Autor: Vitomir Anđelković Povez: tvrd Br. strana: 718 Format: 14x20,5 Sa kompjuterskim rečnikom i gramatikom! Ovaj izuzetan rečnik namenjen je učenicima osnovnih i srednjih škola i polaznicima kurseva engleskog jezika, turistima kao i svim drugim licima koja se nađu u prilici da se posluže osnovnim pojmovima engleskog jezika. Rečnik sadrži sve izraze i reči koji imaju najširu primenu u savremenom engleskom govornom i književnom jeziku sa izgovorom. Vodič kroz gramatiku Vam omogućava da svaku reč pravilno upotrebite pri tvorbi rečenica i glagolskih vremena. Ono što čini ovaj rečnik zaista posebnim jeste dodatak Kompjuterski rečnik sa svim neophodnih izrazima koji se koriste u informatici.

Naslov: Standardni rečnik: englesko - srpski, srpsko - engleski sa kompjuterskim rečnikom i gramatikom Autor: Vitomir Anđelković Izdavač: Pan knjiga Novi Sad Godina izdanja: 2008 Broj strana: 720 Povez: Tvrdi povez Opis i stanje: Format: 14 x 20,5, tragovi hemijske olovku na knjižnom bloku ne ulaze u knjigu, vidi se na slici, ostalo dobro očivano Ovaj izuzetan rečnik namenjen je učenicima osnovnih i srednjih škola i polaznicima kurseva engleskog jezika, turistima kao i svim drugim licima koja se nađu u prilici da se posluže osnovnim pojmovima engleskog jezika. Rečnik sadrži sve izraze i reči koji imaju najširu primenu u savremenom engleskom govornom i književnom jeziku sa izgovorom. Vodič kroz gramatiku Vam omogućava da svaku reč pravilno upotrebite pri upotrebi rečenica i glagolskih vremena. Ono što čini ovaj rečnik zaista posebnim jeste dodatak Kompjuterski rečnik sa svim neophodnih izrazima koji se koriste u informatici. Tags: Informatika rečnik 26.10.2022.

У овој књизи намењеној старијим основцима, на забаван и духовит начин, језиком компјутерских игара који је близак деци објашњавају се правила древне игрице под називом „Одрастање“. Игрица „Одрастање“ обухвата девет нивоа које треба прећи, а који се односе на оно што је деци у овом периоду најважније – физички изглед, емотивни живот, родитељи, друштво, забава, школа... На сваком нивоу постоје задаци, упутства, помоћ и бонуси, а дете треба да сакупи одређен број поена Зрелости. Читајући ову књигу читаоци ће се добро забавити, али ће и сазнати много важног за одрастање.

IVICE OMOTA SU MALO OKRZNUTE .UNUTRAŠNJOST JE ODLIČNA Prevela sa engleskog Kseniija Todorović Izdavač: Clio Naslov originala: Virtual Art / Oliver Grau 2009; tvrdi povez; latinica; 21 cm; 425 str. o knjizi Šta je virtuelna umetnost? Nikad ranije svet slika oko nas nije se tako brzo menjao kao poslednjih godina, nikad ranije nismo bili izloženi tolikom broju različitih svetova slika, i nikad ranije se način proizvodnje tih slika nije tako temeljno menjao. Obim nedavnog i tekućeg upada medija i tehnologije na radna mesta i u radne procese predstavlja pometnju kakvu prethodne epohe nisu doživele što je ostavilo traga u mnogim segmentima umetnosti. Medijska umetnost – odnosno video, kompjuterska grafika i animacija, umetnost pomoću Interneta / Net-umetnost, interaktivna umetnost u svom najnovijem obliku virtuelne umetnosti s podžanrovima umetnosti teleprisutnosti i genetske umetnosti – polako osvaja teorije slike i umetnosti. Smatra se da je virtuelna stvarnost sasvim nova pojava, međutim, ovom knjigom autor nastoji da se pokaže da ideja postavljanja posmatrača u hermetički zatvoren slikovni prostor privida nije vremenski povezana s tehničkim izumima kompjuterski stvorenih virtuelnih stvarnosti. Naprotiv, virtuelna stvarnost je u srži ljudskog odnosa prema slikama. Dodatno, autor prati estetski pojam virtuelnog likovnog prostora, njegovog istorijskog nastanka kroz istoriju umetnosti zapadnog sveta, uključujući i prekide koji su postojali. U ovoj knjizi virtuelnost se ne tumači po sebi, kao antropološka konstanta, već je usredsređena na slike od 360°, kao što su sobe s freskama, panorama, kružni bioskop i kompjuterska umetnost u KEJV–u, odnosno na medijume pomoću kojih se oku upućuje sveukupnost slika. Virtuelna umetnost bavi se medijima u istoriji umetnosti, koji su posvećeni sveobuhvatnim slikovnim prostorima, i nudi dosledan teorijski okvir pogodan za analizu fenomenologije, funkcije i strategije sveobuhvatnih slikovnih prostora i istorijski pregled ideje virtuelne stvarnosti. o autoru Oliver Grau (1965) predaje istoriju umetnosti na Univerzitetu Humbolt u Berlinu. Profesor je na Univerzitetu umetnosti u Lincu i rukovodilac projekta sveobuhvatne umetnosti nemačke Naučne fondacije čiji je tim 1998. formirao prvu međunarodnu bazu podataka digitalne umetnosti - Grau je, između ostalih, objavio i dela Mediale Emotionen (Fischer, 2005) i MediaArtHistories (MIT-Press, 2007), a njegove knjige prevedene su na 12 jezika. Član je Nemačke akademije nauka Leopoldina i Brandenburške akademije nauka u Berlinu. `U knjizi Virtuelna umetnost: Od opsene do uranjanja autor ostvaruje, argumentima potkrepljenu, ideju da je virtuelna stvarnost u srži ljudskog odnosa prema slikama, da nije ništa novo, nije izum novih tehnologija već ima svoje korene u umetničkim tradicijama koje nisu dosad pažnjivo ispitane. Naime, privid pred kojim je posmatrač sam, i u interakciji, postojao je još odavno, i razvijao se ili prekidao u zavisnosti od umetničkih tradicija i tehnologija. Grau nije krenuo od crteža pećinskog čoveka koje i danas možemo da vidimo u Altamiri, Laskou i Kliveu, jer se, kako kaže u knjizi, nije bavio virtuelnošću kao antropološkom konstantom. Grauovo interesovanje odnosi se na slike od 360 stepeni, odnosno jedinstvo vremena i mesta; zato su u ovu istoriju virtuelne stvarnosti (shvatimo je i tako) ušli slikovni prostori Vile misterija iz Pompeja (veliki fresko-friz, 60 g.p.n.e), pejzažna soba u Vili Liviji u blizini Primaporta (20 g.p.n.e) a, potom, sve do 19. i 20. veka, i čuvene panorame, planetarijumi, Moneovi lokvanji, Ajzenštajn... Do danas, odnosno vremena kada, kako kaže Grau, medijska umetnost - to jeste, video, kompjuterska grafika i animacija, internetska umetnost, interaktivna umetnost u svom najnovijem obliku virtuelne umetnosti s podžanrovima - polako osvaja teorije slike i umetnosti. Dosad, kaže Grau, nije sačinjen uporedni istorijski ili sistematski teorijski pregled virtuelnih stvarnosti, odnosno nije data umetničko-istorijska analiza slikovnih prostora i medijuma u okviru umetničko-istorijske analize pojma uranjanja. Njegova knjiga Virtuelna umetnost jeste, zato, pionirski pokušaj da se to konačno uradi. 26.06.10 Danas ` (Anđelka Cvijić)

REČNIK INTERNETA I DIGITALNE KOMUNIKACIJE englesko-srpski KOMPJUTERSKA LITERATURA Šifra artikla: 388328 Isbn: 9788651522379 Autor : Lazar Bošković Izdavač : PROMETEJ Dinamična oblast digitalnih tehnologija dobila je s „Rečni kom interneta i digitalne komunikacije“ dobar putokaz za lakše snalaženje u stručnoj terminologiji na srpskom jeziku. Autor Lazar Bošković je na sebe preuzeo obiman posao da u 310 strana sažme pojmove s kojima se stalno susretao kroz dece... Detaljnije Dinamična oblast digitalnih tehnologija dobila je s „Rečni kom interneta i digitalne komunikacije“ dobar putokaz za lakše snalaženje u stručnoj terminologiji na srpskom jeziku. Autor Lazar Bošković je na sebe preuzeo obiman posao da u 310 strana sažme pojmove s kojima se stalno susretao kroz decenije iskustva u oblasti medija, marketinga, odnosa s javnošću i posebno interneta, koji ih je sve povezao u našem vremenu. – Prof. dr Božidar Radenković Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija KOMPJUTERSKA LITERATURA Autor Lazar Bošković Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač PROMETEJ Pismo Ćirilica Povez Tvrd Godina 2024 Format 20 Strana 307 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Galeazzo Ciano (Livorno, 18. 3. 1903. - Verona, 11. 1. 1944.), talijanski političar. U oktobru 1922. sudjelovao je u fašističkom `pohodu na Rim`, te ušao u diplomatsku službu. Nakon što je 1930. postao Mussolinijev zet, pravi brzu političku karijeru: 1935. postaje ministar za propagandu i član Velikog fašističkog vijeća, a 1936. ministar vanjskih poslova. Vodio je politiku, slijedeći Mussolinijeve direktive, što većeg vezivanja Italije uz Njemačku radi ekspanzije Italije na Balkanu i Sredozemlju.[nedostaje referenca] Na sjednici Velikog fašističkog vijeća 24. 7. 1943. godine daje glas za rezoluciju koja je otvorila put rušenju Mussolinija. Nakon kapitulacije Italije pokušao je pobjeći iz zemlje, ali je uhvaćen, predan sudu fašističke Talijanske socijalne republike (koja je uspostavljena u Sjevernoj Italiji pod njemačkom okupacijom) i strijeljan. Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor kompjuterske periferije,tableta i opreme,miševa,podloga,tastatura,gamepadova,držača za telefone,nosača za televizore,znacki,usb memorija,sd i drugih kartica,miksera,blendera,pegli,fenova za kosu,aparata za kafu,kuhinjskih vaga,vaga za merenje telesne težine,usisivača,grejalica,tepsija,šerpa,noževa,led sijelica,led traka,zidnih satova,digitalnih termometra,slavina protočnih i običnih,posuđa,malih kućnih aparata,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,ručnog i električnog alata,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

Nаše pčelаrstvo se brzo rаzvijа. Povećаvа se broj licа kojа gаje pčele. Širi se krug nаprednih pčelаra koji koriste sаvremene tekovine pčelаrske nаuke i prаkse. Umnožаvаju se i jаčаju nаpredne pčelаrske orgаnizаcije. Sаvezno izvršno veće putem regresа nа košnice i pčelarski pribor olаkšаvа i ubrzаvа ovаj rаzvoj. Nа tržištu je sve više medа. U prošloj, 1954 godini, ne sаmo dа su zаdovoljene potrebe nаših rаdnih ljudi, već je i izvezeno u inostrаnstvo preko sto trideset vаgonа, oko deset putа više nego u prethodnoj godini. Premа tome je sаsvim rаzumljivo što je i interesovаnje zа pčelаrske knjige u stаlnom rаzvoju. Drugo izdаnje moje knjige „Život i gаjenje pčelа i pčelinjа pаšа“ rаsprodаto je vrlo brzo. Već u drugoj polovini prošle godine kod „Zаdružne knjige“ nije se mogаo dobiti nijedаn primerаk. Međutim knjigа se i dаlje trаžilа. To je nаgnаlo izdаvаčа dа u svoj plаn zа 1955. godinu unese štаmpаnje III izdаnjа. Mojа je nаmerа bilа dа ovo izdаnje proširim s glаvom o medu i vosku, аli usled krаtkoće vremenа i drugih tehničkih rаzlogа, to nije učinjeno. Ipаk sаm uspeo dа u novo izdаnje unesem neke nаjnovije tekovine sаvremene pčelаrske nаuke i prаkse (otkriće postojаnjа „mаtične supstаnce“, nov nаčin dodаvаnjа mаticа, lječenje i suzbijаnje pčelinjih bolesti itd.) tаko dа će ovo izdаnje biti interesаntno i zа one koji imаju rаnijа izdаnjа. I ovom prilikom ponаvljаm svoju molbu koju sаm uputio čitаocimа nа krаju predgovorа drugom izdаnju. Svаko mišljenje, kаko povoljno, tаko i nepovoljno, dobro će doći kаd se bude spremаo rukopis zа četvrto izdаnje. Beogrаd, аprijа 1955 g. TIH. R. JEVTIĆ Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor kompjuterske periferije,tableta i opreme,miševa,podloga,tastatura,gamepadova,držača za telefone,nosača za televizore,znacki,usb memorija,sd i drugih kartica,miksera,blendera,pegli,fenova za kosu,aparata za kafu,kuhinjskih vaga,vaga za merenje telesne težine,usisivača,grejalica,tepsija,šerpa,noževa,led sijelica,led traka,zidnih satova,digitalnih termometra,slavina protočnih i običnih,posuđa,malih kućnih aparata,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,ručnog i električnog alata,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

Kao naslikama Aleksandar Obradović sintisajzeri kompjuterska muzika kompjuteri лектронска музика је свака музика која укључује електронску обраду и чије извођење подразумијева интензивно коришћење уређаја који претварају електричне импулсе у звук. Иако свака врста музике која настаје или се модификује преко електричних, електромеханичких или електронских уређаја може да буде сматрана електронском музиком, прецизније је да се под електронском музиком подразумијевају композиције у којима је композитор унапријед одлучио који тип електронске обраде да примијени на свој музички концепт, тако да се у крајњем резултату на неки начин осликава интеракција композитора са одабраним медијем.[1] „Стварање музике преко електронских инструмената је већ дуже вријеме исцрпљено као новост. Коришћење електронике за компоновање, организовање, снимање, миксовање, подешавање боје тона, рандомизацију, извођење и дистрибуцију музике данас је интимно повезано са модерним музичким искуством.“[2] Са историјске тачке гледишта, електронском музиком се сматра било која музика која настаје употребом електронских музичких инструмената и електронске обраде, док у модерном времену такво разликовање губи смисао, пошто скоро сва данашња снимљена музика, као и већина музичких извођења уживо, зависе од употребе електронике музике. Музички концепти који су некада сматрани напредним (нпр. коришћење звукова из окружења, амбијентална музика, дигитално одабирање или узорковање, компјутерска музика, електронске модификације акустичних звукова итд.) претопили су се са многобројним жанровима популарне музике.[3] Жанрови као што су њу ејџ, хип хоп, техно, џез и народна музика, укључујући електронску, постали су саставни дио музичке продукције. Данас појам електронска музика служи за идентификовање или разликовање музике која користи електронику као централну тачку за инспирацију, као што је музика која користи електронику у служби замишљене продукције која иако може имати неке електронске елементе ипак се у потпуности не инспирише у електроници. „Чиста електронска музика представља звучне таласе који настају као резултат коришћења електронике, без употребе традиционалних музичких инструмената или звукова који се срећу у природи, од. чиста електронска музика настаје у доменима рачунара, синтетизатора и других сродних технологија.“[1] Изучавање избора звучних мустри и свјетлосних ефеката у електронској музици назива се електроника (грч. еλεκτοσ, „звучна мустра“; стгрч. νικοσ, „свјетлосни ефекат“). Порекло: крај 19. века до почетка 20. века[уреди | уреди извор] Trautonium, 1928 Telharmonium, Thaddeus Cahill 1897 Насловна страна часописа Scientific American из 1907, приказује величину, руковање и популарност телхармонијума У 19. веку, урађено је више покушаја стварања и снимања звукова механичким или електромеханичким путем. На примјер, њемачки научник Херман фон Хелмхолц је трасирао графичке приказе таласа регуларних звукова како би провјерио своја истраживања на пољу акустике. Веома важан догађај за историју електронске музике, био је изум грамофона од стране Томаса Едисона и Емила Берлинера, који су независно један од другог дошли до изума, 1870-их и 1880-их. Тај изум не само да је створио услове за почетке индустрије снимања, него је и показао да је сваки акустични садржај могуће снимити, (иако не са потпуном прецизношћу у то вријеме), као и сачувати за поновно, касније коришћење.[3] а прелому 20. века, експериментисање са појава електронике довела је до првих електронских музичких инструмената.[3] Ови иницијални изуми нису ушли у продају, него су кориштени у демонстрацијама и јавним извођењима. Публици су представљане репродукције постојеће музике уместо нових композиција за инструменте.[4][5] Док су се неки сматрани новитетима и производили су једноставне тонове, Телармониум је прецизно синтетисао звукове оркестрарских инструмената. Тиме је остварен видан јавни интерес и дошло је до комерцијалног напретка у пољу мултимедијске музике користећи телефонске мреже.[6] Критичари музичких конвенција тог времена су сматрали да овај развојни пут има будућност. Феручо Бусони је подржавао компоновање микротоналне музике коју су омогућавали електронски инструменти. Он је предвидео употребу машина у будућој музици, пишући утицајни Sketch of a New Esthetic of Music.[7][8] Футуристи као што су Франческо Балила Пратела и Луиђи Русоло почели су да компонују музику са акустичком буком да би евоцирали звук машинерије. Они су предвидели експанзију тембра путем електонике у утицајном манифесту The Art of Noises.[9][10] Ране композиције[уреди | уреди извор] Лав Термен демонстрира теремин in 1927 Развој вакуумске цеви довео је до електронских инструмената који су били мањи, појачани, и практичнији за извођење.[11] Теремин, Мартеноови таласи и траутонијум су комерцијално поризвођени од почетка 1930-их.[12][13][14] Одд краја 1920-их, повећана практичност електонских инструмената је утицала на композиторе као што је Јозеф Шилингер да их прихвате. Они су типично кориштени у оквиру оркестара, и већина композитора је писала комаде за теремин који би се иначе могли изводити на жичаним иструментима.[12] Авангардни композитори су критиковали предоминентну употребу електронских инструмената за конвенцијалне сврхе. Електронски инструменти су нудили експанзије у погледу висине тона[15] које су искориштавали поборници микротоналне музике као што су Чарлс Ајвс, Димитриос Левидис, Оливие Месијан и Едгар Варез.[16][17][18] Осим тога, Перси Грејнџер је користио теремин за потпуно напуштање фиксног тоналитета,[19] док су руски композитори попут Гаврила Попова третирали овај инструмент као извор буке у иначе акустичној музици буке.[20] Снимљени експерименти[уреди | уреди извор] Развоји у раној технологији снимања остваривани су паралелно са развојем електронских инструмената. Прва средства за снимање и репродукцију звука су изумљена у касном 19. веку у облику механичких фонографа.[21] Грамофини су постали уобичајени предмент у домаћинствима, и до 1920-их композитори су их користили за репродукцију кратких комада.[22] Увођење електронских снимака 1925. године је било праћено повећаним експериментисањем са грамофонима. Паул Хиндемит и Ернст Тоџ су компоновали неколико комада 1930. слажући снимаке инструмента и вокала уз прилагођавање брзина. Под утицајем ових техника, Џон Кејџ је компоновао Imaginary Landscape No. 1 1939. године подешавајући брзине снимљених тонова.[23] Развој: од 1940. до 1950-иx[уреди | уреди извор] Електроакустични тип музике[уреди | уреди извор] Додатне информације: Електроакустична музика, снимање звука и репродукција Први практични аудио снимач је представљен 1935. Побољшања у технологији направљена су коришћењем технике АЦ нагибања, која је значајно побољшала верност снимања. Већ 1942. снимани су тестови у стерео техници. Иако су ови догађаји првобитно били ограничени на Немачку, снимачи и касете су доведени у Сједињене Државе након завршетка Другог светског рата. То је била основа за први комерцијално произведени касетофон 1948. 1944. године, пре употребе магнетне траке за композиционе сврхе, египатски композитор Хелимел Даф, док је још био студент у Каиру, користио је гломазан снимач за снимање звукова древне зар церемоније. Користећи објекте на студијима Радио Блиског истока, Даф је обрадио снимљени материјал помоћу одјека, еха, контроле напона и поновног снимања. Оно што је резултирало сматра се најстаријом композицијом музике на тракама. Настали рад добио је назив Изрека Зара, а представљен је 1944. године у уметничкој галерији у Каиру. Док његови почетни експерименти у композицији на бази траке нису били познати изван Египта у то време, Хелимел Даф је такође познат по свом каснијем раду у електронској музици у Центру за електронску музику Колумбија-Принст крајем 1950-их. [23] Електронска музика[уреди | уреди извор] У електронском музичком студију ВДР, Келн, 1991. Карлхаинз Стокхаузн је кратко радио у студију 1952. године, а након тога дуги низ година у ВДР Колеџ студију за електронску музику. У Келну, оно што ће постати најпознатији студио за електронску музику на свету званично је отворено у радијским студијима НВДР-а 1953. године, иако је то било у фази планирања још 1950. године, а ране композиције су настале и емитоване 1951. године. У својој тези из 1949. године, Мејр-Еплр је замислио да синтетизује музику у потпуности из електронски произведених сигнала; на овај начин, електронска музика је била оштро диференцирана од Француске конкретне музике, који је користио звукове снимљене из акустичких извора.[24] Јапанска електронска музика[уреди | уреди извор] Сименс Студио за електронску музику Најстарија група електронских музичких инструмената у Јапану, Јамаха Магна Орган је изграђена 1935. године, али након Другог светског рата, јапански композитори као што је Минао Шибата знали су за развој електронских музичких инструмената. Крајем четрдесетих година 20. века, јапански композитори су почели да експериментишу са електронском музиком, а институционално спонзорство им је омогућило да експериментишу са напредном опремом. Њихова инфузија азијске музике у нови жанр би на крају подржала популарност Јапана у развоју музичке технологије неколико деценија касније. Након оснивања компаније за електронику Сони 1946. године, композитори Тору Такемици и Минао Шибата самостално су истраживали могуће употребе електронске технологије за производњу музике. Шибата предвидео развој синтисајзера и предвидио драстичну промену у музици. Сони је почео производити популарне магнетофонске касете за јавну употребу. Авангардном колективу Јикен Кобо (Експериментална радионица), основаној 1950. године, понуђен је приступ аудио технологији компаније Сони. Компанија је ангажовала Тору Такемици да демонстрира своје касете са композицијама и перформансима електронске траке. Први електронски снимци групе били су `Затворена жена` и који је 1951. године саставио Кунихару Акијама. Многи од електроакустичких трака које су произвели коришћени су као случајна музика за радио, филм и позориште. Такође су одржавали концерте са слајд шоуом који су синхронизовани са снимљеном музичком подлогом. Композитори ван Јикен Киба, као што су Јасуши Акутагава, Сабуро Томинага и Широ Фукаи, такође су експериментисали са радиофонском музиком између 1952. и 1953.[25] Америчка електронска музика[уреди | уреди извор] Детроит - Фестивал електронске музике 2002 У Сједињеним Државама, електронска музика је створена још 1939. године, када је Џон Кејџ објавио Имагинарни пејзаж, бр. 1, користећи две променљиве брзине, фреквентне снимке, пригушени клавир и чинеле, али без електронских средстава за производњу. Кејџ је компоновао још пет `Имагинарних пејзажа` између 1942. и 1952. године (један повучен), углавном за ансамбл удараљки, иако је број 4 за дванаест радио станица, а број 5, написан 1952. године, користи 42 снимка и треба да се реализује као магнетни тапе. Према Оту Луенингу, Цаге је такође извео Вилијам Мик 1954. године, користећи осам звучника, три године након његове наводне сарадње. Вилиамс Мик је био успех на фестивалу у Донашингену где је направио `јаку импресију `. Пројекат `Музика за магнетну траку` формирали су чланови школе у Њујорку (Џон Кејџ, Ерл Бра, Кристијан Вулф, Дејвид Тјудор и Мортон Фелдман), и трајали су три године до 1954. године. У тој друштвеној тами рад Еарла Бровна, Мортона Фелдмана и Цхристиан Волффа и даље представља сјајно светло, јер је на неколико тачака нотације, перформанса и аудиције, акција провокативна. Кејџ је завршио Вилиамс Мик 1953. године док је радио са пројектом Мјузик фор Магнетик Тајп Проџект. Група није имала стални објекат и морала се ослањати на позајмљено време у комерцијалним студијима звука, укључујући студио Луиса и Бебеа Барона.[26] Диџеј - лого Колумбија-Принстн центар[уреди | уреди извор] Владимир Ушачевски, који је био на музичком факултету Универзитета Колумбија, био је задужен за уређај, и готово одмах почео да експериментише са њим. Херберт Русцол пише: `Ускоро је био заинтригиран новим звуковима које је могао постићи снимањем музичких инструмената, а затим их ставио један на други.` Ушачевски је касније рекао: `Одједном сам схватио да се магнетофон може третирати као инструмент. У четвртак, 8. маја 1952, Ушачевски је представио неколико демонстрација музике на траку / ефекте које је створио на свом Форуму композитора, у театру на Универзитету Колумбија. То укључује Транспозицију, Реверберацију, Експеримент, Састав и Подводни Валс.[26] У једном интервјуу је изјавио: `Представио сам неколико примера мог открића на јавном концерту у Њујорку заједно са другим композицијама које сам написао за конвенционалне инструменте.` Ото Луенинг, који је присуствовао овом концерту, приметио је: ` Опрема која му је била на располагању састојала се од Ампек магнетофона и једноставног кутијастог уређаја који је дизајнирао бриљантни млади инжењер Петер Маузеи, да би створио повратну информацију, облик механичке реверберације. Само три месеца касније, у августу 1952, Ушачевски је отпутовао у Бенингтон, Вермонт, на позив Луенинга да представи своје експерименте.[26] Тамо су њих двојица сарађивали на разним деловима. Луенинг је описао догађај: `Опремљен са слушалицама и флаутом, почео сам да развијам своју прву композицију за снимање касета. Обоје смо били течни импровизатори и медиј је испалио нашу машту.` где нам је `велики број композитора скоро свечано честитао говорећи:` То је то `(` то значи музика будућности `). Ворд је брзо стигао у Њујорк. Оливер Данијел је позвао двојицу да `продуцирају групу кратких композиција за октобарски концерт под покровитељством Америчког удружења композитора и емитовања музике, у Музеју модерне уметности у Њујорку. Оклевајући, сложили смо се ... Хенри Кавил нам је ставио свој дом и студио у Вудстоку, на располагање. Крајем септембра 1952. године, путујућа лабораторија стигла је у дневну собу Ушачевски у Њујорку, где смо на крају завршили композиције.[27] Два месеца касније, 28. октобра, Владимир Ушачевски и Ото Луенинг представили су први концерт у САД. Концерт је укључивао Луенингову фантазију у свемиру (1952) - `импресионистички виртуозни комад” користећи манипулисане снимке флауте - и Лов Спид (1952), `егзотичну композицију која је ушла у флауту далеко испод свог природног домета.` Оба дела су настала у дому Хенри Ковела у Вудстоку, НИ. После неколико концерата изазваних сензацијом у Њујорку, Ушачевски и Луенинг су позвани на директан пренос НБЦ-овог Данашњег схов-а како би обавили демонстрацију интервјуа - први телевизијски електроакустички перформанс. Луенинг је описао догађај: `Ја сам импровизовао неке [флауте] секвенце за касетофон. Ушачевски их је тада и тамо ставио кроз електронске трансформације.` 1954. је уочио појаву онога што би се сада сматрало аутентичним електричним и акустичким композицијама - акустична инструментација увећана / праћена снимцима манипулисаног или електронски генерисаног звука.[27] Средином до краја 1950-их[уреди | уреди извор] Први дигитални компјутер у Аустралији, приказан у Мелбурн музеју Године 1954. Стокхаизен је компоновао први електронски комад који је објављен као партитура. Године 1955. почело се појављивати више експерименталних и електронских студија. Значајна је била израда студија у НХК у Токију, чији су оснивачи Тоширо Маиузуми, и студио Филипс, Холандија, који је прешао на Универзитет у Утрехту као Институт за сонологију 1960. године. Први компјутер на свету који је пуштао музику био је ЦСИРАЦ, који су дизајнирали и изградили Тревор Пеарси и Мастон Берд. Математичар Геоф Хил програмирао је ЦСИРАЦ да свира популарне музичке мелодије од почетка 1950-их. Године 1951. јавно је пуштао пуковника Боги Марч, о којем не постоје никакви познати снимци, само прецизна реконструкција. Међутим, ЦСИРАЦ је играо стандардни репертоар и није коришћен за проширење музичког мишљења или композиционе праксе. ЦСИРАЦ никада није снимљен, али музика је била прецизно реконструисана. Најстарији познати снимци компјутерски генерисане музике играли су компјутер Феранти Марк 1, комерцијална верзија беби машине са Универзитета у Манчестеру у јесен 1951. Музички програм је написао Кристофер Стрејчи.[27][28] Уживо електронска музика[уреди | уреди извор] Жива електронска музика Жива електроника (или електроакустична импровизација) је облик експерименталне импровизоване музике која се развила као одговор на ригидност композиције засноване на звуку за фиксне медије као што су музички концерти, рана електронска музика заснована на студију и компјутерска музика. Музичка импровизација често игра велику улогу у извођењу ове музике. У Европи 1964. Карлхајнц Стокшаузен саставио је Микропхоние И за там-там, ручне микрофоне, филтере и потенциометре, и Миктур за оркестар, четири генератора синусног вала и четири модулатора прстена. Године 1965. компоновао је Микропхоние II за хор, Хамонд оргуље и прстенасте модулаторе. 1966-67, Рид Гхазала је открио и почео да подучава `савијање кола` - примену креативног кратког споја, процес случајног кратког споја, стварање експерименталних електронских инструмената, истраживање звучних елемената углавном тембре и са мање гледања на смолу или ритам, и под утицајем алеаторског музичког концепта Јохна Цагеа.[29] Успон плесне музике[уреди | уреди извор] Електронска плесна музика Тренд је настављен до данашњих дана са модерним ноћним клубовима широм света који редовно играју електронску плесну музику (ЕДМ). Данас, електронска плесна музика има радио станице, сајтове, и публикације попут Микмага посвећеног искључиво жанру. Штавише, жанр је нашао комерцијални и културни значај у САД и Северној Америци, захваљујући дивље популарном великом кућном простору / ЕДМ звуку који је инкорпориран у америчку поп музику и порасту комерцијалних раве великих размера као што су Туморовленд (фестивал) и Ултра Мјузик Фестивал.[29]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Origami (jap. 折り紙; ori – „savijanje” + kami – „papir”) je tradicionalna japanska veština kreiranja modela od papira. Tradicinalno se koristi kvadrat ali postoji veliki broj modela koji se pravi i od drugačijih oblika papira – pravougaonika, trougla, osmougaonika itd. Mali broj osnovnih origami nabora može se kombinovati na različite načine da bi se napravio zamršeni dizajn. Najpoznatiji origami model je japanski ždral od papira. Generalno, ovi dizajnovi počinju sa kvadratnim listom papira čije stranice mogu biti različitih boja, otisaka ili uzoraka. Tradicionalni japanski origami, koji se praktikuje još od perioda Edo (1603–1867), često je bio manje strog u pogledu ovih konvencija, ponekad sečući papir ili koristeći nekvadratne oblike za početak. Principi origamija se takođe koriste u stentovima, pakovanju i drugim inženjerskim aplikacijama.[1][2] Istorija Ne postoje precizni podaci o tome kada je origami nastao. Najčešće se vezuje za izum papira u Kini negde oko 2. veka n. e. Iako je tamo najverovatnije i nastao, origami je pravi procvat doživeo u Japanu, gde se i tretira kao nacionalna umetnost. Pored Japana, ova veština se pojavila i u drugim delovima sveta, na primer, u Španiji gde je poznata pod imenom Papiroflexia. Već u 8. veku, origami je postao sastavni deo raznih ceremonija u Japanu. Samuraji su razmenjivali poklone koji su na sebi imali ukrase „noši” – savijene trake papira. Za vreme obreda šintoističkih venčanja, korišćeni su origami leptiri koji su simbolizovali mladence. Godine 1893. indijski državni službenik T. Sandara Rao objavio je Geometrijske vežbe savijanja papira koje su koristile savijanje papira za demonstriranje dokaza geometrijskih konstrukcija. Ovaj rad je bio inspirisan upotrebom origamija u sistemu vrtića. Rao je pokazao približnu trisekciju uglova i podrazumevao je da je konstrukcija kubnog korena nemoguća Godine 1936. Margarita P. Belok je demonstrirala da primenu ’Belokovog savijanja’, kasnije korišćenog u šestom Huzita–Hatorijevom aksiomu, što je omogućilo rešavanje opšte kubne jednačine korišćenjem origamija.[4] Godine 1949, R K Jejtsova knjiga „Geometrijske metode“ je opisala tri dozvoljene konstrukcije koje odgovaraju prvoj, drugom i petom Huzita–Hatorijevom aksiomu.[5][6] Jošizava–Rendletov sistem nastave po dijagramu uveden je 1961. Godine 1980. objavljena je konstrukcija koja je omogućila triseciranje ugla. Trisekcije su nemoguće po Euklidskim pravilima.[8] Takođe 1980. godine, Korio Miura i Masamori Sakamaki demonstrirali su novu tehniku savijanja mape pri čemu se nabori prave po propisanom šablonu paralelograma, što omogućava da se mapa proširi bez ikakvih pregiba pod pravim uglom na konvencionalni način. Njihov obrazac omogućava da linije preklopa budu međusobno nezavisne, ta se mapa može raspakovati jednim pokretom povlačenjem njenih suprotnih krajeva, a takođe i presavijati guranjem dva kraja jedan ka drugom. Nisu potrebne preterano komplikovane serije pokreta, a presavijeni Miurori se mogu spakovati u veoma kompaktan oblik.[9] Godine 1985. Miura je izvestio o metodi pakovanja i postavljanja velikih membrana u svemiru,[10] a tek 2012. ova tehnika je postala standardni operativni postupak za orbitalna vozila.[11][12] Dijagram koji pokazuje prvi i poslednji korak postupka kojim origami može udvostručiti kocku Meser je 1986. izvestio o konstrukciji pomoću koje bi se mogla udvostručiti kocka, što je nemoguće sa euklidskim konstrukcijama.[13] Prvu potpunu izjavu o sedam aksioma origamija putem francuskog savijanja objavio je matematičara Žak Žastin 1986. godine, ali je to bilo zanemareno sve dok Humijaki Huzita nije ponovo otkrio prvih šest 1989. godine.[14] Prvi Međunarodni skup nauke i tehnologije origamija (sada poznat kao Međunarodna konferencija o origamiju u nauci, matematici i obrazovanju) održan je 1989. u Ferari, Italija. Na ovom sastanku, Skimemi je dao konstrukciju pravilnog sedmougla.[15] Oko 1990. Robert Dž. Lang i drugi prvi su pokušali da napišu kompjuterski kod koji bi rešio probleme origamija.[16] Planinsko-dolinsko brojanje Godine 1996, Maršal Bern i Bari Hajes su pokazali da je NP-potpun problem dodeljivanje paterna nabora planinskih i dolinskih nabora kako bi se proizvela ravna origami struktura počevši od ravnog lista papira.[17] Godine 1999, Hagova teorema je proizvela konstrukcije koje se koriste za podelu stranice kvadrata na racionalne razlomke.[18][19] Godine 2001, između ostalih matematičkih rezultata, Britni Galivan je prvo presavijala čaršav, a zatim list zlatne folije na pola 12 puta, suprotno verovanju da se papir bilo koje veličine može saviti najviše osam puta.[20][21] Belkastro i Hal su 2002. godine u teorijski origami doneli jezik afinih transformacija, sa proširenjem od � {\displaystyle R}2 do � {\displaystyle R}3 samo u slučaju jednotemenske konstrukcije.[22] Godine 2002. Alperin je rešio Alhazenov problem sferne optike.[23] U istom radu Alperin je pokazao konstrukciju pravilnog sedmougla.[23] Godine 2004. algoritamski je dokazan obrazac savijanja za pravilan heptagon.[24] Alperin je koristio bisekcije i trisekcije 2005. za istu konstrukciju.[25] Godine 2009. Alperin i Lang su proširili teorijski origami na racionalne jednačine proizvoljnog stepena, sa konceptom višestrukih nabora.[26][27] Ovaj rad je bio formalni nastavak Langove neobjavljene demonstracije kvintisekcije ugla iz 2004. godine.[27][28] Materijal Origami se u principu pravi od papira, iako se mogu koristiti i drugačiji materijali (tkanina i sl.) Za vežbu i neke jednostavne modele često se koristi papir za fotokopiranje standardne gramaže 70–90 g/m². Pored toga, moguće je koristiti i razne druge vrste papira – foliju, papir za uvijanje, hamer i td. Postoji i specijalizovan papir za origami koji je najčešće dvobojan i već isečen u oblik kvadrata.[29] U Japanu se često koristi „vaši” – specijalan papir čvršće strukture napravljen od pulpe dobijene iz kore nekoliko karakterističnih drvenastih vrsta koje rastu u Japanu. Postoji i posebna grana origamija koja koristi novčanice za pravljenje modela i to najčešće američki dolar.

Knjiga je nekorišćena, kao nova. Lično preuzimanje moguće u na Karaburmi/Mirijevu Objektno-orijentisan JavaScript treće izdanje Autor: Ved Antani, Stoyan Stefanov Broj strana: 550 ISBN broj: 978-86-7310-519-2 Izdavač: Kompjuter biblioteka Kompjuter biblioteka Godina izdanja: 2017. Kataloški broj: 496. Naučite sve što treba da znate o objektno-orijentisanom JavaScriptu pomoću ovog sveobuhvatnog vodiča! Uđite u svet najsavremenijeg programiranja! Šta ćete naučiti? Primenite objektno-orijentisano programiranje u JavaScript okruženju. Potpuno ovladajte korišćenjem JavaScript konzole. Napravite čistije i brže programe koji su kompatibilni sa drugim programima i bibliotekama. Upoznajte iteratore i generatore - nove funkcije koje su dodate u jezik ES6. Otkrijte kako se pišu Arrow funkcije jezika ECMASCript 6. Naučite kako da koristite objekte u Google Chrome programerskim alatkama. Upotrebite kombinaciju prototipnog nasleđivanja i kopiranja svojstava u radnom toku. Primenite tehnike reaktivnog programiranja dok pišete program u JavaScriptu. Opis knjige JavaScript je objektno-orijentisani programski jezik koji se koristi za razvoj veb sajtova. Veb stranice se danas prave po obrascu koji se sastoji od tri jasno prepoznatljiva dela: sadržaja (HTML), prezentacije (CSS) i ponašanja (JavaScript). JavaScript predstavlja važan „stub“ u ovom obrascu i služi za pokretanje veb stranica. Ova knjiga će podići vaše JavaScript veštine na novi nivo sofisticiranosti i pripremiće vas za „putovanje“ kroz profesionalno veb programiranje. Novo izdanje knjige za jezik ES6 pokriva sve što je potrebno da biste otkrili moć objektno-orijentisanog programiranja u JavaScriptu dok pravite profesionalne veb aplikacije. Knjiga počinje osnovama objektno-orijentisanog programiranja u JavaScriptu, a zatim se postepeno prelazi na korišćenje funkcija, objekata i prototipa za izradu čistijih, održivijih i bržih programa koji su kompatibilni sa drugim programima i bibliotekama. Na kraju knjige ćete naučiti kako da uključite objektno-orijentisanje programiranje u radni tok veb programiranja da biste napravili profesionalne JavaScript aplikacije. Autori Ved Antani Ved Antani pravi skalabilne servere i mobilne platforme pomoću jezika JavaScript, Go i Java od 2005. godine. On je pomoćnik potpredsednika u kompaniji „Myntra“, a ranije je bio zaposlen u kompanijama „Electronics Arts“ i „Oracle“. Studirao je kompjuterske nauke i trenutno živi u Bangaloru, u Indiji. Ved je veliki ljubitelj klasične muzike i voli da provodi vreme sa svojim sinom. Stoyan Stefanov Stoyan Stefanov je inženjer, autor i govornik koji objavljuje svoje tekstove na Fejsbuku. Redovno nastupa kao govornik na konferencijama o veb programiranju i piše na svom blogu Takođe vodi veliki broj drugih sajtova, među kojima je i JSPatterns.com – sajt koji je namenjen istraživanju JavaScript obrazaca. Stoyan je ranije u kompaniji „Yahoo!“ napravio program YSlow 2.0 i alatku za optimizaciju slika Smash.it. Stoyan, „građanin sveta“, rođen je i odrastao u Bugarskoj, ali je, takođe, državljanin Kanade, koji trenutno živi u Los Anđelesu, u SAD. U slobodno vreme uživa u sviranju gitare, pohađa časove letenja i provodi vreme na plažama Santa Monike sa svojom porodicom. Sadržaj Poglavlje 1: Objektno-orijentisani JavaScript Poglavlje 2: Osnovni tipovi podataka, nizovi, petlje i uslovi Poglavlje 3: Funkcije Poglavlje 4: Objekti Poglavlje 5: Iteratori i generatori jezika ES6 Poglavlje 6: Prototip Poglavlje 7: Nasleđivanje Poglavlje 8: Klase i moduli Poglavlje 9: Promisi i proksiji Poglavlje 10: Okruženje pregledača Poglavlje 11: Obrasci za pisanje programa i dizajn Poglavlje 12: Testiranje i otklanjanje grešaka Poglavlje 13: Reaktivno programiranje i biblioteka React

LICENCNO IZDANJE ELEKTOR INTERNATIONAL NA SRPSKOM JEZIKU! Da li se još uvek isplati samogradnja pojačavača? Ovo pitanje mogu mnogi sebi da postave prolaze prolazeci kroz prodavnicu elektronike. Kada je u maju 1970. izašlo prvo izdanje Elektora, mnogo toga nije moglo da se kupi u vidu gotovog uredjaja. S druge strane postojalo je veliko oduševljenje da se svojerucno nešto napravi. Tokom devedesetih godina prošlog veka to je splasnulo, zbog sve veceg širenja kompjuterske tehnike i digitalizacije. Pojavile su se nove generacije, koje su odrastale uz bitove i bajtove. Zašto HiFI uređaji daju različit zvuk Često postavljana pitanja su: može li pretpojačavač jednog proizvođača da se spoji sa izlaznim stepenom drugog proizvođača? Da li to ima uticaja na zvuk? Da li moraju da se koriste specijalni kablovi i da li moraju da se preduzimaju posebne mere? U časopisima koji testiraju uređaje može se povremeno pročitati da CD plejer jednog proizvođača u kombinaciji sa određenim pojačavačem jednog drugog proizvođača daje posebno dobre zvučne rezultate. Ako se priključi neki drugi CD plejer, zvuk će biti drugačiji, ili lošiji. Bogatim rečnikom zatim sledi opis zvuka i puštaju se određene muzičke numere, koje su navodno izuzetno dobre za testiranje muzičkih uređaja. Elektrolitski kondenzatori, ispravljači i njihova pravilna upotreba Prilikom izrade mrežnih jedinica se često može primetiti nemarno ophođenje. Dosta se koristi princip ’’što više, to bolje’’. Kapacitet elektrolita se često povećava po želji, pogotovo ako se pri ruci nađu visokokapacitivni kondenzatori. Isto tako se koriste ispravljači sa mnogo više naponske stabilnosti nego što je potrebno. Misli se da ne može da škodi ako se umesto ispravljača od 80 V odmah ubaci onaj od 500 V. Što je sigurno, sigurno je. I baš tu se nalazi zabluda, kao i upotreba proizvoljno velikih kondenzatora. Ovaj članak će pokazati nekoliko međusobnih veza, na koje se uglavnom ne obraća pažnja. Pentodni PP izlazni stepen sa EL 84 T Princip PPP izlaznog stepena ima mnoge prednosti u odnosu na protivtaktni AB izlazni stepen i samo jedan nedostatak, a to je nešto manja snaga iz jednog kompleta cevi. Već duže vreme trend ide ka osetljivim zvučnicima, koji sa relativno malo snage mogu da stvaraju veliki zvučni pritisak. Tako postaje interesantan i PPP izlazni stepen sa malom snagom, ali koji pruža visok kvalitet zvuka. Srednjetalasni prijemnik sa dva oscilatorna kola Nakon prvih iskustava sa audionom od jednog oscilatornog kola, strasni samograditelj radio uređaja će poželeti da napravi prijemnik sa boljim performansama, da bi poboljšao kako osetljivost, tako i selektivnost svog radija. Da bi ceo proces i podešavanje bili pregledniji, ovaj članak predstavlja prijemnik sa dva oscilatorna kola. Povratna sprega nezavisna od demodulacije omogućava različite varijante sklopa i interesantna proširenja. Postignuta poboljšanja u prijemu, u odnosu na audion sa jednim oscilatornim kolom, su impresivna. Kratkotalasni audion sa ECC88 Cevni sklopovi sa malim anodnim naponom imaju posebnu draž. S njima se može eksperimentisati na bezopasan način bez problema sa inače uobičajenim visokim anodnim naponima. Jednostavni audion prijemnici mogu pri tom da daju dobre rezultate, kao i sklopovi sa visokim anodnim naponima. Otpornici za merenje opterećenja Uređaj sa snažnim otpornicima za merenje opterećenja ima posebnu svrhu. On je potreban prilikom testiranja izlaznih pojačavača. U slučaju da treba da se opterete do maksimuma, zvučnici nisu za to pogodni, jer bi posledica toga bila oštećenje sluha. Dakle, bolje je prvo snagu pretvoriti u toplotu i proveriti da li pojačavač uopšte funkcioniše i da li daje očekivanu snagu. Tek posle ovoga pojačavač zaslužuje zvučnike i muziku umesto sinusa. Mnogostruke eksperimentalne pločice Kada neki sklop treba na brzinu napraviti i proveriti, uvek se postavlja pitanje na koji način to uraditi. Lemljenje, limena konstrukcija, bušenje rupa, mnogo potrošenog vremena i još mnogo toga što čini da čoveku brzo prođe volja. Sa rešenjima predstavljenim u ovom članku mogu se napraviti različiti sklopovi za kratko vreme i uspešno ispitati. Mikrofonski pojačavač sa cevima To već spada u čudan fenomen, da u vreme visokorazvijene poluprovodničke tehnologije i digitalnog snimanja zvuka, audio uređaji sa cevima doživljavaju preporod. Uputstvo za izradu uređaja sa cevima bi trebalo da iskoristi prednosti tih komponenti i da se više razlikuje od tranzistorskog sklopa, a ne samo u visini radnog napona. Kod ovog sklopa radi se o pojačavaču za priključenje studijskog mikrofona. Konvertor cevnog zvuka Cevni zvuk ne mora obavezno da bude čist anahronizam – postoje izraziti ljubitelji zvuka cevnog pojačavača. Ipak, ne priliči svakom da izbroji velike sume novaca za cevni izlazni stepen, ili kompletan cevni pojačavač, da bi za to dobio relativno malu izlaznu snagu. Treba dodati još i to da moderni cevni pojačavači već i kod sobne jačine zvuka, bukvalno gomile vati pretvaraju utoplotu, tako da nisu baš ekološki bezopasni. EL34, 6L6GC ili KT88 Ovo je test o ponašanju izlaznih pentoda u protivtaktnom pojačavaču. Turbo od 1,4 litre ili snažni V8 velike zapremine. Na ovo pitanje je automobilska industrija odgovorila u korist bolje efikasnosti male zapremine. Da li se ovakvo poređenje može dozvoliti i kod izlaznih pentoda koje su u upotrebi? Naravno da može i rezultat je vrlo sličan. Magične oči, lepeze i trake Ranije su se u svakom boljem radio prijemniku koristile magične oči, lepeze i trake, gde su služile za podešavanja i prikaz jačine polja radio stanica. U trakašima i mnogim pojačavačima služile su za određivanje jačine snimka. Zelena svetlost mora da je u početku bila fascinantna kako za konstruktore, tako i za korisnike, zbog čega se i odomaćio pojam ’’magično oko’’, što je bila prva varijanta ovog tipa cevi. Površina prikaza je u početku bila okrugla, što je u toku rada podsećalo na oko. Kasnije su se pojavile cevi sa prikazivačem u vidu lepeze ili trake. U ovom članku treba da se objasne principi i osobine indikacionih cevi i kako se i danas još mogu korisno upotrebljavati. Borba protiv odstupanja parametara Pomalo već ide na živce koliko nazivne linije cevi, koje se danas mogu kupiti, odstupaju od toka navedenog u listi podataka. Ako jednu cev zamenimo za drugu istog tipa, može se lako dogoditi da pojačavač dobije drugačiji zvuk. Do sada je to pokušano da se izbegne, tako što su cevi selektovane, što je komlikovano i skupo. Međutim, postoji jedan trik u sklopu, pomoću kojeg i različiti primerci cevi automatski bivaju naterani na približno istu radnu tačku. Jednostavno ispitivanje cevi Za mnoge elektronske cevi se prilikom isporuke više ne daju kartoni sa potvrdom o ispitivanju, a takođe ni liste podataka. Sledeći postupak omogućava, da se sa minimalnim utroškom, na osnovu karakteristične anodne krive, utvrdi emisiona sposobnost neke cevi. Prikazuje se i kako se karakteristične krive menjaju, ukoliko cev naginje ka oscilovanju. Muke sa cevima lošeg kvaliteta Kvalitet cevi proizvedenih u današnje vreme nije na zadovoljavajućem nivou. Greška, koja može imati fatalne posledice, je kratak spoj između katode i grejanja. Ona često ne opstaje stalno, već samo povremeno. To otežava potragu za greškom. Ovaj izveštaj o sakupljenom iskustvu će možda nekome olakšati posao. SRPP Princip Ovaj članak opisuje varijantu sklopa, koja je u evropi i SAD-u ostala skoro nepoznata: SRPP princip (Shunt Regulated Push-Pull). U VF tehnici je odavno poznata ova varijanta, a japanac Anzai je krajem šezdesetih godina prošlog veka prvi put primenio ovaj koncept i u NF tehnici. Od tada je u japanu predstavljeno nekoliko varijanti SRPP principa, a SRPP cevni pretpojačavač je u najmanju ruku tamo postao standard. U komercijalnom smislu, ovaj koncept nažalost nikada nije mogao u većoj meri da se odomaći, zbog toga što je praktična primena SRPP principa u NF sektoru propala sa pobedničkim ulaskom tranzistorske tehnike u sve delove elektronike. Pošto su u međuvremenu cevi u mnogim krugovima ponovo ’’u modi’’, SRPP princip je opet postao interesantan.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kibernetika je nauka o upravljanju oslonjena na teoriju informacija, razvoj komunikacionih modela i proučavanje povratnih sprega kao i kontrolnih mehanizama prenošenja informacija i upravljanja. Razlikuje se od empirijskih nauka po tome što se ne interesuje za materijalnu formu, nego za organizaciju, obrazac i komunikaciju kod celina. Istorija kibernetike Kibernetika se u raznim zemljama razvijala na rezličite načine. U zapadnim zemljama severoatlantske alijanse više ili manje ona se stopila sa opštom teorijom sistema i ceo red struka koje su bili povezeni sa kibernetikom su se razvili u samostalna područja, kao naprimer informatika, umetna inteligencija ili neuronska mreža. U zemljama istočnog bloka kibernetika je u početku, iz čisto ideoloških razloga, smatrana za buržoasku kvazinauku. Počela je biti ponovo prihvaćena tokom 50-ih godina i na kraju je postala krovna disciplina za mnoge struke koje su se u zemljama mimo istočnog bloka osamostalile. Tako je npr. u sastavu kibernetike bila i informatika. Norbert Viner (engl. Norbert Wiener; Kolumbija, 26. novembar 1894 — Stokholm, 18. mart 1964) je bio američki matematičar, informatičar i osnivač kibernetike kao nauke.[1] Biografija Detinjstvo i mladost Norbert Vener je rođen u jevrejskoj porodici kao prvo dete Lava Vinera i Berte Kan. Još tokom detinjstva postao je postao poznat kao „čudo od deteta“. Pošto je završio Ajer gimnaziju, 1906. godine sa 11 godina starosti, Viner se upisao na Tafts koledž u Medfordu, pored Bostona. Diplomirao je matematiku 1909. sa 14 godina, nakon čega je započeo studije zoologije na Harvardu. Godine 1910. upisuje se na Univerzitet Kornel, gde studira filozofiju. Harvard je nagradio Vinera doktoratom 1912. godine, kada je imao svega 17 godina, za disertaciju o matematičkoj logici. Uprkos poticanju iz jevrejske porodice, Viner je kasnije postao agnostik.[2] Naučni rad Radovi Vinera na protivavionskom oružju, uticali su da počne istraživati teoriju informatike. Otkrio je viner filter i formulisao je zakone kibernetike. Učestvoavo je u stvaranju postulata robotike, kompjuterske kontrole i automatike. Njegovi radovi na polju elektronike i informatike, imali su značajan uticaj i na nauke poput biologije, filozofije i sociologije. Po političkom ubeđenju bio je pacifista, te je tokom Hladnog rata na njega gledano sa podozrenjem[3]Bio je protivnik militarizacije, te je nakon Drugog svetskog rata odbijao svaku novčanu naknadu od strane vlade SAD, za svoj naučni rad. Bio je protivnik nuklearnog naoružavanja i nije dobio poziv vlade SAD da učestvuje u projektu Menhetn.[4]Dobitnik je velikog broja priznanja za svoj rad i smatra se jednim od najvećih matematičara 20. veka. Krater Viner na Mesecu nazvan je po njemu.