BIB SLOVENSKA NARODNA GALERIA - KOMPLET OD 10 KATALOGA 1. BIB 77 2. BIB ZBORNIK SNG 79 3. BIB SLOVENSKA NARODNA GALERIA 81 4. BIB 83 SLOVENSKA NARODNA GAERIA 5. BIB 85 ZBORNIK SNG 6. BIB 87 KATALOG 7. BIB 87 8. BIB 91 BIENALE 9. BIB 91 STATUT 10. BIB 83 NIJE SLIKANA 11. GRATIS BIB STANJE. OČUVENI, ČASOPISI KAO NA SLICI, OCENA. 4... DOSTAVU PLAĆA KUPAC, 356

Opća enciklopedija JLZ 1-8 Opća enciklopedija Jugoslovenskog lekikografskog zavoda 1-8 (A-Š), Jugoslovenski leksikografski zavod, Zagreb 1978 godine Veliki format tvrd povez,omot Odlično očuvane ocena 5-

Istorija Beograda, Grupa autora 1-3 komplet urednik Vasa Čubrilović Tvrd povez sa zaštitnim omotom. Izdanje Prosveta, Srpska akdemija nauka i umetnosti, Odelenje istorijskih nauka, Beograd, 1974. godine. Grupa autora, urednik akademik Vasa Čubrilović. Izuzetno dobro očuvane knjige: – knjiga 1 – stari, srednji i novi vek, 778. strana, – knjiga 2 – devetnaesti vek, 826. strana, – knjiga 3 – dvadeseti vek, 699. strana. Prosveta/ SANU, 1974. 778 + 826 + 699 strana, tvrd povez, udžbenički format Stanje: Veoma dobro

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ SABRANA DELA 1-10 Tvrdi povez, zaštitni omot, deluju nekorišćen. Ovo delo štampano u Nolitu 1975. ovde je peta knjiga izdata 1977-e, isti izdavač, u istom stanju. 1. Srpske narodne pjesme I 2. Srpske narodne pjesme II 3. Srpske narodne pjesme III 4. Srpske narodne pjesme IV 5. Srpska istorija našeg vremena 6. Srpski rječnik 7. Crna Gora i Boka kotorska 8. Srpske narodne pripovjetke 9. Novi zavjet 10. Srpske narodne poslovice Вук Стефановић Караџић (Тршић, 6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864)[1] био је српски лингвиста, филолог, антрополог, књижевник, преводилац и академик. Стефановић Караџић је најзначајнији српски лингвиста XIX века, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика.[2] Најзначајнија је личност српске књижевности прве половине XIX века.[3] Рођен у вријеме зло и мучно, у дане када се чињаше да је скоро угашен живот српског народа. Вук је стао на снагу у вријеме јуначко.[4] Стекао је и неколико почасних доктората.[5] Имао је неколико браће и сестара који су умрли. У тадашње време се веровало, у том крају, да је то због духова и вештица. После смрти своје браће родитељи су му дали име Вук да би то име отерало духове и вештице. Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи. Тако се као најважније године Вукове реформе истичу 1818, 1836, 1839, 1847. и 1852. За свој рад добио је неколико одликовања и других награда. Уврштен је у списак 100 најзнаменитијих Срба. Биографија Вукова спомен-кућа у Тршићу Вук Стефановић Караџић 1846. (сликар Урош Кнежевић) Спомен-плоча у Сремским Карловцима Вук Стефановић Караџић је рођен 1787. године у Тршићу близу Лознице, у породици у којој су деца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му зле силе не би наудиле. Његова породица се доселила из Црне Горе из Дробњака. Мајка Јегда, девојачки Зрнић, родом је из Озринића код Никшића. Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића Чотрића, који је био један од ретких писмених људи у крају. Образовање је наставио у школи у Лозници, али је није завршио због болести. Школовање је касније наставио у манастиру Троноши, који је био центар писмености у том крају. Како су га у манастиру мање учили, а више терали да чува стоку, отац га је вратио кући. На почетку Првог српског устанка, Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије. Исте године је отишао у Сремске Карловце да се упише у гимназију, али је са 17 година био престар. Једно време је провео у тамошњој чувеној Карловачкој богословији, где је као професор радио Лукијан Мушицки. Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петрињу, где је провео неколико месеци учећи немачки језик. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, ученог човека и просветитеља. Вук га је замолио за помоћ како би наставио са образовањем, али га је Доситеј одбио. Вук је разочаран отишао у Јадар и почео да ради као писар код Јакова Ненадовића. Заједно са рођаком Јевтом Савићем, који је постао члан Правитељствујушчег совјета, Вук је прешао у Београд и у Совјету је обављао писарске послове. Кад је Доситеј отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо је оболео и отишао је на лечење у Нови Сад и Пешту, али није успео да излечи болесну ногу, која је остала згрчена. Хром, Вук се 1810. вратио у Србију. Пошто је краће време у Београду радио као учитељ у основној школи, Вук је са Јевтом Савићем прешао у Неготинску крајину и тамо обављао чиновничке послове. Портрет младог Вука Стефановића Караџића 1816. Уље на платну, рад Певела Ђурковића (1772-1830). Овај портрет Вука, репродукован је на новчаницу од 10 динара. Изложен је у сталној поставци Музеја Вука и Доситеја у Београду. Након пропасти устанка 1813. Вук је са породицом прешао у Земун, а одатле одлази у Беч. Ту се упознао са Бечлијком Аном Маријом Краус, којом се оженио. Вук и Ана имали су много деце од којих су сви осим кћерке Мине и сина Димитрија, умрли у детињству и раној младости (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина). У Бечу је такође упознао цензора Јернеја Копитара, а повод је био један Вуков спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и савете, Вук је почео са сакупљањем народних песама и са радом на граматици народног говора. Године 1814. је у Бечу објавио збирку народних песама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“. Исте године је Вук објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору. Некадашња зграда Велике школе у Београду, данас Вуков и Доситејев музеј. Идуће године је издао другу збирку народних песама под именом „Народна сербска песнарица“. Због проблема са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а једно време и у аустријској држави. Својим дугим и плодним радом стиче бројне пријатеље, па и помоћ у Русији, где је добио сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић. Сједињењем Магистрата и Суда београдског у пролеће 1831. године, Вук Караџић је именован 29. марта 1831. за председника те институције, што се у данашњим терминима сматра градоначелником Београда.[6] Као година Вукове победе узима се 1847. јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик“, „Песме“ Бранка Радичевића, Његошев „Горски вијенац“ (писан старим правописом) и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868, четири године након његове смрти.[7] Вукова смрт и сахрана Вук је умро у Бечу, 7. фебруара / 26. јануара 1864. године, поподне, `у Трауновој кући, у Мароканској улици, у Ландштрасима`.[8] „Примећујући да писац најопсежније монографије о Вуку, Љубомир Стојановић, није имао при руци ниједно сведочанство савременика о Вуковој смрти, Андра Гавриловић је скренуо пажњу на два чланка Александра Сандића у којима је дат краћи опис самога догађаја. Међутим,остало је заборављено да је Сандић још једном, по трећи пут, нешто шире забележио своја сећања о томе како је Вук умро`.[9] „Када је умро — 26. јануара 1864. године — Вук Караџић био је „оплакан од целог српства и целог ученог словенског света”. На вест о смрти, Вук Врчевић писао је одмах Мини: „Ово је први пут у моме животу да Bам пишем, а колико год је велика моја част, толика је двострука моја жалост што сад морам участник бити жалости благородне душе ваше за изгубитак неумрлог вашег оца а мојега највећега пријатеља и незаборављеног благодјетеља”. „На погребу Вуковом, пише један сувременик, била је — разуме се — сва омладина, а до гроба на Санкт-Марксовом гробљу носили су Вука ови омладинци: филозоф Александар Сандић и пет медицинара: Ђура Бастић, Иса Стојшић, Александар (Шаца) Степановић, Милан Јовановић (Морски) и ја. На опелу одржао је дугачки говор Александар Сандић, дугогодишњи Вуков пријатељ и помоћник у раду, а после опела, у грчкој капели, говорио је, тада још бечки студент, Владан Ђорђевић`.[10] Говор му је том приликом одржао архимандрит Герасим Петрановић.[11] Посмртни остаци пренесени су у Београд 12. октобра 1897. године и уз велике почасти сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића. Почасни је грађанин хрватске престонице, града Загреба.[12] Вуков рад Реформа ћирилице и рад на граматици и речнику Главни чланак: Вукова реформа Вуков гроб испред Саборне цркве у Београду Корице Српског рјечника из 1818. Подстакнут Копитаревим саветом да напише и граматику народног језика, Вук се прихватио овог посла, за који није имао довољно стручне спреме. Угледајући се на граматику славеносрпског језика, коју је у 18. веку написао Аврам Мразовић Вук је успео да заврши своје дело. Његова граматика коју је назвао „Писменица сербскога језика по Говору простога народа написана“, изашла је у Бечу 1814. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дело је значајно као прва граматика говора простога народа. Свестан несавршености своје Писменице, Вук је прихватио примедбе Копитара и других научних радника, па је уз прво издање „Српског рјечника“ из 1818. објавио и друго, проширено издање своје граматике. У речнику је било 26.270 речи које су се користиле у говору народа у Србији, Срему и Војводини. Ово друго издање граматике је неколико година касније (1824) на немачки језик превео Јакоб Грим. Основна вредност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој применио Аделунгов принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано“. Ранији покушаји, попут Саве Мркаља, су били несистематски и неуспели. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све знакове, који су се писала иако нису имала својих гласова. Стари правопис је подржавала Српска православна црква и део књижевника, који су у њему видела очување везе културе и писмености са исповедањем православне вере. Вук је створио нове знаке тако што је поједина слова спојио са танким полугласом (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из неких старих румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа. Из старословенске азбуке Вук је задржао следећа 24 слова: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Њима је додао једно из латинице: Ј ј И пет нових: Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ Избацио је следећа слова: Ѥ ѥ (је) Ѣ, ѣ (јат) І ї (и) Ѵ ѵ (и) Ѹ ѹ (у) Ѡ ѡ (о) Ѧ ѧ (мали јус) Ѫ ѫ (велики јус) Ы ы (јери, тврдо и) Ю ю (ју) Ѿ ѿ (от) Ѳ ѳ (т) Ѕ ѕ (дз) Щ щ (шћ) Ѯ ѯ (кс) Ѱ ѱ (пс) Ъ ъ (тврди полуглас) Ь ь (меки полуглас) Я я (ја) У почетку Вук није употребљавао слова ф и х. Слово х је додао у цетињском издању „Народних српских пословица“ из 1836. године. Караџић је 1839. године избацио јотовање гласова д и т у српском књижевном језику. За друго издање „Српског рјечника“ Вук је прикупљао грађу из говора становништва Црне Горе, Дубровника, Далмације и Хрватске. Ово издање је објављено у Бечу 1852. године, и у њему се нашло 47.427 речи. Ово издање Рјечника на немачки је превео Јакоб Грим. До краја свог живота Вук је радио на даљем прикупљању грађе, али га је смрт спречила да спреми и треће издање. То су тек 1898. године учинила двојица његових поштовалаца, Пера Ђорђевић и Љубомир Стојановић. Борба за увођење народног језика у књижевност Изглед Вука Ст. Караџића у време рада на законику и слања чувеног писма „од пет табака“ кнезу Милошу (уље на платну Димитрија Лектарија 1832, Народни музеј у Београду) Вук Караџић, литографија Јозефа Крихубера. Повеља (писана ћирилицом) којом је Вук проглашен почасним грађанином Загреба 1861. Током рада на граматици, речнику и издавању народних песама, Вук је почео да се бави питањем књижевног језика, који је у његово време представљао хаотичну мешавину. Стара српска књижевност развијала се на српској редакцији старословенског језика све до почетка 19. века. У 18. веку дошло је до снажног утицаја руских црквених књига на књижевни живот Срба. Елементи руског језика су све више продирали у дотадашњи црквено-књижевни језик и тако је створен вештачки руско-словенски језик, који је у Вуково време био званични језик цркве, школа и књижевности. Школовани људи учили су из књига на старом језику, уносећи у њега елементе руског и српског народног језика. На тај начин створен је славеносрпски језик, којим се писало како је ко знао. Таква несређена ситуација је била основа са које је Вук кренуо у борбу против писаца старе школе. Борба је почела Вуковом критиком романа Усамљени јуноша 1815. и Љубомир у Елисијуму 1817. Милована Видаковића. Критика је била усмерена на лоше пишчево познавање језика, који је представљао несређену мешавину именских и глаголских облика старог, словенског и народног језика. Како је Видаковић у то време био најпопуларнији српски писац, па је овакав Вуков напад изазвао буру у књижевној јавности. Поред Видаковића, у полемици су учествовали и Јоаким Вујић, Лукијан Мушицки, Павле Берић и Глиша Гершић. Црква и њени највиши представници су предњачили међу Вуковим противницима. Карловачки митрополит Стефан Стратимировић, је већ после првих Вукових књига, дејствовао преко будимских власти да се онемогући штампање књига. Стратимировић се посебно није мирио са Вуковом азбуком, због избацивања старих ћириличних слова и увођења слова Ј, сматрајући то напуштањем православља и покатоличавањем. Стефановић Караџић као део стратегије своју борбе за стандардизацију народног језика уводи аргументе који су истицали и исмевали недостатке недовољно прописаног, хибридног славеносрпског језика, који није имао званичне граматике, речника или правописа.[13] Вук је превео Нови завет на српски 1819. године и објавио га, после 27 година покушаја да добије благослов, под насловом Нови завјет Господа нашега Исуса Христа.[14] Поред српске цркве, највећи Вуков противник је био Јован Хаџић, оснивач и председник Матице српске и један од најобразованијих Срба тог времена. Хаџић, који је у почетку био Вуков сарадник, али су се касније разишли по питањима језика, је 1837. почео полемику са Вуком Караџићем. У спису „Ситнице језикословне“, Хаџић је дао упутства за рад будућим граматичарима. Вук је потом написао свој „Одговор на ситнице језикословне“, у ком је замерио Хаџићу на слабом познавању народног језика и непринципијелности у писању. Вуков одговор је био оштар, па је Хаџић наставио полемику написавши неколико чланака и брошура („Утук I“, „Утук II“, „Утук III“...). Полемика између Караџића и Хаџића је трајала скоро деценију, а Караџић је однео победу тек 1847. године. 1847. Година 1847. је година Вукове победе, и година у којој је коначно доказао да је српски народни језик једини прави језик Срба, тј. да је славеносербски језик мешавина рускословенског и српског народног језика без чвршћих правила. Те године издате су четири књиге Вука и његових сарадника: превод „Новог завјета“ са црквенословенског на српски језик, аутор:Вук расправа о језику „Рат за српски језик и правопис“, Ђуро Даничић, „Песме“,Бранка Радичевића „Горски вијенац“ [а] Петра Петровића Његоша Издавањем „Горског вијенца“, доказано је да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком. Од 1814. до 1847. године Вукова побједа није била извесна. Иако је његов рад наишао на одобравање европских филолога и лингвиста, он је међу самим Србима имао жестоке противнике, који су му приговарали да њима не треба прости, говедарски језик. Сламајући противнике у полемикама и штампајући српске народне умотворине, којима се одушевљавала цијела Европа, па чак и највећи европски пјесник тога времена Нијемац Гете, Вук је својим противницима све више доказивао да нису у праву. Истовремено је добијао све више присталица међу млађим српским књижевним и културним радницима. До Вукове побједе 1847. долази управо захваљујући младом покољењу интелектуалаца. Те године су објављена горе наведена дјела којима је доказано да се на простом народном језику може писати како поезија, филозофија тако и сама Библија, чији превод не заостаје ни за једним преводом на други језик. Дјело Ђуре Даничића је докрајчило вишегодишњу Вукову полемику са његовим главним противником Јованом Хаџићем и потпуно оправдало Вукову реформу српске азбуке и правописа. Иако је Вукова реформа ове године постала стварност, требаће двадесет и једна година да се у Србији званично прихвати Вуков правопис. Његош о Вуковој редакцији српског језика Његош свједочи и потврђује своју сагласност Вуковом преводу `Новог завјета` на српски језик (прихвата Вукову редакцију српског језика)- Беч, 9. октобра 1833. г.: „ СВЈЕДОЏБА - Којом ми дољепотписани свједочимо да је познатог српског списатеља г. Вука Стефановића Караџића превод `Новог завјета` на српски језик чист и правилан и да је наша воља и жеља да се поменути превод на свијет изда на ползу језика и душевно спасеније српског народа ... Потпис :владика црногорски и брдски Петар Петровић ” [15] Сакупљање народних умотворина Значке учесника радне акције изградња Вуковог пута од Вукове куће до манастира Троноше На бележењу народних умотворина Вук је почео да ради одмах по познанству са Копитаром. Копитар је гајио велику љубав према словенским народима, интересујући се нарочито за народне песме, а немачки културни радници, који су у својој земљи сакупљали старине и изучавали народну прошлост, били су му блиски пријатељи. У Бечу је Вук 1814. штампао збирку народних песама названу „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“, у којој се нашло око 100 лирских и 6 епских песама. Ово је био први пут да се језик простог народа појавио у штампи. Идуће године је издао другу збирку народних песма под именом „Народна сербска песнарица“, са око стотину лирских и 17 епских песама, које је забележио по Срему, код Мушицког у Шишатовцу, Земуну, Панчеву, Сремској Митровици и Новом Саду. У овој збирци су се нашле песме које су испевали Тешан Подруговић и Филип Вишњић. Копитар је у страним листовима писао о српској народној поезији, па чак и преводио на немачки језик. Међу заинтересованим за српски језик нашли су се Немац Јохан Волфганг Гете и браћа Грим. Нова издања народних песмама изашла су 1823. и 1824. у Лајпцигу и 1833. у Бечу. Нова издања почела су излазити у шест књига од 1841. Због великих штампарских трошкова пета и шеста књига су се појавиле тек 1862. и 1864. После великог успеха са народним песмама, Вук је почео да ради на сакупљању свих врста народних умотворина. Прва збирка приповетки „Народне српске приповијетке“ су се штампале 1821. у Бечу. У овом издању се нашло 12 приповедака и 166 загонетки. Године 1853, у Бечу је изашло ново издање приповедака, које је Вук посветио Јакобу Гриму. Вукова кћерка Мина је следеће године превела приповетке на немачки језик. Бележење народних пословица је ишло паралелно са сакупљањем песама и приповедака. Због интервенције митрополита Стратимировића, бечке власти нису дозволиле издавање збирке без дозволе будимских власти. Како је Вук у то време боравио у Црној Гори, на Цетињу је 1836. штампао „Народне српске пословице“ које је посветио владици Петру II Петровићу Његошу. После овог издања Вук је за живота објавио још једно издање пословица. Сакупљање народних обичаја Специфичан живот српског народа за време владавине Турака, изолован од савремености, учинио је да се архаична патријархална веровања и обичаји у њему дуго очували. Стога је Вук Караџић предано радио на описивању народног фолклора. „Српски рјечник“ је пружио прве богате описе обичаја и веровања народа. Тумачећи поједине речи, Вук је уносио и описе. Историографски рад Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона Поред рада на реформи српског језика и прикупљању народних умотворина, Вук Караџић се бавио и историографским радом. Као учесник Првог српског устанка, Вук је спремио огроман материјал о догађајима све до 1814, као и о владавини кнеза Милоша Обреновића. Године 1828. је објавио рад „Милош Обреновић књаз Сербији“. Од обилне грађе о Првом српском устанку, Вук је издао само један део „Правитељствујушчи совјет сербски...“, у ком је описао најважније битке из Првог српског устанка и неслогу између српских старешина. Најистакнутије вође Првог српског устанка Вук је описао у неколико историјских монографија. Ту су обухваћени Хајдук Вељко Петровић, Милоје Петровић, Миленко Стојковић, Петар Добрњац, Хаџи Рувим и други. Коначно, Вук је познатом немачком историчару Леополду Ранкеу дао материјал о Првом српском устанку, према којој је Ранке касније написао своје дело „Српска револуција“ (нем. Die serbische Revolution). Вуков утицај Филолошки рад У првој половини 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим и аустријских државних власти које је представљао Јернеј Копитар, Вук Стефановић Караџић је реформисао српску ортографију и правопис, правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда. Караџићева капитална дела, међу којима се истичу прво издање „Српског рјечника“ (1818), друго, знатно проширено (1852), те превод „Новога завјета“ (1847), поставили су темеље за савремени стандардни српски језик, а знатно су утицала и на облик савременог стандардног хрватског језика, понајвише у фази хрватских вуковаца или младограматичара. Основна начела Караџићеве реформе се могу сажети у три тачке: изједначавање народног и књижевног језика, тј. инсистирање на фолклорним језичким облицима, за које се сматрало да су поуздан водич забележен у народним песмама и пословицама; прекид са свим старијим облицима српске књижевности и писмености и ново утемељење стандардног језика без ослона на традицију; и, новоштокавски фолклорни пуризам, што се огледало у чишћењу језика од црквенославизама који су идентификовани као рускоцрквена наплавина која не одговара гласовној и граматичкој структури српског језика. На техничком нивоу, Караџићева реформа се манифестовала у новој српској ћирилици у којој су избачени непотребни полугласници (ъ, ь), апсорбовани (упијени) графеми за љ, њ, џ које је предлагао Сава Мркаљ (Вук је готово у потпуности преузео графију „народног“ писаног идиолекта Гаврила Стефановића Венцловића, монаха у манастиру Рачи с краја 17. и почетка 18. века), те уведена графема ј из (немачке) латинице. Нови фонолошки правопис, примерен прозирном идиому какав је српски, заменио је старији творбено-морфолошки. Језички супстрат је била новоштокавска ијекавштина (источнохерцеговачко-крајишко наречје), коју је Вук Караџић стилизовао делом и према хрватским писаним дјелима (тјерати уместо ћерати, дјевојка уместо ђевојка, хоћу уместо оћу). Али, због утицаја српске грађанске класе у Војводини и Србији, та је реформа прихваћена у нешто измењеном облику: ијекавски рефлекс јата (ѣ) је замењен екавским (нпр. дете уместо дијете). Српски књижевни језик ијекавског рефлекса јата остао је у Црној Гори, Босни и Херцеговини, међу Србима и Хрватској, као и у народним говорима западне и југозападне Србије. Караџићев филолошки рад имао је истакнуте следбенике међу српском интелигенцијом, као што су: Ђуро Даничић, Стојан Новаковић, Љуба Стојановић, П. Милосављевић, Д. Петровић, Р. Маројевић, М. Ковачевић, Ј. Стојановић.[16] Нефилолошки рад Насловна страна првог броја часописа Даница, који је Вук уређивао 1826-1834. године Споменик Вуку Караџићу у Београду откривен је 7. новембра 1937. поводом 150 година од Вуковог рођења. Споменик је висок 7,25 метара и представља дело вајара Ђорђа Јовановића. Вук је поред свог највећег доприноса на књижевном плану, дао веома значајан допринос и српској антропологији у комбинацији са оновременом етнографијом. Уз етнографске записе оставио је записе и о физичким особинама тела. У књижевни језик је унео богату народну терминологију о деловима тела од темена до стопала. Треба напоменути да се овим терминима и данас користимо, како у науци тако и у свакодневном говору. Дао је, између осталог, и своје тумачење везе између природне средине и становништва, а ту су и делови о исхрани, о начину становања, хигијени, болестима, као и о погребним обичајима. У целини посматрано, овај значајни допринос Вука Караџића није толико познат нити изучаван. (Караџић, В.: Сабрана дела, књига XVIII, Просвета, Београд 1972.) Двадесет и два европска композитора су компоновали на основу сакупљених народних песама Вука Стефановића Караџића.[17] Награде Вук је био цењен у Европи: биран је за члана берлинске, бечке, петроградске академије наука, примљен је за члана научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену, Паризу и другим градовима. Одликован је од руског и хабзбуршког цара, од пруског краља, и Руске академије наука. Додељени су му Орден књаза Данила I,[18] Орден Свете Ане другог степена, Орден црвеног орла и Орден Франца Јозефа.[19] Године 1861. додељена му је титула почасног грађанина града Загреба.[20] Покренута је иницијатива да једна улица у Бечу добије његово име.[21] Одабранa дела Стефановић-Караџић, Вук (1818). Српски рјечник (1. изд.). Беч. Стефановић-Караџић, Вук (1852). Српски рјечник (2. изд.). Беч. Стефановић-Караџић, Вук (1826–1834), Даница, I-V, Беч. Stefanović-Karadžić, Vuk (1837). Montenegro und die Montenegriner: Ein Beitrag zur Kenntniss der europäischen Türkei und des serbischen Volkes. Stuttgart und Tübingen: Verlag der J. G. Cotta`schen Buchhandlung. Стефановић-Караџић, Вук (1969). „Црна Гора и Црногорци: Прилог познавању европске Турске и српског народа”. Етнографски списи: О Црној Гори. Београд: Просвета. стр. 265—354.

Isak Asimov KAKO SMO SAZNALI 1-4 komplet -o elektricitetu, -o atomima -o nuklearnoj energiji -da je zemlja okrugla Gornji Milanovac : Dečje novine, 1980 ilustrovano metju kalmenov,21 cm, tvrd povez, Prevod zoran đuković Stanje: Vrlo dobro.

Izdavac : Politika, 1939 god. reprinti 1 Polticka istorija Slovenacke - V.Bucar 2 Spoljasnja politika Srbije - I.Przic 3 Borbe za parlamentarni rezim - M.Popovic 4 Crna Gora pre i posle ujedinjenja - N.Djonovic 5 Srpske politicke stranke - Z. Mitrovic 6 Hrvatska autonomija pod Austougarskom - M.Vladisavljevic 7 Stranke kod Hrvata i njihova ideologija - J.Horvat 8 Srbija i jugoslovensko ujedinjenje - N.Stojanovic 9 Politcke prilike u Bosni i Hercegovini - V.Corovic 10 Politicka proslost Hrvata - V.Cubrilovic

Isak Asimov Kako smo saznali 1-4 komplet -o elektricitetu, -o atomima -o nuklearnoj energiji -da je zemlja okrugla Gornji Milanovac : Dečje novine, 1980 ilustrovano metju kalmenov,21 cm, tvrd povez, Prevod zoran đuković Stanje: Vrlo dobro.

Komplet knjiga iz Amerike, napisana o uspešnim tehnikama i strategijama zavođenja, ljubavnog sastanka i ceo komplet o toj oblasti na engleskom jeziku. Dolaze u kompletu od dve knjige. Izdavač je čuvena Američka kompanija Alpha male. Knjige su nove. Kupljene u Americi 2021. Nove. Nisu otvarane otvarena. Наслови: 1. Alpha male Strategies advanced Game- -How to Maintain the Attachment in the Social Media 2. Alpha male strategies- -Dating Tecniques in the social media- Teaching guys dating strategies in the social media age. Аутор: by Aplha Male Strategies. Издавач: Alpha Male Strategies. Година издања: 2021 Број страна: 282 и 148 страна. Стање: Одлично.Kњигe су нове. Нису отварене. Без оштећења.

KOMPLET od rimskog doba do kraja 19. veka 2 Knjige Srbija Feliks Kanic Zemlja i Stanovnistvo 2 knjige u odlicnom stanju lok81

DIMITRIJE LJOTIĆ KOMPLET SABRANA DELA 12 KNJIGA Sabrana dela Dimitrija Ljotića Издавач: Задруга, Нови Сад, 2001.год. Beograd 2001 Meki povez Ove tekstove Dimitrije V. Ljotić je napisao i objavio u periodu od 1932. do svoje pogibije u aprilu 1945. Dela donose kompletan i izvorni uvid u život i političku misao Dimitrija V. Ljotića i umnogome otkrivaju i pojašnjavaju mnoge tabu teme vezane za srpsku istoriju... Dimitrije „Mita“ Ljotić (Smederevo, 12. avgust 1891 — Ajdovščina, 23. april 1945) je bio srpski političar, ministar Kraljevine Jugoslavije, advokat i vođa pokreta ZBOR . Ljotić je 1931. bio ministar pravde u vladi Petra Živkovića. Na to mesto je podneo ostavku nakon što je kralj Aleksandar I Karađorđević odbio njegov predlog ustava o sprovođenju slobodnih i tajnih izbora, gde bi kandidate određivali predstavnici profesionalnih, staleških, kulturnih i humanitarnih organizacija. Ljotić je 1935. osnovao profašističku stranku Zbor. Predlagao je ekstremnu političku filozofiju koju je odlikovao nacionalizam, srpski seljački paternalizam i agrarizam, verska etika Srpske pravoslavne crkve, monarhizam i potpuna odanost dinastiji Karađorđević, kao i nedemokratsko, korporativno uređenje države i integralno jugoslovenstvo. On je bio i antiliberal i antidemokrata, suprotstavljajući se višepartijskom sistemu, ne prihvatajući Jevreje i masone, i iznad svega komuniste.[1] Zbor je bio veoma nepopularan u predratnom razdoblju (sa svega oko 1 % glasova na izborima). Posle okupacije Jugoslavije 1941. Nemci su mu predlagali da osnuje svoju vladu, no on je to odbio i predložio generala Milana Nedića za mesto premijera. Tokom rata, Ljotić je bio osoba od najvećeg nemačkog poverenja. Bio je načelnik za moral u Srpskom dobrovoljačkom korpusu, čiji su pripadnici po njemu nazivani ljotićevci. Ljotić je tajno održavao kontakte sa četnicima generala Dragoljuba Mihailovića. Poginuo je 1945. u automobilskoj nesreći u Sloveniji dok je pokušavao da stvori nacionalistički i antikomunistički savez koji bi se suprotstavio Jugoslovenskoj armiji.

Assimil metoda za lako učenje engleskog jezika Gramofonske ploče za praćenje kursa »Engleski Bez Muke« po prestižnoj metodi Assimil. ENGLESKI BEZ MUKE: metoda Assimil, ploče sa knjigom, komplet PLOČE ZA PRAĆENJE KURSA ENGLESKI BEZ MUKE-A.Cherel Komplet za praćenje kursa od 154 lekcije sadrži 11 singl ploča na 33 obrtaja. Made in Italy Alfons Šerel - Engleski bez muke (metoda Assimil) Izdavač: Nolit - Beograd ; 1972.god. tvrd povez, latinica, 509 strana, dim. ↕17cm x ↔11cm x 3,5cm Ilustrovano. Stanje: Vrlo dobro.

DIMITRIJE LJOTIĆ KOMPLET SABRANA DELA 12 KNJIGA Sabrana dela Dimitrija Ljotića Издавач: Задруга, Нови Сад, 2001.год. Beograd 2001 Meki povez Ove tekstove Dimitrije V. Ljotić je napisao i objavio u periodu od 1932. do svoje pogibije u aprilu 1945. Dela donose kompletan i izvorni uvid u život i političku misao Dimitrija V. Ljotića i umnogome otkrivaju i pojašnjavaju mnoge tabu teme vezane za srpsku istoriju... Dimitrije „Mita“ Ljotić (Smederevo, 12. avgust 1891 — Ajdovščina, 23. april 1945) je bio srpski političar, ministar Kraljevine Jugoslavije, advokat i vođa pokreta ZBOR . Ljotić je 1931. bio ministar pravde u vladi Petra Živkovića. Na to mesto je podneo ostavku nakon što je kralj Aleksandar I Karađorđević odbio njegov predlog ustava o sprovođenju slobodnih i tajnih izbora, gde bi kandidate određivali predstavnici profesionalnih, staleških, kulturnih i humanitarnih organizacija. Ljotić je 1935. osnovao profašističku stranku Zbor. Predlagao je ekstremnu političku filozofiju koju je odlikovao nacionalizam, srpski seljački paternalizam i agrarizam, verska etika Srpske pravoslavne crkve, monarhizam i potpuna odanost dinastiji Karađorđević, kao i nedemokratsko, korporativno uređenje države i integralno jugoslovenstvo. On je bio i antiliberal i antidemokrata, suprotstavljajući se višepartijskom sistemu, ne prihvatajući Jevreje i masone, i iznad svega komuniste.[1] Zbor je bio veoma nepopularan u predratnom razdoblju (sa svega oko 1 % glasova na izborima). Posle okupacije Jugoslavije 1941. Nemci su mu predlagali da osnuje svoju vladu, no on je to odbio i predložio generala Milana Nedića za mesto premijera. Tokom rata, Ljotić je bio osoba od najvećeg nemačkog poverenja. Bio je načelnik za moral u Srpskom dobrovoljačkom korpusu, čiji su pripadnici po njemu nazivani ljotićevci. Ljotić je tajno održavao kontakte sa četnicima generala Dragoljuba Mihailovića. Poginuo je 1945. u automobilskoj nesreći u Sloveniji dok je pokušavao da stvori nacionalistički i antikomunistički savez koji bi se suprotstavio Jugoslovenskoj armiji. knjiga I – 1934 godina knjiga II – 1934-35 godina knjiga III – 1935-36 godina knjiga IV – 1936-37 godina knjiga V – 1938-40 godina knjiga VI – 1934-40 godina knjiga VII – 1939-45 godina knjiga VIII – 1939-40 godina knjiga IX – 1940 godina knjiga X – 1941-45 godina knjiga XI – 1952 godina knjiga XII – retrospektiva

62121) Sposobnost za ljubav i rad komplet tri knjige , Nebojša Jovanović, Aleksandar Kontić, Renata Senić, Sandra Jovanović Knjiga u tri dela SPOSOBNOST ZA LJUBAV I RAD- Nebojša Jovanović, Aleksandar Kontić, Renata Senić, Sandra Jovanović. Beoletra Beograd 2013 , “Sposobnost za ljubav i rad” predstavlja O. L. I. metod i upoznaje nas s ovim savremenim psihoterapijskim pogledom na ljudsku psihu. Zapravo, ona predstavlja obuhvatno, integrativno i psihodinamsko razmatranje tačaka zastoja i psihoterapijske promene. Psihodinamska psihoterapija je baza teorije u knjizi, dok je tačka integracije novi psihoterapijski pogled na proces promene, zasnovan na sedam bazičnih emocionalnih kompetencija – sposobnosti za upravljanje emocijama, čiji optimalan razvitak dovodi do sposobnosti za ljubav i rad.U ovim knjigama su sposobnost za ljubav i rad razložene na jednostavnije sposobnosti, opisan je njihov razvoj, moguće devijacije, kao i načini na koje se mogu razviti zrele sposobnosti. O.L.I. Integrativna Psihodinamska Psihoterapija 1. „Neutralizacija i mentalizacija`- `Regulator i artikulator psihe` 2. `Celovitost objekta`- `lepak psihe` 3. `Konstantnost objekta`-`Stabilizator psihe 4.` Tolerancija na frustraciju `-`Imunitet psihe` 5. `Tolerancija na ambivalenciju`-`Usmerivač psihe` 6. Volja-`motor psihe` 7. Inicijativa-`pokretač psihe` Nebojša Jovanović, magistar psihologije, psihoterapeut, savetnik i lifecoach sa nacionalnim i evropskim certifikatima (EAC, EMCC), edukator. Tri decenije bavi se psihoterapeutskim radorn. tri knjige , mek povez, format 14 x 20,5 cm , ukupno 1307 strana , blago presavijen ćošak naslovne korice trećeg toma ,

ŠKOLA za KLAVIRSKU HARMONIKU 1-2-3 , Harmonika ---------------KOMPLET TRI (3. ) knjige. .. HARMONIKA 1. . . . . . . ŠKOLA za KLAVIRSKU HARMONIKU (1. ) Albin Fakin Izdavač: Državna založba Slovenije, Ljubljana, . . . . . VELIKI FORMAT Notografija: Fran Leder Povez: mek Broj strana: 100. Dvojezična: slovenački i srpski ------------------------------ Knjiga u ODLIČNOM stanju. . . 2. . . . . ŠKOLA za KLAVIRSKU HARMONIKU (2. ) Albin Fakin Knjiga u PERFEKTNOM stanju. . . . . -------------------------------- 3. . . . . ŠKOLA za KLAVIRSKU HARMONIKU (3. ) Albin Fakin Škola za klavirsku harmoniku 3 , Albin Fakin, Ljubljana Državna založba Slovenije, dvojezično: slovenački i srp-hrv. , 67str. , meki povez,31cm. . Knjiga u PERFEKTNOM stanju. . . . . -------------------------------- KOMPLET TRI (3. ) knjige. .. HARMONIKA R1

Assimil metoda za lako učenje engleskog jezika Gramofonske ploče za praćenje kursa »Engleski Bez Muke« po prestižnoj metodi Assimil. ENGLESKI BEZ MUKE: metoda Assimil, ploče sa knjigom, komplet PLOČE ZA PRAĆENJE KURSA ENGLESKI BEZ MUKE-A.Cherel Komplet za praćenje kursa od 154 lekcije sadrži 11 singl ploča na 33 obrtaja. Made in Italy Alfons Šerel - Engleski bez muke (metoda Assimil) Izdavač: Nolit - Beograd ; 1966.god. tvrd povez, latinica, 509 strana, dim. ↕17cm x ↔11cm x 3,5cm Ilustrovano. Stanje: Vrlo dobro.

IZDAVAC PROSVETA,BIGZ,1980.-1983.GODINA,374+403+406 STR,TVRD POVEZ,VECI FORMAT,ILUSTROVANE KNJIGE SU ODLICNO OCUVANE,SAMO JE NA TRECOJ KNJIZI MALO IZBLEDELA STAMPA NA RIKNI

čitane nova predavanja autobiografija tumačenje snova I i II iz kulture umetnosti o seksualnoj teoriji totem i tabu dosetka i njen odnos prema nesvesnom uvod u psihoanalizu psihopatologija svakodnevnog života

Stanje: Kao novo - Nekorišćeno Naslov: Car Dušan Autor: Nikola Devura Izdavač: Srpska knjiga ćirilica, tvrd povez, 20 cm, 447 + 533 str. _____ U našoj književnosti malo je istorijskih romana, gotovo da ih i nema! Pod istorijskim romanom podrazumevamo onaj žanr u kojem su istorijske činjenice i datumi istiniti, ali u formi romanesknoj sa literarnim dostignućima prave umetnosti. Takve romane piše autor Nikola Devura.

Srbi u davnini Srbin do Srbina Kratka povjesnica Srba

OMOTI SU MALO NABORANI,SA ZADNJE STRANE UNUTRAŠNJOST ODLIČNA Autor: Georg Vilhelm Fridrih Hegel Prevod: Dr. Nikola Popović Predgovor: Gligorije Zaječaranović Izdavač: BIGZ Edicija: Filozofska biblioteka latinica, tvrd povez sa omotnicom, 22 cm, 367 + 182 + 254 str. Knjiga 1: Objektivna logika (učenje o biću) Knjiga 2: Objektivna logika (učenje o suštini) Knjiga : Subjektivna logika ili učenje o pojmu

ISTORIJA SRBA Konstantin Jireček 1988 prosveta beograd -prva knjiga do 1537. godine (politička istorija) -druga knjiga kulturna istorija tvrd povez, zlatotisk. veliki format 24 cm, strana 565+512. stanje vrlo dobro.

Izdavač Bigz Tvrdi povez sa zaštitnim omotom 1. Vojvoda Stepa Stepanović I - Skoko/Opačić 2. Vojvoda Stepa Stepanović II - Skoko/Opačić 3. Vojvoda Radomir Putnik I - Savo Skoko 4. Vojvoda Radomir Putnik II - Savo Skoko 5. Moje uspomene - Vojvoda Živojin Mišić L5

Assimil metoda za lako učenje engleskog jezika Gramofonske ploče za praćenje kursa »Engleski Bez Muke« po prestižnoj metodi Assimil. ENGLESKI BEZ MUKE: metoda Assimil, ploče sa knjigom, komplet PLOČE ZA PRAĆENJE KURSA ENGLESKI BEZ MUKE-A.Cherel Komplet za praćenje kursa od 154 lekcije sadrži 11 singl ploča na 33 obrtaja. Made in Switzerland Alfons Šerel - Engleski bez muke (metoda Assimil) Izdavač: Nolit - Beograd ; 1972.god. tvrd povez, latinica, 509 strana, dim. ↕17cm x ↔11cm x 3,5cm Stanje: Vrlo dobro, senka na povezu,stranice su čiste bez dopisivanja.

NOVE KNJIGE Dr Anodea Dzudit 1. JOGA CAKRI 2. KRUGOVI ZIVOTA 3. PUNJENJE I ENERGETSKO TELO Moze i pojedinacno

U VEOMA DOBROM STANJU