Roman Srce tako belo, jedan od najznačajnijih romana velikog Havijera Marijasa, ponovo je pred srpskom čitalačkom publikom. Ovaj roman svojim naslovom upućuje na repliku iz tragedije Makbet koja čini okosnicu njegove napete radnje i bogatog stila, a kritičari ga često nazivaju antidetektivskim romanom i pričom o ljudskoj prirodi. Ovo je roman o težini i značaju reči, naročito onih neizgovorenih. O onima koji reči izgovaraju, onima koji ih slušaju i onima koji se njima bave. Havijer Marijas bio je savremeni španski pisac koga književna kritika već dugo vremena poredi sa Markesom i Kortasarom. Njegova dela odlikuje visoko razvijen stil, duge i sadržajne rečenice koje opčinjavaju umećem i gotovo filmska atmosfera koju one stvaraju.

Opis proizvoda SVET U KOME SU ČUDA ODISTA ČUDESNA Izbor „„Fantastične priče““ Leopolda Lugonesa, jednog od najuticajnijih pisaca u argentinskoj istoriji književnosti, sadrži priče iz knjiga „„Strašne sile““ („„Fuerzas extraćas““, 1906) i „„Kobne priče““ („„Cuentos fatales““, 1924) i one objavljene u časopisima od 1897. do 1936. godine, počev od prve Lugonesove fantastične priče „„Leptir?”. Nastale u vreme kada se pozitivizmu kao dominantnoj filozofiji i realizmu kao vodećem književnom pravcu suprotstavljaju modernistička interesovanja za egzotično, okultizam i iracionalno, one problematizuju pozitivističke ideje i podrivaju temelje realistične verodostojnosti, u čijem se kulturološkom i estetskom normativnom okviru konstituiše književnost fantastičnog realizma kao suštinski subverzivni žanr. Lugonesov fantastični univerzum šarolik je koliko i njegova interesovanja, u njemu figuriraju ezoterija, okultizam, teozofija, mitovi, narodna verovanja, hrišćanski motivi, ludaci i moderni magovi-naučnici, čarobni predmeti i buntovne, inteligentne ili osvetničke životinje kao subverzivni elementi unutar ustanovljenog prirodnog ili sociokulturnog poretka. Specifično za Lugonesa je to što natprirodne fenomene često izazivaju sami junaci, bilo naučnim eksperimentima, kršenjem božanskih zapovesti, prkosnim stavom ka onostranom, ili čak taštinom i ljubavnim nepromišljenostima. Odvažni, radoznali ili cinični junak mora da prizna poraz pred silama koje ga nadilaze i koje ne uspeva sasvim da dokuči. Nastala u vreme pre modernih neofantastičnih preispitivanja žanra, koja su zamenila strah i nevericu pred natprirodnim fenomenima egzistencijalnim zamorom i rezigniranim prihvatanjem posunovraćene stvarnosti, Lugonesova fantastika još uvek odražava svet u kome su čuda odista čudesna, uzbudljiva i opasna i ostavljaju duboke a ponekad i kobne posledice na one koji ih iskuse. Leopoldo Lugones (1874–1938), argentinski pesnik i prozni pisac, jedan od najistaknutijih predstavnika hispanoameričkog modernizma i fantastične književnosti Rio de la Plate, koja doživljava izvanredan procvat u XX veku s piscima kao što su Borhes i Kortasar. U Argentini se kao Dan pisaca slavi datum njegovog rođenja, 13. jun. Važnija dela: „„Sutoni u vrtu““ (1905, poezija), „„Čudne sile““ (1906, priče), „„Sentimentalni Mesečev kalendar““ (1909, poezija), „„Kobne priče““ (1924, priče), „„Anđeo senke““ (1926, roman).

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Maštarije - Horhe Luis Borhes Godina izdanja: 2018 Broj strana: 184 Povez: Mek „Najveći pisac španskog govornog područja nakon Servantesa.“ Mario Vargas Ljosa Biblioteka koja sadrži svaku moguću knjigu, enciklopedijska odrednica koja stvara jedan potpuno novi univerzum, misteriozna ubistva na stazama koje se račvaju – to su samo naznake fantazmagoričnog sveta koji čeka čitaoca čim kroči u ovu knjigu koja je proslavila velikog argentinskog pisca Horhea Luisa Borhesa. Često nazivan ocem modernog latinoameričkog romana, bez koga dela Hulija Kortasara, Gabrijela Garsije Markesa, Karlosa Fuentesa i Marija Vargasa Ljose ne bi bila moguća, Borhes je u Maštarijama promenio lice jedne umetničke forme – kratku priču vratio je u oblast bajkovitog i začudnog iz kojeg je ona prvobitno i nastala. Pariski Mond je načinio listu sto najznačajnijih knjiga XX veka, Maštarije su se našle među izabranima.

Jedna zanosna žena je umrla, i svom mužu, čoveku zaronjenom u literaturu, ostavila je jednu ogrlicu od raznobojnog poludragog kamenja, i jednu veliku sumnju – da je svaki kamen na toj ogrlici, koju mu nikada nije dala da dodirne, u stvari, uspomena na jednog njenog ljubavnika. Tako se, kao na ogrlici, nižu priče u ovom romanu, koje piše očajni, iznevereni muž – proučavajući značaj I simboliku kamenja, (ahat, karneol, akvamarin, lapis lazuli, tirkiz, mesečev kamen, koral, i tako dalje) on domišlja i sastavlja priču o svojoj ljubavi prema ženi koja ga je varala. ”Neuzvraćena ljubav, nije i uzaludna”, kaže jedan od junaka. ”Prošlost se ne može izmeniti – ali se može opisati” i ”pisac ima poslednju reč”, kaže jedan od junaka ovog zanimljivog romana o ljubavi, ljubomori i sumnji. U ovom romanu o stvaranju jednog romana, odaje se počast drugim piscima – Kavafiju, Olbiju, Bukovskom; Kortasaru, Markesu, Margerit Diras…. ”TVOJ SAM” je prvi muški roman Mirjane Bobić Mojsilović - sačinjen je od muškog dueta, a glavni junaci su muškarci – divni, zanosni, pokvareni, ustreptali, ledeni, ljubomorni, stvarni i izmišljeni. br. str.: 200 povez: mek Format: 21 cm Pismo: latinica

Opis proizvoda Ovaj roman, objavljen 1960. godine, pre „Školica“, dokaz je velikog talenta Hulija Kortasara. Bio je to njegov drugi roman, ali je objavljen prvi. Dobitnici nagrada znaju samo da su na lutriji osvojili putovanje, ali ne znaju gde, niti kojim brodom će otputovati. Sastaju se u baru „London“, na uglu Avenide de Majo i Ulice Peru, mestu na kojem je pisac napisao većinu stranica ove knjige i koje, srećom, još uvek postoji. Kad su se svi dobitnici nagrada napokon sastali u pomenutom baru, organizatori spuštaju roletne i obaveštavaju ljude da će isploviti iz luke Buenos Ajresa, ali izostavljaju mnoge druge podatke. Kada konačno stignu u luku, shvataju da će putovati brodom „Malkolm“, ali dobijaju i jedno upozorenje: ne smeju da odlaze na krmu broda. Bio je to brod koji je plovio pod švedskom zastavom, čija posada nije znala španski jezik. Upozorenje da se ne sme ići na krmu broda i nemogućnost komuniciranja s posadom kod nekih putnika izazivaju osećaj zbunjenosti. Putovanje još nije ni počelo a već poprima obrise misterije.

Opis proizvoda Ovaj roman, objavljen 1960. godine, pre „Školica“, dokaz je velikog talenta Hulija Kortasara. Bio je to njegov drugi roman, ali je objavljen prvi. Dobitnici nagrada znaju samo da su na lutriji osvojili putovanje, ali ne znaju gde, niti kojim brodom će otputovati. Sastaju se u baru „London“, na uglu Avenide de Majo i Ulice Peru, mestu na kojem je pisac napisao većinu stranica ove knjige i koje, srećom, još uvek postoji. Kad su se svi dobitnici nagrada napokon sastali u pomenutom baru, organizatori spuštaju roletne i obaveštavaju ljude da će isploviti iz luke Buenos Ajresa, ali izostavljaju mnoge druge podatke. Kada konačno stignu u luku, shvataju da će putovati brodom „Malkolm“, ali dobijaju i jedno upozorenje: ne smeju da odlaze na krmu broda. Bio je to brod koji je plovio pod švedskom zastavom, čija posada nije znala španski jezik. Upozorenje da se ne sme ići na krmu broda i nemogućnost komuniciranja s posadom kod nekih putnika izazivaju osećaj zbunjenosti. Putovanje još nije ni počelo a već poprima obrise misterije.

Ovaj roman, objavljen 1960. godine, prije školice, dokaz je velikog talenta Hulija Kortasara. Bio je to njegov drugi roman, ali je objavljen prvi. Dobitnici nagrada znaju samo da su na lutriji dobili putovanje, ali ne znaju gdje, niti kojim brodom će otputovati. Sastaju se u baru “London”, na uglu Avenide de Majo i Ulice Peru, mjestu na kojem je pisac napisao većinu stranica ove knjige i koje, srećom, još uvek postoji. Kad su se svi dobitnici nagrada napokon sastali u pomenutom baru, organizatori spuštaju roletne i obavještavaju ljude da će isploviti iz luke Buenos Ajresa, ali izostavljaju mnoge druge podatke. Kada konačno stignu u luku, shvataju da će putovati brodom Malkolm, ali dobijaju i jedno upozorenje: ne smiju da odlaze nakrmu broda. Bio je to brod koji je plovio pod švedskom zastavom, čija posada nije znala španski jezik. Upozorenje da se ne sijme ići na krmu broda i nemogućnost komuniciranja sa posadom kod nekih putnika izazivaju osjećaj zbunjenosti. Putovanje još nije ni počelo, a već poprima obrise misterije.

Srce tako belo Roman Srce tako belo jednog od najznačajnijih španskih savremenih autora objavljen je 1992. godine. Ovaj roman svojim naslovom upućuje na repliku iz tragedije Makbet koja čini okosnicu njegove napete radnje i bogatog stila, a kritičari ga često nazivaju antidetektivskim romanom i pričom o ljudskoj prirodi. To je roman o težini i značaju reči, naročito onih neizgovorenih. O onima koji reči izgovaraju, onima koji ih slušaju i onima koji se njima bave. Havijer Marijas bio je savremeni španski pisac koga književna kritika već dugo vremena poredi sa Markesom i Kortasarom. Njegova dela odlikuje visoko razvijen stil, duge i sadržajne rečenice koje opčinjavaju umećem i gotovo filmska atmosfera koju one stvaraju. Marijasova dela prevedena su na 22 jezika i prodata u preko dva miliona primeraka. Svet je pun iznenađenja, isto tako i tajni. Verujemo da poznajemo one koji su nam bliski, ali vreme donosi sa sobom mnogo više onoga što nismo znali nego onoga što smo saznali, svaki put se sve manje zna, svaki put je veći taj deo pod senkom. Iako raste i onaj osvetljeni deo, uvek ima više senki i sumraka. Sve se može ispričati. Treba samo početi. Reč po reč.

Sve se može ispričati. Treba samo početi. Reč po reč. Roman Srce tako belo jednog od najznačajnijih španskih savremenih autora objavljen je 1992. godine. Ovaj roman svojim naslovom upućuje na repliku iz tragedije Makbet koja čini okosnicu njegove napete radnje i bogatog stila, a kritičari ga često nazivaju antidetektivskim romanom i pričom o ljudskoj prirodi. To je roman o težini i značaju reči, naročito onih neizgovorenih. O onima koji reči izgovaraju, onima koji ih slušaju i onima koji se njima bave. Havijer Marijas bio je savremeni španski pisac koga književna kritika već dugo vremena poredi sa Markesom i Kortasarom. Njegova dela odlikuje visoko razvijen stil, duge i sadržajne rečenice koje opčinjavaju umećem i gotovo filmska atmosfera koju one stvaraju. Marijasova dela prevedena su na 22 jezika i prodata u preko dva miliona primeraka. Svet je pun iznenađenja, isto tako i tajni. Verujemo da poznajemo one koji su nam bliski, ali vreme donosi sa sobom mnogo više onoga što nismo znali nego onoga što smo saznali, svaki put se sve manje zna, svaki put je veći taj deo pod senkom. Iako raste i onaj osvetljeni deo, uvek ima više senki i sumraka.

Kriminalistički zaplet romana Elena zna samo je mizanscen za autorkino progovaranje o mnogo dubljim temama – smrtnosti, slobodi pojedinca i pravu žene na sopstveno telo – čime ova bolna i dirljiva priča o borbi jedne majke dobija univerzalni karakter. Kao renomirana savremena argentinska književnica, jedna od najtiražnijih i najpopularnijih u svojoj zemlji i treći najprevođeniji argentinski autor posle Borhesa i Kortasara, Klaudija Pinjeiro je napisala književno relevantan i istovremeno uzbudljiv roman, koji potpuno opravdava njenu titulu Noar Lejdi i po kome je Netfliks snimio film, treće autorkino ekranizovano delo. Ubrzo nakon što je Rita pronađena obešena o crkveni zvonik, ne baš revnosni policijski inspektori zaključuju kako je reč o samoubistvu, te se istraga vrlo brzo zatvara. Međutim, zbog čudnih okolnosti Ritine smrti, njena majka Elena zna da je reč o ubistvu i ne želi da odustane od istine ni po koju cenu. Uprkos činjenici da pati od teškog oblika Parkinsonove bolesti, zbog koga i najprostije fizičke radnje predstavljaju herojski poduhvat, Elena započinje besomučnu potragu za krivcem. Znajući da zbog svog stanja nema izgleda da ga sama pronađe, odlučuje da krene na mukotrpan put kako bi naplatila zahvalnost jednog starog dužnika i uz njegovu pomoć konačno razrešila misteriju Ritine tragedije.

Opis proizvoda Elena zna – Bestseller argentinske književnosti Ubrzo nakon što je Rita pronađena obešena o crkveni zvonik, ne baš revnosni policijski inspektori zaključuju kako je reč o samoubistvu, te se istraga vrlo brzo zatvara. Međutim, zbog čudnih okolnosti Ritine smrti, njena majka Elena zna da je reč o ubistvu i ne želi da odustane od istine ni po koju cenu. Uprkos činjenici da pati od teškog oblika Parkinsonove bolesti, zbog koga i najprostije fizičke radnje predstavljaju herojski poduhvat, Elena započinje besomučnu potragu za krivcem. Znajući da zbog svog stanja nema izgleda da ga sama pronađe, odlučuje da krene na mukotrpan put kako bi naplatila zahvalnost jednog starog dužnika i uz njegovu pomoć konačno razrešila misteriju Ritine tragedije. Kriminalistički zaplet romana Elena zna samo je mizanscen za autorkino progovaranje o mnogo dubljim temama – smrtnosti, slobodi pojedinca i pravu žene na sopstveno telo – čime ova bolna i dirljiva priča o borbi jedne majke dobija univerzalni karakter. Kao renomirana savremena argentinska književnica, jedna od najtiražnijih i najpopularnijih u svojoj zemlji i treći najprevođeniji argentinski autor posle Borhesa i Kortasara, Klaudija Pinjeiro je napisala književno relevantan i istovremeno uzbudljiv roman, koji potpuno opravdava njenu titulu „Noar Lejdi” i po kome je Netfliks snimio film, treće autorkino ekranizovano delo. Prevod: Ksenija Bilbija

Opis proizvoda O zaboravljenim mitovima, zabranjenom jeziku I pisanju telomU knjizi Opasne reči velika argentinska književnica Luisa Valensuela se na sebi svojstven, maestralan način bavi temom ženskog pisma i njegovog odnosa prema politici, erotici i mitu, s posebnim osvrtom na argentinske i latinoameričke društvenoistorijske prilike i književnu tradiciju, kao i širim temama vezanim za odnose moći u jeziku i funkcijom Tajne u književnosti kao svojevrsnog metafizičkog koncepta u delima velikih latinoameričkih pisaca poput Kortasara, Fuentesa i Klaris LispektorReči su opasne zato što mogu biti oruđa kako dominacije tako i subverzije a ženska književnost donosi nove mogućnosti za preispitivanje i oblikovanje stvarnosti upravo zahvaljujući viševekovnom potčinjavanju žene koje joj omogućava da pristupi patrijarhalnom logosu iz jednog novog ugla, sa mesta na kome je lakše steći uvid u mračnu stranu bića, gde uobrazilja deluje slobodnije a telo ustaje u pobunu i govori u ime onih kojima je toliko dugo reč bila uskraćenaPolazeći od koncepta zazornog Julije Kristeve, Valensuela nudi jedno specifično viđenje pisanja telom u delima latinoameričkih književnica gde „„naslađivanje odvratnošću““ otvara nove puteve spoznaje i promišljanja stvarnosti. Njeno shvatanje pisanja telom takođe je blisko vezano za konkretne okolnosti argentinske državne represije u doba diktature i za ideju da književnost mora biti izraz istorijskog pamćenja i borbe protiv nepravdi, što je vidljivo i u njenoj vlastitoj književnostiVraćajući se zaboravljenim mitovima, prisvajajući zabranjeni jezik, boreći se protiv cenzure i autocenzure, podrivajući književni kanon, kao što sama Valensuela čini kada preosmišljava Peroove bajke i pretvara ih u izraz ženske slobode i pobune, književnice osvajaju nove slobode na svim poljima i za sve nasPrevela sa španskog Ana Marković.

Iz recenzije: U knjizi ’’Opasne reči’’ velika argentinska književnica Luisa Valensuela se na sebi svojstven, maestralan način bavi temom ženskog pisma i njegovog odnosa prema politici, erotici i mitu, s posebnim osvrtom na argentinske i latinoameričke društvenoistorijske prilike i književnu tradiciju, kao i širim temama vezanim za odnose moći u jeziku i funkcijom Tajne u književnosti kao svojevrsnog metafizičkog koncepta u delima velikih latinoameričkih pisaca poput Kortasara, Fuentesa i Klaris Lispektor. Reči su opasne zato što mogu biti oruđa kako dominacije tako i subverzije a ženska književnost donosi nove mogućnosti za preispitivanje i oblikovanje stvarnosti upravo zahvaljujući viševekovnom potčinjavanju žene koje joj omogućava da pristupi patrijarhalnom logosu iz jednog novog ugla, sa mesta na kome je lakše steći uvid u mračnu stranu bića, gde uobrazilja deluje slobodnije a telo ustaje u pobunu i govori u ime onih kojima je toliko dugo reč bila uskraćena. Polazeći od koncepta zazornog Julije Kristeve, Valensuela nudi jedno specifično viđenje pisanja telom u delima latinoameričkih književnica gde „naslađivanje odvratnošću“ otvara nove puteve spoznaje i promišljanja stvarnosti. Njeno shvatanje pisanja telom takođe je blisko vezano za konkretne okolnosti argentinske državne represije u doba diktature i za ideju da književnost mora biti izraz istorijskog pamćenja i borbe protiv nepravdi, što je vidljivo i u njenoj vlastitoj književnosti. Vraćajući se zaboravljenim mitovima, prisvajajući zabranjeni jezik, boreći se protiv cenzure i autocenzure, podrivajući književni kanon, kao što sama Valensuela čini kada preosmišljava Peroove bajke i pretvara ih u izraz ženske slobode i pobune, književnice osvajaju nove slobode na svim poljima i za sve nas.

U knjizi Opasne reči velika argentinska književnica Luisa Valensuela se na sebi svojstven, maestralan način bavi temom ženskog pisma i njegovog odnosa prema politici, erotici i mitu, s posebnim osvrtom na argentinske i latinoameričke društvenoistorijske prilike i književnu tradiciju, kao i širim temama vezanim za odnose moći u jeziku i funkcijom Tajne u književnosti kao svojevrsnog metafizičkog koncepta u delima velikih latinoameričkih pisaca poput Kortasara, Fuentesa i Klaris Lispektor. Reči su opasne zato što mogu biti oruđa kako dominacije tako i subverzije a ženska književnost donosi nove mogućnosti za preispitivanje i oblikovanje stvarnosti upravo zahvaljujući viševekovnom potčinjavanju žene koje joj omogućava da pristupi patrijarhalnom logosu iz jednog novog ugla, sa mesta na kome je lakše steći uvid u mračnu stranu bića, gde uobrazilja deluje slobodnije a telo ustaje u pobunu i govori u ime onih kojima je toliko dugo reč bila uskraćena. Polazeći od koncepta zazornog Julije Kristeve, Valensuela nudi jedno specifično viđenje pisanja telom u delima latinoameričkih književnica gde „naslađivanje odvratnošću“ otvara nove puteve spoznaje i promišljanja stvarnosti. Njeno shvatanje pisanja telom takođe je blisko vezano za konkretne okolnosti argentinske državne represije u doba diktature i za ideju da književnost mora biti izraz istorijskog pamćenja i borbe protiv nepravdi, što je vidljivo i u njenoj vlastitoj književnosti. Vraćajući se zaboravljenim mitovima, prisvajajući zabranjeni jezik, boreći se protiv cenzure i autocenzure, podrivajući književni kanon, kao što sama Valensuela čini kada preosmišljava Peroove bajke i pretvara ih u izraz ženske slobode i pobune, književnice osvajaju nove slobode na svim poljima i za sve nas. Čitaj dalje

O ZABORAVLJENIM MITOVIMA, ZABRANJENOM JEZIKU I PISANJU TELOM U knjizi Opasne reči velika argentinska književnica Luisa Valensuela se na sebi svojstven, maestralan način bavi temom ženskog pisma i njegovog odnosa prema politici, erotici i mitu, s posebnim osvrtom na argentinske i latinoameričke društvenoistorijske prilike i književnu tradiciju, kao i širim temama vezanim za odnose moći u jeziku i funkcijom Tajne u književnosti kao svojevrsnog metafizičkog koncepta u delima velikih latinoameričkih pisaca poput Kortasara, Fuentesa i Klaris Lispektor. Reči su opasne zato što mogu biti oruđa kako dominacije tako i subverzije a ženska književnost donosi nove mogućnosti za preispitivanje i oblikovanje stvarnosti upravo zahvaljujući viševekovnom potčinjavanju žene koje joj omogućava da pristupi patrijarhalnom logosu iz jednog novog ugla, sa mesta na kome je lakše steći uvid u mračnu stranu bića, gde uobrazilja deluje slobodnije a telo ustaje u pobunu i govori u ime onih kojima je toliko dugo reč bila uskraćena. Polazeći od koncepta zazornog Julije Kristeve, Valensuela nudi jedno specifično viđenje pisanja telom u delima latinoameričkih književnica gde „naslađivanje odvratnošću“ otvara nove puteve spoznaje i promišljanja stvarnosti. Njeno shvatanje pisanja telom takođe je blisko vezano za konkretne okolnosti argentinske državne represije u doba diktature i za ideju da književnost mora biti izraz istorijskog pamćenja i borbe protiv nepravdi, što je vidljivo i u njenoj vlastitoj književnosti. Vraćajući se zaboravljenim mitovima, prisvajajući zabranjeni jezik, boreći se protiv cenzure i autocenzure, podrivajući književni kanon, kao što sama Valensuela čini kada preosmišljava Peroove bajke i pretvara ih u izraz ženske slobode i pobune, književnice osvajaju nove slobode na svim poljima i za sve nas. Prevela sa španskog Ana Marković Naslov: Opasne reči Izdavač: Agora Strana: 210 (cb) Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: 20 cm Godina izdanja: 2019 ISBN: 978-86-6053-261-1

Opis Proizvoda Broj strana: 154 Godina izdanja: 2023. ISBN: 978-86-6435-208-6 „Roman Gospođica Ive Andrića nije istorija pojedinca, već istorija ekonomskih previranja na prelazu iz XIX u XX vek, previranja u kojima će se rađati jedna posve nova ekonomska formacija u zemljama Zapadnog Balkana, pre svega u Srbiji i Bosni. Ako se buka istorije najmanje čuje, to nije zato što je nema, već zato što istorija ovde progovara šapatom koji će se tek docnije pretvoriti u sveopštu ’buku i bes’. Roman Gospođica jeste istorija i to istovremeno istorija društva, u onom smislu u kom prikazuje kapitalizam u svom postajanju, i istorija pojedinca tamo gde oslikava rađanje kapitaliste, čoveka novog doba koji zauzima mesto feudalca, čija su načela zastarela i u novom poretku gube vrednost. Usmerivši analitički fokus isključivo na psihološku dimenziju ovog štiva, kritika je pitanje njegove društvene kontekstualizacije ostavila u velikoj meri otvorenim. Andrić je, međutim, bez sumnje, tokom čitavog svog stvaralačkog života neprestano promišljao sadejstvo društvenih odnosa i individualne egzistencije, te roman Gospođica, u tom smislu, ne predstavlja nikakav izuzetak. Naprotiv, pisac ostaje dosledan svojoj poetici, ali u maniru ’sumnjivog lica’, odbija da dȃ ’završnu reč’. (…) Otud je danas, kada je kapitalizam dosegao svoj puni oblik, nužno postaviti pitanje značaja koji on u ovom romanu ima. Individualna povest nije beznačajna i ima svoje mesto u romanu, ali više ne može biti bezrezervno uzimana kao pokretač radnje. Kapitalizam pokreće radnju, svoju junakinju i one koji je okružuju.“ Marija Čalić Marija Čalić rođena je 1989. godine u Beogradu, gde je završila diplomske i master studije na Katedri za srpsku književnost sa komparatistikom. Objavljivala je poeziju i kratku prozu, a godine 2017. objavila je i studiju „Neumitnost pravila: Zakon kod Kortasara i Deleza“ u Književnom magazinu. Doktorand je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Poredak želje njena je prva monografija.

„Roman Gospođica Ive Andrića nije istorija pojedinca, već istorija ekonomskih previranja na prelazu iz XIX u XX vek, previranja u kojima će se rađati jedna posve nova ekonomska formacija u zemljama Zapadnog Balkana, pre svega u Srbiji i Bosni. Ako se buka istorije najmanje čuje, to nije zato što je nema, već zato što istorija ovde progovara šapatom koji će se tek docnije pretvoriti u sveopštu ’buku i bes’. Roman Gospođica jeste istorija i to istovremeno istorija društva, u onom smislu u kom prikazuje kapitalizam u svom postajanju, i istorija pojedinca tamo gde oslikava rađanje kapitaliste, čoveka novog doba koji zauzima mesto feudalca, čija su načela zastarela i u novom poretku gube vrednost. Usmerivši analitički fokus isključivo na psihološku dimenziju ovog štiva, kritika je pitanje njegove društvene kontekstualizacije ostavila u velikoj meri otvorenim. Andrić je, međutim, bez sumnje, tokom čitavog svog stvaralačkog života neprestano promišljao sadejstvo društvenih odnosa i individualne egzistencije, te roman Gospođica, u tom smislu, ne predstavlja nikakav izuzetak. Naprotiv, pisac ostaje dosledan svojoj poetici, ali u maniru ’sumnjivog lica’, odbija da dȃ ’završnu reč’. (…) Otud je danas, kada je kapitalizam dosegao svoj puni oblik, nužno postaviti pitanje značaja koji on u ovom romanu ima. Individualna povest nije beznačajna i ima svoje mesto u romanu, ali više ne može biti bezrezervno uzimana kao pokretač radnje. Kapitalizam pokreće radnju, svoju junakinju i one koji je okružuju.“ Marija Čalić Marija Čalić rođena je 1989. godine u Beogradu, gde je završila diplomske i master studije na Katedri za srpsku književnost sa komparatistikom. Objavljivala je poeziju i kratku prozu, a godine 2017. objavila je i studiju Neumitnost pravila: Zakon kod Kortasara i Deleza u „Književnom magazinu“. Doktorand je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Poredak želje njena je prva monografija.

SRCE TAKO BELO ROMAN Šifra artikla: 381387 Isbn: 9788682394174 Autor : Havijer Marijas Izdavač : ARETE Roman Srce tako belo jednog od najznačajnijih španskih savremenih autora objavljen je 1992. godine. Ovaj roman svojim naslovom upućuje na repliku iz tragedije Makbet koja čini okosnicu njegove napete radnje i bogatog stila, a kritičari ga često nazivaju antidetektivskim romanom i pričom o ljudsko... Detaljnije Roman Srce tako belo jednog od najznačajnijih španskih savremenih autora objavljen je 1992. godine. Ovaj roman svojim naslovom upućuje na repliku iz tragedije Makbet koja čini okosnicu njegove napete radnje i bogatog stila, a kritičari ga često nazivaju antidetektivskim romanom i pričom o ljudskoj prirodi. To je roman o težini i značaju reči, naročito onih neizgovorenih. O onima koji reči izgovaraju, onima koji ih slušaju i onima koji se njima bave. Havijer Marijas bio je savremeni španski pisac koga književna kritika već dugo vremena poredi sa Markesom i Kortasarom. Njegova dela odlikuje visoko razvijen stil, duge i sadržajne rečenice koje opčinjavaju umećem i gotovo filmska atmosfera koju one stvaraju. Marijasova dela prevedena su na 22 jezika i prodata u preko dva miliona primeraka. Svet je pun iznenađenja, isto tako i tajni. Verujemo da poznajemo one koji su nam bliski, ali vreme donosi sa sobom mnogo više onoga što nismo znali nego onoga što smo saznali, svaki put se sve manje zna, svaki put je veći taj deo pod senkom. Iako raste i onaj osvetljeni deo, uvek ima više senki i sumraka. Sve se može ispričati. Treba samo početi. Reč po reč. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ROMAN Autor Havijer Marijas Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač ARETE Pismo Latinica Povez Broš Godina 2023 Format 14x20 Strana 287 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Pesme i Druga istraživanja biblioteka TEKA DOBRO STANJE sadržaj se vidi na slikama Horhe Fransisko Isidoro Luis Borhes Asevedo (šp. Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acevedo, poznat kao Horhe Luis Borhes; Buenos Ajres, 24. avgust 1899 — Ženeva, 14. jun 1986) bio je argentinski pisac, jedan od najuticajnijih književnika XX veka.[1] Presudno je obeležio hispanoameričku književnost i značajno uticao na svetske književne tokove.[2] Iako najpoznatiji po svojim pripovetkama, Borhes je takođe bio i pesnik i književni kritičar. Bio je saosnivač tzv. „latinoameričke fantastike“ i jedan od vodećih autora časopisa Sur („Jug“). Članovi njegove porodice su španskog, engleskog i portugalskog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine. Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao od roditelja. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku. U ovoj zemlji boravio je sve do 1921. godine, kada se vratio u Argentinu. Karijeru pisca je započeo 1923. godine. Njegovih nekoliko prvih knjiga nisu otkrile budućeg pesnika. Do tema koje su mu zaista „ležale“ došao je kroz nekoliko knjiga eseja i priča, kao što su „Sveopšta istorija beščašća“, „Istorija večnosti“, „Maštarije“ i „Alef“. Prva Borhesova knjiga se kod nas pojavila 1963. godine. To je bila knjiga „Maštarije“. Na našim prostorima su ljudi tek sedamdesetih godina počeli više da obraćaju pažnju na Borhesova dela. U tom periodu su se pojavili prvi borhesovci, a istovremeno su postali popularni latinoamerički pisci kao što su Markes, Kortasar, Ljosa, Fuentes i drugi. Ostao je zapamćen po svojim kratkim pričama koje imaju metafizičke i fantastične osobine. Pored toga se bavio i književnom kritikom.[3] Dobitnik je nagrade „Servantes“ za književnost 1978. godine. Horhe Luis Borhes rođen je 24. avgusta 1899. godine u Buenos Ajresu, u Argentini. Članovi njegove porodice su različitog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine.[4] Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao upravo od roditelja.[5] Njegovo formiranje kao intelektualca i umetnika počinje već u detinjstvu u velikoj porodičnoj biblioteci sastavljenoj od dela na engleskom, koji je znao zahvaljujući baki Engleskinji.[6] Već sa devet godina Borhes je započeo svoj spisateljski rad prevodeći „Srećnog princa“ Oskara Vajlda. Godine 1914. se njegova porodica seli u Pariz. Borhes u Francuskoj uči jezik i priprema maturu, sa posebnim interesovanjem za filozofiju i velike pisce 19. veka. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku,[7] a 1919. godine odlaze u Španiju i tu Horhe počinje svoj aktivniji spisateljski rad. Karijeru pisca je započeo 1923. godine pisanjem poezije, a prve stihove „Crveni ritmovi”, posvećene Oktobarskoj revoluciji koje nikada nije objavio, napisao je 1919. godine tokom svog boravka na Majorki.[6] Kada se vratio u Argentinu, sa nekoliko mladih pisaca koji su se okupljali oko M. Fernandeza, pokrenuo je časopise „Prizma’’ i „Proa’’, a već 1923. godine ponovo odlazi u Evropu. Godine 1927. mu je oslabio vid, da bi potpuno oslepeo krajem pedesetih godina. Radovi[uredi] Borhes je najpoznatiji po svojim kratkim pričama, ali je takođe pisao i poeziju, eseje, scenarije, književne kritike i objavio mnoge antologije.[8] Borhes je pisao poeziju celog svog života. Na Borhesa dosta utiče modernistički stil pisanja, a posebno simbolizam. A u njegovim kasnijim delima može se videti uticaj naturalizma.[9][9][10] Na njegova kasnija dela veliki uticaj je imala i činjenica da je bio slep. Borhes se dosta interesovao za mitologiju, matematiku i teologiju i ove nauke su često bile prisutne u njegovim delima. Njegovo prvo objavljeno delo je bio prevod dela „Srećni princ“ Oskara Vajlda na španski kada je imao samo devet godina. Njegova prva kolekcija pesama „Vrućina Buenos Ajresa“ (šp. Fervor de Buenos Aires) objavljena je 1923. godine.[8] Iste godine Borhes postaje urednik literalnog dodatka novinama „Kritika“ gde se pojavljuju njegovi delovi priča kasnije objavljeni u „Opštoj istoriji gadosti“ (šp. Historia universal de la infamia). Borhesova najbolja dela su sa početka njegove karijere, kada je uglavnom radio kao prevodilac i književni kritičar za argentinski magazin „El Hogar“ koji se izdavao od 1936. do 1939. godine.[8] Posle teške nesreće koju je doživeo 1939. godine pojavljuje se njegova prva kolekcija kratkih priča „Vrt razgranatih staza“ ( šp. El jardín de senderos que se bifurcan). Ova kolekcija je izašla iz štampe 1941. godine. Njegovo najpoznatije delo je kratka priča „Čekanje“ (šp. La espera) objavljena 1950. godine. Izražavao je veliko interesovanje i za idealizam što se može videti u eseju „Novo pobijanje vremena“ (šp. Nueva refutación del tiempo), kratkoj priči „Preciznost nauke“ (šp. Del rigor en la ciencia), pesmama „Stvari“ (šp. Cosas) i „Golem“ (šp. El Golem), kao i u priči „Kružne ruševine“ (šp. Las Ruinas Circulares). Borhes 1967. godine započinje petogodišnju saradnju sa američkim prevodiocem Normanom Tomasom di Đovanijem. Takođe nastavlja da izdaje knjige kao što su „Knjiga izmišljenih stvorenja“ (šp. El libro de los seres imaginarios) 1967. godine, zatim „Brodijev izveštaj“ (šp. El informe de Brodie) 1970. godine, kao i „Peščana knjiga“ (šp. El libro de arena) 1975. godine. Njegovo najduže književno prozno delo je priča „Kongres“ (šp. El Congreso) objavljena 1971. godine.[8] Borhes je bio značajan i kao prevodilac. Prevodio je literaturu sa engleskog, francuskog i nemačkog jezika na španski jezik. Takođe je preveo dela Vilijama Foknera, Hermana Hesea , Franca Kafke, Volta Vitmana, Virdžinije Vulf i drugih. Borhes nije dobio Nobelovu nagradu za književnost i to je doživeo kao lični poraz. Kasnije se govorilo da mu je ova nagrada uskraćena zbog konzervativnog pogleda na politiku. Privatni život[uredi] Marija Kodama 2010. na sajmu knjiga u Frankfurtu Obzirom da je Borhes bio slep njegova majka starala se o njemu, bila je njegov lični sekretar, odgovarala je na pisma, pratila ga je na putovanjima. Neočekivano, 1967. godine, Borhes se oženio sa svojom starom prijateljicom iz mladosti, Elsom Miljan.[11] Njegovi prijatelji su smatrali da je upravo njegova majka insistirala na tome kako bi imao ko da se brine o njenom slepom sinu kada ona umre. Međutim, brak je trajao svega tri godine. Nakon razvoda, Borhes se vratio majci, sa kojom je živeo u malom stanu, sve do njene smrti[12] Narednih godina, putovao je širom sveta. Nakon majčine smrti ulogu asistentkinje preuzima Marija Kodama, argentinka nemačkog i japanskog porekla. U aprilu, 1986. godine oženio se sa njom preko paragvajskog advokata, što je tada bila uobičajena pojava za Argentince koji su želeli da izbegnu oštre zakone u vezi razvoda. Uz nekoliko izuzetaka, žene su skoro potpuno odsutne u većini Borhesovih dela. Međutim postoje neka dela kao što je priča „Ulrike“ iz „Knjige o pesku “, u kojoj je pisao o romantičnoj ljubavi. Takođe i u svojim kratkim pričama „Zahir“ i „Alef “, Borhes piše o neuzvraćenim ljubavima. Horhe Borhes umro je od raka jetre 1986. godine u Ženevi. Marija Kodama, njegova udovica i naslednica, stekla je potpunu kontrolu nad njegovim delima. Politička uverenja[uredi] Horhe Luis Borhes 1976. Horhe Luis Borhes se oduvek zanimao za politiku što je nasledio od svojih predaka, kao i strast za književnost. Dvadesete godine XX veka su za njega bile veoma važne u političkom smislu. U početku je bio pristalica bivšeg argentinskog predsednika koji se zvao Ipolito Irigojen (šp. Hipólito Yrigoyen). Godine 1928. Borhes je, podržavajući Ipolita, bio član Komiteta mladih intelektualaca kada su se obavljali ponovni izbori za predsednika u Argentini. Ipolito je pobedio na izborima, ali kasnije je usledilo Borhesovo zaprepašćenje kada je vojna hunta zbacila Ipolita sa vlasti, nakon čega Borhes biva zgrožen politikom. Nakon toga, neko vreme se nije zanimao za politiku, ali kasnije je opet počeo da piše članke u argentinskom magazinu „El Ogar“ u kome ne podržava nijedan politički režim, već ih kritikuje, a naročito nacizam, antisemitizam i sve veći pad u fašizam. Ovim člancima Borhes dobija veća priznanja nego za svoje fikcije koje su gotovo prošle neopaženo. Međutim, ovo će mu prouzrokovati probleme kada fašisti budu došli na vlast početkom četrdesetih godina.[13] Godine 1946. Huan Domingo Peron dolazi na vlast u Argentini, a Borhes je, zbog svojih dobro poznatih političkih uverenja, dobio novu poziciju sanitarnog inspektora za kontrolu živinskog mesa u Buenos Ajresu. Odmah je odlučio da podnese ostavku, pri čemu iskazuje još veću odvratnost prema totalitarnim režimima ističući da je jedna od najvažnijih dužnosti pisaca da se bore protiv autoritarnosti i svega što ona donosi.[13] Peronov režim je otežavao život Borhesovoj porodici i njegovim prijateljima. Godine 1948. njegova majka i sestra Nora su uhapšene pošto su učestvovale u jednom protestu. Njegova majka je od tada bila u kućnom pritvoru, dok je sestra bila u zatvoru koji je prvobitno bio namenjen prostitutkama. Nori su dali mogućstvo da je oslobode ukoliko napiše pismo izvinjenja Evi Peron, što je ona odbila i tako ostala u zatvoru. Smatra se da od tada Borhes nije mogao da drži nijedno predavanje bez policijskog nadzora. Godine 1950. Borhes je izabran za predsednika Društva argentinskih pisaca (šp. Sociedad Argentina de Escritores), i tako predvodi intelektualce u borbi protiv peronističkog režima. Na tipičnom sastanaku Društva se u početku rapravljalo o književnim i filozofskim uverenjima. Nakon dužeg vremena, policijskim doušnicima, koji su nadgledali ove sastanke, bi postalo dosadno da bi na kraju otišli. Tek tada bi počinjale prave političke diskusije. Takođe je učestvovao u književnom pokretu zvanom ultraizam (šp. Ultraísmo).[traži se izvor] Pedestetih godina, nakon smrti Eve Peron, dva policajca su zatražila od Borhesa da u prostorijama Društva argentinskih pisaca okači portret Eve i Huana Perona, što je on odbio. Kasnije, uprkos svoj predostrožnosti, Društvo je ukinuto. Borhes postaje direktor Nacionalne biblioteke kada je Društvo ponovo počelo sa radom. Međutim, Huan Peron je 1973. ponovo izabran za predsednika, a Borhes iste godine podnosi ostavku na poziciju direktora Nacionalne biblioteke. Kada je Isabel Peron smenjena sa vlasti još jednim državnim udarom, Borhes opet počinje da se zanima za politiku. Prihvatio je novu vladu što je izazvalo razočaranje argentinske levice. Međutim, kada je dokazano da je nova vlada zloupotrebljavala svoju moć, kao i vojna hunta, Brohes počinje da kritikuje njenu politiku sve dok nije došlo do rata na Folklandskim ostrvima što je kod njega izazvalo ponovno zaprepašćenje posle čega se povlači iz sveta politike. Borhes se tokom svog života otvoreno suprotstavljao peronizmu, marksizmu i komunizmu.[14] U jednom intervjuu je čak za sebe rekao da je anarhista, iako ga je većina ljudi smatrala liberalistom. Oduvek je smatrao da je najveći problem tada bio to što je država imala ogroman uticaj u delovanju pojedinca što su najviše prouzrokovali komunizam i nacizam. Totalitarni režimi su po njegovom mišljenju bili jedna vrsta tiranije koja uz veliku moć ima i mogućnost da odlučuje o svemu i svakome. Verovao je u etičku humanost i intelektualnost individue, dok je za političare smatrao da je njihov suštinski posao da lažu. Svoja uverenja o politici je govorio u više navrata, pri čemu je za političare rekao da su to neetički ljudi koji su vremenom stekli naviku i da podmićuju. Međutim, svoja opažanja o politici je izražavao u esejima. Napisao ih je mnogo, a najpoznatiji je „Ja, Jevrejin“ (šp. Yo, Judío), koji se odnosio na njegov prethodni članak „Ja, Argentinac“ (šp. Yo, Argentino) i koga je napisao kao odgovor na optužbu od strane simpatizera Hitlera i nacističke partije da je Jevrejin i da nije pravi Argentinac. U svojoj knjizi „Peščana knjiga“ (šp. „El Libro de Arena“) Borhes kaže da ne treba da se vrednuju politički sistemi već ljudi kao individue i njihove osobine.[15] Smrt[uredi] Borhesov nadgrobni spomenik na groblju u Ženevi Horhe Luis Borhes umro je 14. juna 1986. u 86. godini života od raka jetre. Po verskim shvatanjima, Borhes se deklarisao kao agnostik. Jedna od njegovih poslednjih želja bila je da bude sahranjen na groblju u Ženevi. Njegov nadgrobni spomenik je delo argentinskog vajara Eduarda Longata. U februaru 2009. godine predstavljen je projekat premeštanja Borhesovih posmrtnih ostataka na groblje u Buenos Ajresu. Borhesova udovica Marija Kodama žustro se sprotivila pa je projekat propao. Dela[uredi] Priče[uredi] Historia universal de la infamia (1935)- Univerzalna istorija beščašća Ficciones (1944) - Maštarije El Aleph (1949)- Alef El informe de Brodie (1970) El libro de arena (1975) - Peščana knjiga La memoria de Shakespeare (1983) Poezija[uredi] Los ritmos rojos (1918) Fervor de Buenos Aires (1923) Luna de enfrente (1925) Cuaderno San Martín (1929) El otro, el mismo (1964) Para las seis cuerdas (1965) Elogio de la sombra (1969) El oro de los tigres (1972) La rosa profunda (1975) La moneda de hierro (1976) Historia de la noche (1977) Adrogué, con ilustraciones de Norah Borges (1977) La cifra (1981) - Šifra Los conjurados (1985) Antologije[uredi] Antología personal (1961). Nueva antología personal (1968). Libro de sueños (1976). - Sanjarenje Textos cautivos (1986). Borges en el hogar (2000). postmoderna postmodernizam argentinska knjizevnost fantastika horhe luis borhes sabrana dela izabrana dela odabrano delo odabrana ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Horhe Fransisko Isidoro Luis Borhes Asevedo (šp. Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acevedo, poznat kao Horhe Luis Borhes; Buenos Ajres, 24. avgust 1899 — Ženeva, 14. jun 1986) bio je argentinski pisac, jedan od najuticajnijih književnika XX veka.[1] Presudno je obeležio hispanoameričku književnost i značajno uticao na svetske književne tokove.[2] Iako najpoznatiji po svojim pripovetkama, Borhes je takođe bio i pesnik i književni kritičar. Bio je saosnivač tzv. „latinoameričke fantastike“ i jedan od vodećih autora časopisa Sur („Jug“). Članovi njegove porodice su španskog, engleskog i portugalskog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine. Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao od roditelja. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku. U ovoj zemlji boravio je sve do 1921. godine, kada se vratio u Argentinu. Karijeru pisca je započeo 1923. godine. Njegovih nekoliko prvih knjiga nisu otkrile budućeg pesnika. Do tema koje su mu zaista „ležale“ došao je kroz nekoliko knjiga eseja i priča, kao što su „Sveopšta istorija beščašća“, „Istorija večnosti“, „Maštarije“ i „Alef“. Prva Borhesova knjiga se kod nas pojavila 1963. godine. To je bila knjiga „Maštarije“. Na našim prostorima su ljudi tek sedamdesetih godina počeli više da obraćaju pažnju na Borhesova dela. U tom periodu su se pojavili prvi borhesovci, a istovremeno su postali popularni latinoamerički pisci kao što su Markes, Kortasar, Ljosa, Fuentes i drugi. Ostao je zapamćen po svojim kratkim pričama koje imaju metafizičke i fantastične osobine. Pored toga se bavio i književnom kritikom.[3] Dobitnik je nagrade „Servantes“ za književnost 1978. godine.[1] Horhe Luis Borhes rođen je 24. avgusta 1899. godine u Buenos Ajresu, u Argentini. Članovi njegove porodice su različitog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine.[4] Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao upravo od roditelja.[5] Njegovo formiranje kao intelektualca i umetnika počinje već u detinjstvu u velikoj porodičnoj biblioteci sastavljenoj od dela na engleskom, koji je znao zahvaljujući baki Engleskinji.[6] Već sa devet godina Borhes je započeo svoj spisateljski rad prevodeći „Srećnog princa“ Oskara Vajlda. Godine 1914. se njegova porodica seli u Pariz. Borhes u Francuskoj uči jezik i priprema maturu, sa posebnim interesovanjem za filozofiju i velike pisce 19. veka. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku,[7] a 1919. godine odlaze u Španiju i tu Horhe počinje svoj aktivniji spisateljski rad. Karijeru pisca je započeo 1923. godine pisanjem poezije, a prve stihove „Crveni ritmovi”, posvećene Oktobarskoj revoluciji koje nikada nije objavio, napisao je 1919. godine tokom svog boravka na Majorki.[6] Kada se vratio u Argentinu, sa nekoliko mladih pisaca koji su se okupljali oko M. Fernandeza, pokrenuo je časopise „Prizma” i „Proa”, a već 1923. godine ponovo odlazi u Evropu. Godine 1927. mu je oslabio vid, da bi potpuno oslepeo krajem pedesetih godina. Radovi[uredi | uredi izvor] Borhes je najpoznatiji po svojim kratkim pričama, ali je takođe pisao i poeziju, eseje, scenarije, književne kritike i objavio mnoge antologije.[8] Borhes je pisao poeziju celog svog života. Na Borhesa dosta utiče modernistički stil pisanja, a posebno simbolizam. A u njegovim kasnijim delima može se videti uticaj naturalizma.[9][9][10] Na njegova kasnija dela veliki uticaj je imala i činjenica da je bio slep. Borhes se dosta interesovao za mitologiju, matematiku i teologiju i ove nauke su često bile prisutne u njegovim delima. Njegovo prvo objavljeno delo je bio prevod dela „Srećni princ“ Oskara Vajlda na španski kada je imao samo devet godina. Njegova prva kolekcija pesama „Vrućina Buenos Ajresa“ (šp. Fervor de Buenos Aires) objavljena je 1923. godine.[8] Iste godine Borhes postaje urednik literalnog dodatka novinama „Kritika“ gde se pojavljuju njegovi delovi priča kasnije objavljeni u „Opštoj istoriji gadosti“ (šp. Historia universal de la infamia). Borhesova najbolja dela su sa početka njegove karijere, kada je uglavnom radio kao prevodilac i književni kritičar za argentinski magazin „El Hogar“ koji se izdavao od 1936. do 1939. godine.[8] Posle teške nesreće koju je doživeo 1939. godine pojavljuje se njegova prva kolekcija kratkih priča „Vrt razgranatih staza“ ( šp. El jardín de senderos que se bifurcan). Ova kolekcija je izašla iz štampe 1941. godine. Njegovo najpoznatije delo je kratka priča „Čekanje“ (šp. La espera) objavljena 1950. godine. Izražavao je veliko interesovanje i za idealizam što se može videti u eseju „Novo pobijanje vremena“ (šp. Nueva refutación del tiempo), kratkoj priči „Preciznost nauke“ (šp. Del rigor en la ciencia), pesmama „Stvari“ (šp. Cosas) i „Golem“ (šp. El Golem), kao i u priči „Kružne ruševine“ (šp. Las Ruinas Circulares). Borhes 1967. godine započinje petogodišnju saradnju sa američkim prevodiocem Normanom Tomasom di Đovanijem. Takođe nastavlja da izdaje knjige kao što su „Knjiga izmišljenih stvorenja“ (šp. El libro de los seres imaginarios) 1967. godine, zatim „Brodijev izveštaj“ (šp. El informe de Brodie) 1970. godine, kao i „Peščana knjiga“ (šp. El libro de arena) 1975. godine. Njegovo najduže književno prozno delo je priča „Kongres“ (šp. El Congreso) objavljena 1971. godine.[8] Borhes je bio značajan i kao prevodilac. Prevodio je literaturu sa engleskog, francuskog i nemačkog jezika na španski jezik. Takođe je preveo dela Vilijama Foknera, Hermana Hesea , Franca Kafke, Volta Vitmana, Virdžinije Vulf i drugih. Borhes nije dobio Nobelovu nagradu za književnost i to je doživeo kao lični poraz. Kasnije se govorilo da mu je ova nagrada uskraćena zbog konzervativnog pogleda na politiku. Privatni život[uredi | uredi izvor] Marija Kodama 2010. na sajmu knjiga u Frankfurtu Obzirom da je Borhes bio slep njegova majka starala se o njemu, bila je njegov lični sekretar, odgovarala je na pisma, pratila ga je na putovanjima. Neočekivano, 1967. godine, Borhes se oženio sa svojom starom prijateljicom iz mladosti, Elsom Miljan.[11] Njegovi prijatelji su smatrali da je upravo njegova majka insistirala na tome kako bi imao ko da se brine o njenom slepom sinu kada ona umre. Međutim, brak je trajao svega tri godine. Nakon razvoda, Borhes se vratio majci, sa kojom je živeo u malom stanu, sve do njene smrti[12] Narednih godina, putovao je širom sveta. Nakon majčine smrti ulogu asistentkinje preuzima Marija Kodama, argentinka nemačkog i japanskog porekla. U aprilu, 1986. godine oženio se sa njom preko paragvajskog advokata, što je tada bila uobičajena pojava za Argentince koji su želeli da izbegnu oštre zakone u vezi razvoda. Uz nekoliko izuzetaka, žene su skoro potpuno odsutne u većini Borhesovih dela. Međutim postoje neka dela kao što je priča „Ulrike“ iz „Knjige o pesku “, u kojoj je pisao o romantičnoj ljubavi. Takođe i u svojim kratkim pričama „Zahir“ i „Alef “, Borhes piše o neuzvraćenim ljubavima. Horhe Borhes umro je od raka jetre 1986. godine u Ženevi. Marija Kodama, njegova udovica i naslednica, stekla je potpunu kontrolu nad njegovim delima. Politička uverenja[uredi | uredi izvor] Horhe Luis Borhes 1976. Horhe Luis Borhes se oduvek zanimao za politiku što je nasledio od svojih predaka, kao i strast za književnost. Dvadesete godine XX veka su za njega bile veoma važne u političkom smislu. U početku je bio pristalica bivšeg argentinskog predsednika koji se zvao Ipolito Irigojen (šp. Hipólito Yrigoyen). Godine 1928. Borhes je, podržavajući Ipolita, bio član Komiteta mladih intelektualaca kada su se obavljali ponovni izbori za predsednika u Argentini. Ipolito je pobedio na izborima, ali kasnije je usledilo Borhesovo zaprepašćenje kada je vojna hunta zbacila Ipolita sa vlasti, nakon čega Borhes biva zgrožen politikom. Nakon toga, neko vreme se nije zanimao za politiku, ali kasnije je opet počeo da piše članke u argentinskom magazinu „El Ogar“ u kome ne podržava nijedan politički režim, već ih kritikuje, a naročito nacizam, antisemitizam i sve veći pad u fašizam. Ovim člancima Borhes dobija veća priznanja nego za svoje fikcije koje su gotovo prošle neopaženo. Međutim, ovo će mu prouzrokovati probleme kada fašisti budu došli na vlast početkom četrdesetih godina.[13] Godine 1946. Huan Domingo Peron dolazi na vlast u Argentini, a Borhes je, zbog svojih dobro poznatih političkih uverenja, dobio novu poziciju sanitarnog inspektora za kontrolu živinskog mesa u Buenos Ajresu. Odmah je odlučio da podnese ostavku, pri čemu iskazuje još veću odvratnost prema totalitarnim režimima ističući da je jedna od najvažnijih dužnosti pisaca da se bore protiv autoritarnosti i svega što ona donosi.[13] Peronov režim je otežavao život Borhesovoj porodici i njegovim prijateljima. Godine 1948. njegova majka i sestra Nora su uhapšene pošto su učestvovale u jednom protestu. Njegova majka je od tada bila u kućnom pritvoru, dok je sestra bila u zatvoru koji je prvobitno bio namenjen prostitutkama. Nori su dali mogućstvo da je oslobode ukoliko napiše pismo izvinjenja Evi Peron, što je ona odbila i tako ostala u zatvoru. Smatra se da od tada Borhes nije mogao da drži nijedno predavanje bez policijskog nadzora. Godine 1950. Borhes je izabran za predsednika Društva argentinskih pisaca (šp. Sociedad Argentina de Escritores), i tako predvodi intelektualce u borbi protiv peronističkog režima. Na tipičnom sastanaku Društva se u početku rapravljalo o književnim i filozofskim uverenjima. Nakon dužeg vremena, policijskim doušnicima, koji su nadgledali ove sastanke, bi postalo dosadno da bi na kraju otišli. Tek tada bi počinjale prave političke diskusije. Takođe je učestvovao u književnom pokretu zvanom ultraizam (šp. Ultraísmo).[traži se izvor] Pedestetih godina, nakon smrti Eve Peron, dva policajca su zatražila od Borhesa da u prostorijama Društva argentinskih pisaca okači portret Eve i Huana Perona, što je on odbio. Kasnije, uprkos svoj predostrožnosti, Društvo je ukinuto. Borhes postaje direktor Nacionalne biblioteke kada je Društvo ponovo počelo sa radom. Međutim, Huan Peron je 1973. ponovo izabran za predsednika, a Borhes iste godine podnosi ostavku na poziciju direktora Nacionalne biblioteke. Kada je Isabel Peron smenjena sa vlasti još jednim državnim udarom, Borhes opet počinje da se zanima za politiku. Prihvatio je novu vladu što je izazvalo razočaranje argentinske levice. Međutim, kada je dokazano da je nova vlada zloupotrebljavala svoju moć, kao i vojna hunta, Brohes počinje da kritikuje njenu politiku sve dok nije došlo do rata na Folklandskim ostrvima što je kod njega izazvalo ponovno zaprepašćenje posle čega se povlači iz sveta politike. Borhes se tokom svog života otvoreno suprotstavljao peronizmu, marksizmu i komunizmu.[14] U jednom intervjuu je čak za sebe rekao da je anarhista, iako ga je većina ljudi smatrala liberalistom. Oduvek je smatrao da je najveći problem tada bio to što je država imala ogroman uticaj u delovanju pojedinca što su najviše prouzrokovali komunizam i nacizam. Totalitarni režimi su po njegovom mišljenju bili jedna vrsta tiranije koja uz veliku moć ima i mogućnost da odlučuje o svemu i svakome. Verovao je u etičku humanost i intelektualnost individue, dok je za političare smatrao da je njihov suštinski posao da lažu. Svoja uverenja o politici je govorio u više navrata, pri čemu je za političare rekao da su to neetički ljudi koji su vremenom stekli naviku i da podmićuju. Međutim, svoja opažanja o politici je izražavao u esejima. Napisao ih je mnogo, a najpoznatiji je „Ja, Jevrejin“ (šp. Yo, Judío), koji se odnosio na njegov prethodni članak „Ja, Argentinac“ (šp. Yo, Argentino) i koga je napisao kao odgovor na optužbu od strane simpatizera Hitlera i nacističke partije da je Jevrejin i da nije pravi Argentinac. U svojoj knjizi „Peščana knjiga“ (šp. „El Libro de Arena“) Borhes kaže da ne treba da se vrednuju politički sistemi već ljudi kao individue i njihove osobine.[15] Smrt[uredi | uredi izvor] Borhesov nadgrobni spomenik na groblju u Ženevi Horhe Luis Borhes umro je 14. juna 1986. u 86. godini života od raka jetre. Po verskim shvatanjima, Borhes se deklarisao kao agnostik. Jedna od njegovih poslednjih želja bila je da bude sahranjen na groblju u Ženevi. Njegov nadgrobni spomenik je delo argentinskog vajara Eduarda Longata. U februaru 2009. godine predstavljen je projekat premeštanja Borhesovih posmrtnih ostataka na groblje u Buenos Ajresu. Borhesova udovica Marija Kodama žustro se sprotivila pa je projekat propao. Dela[uredi | uredi izvor] Priče[uredi | uredi izvor] Historia universal de la infamia (1935)- Univerzalna istorija beščašća Ficciones (1944) - Maštarije El Aleph (1949)- Alef El informe de Brodie (1970) El libro de arena (1975) - Peščana knjiga La memoria de Shakespeare (1983) Poezija[uredi | uredi izvor] Los ritmos rojos (1918) Fervor de Buenos Aires (1923) Luna de enfrente (1925) Cuaderno San Martín (1929) El otro, el mismo (1964) Para las seis cuerdas (1965) Elogio de la sombra (1969) El oro de los tigres (1972) La rosa profunda (1975) La moneda de hierro (1976) Historia de la noche (1977) Adrogué, con ilustraciones de Norah Borges (1977) La cifra (1981) - Šifra Los conjurados (1985) Antologije[uredi | uredi izvor] Antología personal (1961). Nueva antología personal (1968). Libro de sueños (1976). - Sanjarenje Textos cautivos (1986). Borges en el hogar (2000).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova knjiga izvorno je objavljena 1957. godine u izdanju meksičkog Fonda ekonomične kulture, u tiražu od deset hiljadu primeraka, na biblijskom papiru i uz supervizorski rad meksičkog pisca Emanuela Karbalja. Sudeći po nekim proučavaocima Borhesove bibliografije, 1967, a po drugima tek naredne godine, naslov se menja u „Knjigu o izmišljenim bićima“, kojom je priručnik proširen. Dodata su trideset i četiri teksta (bez sumnje da bi se uključila nova, nezoomorfička bića poput dvojnika, vila…). Baš kao što je to Borhes izrazio u predgovoru, „Knjiga o izmišljenim bićima“ nastoji da bude prvo delo u svojoj vrsti. Islam i kabala, kineska književnost, vavilonski ep, grčki i latinski klasici, srednji vek i renesansa, jesu neki od izvora kojima se Borhes poslužio (zanimljivo je da se nije poslužio i indijanskim hroničarima) u svom deskriptivnom obilasku zverinjaka iz mašte koji sjedinjuje Minotaura, sirenu, himeru, zmaja, baziliska, kerbera, pticu feniks, grifona, golema, simurga itd, bića koja se, kroz književnu obradu (legende, svete knjige, skazove…), preobražavaju kako bi predstavila fantastiku u najizvornijem smislu te reči. Zbir bića koja čine osnovu iz koje se razvija tekst sazdan je od životinja koje su Kafka, K. S. Luis i Po usnili možda kao jungovske arhetipove vezane za seksualne simbole, ili kao metaforu Parmenidovog gornjeg sveta u kojem je kosmos nastao iz sna, božanskog; metaforu mašte predakâ, religijskog i magijskog iskustva. U svom istraživanju, Marta Pejli je našla da su Džon Ešton, Piter Lam i Džozef Vud Kreč nekoliko godina ranije objavili slična dela na engleskom, te je moguće da Borhesov izbor tekstova nije prvi takav na španskom jeziku. Peruanski Pisac Hose Duran, sa ciljem sličnim Borhesovom, 1950. objavljuje „Zalazak Sirena, Morske krave u šesnaestom veku“, knjigu kojom se posredstvom španskih hroničara XVI stoleća obelodanjuju njihove halucinacije i iznenađenja usled zapanjujuće vizije koju im je nudila ne samo geografija američkog kontinenta, nego i njena izvanredna kosmogonija. Ali u skladu sa razlikom u međunarodnom prestižu ova dva autora, Borhesov izbor tekstova više će odjeknuti i proizvesti veći uticaj na kasnija dela. Izvesno je da od rečene godine počinju da se štancuju latinoamerički zverinjaci što na borhesovski način prikupljaju davna svedočenja o fantastičnim bićima, ili pak prihvataju životinjski svet – bio on izmaštan ili stvaran – kao potporu ili nit ideja o ljubavi, društvenim odnosima ili ljudskom životu. Ovu knjigu je žanrovski teško svrstati, mogla bi da važi za izbor skazova, proznu fikciju ili, jednostavno, a po sugestiji samog Borhesa, za eruditsko prepričavanje duge književne tradicije koja uključuje natprirodna bića i magijske zveri. Ipak se slažemo s Minjolom (1988) u tvrdnji da nas ovi pojmovi („fantastična zoologija“ i „izmišljena bića“) upućuju na fikciju fantastike i na to kako je vidi Borhes: kao mešanje tekstova, jezičku ambivalentnost, umetanje istorije u tekst i obratno, kao mesto sasvim oprečno raju, što su poetička sredstva koja Borhes neprestano koristi u svom književnom stvaranju. Prenoseći s kolena na koleno gotovo isključivo mitski sadržaj nezagađen zapadnom kulturom, literatura usmene tradicije činila je lajtmotiv u razvoju latinoameričke književnosti, počev od mitova i legendi indijanskih društvenih grupa, do španskih hroničara šesnaestog veka; takvu građu su preuzeli autori poput Aleha Karpentjera, Gabrijela Garsije Markesa, Augusa Monterosa, Pabla Nerude i Horhea Luisa Borhesa, da navedemo samo neke od njih. Zverinjak su uveli Aristotel i Plinije, i bio je veoma popularan u klasičnom i docnijem razdoblju srednjeg veka, kada je smatran kratkim i deskriptivnim žanrom. Svi oni su dužnici književnosti koja je nadahnuta stvarnim životinjama ili magijskim čudovištima. Glumljene, tradicionalne ili iznova stvorene životinje postaju bića koja stimulišu maštu a stvarna životinja se pretvara u podsticaj za ideje ili formule za isterivanje sopstvenih demona: tako fantastičke zveri vode saživot sa onima, izmišljenim. Strukturisani slično mikropričama, ovi tekstovi, kao i svaki zbir fraktala, jedino mogu biti čitani fragmentarno, baš kao što to Borhes naznačuje u predgovoru: „`Knjiga o izmišljenim bićima` nije napisana za jednokratno čitanje. Voleli bismo da joj se radoznali čitaoci vraćaju, kao prilikom igranja promenljivim oblicima što ih kaleidoskop otkriva“. Horhe Fransisko Isidoro Luis Borhes Asevedo (šp. Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acevedo, poznat kao Horhe Luis Borhes; Buenos Ajres, 24. avgust 1899 — Ženeva, 14. jun 1986) bio je argentinski pisac, jedan od najuticajnijih književnika XX veka.[1] Presudno je obeležio hispanoameričku književnost i značajno uticao na svetske književne tokove.[2] Iako najpoznatiji po svojim pripovetkama, Borhes je takođe bio i pesnik i književni kritičar. Bio je saosnivač tzv. „latinoameričke fantastike“ i jedan od vodećih autora časopisa Sur („Jug“). Članovi njegove porodice su španskog, engleskog i portugalskog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine. Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao od roditelja. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku. U ovoj zemlji boravio je sve do 1921. godine, kada se vratio u Argentinu. Karijeru pisca je započeo 1923. godine. Njegovih nekoliko prvih knjiga nisu otkrile budućeg pesnika. Do tema koje su mu zaista „ležale“ došao je kroz nekoliko knjiga eseja i priča, kao što su „Sveopšta istorija beščašća“, „Istorija večnosti“, „Maštarije“ i „Alef“. Prva Borhesova knjiga se kod nas pojavila 1963. godine. To je bila knjiga „Maštarije“. Na našim prostorima su ljudi tek sedamdesetih godina počeli više da obraćaju pažnju na Borhesova dela. U tom periodu su se pojavili prvi borhesovci, a istovremeno su postali popularni latinoamerički pisci kao što su Markes, Kortasar, Ljosa, Fuentes i drugi. Ostao je zapamćen po svojim kratkim pričama koje imaju metafizičke i fantastične osobine. Pored toga se bavio i književnom kritikom.[3] Dobitnik je nagrade „Servantes“ za književnost 1978. godine.[1] Horhe Luis Borhes rođen je 24. avgusta 1899. godine u Buenos Ajresu, u Argentini. Članovi njegove porodice su različitog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine.[4] Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao upravo od roditelja.[5] Njegovo formiranje kao intelektualca i umetnika počinje već u detinjstvu u velikoj porodičnoj biblioteci sastavljenoj od dela na engleskom, koji je znao zahvaljujući baki Engleskinji.[6] Već sa devet godina Borhes je započeo svoj spisateljski rad prevodeći „Srećnog princa“ Oskara Vajlda. Godine 1914. se njegova porodica seli u Pariz. Borhes u Francuskoj uči jezik i priprema maturu, sa posebnim interesovanjem za filozofiju i velike pisce 19. veka. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku,[7] a 1919. godine odlaze u Španiju i tu Horhe počinje svoj aktivniji spisateljski rad. Karijeru pisca je započeo 1923. godine pisanjem poezije, a prve stihove „Crveni ritmovi”, posvećene Oktobarskoj revoluciji koje nikada nije objavio, napisao je 1919. godine tokom svog boravka na Majorki.[6] Kada se vratio u Argentinu, sa nekoliko mladih pisaca koji su se okupljali oko M. Fernandeza, pokrenuo je časopise „Prizma” i „Proa”, a već 1923. godine ponovo odlazi u Evropu. Godine 1927. mu je oslabio vid, da bi potpuno oslepeo krajem pedesetih godina. Radovi[uredi | uredi izvor] Borhes je najpoznatiji po svojim kratkim pričama, ali je takođe pisao i poeziju, eseje, scenarije, književne kritike i objavio mnoge antologije.[8] Borhes je pisao poeziju celog svog života. Na Borhesa dosta utiče modernistički stil pisanja, a posebno simbolizam. A u njegovim kasnijim delima može se videti uticaj naturalizma.[9][9][10] Na njegova kasnija dela veliki uticaj je imala i činjenica da je bio slep. Borhes se dosta interesovao za mitologiju, matematiku i teologiju i ove nauke su često bile prisutne u njegovim delima. Njegovo prvo objavljeno delo je bio prevod dela „Srećni princ“ Oskara Vajlda na španski kada je imao samo devet godina. Njegova prva kolekcija pesama „Vrućina Buenos Ajresa“ (šp. Fervor de Buenos Aires) objavljena je 1923. godine.[8] Iste godine Borhes postaje urednik literalnog dodatka novinama „Kritika“ gde se pojavljuju njegovi delovi priča kasnije objavljeni u „Opštoj istoriji gadosti“ (šp. Historia universal de la infamia). Borhesova najbolja dela su sa početka njegove karijere, kada je uglavnom radio kao prevodilac i književni kritičar za argentinski magazin „El Hogar“ koji se izdavao od 1936. do 1939. godine.[8] Posle teške nesreće koju je doživeo 1939. godine pojavljuje se njegova prva kolekcija kratkih priča „Vrt razgranatih staza“ ( šp. El jardín de senderos que se bifurcan). Ova kolekcija je izašla iz štampe 1941. godine. Njegovo najpoznatije delo je kratka priča „Čekanje“ (šp. La espera) objavljena 1950. godine. Izražavao je veliko interesovanje i za idealizam što se može videti u eseju „Novo pobijanje vremena“ (šp. Nueva refutación del tiempo), kratkoj priči „Preciznost nauke“ (šp. Del rigor en la ciencia), pesmama „Stvari“ (šp. Cosas) i „Golem“ (šp. El Golem), kao i u priči „Kružne ruševine“ (šp. Las Ruinas Circulares). Borhes 1967. godine započinje petogodišnju saradnju sa američkim prevodiocem Normanom Tomasom di Đovanijem. Takođe nastavlja da izdaje knjige kao što su „Knjiga izmišljenih stvorenja“ (šp. El libro de los seres imaginarios) 1967. godine, zatim „Brodijev izveštaj“ (šp. El informe de Brodie) 1970. godine, kao i „Peščana knjiga“ (šp. El libro de arena) 1975. godine. Njegovo najduže književno prozno delo je priča „Kongres“ (šp. El Congreso) objavljena 1971. godine.[8] Borhes je bio značajan i kao prevodilac. Prevodio je literaturu sa engleskog, francuskog i nemačkog jezika na španski jezik. Takođe je preveo dela Vilijama Foknera, Hermana Hesea , Franca Kafke, Volta Vitmana, Virdžinije Vulf i drugih. Borhes nije dobio Nobelovu nagradu za književnost i to je doživeo kao lični poraz. Kasnije se govorilo da mu je ova nagrada uskraćena zbog konzervativnog pogleda na politiku. Privatni život[uredi | uredi izvor] Marija Kodama 2010. na sajmu knjiga u Frankfurtu Obzirom da je Borhes bio slep njegova majka starala se o njemu, bila je njegov lični sekretar, odgovarala je na pisma, pratila ga je na putovanjima. Neočekivano, 1967. godine, Borhes se oženio sa svojom starom prijateljicom iz mladosti, Elsom Miljan.[11] Njegovi prijatelji su smatrali da je upravo njegova majka insistirala na tome kako bi imao ko da se brine o njenom slepom sinu kada ona umre. Međutim, brak je trajao svega tri godine. Nakon razvoda, Borhes se vratio majci, sa kojom je živeo u malom stanu, sve do njene smrti[12] Narednih godina, putovao je širom sveta. Nakon majčine smrti ulogu asistentkinje preuzima Marija Kodama, argentinka nemačkog i japanskog porekla. U aprilu, 1986. godine oženio se sa njom preko paragvajskog advokata, što je tada bila uobičajena pojava za Argentince koji su želeli da izbegnu oštre zakone u vezi razvoda. Uz nekoliko izuzetaka, žene su skoro potpuno odsutne u većini Borhesovih dela. Međutim postoje neka dela kao što je priča „Ulrike“ iz „Knjige o pesku “, u kojoj je pisao o romantičnoj ljubavi. Takođe i u svojim kratkim pričama „Zahir“ i „Alef “, Borhes piše o neuzvraćenim ljubavima. Horhe Borhes umro je od raka jetre 1986. godine u Ženevi. Marija Kodama, njegova udovica i naslednica, stekla je potpunu kontrolu nad njegovim delima. Politička uverenja[uredi | uredi izvor] Horhe Luis Borhes 1976. Horhe Luis Borhes se oduvek zanimao za politiku što je nasledio od svojih predaka, kao i strast za književnost. Dvadesete godine XX veka su za njega bile veoma važne u političkom smislu. U početku je bio pristalica bivšeg argentinskog predsednika koji se zvao Ipolito Irigojen (šp. Hipólito Yrigoyen). Godine 1928. Borhes je, podržavajući Ipolita, bio član Komiteta mladih intelektualaca kada su se obavljali ponovni izbori za predsednika u Argentini. Ipolito je pobedio na izborima, ali kasnije je usledilo Borhesovo zaprepašćenje kada je vojna hunta zbacila Ipolita sa vlasti, nakon čega Borhes biva zgrožen politikom. Nakon toga, neko vreme se nije zanimao za politiku, ali kasnije je opet počeo da piše članke u argentinskom magazinu „El Ogar“ u kome ne podržava nijedan politički režim, već ih kritikuje, a naročito nacizam, antisemitizam i sve veći pad u fašizam. Ovim člancima Borhes dobija veća priznanja nego za svoje fikcije koje su gotovo prošle neopaženo. Međutim, ovo će mu prouzrokovati probleme kada fašisti budu došli na vlast početkom četrdesetih godina.[13] Godine 1946. Huan Domingo Peron dolazi na vlast u Argentini, a Borhes je, zbog svojih dobro poznatih političkih uverenja, dobio novu poziciju sanitarnog inspektora za kontrolu živinskog mesa u Buenos Ajresu. Odmah je odlučio da podnese ostavku, pri čemu iskazuje još veću odvratnost prema totalitarnim režimima ističući da je jedna od najvažnijih dužnosti pisaca da se bore protiv autoritarnosti i svega što ona donosi.[13] Peronov režim je otežavao život Borhesovoj porodici i njegovim prijateljima. Godine 1948. njegova majka i sestra Nora su uhapšene pošto su učestvovale u jednom protestu. Njegova majka je od tada bila u kućnom pritvoru, dok je sestra bila u zatvoru koji je prvobitno bio namenjen prostitutkama. Nori su dali mogućstvo da je oslobode ukoliko napiše pismo izvinjenja Evi Peron, što je ona odbila i tako ostala u zatvoru. Smatra se da od tada Borhes nije mogao da drži nijedno predavanje bez policijskog nadzora. Godine 1950. Borhes je izabran za predsednika Društva argentinskih pisaca (šp. Sociedad Argentina de Escritores), i tako predvodi intelektualce u borbi protiv peronističkog režima. Na tipičnom sastanaku Društva se u početku rapravljalo o književnim i filozofskim uverenjima. Nakon dužeg vremena, policijskim doušnicima, koji su nadgledali ove sastanke, bi postalo dosadno da bi na kraju otišli. Tek tada bi počinjale prave političke diskusije. Takođe je učestvovao u književnom pokretu zvanom ultraizam (šp. Ultraísmo).[traži se izvor] Pedestetih godina, nakon smrti Eve Peron, dva policajca su zatražila od Borhesa da u prostorijama Društva argentinskih pisaca okači portret Eve i Huana Perona, što je on odbio. Kasnije, uprkos svoj predostrožnosti, Društvo je ukinuto. Borhes postaje direktor Nacionalne biblioteke kada je Društvo ponovo počelo sa radom. Međutim, Huan Peron je 1973. ponovo izabran za predsednika, a Borhes iste godine podnosi ostavku na poziciju direktora Nacionalne biblioteke. Kada je Isabel Peron smenjena sa vlasti još jednim državnim udarom, Borhes opet počinje da se zanima za politiku. Prihvatio je novu vladu što je izazvalo razočaranje argentinske levice. Međutim, kada je dokazano da je nova vlada zloupotrebljavala svoju moć, kao i vojna hunta, Brohes počinje da kritikuje njenu politiku sve dok nije došlo do rata na Folklandskim ostrvima što je kod njega izazvalo ponovno zaprepašćenje posle čega se povlači iz sveta politike. Borhes se tokom svog života otvoreno suprotstavljao peronizmu, marksizmu i komunizmu.[14] U jednom intervjuu je čak za sebe rekao da je anarhista, iako ga je većina ljudi smatrala liberalistom. Oduvek je smatrao da je najveći problem tada bio to što je država imala ogroman uticaj u delovanju pojedinca što su najviše prouzrokovali komunizam i nacizam. Totalitarni režimi su po njegovom mišljenju bili jedna vrsta tiranije koja uz veliku moć ima i mogućnost da odlučuje o svemu i svakome. Verovao je u etičku humanost i intelektualnost individue, dok je za političare smatrao da je njihov suštinski posao da lažu. Svoja uverenja o politici je govorio u više navrata, pri čemu je za političare rekao da su to neetički ljudi koji su vremenom stekli naviku i da podmićuju. Međutim, svoja opažanja o politici je izražavao u esejima. Napisao ih je mnogo, a najpoznatiji je „Ja, Jevrejin“ (šp. Yo, Judío), koji se odnosio na njegov prethodni članak „Ja, Argentinac“ (šp. Yo, Argentino) i koga je napisao kao odgovor na optužbu od strane simpatizera Hitlera i nacističke partije da je Jevrejin i da nije pravi Argentinac. U svojoj knjizi „Peščana knjiga“ (šp. „El Libro de Arena“) Borhes kaže da ne treba da se vrednuju politički sistemi već ljudi kao individue i njihove osobine.[15] Smrt[uredi | uredi izvor] Borhesov nadgrobni spomenik na groblju u Ženevi Horhe Luis Borhes umro je 14. juna 1986. u 86. godini života od raka jetre. Po verskim shvatanjima, Borhes se deklarisao kao agnostik. Jedna od njegovih poslednjih želja bila je da bude sahranjen na groblju u Ženevi. Njegov nadgrobni spomenik je delo argentinskog vajara Eduarda Longata. U februaru 2009. godine predstavljen je projekat premeštanja Borhesovih posmrtnih ostataka na groblje u Buenos Ajresu. Borhesova udovica Marija Kodama žustro se sprotivila pa je projekat propao. Dela[uredi | uredi izvor] Priče[uredi | uredi izvor] Historia universal de la infamia (1935)- Univerzalna istorija beščašća Ficciones (1944) - Maštarije El Aleph (1949)- Alef El informe de Brodie (1970) El libro de arena (1975) - Peščana knjiga La memoria de Shakespeare (1983) Poezija[uredi | uredi izvor] Los ritmos rojos (1918) Fervor de Buenos Aires (1923) Luna de enfrente (1925) Cuaderno San Martín (1929) El otro, el mismo (1964) Para las seis cuerdas (1965) Elogio de la sombra (1969) El oro de los tigres (1972) La rosa profunda (1975) La moneda de hierro (1976) Historia de la noche (1977) Adrogué, con ilustraciones de Norah Borges (1977) La cifra (1981) - Šifra Los conjurados (1985) Antologije[uredi | uredi izvor] Antología personal (1961). Nueva antología personal (1968). Libro de sueños (1976). - Sanjarenje Textos cautivos (1986). Borges en el hogar (2000).