej Sapkovski rođen je 21. juna 1948. godine u Lođu, u Poljskoj. Poznat je pisac epske fantastike, ne samo u Poljskoj, gde ima status nacionalnog heroja, već i širom sveta. Najpoznatije njegovo delo je serijal Saga o vešcu. Studirao je ekonomiju i, pre nego što se u potpunosti okrenuo pisanju, radio je kao predstavnik jedne inostrane trgovačke firme, ali i kao književni prevodilac. Sapkovski je napisao seriju priča o vešcu Geraltu iz Rivije, zapravo dve zbirke kratkih priča i pet romana, zahvaljujući kojima je u svojoj rodnoj Poljskoj čitaniji nego Stiven King ili Majkl Krikton. Pet puta je dobio najveću poljsku nagradu Zajdel za prozu iz oblasti fantastike, a osvojio je i špansku Ignotus nagradu za najbolju antologiju i najbolju kratku priču stranog autora iz žanra naučne i epske fantastike. Godine 1997. dobio je poljsku Politikas pasport nagradu, koja se svake godine dodeljuje umetnicima za koje se smatra da će postići međunarodni uspeh. Krv vilenjaka prvi je roman iz Sage o vešcu, koji je postao svetski bestseler. Nagrađen je Januš A. Zajdel nagradom 1994, a 2009. dodeljena mu je britanska nagrada Dejvid Gemel Ledžend. Andžeja Sapkovskog mnogi smatraju najvećim fenomenom epske fantastike nakon Tolkina, između ostalog, i zato što je uveo novine u sam žanr, spojivši fikciju i stvarnost i koristeći mitologiju slovenskih naroda. Knjige Andžeja Sapkovskog su prevedene na petnaest jezika. Na osnovu Sage o vešcu osmišljena je popularna kompjuterska igra The Witcher.

Upoznajte Geralta, naočitog lovca bele kose i prodornog pogleda. Nadaleko je čuven zbog cinizma i nepoštovanja autoriteta, muževne privlačnosti i harizme. Ali on je i veštac, i svoje moći jača korišćenjem eliksira i redovnim vežbanjem. Takođe je briljantan borac i nemilosrdan ubica. On će vas voditi kroz Poslednju želju, zbirku pripovedaka nastalih prepričavanjem nekih od najpoznatijih narodnih bajki, koje su izmenjene do granice neprepoznatljivosti i začinjene elementima strave i užasa. U njima se veštac Geralt iz Rivije susreće s rodoskrvnim kraljevima i njihovim nemrtvim kćerkama, osvetoljubivim džinima, vrištavim harpijama, vampirima koji sahnu od ljubavi i obeshrabrenim zlim dusima. Ali prvi utisak često prevari... jer nije svaka čudovišna pojava zla, kao što ni svaka lepota nije dobra. A u svakoj bajci ima zrno istine... Poslednja želja je prva od sedam knjiga Sage o vešcu, koju sačinjavaju dve zbirke pripovedaka i pet romana. Saga je postala bestseler ne samo u autorovoj rodnoj Poljskoj već i širom sveta. Prevedena je na brojne svetske jezike, a po njoj je snimljena TV serija i napravljena čuvena kompjuterska igrica The Witcher. „Nalik na složene magične čini, ova zbirka priča Sapkovskog mešavina je fantazije, intelektualnog nadmudrivanja i crnog humora.“ - Time „Divno napisano... osvežavajuće štivo u okviru žanra koji je postao pomalo jednoobrazan.“ - Specusphere

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korica malo ostecena, sve ostalo uredno! CIRI STAJE PRED SVOJU SUDBINU. Jesenji ekvinocij te neobične godine doneo je raznolike znake na nebu i na zemlji, koji su nesumnjivo nagoveštavali nekakve nesreće i neobične događaje. Tik pred ponoć, uzdiže se strašna mećava, zaduva pakleni vihor, a oblaci gonjeni po nebu poprimiše fantastične oblike, među kojima su se najčešće ponavljale siluete galopirajućih konja i jednoroga. Leganji divljim glasovima ispevaše samrtnu pesmu, zaječa strašna bean’ši, vesnica brze i nasilne smrti, a kada Divlji Gon pregalopira i kada se raziđoše oblaci, ljudi ugledaše mesec u opadanju, kao što i biva u vreme ravnodnevice. Ali ove noći, mesec je bio boje krvi. U Hramu boginje Melitele, tri osobe snevaju isti san. „Krv na njenom licu... Toliko krvi...“ Nemilosrdne ubice iz Nilfgarda su već na tragu Ciri. Ona pak, teško ranjena, oporavlja se u kolibi pustinjaka Visogote, izgubljenoj među močvarama. Da li će veštac uspeti da pronađe Ciri? Kakvu ulogu će odigrati Lastavičja kula obavijena legendom? Lastavičja kula je šesta od sedam knjiga Sage o Vešcu, koju sačinjavaju dve zbirke pripovedaka i pet romana. Saga je postala bestseler ne samo u autorovoj rodnoj Poljskoj već i širom sveta. Prevedena je na brojne svetske jezike, a na osnovu nje su nastale TV serija i čuvena kompjuterska igra The Witcher.

Autor: Arhiepiskop Rouen Vilijams Povez: broširan Br. strana: 327 Format: 13,5 x 20 Knjiga je u odličnom stanju! Trenutna poplava knjiga neprijateljski nastrojenih prema religiji biće jednog dana zanimljiva tema neke sociološke analize. One dosledno sugerišu jedno viđenje religije koje bi, ako bi se ozbiljno shvatilo, obesmislilo i čitav niz drugih sistema značenja, pa i mnogo toga što bez razmišljanja smatramo naukom. Drugim rečima, one o veri govore maltene kao o nekom usamljenom zastranjivanju ljudskog razuma; kao o skupu nezasnovanih verovanja o opšte poznatim činjenicama koji – u najboljem slučaju – počiva na pogrešnim ili tankim argumentima. Autore tih knjiga obično ne zanima šta religiozni ljudi zaista rade i govore, kao ni opšte pitanje kako sistemi značenja ili „pogledi na svet“ funkcionišu. Sistemi značenja – životne filosofije, ako baš mora, iako ovaj izraz odmah zazvuči prilično ustajalo – funkcionišu tako što nam omogućavaju da pojave sagledamo kao povezane, a ne kao nasumične. Ovo, međutim, podrazumeva sposobnost da pojave sagledavamo u odnosu na druge pojave: to znači da napustimo ideju da postoji jedan osnovni i očigledan način gledanja na svet kojim svaka budala može da ovlada (a koji onda neki ljudi uporno hoće da nepotrebno zakomplikuju), i još, da shvatimo da je viđenje sveta i mogućnost da govorimo o tome što vidimo nešto što se uči, skup veština koje nam omogućavaju da povezujemo stvari i da neki događaj ili pojavu vidimo kroz prizmu nekog drugog. Na strogo pragmatičnom nivou, posledica toga je iskustveno uopštavanje koje je karakteristično za zakone; na jednom sasvim drugačijem, ali ništa manje važnom nivou, to nas uvodi u svet metafore. A da neko ne bi pomislio da su ta dva nivoa radikalno zasebna, imajmo u vidu da je i sam „zakon“ metafora u kontekstu prirodnih procesa... Metafora je sveprisutna, svakako u naučnom diskursu (sebični geni, kompjuterski modeli moždanih procesa, da i ne pominjemo veličanstvene ekstravagantnosti teorijske fizike), i ta sveprisutnost bi morala da nas odvrati od fikcije da postoji čist i očigledan jezik svake discipline. Nema nam druge do da koristimo reči koje imaju svoje istorije i obilje asocijacija; sagledati stvari u perspektivi široj od njihove neposredne pojavnosti znači koristiti jezik nad kojim nemamo punu kontrolu kako bismo odgovorili na okruženje u kome stvari zahtevaju da u njima vidimo više no što bilo koji pojedinačni sistem opažanja može da obuhvati. Što će reći, nijedan sistem percepcije i recepcije sveta ne može a da ne zavisi od imaginacije, sposobnosti da se sagleda svet koji se opire svakom konačnom određenju o tome kako će biti opisan; da se tom svetu obraća i da se iz njega progovara. Čak i oni opisi stvarnosti za koje se misli da su ponajviše redukcionistički još uvek posežu za metaforom, još uvek zavise od reči koje su naučene i koje je već neko koristio. Prema tome, nije teško uvideti manjkavost shvatanja po kome je intelektualni svet borba dve suparničke slike, utemeljenih i neutemeljenih načina da opišemo stvari, egzaktnih i nerealnih perspektiva, ili čak prirodnih i natprirodnih viđenja; da na duge staze takvo shvatanje preti da proždere samo sebe, ako je to za čim se traga goli apsolut. Kako ćemo kulturološku raspravu pokrenuti s mrtve tačke ako se polazi od toga da su religiozni pogledi na svet rđavi opisi nečega o čemu se bolje može govoriti jednostavnijim rečnikom? Ovo zahteva napor da se do kraja isprati šta je upravo to što jezik određene religiozne tradicije omogućava svojim vernicima da vide – odnosno, šta su njeni imaginativni resursi. Kada vernici, na način koji nevernici mogu prepoznati, učestvuju u društvenim zbivanjima, politici i umetnosti (što oni svakodnevno čine, ma šta o tome mislili kritičari vere), kako njihova tradicija konkretno i specifično oblikuje njihovo viđenje? Ne u formi imperativa koji navodno proizlaze iz njihove religije (neka izvine brojni novinski komentatori). Reč je o tome u kojim kategorijama oni vide pojave i ljude, koje su to metafore koje otkrivaju nove dimenzije u svetu koji oni nastanjuju zajedno sa nevernicima. Taj repertoar resursa odlikuje se – u svakoj religioznoj tradiciji – haotičnom raznovrsnošću, i ne svodi se samo na nekoliko glavnih ideja i učenja. On obuhvata vizuelnu i slušnu komponentu – ono što se peva i gleda, kao i ono što se govori. On obuhvata formativne prakse, obrede, koji ostavljaju svoje semantičke tragove na neočekivanim mestima. A obuhvata i manje ili više kompleksno nasleđe drugih koji su svetu pristupali na isti način. Formiranje kolektivnih misaonih struktura je nešto na čemu vernici i dalje manje-više svakodnevno rade, i mora se priznati da je to proces koji je neuporedivo kompleksniji od repetitivnog dogmatizma za koji se tako često misli da je jedina briga svih koji upotrebljavaju religiozni diskurs. Pokazati ovaj proces je isto što i izložiti šta on znači u praksi konkretnih ljudi; edicija (The Making of the Christian Imagination) u okviru koje se ova knjiga pojavila, pokušaj je da se prikaže kolektivna imaginacija na delu – i u procesu njenog daljeg oblikovanja i razvoja – i kako se ona pokazuje u različitim pojedinačnim stvaralačkim naporima. Budući da smo u opasnosti da podlegnemo razornoj kulturnoj amneziji, jer više ne znamo kako u praksi izgleda religiozno opredeljenje, ove knjige žele da pokažu da je verovanje „u praksi“ nešto mnogo više no sleđenje apstraktnih imperativa i opštih opredeljenja. One su posvećene stvaralačkim umovima koji se smatraju nosiocima nekih od najinovativnijih kulturnih tokova u istoriji Zapada (i ne samo Zapada), kako bi se pokazalo na koji način specifično hrišćanska imaginacija leži u osnovi njihovih stvaralačkih dostignuća. Čineći to, ove knjige upućuju izazov tome što je jedan veliki mislilac nazvao „uglađenim preziranjem“ hrišćanske vere: odbacujući hrišćansku veru, može li iole ozbiljan intelektualac pristati da mirne duše istovremeno odbaci i sve one pomake, širenja obzorja, sva bogatstva koja je ona pružila individualnoj i kolektivnoj imaginaciji? Kako bi, na kraju krajeva, izgledao naš svet ako bismo sebe ubedili da se treba ratosiljati nasleđa hrišćanske imaginacije? Autori ovih knjiga se nadaju da će odgovor na to pitanje biti konstruktivno zabrinjavajuć – možda dovoljno zabrinjavajuć da omogući ozbiljniju raspravu o veri u savremenoj kulturi. Izgleda da je postao običaj da se svako ko piše knjigu o Dostojevskom pravda za to što je dodaje već postojećoj ogromnoj biblioteci, ali ako su neke od ideja izraženih na stranicama koje slede – posebno one koje najviše duguju Mihailu Bahtinu – tačne, onda nijedna knjiga na tu temu neće biti potpuno izlišna, budući da je sam Dostojevski pretpostavljao da je ono glavno čemu pisanje teži upravo nastavak dijaloga. Stoga se neću pravdati; i zaista, pisanje ove knjige je bilo tako veliki podsticaj i zadovoljstvo da bih smatrao i nezahvalnošću i neistinom kad bih se zbog nje izvinjavao. Umesto izvinjenja, srećan sam što mogu da izrazim duboku zahvalnost svima onima koji su doprineli da rad na knjizi bude takvo zadovoljstvo. Stiven Prikit mi je prvi dao ideju da je napišem, a ja se nadam da zbog toga neće zažaliti. Građa za nju je postepeno prikupljana tokom dve godine, sve dok mi uprava Anglikanske crkve, saglasivši se da Arhiepiskop može povremeno dobiti studijsko odsustvo, nije omogućila da se u leto 2007. godine intezivno posvetim pisanju. Da nisam dobio tu priliku, završni rad na knjizi trajao bi kudikamo duže. Deo svog odsustva proveo sam u prijatnom okruženju univerziteta Džordžtaun, gde su mi predsednik Džon De Đoja i članovi tamošnje jezuitske zajednice, posebno Džon Lengan, rektor jezuitskog doma, pružili toplu dobrodošlicu. U posveti ove knjige izražavam zahvalnost svima koji su me tako ljubazno uključili u život svoje zajednice tokom nekoliko nedelja juna 2007. godine. Ja ni u kom slučaju nisam akademski stručnjak za rusku književnost, i sa zahvalnošću sam se oslanjao na pomoć nekoliko prijatelja koji su mi svojim sugestijama pomagali u izboru literature i razmišljanjima. Njima, i svima koji su tokom ovih godina delili, nadahnjivali i produbljivali moje interesovanje za ovu oblast, između ostalog i pozajmljujući ili poklanjajući mi relevantne knjige i članke, dugujem zahvalnost, a posebno Džonu Arnoldu, Denisu Bredliju, Rut Kouts, Katrioni Keli, Robinu Milneru-Galendu, Stjuartu Saderlendu i Džonatanu Satonu. Nisam pošao od toga da čitaoci ove knjige poznaju ruski jezik (iako sam u bibliografiji naveo dela na ruskom), te zato nisam navodio citate prema standardnom ruskom izdanju dela Dostojevskog. To me je dovelo do izvesnih nedoumica: naime, ne postoji nešto što bi bilo „standardni“ engleski prevod, a prednosti i mane različitih verzija na tržištu nije lako komparativno proceniti. Opredelio sam se da citiram iz verovatno najdostupnijih prevoda, a to su tekuća izdanja Penguin Classics, s izuzetkom Mladića, za koji sam koristio noviji prevod Ričarda Pevira i Larise Volohonski. Veoma retko, modifikovao sam tekst objavljenog prevoda ako nisam njime bio zadovoljan, ili ako bih primetio da prevod koji koristim nije uspeo da prenese određene dvoznačnosti originala.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Origami (jap. 折り紙; ori – „savijanje” + kami – „papir”) je tradicionalna japanska veština kreiranja modela od papira. Tradicinalno se koristi kvadrat ali postoji veliki broj modela koji se pravi i od drugačijih oblika papira – pravougaonika, trougla, osmougaonika itd. Mali broj osnovnih origami nabora može se kombinovati na različite načine da bi se napravio zamršeni dizajn. Najpoznatiji origami model je japanski ždral od papira. Generalno, ovi dizajnovi počinju sa kvadratnim listom papira čije stranice mogu biti različitih boja, otisaka ili uzoraka. Tradicionalni japanski origami, koji se praktikuje još od perioda Edo (1603–1867), često je bio manje strog u pogledu ovih konvencija, ponekad sečući papir ili koristeći nekvadratne oblike za početak. Principi origamija se takođe koriste u stentovima, pakovanju i drugim inženjerskim aplikacijama.[1][2] Istorija Ne postoje precizni podaci o tome kada je origami nastao. Najčešće se vezuje za izum papira u Kini negde oko 2. veka n. e. Iako je tamo najverovatnije i nastao, origami je pravi procvat doživeo u Japanu, gde se i tretira kao nacionalna umetnost. Pored Japana, ova veština se pojavila i u drugim delovima sveta, na primer, u Španiji gde je poznata pod imenom Papiroflexia. Već u 8. veku, origami je postao sastavni deo raznih ceremonija u Japanu. Samuraji su razmenjivali poklone koji su na sebi imali ukrase „noši” – savijene trake papira. Za vreme obreda šintoističkih venčanja, korišćeni su origami leptiri koji su simbolizovali mladence. Godine 1893. indijski državni službenik T. Sandara Rao objavio je Geometrijske vežbe savijanja papira koje su koristile savijanje papira za demonstriranje dokaza geometrijskih konstrukcija. Ovaj rad je bio inspirisan upotrebom origamija u sistemu vrtića. Rao je pokazao približnu trisekciju uglova i podrazumevao je da je konstrukcija kubnog korena nemoguća.[3] Belokovo savijanje Godine 1936. Margarita P. Belok je demonstrirala da primenu ’Belokovog savijanja’, kasnije korišćenog u šestom Huzita–Hatorijevom aksiomu, što je omogućilo rešavanje opšte kubne jednačine korišćenjem origamija.[4] Godine 1949, R K Jejtsova knjiga „Geometrijske metode“ je opisala tri dozvoljene konstrukcije koje odgovaraju prvoj, drugom i petom Huzita–Hatorijevom aksiomu.[5][6] Jošizava–Rendletov sistem nastave po dijagramu uveden je 1961.[7] Naborani patern za Miurovo savijanje. Paralelogrami ovog primera imaju uglove od 84° i 96°. Godine 1980. objavljena je konstrukcija koja je omogućila triseciranje ugla. Trisekcije su nemoguće po Euklidskim pravilima.[8] Takođe 1980. godine, Korio Miura i Masamori Sakamaki demonstrirali su novu tehniku savijanja mape pri čemu se nabori prave po propisanom šablonu paralelograma, što omogućava da se mapa proširi bez ikakvih pregiba pod pravim uglom na konvencionalni način. Njihov obrazac omogućava da linije preklopa budu međusobno nezavisne, ta se mapa može raspakovati jednim pokretom povlačenjem njenih suprotnih krajeva, a takođe i presavijati guranjem dva kraja jedan ka drugom. Nisu potrebne preterano komplikovane serije pokreta, a presavijeni Miurori se mogu spakovati u veoma kompaktan oblik.[9] Godine 1985. Miura je izvestio o metodi pakovanja i postavljanja velikih membrana u svemiru,[10] a tek 2012. ova tehnika je postala standardni operativni postupak za orbitalna vozila.[11][12] Dijagram koji pokazuje prvi i poslednji korak postupka kojim origami može udvostručiti kocku Meser je 1986. izvestio o konstrukciji pomoću koje bi se mogla udvostručiti kocka, što je nemoguće sa euklidskim konstrukcijama.[13] Prvu potpunu izjavu o sedam aksioma origamija putem francuskog savijanja objavio je matematičara Žak Žastin 1986. godine, ali je to bilo zanemareno sve dok Humijaki Huzita nije ponovo otkrio prvih šest 1989. godine.[14] Prvi Međunarodni skup nauke i tehnologije origamija (sada poznat kao Međunarodna konferencija o origamiju u nauci, matematici i obrazovanju) održan je 1989. u Ferari, Italija. Na ovom sastanku, Skimemi je dao konstrukciju pravilnog sedmougla.[15] Oko 1990. Robert Dž. Lang i drugi prvi su pokušali da napišu kompjuterski kod koji bi rešio probleme origamija.[16] Planinsko-dolinsko brojanje Godine 1996, Maršal Bern i Bari Hajes su pokazali da je NP-potpun problem dodeljivanje paterna nabora planinskih i dolinskih nabora kako bi se proizvela ravna origami struktura počevši od ravnog lista papira.[17] Godine 1999, Hagova teorema je proizvela konstrukcije koje se koriste za podelu stranice kvadrata na racionalne razlomke.[18][19] Godine 2001, između ostalih matematičkih rezultata, Britni Galivan je prvo presavijala čaršav, a zatim list zlatne folije na pola 12 puta, suprotno verovanju da se papir bilo koje veličine može saviti najviše osam puta.[20][21] Belkastro i Hal su 2002. godine u teorijski origami doneli jezik afinih transformacija, sa proširenjem od � {\displaystyle R}2 do � {\displaystyle R}3 samo u slučaju jednotemenske konstrukcije.[22] Godine 2002. Alperin je rešio Alhazenov problem sferne optike.[23] U istom radu Alperin je pokazao konstrukciju pravilnog sedmougla.[23] Godine 2004. algoritamski je dokazan obrazac savijanja za pravilan heptagon.[24] Alperin je koristio bisekcije i trisekcije 2005. za istu konstrukciju.[25] Godine 2009. Alperin i Lang su proširili teorijski origami na racionalne jednačine proizvoljnog stepena, sa konceptom višestrukih nabora.[26][27] Ovaj rad je bio formalni nastavak Langove neobjavljene demonstracije kvintisekcije ugla iz 2004. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kibernetika je nauka o upravljanju oslonjena na teoriju informacija, razvoj komunikacionih modela i proučavanje povratnih sprega kao i kontrolnih mehanizama prenošenja informacija i upravljanja. Razlikuje se od empirijskih nauka po tome što se ne interesuje za materijalnu formu, nego za organizaciju, obrazac i komunikaciju kod celina. Istorija kibernetike Kibernetika se u raznim zemljama razvijala na rezličite načine. U zapadnim zemljama severoatlantske alijanse više ili manje ona se stopila sa opštom teorijom sistema i ceo red struka koje su bili povezeni sa kibernetikom su se razvili u samostalna područja, kao naprimer informatika, umetna inteligencija ili neuronska mreža. U zemljama istočnog bloka kibernetika je u početku, iz čisto ideoloških razloga, smatrana za buržoasku kvazinauku. Počela je biti ponovo prihvaćena tokom 50-ih godina i na kraju je postala krovna disciplina za mnoge struke koje su se u zemljama mimo istočnog bloka osamostalile. Tako je npr. u sastavu kibernetike bila i informatika. Norbert Viner (engl. Norbert Wiener; Kolumbija, 26. novembar 1894 — Stokholm, 18. mart 1964) je bio američki matematičar, informatičar i osnivač kibernetike kao nauke.[1] Biografija Detinjstvo i mladost Norbert Vener je rođen u jevrejskoj porodici kao prvo dete Lava Vinera i Berte Kan. Još tokom detinjstva postao je postao poznat kao „čudo od deteta“. Pošto je završio Ajer gimnaziju, 1906. godine sa 11 godina starosti, Viner se upisao na Tafts koledž u Medfordu, pored Bostona. Diplomirao je matematiku 1909. sa 14 godina, nakon čega je započeo studije zoologije na Harvardu. Godine 1910. upisuje se na Univerzitet Kornel, gde studira filozofiju. Harvard je nagradio Vinera doktoratom 1912. godine, kada je imao svega 17 godina, za disertaciju o matematičkoj logici. Uprkos poticanju iz jevrejske porodice, Viner je kasnije postao agnostik.[2] Naučni rad Radovi Vinera na protivavionskom oružju, uticali su da počne istraživati teoriju informatike. Otkrio je viner filter i formulisao je zakone kibernetike. Učestvoavo je u stvaranju postulata robotike, kompjuterske kontrole i automatike. Njegovi radovi na polju elektronike i informatike, imali su značajan uticaj i na nauke poput biologije, filozofije i sociologije. Po političkom ubeđenju bio je pacifista, te je tokom Hladnog rata na njega gledano sa podozrenjem[3]Bio je protivnik militarizacije, te je nakon Drugog svetskog rata odbijao svaku novčanu naknadu od strane vlade SAD, za svoj naučni rad. Bio je protivnik nuklearnog naoružavanja i nije dobio poziv vlade SAD da učestvuje u projektu Menhetn.[4]Dobitnik je velikog broja priznanja za svoj rad i smatra se jednim od najvećih matematičara 20. veka. Krater Viner na Mesecu nazvan je po njemu.

Laguna, 2004. Posveta na predlistu, sve ostalo odlično. Kuda korača tajanstvena prilika zaogrnuta mantijom kroz pustošni predeo nekog neznanog svemirskog ostrva, kojim se, iako bezvazdušno, ipak razleže muzika? Šta povezuje Srinivasu, kompjuterskog čarobnjaka koji se povukao iz sveta u osamu budističkog hrama u džungli, i ubogog pomoćnika srednjovekovnog živopisca utamničenog u manastirskom podrumu? Kakva je spona između zagonetne misije džinovskog radio-teleskopa, čiji su neimari netragom iščezli u maglama vremena, i plemena loptastih bića koja idilično obitavaju na svetu optočenom nezemaljskim mirisima i travama? Šta spaja Pauka, što je spleo svoju mrežu od kosmičkog praha po perimetru crne rupe, i čopor krznatih šestonogih stvorova što pevaju zvezdanu pesmu? Šta okuplja u istoj nemogućoj tački vremena i prostora četiri gorostasa nauke – Arhimeda, Ludolfa van Cojlena, Nikolu Teslu i Stivena Hokinga – da se u zanosu posvete pronicanju u tajnu ruleta? Kakve sve to veze ima s Ramom, kompjuterskim programom osetljive ženske duše i komične zbunjenosti, koja ostaje u drugom stanju pošto je, nimalo slučajno, napastvuje jedan nadasve neobičan majmun? Zašto epilog dolazi znatno pre kraja romana i šta nalaže da na njegovom vrhuncu jedan pometeni starac izgovori starozavetne reči kojima se sazdavaju vaseljene? I konačno, zbog čega je neophodno da se doktor Votson sretne sa svojim tvorcem, Arturom Konanom Dojlom, a da dvojica arhineprijatelja, Šerlok Holms i profesor Džejms Morijarti, udruže snage kako bi Četvrti Krug konačno mogao da se zatvori? Zoran Živković (Beograd, 5. oktobar 1948) srpski je pisac, književni teoretičar, prevodilac i univerzitetski predavač. Jedan je od najprevođenijih srpskih književnika. Prozne knjige su mu višestruko nagrađivane u zemlji i svetu, adaptirane u dramske oblike i dobile su značajnu međunarodnu kritičku recepciju. Dobitnik je Svetske nagrade za fantastiku 2003. godine.[1] Redovni je profesor na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Biografija Diplomirao je 1973. na grupi za Opštu književnost s teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je 1979. i doktorirao 1982. godine. U razdoblju 1973-1993. stvorio je značajno delo u nauci o književnosti, uređivanju, izdavaštvu i prevodilaštvu, uključujući i kapitalne projekte poput almanaha Andromeda, biblioteka „Kentaur“ i „Polaris“, autorskih naučnih monografija i Enciklopedije naučne fantastike.[2] Književno delo Zoran Živković u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković 27. februara 2019. Kao prozaista debitovao je 1993. godine romanom Četvrti krug za koji je dobio nagradu „Miloš Crnjanski“. Sabrana prozna dela u po dva toma na srpskom i engleskom (Romani i Nemoguće priče) objavljena su mu 2009-2010. u izdanju Zavoda za udžbenike. Živković je jedan od najprevođenijih savremenih srpskih književnika. Do 2013. godine objavljeno je 70 izdanja njegovih dela na stranim jezicima.[3] Knjige su mu izišle u SAD (Vremenski darovi, dva izdanja, Knjiga/Pisac, Četvrti krug, Skrivena kamera, Sedam dodira muzike, Koraci kroz maglu, Nemogući susreti), Engleskoj (Nemoguće priče, Dvanaest zbirki i čajdžinica, Poslednja knjiga, Most, Pisac/Knjiga/Čitateljka, Nemoguće priče 2, Esherove petlje, Pisac u najam), Italiji (Poslednja knjiga, Biblioteka, Sedam dodira muzike, Pisac u najam, Nađi me), Portugaliji (Biblioteka, dva izdanja, Poslednja knjiga, Pisac u najam, Sedam dodira muzike), Nemačkoj (Skrivena kamera, Poslednja knjiga, Nemogući roman), Španiji (Nemoguće priče, Knjiga/Pisac, Skrivena kamera), Francuskoj (Pisac u najam), Danskoj (Biblioteka), Grčkoj (Knjiga), Švajcarskoj (Čitateljka), Holandiji (Poslednja knjiga), Japanu (na japanskom – Čajdžinica; na engleskom – Biblioteka, Vagon, Četiri priče do kraja, Čitateljka i Amarkord), Južnoj Koreji (Knjiga, Poslednja knjiga, Biblioteka), Brazilu (Poslednja knjiga), Turskoj (Vremenski darovi, Biblioteka, Nemogući susreti), Rusiji (Četvrti krug), Češkoj (Vremenski darovi), Poljskoj (Biblioteka, Amarkord), Bugarskoj (Sedam dodira muzike, Četvrti krug), Ukrajini (Dvanaest zbirki i čajdžinica), Sloveniji (Četvrti krug, Most, Biblioteka, Čitateljka, Amarkord, Poslednja knjiga, Pisac u najam, Koraci kroz maglu, Dvanaest zbirki i čajdžinica) i Hrvatskoj (Vremenski darovi, Nemogući susreti, Sedam dodira muzike, Biblioteka, Poslednja knjiga). Živkovićev roman Pet dunavskih čuda izvorno je izišao kao petotomno izdanje na pet jezika: srpskom, engleskom, nemačkom, slovačkom i mađarskom. Priče su mu objavljene u antologijama i časopisima u SAD, Engleskoj, Japanu, Poljskoj, Finskoj, Danskoj, Francuskoj i Mađarskoj. Dramatizacije Prema Živkovićevim pričama `Voz` (Nemogući susreti) i `Hotelska soba` (Četiri priče do kraja) reditelj Puriša Đorđević snimio je igrani film Dva koji je imao premijeru na Festu 2007. godine. Isti reditelj ekranizovao je i Živkovićevu priču `Ispovedaonica` (Nemogući susreti) koja je prikazana na beogradskom Festivalu kratkometražnih filmova (2007). Dve Živkovićeve priče emitovane su na programu britanskog radija BiBiSi: `Voz` (2005) i `Budilnik na stočiću` (2007). Televizija Studio B emitovala je TV seriju `Sakupljač` snimljenu prema Živkovićevom ciklusu `Dvanaest zbirki` (Dvanaest zbirki i čajdžinica). Televizijska emisija RTB iz 1984. `Zvezdani ekran` nastala je po njegovoj istoimenoj monografiji. Kritički prijem Živkovićevo delo je visoko vrednovano i višestruko nagrađivano u međunarodnim okvirima. Ugledni američki književni časopis Svetska književnost danas /World literature today/ objavio je 2011. temat o Živkovićevoj prozi.[4] Njegova dela izučavaju se i na severnoameričkim univerzitetima. Profesor Ralf Bogert, s Univerzitetu u Torontu (Kanada), uključio je Četvrti krug u kurs o savremenom evropskom romanu, dok profesor Džefri Stejdelmen, s univerziteta u Bafalu (SAD), tumači Sedam dodira muzike u okviru seminara `Muzičke teme u kratkoj prozi`. Nagrade i priznanja Živkovićeva knjiga Biblioteka je 2003. godine dobila Svetsku nagradu za fantastiku /World Fantasy Award/ u kategoriji novela. Dobitnik je i nagrade `Miloš Crnjanski` za Četvrti krug (1994), nagrade `Isidora Sekulić` za Most (2007), koji je takođe uvršćen u uži izbor za Ninovu nagradu kritike za roman godine 2006 (prethodno je, 1997, u užem izboru bio i roman mozaik Vremenski darovi), kao i nagrade `Stefan Mitrov Ljubiša` (2007) za ukupno prozno stvaralaštvo. Romani Knjiga (2004), Biblioteka (2005), Skrivena kamera (2007), Esherove petlje (2010) i Pet dunavskih čuda (2011) nominovani su za jedno od najprestižnijih evropskih literarnih priznanja – `Međunarodnu dablinsku književnu nagradu IMPAK`. Roman mozaik Dvanaest zbirki nominovan je za nagradu `Širli Džekson` (2008) i za nagradu `Britanskog društva za fantastiku` (2008). Bibliografija Proza Četvrti krug (1993) Vremenski darovi (1997) Pisac (1998) Knjiga (1999) Nemogući susreti (2000) Sedam dodira muzike (2001) Biblioteka (2002) Koraci kroz maglu (2003) Skrivena kamera (2003) Vagon (2004) Četiri priče do kraja (2004) Dvanaest zbirki i čajdžinica (2005) Most (2006) Čitateljka (2006) Amarkord (2007) Poslednja knjiga (2007) Esherove petlje (2008) Pisac u najam (2009) Pet dunavskih čuda (2011) Nađi me (2012) Eror na Filološkom fakultetu, priređivač (2012)[5] Zbornik mrtvih (2015) Tumač fotografija (2016) Bela Soba (2021) Monografije Savremenici budućnosti (1983) Zvezdani ekran (1984) Prvi kontakt (1985) Enciklopedija naučne fantastike I-II (1990) Ogledi o naučnoj fantastici (1995) O žanru i pisanju (2010) Pisac od gline (2013) Challenges of Fantastika (2013)[6]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ser Lorens Ker Olivije, Baron Olivije (engl. Ser Laurence Kerr Olivier, Baron Olivier; Dorking, 22. maj 1907 — Stening, 11. jul 1989) bio je engleski pozorišni, filmski i televizijski glumac, režiser i producent. U karijeri dugoj preko šezdeset godina tumačio je najrazličitije uloge — od likova iz grčkih i Šekspirovih tragedija, preko ekscentričnih i grotesknih negativaca, do junaka romantičnih komedija. Smatra se najboljim tumačem likova iz Šekspirovih drama.[1][2] Najpoznatiji je po ulogama u filmovima Orkanski visovi, Rebeka, Bani Lejk je nestala, Princ i igračica, Otelo i Maratonac. Dobio je dva počasna Oskara za životno delo i veliki doprinos filmskoj umetnosti, kao i Oskara za najboljeg glavnog glumca za ulogu u Hamletu. Olivije je bio nominovan za trinaest Oskara (osvojio tri); za devet Emija (osvojio pet); jedanaest nagrada BAFTA (osvojio tri) i šest Zlatnih globusa (osvojio tri). Dobitnik je Srebrnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu i Zlatnog lava na Festivalu u Veneciji, a dobio je i zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih. Prvi je glumac u istoriji filma koji je dobio plemićku titulu. Američki filmski institut ga je uvrstio među dvadeset najvećih glumaca svih vremena. Smatra se najboljim britanskim glumcem 20. veka.[3] Detinjstvo Lorens Ker Olivije je rođen 1907. u Dorkingu (Engleska). Njegov otac, Džerard Olivije, bio je sveštenik, pa je Lorens odrastao u smernoj i religioznoj porodici. Bežeći od strogosti i religioznosti svog oca, Lorens se veoma zbližio sa majkom, Agnes Luiz. Međutim, Agnes je umrla rano, u svojoj četrdesetoj godini i njena iznenadna smrt je jako pogodila dvanaestogodišnjeg Lorensa. Ostao je sa bratom Ričardom i sestrom Sibil u Old Rektoriju (delu škole Sveti Kristofer), a njegov otac se 1918, zbog premeštenja, preselio u Hartfordšir. Sa svega devet godina, dobio je ulogu Bruta u školskoj predstavi Julije Cezar. Išao je i na časove horskog pevanja u školi Svi sveti u Londonu.[4] Završio je školu Sveti Edvard u Oksfordu. Nastupao je u školskim predstavama, a 1924. radio je kao zamenik i pomoćnik reditelja u lokalnom pozorištu. Sledeće godine dobio je ulogu Lenoksa u Šekspirovom Magbetu i mesto asistenta direktora pozorišta.[5] Nakon što je Ričard Olivije otišao u Indiju, otac je shvatio da Lorens (koga su u porodici zvali Kim) zaista treba da bude glumac.[5] Karijera Tokom šezdesetogodišnje karijere, Lorens Olivije je igrao u oko 130 predstava, 63 filma i u 26 TV serijala.[6] Prve glumačke korake Olivije je načinio 1930. godine, u Engleskoj. Desetak godina kasnije, zahvaljujući ulogama u holivudskim hitovima Orkanski visovi i Rebeka, njegovo ime je postalo poznato i u svetu filma. Značajnije uloge na televiziji imao je tek osamdesetih godina 20. veka. Pozorišna karijera Pozorišni počeci Nakon pohvala koje je dobio za Ukroćenu goropad, sedamnaestogodišnji Olivije je upisao dramsku školu Central School of Speech and Drama, da bi se nakon završetka 1927. pridružio glumačkoj družini Birmingham Repertory.[5] Sledeće godine prihvatio je ulogu kapetana Stenhoupa u predstavi Kraj putovanja koju mu je ponudio Apolo teatar. Pohvale kritike dobio je 1930. za ulogu u Privatnim životima Noela Kauarda i 1935. za Romea i Juliju.[7] U Romeu i Juliji menjao je uloge Romea i Merkucija sa Džonom Gilgudom. Olivijeu se nije dopadao način Gilguldove glume Šekspirovih dela i smetalo mu je što je Gilgud dobijao bolje kritike od njega.[7] Njegova netrpeljivost ka Gilgudu kulminirala je 1940, kada je Olivije predložio londonskom producentu Binkiju Bomontu (engl. Binkie Beaumont) da finansira četiri Šekspirove tragedije — Hamleta, Kralja Lira, Otela i Magbeta — u kojima bi on bio u glavnim ulogama, na šta mu je Bomont odgovorio da bi pristao jedino pod uslovom da Olivije povremeno menja uloge sa Gilgudom, kao i da Gilgud režira barem jednu od njegovih produkcija, što je Olivije glatko i bez razmišljanja odbio.[8] Nakon uloge u Romeu i Juliji pozvala ga je Lilijan Bejlis iz Old vik teatra da tumači glavnu ulogu u njihovom Hamletu 1937. godine. Olivije je rado prihvatio ponudu, ali je njegova izvedba naišla na loš prijem kod gledalaca i kritike. Ni Magbet nije prolazio bolje, sve do Koriolana, Henrija Petog i Dvanaest noći sa kojima je trijumfovao kod kritičara i postao jedan od najpopularnijih glumaca iz Old vikove svite. Iako je u međuvremenu debitovao na filmu i čak snimio deset filmova, Olivije je nastavio da izbegava ponude te vrste i govorio da mu je mesto na daskama.[9] 1940—1959: Vivijen Li i rat Lorens Olivije je upoznao Vivijen Li 1937. Iste godine su počeli da se zabavljaju. Uspeo je da je dovede u Old vik gde je igrala Ofeliju. Dve godine kasnije njih dvoje sele se u Njujork — on da bi snimao Orkanske visove, a ona jer se nadala ulozi Skarlet O’Hare u obećavajućem Prohujalo sa vihorom. Tamo su zajedno nastupali u predstavi Romeo i Julija u koju su uložili gotovo svu svoju ušteđevinu. Iako raskošna, predstava je bila poslovni promašaj.[8] Kada je izbio Drugi svetski rat, Olivije je želeo da se pridruži kraljevskom vazduhoplovstvu. Uzeo je dvesta časova letenja i dobio čin poručnika, ali nikada nije učestvovao u pravom ratu.[5] On i Ralf Ričardson su 1944. bili otpušteni iz vojske kako bi formirali novu postavu Old vik teatra.[10] Noćni repertoar su činile predstave Čovek i oružje od Džordža Bernarda Šoa, Per Gint Henrika Ibzena i Šekspirov Henri Treći. Probe koje su trajale deset meseci uz zvuke nemačkog bombardovanja, isplatile su se u obliku pet uspešnih sezona.[5] Godine 1948. Ričardson, Olivije i Vivijen Li krenuli su na turneju po Australiji i Novom Zelandu.[11] Njih dvojica su igrali u pomenutim predstavama, a Lorens i Vivijen u Ričardu Trećem, Školi skandala kao i u The Skin of Our Teeth. Turneja je trajala šest meseci i bila je veoma uspešna, međutim brak poznatog para jedva je izdržao višegodišnju krizu. Olivije je kasnije rekao da je Vivijen izgubio u Australiji.[12] Druga sezona novog Old vik teatra počela je po njihovom povratku iz Australije i ona se danas smatra jednim od najblistavijih perioda britanskog pozorišta.[13] Olivije i Ričardson nizali su uspehe sa svojim proverenim predstavama.[13] Lorens je jedne večeri odigrao Sofokleovog Edipa i Šeridanovog Kritičara. Ta tranzicija iz grčke tragedije u klasičnu komediju postala je legendarna.[14] Ovu sezonu završio je ulogom Astrova u Ujka Vanji Antona Čehova. Za vreme rata, Lorens Olivije i Ralf Ričardson bili su pozvani u Pariz, da svoje popularne predstave odigraju u čuvenom pozorištu Komedi franses (franc. Comédie-Française). Bili su ushićeni i počastvovani pozivom. To im je bio prvi nastup u Francuskoj, i bio je uspešan.[10] Početkom pedesetih Olivije i njegova supruga su igrali u Njujorku. Na njihovom repertoaru bili su Antonije i Kleopatra od Šekspira, Cezar i Kleopatra od Bernarda Šoa, i na zahtev Lijeve, - Antigona. Godine 1953. psihičko zdravlje Vivijen Li naglo se pogoršalo, međutim vrlo brzo se oporavila za predstave koje je Lorens spremao za Stratford na Ejvonu (Engleska). Osim Dvanaest noći i Magbeta, Lorens je pripremao i Tita Andronika. Za predstave je vladalo veliko interesovanje i bile su veoma dobro posećene. Bračni par je tada sa Titom Andronikom krenuo na evropsku turneju. Komad je naišao na izuzetne pohvale kritičara, i bio je komercijalni trijumf, ali njihov brak je još jednom prolazio kroz krizu koju ovaj put nije izdržao. Iako je njihova veza okončana po povratku u London, razveli su se u decembru 1960. godine. Poslednje predstave Olivije je bio jedan od osnivača Britanskog nacionalnog teatra. Postao je njegov direktor još dok je bio u Old viku.[15] Tokom posleratnih godina, a i kasnije, svoju glumačku karijeru posvetio je uglavnom filmskoj industriji. U pozorištu je uglavnom radio kao reditelj, a ređe je prihvatao uloge.[15] Ipak, od malobrojnih predstava u kojima je igrao u to vreme, izdvajaju se Ujka Vanja, Mletački trgovac, Mačka na usijanom limenom krovu, The Recruting Officer i izuzetno uspešna Dugo putovanje u noć, koja je kasnije ekranizovana i emitovana u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu. Filmska karijera Glumac koji ne voli film Olivije je debitovao na platnu 1930. sa filmom Privremena udovica. Iste godine imao je manju ulogu u Previše varalica, a već sledeće prvu glavnu u drami Žuta karta. Uprkos ponudama koje su stizale, u potpunosti se posvetio pozorištu i Šekspirovim dramama koje su mu donosile popularnost. Godine 1936. dobio je priliku da igra u filmskoj adaptaciji Šekspirove drame Kako vam drago. Iako je to bila prva uloga za koju je bio istinski zainteresovan, konačan proizvod mu se nije dopao i smatrao je da Šekspir jednostavno nije dobar na filmu.[16] Te godine je prvi put video već tada popularnu Vivijen Li, a sledeće godine snimali su ljubavnu dramu Požar nad Engleskom. Tada su počeli da se pojavljuju zajedno u javnosti, iako su oboje bili u braku.[12] Dve godine kasnije otputovali su u SAD, gde je Olivije snimao Orkanske visove. Bio je prvi put nominovan za Oskara za ulogu Hitklifa u Orkanskim visovima. Vivijen je pak osvojila Oskara za najbolju glavnu glumicu za ulogu u epskom Prohujalo sa vihorom, pa su dvoje mladih glumaca krajem četrdesetih bili najpoznatiji holivudski bračni par .[17][18] 1940—1959: Filmska zvezda Uspon u Lorensovoj karijeri nastavio se Hičkokovim hit-filmom Rebeka iz 1940. godine, u kom je Olivije tumačio lik zgodnog i bogatog udovca koji se ženi mladom devojkom ne rekavši joj da je indirektno odgovoran za smrt svoje supruge. Za ovu ulogu opet je bio nominovan za Oskara. Sledeće godine igrao je sa svojom suprugom u romantičnoj drami Ledi Hamilton koja je bila veliki bioskopski hit. Pošto se pokazao kao podjednako dobar i na filmu i u pozorištu, dvojica producenata su mu predložili da režira neke od Šekspirovih drama u kojima je uspešno igrao. Olivije je u početku mislio da nije dorastao zadatku, pa je nagovarao Vilijama Vajlera i Terensa Janga da preuzmu ulogu reditelja. Pošto su obojica odbili predlog[19] jer filmovi snimljeni po Šekspirovim dramama nisu bili popularni, Lorens je na kraju ipak odlučio da pokuša. Prvi film koji je počeo da snima bio je Henri Peti iz 1944. Tokom snimanja jedne scene u Irskoj, konj je udario u kameru koju je držao Olivije, te je ovaj zaradio veliku posekotinu na usni i povredu oka, ostavivši mu ožiljak koji će kasnije postati njegov zaštitni znak.[19] Kritičari su pohvalili film, koji je ujedno bio i komercijalni uspeh. Još je bio nominovan i za Oskara za najbolji film, a Olivije za najboljeg glumca. Međutim, Akademija mu je dodelila počasnog Oskara, za izuzetan rad na filmu Henri Peti. Olivije je odbio nagradu nazivajući je prevarom, i smatrajući da Akademija jednostavno nije bila spremna da Oskare uruči jednom strancu.[20] Sledećih nekoliko godina radio je kao zabavljač na frontu, zajedno sa Ralfom Ričardsonom. Godine 1948. snimio je Hamleta i glumio glavnu ulogu. Film je morao biti kraći od 153 minuta pa je Olivije bio prinuđen da iseče dobar deo teksta. Sa Hamletom je ponovo bio nominovan za Oskara u istim kategorijama kao i za Henrija, s tim što je ovaj put i dobio nagrade, i to u obe kategorije. Tako je Olivijeov Hamlet postao prvi britanski film koji je osvojio Oskara, a Olivije prva osoba koja je iste godine režirala film za koji je dobila Oskara za najboljeg glavnog glumca. Ostao je jedino bez Oskara za najboljeg režisera, što glumicu Etel Barimur, koja mu je uručila Oskara, nije iznenadilo jer je smatrala da filmska adaptacija Hamleta nije ni približno verna drami.[21] Poslednji šekspirovski film koji je bio dogovoren još četrdesetih, Olivije je snimio tek 1955. godine. U međuvremenu, njegova pozorišna karijera bila je na vrhuncu, te je do 1955. išao na turneje širom sveta. Film koji je tada snimio bio je Ričard Treći. Na snimanju filma, jedan od strelaca ga je pogodio u nogu, zbog čega je Olivije hramao nekoliko dana.[22] Pošto je u filmu Olivije trebalo da bude hrom, ova nezgoda nije se odrazila negativno na snimanje filma. Međutim, ovaj raskošni epski spektakl bio je komercijalni neuspeh, pa je Olivije bio prinuđen da odustane od planiranog snimanja Magbeta, koji je trebalo da bude poslednji u nizu dogovorenih filmova. Poslednji film u kome je Olivije igrao pedesetih, bila je romantična komedija Princ i igračica, gde se prvi put sreo sa Merilin Monro, tada najpopularnijom glumicom na svetu. Nakon završetka snimanja Olivije je strogo kritikovao Merilinino ponašanje i glumu,[23] što je tada privuklo veliku pažnju medija. Međutim, posle njene tragične smrti rekao je: „Ne mogu da verujem da tako glamurozan film nije postao hit. Ja sam bio dobar, ali Merilin... Merilin je bila zadivljujuća!”[24] 1960—1989: Doktor Zel Godine 1960. Olivije je snimio Spartaka i Zabavljača, dva filma koja su postigla veliki komercijalni uspeh. Zabavljač je takođe dobio i pohvale kritike i doneo mu još jednu nominaciju za Oskara. Usledili su Otelo sa Megi Smit u ulozi Dezdemone, koji je bio njegov poslednji film snimljen po nekom Šekspirovom komadu, zatim triler Bani Lejk je nestala i tri ratna filma: O, kakav divan rat, Bitka za Britaniju i Nedostižni most. Poslednja dva filma za koje je bio nominovan za Oskara bili su Momci iz Brazila i Maratonac. Uloga u Maratoncu mu je dobila odlične kritike i donela mu prvi Zlatni globus. Američki filmski institut je ovaj film proglasio za jedan od sto najuzbudljivijih filmova svih vremena,[25] a Olivijeovog sadističkog doktora Zela svrstao među pedeset najvećih filmskih negativaca.[26] Kada je 1967. godine saznao da boluje od raka, želeći da obezbedi svoju porodicu nakon smrti, Lorens je prestao da bude izbirljiv u izboru uloga i počeo je da prihvata skoro sve što mu se nudilo, pa je tako počeo da prihvata i uloge u televizijskim serijalima.[9] Čak je izjavio: „Pitaju me zašto glumim u nekom filmu. Odgovor je jednostavan — novac, dragi moj... Osećam da kraj dolazi. Nemam ništa da ostavim porodici osim novca koji zarađujem od filmova. Ništa mi nije ispod časti ako je dobro plaćeno. Zaradio sam pravo da zgrabim sve što mi se ukaže za ovo malo vremena koje mi je preostalo.”[27] Do kraja života pojavio se u brojnim filmovima, a za uloge u Inčonu i Džez pevaču nagrađen je Zlatnom malinom za najgoreg glumca. Umro je 1989, dok je snimao Ratni rekvijem. Olivije je i petnaest godina posle smrti glumio negativca u filmu Nebeski kapetan i svet sutrašnjice. Naime, materijal sa njim iz mlađih dana je uz pomoć kompjuterske grafike uklopljen u film, te je Olivije bio zločesti dr Totenkof.[28] Televizijska karijera Lorens Olivije je počeo karijeru televizijskog glumca kada je već iza sebe imao ostvarenu karijeru u pozorištu, i kada je bio jedan od najtraženijih filmskih glumaca. Međutim, od početka osamdesetih pa do smrti, uglavnom je igrao u TV–serijama ili mini-filmovima. Olivije se prvi put pojavio na televiziji ulogom u seriji John Gabriel Borkman 1958. Glumio je i u Dejvidu Koperfildu sa Idit Evans, kao i u mini-filmovima Mačka na usijanom limenom krovu i Vrati se, mala Šibo. Neke od poslednjih televizijskih uloga bile su mu u Poslednjim danima Pompeje, Izgubljenim kraljevstvima (sa Kolinom Fertom) i Vagneru. Najpoznatije TV serije u kojima je igrao i za koje je dobio nagradu Emi za najboljeg glumca jesu Kralj Lir, Dugo putovanje u noć i Ljubav kad joj vreme nije gde je glumio zajedno sa Ketrin Hepbern. Olivije je bio nominovan za devet, a osvojio je pet nagrada Emi.[29] Privatni život Propali brakovi Olivije se 25. jula 1930. oženio glumicom Džil Ezmond koja mu je šest godina kasnije rodila sina Tarkvina. Međutim, brak je na samom početku bio osuđen na propast. Naime, kako Lorens piše u svojoj autobiografiji, prva bračna noć bila je neuspešna, a ni kasnije nije bilo ništa bolje, tako da je na kraju Olivije postao impotentan.[30] Olivije je mislio da su za to bila kriva neka njegova religiozna shvatanja, pa je odbacio religiju i deklarisao se kao ateista.[30] Ali njegov odnos sa Džil sasvim je zahladneo, tako da su se razveli 1940. godine, kada se on oženio sa Vivijen Li. Njih dvoje su bili u vezi još od 1937. kad su snimali Požar nad Engleskom, ali je Džil odbijala da mu da razvod. Ipak, ostali su dobri prijatelji i Lorens je bio sa njom na Tarkvinovom venčanju 1965. godine.[9] Lijeva je ubrzo potom dobila ulogu Ofelije, u Olivijeovom Hamletu, u Old viku. Tu se Olivije prvi put susreo sa njenim naglim promenama ponašanja. Pred izlazak na scenu iznenada je počela da vrišti i viče na njega, a onda je odjednom ućutala, besciljno zureći u daljinu.[24] Ulogu je odigrala savršeno, i nikad nije pomenula incident. Nakon venčanja, mladi par se odselio u Njujork, gde su prvi put nastupili s predstavom Romeo i Julija. Zbog izuzetno lošeg prijema kod publike, umalo nisu bankrotirali jer su svu ušteđevinu uložili u produkciju ove predstave.[31] Godine 1944. Vivijen je obolela od tuberkuloze, pa je nekoliko dana morala da provede u bolnici. Na snimanju Cezara i Kleopatre otkrila je da je u drugom stanju, ali je veoma brzo pobacila. Pala je u duboku depresiju, koja je doživela vrhunac njenim fizičkim napadom na Olivijea.[11] To je bio njen prvi poznati nervni slom povezan sa maničnom depresijom. Olivije je posle toga shvatio da njeni napadi dolaze posle dana sa velikom aktivnošću, kao i nakon depresije. Problemi su se nastavili na turneji po Australiji, a vrhunac ovog stanja bila je medijski propraćena svađa u Krajstčerču, koja je nastala kada je Lijeva odbila da izađe na scenu. Lorens je ošamario, a ona mu uzvratila i opsovala ga, pa izašla na pozornicu kao da se ništa nije dogodilo.[32] Pedesetih su produkciju preselili u Njujork, gde je Lorensova filmska karijera bila u ekspanziji. Godine 1953. Vivijen je opet pobacila, nakon čega je pala u višemesečnu depresiju. Tada je priznala suprugu da je zaljubljena u Pitera Finča.[32] Kada se oporavila, krenula je sa Lorensom na evropsku turneju, igrajući u Titu Androniku. Jedan od najblistavijih trenutaka njegove karijere, bio je pomračen njenim čestim izlivima besa na ostale glumce.[32] Po povratku sa turneje, započela je vezu sa glumcem Džekom Merivejlom, čime je njen i Lorensov brak bio praktično okončan. Razveli su se u decembru 1960. godine. Godinu dana kasnije upoznao je glumicu Džoun Plourajt, s kojom se odmah oženio. Ovaj brak, u kom su se rodila tri sina, bio je mirniji i skladniji od prva dva.[33] Međutim, Olivijeovi prijatelji kažu da iako se oženio sa Džoun, Lorens se do kraja života kajao što nije znao da zadrži Vivijen Li.[34] Seksualno opredeljenje Posle Lorensove smrti, pojavile su se glasine da je on u stvari bio biseksualac, koje su potkrepili brojni Olivijeovi biografi. Jedan od njih, Donald Spoto, napisao je u svojoj knjizi da je Olivijeov ljubavnik bio glumac Deni Kej.[35] Lorens Olivije 1940. godine Olivijeovi dugogodišnji prijatelji Noel Kauard i Majkl Tornton su na pitanje o Lorensovoj seksualnosti samo rekli: „Voleo je da stiče nova iskustva.”[36] Još jedan njegov biograf, Teri Kolman, dovodio je u vezu Olivijea i starijeg glumca Henrija Ejnlija.[24] Olivijeov sin, Tarkvin, pokušao je da spreči izlazak te biografije.[37] Veliku pažnju javnosti privukla je izjava Dejvida Nivena, koji je sa Lijevom snimao Tramvaj zvani želja. Naime, glumac je rekao da je jednom, za vreme snimanja tog filma, video kako se Lorens i Marlon Brando ljube u bazenu Olivijeovih.[38] „Okrenuo sam im leđa i pošao kod Vivijen. Ona je znala šta se događa ali je ćutala. Kao i ja.”[39] Posle Lorensove smrti, njegova poslednja supruga, Džoun Plourajt, potvrdila je glasine o njegovoj biseksualnosti.[40] Krajem 2006, u jednoj radio–emisiji, na pitanje o Lorensovom seksualnom opredeljenju, ona je rekla: „Ako je čovek genije, onda nije obična osoba i ne vodi običan život, već ima ekstreme u ponašanju...”[40] Bolest i smrt Godine 1967, Lorens je saznao da boluje od raka prostate, a takođe je morao da provede izvesno vreme u bolnici zbog upale pluća.[41] Ubrzo je dobio bronhitis i upalu porebrice, kao i prve simptome amnezije. Sedam godina kasnije oboleo je od distrofije mišića koja ga je zamalo koštala života.[42] Umro je 1989. godine u Steningu (Engleska), od bubrežne insuficijencije.[43] Nakon smrti bio je kremiran, a njegov pepeo položen u Vestminstersku opatiju, pored kralja Henrija Petog, koji je obeležio njegovu karijeru.[44] Sahrani je prisustvovalo više od dve hiljade ljudi....