Inspektor Aurelio Zen, glavni junak Dibdinovog “italijanskog ciklusa”, u ovom romanu je još manje junak nego inače. Zaokupljen hipohondrijom i raspadanjem dugogodišnje veze sa Djemom, on je ispustio iz ruku čak i konce sopstvenog života. Sve se zbiva mimo njega i svi su bolje obavešteni. Ni osnovni ton “Povratka u Bolonju” – najvedrijeg romana u ciklusu – nije u skladu sa Zenovim trenutnim raspoloženjem i tragičnim osećanjem života. Ipak, kada se putanje mnogih ličnosti i dogadjaja prepletu, Zen će se, ni kriv ni dužan, naći u središtu raspleta. “Povratak u Bolonju” može se čitati kao dobar kriminalistički roman, ali i kao postmodernistička komedija zabune koja vrvi od duhovitih komentara i aluzija na savremenu italijansku, pa i globalnu kulturu i njene ikone. Majkl Dibdin (Vulverhempton, 1947 – Sijetl, 2007), cenjeni britanski autor kriminalističkih romana, proveo je detinjstvo i mladost u Engleskoj, Severnoj Irskoj, Škotskoj i Kanadi, gde je dovršio studije engleske književnosti i jezika. Ipak, najveći uticaj na njegovu spisateljsku karijeru imala je Italija. Tokom nekoliko godina predavao je engleski na univerzitetu u Perudji i za to vreme dobro upoznao prilike u zemlji i izvrsno ovladao jezikom (preveo na engleski “Ime ruže” Umberta Eka). Svetsku slavu i prevode na šesnaest jezika doneo mu je ciklus romana čija se radnja zbiva u raznim delovima Italije (za prvi, “Ratking”, dobio je 1988. “Gold Dagger”, najugledniju anglosaksonsku nagradu za krimić, a poslednji, “End Games”, objavljen je posthumno, 2007. godine). Glavni junak jedanaest Dibdinovih “italijanskih” romana je Aurelio Zen, detektiv poreklom iz Venecije, koji se, često protiv svoje volje, obračunava kako s pripadnicima mafije tako i s članovima vlade. Dibdin je i autor sedam “anglosaksonskih” romana, medju kojima su najpoznatiji “The Last Sherlock Holmes Stories” (1978), “Dirty Tricks” (1991), “Thanksgiving” (2000). Iz Dibdinovog “italijanskog” ciklusa “Fabrika knjiga” objavila je 2009. roman “Krvava kiša”.

ČUVAR KROKODILA TRILERI/MISTERIJE Šifra artikla: 367306 Isbn: 9788681518090 Autor : Katrine Engberg Izdavač : DOKAZ IZDAVAŠTVO U centru Kopenhagena, mlada studentkinja pronađena je brutalno ubijena u svom stanu. Slučaj je dodeljen policijskim istražiteljima kopenhaške policije, Jepeu Kerneru i Anete Verner. Ubrzo je ustanovljena veza između žrtve, Julije Stender, i njene gazdarice, profesorke u penziji Ester de Laurenti.... Detaljnije U centru Kopenhagena, mlada studentkinja pronađena je brutalno ubijena u svom stanu. Slučaj je dodeljen policijskim istražiteljima kopenhaške policije, Jepeu Kerneru i Anete Verner. Ubrzo je ustanovljena veza između žrtve, Julije Stender, i njene gazdarice, profesorke u penziji Ester de Laurenti. Naime, Ester piše kriminalistički roman čija je glavna junakinja inspirisana mladom devojkom, a ubistvo opisano u još nedovršenoj knjizi i ovo počinjeno u realnosti poklapaju se u velikoj meri. Kada se desi još jedno ubistvo i dokazi ukažu na to da je i sama Ester potencijalna meta ubice željnog osvete, Jepe i Anete moraće da istraže prošlost dveju žena i duboko zakopane tajne kako bi razotkrili identitet osobe koja povlači konce i stoji iza uvrnutih zločina. U svom debitantskom romanu Katrine Engberg gradi priču koju odlikuju jeziva napetost, neočekivani obrti i slikovito opisane ljudske sudbine. Jepe Kerner i Anete Verner glavni su junaci svih romana u serijalu Kopenhagen, a specifična dinamika njihovog odnosa proistekla iz različitih karaktera i pogleda na život jedan je od razloga zbog kojih je ovaj književni serijal stekao veliku popularnost kod čitalaca. „Debitantski roman Katrine Engberg sadrži mračne porodične tajne – i niz iznenađenja.” People „Čuvar krokodila nudi mešavinu saspensa, humora i tragedije.” Neue Presse „Kakav fantastičan debi! Volim likove, blistavu prozu i prikaz Kopenhagena. Katrine Engberg je apsolutna zvezda!” Kamila Lekberg Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija TRILERI/MISTERIJE Autor Katrine Engberg Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač DOKAZ IZDAVAŠTVO Pismo Latinica Povez Broš Godina 2022 Format 14x20 Strana 344 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

....zovem se Julia Julija Kendal živi i radi u Garden Sitiju, gradu koji se nalazi na oko sat vremena vožnje od Njujorka. Po zanimanju je kriminolog. Ima nešto više od trideset godina, kratke i tamne je kose, izuzetno krupnih i izražajnih očiju. Daleko od stereotipa supermodela, prirodno elegatne i vitke figure, neodoljivo podseća na Odri Hepbern. Živi u tipičnoj vili sa početka dvadesetog veka na periferiji grada. julijni hobiji su filmovi i muzika iz četrdesetih. Ona je moderna žena sa modernim shvatanjem života i međuljudskih odnosa. Njene sentimentalne priče bile su kratke i prilično burne, pa je zato razvila averziju prema trajnim vezama. Vlasnik je belog morgana 4/4 iz 1967. Ćudljivog kao i njegova gazdarica. 58: Zločinački pakt – Garden Siti potresa talas ubistava, neko ubija najopasnije pripadnike kriminalnih klanova. Liči na uobičajen rat između bandi, ali tužilac mora da odgovori na dosta pitanja. Da li će izbiti novi rat između mafijaških porodica? Da li je nepoznati izvršilac preuzeo pravdu u svoje ruke da nadoknadi sporost zakona? Kao i uvek, Julija ima zadatak da povuče konce zamršene i opasne igre. I da shvati kakve veze ima smrt policijskog inspektora sa besprekornom reputacijom sa ovim pokoljem zločinaca… 59: Šaman – U ovoj priči, naš kriminolog će se suočiti sa enigmom koja vuče korene iz drevnog Meksika. Profesor Kembel, Julijin kolega sa fakulteta i antropolog, kupio je reprodukciju Mane, toltečkog idola, dvoličnog boga života i smrti. Idol ga dovodi do potpunog rastrojstva i smrti, a Julija ne uspeva da odgovori na njegov očajni i zakasneli poziv u pomoć… Da li je moguće da u Julijinom svetu, gde iza ubistava stoje konkretni razlozi, statua ima takve moći? Jedno je sigurno, otpočinjući ovu neobičnu istragu vrata noćne more širom se otvaraju za doktorku Kendal i ona ulazi u čudan svet na granici sna, jave i misticizma… 60: Neslana šala – Život u Garden Sitiju mnogo je uzbudljiviji nego obično, otkako je na scenu stupio zastrašujući šaljivdžija, čovek prefinjene kulture i vrlo velikog tehničkog znanja, koji uživa u sejanju panike eksplozivnim uređajima širom grada… Veb, Julija i irving od početka rade na slučaju, ali postoji jedan neobičan detalj: jasno je da misteriozni bombaš, koji drži grad pod opsadom, nije zainteresovan za uništavanje ljudskih života. Ali koji je onda njegov cilj? Epizode: 55: Zagonetka zvana užas 56: Telo kao dokaz 57: Ratnici

....zovem se Julia Julija Kendal živi i radi u Garden Sitiju, gradu koji se nalazi na oko sat vremena vožnje od Njujorka. Po zanimanju je kriminolog. Ima nešto više od trideset godina, kratke i tamne je kose, izuzetno krupnih i izražajnih očiju. Daleko od stereotipa supermodela, prirodno elegatne i vitke figure, neodoljivo podseća na Odri Hepbern. Živi u tipičnoj vili sa početka dvadesetog veka na periferiji grada. julijni hobiji su filmovi i muzika iz četrdesetih. Ona je moderna žena sa modernim shvatanjem života i međuljudskih odnosa. Njene sentimentalne priče bile su kratke i prilično burne, pa je zato razvila averziju prema trajnim vezama. Vlasnik je belog morgana 4/4 iz 1967. Ćudljivog kao i njegova gazdarica. 58: Zločinački pakt – Garden Siti potresa talas ubistava, neko ubija najopasnije pripadnike kriminalnih klanova. Liči na uobičajen rat između bandi, ali tužilac mora da odgovori na dosta pitanja. Da li će izbiti novi rat između mafijaških porodica? Da li je nepoznati izvršilac preuzeo pravdu u svoje ruke da nadoknadi sporost zakona? Kao i uvek, Julija ima zadatak da povuče konce zamršene i opasne igre. I da shvati kakve veze ima smrt policijskog inspektora sa besprekornom reputacijom sa ovim pokoljem zločinaca… 59: Šaman – U ovoj priči, naš kriminolog će se suočiti sa enigmom koja vuče korene iz drevnog Meksika. Profesor Kembel, Julijin kolega sa fakulteta i antropolog, kupio je reprodukciju Mane, toltečkog idola, dvoličnog boga života i smrti. Idol ga dovodi do potpunog rastrojstva i smrti, a Julija ne uspeva da odgovori na njegov očajni i zakasneli poziv u pomoć… Da li je moguće da u Julijinom svetu, gde iza ubistava stoje konkretni razlozi, statua ima takve moći? Jedno je sigurno, otpočinjući ovu neobičnu istragu vrata noćne more širom se otvaraju za doktorku Kendal i ona ulazi u čudan svet na granici sna, jave i misticizma… 60: Neslana šala – Život u Garden Sitiju mnogo je uzbudljiviji nego obično, otkako je na scenu stupio zastrašujući šaljivdžija, čovek prefinjene kulture i vrlo velikog tehničkog znanja, koji uživa u sejanju panike eksplozivnim uređajima širom grada… Veb, Julija i irving od početka rade na slučaju, ali postoji jedan neobičan detalj: jasno je da misteriozni bombaš, koji drži grad pod opsadom, nije zainteresovan za uništavanje ljudskih života. Ali koji je onda njegov cilj? Epizode: 55: Zagonetka zvana užas 56: Telo kao dokaz 57: Ratnici

O knjizi: Na kraju krajeva, ne možeš sakriti ko si. Izuzetno ostvarenje još jednog izvrsnog nordijskog pisca. Jedne grozničave noći u Damasku američki agent prepušta svoje tek rođeno dete neizvesnoj sudbini. Tu izdaju nikada neće moći da oprosti sam sebi pa započinje bekstvo od prošlosti koje će ga odvesti u Bejrut, Avganistan i Irak – tamo gde ga stres i opasnost mogu primorati da zaboravi sve. Klara Valden je odrasla sa babom i dedom na udaljenom arhipelagu u Baltičkom moru, gde je naučila da lovi divljač i ribu i jedri kroz oluju. A sada, kao asistentkinja EU parlamentarca u Briselu, uči kako da plovi varljivim strujama međunarodne politike koje označavaju granice između prijatelja i neprijatelja, istine i laži. Kada Mahmud Šamoš, koji istražuje ratne zločine, zamoli Klaru da mu pomogne u vezi sa informacijama koje je pronašao – podacima sa oznakom tajnosti koje će moćnici na sve načine nastojati da sakriju – njih dvoje iznenada postaju plen u lovu koji se odigrava u snežnoj Evropi gde su granice između država postale podjednako porozne kao i granice između prijatelja i neprijatelja, istine i laži, istorije i sadašnjosti. Za to vreme u Virdžiniji stari špijun se krije od sopstvene prošlosti. Sada je jedini čovek koji je u stanju da sačuva Klaru . . . a ona je jedina žena koja mu može pomoći da se oslobodi utvara prošlosti. „Uronite u majstorski napisanu klasičnu špijunsku priču, u kojoj Sander, poput veštog lutkara, povlači konce svojih likova.“ La Repubblica „Plivač je sjajno napisana i neverovatno uzbudljiva knjiga, ali njena snaga leži i u pažljivo izabranim likovima i sposobnosti izbegavanja predvidljivosti ovog žanra.“ Skånska Dagbladet „Urbana, kosmopolitska okruženja idealna su za političke trilere, što Joakim Sander veoma živopisno demonstrira u Plivaču – priči o ratu, ljubavi i stalnim promenama političkih ciljeva.“ Jyllands-Posten

O knjizi: Na kraju krajeva, ne možeš sakriti ko si. Izuzetno ostvarenje još jednog izvrsnog nordijskog pisca. Jedne grozničave noći u Damasku američki agent prepušta svoje tek rođeno dete neizvesnoj sudbini. Tu izdaju nikada neće moći da oprosti sam sebi pa započinje bekstvo od prošlosti koje će ga odvesti u Bejrut, Avganistan i Irak – tamo gde ga stres i opasnost mogu primorati da zaboravi sve. Klara Valden je odrasla sa babom i dedom na udaljenom arhipelagu u Baltičkom moru, gde je naučila da lovi divljač i ribu i jedri kroz oluju. A sada, kao asistentkinja EU parlamentarca u Briselu, uči kako da plovi varljivim strujama međunarodne politike koje označavaju granice između prijatelja i neprijatelja, istine i laži. Kada Mahmud Šamoš, koji istražuje ratne zločine, zamoli Klaru da mu pomogne u vezi sa informacijama koje je pronašao – podacima sa oznakom tajnosti koje će moćnici na sve načine nastojati da sakriju – njih dvoje iznenada postaju plen u lovu koji se odigrava u snežnoj Evropi gde su granice između država postale podjednako porozne kao i granice između prijatelja i neprijatelja, istine i laži, istorije i sadašnjosti. Za to vreme u Virdžiniji stari špijun se krije od sopstvene prošlosti. Sada je jedini čovek koji je u stanju da sačuva Klaru . . . a ona je jedina žena koja mu može pomoći da se oslobodi utvara prošlosti. „Uronite u majstorski napisanu klasičnu špijunsku priču, u kojoj Sander, poput veštog lutkara, povlači konce svojih likova.“ La Repubblica „Plivač je sjajno napisana i neverovatno uzbudljiva knjiga, ali njena snaga leži i u pažljivo izabranim likovima i sposobnosti izbegavanja predvidljivosti ovog žanra.“ Skånska Dagbladet „Urbana, kosmopolitska okruženja idealna su za političke trilere, što Joakim Sander veoma živopisno demonstrira u Plivaču – priči o ratu, ljubavi i stalnim promenama političkih ciljeva.“ Jyllands-Posten

Na kraju krajeva, ne možeš sakriti ko si. Izuzetno ostvarenje još jednog izvrsnog nordijskog pisca. Jedne grozničave noći u Damasku američki agent prepušta svoje tek rođeno dete neizvesnoj sudbini. Tu izdaju nikada neće moći da oprosti sam sebi pa započinje bekstvo od prošlosti koje će ga odvesti u Bejrut, Avganistan i Irak – tamo gde ga stres i opasnost mogu primorati da zaboravi sve. Klara Valden je odrasla sa babom i dedom na udaljenom arhipelagu u Baltičkom moru, gde je naučila da lovi divljač i ribu i jedri kroz oluju. A sada, kao asistentkinja EU parlamentarca u Briselu, uči kako da plovi varljivim strujama međunarodne politike koje označavaju granice između prijatelja i neprijatelja, istine i laži. Kada Mahmud Šamoš, koji istražuje ratne zločine, zamoli Klaru da mu pomogne u vezi sa informacijama koje je pronašao – podacima sa oznakom tajnosti koje će moćnici na sve načine nastojati da sakriju – njih dvoje iznenada postaju plen u lovu koji se odigrava u snežnoj Evropi gde su granice između država postale podjednako porozne kao i granice između prijatelja i neprijatelja, istine i laži, istorije i sadašnjosti. Za to vreme u Virdžiniji stari špijun se krije od sopstvene prošlosti. Sada je jedini čovek koji je u stanju da sačuva Klaru . . . a ona je jedina žena koja mu može pomoći da se oslobodi utvara prošlosti. „Uronite u majstorski napisanu klasičnu špijunsku priču, u kojoj Sander, poput veštog lutkara, povlači konce svojih likova.“ La Repubblica „Plivač je sjajno napisana i neverovatno uzbudljiva knjiga, ali njena snaga leži i u pažljivo izabranim likovima i sposobnosti izbegavanja predvidljivosti ovog žanra.“ Skånska Dagbladet „Urbana, kosmopolitska okruženja idealna su za političke trilere, što Joakim Sander veoma živopisno demonstrira u Plivaču – priči o ratu, ljubavi i stalnim promenama političkih ciljeva.“ Jyllands-Posten

Autor: Lisa Unger Godina izdanja: 2022. Br. str.: 392 Povez: Mek Format: 123mm x 190mm Pismo: Latinica Opis Ispovijesti u noćnom vlaku – autor Lisa Unger Selena Murphy vraća se kući nakon posla i u noćnom vlaku započinje razgovor s lijepom neznankom koja sjedi pokraj nje. Mlada žena po imenu Martha priznaje joj da se upustila u aferu sa svojim šefom i ne zna kako bi prekinula tu vezu. Zauzvrat, Selena joj priznaje kako sumnja da je njezin muž vara s dadiljom njihovih sinova. Kad vlak stigne na Seleninu stanicu, žene se rastanu vjerujući da se više nikada neće vidjeti. Sljedećeg dana, nakon muževa priznanja nevjere, dadilja nestane. Selena pokušava održati privid sretne obitelji dok napukline njihova braka postaju sve veće, a njezin muž Graham postaje jedan od osumnjičenih za dadiljin nestanak. Selena se počinje pitati tko je zapravo Martha? A ono što će otkriti, teško da je mogla uopće i zamisliti… „Zlokobno inteligentan psihološki triler!“ Publishers Weekly „Prepun šokantnih obrata, ovaj roman detaljno opisuje karaktere likova i povlači konce njihovih najskrivenijih, najmračnijih tajni. Savršen psihološki triler!“ Karin Slaughter „Lisa Unger čitatelja odvodi duboko u umove psihopata i premda ih baš ne biste voljeli upoznati, to su fascinantna i sablasna mjesta koja vrijedi posjetiti.“ Linwood Barclay „Ovo je pripovjedačko remek-djelo. Napetost, likovi i fabula dovedeni su do savršenstva.“ Samantha Downing O autoru: Lisa Unger autorica je svjetskih uspješnica s vrhova ljestvice New York Timesa. Napisala je dvadeset romana, a njezine su knjige objavljene na trideset i jednom jeziku te prodane u milijunima primjeraka. Osvojila je mnoge književne nagrade, a 2019. godine bila je nominirana za čak dvije nagrade Edgar. Trenutačno je dopredsjednica organizacije International Thriller Writers, a Netflix upravo priprema produkciju njezina romana Ispovijesti u noćnom vlaku, s Jessicom Albom u glavnoj ulozi.

Na kraju krajeva, ne možeš sakriti ko si. Izuzetno ostvarenje još jednog izvrsnog nordijskog pisca. Jedne grozničave noći u Damasku američki agent prepušta svoje tek rođeno dete neizvesnoj sudbini. Tu izdaju nikada neće moći da oprosti sam sebi pa započinje bekstvo od prošlosti koje će ga odvesti u Bejrut, Avganistan i Irak – tamo gde ga stres i opasnost mogu primorati da zaboravi sve. Klara Valden je odrasla sa babom i dedom na udaljenom arhipelagu u Baltičkom moru, gde je naučila da lovi divljač i ribu i jedri kroz oluju. A sada, kao asistentkinja EU parlamentarca u Briselu, uči kako da plovi varljivim strujama međunarodne politike koje označavaju granice između prijatelja i neprijatelja, istine i laži. Kada Mahmud Šamoš, koji istražuje ratne zločine, zamoli Klaru da mu pomogne u vezi sa informacijama koje je pronašao – podacima sa oznakom tajnosti koje će moćnici na sve načine nastojati da sakriju – njih dvoje iznenada postaju plen u lovu koji se odigrava u snežnoj Evropi gde su granice između država postale podjednako porozne kao i granice između prijatelja i neprijatelja, istine i laži, istorije i sadašnjosti. Za to vreme u Virdžiniji stari špijun se krije od sopstvene prošlosti. Sada je jedini čovek koji je u stanju da sačuva Klaru . . . a ona je jedina žena koja mu može pomoći da se oslobodi utvara prošlosti. „Uronite u majstorski napisanu klasičnu špijunsku priču, u kojoj Sander, poput veštog lutkara, povlači konce svojih likova.“ La Repubblica „Plivač je sjajno napisana i neverovatno uzbudljiva knjiga, ali njena snaga leži i u pažljivo izabranim likovima i sposobnosti izbegavanja predvidljivosti ovog žanra.“ Skånska Dagbladet „Urbana, kosmopolitska okruženja idealna su za političke trilere, što Joakim Sander veoma živopisno demonstrira u Plivaču – priči o ratu, ljubavi i stalnim promenama političkih ciljeva.“ Jyllands-Posten Format: 13x20 cm Broj strana: 432 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 26. decembar 2014. ISBN: 978-86-521-1663-8

Opis proizvoda Na kraju krajeva, ne možeš sakriti ko si. Izuzetno ostvarenje još jednog izvrsnog nordijskog pisca. Jedne grozničave noći u Damasku američki agent prepušta svoje tek rođeno dete neizvesnoj sudbini. Tu izdaju nikada neće moći da oprosti sam sebi pa započinje bekstvo od prošlosti koje će ga odvesti u Bejrut, Avganistan i Irak – tamo gde ga stres i opasnost mogu primorati da zaboravi sve. Klara Valden je odrasla sa babom i dedom na udaljenom arhipelagu u Baltičkom moru, gde je naučila da lovi divljač i ribu i jedri kroz oluju. A sada, kao asistentkinja EU parlamentarca u Briselu, uči kako da plovi varljivim strujama međunarodne politike koje označavaju granice između prijatelja i neprijatelja, istine i laži. Kada Mahmud Šamoš, koji istražuje ratne zločine, zamoli Klaru da mu pomogne u vezi sa informacijama koje je pronašao – podacima sa oznakom tajnosti koje će moćnici na sve načine nastojati da sakriju – njih dvoje iznenada postaju plen u lovu koji se odigrava u snežnoj Evropi gde su granice između država postale podjednako porozne kao i granice između prijatelja i neprijatelja, istine i laži, istorije i sadašnjosti. Za to vreme u Virdžiniji stari špijun se krije od sopstvene prošlosti. Sada je jedini čovek koji je u stanju da sačuva Klaru . . . a ona je jedina žena koja mu može pomoći da se oslobodi utvara prošlosti. „Uronite u majstorski napisanu klasičnu špijunsku priču, u kojoj Sander, poput veštog lutkara, povlači konce svojih likova.“ La Repubblica „Plivač je sjajno napisana i neverovatno uzbudljiva knjiga, ali njena snaga leži i u pažljivo izabranim likovima i sposobnosti izbegavanja predvidljivosti ovog žanra.“ Skånska Dagbladet „Urbana, kosmopolitska okruženja idealna su za političke trilere, što Joakim Sander veoma živopisno demonstrira u Plivaču – priči o ratu, ljubavi i stalnim promenama političkih ciljeva.“ Jyllands-Posten Format: 13x20 cm Broj strana: 432 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 26. decembar 2014. ISBN: 978-86-521-1663-8

Moderna ljubavna priča Roman o „novoj ženi“ koji je izazvao senzaciju i kontroverzu. Bila sam poput lutke koja radi ono što joj se kaže – to jest kako joj vuku konce. Želim da budem svoja osoba i da sama vučem svoje konce. Radije bih se suočila s nevoljama i nedaćama nego da se drugi staraju o meni. Želim da budem to što jesam. Herbert Dž. Vels poznat je širokoj publici kao „otac naučne fantastike“ zbog romana Vremenska mašina i Rat svetova, ali je bio i hroničar društva, glasnik revolucije i promene, a njegovi nazori predstavljali su ohrabrenje za inicijative ženskog oslobađanja tokom XX veka. Roman En Veronika opisuje upornost mlade žene da se ostvari kao osoba, da ima pravo i slobodu da voli i živi u skladu sa sopstvenim izborima. Progresivnih shvatanja, ona se sukobljava s ocem, odlazi od kuće, pozajmljuje novac od starijeg muškarca kako bi samostalno živela. To će je dovesti u kompromitujuću situaciju, pa će se čak naći i u zatvoru kao pripadnica pokreta sifražetkinja. Zbog Velsovog poimanja ženske seksualnosti i njenog buntovništva, roman je po objavljivanju 1909. godine izazvao senzaciju, u štampi je bio oštro kritikovan a u bibliotekama zabranjivan. Herbert Džordž Vels rođen je 21. septembra 1866. u Bromliju, varošici u engleskoj provinciji Kent, kao četvrto i najmlađe dete Džozefa Velsa, profesionalnog igrača kriketa i dućandžije. Strast prema čitanju i književnosti mladi Herbert je razvio još kao dečak, kada je usled preloma noge morao da leži, a čitanjem je ispunjavao vreme. Čitanje ga je potom podstaklo i na pisanje. Kada je posao njegovog oca propao, Vels je jedno vreme radio kao pripravnik kod lokalnog trgovca tekstilom, i taj posao nikako nije voleo. Studirao je u Londonu biologiju kod slavnog Tomasa Henrija Hakslija, Darvinovog prijatelja i učenika. Pisanjem počinje da se bavi od 1893. godine, najpre kao novinar, a zatim i kao prozni pisac i društveni aktivista. Objavljivanje romana Vremenska mašina (1895) predstavlja književnu senzaciju, jer iako je siže bio zabavan, roman se obavio i društvenim i naučnim temama, od klasnih sukoba do evolucije. Zatim objavljuje romane Ostrvo doktora Moroa (1896), Nevidljivi čovek (1897) i Rat svetova (1898). Verovatno je najpoznatija činjenica u vezi sa Ratom svetova ta da je na Noć veštica 1938. Orson Vels uživo izvodio radio-dramu, svoju verziju Rata svetova, o vanzemaljcima koji su se spustili u Nju Džerzi, zbog čega je usledila nezapamćena panika među slušaocima. Vels se posle velikog uspeha naučnofantastičnih romana okreće pisanju ljubavnih romana u kojima najnovija naučna i tehnološka otkrića koristi da bi izneo svoja politička uverenja i poglede na društvo. Napisao je brojne eseje, članke i knjige iz oblasti publicistike. Radio je nekoliko godina i kao književni kritičar za Saterdej rivju, i promovisao Džejmsa Džojsa i Džozefa Konrada. Njegovi napredni stavovi i proročanska društvena kritika obeležili su njegov život, posvećen progresivnoj viziji na globalnom nivou. Predvideo je pojavu aviona, tenkova, svemirskih putovanja, nuklearnog oružja, satelitske televizije i nečega što podseća na veb. Četiri puta je bio nominovan za Nobelovu nagradu, ali je nije dobio. To nimalo nije uticalo na značaj njegovog dela, niti na to što je nakon smrti, 1946. ostao upamćen kao „otac naučne fantastike“. Njegove priče i dalje fasciniraju publiku, a njegovi romani se i u trećem milenijumu adaptiraju za filmsko platno.

GLUVNE ČINI DOMAĆI ROMAN Šifra artikla: 387734 Isbn: 9788660362447 Autor : Aleksandar Ilić Izdavač : KONTRAST "Spavati! Spavati! Spavati! Prespavati! sav ovaj život muka i patnji. Spavati uklupčan oko žene, kao mesečev srp oko snopa zvezda." Sećanja na vizije doživljene u prošlosti pri učešću u razuzdanim narkotičkim i erotskim inicijacima dovode neimenovanog junaka ovog romana pred temeljno preispitiva... Detaljnije "Spavati! Spavati! Spavati! Prespavati! sav ovaj život muka i patnji. Spavati uklupčan oko žene, kao mesečev srp oko snopa zvezda." Sećanja na vizije doživljene u prošlosti pri učešću u razuzdanim narkotičkim i erotskim inicijacima dovode neimenovanog junaka ovog romana pred temeljno preispitivanje sopstvenog identiteta, pa čak i pred suicidna promišljanja. Suočenim sa sopstvenim neautentičnim postojanjem, junaku romana ne preostaje ništa drugo osim da svoje nemirenje sa svetom u kojem postoji i društvom u kojem se ispoljava, kao i razočarenje vezama u koje ulazi i, na koncu, samim sobom, pokuša da utaži begom u snoviđenja i u vizijska proniknuća. U Gluvnim činima je spretno ispripovedana nesputana eksplozija avangardne oniričke fantastike čija se poetska snaga i danas, gotovo sto godina nakon prvog objavljivanja, ukazuje u punom sjaju. Gluvne čini Aleksandra Ilića zadugo su bile gotovo zaboravljene, prevashodno zbog dogmatske cenzure nakon Drugog svetskog rata. Ipak, upravo zbog toga, kao i zbog svoje nemale poetske vrednosti, Gluvne čini važe za jednu od najbolje prikrivanih tajni srpske književnosti i jedan od najzanimljivijih kratkih romana srpske avangarde. Stoga ovaj roman nije tek još jedan iznalazak naše književne baštine koji je iz ideoloških ili istorijskih razloga bio skrajnut, već predstavlja, pre svega, jedan posve specifičan i grandiozno osmišljen izraz modernosti. - Iz pogovora Milomira Gavrilovića Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija DOMAĆI ROMAN Autor Aleksandar Ilić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač KONTRAST Pismo Latinica Povez Broš Godina 2023 Format 14,8x21 Strana 166 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Dana 4. listopada 2009. u Širokom je ubijen Vedran P., navijač Sarajeva. Novinar D. krenuo je iz Splita za Sarajevo nadajući se kako će mu kolege iz glavnog grada Federacije dogovoriti sastanak s predstavnicima navijačke skupine Horde zla. Iako je tek rana jesen, na putu ga zatekne snijeg, a sjećanja na ranija putovanja u Bosnu i Hercegovinu naviru. Od konca osamdesetih kada je s razredom posjetio Kupres, pa sve do Busovače i Ahmića, nestvarni prizori izranjaju iz prošlosti i čovjek ne može, a da se ne upita što se dogodilo s Duhom Bosne i Hercegovine? Živi li još uvijek i što radi? Kao dijete zamišljao je kako taj Duh sjedi negdje u bosanskim brdima i poput dobrog diva pazi da se nešto ružno ne dogodi. Horde zla ne žele razgovarati s novinarima i D. će se, po svoj prilici, morati vratiti neobavljena posla. Ostala je, međutim, još ta jedna noć u Sarajevu. Snijeg nemilice pada, ulice starog, umornog i izranjavanog grada prekrio je bijeli pokrov i D. se gubi u njima. Lica ljudi koje susreće naočigled se izobličuju pretvarajući se u nešto od čega se ledi krv u žilama. Klupko minulih ratova polako se razmotava, a slika zla širi se na cijeli kontinent i kroz vrijeme seže sve do naših dana. Odlažem notes i kemijsku na noćni ormarić, pored mobitela i djedova pištolja. Razmičem zavjese: snijeg se vani prosipa kao golema tapiserija bez rubova, oblika i boja. Iako me od njih razdvaja prozorsko staklo, imam osjećaj da me pahuljice svuda po licu ubadaju hladnim bezbolnim trnovima. Odjednom se osjećam iscrpljeno: možda nisam trebao energiju dati u pjesmu. Trebat će mi energije noćas. Nema veze, ne smijem se kolebati. Kolebanje odnosi energiju. Moram se usredotočiti. Palim televizor, tražim pornografske kanale. Ne patim od formalnosti, ali svaki rat na Balkanu ima tu proceduru, ne želim da moj bude iznimka. Damir Pilić rođen je 1969. u Šibeniku. U Zagrebu magistrirao psihologiju i diplomirao novinarstvo. Objavio znanstvenu monografiju Samoubojstva: oproštajna pisma (1998), romane Đavo prvo pojede svoju majku (2001) i Splitting: Kako sam tražio Srbe po gradu (2014) te publicističku studiju Marx nije mrtav (2016). U koautorstvu s Draženom Lalićem objavio knjigu o mladim splitskim delinkventima Na mladima svijet zastaje (2001) i monografiju Torcida: pogled iznutra (2011), a s Edom Vujević studiju o bivšim heroinskim ovisnicima Dedal na iglama (2005). Živi u Splitu, piše za Slobodnu Dalmaciju.

Lička narodna nošnja - Dobrivoje Pavlica Likota lepo ocuvana ,ima samo mala posveta na najavnoj stranici ,napisana hemijskom 2006 godina .KRIVAJA 164 STRANICE LICKA KOSULJA LICKI PRSLUK Narodna nošnja ličkog pravoslavnog naroda u izvjesnom smislu razlikuje se od narodne nošnje katoličkog naroda Like, kako po boji, tako i po samim nazivima pojedinih dijelova od kojih se nošnja sastoji. Upravo zbog toga, ne može se na jedinstven i istovjetan način obraditi i promovisati narodna nošnja čitave Like, nego će se u obradi usredotočiti na narodnu nošnju pravoslavnog naroda Like. Dakle, predmet obrade je starinska narodna nošnja pravoslavnog naroda Like s kraja 19. i s početkom 20. vijeka. Međutim, istorijski gledano, Srbi su u svojoj, ne tako davnoj prošlosti, bili daleko brojniji i dominantniji narod na ličkim prostorima u odnosu na narod katoličke vjeroispovjesti. Prema podacima s početka 18. vijeka, Srba je u Lici bilo blizu 90%. Nažalost, stalnim ratovanjem, pokrštavanjem (unijaćenjem i nasilnim prevođenjem u katoličanstvo, naročito u vrijeme vladavine Marije Terezije) i stalnim pritiscima, kojima su bili izloženi, stalnim seobama i raseljavanjem iz nacionalnih, vjerskih, političkih i ekonomskih razloga, srpski pravoslavni narod Like se stalno i osjetno smanjivao. Naročito je to bilo izraženo u toku, za Srbe, nesrećnog 20. vijeka. Iz knjige: „Lička narodna nošnja“, autor Dobrivoje Pavlica Lička narodna nošnja pripada tipu dinarskih narodnih nošnji. Nošnje dinarskog planinskog područja zahvataju predele Srpske krajine - Kordun, Liku i severnu Dalmaciju, zatim veliki deo Bosne i Hercegovine, kontinentalne predele Crne Gore i jugozapadne krajeve Srbije. Utom prostranom planinskom području stočarstvo, odnosno ovčarstvo, bilo je osnovna grana privređivanja, kome je bio prilagođen čitav način življenja. Narodne nošnje bile su pretežno izrađene od vune. Posle tkanja vunena domaća tkanina nošena je u specijalne stupe, `valjavice`, kojih je nekada bilo mnogo na manjim rekama. Ta dorađena tkanina, tj. sukno, u nekim krajevima bila je prirodno bele i smeđe boje, a u drugim predelima bojena je u crnu, tamnomodru, ili crvenu boju. Pored mnogih delova odeće od domaćih vunenih tkanina i sukna, u čijoj se strogoj formi naziru tragovi starobalkanske ali i tursko-orijentalne odevne kulture, osnovu i ženske i muške odeće činila je konopljana ili lanena košulja u obliku tunike s rukavima, obilno ukrašena vunenim vezom. U ženskoj odeći su preko dugačke košulje neizostavni delovi bili tkani vuneni pojas i pregača, skladno komponovanih motiva i boja. Od suknenih haljetaka najrašireniji je bio `zubun`, `sadak` ili `koret` - vrsta dugačkog prsluka, kao i haljina s rukavima, ukrašeni vezom i aplikacijama čohe u boji. Glavu devojke krasila je crvena kapa, preko koje su udate žene polagale maramu pres loženu na razne načine. U muškoj nošnji karakteristične su uzane čakšire, a u nekim regijama prostrani `pelengiri` sa širim nogavicama, veoma stari delovi nošnje. Uz njih su nošeni prsluci sa ravnim i preklopljenim polama (gunjić, zubun, ječerma, džemadan) i kraći kaputi s rukavima (gunj, gunja, koporan, aljina). Obavezan je bio tkani pojas raznih boja, a na glavi plitka crvena kapa, oko koje je u mnogim krajevima zimi omotavan vuneni šal. Ukrasi, bogato primenjeni na muškim, a osobito na ženskim nošnjama, odlikuju se izvanrednim skaldom ornamenata i kolorita. Iznijansiranoj skladnosti umnogome je doprinosila prefinjena obojenost građe za tkanine i ukrase postignuta tradicionalnim postupkom bojenja biljnim bojama. U ornamentici polihromnog obilnog veza i u aplikacijama čohe i drugih ukrasa, koji prekrivaju gotovo sve vidljive površine haljetaka, jednako i u tkanju, preovlađuju geometrijski i geometrizovani vegetabilni motivi. U ostvarivanju dekorativnih i estetskih vrednosti vunene dinarske odeće značajnu ulogu imao je raznovrstan srebrni nakit, koji je još više pojačava njenu tešku i monumentalnu celokupnu formu. Jedan od najistaknutijih oblika bile su muške `toke` za grudi, sastavljene iz više srebrnih ploča ili pucadi, često pozlaćenih. Bile su simbol junaštva i uz njih je nošeno oružje visokokvalitetne zanatske izrade, zadenuto u pregrade širokog kožnog pojasa. Lička kapa je tipična srpska kapa koja nosi simboliku i duh Kosovskog zaveta i Vidovdanskog predanja. To se vidi po sledećim delovima i njihovim odnosima. Osnova kape je kružna. Uvek je crne boje. Asocira na tugu i žalost zbog poraza Srba na Kosovu na Vidovdan 1389. godine i pada srpskog carstva. Ova boja ujedno pokazuje pijetet i divljenje, slavu i poštovanje kosovskim junacima. Gornji temeni deo kape je od crvene čoje. Simbliše njihovu krv prolivenu za odbranu časti i slobode, naroda, vere, otadžbine i države, od turskog osvajača, pljačkaša i nasilnika. Sa zadnje strane kape nalazi se devet dugih kićanki od crne svile. One pak imaju dvostruku simboliku. S jedne strane, simbolizuju devet braće Jugovića, a s druge slikovito simbolizuuju put koji je deo našeg naroda prešao od Kosova do Like izmičući se turskom ropstvu, pljački i teroru. Što je ovaj put migracije pred turskim nasiljem od Kosova i stare Srbije kao matice tadašnje srpske carevine do bio duži, to su i ove kićanke bile duže. Tako na primer, kićanke kape narodne nošnje Srba sa Kupresa ili Glamoča su nešto kraće u odnosu na ove sa ličkih kapa jer je i njihov put nasilnih migracija od Stare Srbije i Kosova do navedenih prostora kraći. Kićanke koje predstavljaju devet Jugovića, sa osnovom kape koja dodatno simboliše i njihove roditelje Starog Jug Bogdana i Majku Jugovića jer iz njih (od njih) nastaju, ujedno predstavljaju slavnu srpsku porodicu Jugovića. Ova simbolika se može povezati za predačkim junačkim vidovdanskim kultom. Naime, za porodicu Jugovića ne postoje istorijski dokazi da je u srpskom plemstvu postojala. Međutim, srpski vojvoda, župan i knez Vratko Nemanjić iz sredine 14. veka je u epskoj narodnoj poeziji poznatiji kao Jug Bogdan. Vodi poreklo iz bočne grane Nemanjića, od Nemanjinog najstarijeg sina Vukana, čiji je praunuk bio. Njegova ćerka Milica se udala za kneza Lazara. O njegovim sinovima nema pouzdanih podataka. Vratko je sahranjen u manastiru Davidovići kod Brodareva. Njegovi dvori se ne vezuju za njega lično, nego se upravo predstavljaju kao objekti Jug-Bogdana i njegovih sinova. Po sličnim motivima postoje i drugi objekti, od kojih je značajna, na primer, „Jugovića česma“ kod Tronoše. Preličenje kneza Vratka u epskom duhu i kosovskom mitu u Jug-Bogdana, odnosno porodicu Jugovića (u kojoj dominiraju impresivnim likom Majka Jugovića, a potom i braća Jugovići), ima posebnog smisla. Naime, Jug-Bogdan jasno označava: s jedne strane, Jug – stranu sveta i pravac kada je Sunce svaki dan u zenitu – s tim, da je Sunce na Jugu samo na Vidovdan (15 juna po starom kalendaru) na najvećoj tački na nebu u toku cele godine. S druge strane, dodatno se kroz Bogdan (Bog-dan) označava Bog Vid jer je 15. juni bio dan proslavljanja Bog Vida, Boga (toga) dana. On i sinovi junački ginu u boju, da bi se sjedinili sa svojim Vrhovnim bogom predačke vere (herojskim rodonačelnikom srpskog naroda), te nastavili da žive večni život, uz ponovno rađanje u ovom svetu. Po tom duhu, smislu i zavetu, Oni su dakle, stalno rađajući, odnosno vaskrsavajući junaci našega naroda, koji se tako za ostvarenje odbrandbenih, slobodarskih i nacionalnih ideala i težnji, u realnom svetu i projavljuju. Upravo lička kapa, kao da po predanju duha Vidovdana, opominje i obavezuje roditelje i porodice na značaj i moć brojne, odane, složne, časne i vredne kuće i zadruge na braniku otačastva, odnosno Otadžbine, Pravde, vere i nacije. Iz takvih porodica trebaju da se javljaju novi barjaktari Srbstva na svim blagorodnim poljima borbi, napretka, rada i stvaralaštva naroda i države. Pored toga, kroz simboliku, rodoljublje i duh ove porodice ukazuje se lepotu i etiku tradicionalnog porodičnog poštovanja roditelja, njihovog patriotskog vaspitanja dece, i neprikosnovenu porodičnu slogu u svim, pa i u najtežim okolnostima rata i požrtvovanja. Devet kićanki podsećale su naše porodice na potrebu većeg broja dece, pa ukoliko roditelji imaju devetoro i više dece, to je bila osnova obaveze da se država oduži kumstvom devetom detetu i pomogne ovakvim porodicama. Naravno da se ovom simbolikom ukazivalo da su brojna deca bogatstvo, snaga, život i nada porodice, roda, naroda i države u celini. Gledana odozgo, kapa je kružnog oblika, poput gumna. A gumno je (pored ognjišta koje je po predačkom verovanju bilo prvo), od davnina predstavljalo drugo kultno mesto porodice, roda ili plemena. Na gumnu se vrlo žito i odvajalo zrno od kukolja, odnosno u moralnom smislu dobro od zla. Tu se sudilo i presuđivalo, dogovaralo i kretalo u svaki ozboljan posao, odnosno rat, i na njega se s verom i nadom uvek vraćalo. Na gumnu se igralo kolo i pevalo, guslar slušao i Kosovski zavet kao predanje prenosio s kolena na koleno. Na crvenoj čojanoj temenoj površini na pojedinim ličkim kapama bilo je zlatnom srmom izvezeno „Mudro slovo“. Ono svojom zatvorenom krivom a pravilno i simetrično oblikovanom i vođenom linijom veza, predstavlja stilizovan oblik Krsta Svetoga Save. Mudro slovo je dakle, slovo, što u izvornom pojmu znači govor; odnosno poruku, zavet i svetu obavezu srpskog naroda da očuva sabornost, i održava svoju pravoslavnu veru u duhu vekovnog slogana borbe „Za Krst Časni i Slobodu Zlatnu“. Kako ličku kapu pravi i veze žena, odnosno majka, to se njen rad prelama u simbolici ove kape onim što Majka Jugovića po ženskoj časti predstavlja u Srpstvu. Ona je sav svoj život posvetila svetoj službi najviše lepote ženske časti. Narodni pesnik je u njoj na najdostojanstveniji način prikazao svu moralnu lepotu i čast srpske majke; onih majki koje su bile dostojne divljenja, trpljenja i velike energije potrebne kroz teške vekove da bi rađale, odgajale i vaspitavale herojske naraštaje za nacionalna dela. Stara, odnosno predačka uverenja i shvatanja u Srba su podrazumevala da je kapa jedna vrsta amajlije, te da kao takva štiti onoga ko je nosi. Ranije se svaka kapa, pa i lička retko skidala sa glave, a kada se skidala onda se tim gestom iskazivalo nekome ili nečemu posebno poštovanje. Značajno je istaći i narodna verovanja da kapa može imati natprirodnu snagu, pa ako se kapa oduzme nekome, onda je taj kao obezoružan, i višom silom nezaštićen čovek. Ličku kapu je vredno uporediti sa crnogorskom kapom, potom šajkačom, pa i šubarom vučetinom. Svaka na svoj način ima i nosi veoma karakterističnu, pa i mističnu, našu narodnu slobodarsku simboliku i duh. Uz ostale delove naše narodne nošnje, lička kapa uz druge navedene, zaslužuje(u) ljubav, razumevanje i poštovanje. Lička kapa je nastala na području kršne Like. Simboliše stradanje Srpskog naroda u periodu Otomanske imperije i Kosovskog boja. Kapa je simbol Starog Jug Bogdana, a devet resa je simbol devet Jugovića. Crvena boja simbolizuje prolivenu srpsku krv u borbi za slobodu Srpskog naroda. Crni obod simboliše žalost srpskih majki, sestara i kćeri kao i ostalog ženskog srpskog roda za stradanjima Srpskih vitezova. Obod kape je urađen od čvrsto izvezenog konca kao simbol veze među Srbima. Rese su od čvrstog crnog predenog konca. Postavljena je sa unutrašnje strane sa crnom postavom. Nema nikakvih obilježja na sebi. Lička kapa se nosi i u Dalmaciji, Hercegovini i Crnoj Gori. Razlika je između Ličke i Dalmatinske u dužini resa. Dalmatinske rese su kraće dok Crnogorska nema resa. Lička kapa nosi se i u Bosanskoj Krajini zbog toga sto je Bosanska Krajina naseljena sa narodom iz Ličke Krajine i Dalmacije. Srpska lička kapa - sestra blizankinja crnogorske zavrate - zavjetna je pokrivka srpske glave koja pamti stradanja svakojaka. U crvenilu njenom je i crvenilo srpske krvi, od Kosova i prije Kosova, a u crnom oblistu kao da je crni flor, znak naše tuge velike i korote. Noseći je vječno, makar na srcu ako ne na glavi, i danas možemo (i moramo) biti zatočnici hrišćanskog zavjeta i Knezeve kletve, dostojni časnog `Srpskog roda`. Da se od nas božuri ne postide, ako drugoga stida ne prežemo... Jer, ta je kapa ne samo korotna no i svečarska - znak našeg nacionalnog ponosa: narod bez ponosa je narod robota i robova. Srpska kapa je talisman i znak, onako kako ispjeva Rajko Petrov, starinom Rašević iz Kuča, Nogo: Crni konjanici i vrani gavrani. Svu od mjesečine zobnicu vedrine. Crn zavoj smijeha i božur na rani. Nosimo vo vjeki svi mi preko Drine. (mali beli ormaric ,u sobi)

Оно што препознатљивом чини ову књигу је очигледност њеног настанка из саме сржи живота, при чему је компјутер и интернет не сам себи сврха и циљ, већ корисно помагало. Свакодневно је отац Гаврило,имајући вријеме и стрпљење за сваког и у скоро свако доба дана и ноћи водио разговоре са потребитим, који су му се обраћали преко програма Скајп. Управо је захваљујући кориштењу овог програма у циљу мисије, омогућена духовна помоћ људима у нужди, који већим дијелом живећи у расијању без могућности понекад и да у близини нађу своју парохију, налазе оца Гаврила који можда у пресудном моменту њиховог живота им даје прави савјет и као духовник и као пријатељ и то се осјети у самим реакцијама вјерника, који траже сваку могућност да посјете из свијета манастир Лепавину и продубе своју духовну везу. Права вриједност и највећа вриједност књиге је у истинској помоћи људима. Распон људских ликова из глобалног села, које срећемо читајући ове духовне разговоре сеже од дјеце до стараца и свих је образовних и социјалних профила. Проблеми са којима се људи суочавају су тако сваковрсни, да ће скоро сваки човјек, који буде читао ову књигу, имати прилику да нађе духовни одговор и за неки проблем и за неку своју муку, или да препозна себе и да извуче за себе неку битну поуку. Књига као да је саму себе писала руком оца Гаврила, који је изузетно пажљив слушалац и захваљујући своме огромном духовничком и светогорском искуству, свакоме налази праву ријеч савјета , утјехе и даје смјерницу за даљи пут. При том се открива на једноставан и разумљив начин не само посебна поука, упућена конкретном саговорнику, већ и дубља теолошка порука без високоумља, које је тако страно изворном православном учењу. Тај духовно-педагошки аспект књиге је уочљив у подтексту цијеле књиге. Разговори су пренесени онако како су се спонтано развијали и хронолошким низом, из дана у дан како су вођени. Учињене су најминималније и најпотребније језичке и граматичке коректуре, тако да је и испуњен циљ да књига не изгуби на својој изворности и буде објављена без наметања вјештачке сколастичке концепције. Премда у помијесним Црквама постоји жива мисионарска и информативна дјелатност у интернет простору, редован директан разговор са духовником преко скyп-а тј. у виртуелном поднебљу ове врсте, до сада је била непознаница. Посебну вриједност ове књиге зато налазимо у свједочењу да једна технолошка новина, какав је интернет у животу Цркве и у контексту њене мисије може бити предност и на свестрану корист, а вриједност је вишеструка и у парадигматичном показивању како на правилан начин да се користимо технолошким предностима. Упада у очи чињеница да људе изгубљене у дијаспори или припаднике других вјера и народа, који се укључе у разговор, отац Гаврило упућује благо као изгубљене овце свакога на своје мјесто, своме јату и стаду. Те тако православни, углавном обичајни вјерници сазнају да је основа црквеног живота у правилном светотајинском животу своје локалне парохије, и у односу са својим парохијским свештеником. Књига обилује примјерима духовних савјета, који представљају и посебну врсту вјеронауке за онога који тек ступа на пут црквеног живљења. Посебна врста разговора да се препознати, када отац Гаврило води дијалог са својим дугогодишњим духовним чедима. То су почесто дјеца, чији духовни немири, питања и проблеми захтијевају од духовника компликованије "духовничке операције" и огромно стрпљење. Разговори оца Гаврила са овим саговорницима се понављају периодично. Тако се могу издвојити серије разговора са братом Петром, које попримају тако и литерарне квалитете и читају се и као занимљиво литературно штиво са својим заплетима и драмским моментима. Овдје, они који траже и постављају питање духовног очинства, могу илустративно да стекну појам о овом духовном принципу. Отац Гаврило нам се кроз књигу указује као јединствена духовничка личност, иако се сам у разговорима поставља наизглед веома повучено, више као слушалац и модератор разговора постављајући саговорника и његов проблем у датом трену као кључни проблем васељене. Овдје је тајна хришцанске љубави и односа духовника према чеду. Људи у својој немоћи и муци, и сами напустени и беспомоћни, налазе некога, ко им указује краљевску пазњу, и повраћа достојанство. Остаје утисак сувереног коришћења модерног медија и технологије у мисији Цркве на конкретном примјеру Скајпа. Плод подухвата на концу показује како у глобалном беспућу, наћи дубљи духовни смисао, незаборавити обећање Господње о Царству и шта нам је крајњи циљ. Други духовни подухват Архимандрита Гаврила из живота и виртуелног свијета, који ће такође ускоро бити у штампаној форми је "Духовна трибина" тј. још једно несвакидашње мисионарско искуство, која је трајало скоро двије године. Путем интернет презентације сајта Манастира Лепавине отац Гаврило покренуо је свакодневне духовне разговоре на разне вјерске теме путем цхат-програма. Ово је била духовна школа за многе од око 400 људи из цијелог свијета који су интернет везом учествовали кроз своје писање и идеје, при чему је у суверено духовно руковођење оца Гаврила остварило форму заједнице кроз колективне разговоре више учесника на задату духовну тему, тако да и овај иновативни духовнички подухват у виртуелном беспућу нашег времена у штампаној форми са интересовањем очекујемо. САДРЖАЈ Предговор, 8 Из духовничке преписке оца Гаврила, 10 Духовни разговори вођени преко програма Скајп, 26 Аналитички осврт на духовни рад оца Гаврила у веб простору, 415 Животопис архимандрита Гаврила (Вучковића), 423 Приказ књиге: Духовни разговори - књига prva на локацији манастира Лепавина Наслов: Духовни разговори 1: вођени преко програма Скајп Издавач: Манастир Лепавина Страна: 450 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 15x21.5 cm Година издања: 2009 ИСБН:

GARSILASO DE LA VEGA EL INKA KRALJEVSKI KOMENTARI O INKAMA Prevod - Gojko Vrtunić i Radoje Tatić Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1975 328 strana 20 cm Edicija - Svetski klasici Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja   SADRŽAJ: KNJIGA PRVA І Opis Perua II Idolopoklonstvo i božanstva kojima su se klanjali pre Inka III Poreklo Inka, kraljeva Perua IV Osnivanje Kuska, kraljevskog grada V Osvajanja prvog Inke Manko Kapaka VI Dve istorijske legende o poreklu Inka VII Obećanje pisca u vezi sa istorijom VIII Naselja osnovana po nalogu prvog Inke ІX Učenje koje je Inka prenosio svojim podanicima X Počasna obeležja koja je Inka davao svojima XI Druga počasna obeležja i naziv Inke XII Imena i nadimci koje su Indijanci davali svom kralju XIII Tectameot i smrt Inke Manko Kapaka XIV Kraljevska imena i njihovo značenje KNJIGA DRUGA I Prinošenje žrtava Suncu ІІ Sveštenici, rituali, ceremonije i zakoni koji se pripisuju prvom Inki III Podelili su imperiju na četiri pokrajine Registrovali su podanike IV Dva zadatka dekuriona V O nekim zakonima koje su Inke primenjivali u svojoj državi VI život i dela Sinfi Roke, drugog kralja Inka KNJIGA TREĆA І Opis hrama Sunca i njegovih velikih bogatstava ІІ omanastiru hrama i osvetilištima posvećenim Mesecu, zvezdama, grmljavini, munji i dugi III Ime vrhovnog sveštenika i drugi delovi hrama IV mesta za prinošenje žrtava i međa na kojoj su se izuvali idući u hram. Izvori koje su imali V O zlatnom vrtu kome je bilo mnogo sličnih u toj kraljevini i drugim bogatstvima hrama VI O čuvenom hramu na Titikaki i o njegovim legendama i predskazanjima KNJIGA ČETVRTA I Dom devica posvećenih Suncu II Propisi i poslovi izabranih devica III Obožavanje stvari koje su pravile izabranice i zakon protiv onih koji bi ih napastvovali IV Postojale su i mnoge druge kuće izabranica Potvrđuje se strogi zakon V O ostalim ženama koje su čuvale devičanstvo i o udovicama VI O princu Jahuar Huakaku i značenju njegova imena VII Idoli andskih Indijanaca i osvajanje Karka VIII Rasuđivanje staraca i kako primiše Inku IX Inka Jahuar Huakak, sedmi kralj, njegove strepnje, osvajanja i nemilost kraljevića X O poruci koju je jedna avet dala kraljeviću da je odnese svome ocu XI Savetovanje Inka o opomeni duha XII Pobuna Tanka i njihovi nekadašnji podvizi XIII Inka napušta grad akraljević ga brani KNJIGA PETA I Inka Virakoća dobija vest o neprijatelju i o pomoći koja mu pristiže II Jedna veoma krvava bitka i lukavstvo koje donese pobedu III Velikodušnost kraljevića Inke Virakoće posle pobede IV Kraljević ide za pobeđenima, vraća se u Kusko, sreće se sa ocem i lišava ta prestola V O imenu Virakoća i zašto su ga dali Špancima VI Inka Virakoća naređuje da se izgradi hram u znak sećanja na strica duha VII Glavna slika i darivanje onih koji mu pomogoše VIII Nove provincije koje Inka pokorava i kanal za navodnjavanje pašnjaka IX Inka obilazi svoju imperiju, dolaze poslanici nudeći podaništvo X Bekstvo hrabrog Huankohualjua iz države Inka XI Dade ime svome prvencu. Predskaza dolazak Španaca KNJIGA ŠESTA I Način građenja i ukrasi kraljevskih dvorova II Izrađivali su od zlata i srebra sve što su upotrebljavali kao ukras u kraljevskim kućama III Sluge u kraljevom dvoru i nosači kraljevske nosiljke IV Sala za razonodu i druge stvari u kraljevskim dvorovima V Kako su sahranjivali kraljeve: pogreb je trajao godinu dana VI Svečani lovovi koje su kraljevi priređivali po celom kraljevstvu VII Pošte, glasonoše i poruke koje su prenosili VIII Računali su pomoću konaca i čvorova: računcije su uživale veliko poverenje IX O tome šta su beležili svojim računicama i kako su ih tumačili H Inka Paćakutek obilazi imperiju. Pokoravanje naroda Huanka XI Glavni praznik posvećen Suncu i kako su se pripremali za njega XII Obožavali su Sunce. Išli su u njegov dom Žrtvovali su jagnje XIII Predskazanja prilikom prinošenja na žrtvu i kako su za to pripremali vatru XIV Nazdravljaju jedni drugima i kojim redom XV Proglašavali su Inke vitezovima, i kako su ih stavljali na probu XVI Morali su umeti da prave za sebe oružje i obuću XVII Princa su stavljali na probu i postupali prema njemu strože nego prema ostalima   Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Inca Garcilaso de la Vega Los comentarios reales Gó mez Suá rez de Figueroa

Naslov Yesterday / Namik Kabil Godina 2021 Sarajevo, Buybook, 2021 125 str. ; 20 cm Namik Kabil (rođen 1968) odličan je pisac kojemu bi trebalo zabraniti da daje naslove svojim knjigama. Počeo je pristojno, prvim romanom „Sam“, a onda su uslijedili „Amarcord“ i „Isijavanje“, da bi nam ovih dana ponudio „Yesterday“. Nimalo ne sumnjam da on ima važne osobne razloge zbog kojih je posudio naslove Federica Fellinija, Stanleyja Kubricka i Paula McCartneyja, ali ni on ne bi smio nimalo sumnjati da nijednom njegovom čitatelju ti razlozi ne znače ama baš ništa. Svakome od nas te su riječi emocionalni okidači koji nas vraćaju u susret vlastitim gorkim sjećanjima (amari ricordi), privatnim ludovanjima i razmišljanjima o prolaznosti vremena. Tko ih poželi iznova upotrijebiti, trebao bi znati da se ne bori samo s talentom Fellinija, Kubricka i McCartneyja, nego i s emocionalnom popudbinom vlastite publike. Zanemarite li ovaj problem – a to je lako, dovoljno je da rasklopite svezak – Namika Kabila ćete zavoljeti. Sve njegove knjige, pa tako i „Yesterday“, svojevrsne su inventure što ih poduzimaju ljudi koje su okolnosti izvan njihova utjecaja razbacale u prostoru i stalno ih tjeraju da gledaju unatrag, prema nekadašnjim, prekinutim životima. Kabilova biografija u jednom je ključnom svojstvu tipična bosanskohercegovačka. Obilježena je, naime, naprasnim diskontinuitetima i novim počecima. Rođenjem Tuzlak, on je bio Trebinjac, pa Sarajlija (predratni), jedno je vrijeme taksirao i pokušavao biti još koješta (među ostalim, i filmaš) u Los Angelesu, da bi se na koncu vratio u Sarajevo, gdje veze na dva razboja, kao sineast (najpoznatiji je po scenariju za film „Kod amidže Idriza“) i prozaik. S takvom prtljagom iskustva ne treba čuditi što ga zaokupljaju teme odlazaka/povrataka, prošlosti koja se ne da pospremiti u ladicu i dopustiti ljudima da krenu dalje, krhkih identiteta i još krhkijeg pamćenja. „Yesterday“ je rahla, višeglasna knjiga, zbirka ispovijedi nekolicine (pretežno) nekadašnjih Sarajlija koji grad i u ovome vremenu još uvijek mjere metrom iz mladosti. I to kod njih nije, barem ne presudno, pitanje nostalgije, koliko stvar gole nužde. Jer, kako veli jedan od likova, „naše prošlosti nisu postepeno potiskivane onim što nadolazi, već su prekidane nožem, sjekirom, bombom i prevratom, i možda je to jedan od razloga zašto se toliko vraćamo. Fale dijelovi života, potrgani iz privatnih arhiva nedostaju stvarni, opipljivi dokazi boljeg vremena.“ Većina njih sezonski su povratnici: „Ljeti se grad napuni, dijaspora se sjati i tad uloviš neke trenutke bliskosti za koje nisi vjerovao da su još uvijek mogući. Najviše su se promijenili oni koji su najudaljeniji i rijetko dolaze. Odaju ih glasovi i osmijesi koji ipak sporije stare, bljesne porcelanska navlaka, zaiskri pogled dok pokušavaju povezati rasute godine. Onda se ide negdje sjesti, po mogućnosti na brdo, da se uz meso zabilježe ti susreti. Meso je ipak naša zakletva, nebitno je koliko je para na računu, glad je urezana dublje od slova na nadgrobnoj ploči.“ Unatoč činjenici što će mnogi s razlogom zaključiti kako je glavni lik ovoga romana samo Sarajevo, ovome čitatelju ipak se čini kako se prije i poslije svega radi o knjizi koja govori o starosti ili barem tužnom osvješćivanju činjenice da je zenit života prošao, da se krenulo nizbrdicom, a ubrzanje iz dana u dan biva sve veće. Kabilovi junaci (vršnjaci!) proživljavaju dvostruku muku: stare uspomene sve više blijede i sve su nesigurniji oko toga jesu li se stvari doista dogodile onako kako ih oni pamte, a sve je manje vremena da bi stvorili neke nove uspomene. Zato je savršeno svejedno jeste li Sarajlija (odnosno, šire gledano, Bosanac) ili, recimo, Splićanin i Dalmatinac. Dovoljno je da ste prešli sličnu kilometražu i da vas muče slični strahovi – u ovoj ćete knjizi pronaći i svoju priču. A da je Kabilov svijet ustvari naš, potvrdit će i neki drugi uvidi. Na jednome mjestu pisac iz usta svoga lika obrazlaže kako su komunalni nered i svakovrsne devastacije postali bosanska stvarnost u kojoj je vrlo lako nazreti i hrvatsku: „A znaš li zašto su naše ulice izbušene i prljave, rijeke zagađene, a planine i brda zatrpane smećem i mamutskim projektima? Zato što mi prostor van naših kuća, gdje se kuhinjske pločice varikinom ribaju, a rese na ćilimu češljem ravnaju, uopšte ne doživljavamo kao svoj prostor. Ovo nije naša zemlja! Džaba nam navijački urlici i iscjepkani katastar, pokazujemo to svojim odnosom dok preskačemo blato i nijemo gledamo plastične kese koje se pored puta vijore kao zastave nacionalnog ponosa.“ Namik Kabil je filmski redatelj i pisac. Autor je nekoliko nagrađivanih scenarija, između ostalog, i za igrani film Kod amidže Idriza. Njegov dokumentarni film Informativni razgovori dobitnik je nagrade „Srce Sarajeva“ za najbolji dokumentarni film na Sarajevo Film Festivalu 2007. godine, a poslije i drugih međunarodnih nagrada. Igrani film Čuvari noći, za koji je napisao scenarij i režirao ga, imao je 2008. godine svjetsku premijeru na Venecijanskom filmskom festivalu. Autor je romana Sam, Amarcord i Yesterday, kao i nekoliko drama. Živi u Sarajevu.

Autor - osoba Kabil, Namik Naslov Yesterday / Namik Kabil Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lijepa knjiž.) Jezik bosanski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo ; Zagreb : Buybook, 2021 (Sarajevo : Dobra knjiga) Fizički opis 125 str. ; 20 cm Zbirka Savremena bh. književnost ISBN 978-953-8226-76-2 (Buybook, Zagreb) Namik Kabil (rođen 1968) odličan je pisac kojemu bi trebalo zabraniti da daje naslove svojim knjigama. Počeo je pristojno, prvim romanom „Sam“, a onda su uslijedili „Amarcord“ i „Isijavanje“, da bi nam ovih dana ponudio „Yesterday“. Nimalo ne sumnjam da on ima važne osobne razloge zbog kojih je posudio naslove Federica Fellinija, Stanleyja Kubricka i Paula McCartneyja, ali ni on ne bi smio nimalo sumnjati da nijednom njegovom čitatelju ti razlozi ne znače ama baš ništa. Svakome od nas te su riječi emocionalni okidači koji nas vraćaju u susret vlastitim gorkim sjećanjima (amari ricordi), privatnim ludovanjima i razmišljanjima o prolaznosti vremena. Tko ih poželi iznova upotrijebiti, trebao bi znati da se ne bori samo s talentom Fellinija, Kubricka i McCartneyja, nego i s emocionalnom popudbinom vlastite publike. Zanemarite li ovaj problem – a to je lako, dovoljno je da rasklopite svezak – Namika Kabila ćete zavoljeti. Sve njegove knjige, pa tako i „Yesterday“, svojevrsne su inventure što ih poduzimaju ljudi koje su okolnosti izvan njihova utjecaja razbacale u prostoru i stalno ih tjeraju da gledaju unatrag, prema nekadašnjim, prekinutim životima. Kabilova biografija u jednom je ključnom svojstvu tipična bosanskohercegovačka. Obilježena je, naime, naprasnim diskontinuitetima i novim počecima. Rođenjem Tuzlak, on je bio Trebinjac, pa Sarajlija (predratni), jedno je vrijeme taksirao i pokušavao biti još koješta (među ostalim, i filmaš) u Los Angelesu, da bi se na koncu vratio u Sarajevo, gdje veze na dva razboja, kao sineast (najpoznatiji je po scenariju za film „Kod amidže Idriza“) i prozaik. S takvom prtljagom iskustva ne treba čuditi što ga zaokupljaju teme odlazaka/povrataka, prošlosti koja se ne da pospremiti u ladicu i dopustiti ljudima da krenu dalje, krhkih identiteta i još krhkijeg pamćenja. „Yesterday“ je rahla, višeglasna knjiga, zbirka ispovijedi nekolicine (pretežno) nekadašnjih Sarajlija koji grad i u ovome vremenu još uvijek mjere metrom iz mladosti. I to kod njih nije, barem ne presudno, pitanje nostalgije, koliko stvar gole nužde. Jer, kako veli jedan od likova, „naše prošlosti nisu postepeno potiskivane onim što nadolazi, već su prekidane nožem, sjekirom, bombom i prevratom, i možda je to jedan od razloga zašto se toliko vraćamo. Fale dijelovi života, potrgani iz privatnih arhiva nedostaju stvarni, opipljivi dokazi boljeg vremena.“ Većina njih sezonski su povratnici: „Ljeti se grad napuni, dijaspora se sjati i tad uloviš neke trenutke bliskosti za koje nisi vjerovao da su još uvijek mogući. Najviše su se promijenili oni koji su najudaljeniji i rijetko dolaze. Odaju ih glasovi i osmijesi koji ipak sporije stare, bljesne porcelanska navlaka, zaiskri pogled dok pokušavaju povezati rasute godine. Onda se ide negdje sjesti, po mogućnosti na brdo, da se uz meso zabilježe ti susreti. Meso je ipak naša zakletva, nebitno je koliko je para na računu, glad je urezana dublje od slova na nadgrobnoj ploči.“ Unatoč činjenici što će mnogi s razlogom zaključiti kako je glavni lik ovoga romana samo Sarajevo, ovome čitatelju ipak se čini kako se prije i poslije svega radi o knjizi koja govori o starosti ili barem tužnom osvješćivanju činjenice da je zenit života prošao, da se krenulo nizbrdicom, a ubrzanje iz dana u dan biva sve veće. Kabilovi junaci (vršnjaci!) proživljavaju dvostruku muku: stare uspomene sve više blijede i sve su nesigurniji oko toga jesu li se stvari doista dogodile onako kako ih oni pamte, a sve je manje vremena da bi stvorili neke nove uspomene. Zato je savršeno svejedno jeste li Sarajlija (odnosno, šire gledano, Bosanac) ili, recimo, Splićanin i Dalmatinac. Dovoljno je da ste prešli sličnu kilometražu i da vas muče slični strahovi – u ovoj ćete knjizi pronaći i svoju priču. A da je Kabilov svijet ustvari naš, potvrdit će i neki drugi uvidi. Na jednome mjestu pisac iz usta svoga lika obrazlaže kako su komunalni nered i svakovrsne devastacije postali bosanska stvarnost u kojoj je vrlo lako nazreti i hrvatsku: „A znaš li zašto su naše ulice izbušene i prljave, rijeke zagađene, a planine i brda zatrpane smećem i mamutskim projektima? Zato što mi prostor van naših kuća, gdje se kuhinjske pločice varikinom ribaju, a rese na ćilimu češljem ravnaju, uopšte ne doživljavamo kao svoj prostor. Ovo nije naša zemlja! Džaba nam navijački urlici i iscjepkani katastar, pokazujemo to svojim odnosom dok preskačemo blato i nijemo gledamo plastične kese koje se pored puta vijore kao zastave nacionalnog ponosa.“ Namik Kabil je filmski redatelj i pisac. Autor je nekoliko nagrađivanih scenarija, između ostalog, i za igrani film Kod amidže Idriza. Njegov dokumentarni film Informativni razgovori dobitnik je nagrade „Srce Sarajeva“ za najbolji dokumentarni film na Sarajevo Film Festivalu 2007. godine, a poslije i drugih međunarodnih nagrada. Igrani film Čuvari noći, za koji je napisao scenarij i režirao ga, imao je 2008. godine svjetsku premijeru na Venecijanskom filmskom festivalu. Autor je romana Sam, Amarcord i Yesterday, kao i nekoliko drama. Živi u Sarajevu. MG2

Gistav Flober Gospođa Bovari+ poklon knjiga Prostodušno srce Meki povezSve u njoj je bilo osrednje, sem njenih želja i njenih osećanja.“ Alber TibodeSve što je bilo u njenoj neposrednoj blizini, dosadno selo, ograničeni varošani, prostota, činilo joj se izuzetak u svetu, puki slučaj u koji je zapala, dok se van tog kruga pružila unedogled ogromna zemlja blaženstva i strasti.Kada se udala za Šarla Bovarija, Ema je mislila da će joj brak doneti luksuz i strast o kojima je čitala u sentimentalnim romanima i ženskim časopisima. Međutim, Šarl je bio samo običan seoski lekar i njihov život u provinciji nije imao nimalo od onog romantičnog uzbuđenja za kojim je Ema žudela. Želeći da ostvari svoje snove, Ema će se prepustiti svakodnevnom fantaziranju, upadljivom trošenju i, konačno, vanbračnoj ljubavi.Romantična heroina ili neurotična malograđanka, loša supruga ili strastvena buntovnica protiv konvencija buržoaskog društva, Ema Bovari je istovremeno bila predmet autorovog divljenja i njegove oštre ironije.Zahvaljujući Floberovom preciznom jeziku, njegovoj minucioznosti u prikazivanju stvarnosti i nezaboravnim likovima, Gospođa Bovari je jedan od stožera moderne svetske književnosti.Gistav Flober (franc. Gustave Flaubert; 12. decembar 1821 — 8. maj 1880) bio je francuski književnik koji je stvarao u doba realizma. Poznat je po svom romanu „Gospođa Bovari“ i privrženosti stilu koji se najbolje ogleda u potrazi za “le mot juste” (prava reč).Rođen je 12. decembra 1821. u Ruanu u Francuskoj. Otac mu je bio hirurg a majka potomak jedne od najstarijih i najuglednijih normanskih familija. Obrazovanje je stekao u rodnom gradu koji je napustio tek 1840. kada je otišao u Pariz na studije prava. Već od jedanaeste godine pokazivao je interesovanje za književnost. Flober je u mladosti bio energičan, ali stidljiv, individualist i, navodno, bez ambicija. Voleo je selo, a Pariz smatrao izuzetno neugodnim mestom za život. Stekao je poznanstvo sa Viktorom Igoom i 1840. putovao na Pirineje i Korziku. Godine 1846. Flober je napustio Pariz i studije prava, posle jednog epileptičnog napada[2] (od detinjstva je patio od epilepsije) i vratio se u Kruaset, blizu rodnog Ruena, gde je živeo sa svojom majkom. Imanje, kuća na prijatnom mestu uz Senu ostao je Floberov dom do kraja života. Od 1846. do 1854. bio je u vezi s pesnikinjom Luiz Kole. Za Flobera, koji se nije ženio, ova veza bila je jedina značajna sentimentalna epizoda u životu.[3]Njegov najprisniji prijatelj u to vreme bio je Maksim di Kamp s kojim je putovao u Englesku, Grčku i Egipat. Ova putovanja ostavila su snažan utisak na Floberovu maštu.[4]Književni opusFloberovo delo je, može se reći bez ikakve ograde, središnji narativni opus 19. veka. Iako su veliki ruski romanopisci poput Tolstoja i Dostojevskog popularniji i uticajniji kod šireg čitateljstva, iako je njihov zahvat u stvarnosti uzbudljiviji i ostavlja veći utisak - Gistav Flober ostaje nenadmašiv, uzoran majstor. Kao što je za Velaskeza rečeno da je bio slikar za slikare, tako se za Flobera može reći da je pisac za pisce, veliki učitelj i merilo majstorstva. Raznovrsnost piščevog dela zapanjuju: na njega se pozivaju kako naturalistička i realistička škola, od Mopasana, Zole, Sinklera, do nebrojenih američkih i evropskih naturalista, tako i simbolistička struja radikalnog esteticizma koja insistira na formalnom savršenstvu narativne umetnine, utelovljena u Prustu i Džojsu. Ako se tome doda da su opusi Konrada, Kamija, Kafke i Sartra nezamislivi bez Flobera - dobija se utisak o dubini i dosegu uticaja majstora iz Kruaseta.U momentima inspiracije napuštao je sve obaveze i prepuštao se pisanju, a često bi proveo celi dan u pisanju, i na kraju napisao svega par rečenica. Ovo objašnjava zašto su njegova dela malobrojna, ali izuzetno kvalitetna.Dela Gistava Flobera se naročito ističu lepotom stila i veštinom opažanja. Mnogi istraživači u Floberovom delu nalaze odjeke romantizma. Način na koji je portretisao svoje likove je bio inspirativan za mnoge potonje pisce, od Emila Zole do Marija Vargasa Ljose.Gistav Flober ostaje najuticajniji pisac 19. veka; ako se za Gogoljev „Šinjel“ kaže da je sva kasnija ruska književnost izašla iz njega, bez preterivanja se može konstatovati da je veliki deo svetske narativne proze druge polovine 19. i čitavog 20. veka potekao iz Floberovog opusa.Jedna od mnogobrojnih odlika Floberovog dobrog stila pisanja jeste u tome što mu je pošlo za rukom da u tekstu od dve hiljade reči nijednom ne ponovi istu reč.Gospođa BovariDeo rukopisa iz Gospođe BovariPrvo Floberovo remek delo je ujedno i najkontroverznije: „Gospođa Bovari“, iz 1857, plod šestogodišnjeg rada, turobna pripovest o egzistencijalnoj dosadi, preljubama i samoubistvu žene provincijskog normandijskog lekara, Eme Bovari, savršeno komponovana kao jedan od egzemplarnih psiholoških romana, izazvala je skandal zbog svoje otvorenosti, a onda i sudski proces zbog navodno nemoralnih delova teksta.Ova godina bila je, uslovno rečeno, godina skandala u književnosti - za Flobera i Bodlera, koji je te iste godine objavio svoju zbirku „Cveće zla“.Flober je u ovom romanu kritikovao „trivijalnu“ književnost, koju je čitala njegova junakinja i koja joj je, zauvek i nepovratno, oduzela realan pogled na život. Misli svoje junakinje predočavao je metodom doživljenog govora (koji mu je i poslužio da se odbrani na sudu). Naime, taj govor iskazan je u trećem licu, ali bez najave da je uveden govor junaka. To je svojevrsna kombinacija junakovog i autorovog glasa. Zbog Eminog nesklada da prihvati svet u kome živi onakvim kakav on jeste, zbog njene stalne potrebe da živi u svetu nadanja i maštanja, u književnosti termin „bovarizam“ označava osobu koja živi na granici između svojih ideala i snova, tačnije - na granici onoga što ona jeste i onoga što ona misli da je. ` Madam Bovari, to sam ja!`, čuvena je Floberova rečenica.Ovaj roman odlikuju karakteristike koje se sreću i u kasnijim Floberovim delima: verodostojnost u prikazu pojedinosti, impersonalni pristup u kojem se ne čuje glas pisca niti se uopšte zna za njegovo postojanje, te harmonični i negovani stil koji je postao uzor francuske proze.[5][6]SalamboSalambo, Gaston Busjer (1907)U sledećem romanu „Salambo“ (1862), autor je dao maha svom potiskivanom temperamentu, no, ni tu nije izneverio arhivarski i trezveni pristup - u tom spoju nespojivih komponenti leži čar prikazima stare Kartagine, kao i opisu razmaha bujnih strasti i atavizama koji su uzbuđivali piščevu maštu, najčešće svesno ograničenu na prozaičnu malograđansku svakodnevnicu.[6][7]Pre nego što je započeo pisanje romana Salambo, godine 1858. putovao je u Kartaginu, kako bi prikupio materijal za pisanje ovog romana.[2]Sentimentalno vaspitanjeGodine 1869. Flober je objavio svoj najveći roman „Sentimentalno vaspitanje“ (L`Education sentimentale). To poluautobiografsko delo u kojem je rekreirao svoju mladenačku očaranost Eliz Šlezinger i studentske dane, autor je opisao kao “moralnu povest ljudi moga naraštaja”. Više od toga, roman „Sentimentalno vaspitanje“, koji prati razgorevanje i sagorevanje strasti i ambicija Frederika Moroa i kruga njegovih pariskih prijatelja - roman je o korozivnoj sili Vremena koja rastače bilo kakav životni poriv. Delo zapravo nema zaplet i rasplet u konvencionalnom smislu reči: likovi se vrte u prostoru vlastitih projekcija i želja, vreme prolazi i ništa se bitno ne rešava niti ostvaruje a konac romana je potresan u svojoj svesno naglašenoj banalnosti - patos neostvarenih žudnji i izjalovljenih ambicija, sublimiran u nezaboravnim scenama susreta ostarelih Frederika i njegove mladenačke ljubavi, kao i u konačnom dijalogu s “prijateljem” o antiklimaktičnim “vrhuncima” njihovih sterilnih života, formira polazište za velika ostvarenja Foknera i Prusta u 20. veku, hroničara receptivne preosetljive svesti paralizovane pred hipnotičkom moći interferentnog spoljašnjeg sveta.[8]Ostala delaSasvim su drugačije fantastične vizije „Iskušenja Svetog Antonija“ (1874), dramsko-romanesknog dela, tog “francuskog Fausta” na kome je radio preko 25 godina.Poslednje, posthumno delo, „Buvar i Pekiše“ (1881), groteskna je prethodnica antiromana smeštena oko bizarnih seoskih `poduhvata` dvojice penzionisanih činovnika, hibridna je studija okarakterisana i kao svojevrsna farsična enciklopedija ljudske gluposti.DelaGlavni radoviRêve d`enfer (1837)Memoirs of a Madman (1838)Gospođa Bovari (Madame Bovary), (1857)Salambo (Salammbo) (1862)Sentimentalno vaspitanje (L`Education sentimentale), 1869.Le Candidat (1874)Iskušenje Svetog Antonija (La Tentation de Saint Antoine), 1874.Tri priče (Trois contes), 1877.Le Château des cœurs (1880)Buvar i Pekiše (Bouvard et Pécuchet), постхумно 1881.[9]Dictionary of Received Ideas (1911)Souvenirs, notes et pensées intimes (1965)АдаптацијеThe opera Hérodiade by Jules Massenet, based on Flaubert`s novella HérodiasThe opera Madame Bovary by Emmanuel Bondeville, based on Flaubert`s novelThe unfinished opera Salammbo by Modest Mussorgsky, orchestrated by Zoltán Peskó, based on Flaubert`s novel.Eight films titled Madame Bovary.La légende de Saint-Julien l`Hospitalier (1888), an opera by Camille ErlangerKorespondencijaSelections:Selected Letters (ed. Francis Steegmuller, 1953, 2001)Selected Letters (ed. Geoffrey Wall, 1997)Flaubert in Egypt: A Sensibility on Tour (1972)Flaubert and Turgenev, a Friendship in Letters: The Complete Correspondence (ed. Barbara Beaumont, 1985)Correspondence with George Sand:The George Sand–Gustave Flaubert Letters, translated by Aimée G. Leffingwell McKenzie (A. L. McKenzie), introduced by Stuart Sherman (1921), available at the Gutenberg website as E-text N° 5115Flaubert–Sand: The Correspondence (1993)

Gistav Flober Gospođa Bovari + poklon knjiga Gistav Flober Prostodušno srce Meki povez Sve u njoj je bilo osrednje, sem njenih želja i njenih osećanja.“ Alber Tibode Sve što je bilo u njenoj neposrednoj blizini, dosadno selo, ograničeni varošani, prostota, činilo joj se izuzetak u svetu, puki slučaj u koji je zapala, dok se van tog kruga pružila unedogled ogromna zemlja blaženstva i strasti. Kada se udala za Šarla Bovarija, Ema je mislila da će joj brak doneti luksuz i strast o kojima je čitala u sentimentalnim romanima i ženskim časopisima. Međutim, Šarl je bio samo običan seoski lekar i njihov život u provinciji nije imao nimalo od onog romantičnog uzbuđenja za kojim je Ema žudela. Želeći da ostvari svoje snove, Ema će se prepustiti svakodnevnom fantaziranju, upadljivom trošenju i, konačno, vanbračnoj ljubavi. Romantična heroina ili neurotična malograđanka, loša supruga ili strastvena buntovnica protiv konvencija buržoaskog društva, Ema Bovari je istovremeno bila predmet autorovog divljenja i njegove oštre ironije. Zahvaljujući Floberovom preciznom jeziku, njegovoj minucioznosti u prikazivanju stvarnosti i nezaboravnim likovima, Gospođa Bovari je jedan od stožera moderne svetske književnosti. Gistav Flober (franc. Gustave Flaubert; 12. decembar 1821 — 8. maj 1880) bio je francuski književnik koji je stvarao u doba realizma. Poznat je po svom romanu „Gospođa Bovari“ i privrženosti stilu koji se najbolje ogleda u potrazi za “le mot juste” (prava reč). Rođen je 12. decembra 1821. u Ruanu u Francuskoj. Otac mu je bio hirurg a majka potomak jedne od najstarijih i najuglednijih normanskih familija. Obrazovanje je stekao u rodnom gradu koji je napustio tek 1840. kada je otišao u Pariz na studije prava. Već od jedanaeste godine pokazivao je interesovanje za književnost. Flober je u mladosti bio energičan, ali stidljiv, individualist i, navodno, bez ambicija. Voleo je selo, a Pariz smatrao izuzetno neugodnim mestom za život. Stekao je poznanstvo sa Viktorom Igoom i 1840. putovao na Pirineje i Korziku. Godine 1846. Flober je napustio Pariz i studije prava, posle jednog epileptičnog napada[2] (od detinjstva je patio od epilepsije) i vratio se u Kruaset, blizu rodnog Ruena, gde je živeo sa svojom majkom. Imanje, kuća na prijatnom mestu uz Senu ostao je Floberov dom do kraja života. Od 1846. do 1854. bio je u vezi s pesnikinjom Luiz Kole. Za Flobera, koji se nije ženio, ova veza bila je jedina značajna sentimentalna epizoda u životu.[3] Njegov najprisniji prijatelj u to vreme bio je Maksim di Kamp s kojim je putovao u Englesku, Grčku i Egipat. Ova putovanja ostavila su snažan utisak na Floberovu maštu.[4] Književni opus Floberovo delo je, može se reći bez ikakve ograde, središnji narativni opus 19. veka. Iako su veliki ruski romanopisci poput Tolstoja i Dostojevskog popularniji i uticajniji kod šireg čitateljstva, iako je njihov zahvat u stvarnosti uzbudljiviji i ostavlja veći utisak - Gistav Flober ostaje nenadmašiv, uzoran majstor. Kao što je za Velaskeza rečeno da je bio slikar za slikare, tako se za Flobera može reći da je pisac za pisce, veliki učitelj i merilo majstorstva. Raznovrsnost piščevog dela zapanjuju: na njega se pozivaju kako naturalistička i realistička škola, od Mopasana, Zole, Sinklera, do nebrojenih američkih i evropskih naturalista, tako i simbolistička struja radikalnog esteticizma koja insistira na formalnom savršenstvu narativne umetnine, utelovljena u Prustu i Džojsu. Ako se tome doda da su opusi Konrada, Kamija, Kafke i Sartra nezamislivi bez Flobera - dobija se utisak o dubini i dosegu uticaja majstora iz Kruaseta. U momentima inspiracije napuštao je sve obaveze i prepuštao se pisanju, a često bi proveo celi dan u pisanju, i na kraju napisao svega par rečenica. Ovo objašnjava zašto su njegova dela malobrojna, ali izuzetno kvalitetna. Dela Gistava Flobera se naročito ističu lepotom stila i veštinom opažanja. Mnogi istraživači u Floberovom delu nalaze odjeke romantizma. Način na koji je portretisao svoje likove je bio inspirativan za mnoge potonje pisce, od Emila Zole do Marija Vargasa Ljose. Gistav Flober ostaje najuticajniji pisac 19. veka; ako se za Gogoljev „Šinjel“ kaže da je sva kasnija ruska književnost izašla iz njega, bez preterivanja se može konstatovati da je veliki deo svetske narativne proze druge polovine 19. i čitavog 20. veka potekao iz Floberovog opusa. Jedna od mnogobrojnih odlika Floberovog dobrog stila pisanja jeste u tome što mu je pošlo za rukom da u tekstu od dve hiljade reči nijednom ne ponovi istu reč. Gospođa Bovari Deo rukopisa iz Gospođe Bovari Prvo Floberovo remek delo je ujedno i najkontroverznije: „Gospođa Bovari“, iz 1857, plod šestogodišnjeg rada, turobna pripovest o egzistencijalnoj dosadi, preljubama i samoubistvu žene provincijskog normandijskog lekara, Eme Bovari, savršeno komponovana kao jedan od egzemplarnih psiholoških romana, izazvala je skandal zbog svoje otvorenosti, a onda i sudski proces zbog navodno nemoralnih delova teksta. Ova godina bila je, uslovno rečeno, godina skandala u književnosti - za Flobera i Bodlera, koji je te iste godine objavio svoju zbirku „Cveće zla“. Flober je u ovom romanu kritikovao „trivijalnu“ književnost, koju je čitala njegova junakinja i koja joj je, zauvek i nepovratno, oduzela realan pogled na život. Misli svoje junakinje predočavao je metodom doživljenog govora (koji mu je i poslužio da se odbrani na sudu). Naime, taj govor iskazan je u trećem licu, ali bez najave da je uveden govor junaka. To je svojevrsna kombinacija junakovog i autorovog glasa. Zbog Eminog nesklada da prihvati svet u kome živi onakvim kakav on jeste, zbog njene stalne potrebe da živi u svetu nadanja i maštanja, u književnosti termin „bovarizam“ označava osobu koja živi na granici između svojih ideala i snova, tačnije - na granici onoga što ona jeste i onoga što ona misli da je. ` Madam Bovari, to sam ja!`, čuvena je Floberova rečenica. Ovaj roman odlikuju karakteristike koje se sreću i u kasnijim Floberovim delima: verodostojnost u prikazu pojedinosti, impersonalni pristup u kojem se ne čuje glas pisca niti se uopšte zna za njegovo postojanje, te harmonični i negovani stil koji je postao uzor francuske proze.[5][6] Salambo Salambo, Gaston Busjer (1907) U sledećem romanu „Salambo“ (1862), autor je dao maha svom potiskivanom temperamentu, no, ni tu nije izneverio arhivarski i trezveni pristup - u tom spoju nespojivih komponenti leži čar prikazima stare Kartagine, kao i opisu razmaha bujnih strasti i atavizama koji su uzbuđivali piščevu maštu, najčešće svesno ograničenu na prozaičnu malograđansku svakodnevnicu.[6][7] Pre nego što je započeo pisanje romana Salambo, godine 1858. putovao je u Kartaginu, kako bi prikupio materijal za pisanje ovog romana.[2] Sentimentalno vaspitanje Godine 1869. Flober je objavio svoj najveći roman „Sentimentalno vaspitanje“ (L`Education sentimentale). To poluautobiografsko delo u kojem je rekreirao svoju mladenačku očaranost Eliz Šlezinger i studentske dane, autor je opisao kao “moralnu povest ljudi moga naraštaja”. Više od toga, roman „Sentimentalno vaspitanje“, koji prati razgorevanje i sagorevanje strasti i ambicija Frederika Moroa i kruga njegovih pariskih prijatelja - roman je o korozivnoj sili Vremena koja rastače bilo kakav životni poriv. Delo zapravo nema zaplet i rasplet u konvencionalnom smislu reči: likovi se vrte u prostoru vlastitih projekcija i želja, vreme prolazi i ništa se bitno ne rešava niti ostvaruje a konac romana je potresan u svojoj svesno naglašenoj banalnosti - patos neostvarenih žudnji i izjalovljenih ambicija, sublimiran u nezaboravnim scenama susreta ostarelih Frederika i njegove mladenačke ljubavi, kao i u konačnom dijalogu s “prijateljem” o antiklimaktičnim “vrhuncima” njihovih sterilnih života, formira polazište za velika ostvarenja Foknera i Prusta u 20. veku, hroničara receptivne preosetljive svesti paralizovane pred hipnotičkom moći interferentnog spoljašnjeg sveta.[8] Ostala dela Sasvim su drugačije fantastične vizije „Iskušenja Svetog Antonija“ (1874), dramsko-romanesknog dela, tog “francuskog Fausta” na kome je radio preko 25 godina. Poslednje, posthumno delo, „Buvar i Pekiše“ (1881), groteskna je prethodnica antiromana smeštena oko bizarnih seoskih `poduhvata` dvojice penzionisanih činovnika, hibridna je studija okarakterisana i kao svojevrsna farsična enciklopedija ljudske gluposti. Dela Glavni radovi Rêve d`enfer (1837) Memoirs of a Madman (1838) Gospođa Bovari (Madame Bovary), (1857) Salambo (Salammbo) (1862) Sentimentalno vaspitanje (L`Education sentimentale), 1869. Le Candidat (1874) Iskušenje Svetog Antonija (La Tentation de Saint Antoine), 1874. Tri priče (Trois contes), 1877. Le Château des cœurs (1880) Buvar i Pekiše (Bouvard et Pécuchet), постхумно 1881.[9] Dictionary of Received Ideas (1911) Souvenirs, notes et pensées intimes (1965) Адаптације The opera Hérodiade by Jules Massenet, based on Flaubert`s novella Hérodias The opera Madame Bovary by Emmanuel Bondeville, based on Flaubert`s novel The unfinished opera Salammbo by Modest Mussorgsky, orchestrated by Zoltán Peskó, based on Flaubert`s novel. Eight films titled Madame Bovary. La légende de Saint-Julien l`Hospitalier (1888), an opera by Camille Erlanger Korespondencija Selections: Selected Letters (ed. Francis Steegmuller, 1953, 2001) Selected Letters (ed. Geoffrey Wall, 1997) Flaubert in Egypt: A Sensibility on Tour (1972) Flaubert and Turgenev, a Friendship in Letters: The Complete Correspondence (ed. Barbara Beaumont, 1985) Correspondence with George Sand: The George Sand–Gustave Flaubert Letters, translated by Aimée G. Leffingwell McKenzie (A. L. McKenzie), introduced by Stuart Sherman (1921), available at the Gutenberg website as E-text N° 5115 Flaubert–Sand: The Correspondence (1993)

Gistav Flober Gospođa Bovari+ poklon knjiga Prostodušno srce Meki povezSve u njoj je bilo osrednje, sem njenih želja i njenih osećanja.“ Alber TibodeSve što je bilo u njenoj neposrednoj blizini, dosadno selo, ograničeni varošani, prostota, činilo joj se izuzetak u svetu, puki slučaj u koji je zapala, dok se van tog kruga pružila unedogled ogromna zemlja blaženstva i strasti.Kada se udala za Šarla Bovarija, Ema je mislila da će joj brak doneti luksuz i strast o kojima je čitala u sentimentalnim romanima i ženskim časopisima. Međutim, Šarl je bio samo običan seoski lekar i njihov život u provinciji nije imao nimalo od onog romantičnog uzbuđenja za kojim je Ema žudela. Želeći da ostvari svoje snove, Ema će se prepustiti svakodnevnom fantaziranju, upadljivom trošenju i, konačno, vanbračnoj ljubavi.Romantična heroina ili neurotična malograđanka, loša supruga ili strastvena buntovnica protiv konvencija buržoaskog društva, Ema Bovari je istovremeno bila predmet autorovog divljenja i njegove oštre ironije.Zahvaljujući Floberovom preciznom jeziku, njegovoj minucioznosti u prikazivanju stvarnosti i nezaboravnim likovima, Gospođa Bovari je jedan od stožera moderne svetske književnosti.Gistav Flober (franc. Gustave Flaubert; 12. decembar 1821 — 8. maj 1880) bio je francuski književnik koji je stvarao u doba realizma. Poznat je po svom romanu „Gospođa Bovari“ i privrženosti stilu koji se najbolje ogleda u potrazi za “le mot juste” (prava reč).Rođen je 12. decembra 1821. u Ruanu u Francuskoj. Otac mu je bio hirurg a majka potomak jedne od najstarijih i najuglednijih normanskih familija. Obrazovanje je stekao u rodnom gradu koji je napustio tek 1840. kada je otišao u Pariz na studije prava. Već od jedanaeste godine pokazivao je interesovanje za književnost. Flober je u mladosti bio energičan, ali stidljiv, individualist i, navodno, bez ambicija. Voleo je selo, a Pariz smatrao izuzetno neugodnim mestom za život. Stekao je poznanstvo sa Viktorom Igoom i 1840. putovao na Pirineje i Korziku. Godine 1846. Flober je napustio Pariz i studije prava, posle jednog epileptičnog napada[2] (od detinjstva je patio od epilepsije) i vratio se u Kruaset, blizu rodnog Ruena, gde je živeo sa svojom majkom. Imanje, kuća na prijatnom mestu uz Senu ostao je Floberov dom do kraja života. Od 1846. do 1854. bio je u vezi s pesnikinjom Luiz Kole. Za Flobera, koji se nije ženio, ova veza bila je jedina značajna sentimentalna epizoda u životu.[3]Njegov najprisniji prijatelj u to vreme bio je Maksim di Kamp s kojim je putovao u Englesku, Grčku i Egipat. Ova putovanja ostavila su snažan utisak na Floberovu maštu.[4]Književni opusFloberovo delo je, može se reći bez ikakve ograde, središnji narativni opus 19. veka. Iako su veliki ruski romanopisci poput Tolstoja i Dostojevskog popularniji i uticajniji kod šireg čitateljstva, iako je njihov zahvat u stvarnosti uzbudljiviji i ostavlja veći utisak - Gistav Flober ostaje nenadmašiv, uzoran majstor. Kao što je za Velaskeza rečeno da je bio slikar za slikare, tako se za Flobera može reći da je pisac za pisce, veliki učitelj i merilo majstorstva. Raznovrsnost piščevog dela zapanjuju: na njega se pozivaju kako naturalistička i realistička škola, od Mopasana, Zole, Sinklera, do nebrojenih američkih i evropskih naturalista, tako i simbolistička struja radikalnog esteticizma koja insistira na formalnom savršenstvu narativne umetnine, utelovljena u Prustu i Džojsu. Ako se tome doda da su opusi Konrada, Kamija, Kafke i Sartra nezamislivi bez Flobera - dobija se utisak o dubini i dosegu uticaja majstora iz Kruaseta.U momentima inspiracije napuštao je sve obaveze i prepuštao se pisanju, a često bi proveo celi dan u pisanju, i na kraju napisao svega par rečenica. Ovo objašnjava zašto su njegova dela malobrojna, ali izuzetno kvalitetna.Dela Gistava Flobera se naročito ističu lepotom stila i veštinom opažanja. Mnogi istraživači u Floberovom delu nalaze odjeke romantizma. Način na koji je portretisao svoje likove je bio inspirativan za mnoge potonje pisce, od Emila Zole do Marija Vargasa Ljose.Gistav Flober ostaje najuticajniji pisac 19. veka; ako se za Gogoljev „Šinjel“ kaže da je sva kasnija ruska književnost izašla iz njega, bez preterivanja se može konstatovati da je veliki deo svetske narativne proze druge polovine 19. i čitavog 20. veka potekao iz Floberovog opusa.Jedna od mnogobrojnih odlika Floberovog dobrog stila pisanja jeste u tome što mu je pošlo za rukom da u tekstu od dve hiljade reči nijednom ne ponovi istu reč.Gospođa BovariDeo rukopisa iz Gospođe BovariPrvo Floberovo remek delo je ujedno i najkontroverznije: „Gospođa Bovari“, iz 1857, plod šestogodišnjeg rada, turobna pripovest o egzistencijalnoj dosadi, preljubama i samoubistvu žene provincijskog normandijskog lekara, Eme Bovari, savršeno komponovana kao jedan od egzemplarnih psiholoških romana, izazvala je skandal zbog svoje otvorenosti, a onda i sudski proces zbog navodno nemoralnih delova teksta.Ova godina bila je, uslovno rečeno, godina skandala u književnosti - za Flobera i Bodlera, koji je te iste godine objavio svoju zbirku „Cveće zla“.Flober je u ovom romanu kritikovao „trivijalnu“ književnost, koju je čitala njegova junakinja i koja joj je, zauvek i nepovratno, oduzela realan pogled na život. Misli svoje junakinje predočavao je metodom doživljenog govora (koji mu je i poslužio da se odbrani na sudu). Naime, taj govor iskazan je u trećem licu, ali bez najave da je uveden govor junaka. To je svojevrsna kombinacija junakovog i autorovog glasa. Zbog Eminog nesklada da prihvati svet u kome živi onakvim kakav on jeste, zbog njene stalne potrebe da živi u svetu nadanja i maštanja, u književnosti termin „bovarizam“ označava osobu koja živi na granici između svojih ideala i snova, tačnije - na granici onoga što ona jeste i onoga što ona misli da je. ` Madam Bovari, to sam ja!`, čuvena je Floberova rečenica.Ovaj roman odlikuju karakteristike koje se sreću i u kasnijim Floberovim delima: verodostojnost u prikazu pojedinosti, impersonalni pristup u kojem se ne čuje glas pisca niti se uopšte zna za njegovo postojanje, te harmonični i negovani stil koji je postao uzor francuske proze.[5][6]SalamboSalambo, Gaston Busjer (1907)U sledećem romanu „Salambo“ (1862), autor je dao maha svom potiskivanom temperamentu, no, ni tu nije izneverio arhivarski i trezveni pristup - u tom spoju nespojivih komponenti leži čar prikazima stare Kartagine, kao i opisu razmaha bujnih strasti i atavizama koji su uzbuđivali piščevu maštu, najčešće svesno ograničenu na prozaičnu malograđansku svakodnevnicu.[6][7]Pre nego što je započeo pisanje romana Salambo, godine 1858. putovao je u Kartaginu, kako bi prikupio materijal za pisanje ovog romana.[2]Sentimentalno vaspitanjeGodine 1869. Flober je objavio svoj najveći roman „Sentimentalno vaspitanje“ (L`Education sentimentale). To poluautobiografsko delo u kojem je rekreirao svoju mladenačku očaranost Eliz Šlezinger i studentske dane, autor je opisao kao “moralnu povest ljudi moga naraštaja”. Više od toga, roman „Sentimentalno vaspitanje“, koji prati razgorevanje i sagorevanje strasti i ambicija Frederika Moroa i kruga njegovih pariskih prijatelja - roman je o korozivnoj sili Vremena koja rastače bilo kakav životni poriv. Delo zapravo nema zaplet i rasplet u konvencionalnom smislu reči: likovi se vrte u prostoru vlastitih projekcija i želja, vreme prolazi i ništa se bitno ne rešava niti ostvaruje a konac romana je potresan u svojoj svesno naglašenoj banalnosti - patos neostvarenih žudnji i izjalovljenih ambicija, sublimiran u nezaboravnim scenama susreta ostarelih Frederika i njegove mladenačke ljubavi, kao i u konačnom dijalogu s “prijateljem” o antiklimaktičnim “vrhuncima” njihovih sterilnih života, formira polazište za velika ostvarenja Foknera i Prusta u 20. veku, hroničara receptivne preosetljive svesti paralizovane pred hipnotičkom moći interferentnog spoljašnjeg sveta.[8]Ostala delaSasvim su drugačije fantastične vizije „Iskušenja Svetog Antonija“ (1874), dramsko-romanesknog dela, tog “francuskog Fausta” na kome je radio preko 25 godina.Poslednje, posthumno delo, „Buvar i Pekiše“ (1881), groteskna je prethodnica antiromana smeštena oko bizarnih seoskih `poduhvata` dvojice penzionisanih činovnika, hibridna je studija okarakterisana i kao svojevrsna farsična enciklopedija ljudske gluposti.DelaGlavni radoviRêve d`enfer (1837)Memoirs of a Madman (1838)Gospođa Bovari (Madame Bovary), (1857)Salambo (Salammbo) (1862)Sentimentalno vaspitanje (L`Education sentimentale), 1869.Le Candidat (1874)Iskušenje Svetog Antonija (La Tentation de Saint Antoine), 1874.Tri priče (Trois contes), 1877.Le Château des cœurs (1880)Buvar i Pekiše (Bouvard et Pécuchet), постхумно 1881.[9]Dictionary of Received Ideas (1911)Souvenirs, notes et pensées intimes (1965)АдаптацијеThe opera Hérodiade by Jules Massenet, based on Flaubert`s novella HérodiasThe opera Madame Bovary by Emmanuel Bondeville, based on Flaubert`s novelThe unfinished opera Salammbo by Modest Mussorgsky, orchestrated by Zoltán Peskó, based on Flaubert`s novel.Eight films titled Madame Bovary.La légende de Saint-Julien l`Hospitalier (1888), an opera by Camille ErlangerKorespondencijaSelections:Selected Letters (ed. Francis Steegmuller, 1953, 2001)Selected Letters (ed. Geoffrey Wall, 1997)Flaubert in Egypt: A Sensibility on Tour (1972)Flaubert and Turgenev, a Friendship in Letters: The Complete Correspondence (ed. Barbara Beaumont, 1985)Correspondence with George Sand:The George Sand–Gustave Flaubert Letters, translated by Aimée G. Leffingwell McKenzie (A. L. McKenzie), introduced by Stuart Sherman (1921), available at the Gutenberg website as E-text N° 5115Flaubert–Sand: The Correspondence (1993)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta redakcije! „Sve u njoj je bilo osrednje, sem njenih želja i njenih osećanja.“ Alber Tibode Sve što je bilo u njenoj neposrednoj blizini, dosadno selo, ograničeni varošani, prostota, činilo joj se izuzetak u svetu, puki slučaj u koji je zapala, dok se van tog kruga pružila unedogled ogromna zemlja blaženstva i strasti. Kada se udala za Šarla Bovarija, Ema je mislila da će joj brak doneti luksuz i strast o kojima je čitala u sentimentalnim romanima i ženskim časopisima. Međutim, Šarl je bio samo običan seoski lekar i njihov život u provinciji nije imao nimalo od onog romantičnog uzbuđenja za kojim je Ema žudela. Želeći da ostvari svoje snove, Ema će se prepustiti svakodnevnom fantaziranju, upadljivom trošenju i, konačno, vanbračnoj ljubavi. Romantična heroina ili neurotična malograđanka, loša supruga ili strastvena buntovnica protiv konvencija buržoaskog društva, Ema Bovari je istovremeno bila predmet autorovog divljenja i njegove oštre ironije. Zahvaljujući Floberovom preciznom jeziku, njegovoj minucioznosti u prikazivanju stvarnosti i nezaboravnim likovima, Gospođa Bovari je jedan od stožera moderne svetske književnosti. Gistav Flober (franc. Gustave Flaubert; 12. decembar 1821 — 8. maj 1880) bio je francuski književnik koji je stvarao u doba realizma. Poznat je po svom romanu „Gospođa Bovari“ i privrženosti stilu koji se najbolje ogleda u potrazi za “le mot juste” (prava reč). Rođen je 12. decembra 1821. u Ruanu u Francuskoj. Otac mu je bio hirurg a majka potomak jedne od najstarijih i najuglednijih normanskih familija. Obrazovanje je stekao u rodnom gradu koji je napustio tek 1840. kada je otišao u Pariz na studije prava. Već od jedanaeste godine pokazivao je interesovanje za književnost. Flober je u mladosti bio energičan, ali stidljiv, individualist i, navodno, bez ambicija. Voleo je selo, a Pariz smatrao izuzetno neugodnim mestom za život. Stekao je poznanstvo sa Viktorom Igoom i 1840. putovao na Pirineje i Korziku. Godine 1846. Flober je napustio Pariz i studije prava, posle jednog epileptičnog napada[2] (od detinjstva je patio od epilepsije) i vratio se u Kruaset, blizu rodnog Ruena, gde je živeo sa svojom majkom. Imanje, kuća na prijatnom mestu uz Senu ostao je Floberov dom do kraja života. Od 1846. do 1854. bio je u vezi s pesnikinjom Luiz Kole. Za Flobera, koji se nije ženio, ova veza bila je jedina značajna sentimentalna epizoda u životu.[3] Njegov najprisniji prijatelj u to vreme bio je Maksim di Kamp s kojim je putovao u Englesku, Grčku i Egipat. Ova putovanja ostavila su snažan utisak na Floberovu maštu.[4] Književni opus Floberovo delo je, može se reći bez ikakve ograde, središnji narativni opus 19. veka. Iako su veliki ruski romanopisci poput Tolstoja i Dostojevskog popularniji i uticajniji kod šireg čitateljstva, iako je njihov zahvat u stvarnosti uzbudljiviji i ostavlja veći utisak - Gistav Flober ostaje nenadmašiv, uzoran majstor. Kao što je za Velaskeza rečeno da je bio slikar za slikare, tako se za Flobera može reći da je pisac za pisce, veliki učitelj i merilo majstorstva. Raznovrsnost piščevog dela zapanjuju: na njega se pozivaju kako naturalistička i realistička škola, od Mopasana, Zole, Sinklera, do nebrojenih američkih i evropskih naturalista, tako i simbolistička struja radikalnog esteticizma koja insistira na formalnom savršenstvu narativne umetnine, utelovljena u Prustu i Džojsu. Ako se tome doda da su opusi Konrada, Kamija, Kafke i Sartra nezamislivi bez Flobera - dobija se utisak o dubini i dosegu uticaja majstora iz Kruaseta. U momentima inspiracije napuštao je sve obaveze i prepuštao se pisanju, a često bi proveo celi dan u pisanju, i na kraju napisao svega par rečenica. Ovo objašnjava zašto su njegova dela malobrojna, ali izuzetno kvalitetna. Dela Gistava Flobera se naročito ističu lepotom stila i veštinom opažanja. Mnogi istraživači u Floberovom delu nalaze odjeke romantizma. Način na koji je portretisao svoje likove je bio inspirativan za mnoge potonje pisce, od Emila Zole do Marija Vargasa Ljose. Gistav Flober ostaje najuticajniji pisac 19. veka; ako se za Gogoljev „Šinjel“ kaže da je sva kasnija ruska književnost izašla iz njega, bez preterivanja se može konstatovati da je veliki deo svetske narativne proze druge polovine 19. i čitavog 20. veka potekao iz Floberovog opusa. Jedna od mnogobrojnih odlika Floberovog dobrog stila pisanja jeste u tome što mu je pošlo za rukom da u tekstu od dve hiljade reči nijednom ne ponovi istu reč. Gospođa Bovari Deo rukopisa iz Gospođe Bovari Prvo Floberovo remek delo je ujedno i najkontroverznije: „Gospođa Bovari“, iz 1857, plod šestogodišnjeg rada, turobna pripovest o egzistencijalnoj dosadi, preljubama i samoubistvu žene provincijskog normandijskog lekara, Eme Bovari, savršeno komponovana kao jedan od egzemplarnih psiholoških romana, izazvala je skandal zbog svoje otvorenosti, a onda i sudski proces zbog navodno nemoralnih delova teksta. Ova godina bila je, uslovno rečeno, godina skandala u književnosti - za Flobera i Bodlera, koji je te iste godine objavio svoju zbirku „Cveće zla“. Flober je u ovom romanu kritikovao „trivijalnu“ književnost, koju je čitala njegova junakinja i koja joj je, zauvek i nepovratno, oduzela realan pogled na život. Misli svoje junakinje predočavao je metodom doživljenog govora (koji mu je i poslužio da se odbrani na sudu). Naime, taj govor iskazan je u trećem licu, ali bez najave da je uveden govor junaka. To je svojevrsna kombinacija junakovog i autorovog glasa. Zbog Eminog nesklada da prihvati svet u kome živi onakvim kakav on jeste, zbog njene stalne potrebe da živi u svetu nadanja i maštanja, u književnosti termin „bovarizam“ označava osobu koja živi na granici između svojih ideala i snova, tačnije - na granici onoga što ona jeste i onoga što ona misli da je. ` Madam Bovari, to sam ja!`, čuvena je Floberova rečenica. Ovaj roman odlikuju karakteristike koje se sreću i u kasnijim Floberovim delima: verodostojnost u prikazu pojedinosti, impersonalni pristup u kojem se ne čuje glas pisca niti se uopšte zna za njegovo postojanje, te harmonični i negovani stil koji je postao uzor francuske proze.[5][6] Salambo Salambo, Gaston Busjer (1907) U sledećem romanu „Salambo“ (1862), autor je dao maha svom potiskivanom temperamentu, no, ni tu nije izneverio arhivarski i trezveni pristup - u tom spoju nespojivih komponenti leži čar prikazima stare Kartagine, kao i opisu razmaha bujnih strasti i atavizama koji su uzbuđivali piščevu maštu, najčešće svesno ograničenu na prozaičnu malograđansku svakodnevnicu.[6][7] Pre nego što je započeo pisanje romana Salambo, godine 1858. putovao je u Kartaginu, kako bi prikupio materijal za pisanje ovog romana.[2] Sentimentalno vaspitanje Godine 1869. Flober je objavio svoj najveći roman „Sentimentalno vaspitanje“ (L`Education sentimentale). To poluautobiografsko delo u kojem je rekreirao svoju mladenačku očaranost Eliz Šlezinger i studentske dane, autor je opisao kao “moralnu povest ljudi moga naraštaja”. Više od toga, roman „Sentimentalno vaspitanje“, koji prati razgorevanje i sagorevanje strasti i ambicija Frederika Moroa i kruga njegovih pariskih prijatelja - roman je o korozivnoj sili Vremena koja rastače bilo kakav životni poriv. Delo zapravo nema zaplet i rasplet u konvencionalnom smislu reči: likovi se vrte u prostoru vlastitih projekcija i želja, vreme prolazi i ništa se bitno ne rešava niti ostvaruje a konac romana je potresan u svojoj svesno naglašenoj banalnosti - patos neostvarenih žudnji i izjalovljenih ambicija, sublimiran u nezaboravnim scenama susreta ostarelih Frederika i njegove mladenačke ljubavi, kao i u konačnom dijalogu s “prijateljem” o antiklimaktičnim “vrhuncima” njihovih sterilnih života, formira polazište za velika ostvarenja Foknera i Prusta u 20. veku, hroničara receptivne preosetljive svesti paralizovane pred hipnotičkom moći interferentnog spoljašnjeg sveta.[8] Ostala dela Sasvim su drugačije fantastične vizije „Iskušenja Svetog Antonija“ (1874), dramsko-romanesknog dela, tog “francuskog Fausta” na kome je radio preko 25 godina. Poslednje, posthumno delo, „Buvar i Pekiše“ (1881), groteskna je prethodnica antiromana smeštena oko bizarnih seoskih `poduhvata` dvojice penzionisanih činovnika, hibridna je studija okarakterisana i kao svojevrsna farsična enciklopedija ljudske gluposti. Dela Glavni radovi Rêve d`enfer (1837) Memoirs of a Madman (1838) Gospođa Bovari (Madame Bovary), (1857) Salambo (Salammbo) (1862) Sentimentalno vaspitanje (L`Education sentimentale), 1869. Le Candidat (1874) Iskušenje Svetog Antonija (La Tentation de Saint Antoine), 1874. Tri priče (Trois contes), 1877. Le Château des cœurs (1880) Buvar i Pekiše (Bouvard et Pécuchet), постхумно 1881.[9] Dictionary of Received Ideas (1911) Souvenirs, notes et pensées intimes (1965) Адаптације The opera Hérodiade by Jules Massenet, based on Flaubert`s novella Hérodias The opera Madame Bovary by Emmanuel Bondeville, based on Flaubert`s novel The unfinished opera Salammbo by Modest Mussorgsky, orchestrated by Zoltán Peskó, based on Flaubert`s novel. Eight films titled Madame Bovary. La légende de Saint-Julien l`Hospitalier (1888), an opera by Camille Erlanger Korespondencija Selections: Selected Letters (ed. Francis Steegmuller, 1953, 2001) Selected Letters (ed. Geoffrey Wall, 1997) Flaubert in Egypt: A Sensibility on Tour (1972) Flaubert and Turgenev, a Friendship in Letters: The Complete Correspondence (ed. Barbara Beaumont, 1985) Correspondence with George Sand: The George Sand–Gustave Flaubert Letters, translated by Aimée G. Leffingwell McKenzie (A. L. McKenzie), introduced by Stuart Sherman (1921), available at the Gutenberg website as E-text N° 5115 Flaubert–Sand: The Correspondence (1993)

Knjaževac Narodna knjiga, 1985. Dizajn Bole Miloradović Prelepo izdanje jednog od najvećih romana svetske književnosti. „Gospođa Bovari“, roman Gistava Flobera, francuskog romanopisca, objavljen 1857. godine. Po objavljivanju roman je izazvao skandal. Knjiga je doživela buran uspeh, ali je pisac bio optužen za povredu javnog morala od strane pariskog suda za prestupe. Oslobođena je zahvaljujući odličnom advokatu Senardu. Gospođa Bovari je remek-delo realizma po realističnoj književnoj doktrini (studija karaktera, analiza osećanja, izbor pojedinosti), po savršenom stilu, te po moralnoj pouci (Ema Bovari prikazuje duh cele jedne epohe, a ne samo romantičnim sanjarenjima uništenu ženu). Tema dela je ispraznost braka i malograđanske sredine. Isprepliću se motivi ljudske ograničenosti i osrednjosti. Izvor i građu za ovo delo Flober je pronašao u nekom novinskom izveštaju koji mu je poslužio kao inspiracija (nije redak slučaj da književnici posežu za takvim oblikom inspiracije, npr. Dostojevski se služio sudskom hronikom). Vreme i prostor obuhvata hronotop provincijskog gradića s gustim lepljivim vremenom koje puzi unutar prostora. Likovi su socijalno motivisani, socijalno reprezentativni. Pripovedač je nepristrastan, njegova se osobnost ne zapaža, pisac se poistovjećuje s unutarnjim svetom likova, služi se jezikom koji reprodukuje reči ili svest određenog lika, ali to ne naglašava posebno već pripoveda u 3. licu. Ovaj roman kritika često ocenjuje kao životopis malograđanske preljubnice, epopeju provincijske bede, a stilski kao antiromantičarski romantizam. U razotkrivanju iluzija Flober zapravo razotkriva sebe i svoju intimu, što je najbolje izrekao rečenicom: `Gospođa Bovari, to sam ja!` Fabula romana Šarl Bovari, seoski lekar i udovac, ženi se ljupkom devojkom Emom Ruo. Ema je kći imućnog seoskog gospodina. Ranu mladost i školovanje provela je u manastiru uršulinki gde često kradom čita zabranjene romantične ljubavne romane u koje uranja svom silinom svoje mašte. Od braka je očekivala ostvarenje svojih romantičnih snova, sreću i mir, no ubrzo se pita: Bože, zašto sam se udala? Dobroćudni Šarl svim svojim jednostavnim srcem ljubi Emu i misli da mu je ljubav uzvraćena. Međutim, mlada žena vrlo brzo shvata raskorak između svojih snova i monotone jednoličnosti svakodnevnog malograđanskog života. Njen duh vapi za pustolovinama. Nakon selidbe u Jonvil Ema upoznaje pristalog advokatskog pripravnika Leona s kojim se počinje tajno sastajati. Leon odlazi u Pariz, a Ema, željna ljubavnih pustolovina, predaje se ljubavnoj vezi sa elegantnim baronom Rodolfom. Sledi ljubavna romansa uz vatru kamina, izlete u prirodu... Potpuno zapušta Šarla, kuću, dete. Opsednuta je ljubavnikom, lepim haljinama i svojim sada uzbudljivim životom. Nagovara Rodolfa da je otme i da pobegnu. U početku Rodolf pristaje, ali joj kasnije šalje pismo u kojem objašnjava da je odustao od bega. Ema je potpuno skrhana, doživljava slom nerava. Šarl je pokušava utešiti, pokazuje potpuno razumevanje, brine se za dete, vraća sve dugove i ne pitajući kako su nastali. Ona ponovo živi teško podnoseći dosadu svakodnevnog života. Šarl je želi razvedriti i zabaviti te je odvede u pozorište u Ruan. Tamo susretne Leona i obnovi s njim stari flert, ali kod Leona sve više raste zasićenost Emom. Ema je upadala u sve veće dugove u težnji da ostvari svoje želje za raskoši i sjajem. Sav ostali svet bio je za nju izgubljen, bez određena mesta i kao da nije ni postojao. Što su joj, uostalom, stvari bile bliže, to više su se od njih odvraćale njene misli. Sve što ju je neposredno okruživalo, dosadno selo, glupi malograđani, osrednji život, činilo joj se izuzetkom u svetu, pukim slučajem, koji ju je držao u svojim okovima, dok se izvan toga kruga protezala unedogled neizmerna zemlja blaženstva i strasti. Očajna zbog pretnje prisilne naplate dugova odlazi Rodolfu. Moli ga da je spasi od dugova, ali on je odbija. Ema je poražena i ponižena. Dok sudski izvršitelj popisuje stvari u porodičnoj kući: Bila je tako tužna i tako mirna, u isti mah tako mila i tako povučena, da si u njenoj blizini osećao kako te obuzima neki ledeni čar, kao što te u crkvama hvata zima od hladnoće mramora, koja se meša s mirisom cveća. Ne može prihvatiti poraz i ponovni povratak u dosadu svakodnevnog života te radije bira beg u smrt. Ispija otrov i umire. Šarl, jecajući, sav kao lud, u očaju govori svojoj umirućoj ženi: Zar nisi bila srećna? Jesam li ja možda kriv? Činio sam ipak sve što sam mogao! Uskoro i on umire ostavljajući iza sebe nezbrinuto dete. Gistav Flober (franc. Gustave Flaubert; Ruan, 12. decembar 1821 — Ruan, 8. maj 1880) bio je francuski književnik koji je stvarao u doba realizma.[1] Poznat je po svom romanu „Gospođa Bovari“ i privrženosti stilu koji se najbolje ogleda u potrazi za “le mot juste” (prava reč).[2] Biografija Gistav Flober Rođen je 12. decembra 1821. u Ruanu u Francuskoj. Otac mu je bio hirurg a majka potomak jedne od najstarijih i najuglednijih normanskih familija. Obrazovanje je stekao u rodnom gradu koji je napustio tek 1840. kada je otišao u Pariz na studije prava. Već od jedanaeste godine pokazivao je interesovanje za književnost. Flober je u mladosti bio energičan, ali stidljiv, individualist i, navodno, bez ambicija. Voleo je selo, a Pariz smatrao izuzetno neugodnim mestom za život. Stekao je poznanstvo sa Viktorom Igoom i 1840. putovao na Pirineje i Korziku. Godine 1846. Flober je napustio Pariz i studije prava, posle jednog epileptičnog napada[3] (od detinjstva je patio od epilepsije) i vratio se u Kruaset, blizu rodnog Ruena, gde je živeo sa svojom majkom. Imanje, kuća na prijatnom mestu uz Senu ostao je Floberov dom do kraja života. Od 1846. do 1854. bio je u vezi s pesnikinjom Luiz Kole. Za Flobera, koji se nije ženio, ova veza bila je jedina značajna sentimentalna epizoda u životu.[4] Njegov najprisniji prijatelj u to vreme bio je Maksim di Kamp s kojim je putovao u Englesku, Grčku i Egipat. Ova putovanja ostavila su snažan utisak na Floberovu maštu.[5] Književni opus Floberovo delo je, može se reći bez ikakve ograde, središnji narativni opus 19. veka. Iako su veliki ruski romanopisci poput Tolstoja i Dostojevskog popularniji i uticajniji kod šireg čitateljstva, iako je njihov zahvat u stvarnosti uzbudljiviji i ostavlja veći utisak - Gistav Flober ostaje nenadmašiv, uzoran majstor. Kao što je za Velaskeza rečeno da je bio slikar za slikare, tako se za Flobera može reći da je pisac za pisce, veliki učitelj i merilo majstorstva. Raznovrsnost piščevog dela zapanjuju: na njega se pozivaju kako naturalistička i realistička škola, od Mopasana, Zole, Sinklera, do nebrojenih američkih i evropskih naturalista, tako i simbolistička struja radikalnog esteticizma koja insistira na formalnom savršenstvu narativne umetnine, utelovljena u Prustu i Džojsu. Ako se tome doda da su opusi Konrada, Kamija, Kafke i Sartra nezamislivi bez Flobera - dobija se utisak o dubini i dosegu uticaja majstora iz Kruaseta. U momentima inspiracije napuštao je sve obaveze i prepuštao se pisanju, a često bi proveo celi dan u pisanju, i na kraju napisao svega par rečenica. Ovo objašnjava zašto su njegova dela malobrojna, ali izuzetno kvalitetna. Dela Gistava Flobera se naročito ističu lepotom stila i veštinom opažanja. Mnogi istraživači u Floberovom delu nalaze odjeke romantizma. Način na koji je portretisao svoje likove je bio inspirativan za mnoge potonje pisce, od Emila Zole do Marija Vargasa Ljose. Gistav Flober ostaje najuticajniji pisac 19. veka; ako se za Gogoljev „Šinjel“ kaže da je sva kasnija ruska književnost izašla iz njega, bez preterivanja se može konstatovati da je veliki deo svetske narativne proze druge polovine 19. i čitavog 20. veka potekao iz Floberovog opusa. Jedna od mnogobrojnih odlika Floberovog dobrog stila pisanja jeste u tome što mu je pošlo za rukom da u tekstu od dve hiljade reči nijednom ne ponovi istu reč. Gospođa Bovari Deo rukopisa iz Gospođe Bovari Prvo Floberovo remek delo je ujedno i najkontroverznije: „Gospođa Bovari“, iz 1857, plod šestogodišnjeg rada, turobna pripovest o egzistencijalnoj dosadi, preljubama i samoubistvu žene provincijskog normandijskog lekara, Eme Bovari, savršeno komponovana kao jedan od egzemplarnih psiholoških romana, izazvala je skandal zbog svoje otvorenosti, a onda i sudski proces zbog navodno nemoralnih delova teksta. Ova godina bila je, uslovno rečeno, godina skandala u književnosti - za Flobera i Bodlera, koji je te iste godine objavio svoju zbirku „Cveće zla“. Flober je u ovom romanu kritikovao „trivijalnu“ književnost, koju je čitala njegova junakinja i koja joj je, zauvek i nepovratno, oduzela realan pogled na život. Misli svoje junakinje predočavao je metodom doživljenog govora (koji mu je i poslužio da se odbrani na sudu). Naime, taj govor iskazan je u trećem licu, ali bez najave da je uveden govor junaka. To je svojevrsna kombinacija junakovog i autorovog glasa. Zbog Eminog nesklada da prihvati svet u kome živi onakvim kakav on jeste, zbog njene stalne potrebe da živi u svetu nadanja i maštanja, u književnosti termin „bovarizam“ označava osobu koja živi na granici između svojih ideala i snova, tačnije - na granici onoga što ona jeste i onoga što ona misli da je. ` Madam Bovari, to sam ja!`, čuvena je Floberova rečenica. Ovaj roman odlikuju karakteristike koje se sreću i u kasnijim Floberovim delima: verodostojnost u prikazu pojedinosti, impersonalni pristup u kojem se ne čuje glas pisca niti se uopšte zna za njegovo postojanje, te harmonični i negovani stil koji je postao uzor francuske proze.[6][7] Salambo Salambo, Gaston Busjer (1907) U sledećem romanu „Salambo“ (1862), autor je dao maha svom potiskivanom temperamentu, no, ni tu nije izneverio arhivarski i trezveni pristup - u tom spoju nespojivih komponenti leži čar prikazima stare Kartagine, kao i opisu razmaha bujnih strasti i atavizama koji su uzbuđivali piščevu maštu, najčešće svesno ograničenu na prozaičnu malograđansku svakodnevnicu.[7][8] Pre nego što je započeo pisanje romana Salambo, godine 1858. putovao je u Kartaginu, kako bi prikupio materijal za pisanje ovog romana.[3] Sentimentalno vaspitanje Godine 1869. Flober je objavio svoj najveći roman „Sentimentalno vaspitanje“ (L`Education sentimentale). To poluautobiografsko delo u kojem je rekreirao svoju mladenačku očaranost Eliz Šlezinger i studentske dane, autor je opisao kao “moralnu povest ljudi moga naraštaja”. Više od toga, roman „Sentimentalno vaspitanje“, koji prati razgorevanje i sagorevanje strasti i ambicija Frederika Moroa i kruga njegovih pariskih prijatelja - roman je o korozivnoj sili Vremena koja rastače bilo kakav životni poriv. Delo zapravo nema zaplet i rasplet u konvencionalnom smislu reči: likovi se vrte u prostoru vlastitih projekcija i želja, vreme prolazi i ništa se bitno ne rešava niti ostvaruje a konac romana je potresan u svojoj svesno naglašenoj banalnosti - patos neostvarenih žudnji i izjalovljenih ambicija, sublimiran u nezaboravnim scenama susreta ostarelih Frederika i njegove mladenačke ljubavi, kao i u konačnom dijalogu s “prijateljem” o antiklimaktičnim “vrhuncima” njihovih sterilnih života, formira polazište za velika ostvarenja Foknera i Prusta u 20. veku, hroničara receptivne preosetljive svesti paralizovane pred hipnotičkom moći interferentnog spoljašnjeg sveta.[9] Ostala dela Sasvim su drugačije fantastične vizije „Iskušenja Svetog Antonija“ (1874), dramsko-romanesknog dela, tog “francuskog Fausta” na kome je radio preko 25 godina. Poslednje, posthumno delo, „Buvar i Pekiše“ (1881), groteskna je prethodnica antiromana smeštena oko bizarnih seoskih `poduhvata` dvojice penzionisanih činovnika, hibridna je studija okarakterisana i kao svojevrsna farsična enciklopedija ljudske gluposti. Dela Glavni radovi Rêve d`enfer (1837) Memoirs of a Madman (1838) Gospođa Bovari (Madame Bovary), (1857) Salambo (Salammbo) (1862) Sentimentalno vaspitanje (L`Education sentimentale), 1869. Le Candidat (1874) Iskušenje Svetog Antonija (La Tentation de Saint Antoine), 1874. Tri priče (Trois contes), 1877. Le Château des cœurs (1880) Buvar i Pekiše (Bouvard et Pécuchet), posthumno 1881.[10] Dictionary of Received Ideas (1911) Souvenirs, notes et pensées intimes (1965) Adaptacije The opera Hérodiade by Jules Massenet, based on Flaubert`s novella Hérodias The opera Madame Bovary by Emmanuel Bondeville, based on Flaubert`s novel The unfinished opera Salammbo by Modest Mussorgsky, orchestrated by Zoltán Peskó, based on Flaubert`s novel. Eight films titled Madame Bovary. La légende de Saint-Julien l`Hospitalier (1888), an opera by Camille Erlanger Korespondencija Selections: Selected Letters (ed. Francis Steegmuller, 1953, 2001) Selected Letters (ed. Geoffrey Wall, 1997) Flaubert in Egypt: A Sensibility on Tour (1972) Flaubert and Turgenev, a Friendship in Letters: The Complete Correspondence (ed. Barbara Beaumont, 1985) Correspondence with George Sand: The George Sand–Gustave Flaubert Letters, translated by Aimée G. Leffingwell McKenzie (A. L. McKenzie), introduced by Stuart Sherman (1921), available at the Gutenberg website as E-text N° 5115 Flaubert–Sand: The Correspondence (1993) Biografske i druge srodne publikacije Allen, James Sloan, Worldly Wisdom: Great Books and the Meanings of Life,. Frederic C. Beil. Allen, James Sloan (2008). Worldly Wisdom: Great Books and the Meanings of Life. Frederic C. Beil. ISBN 978-1-929490-35-6. Brown, Frederick, Flaubert: a Biography, Little, Brown. Brown, Frederick (2006). Flaubert: A Biography. Little, Brown. ISBN 978-0-316-11878-1. Hennequin, Émile, Quelques écrivains français Flaubert, Zola, Hugo, Goncourt, Huysmans, etc., available at the Gutenberg website as E-text N° 12289 Barnes, Julian (1984). Flaubert`s Parrot. London: J. Cape. ISBN 978-0-330-28976-4. Fleming, Bruce, Saving Madame Bovary: Being Happy With What We Have,. Frederic C. Beil. Fleming, Bruce Edward (2017). Saving Madame Bovary: Being Happy with What We Have. Frederic C. Beil. ISBN 978-1-929490-53-0. Steegmuller, Francis, Flaubert and Madame Bovary: a Double Portrait, New York: Viking Press; 1939. Tooke, Adrianne (2000). Flaubert and the Pictorial Arts: from image to text. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-815918-6. Wall, Geoffrey (2001). Flaubert: a Life. Faber and Faber. ISBN 978-0-571-21239-2. Various authors, The Public vs. M. Gustave Flaubert, available at the Gutenberg website as E-text N° 10666. Sartre, Jean-Paul. The Family Idiot: Gustave Flaubert, 1821–1857, Volumes 1–5. . University of Chicago Press. 1987.. Patton, Susannah (2007). A Journey into Flaubert`s Normandy. Roaring Forties Press. ISBN 978-0-9766706-8-1.

U dobrom stanju Eseji i članci / Ljubo Karaman Jezik hrvatski Godina 1939 Zagreb : Matica hrvatska, 1939 Fizički opis 208 str., [16] str. s tablama : ilustr. ; 22 cm SADRŽAJ Stari vijek Iliri Grci Rimljani Palača cara Dioklecijana u Splitu Kršćanstvo Seoba naroda Rani srednji Vijek: Vrijeme Hrvatskih vladara Pokrltenje Hrvata Hrvatski narodni knezovi (oko g 800.-925) Hrvatski narodni kraljevi (oko g. 925-1102) Hrvatska narodna crkva Slaveni i Venecija Južna Dalmacija Spomenici umjetnosti: graditeljstvo Pleterni ukras crkvenog namještaja Oružje, nakit i blago riznica Venecija i Ugarska Moć knezova Šubića Ljudevit Veliki . Nemiri i borbe oko g. 1400. Prilike u unutrašnjosti Dalmacije Slobodne građske općine Primorja Južna Dalmacija: Kotor i Dubrovnik Katedrale Umjetnosti u Primorskim gradovima Zvonici Buvina i Radovan Umjetnost gotike Slikarstvo Riznice katedrala i samostana Književnost. Kovi vijek: Doba mletačke vlade (g. 1420.—1797) Tursko gospodstvo u unutrašnjosti Uskoci Zauzeće Klisa g. 1596. Veliki ratovi XVII. vijeka Konac Venecije (XVIII. vijek) Vladanje Mlečića u Dalmaciji Dubrovnik i Boka Kotorska Književnost Spomenici umjetnosti Tri struje umjetnosti početkom XV. vijeka Južno-italska gotika Lombardska gotika Venecijanska gotika Juraj Dalmatinac, predstavnik cvjetne gotike Andrija Aleši (prefazna gotičko-renesansna faza) Michelozzo u Dubrovniku Nikola Firentinac (rana renesansa) XVI. vijek u umjetnosti Slikarstvo Barok (XVII. i XVIII. vijek) Zaključak Žrtvenik sv. Duje u Splitu Oko drevne kliske tvrđave Uvod Kliški klanac prije dolaska Hrvata Vrijeme vladara narodne krvi Klis u XII. vijeku Knez Domaldo Tatari pod Klisom Borbe Klisa sa Splitom Moć knezova Subića Čvrsta ruka kralja Ljudevita Dvadesetpetgodišnji pokret Hrvata za slobodu Knez Ivaniš Nelipić i njegovi nasljednici na Klisu Junak Petar Kružić Klis pod Turcima Epizoda iz g. 1596 Oslobođenje Klisa Klis u rukama Mlečića, Francuza i Austrije . Šetnjom krd`z Korčulu i njezine spomenike .... O Umjetničkoj opremi knjige u Dalmaciji Rani srednji vijek Doba romanike Bolonjski stil kasnoga srednjega vijeka .... Petnaesti vijek Konac minijature Razmilovićevi korali Štampana knjiga Korice knjiga O Grguru Kinskome O djelu i značenju Grgura Ninskoga Hrvatska crkva do vremena Grgura Ninskoga Prvi crkveni sabor u Splitu g. 925 Drugi crkveni sabor u Splitu g. 928 Razrožni sudovi o Grguru Ninskome . Grgur Ninski i glagoljica Hrvatski vladari i hrvatska narodna crkva Kralj Tomislav i narodna crkva Kralj Petar Krešimir i crkva u Hrvatskoj Historijsko i nacionalno značenje Grgura Ninskoga S narodnim vodičem u srcu Dioklecijanove palače U srcu careve palače u Splitu KARAMAN, Ljubo, povjesničar i teoretičar umjetnosti te konzervator (Split, 15. VI. 1886 — Zagreb, 19. IV. 1971). Klasičnu gimnaziju završio 1904. u Splitu, Filozofski fakultet (povijest i zemljopis) 1910. u Beču, gdje je 1912–14. studirao povijest umjetnosti u J. Strzygowskoga i 1920. doktorirao u M. Dvořáka tezom Die romanische Plastik in Spalato. God. 1911. kratko nastavnik u klasičnoj gimnaziji u Splitu, potom u dubrovačkoj gimnaziji, od 1919. asistent Pokrajinskoga konzervatorskoga ureda za Dalmaciju, od 1926. glavni konzervator za Dalmaciju u Splitu. Pod pritiskom talijanske okupacijske vlasti 1941. napustio Split i do umirovljenja 1950. ravnao Konzervatorskim zavodom u Zagrebu. Sljedbenik je teoretičarâ umjetnosti i konzervatorâ A. Riegla i Dvořáka i stvaralački nastavljač tzv. bečke škole povijesti umjetnosti. Njegov opsežan znanstveni opus obuhvaća desetak knjiga i oko 400 rasprava, dijelom objavljenih i u knjigama (Eseji i članci, 1939; Odabrana djela, 1986) te kao posebni otisci. Najviše je obrađivao umjetničke spomenike Dalmacije, od kasne antike do baroka, a pisao je i o srednjovjekovnoj umjetnosti Istre, sjeverne Hrvatske i Slavonije te BiH. Povijesno-umjetničko istraživanje produbio je poznavanjem arheologije, opće kulturne, političke i društvene povijesti, poglavito najranije hrvatske, uvodeći pritom nove metode i znanstveno-sustavno interpretiranje, pa je utemeljitelj suvremene hrvatske povijesno-umjetničke znanosti. Shvaćanjem složenosti različitih kulturnih krugova i uočavanjem značenja prijelaznih stilova pridonio je razradbi umjetničkih razdoblja u Dalmaciji, kasne antike i ranoga srednjega vijeka, vrjednovanju umjetničkoga izraza od Radovana i Buvine do Jurja Dalmatinca i dalmatinsko-dubrovačke slikarske škole. Posvećen promicanju vrijednosti hrvatske stvaralačke okoline, otkrivao je nepoznato i uvodio nove pojmove tumačeći pokrajinske posebnosti i naglašujući udio domaćih u preradbi i uskladbi vanjskih utjecaja, te zacrtao obrise likovnoga izraza u Dalmaciji. Znanstvenim je tvrdnjama ustrajno branio istinitost i vrijednost naše likovne baštine. Zaokupljen predromaničkom (starohrvatskom) umjetnošću od početka svojega znanstvenoga djelovanja, pisao o crkvici sv. Petra u Priku i graditeljstvu ranoga srednjega vijeka u Dalmaciji (Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku, VAHD, 1923), reljefu u krstionici splitske stolne crkve s likom kralja (VAHD, 1924–25; Zbornik kralja Tomislava. Zagreb 1925; Hauptmannov zbornik. Ljubljana 1966), sarkofagu Ivana Ravenjanina u Splitu i ranosrednjovjekovnoj pleternoj ornamentici u Dalmaciji (Starinar, Beograd 1925), predromaničkoj crkvici sv. Mihajla kraj Stona i njezinim ranoromaničkim freskama (Vjesnik Hrvatskoga arheološkoga društva, VHAD, 1928). U knjizi Iz kolijevke hrvatske prošlosti (1930) uz »prvu argumentiranu kritičku reviziju svih dotadašnjih pokušaja rješavanja problema u vezi s razvojem umjetnosti u Dalmaciji između VII. i XII. stoljeća« (M. Prelog, 1954) dao je sintezu starohrvatske umjetnosti promatrane u regionalnom okviru i posebnim prilikama periferijske okoline, uvjerljivo pobivši tezu Strzygowskoga da su Hrvati prenijeli sjevernjačke uzore drvene gradnje na Jadran te mišljenja o bizantskom stilu predromaničke umjetnosti. Izdvojio je dvije cjeline spomenika različitih izvora: presvođene crkvice slobodnih oblika kao izvorno djelo domaćih majstora i pleternu skulpturu crkvenoga namještaja, koja je nastala pod utjecajem sjevernotalijanske i nesmetano se dalje razvijala do originalnih predromaničko-romaničkih prijelaznih oblika u drugoj pol. XI. st. Proučavajući spomenike nastale prije pleterne skulpture (O počecima srednjovjekovnog Splita do godine 800. Hoffillerov zbornik. Zagreb 1940; O spomenicima VII i VIII stoljeća u Dalmaciji i o pokrštenju Hrvata. VHAD, 1942–43), također je uočio prijelazne oblike. Polemizirao s E. Dyggveom o odnosu starokršćanske i starohrvatske umjetnosti (Glose djelu: E. Dyggve und R. Egger, Der altchristliche Friedhof Marusinac. VAHD, 1930–34). Posljednju je sažeto prikazao u Časopisu za hrvatsku poviest (1943), u kojem su i njegove recenzije novijih djela o ranosrednjovjekovnoj umjetnosti, a na popularan način u knjižicama Živa starina (1943) i Baština djedova (1944). Monografske obradbe remek-djela romaničkoga kiparstva Portal majstora Radovana u Trogiru (Rad JAZU, 1938) i Buvinove vratnice i drveni kor splitske katedrale (Ibid., 1942, proširena doktorska teza) drže se njegovim znanstvenim vrhuncem (K. Prijatelj, 1986). Osebujnost gotičko-renesansnih prijelaznih oblika naglasio je u pregledu kasnogotičkoga i renesansnoga razdoblja Umjetnost u Dalmaciji. XV. i XVI. vijek (1933). Objelodanio je zapažene studije o Jurju Dalmatincu (Almanah Jadranska straža, AJS, Beograd 1926; Hrvatsko kolo, 1952; Peristil, 1954, 1960–62), šibenskoj i korčulanskoj katedrali (Hrvatska revija, HR, 1931, 1939), korčulanskim (Šetnjom kroz Korčulu i njene spomenike. Zagreb 1932, pretisak u knjizi Ornamente od svijeta, famoza Korčulo. Zagreb 1999) i zadarskim spomenicima (Anali Historijskog instituta JAZU u Dubrovniku, AHID, 1962), dalmatinskim katedralama (Radovi Instituta JAZU u Zadru, 1963), umjetničkoj opremi knjiga u Dalmaciji (HR, 1933) te dalmatinskom zlatarstvu (Hrvatski narod, 1943). Polemizirao s C. Fiskovićem o vremenu gradnje dubrovačke Divone (Historijski zbornik, HZ, 1951; Prilozi povijesti umjetnosti u Dalmaciji, PPUD, 1960). Prvi je među domaćim stručnjacima »slikarska djela analizirao kao povjesničar umjetnosti« (R. Tomić), usmjeren uglavnom na romaničko, gotičko i renesansno slikarstvo te djelovanje domaćih radionica. U pionirskom radu O domaćem slikarstvu u Dalmaciji za vrijeme mletačkog gospodstva (AJS, 1927) istaknuo je postojanje dalmatinske slikarske škole u XV. i XVI. st., obrazložio naziv pseudobizantske ikone te prikazao minijature. Dalmatinskomu je slikarstvu posvetio i rasprave Stari dubrovački slikari (HR, 1943), O staroj slikarskoj školi u Dubrovniku (AHID, 1953), O mjesnim grupama dalmatinske slikarske škole u XV. st. (PPUD, 1955), O dubrovačkom slikaru 16. stoljeća Frani Matejevu Matkovu (Beritićev zbornik. Dubrovnik 1960), a prvi katalog dalmatinske slikarske škole dao je u raspravi Notes sur l’art byzantin et les Slaves catholiques de Dalmatie (L’art byzantin chêz les Slaves. Pariz 1932). Baveći se bizantskim stilom u Dalmaciji, ograničio ga je na pojedine elemente i spomenike (Spomenici u Dalmaciji u doba hrvatske narodne dinastije i vlast Bizanta na istočnom Jadranu u to doba. Šišićev zbornik. Zagreb 1929; O putovima bizantskih crta u umjetnosti istočnog Jadrana. Starohrvatska prosvjeta, SP, 1958). Sklonost sintezi pokazao je već u raspravi Kulturni spomenici na našem Jadranu (AJS, 1925), u predavanju 1930. u Splitu O slijedu historijsko-umjetničkih perioda u Dalmaciji sa osobitim obzirom na spomenike Splita i Trogira (Obzor, 1931–32) te u sažetu prikazu umjetnosti na istočnom Jadranu od starohrvatskoga do mletačkoga doba (Naš Jadran, 1938. i kao p. o. u Splitu). Vrhunac istraživanja i tumačenja razvojnoga slijeda umjetnosti dosegnuo je knjigom Pregled umjetnosti u Dalmaciji (1952), u kojoj je umjetničku djelatnost Hrvata, od njihova doseljenja do potkraj XVIII. st., rasporedio prema kulturno-povijesnim razdobljima dalmatinske prošlosti. U posljednjoj velikoj sintezi, O djelovanju domaće sredine u umjetnosti hrvatskih krajeva (1963), vrjednovao je umjetnost na našem tlu sagledavajući nastajanje umjetničkih djela u provincijaliziranoj, graničnoj te periferijskoj okolini, koja je pogodna za slobodu stvaranja i stvaralačku sintezu, dugotrajne retardacije i pojavu razdoblja prijelaznih ili miješanih stilova. Kategorijalnim pojmovima granične, provincijalizirane i periferijske umjetnosti K. se »uključuje u tokove opće teorije umjetnosti« (R. Ivančević, 1971–72). Proučavao je istarske spomenike (Afreski hrvatskog majstora u Sv. Mariji kod Berma u Istri. Alma mater Croatica, 1943; O srednjovjekovnoj umjetnosti Istre. HZ, 1949), srednjovjekovnu umjetnost u sjevernoj Hrvatskoj i Slavoniji, posebno zagrebačku katedralu (HZ, 1948, 1950; Bulletin JAZU, 1963), te starohrvatsku umjetnost u BiH (Poviest hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine, 1. Sarajevo 1942). Objavio članke o euharistiji na spomenicima u Dalmaciji (Svijet, 1930), Kristovoj muci na spomenicima u Splitu (Novo doba, 1931), Božiću u hrvatskoj umjetnosti (Spremnost, 1942–43; Pokret, 1944–45), mostarskom starom mostu (Hrvatski radnik, 1943) i bosanskim srednjovjekovnim stećcima (SP, 1952). Istražujući groblja starohrvatskoga doba, potanko je obradio njihove oblike i predmete, osobito nakit (Starohrvatsko groblje na »Majdanu« kod Solina. VAHD, 1930–34; Iskopine društva »Bihaća« u Mravincima i starohrvatska groblja. Rad JAZU, 1940). Prinos arheologiji dao je i radovima Zlatni nalaz na Trilju nedaleko Sinja (VAHD, 1921), Arheološka istraživanja u Grohotama na Šolti (Novo doba, 1927), Otkriće kraljevskog samostana XI vijeka sv. Mojsija u »Šupljoj crkvi« u Solinu (Split 1931), Glose nekojim pitanjima slavenske arheologije (VHAD, 1952), O reviziji iskopina u Biskupiji kod Knina (SP, 1955). Prikazao je razvoj klasične arheologije u Dalmaciji (Obzor. Spomen-knjiga 1860–1935. Zagreb 1936), razmatrao potrebu za povezivanjem rada arheologâ, povjesničarâ umjetnosti i povjesničarâ u proučavanju ranosrednjovjekovnoga razdoblja sjeverne Hrvatske (HZ, 1952), te probleme hrvatske arheologije i povijesti umjetnosti (AHID, 1959). Povjesničara umjetnosti i povjesničara povezao je već u djelu Dalmacija kroz vjekove (1934, franc. izd. 1933). Zapažena su i njegova djela iz povijesti i epigrafike Tragom hrvatskih kraljeva. O zadnjim iskopinama društva »Bihaća« u okolici Splita i Solina (HR, 1930), Natpis djakona Dobra iz vremena narodne hrvatske dinastije (Split 1931), Uspomene hrvatskih vladara i odličnika u gradu Zadru (Alma mater Croatica, 1944), O nekim pitanjima hrvatske povijesti do XIII st. (HZ, 1960). U skupini kritika O nekim novijim publikacijama o historiji umjetnosti u Dalmaciji (VAHD, 1922) ističe važnost objavljivanja arhivskoga gradiva za povijest umjetnosti, a u Osvrtu na neke novije publikacije i tvrdnje iz područja historije umjetnosti Dalmacije (Peristil, 1954) kritizira metode kojima se dolazi do teza i rezultata. Suautor je knjige o Dioklecijanovoj palači (1927), u kojoj je napisao poglavlje o njezinoj recepciji u povijesti umjetnosti. Konzervatorsko djelovanje započeo je kao pomoćni konzervator F. Bulića, a svoj prvi objavljeni rad posvetio je pitanju odstranjenja zgrade stare biskupije u Dioklecijanovoj palači (VAHD, 1920). Suprotstavio se postavljanju Meštrovićeva spomenika na Peristilu zbog narušavanja estetske ravnoteže (O Grguru Ninskomu i Meštrovićevu spomeniku u Splitu. Split 1929). Zastupao je stvaralačko konzervatorsko stajalište, a napustio borbeno (Anđela Horvat, 1944). Razvijajući Riegl-Dvořákovu teoriju konzervatorstva, utemeljio je znanstveni pristup u proučavanju, valorizaciji i zaštiti nacionalne spomeničke baštine, rješavajući raznovrsna konzervatorska pitanja (Izoliranje tzv. Hrvojeve kule u Splitu. Jugoslovenski istoriski časopis, 1938; O organizaciji konzervatorske službe u NR Hrvatskoj i Stav ranijih stoljeća prema spomenicima prošlosti i jedno konzervatorsko pitanje u Splitu 1685. godine. Zbornik zaštite spomenika kulture. Beograd 1950, 1951). Sprječavao je nagrđivanja i rušenja spomenika i s posebnom pozornošću prilazio konzerviranju dalmatinskih spomeničkih cjelina, a restauriranje je prihvaćao u ograničenom opsegu i uz određene uvjete. U razmatranjima Dvořákove krilatice »konzervirati a ne restaurirati« (Bulletin JAZU, 1965) osvrnuo se na povijest čuvanja spomenika, genezu principa konzervatorstva i metode zaštite spomenika arhitekture, skulpture i slikarstva. Osim navedenoga, radovi su mu objavljeni u periodicima VAHD (1920–25, 1940, 1952, 1954), Bulletin de la Section historique (Bukurešt 1924), SP (1927, 1956), Obzor (1928, 1930–32, 1935–37), Byzantion (Liège 1929), Dubrovnik (1929, 1937), Nova Evropa (1929–30), Novo doba (1929–30, 1932–41), Novosti (1929, 1936), Svijet (1929–34, 1936), Hrvatska straža (1930), HR (1931–34, 1937–40, 1943), Hrvatski list (1932), Hrvatsko kolo (1934, 1952), Hrvatski dnevnik (1936–37), Jadranska straža (1936), Jugoslovenski istoriski časopis (1936–38), Glasnik Primorske banovine (1938–39), Dom i svijet (1939), Hrvatski glasnik (1939), Život s crkvom (1939), Hrvatski narod (1941–44), Jutarnji list (1941), Savremenik (1941), Deutsche Zeitung in Kroatien (1942–45), Hrvatski radnik (1942–43), Neue Ordnung (1942–44), Preporod (1942), Prosvjetni život (1942–43), Spremnost (1942–44), Viestnik Hrvatskoga arheoložkoga družtva (1942–43), Nova Hrvatska (1943–45), Pokret (1944–45), Die Südost-Illustrierte (1945), Arhitektura (1948), Narodni list (1951), Urbanizam i arhitektura (1951), Vjesnik (1951–52), Zgodovinski časopis (Ljubljana 1952–53), Archaeologia Iugoslavica (Beograd 1954–59), PPUD (1954–55, 1959, 1962), Bulletin JAZU (1957, 1959–62), Zbornik za umetnostno zgodovino (Ljubljana 1959), Mogućnosti (1960), Peristil (1960–61), Vijesti muzealaca i konzervatora Hrvatske (1960) te zbornicima Bulićev zbornik (Zagreb—Split 1924), Camilla Lucerna (Graz 1938), Tkalčićev zbornik (Zagreb 1955), Zadar. Zbornik (Zagreb 1964), Zbornik Narodnog muzeja u Beogradu (1964). Surađivao u leksikonu Minerva (1936), Hrvatskoj enciklopediji HIBZ-a (1941, 1945), Našoj domovini, 1 (1943), Enciklopediji Jugoslavije LZ (1955–56, 1959), sve zagrebačka izd., a s M. Baradom uredio Časopis za hrvatsku poviest (1943). Redoviti član JAZU od 1965. i dobitnik Nagrade za životno djelo 1964. God. 1957. posvećen mu je Peristil, a 1986. Starohrvatska prosvjeta te u Zagrebu održan znanstveni skup. Portretirali su ga J. Miše, K. Angeli Radovani i T. Rosandić. Lik mu se nalazi i na poštanskoj marki (serija Znameniti Hrvati, 2006). Njegova ostavština čuva se u Institutu za povijest umjetnosti u Zagrebu. DJELA: Palača cara Dioklecijana u Splitu (suautor F. Bulić). Zagreb 1927. — Iz kolijevke hrvatske prošlosti. Zagreb 1930. — La Dalmatieà travers les âges. Split 1933, Zagreb 19442, 19973 (Dalmacija kroz vjekove u historiji i umjetnosti. Split 1934). — Umjetnost u Dalmaciji. XV. i XVI. vijek. Zagreb 1933. — Bratovština i crkva sv. Križa u Velom Varošu u Splitu (suautor A. Belas). Split 1939. — Eseji i članci. Zagreb 1939. — Živa starina. Pedeset slika iz vremena hrvatskih narodnih vladara. Zagreb 1943. — Baština djedova. Zagreb 1944, 19922. — Pregled umjetnosti u Dalmaciji od doseljenja Hrvata do pada Mletaka. Zagreb 1952. — Andrija Buvina – vratnice splitske katedrale – drveni kor u splitskoj katedrali. Zagreb 1960. — O djelovanju domaće sredine u umjetnosti hrvatskih krajeva. Zagreb 1963, 20012 (Problemi periferijske umjetnosti). — Odabrana djela. Split 1986. — Potpuniji popis radova u: Peristil, 1957, 2, str. 7–18; 1971–72, 14/15, str. 24–36.

Предговор Пред читаоцима је четврто издање књиге ,,православна педаrогија" игумана Георгија (Шестуна), чије име је надалеко познато свима који данас учествују у саборном делу обнове континуитета руске духовне традиције. Ова књига има своју историју. Године 1998. објављена је књига свештеника Евгенија Шестуна (данас игумана Георгија) "Православна педагогија”. Ова књига идејно је била написана као допуна знањима стеченим током професионалног педагошког образовања на совјетским факултетима, и одмах је постала веома позната. Необична идеја књиге је вероватно и условила њен успех, с обзиром да је структура одражавала низ питања педагога који је 90-тих година дошао у Цркву: какав је однос између спољашњег образовања, које новим поколењима омогућава да нађу своје место у социјалној стварности, и унутрашњег васпитања, које човека побуђује на духовни труд; да ли је Црква изградила сопствену традицију васпитања и које су њене особености; у којим особеностима руске културно-педагошке традиције се види утицај Цркве; који је значај православног васпитања у савременом свету и какве су могућности његове реализације? Сва ова питања о православном васпитању се на концу своде на једно; на који начин васпитавати савремено дете у савременом свету, како му помоћи да пронађе "пут, истину и живот", и на који начин педагог може стећи духовну дисциплину, захваљујући којој ће бити истински помоћник младима у њиховом духовном узрастању? Одговори су тражени у познатом кругу извора: у делима светих отаца и учитеља Цркве, старим и новим, код руских филозофа словенофила, православних писаца и богослова руске дијаспоре, у размишљањима савремених аутора о духовно-моралним принципима организацијее приватног и друштвеног живота. Нарочито важно место имала је публицистика, у којој је нашло одраз искуство православног образовања 90-тих година у свој његовој разноврсности: повратак традиционалним основама породичног васпитања, продубљивање образовних програма духовних школа, курсеви катихизације и православне просвете намењени одраслима, недељне школе, православне гимназије, вртићи и школе. У исто време, почетком 90-тих година, настаје термин "православна педагогија". Поједини научници су били критички настројени по питању његовог укључивања у речник педагошке мисли, не видећи могућност његове коректне примене у теорији. Па ипак, термин се брзо усталио у јавном дискурсу и пронашао своје место у публицистици и педагошким истраживањима. У наставним плановима педагошких факултета појавиле су се дисциплине које одражавају различите аспекте православне педагогије, као и нарочити смерови посвећени православној педагогији. Категорија је добила "зелено светло" - појам је добио неопходно садржајно осмишљење и многобројне везе са другим категоријама језика педагошке реалности. У првом издању књиге "Православна педагогија", на питање о садржају дотичне категорије, игуман Георгије даје једноставан и простодушан одговор: православна педагогија је педагогија чији циљеви нису ограничени оквирима човековог земаљског живота, већ иду изван њих, у живот вечни; православна педагогија је педагошка пракса која се темељи на Православној Цркви и налази ослонац у њеним светим тајнама. Каква је пракса по среди, на којим принципима се заснива, које циљеве себи задаје, која средства IЮРИСТИ, какве резултате постиже - на ова пиtања аутор је почео да одговара, осврћући се на велико богатство најразноврснијих материјала православно-црквене и руске националне религиозно-филозофске традиције. Тако је у књизи: 1) истакнут предмет - православна педаroгија; 2) предложен метод - стваралачко усвајање традиuије у свој њеној пуноћи; и 3) представљен својеврстан компендијум одговора на питања која су се већ много пута могла чути у јавном дискурсу. На основу извора, аутор је открио многе форме утицаја Православне Цркве на праксу васпитања у руској културној традицији и пружио широк спектар одговора на питаља која муче наше савременике. Само једна књига игумана Георгија (Шестуна) испунила је улогу читаве једне полице у кућној библиотеци са најбољим примерцима богословских, научних и публицистичких дела која одражавају православну идеју и праксу васпитања. Већ се у првом издању у потпуности показала једна важна особеност ауторовог стила - једноставност и поступност у постављању питања и давању одговора на њих: "Где је просто, тамо је анђела сто, а код сложеног нема ни једног". Његов стил се заснива на поверењу према традицији, која нас учи да трпимо, да се трудимо и да верујемо Богу, да имамо поверења у његова обећања и да слушамо његова упозорења. Господ нас чува од "ђаволских подстицаја" и све што нам је корисно даје нам у право време: "Онима који љубе Бога све помаже на добро" (Рим 8, 28). Слушајући ове савете, аутор није журио са доношењем теоријских модела и закључака, скрупулозно сакупљајући сва руском читаоцу доступна сведочанства о принципима и пракси православног васпитања. Да су сведочанства доступна руском читаоцу значи или да припадају руским ауторима, или да представљају садржај дела преведених на руски језик. Самим тим, одричући се од систематске разраде појма православне педагогије, аутор је решио сасвим други задатак, неупоредиво важнији и савременији. Књига је актуелизовала историјско наслеђе православне педагошке мисли. Увела је у оптицај мноштво загубљених тема, имена, процена, тачака гледишта, што је омогућило реконструкцију свих питања о васпитању карактеристичних за руску културу, и тиме постала својеврстан мост који је поново омогућио кретање у оквирима руске културно-педагошке традиције. Врстан избор извора формирао је представу о структури поља њених проблема, о вези између елемената, о водећим идејама и доминантним темама. Вратили смо се у тачку у којој је традиција прекинута и смoгли да поставимо питања о њеним могућим путевима после прекида који се догодио унутар саме традиције, а не изван ње. Такав приступ аутору је омогућио да избегне грешке идеологизоване свести, склоне рационализацији искуства. Он није реконструисао традицију путем рационалне обраде сведочанстава о њој, него је у круг савременог културног дијалога увео нове саговорнике, носиоце традиције, сам је ступио са њима у дијалог и пружио исту могућност својим читаоцима. Свако ко је отварао "Православну педагогију" на њеним страницама се сусретао са живим сведоцима и сам почињао да разговара са њима. Отац Георгије не објашњава због чега је традиција ишла управо таквим путем, он једноставно сам крочи путем традиције и открива га другима, показујући на који начин традиција постаје не само предмет, већ и извор и начин самоспознаје. У овом, четвртом издању књиге појам православне педагогије се уздиже на нови ниво теоријског осмишљења. Године 2006. у Казању игуман Георгије (Шестун) је одбранио докторску дисертацију из области педагошких наука на тему "Православне традиције духовно-моралног обликовања личности - историјско-теоријски аспект". Резултати истраживања су представљени у овом издању. Садржај Предговор (М. В. Захарченко), 9 Увод: Православна традиција и њена улога у духовном обликовању човека, 27 ПРВИ ДЕО: ЦИЉЕВИ И ЗАДАЦИ ДУХОВНО-МОРАЛНОГ ОБЛИКОВАЊА ЛИЧНОСТИ У ПРАВОСЛАВНОЈ ПЕДАГОГИЈИ, 33 Основни појмови педагогије са тачке гледишта православне традиције, 33 Духовно-морално обликовање човека, 33 Предмет проучавања православне педагогије, 36 Основни појмови православне педагогије, 38 Васпитање као стварање услова за духовно-морално обликовање личности, 43 Историја трагања за педагошким идеалом и практичних циљева православног васпитања, 43 Проблем слободе и васпитања у светлости православне педагошке мисли, 47 Слобода као услов и резултат моралног самоопредељења човека, 49 Појам личности у психологији и православној педагогији, 51 Проблем личности у психологији, 51 Православно поимање личности, 54 Човеков живот као очување и развој надарености, 63 Православна традиција као онтолошко утемељење православне педагогије, 67 Традиција и њено место у културно-образовном простору, 67 Православна традиција као културно-историјска традиција и као предање Цркве, 69 Веза појмова "моралност" и ,,,духовност" у оквирима православне традиције, 74 Различита одређења моралности и духовности, 74 Енергијски приступ осмишљењу појма духовно-моралног обликовањачовека, 81 ДРУГИ ДЕО: САДРЖАЈ ДУХОВНО-МОРАЛНОГ ОБЛИКОВАЊА ЛИЧНОСТИ У СТАРОЗАВЕТНОЈ И НОВОЗАВЕТНОЈ ЦРКВИ, 86 Васпитање у светлости божанског откривења, 86 Нераскидивост старозаветног и новозаветног типа васпитања у православној педагогији, 86 Старозаветно учење о васпитању, 89 Хришћанство и васпитање, 100 Хришћанска педагогија у делима светих отаца и учитеља Цркве, 105 Учење апостолских отаца и њихових непосредних наследника о васпитању, 105 Учење отаца и учитеља Цркве 3. века о васпитању, 118 Учење о васпитању у делима светих отаца 4. века, 130 Педагошка схватања отаца и учитеља Руске Цркве, 147 Улога руских светих у духовном животу друштва, 147 Свети митрополит Филарет Московски, 148 Свети Теофан Затворник, епископ вишенски, 155 Свети праведни Јован Кронштатски, 164 Дидактика свештеном ученика Тадеја (Успенског), 169 Руска религијска филозофија о карактеру просвећености Русије и Европе, 186 Настанак идеје "чисте филозофије" и религијска свест, 186 Хеленско паганство и византијско православље, 191 Светлост природног разума и хришћанско обновљење ума, 202 Ћутање руске филозофије, 204 Григорије Савич Сковорода (1722-1794), 209 Филозофске расправе у Русији у првој половини 19. века, 216 Иван Васиљевич Кирејевски (1806-1856), 225 Преглед основних дела И. В. Кирејевског, 229 Алексеј Степанович Хомјаков (1804-1860), 249 Учење А. С. Хомјакова о Цркви, 255 Гносеолошки ставови А. С. Хомјакова и његово виђење друштвеног васпитања у Русији, 258 Николај Јаковљевич Даниљевски (1822-1885), 262 Самобитност руске филозофије, 278 Обнова традиционалне руске педагогије у делима прегалаца народне школе, 279 Николај Иванович Иљмински (1822-1891), 279 Сергеј Александрович Рачински (1836-1902), 290 Константин Петрович Победоноецев (1827-1907), 30] Општи историјски преглед основних педагошких праваца, 312 "Просветитељство" као постепено одвајање од хришћанства (основни педагошки правци - анализа В. В. 3ењковског), 312 Антихришћанска суштина валдорфске педагогије, 327 ТРЕЋИ ДЕО: ПРАВОСЛАВНА ПОРОДИЦА, 334 Православна породица као део васељенске јерархије, 334 Духовне основе православне породице, 334 Јерархијско уређење породице, 336 Место и значај мушкарца у васељенској јерархији, 340 Основе хришћанског васпитања деце у породици, 352 Особености развоја и духовног обликовања човека у различитим животним добима, 366 Особености дечијег узраста, 366 Васпитање као стварање услова за развој духовног живота, 371 "Жива тајна васпитања" у радовима И. А. Иљина, 373 Прва година дететовог живота, 379 Рано детињство, 385 Зрело детињство, 388 Адолеcценција, 389 О плодовима доброг васпитања, 393 Традиционално породично васпитање - једини начин заштите од саблазни савремепог света, 394 Духовне болести и узроци њиховог умножавања у савременом свету, 394 Средства исцељења од духовних болести, 401 ЧЕТВРТИ ДЕО: ПРАВОСЛАВНО И СВЕТОВНО ОБРАЗОВАЊЕ-КАРАКТЕРИСТИКЕ И САОДНОС, 408 Модел трију равни културно-образовног простора, 408 Човек у мултикултуралном свету, 408 Улога световног образовања у преношењу цивилизацијске традиције, 411 Савремени проблеми православног образовања духовно-морално обликовање личности у систему православног образовања), 416 Основни проблеми савремене школе са становишта православне традиције, 424 Савремени проблеми садржаја образовања, 432 Усмереност садржаја савременог образовања на тржиште рада, 432 Духовне основе садржаја образовања, 434 Одражавање социјалне сфере човековог живота на садржај образовања, 437 Руска култура као основ садржаја образовања и васпитања, 438 Духовно-моралне основе васпитања грађанина, 443 Школа и њен развој у светлости историје формирања западног света, 446 Школа као традиција у светлости историје руске државе, 452 Православна култура и њено место у образовном простору Русије, 461 Наставнички позив као духовни дар, 465 Наставнички позив, 465 Личност наставника, 467 Морални квалитети наставника, 469 Закључак, 477 Библиографија по темама, 485 Наслов: Православна педагогија Издавач: Каленић Страна: 506 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 16,5 x 23,5 cm Година издања: 2013 ИСБН: 978-86-7405-125-2