odlično očuvane, tvrd povez sa omotom terra nostra I i II karlos fuentes vek prosvećenosti aleho karpentijer poljubac žene pauka manuel puig bestidna noćna ptica hose donoso brodogradilište huan karlos oneti o junacima i grobovima ernesto sabato školice hulio kortasar ja vrhovni augusto roa bastos razgovor u katedrali mari vargas ljosa

Ernesto Sabato - O junacima i grobovima Augusto Roa Bastos - Ja, vrhovni Hulio Kortasar - Školice Mario Vargas Ljosa - Razgovor u Katedrali Huan Karlos Oneti - Brodogradilište Aleho Karpentijer - Vek prosvećenosti Karlos Fuentes - Terra Nostra I i II Gabrijel Garsija Markes - Sto godina samoće Hose Donoso - Bestidna noćna ptica Manuel Puig - Poljubac žene-pauka Tvrdi povez sa zlatotiskom. Fale omoti, inače u vrlo dobrom stanju.

Hispanoamericki roman 1-11 komplet - Sto godina samoce - Markes - Poljubac žene pauka - Manuel Puig - Vek prosvećenosti - Aleho Karpentijer - Bestidna noćna ptica - Hose Donoso - Terra nostra 1-2 - Karlos Fuentes - Ja, vrhovni - Augusto Bastos - Razgovor u katedrali - Mario Vargas Ljosa - Brodogradilište - Huan Karlos Oneti - Školice - Hulio Kortasar - O junacima i grobovima - Ernesto Sabato Udruženi izdavači: Prosveta, Rad, Književne novine, Narodna knjiga, Partizanska knjiga, Svjetlost, 1985. Tvrd povez, zaštitni omot, Stanje Veoma dobro.

Hispanoamericki roman 1-11 komplet - Sto godina samoce - Markes - Poljubac žene pauka - Manuel Puig - Vek prosvećenosti - Aleho Karpentijer - Bestidna noćna ptica - Hose Donoso - Terra nostra 1-2 - Karlos Fuentes - Ja, vrhovni - Augusto Bastos - Razgovor u katedrali - Mario Vargas Ljosa - Brodogradilište - Huan Karlos Oneti - Školice - Hulio Kortasar - O junacima i grobovima - Ernesto Sabato Udruženi izdavači: Prosveta, Rad, Književne novine, Narodna knjiga, Partizanska knjiga, Svjetlost, 1985. Tvrd povez, zaštitni omot, Stanje odlično.

Hispanoamericki roman 1-11 Udruženi izdavači: Prosveta, Rad, Književne novine, Narodna knjiga, Partizanska knjiga, Svjetlost, 1985.  Tvrd povez, omot,  Stanje vrlo dobro - Sto godina samoce - Markes - Poljubac žene pauka - Manuel Puig - Vek prosvećenosti - Aleho Karpentijer - Bestidna noćna ptica - Hose Donoso - Terra nostra 1-2 - Karlos Fuentes - Ja, vrhovni - Augusto Bastos - Razgovor u katedrali - Mario Vargas Ljosa - Brodogradilište - Huan Karlos Oneti - Školice - Hulio Kortasar - O junacima i grobovima - Ernesto Sabato Informacije ** BESPLATNA ISPORUKA NA TERITORIJI CELE SRBIJE UZ PREDHODNU UPLATU NA TEKUĆI RAČUN ! !! (ne važi za postexpress /dexpress, slanje pošiljaka pouzećem , kao ni za slanje pošiljaka van teritorije Srbije) za sve knjige kupljene sa našeg naloga:

Hispanoamericki roman 1-11 komplet- Sto godina samoce - Markes- Poljubac žene pauka - Manuel Puig- Vek prosvećenosti - Aleho Karpentijer- Bestidna noćna ptica - Hose Donoso- Terra nostra 1-2 - Karlos Fuentes- Ja, vrhovni - Augusto Bastos- Razgovor u katedrali - Mario Vargas Ljosa- Brodogradilište - Huan Karlos Oneti- Školice - Hulio Kortasar- O junacima i grobovima - Ernesto SabatoUdruženi izdavači: Prosveta, Rad, Književne novine, Narodna knjiga, Partizanska knjiga, Svjetlost, 1985. Tvrd povez, zaštitni omot, Stanje Veoma dobro. Informacije ** BESPLATNA ISPORUKA NA TERITORIJI CELE SRBIJE UZ PREDHODNU UPLATU NA TEKUĆI RAČUN ! !! (ne važi za postexpress /dexpress, slanje pošiljaka pouzećem , kao ni za slanje pošiljaka van teritorije Srbije) za sve knjige kupljene sa našeg naloga:

Kompletno I i II kolo Hispanoameričkog romana u 11 knjiga Udruženi izdavači: Prosveta / Narodna knjiga / Književne novine/ Rad / Partizanska knjiga / Svjetlost Izabrao i priredio: Milan Komnenić Povez: tvrd sa omotom Spolja kao na slikama (manji tragovi korišćenja na par omotnica). Kod Markesa obris tečnosti na omotnici i dve rašivene dvolisnice na jednom mestu. Uz prethodne napomene komplet je veoma dobro očuvan. 1. Mario Vargas Ljosa - RAZGOVOR U KATEDRALI (604 str.) 2. Hulio Kortasar - ŠKOLICE (604 str.) 3. Augusto Roa Bastos - JA, VRHOVNI (498 str.) 4. Ernesto Sabato - O JUNACIMA I GROBOVIMA (535 str.) 5. Huan Karlos Oneti - BRODOGRADILIŠTE (215 str.) 6. Gabrijel Garsija Markes - STO GODINA SAMOĆE (377 str.) 7. Aleho Karpentijer - VEK PROSVEĆENOSTI (357 str.) 8. Manuel Puig - POLJUBAC ŽENE-PAUKA (258 str.) 9. Hose Donoso - BESTIDNA NOĆNA PTICA (451 str.) 10. Karlos Fuentes - TERRA NOSTRA I (618 str.) 11. Karlos Fuentes - TERRA NOSTRA II (436 str.) (K-158)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. 1923 - 1932. : Žudnja za Buenos Airesom ; Blizak mjesec ; Bilježnica `San Martin` ; Evaristo Carriego ; Rasprava 2. 1932 - 1944. : Opća povijest gadosti ; Povijest vječnosti ; Izmišljaji 3. 1944 – 1952. : Aleph ; Druga istraživanja 4. 1952 – 1969. : Tvorac ; Drugi, isti ; Za šest žica ; Pohvala sjene 5. 1969 – 1975. : Brodijev izvještaj ; Zlato tigrova ; Knjiga od pijeska ; Duboka ruža 6. 1975 – 1982. : Željezni novčić ; Povijest noći ; Lozinka ; 25. kolovoza 1983. i druge neobjavljene priče Biblioteka: Sabrana djela Jorgea Luisa Borgesa Grafički zavod Hrvatske 1985. 1468 strana Horhe Fransisko Isidoro Luis Borhes Asevedo (šp. Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acevedo, poznat kao Horhe Luis Borhes; Buenos Ajres, 24. avgust 1899 — Ženeva, 14. jun 1986) bio je argentinski pisac, jedan od najuticajnijih književnika XX veka.[1] Presudno je obeležio hispanoameričku književnost i značajno uticao na svetske književne tokove.[2] Iako najpoznatiji po svojim pripovetkama, Borhes je takođe bio i pesnik i književni kritičar. Bio je saosnivač tzv. „latinoameričke fantastike“ i jedan od vodećih autora časopisa Sur („Jug“). Članovi njegove porodice su španskog, engleskog i portugalskog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine. Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao od roditelja. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku. U ovoj zemlji boravio je sve do 1921. godine, kada se vratio u Argentinu. Karijeru pisca je započeo 1923. godine. Njegovih nekoliko prvih knjiga nisu otkrile budućeg pesnika. Do tema koje su mu zaista „ležale“ došao je kroz nekoliko knjiga eseja i priča, kao što su „Sveopšta istorija beščašća“, „Istorija večnosti“, „Maštarije“ i „Alef“. Prva Borhesova knjiga se kod nas pojavila 1963. godine. To je bila knjiga „Maštarije“. Na našim prostorima su ljudi tek sedamdesetih godina počeli više da obraćaju pažnju na Borhesova dela. U tom periodu su se pojavili prvi borhesovci, a istovremeno su postali popularni latinoamerički pisci kao što su Markes, Kortasar, Ljosa, Fuentes i drugi. Ostao je zapamćen po svojim kratkim pričama koje imaju metafizičke i fantastične osobine. Pored toga se bavio i književnom kritikom.[3] Dobitnik je nagrade „Servantes“ za književnost 1978. godine. Horhe Luis Borhes rođen je 24. avgusta 1899. godine u Buenos Ajresu, u Argentini. Članovi njegove porodice su različitog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine.[4] Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao upravo od roditelja.[5] Njegovo formiranje kao intelektualca i umetnika počinje već u detinjstvu u velikoj porodičnoj biblioteci sastavljenoj od dela na engleskom, koji je znao zahvaljujući baki Engleskinji.[6] Već sa devet godina Borhes je započeo svoj spisateljski rad prevodeći „Srećnog princa“ Oskara Vajlda. Godine 1914. se njegova porodica seli u Pariz. Borhes u Francuskoj uči jezik i priprema maturu, sa posebnim interesovanjem za filozofiju i velike pisce 19. veka. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku,[7] a 1919. godine odlaze u Španiju i tu Horhe počinje svoj aktivniji spisateljski rad. Karijeru pisca je započeo 1923. godine pisanjem poezije, a prve stihove „Crveni ritmovi”, posvećene Oktobarskoj revoluciji koje nikada nije objavio, napisao je 1919. godine tokom svog boravka na Majorki.[6] Kada se vratio u Argentinu, sa nekoliko mladih pisaca koji su se okupljali oko M. Fernandeza, pokrenuo je časopise „Prizma’’ i „Proa’’, a već 1923. godine ponovo odlazi u Evropu. Godine 1927. mu je oslabio vid, da bi potpuno oslepeo krajem pedesetih godina. Radovi Borhes je najpoznatiji po svojim kratkim pričama, ali je takođe pisao i poeziju, eseje, scenarije, književne kritike i objavio mnoge antologije.[8] Borhes je pisao poeziju celog svog života. Na Borhesa dosta utiče modernistički stil pisanja, a posebno simbolizam. A u njegovim kasnijim delima može se videti uticaj naturalizma.[9][9][10] Na njegova kasnija dela veliki uticaj je imala i činjenica da je bio slep. Borhes se dosta interesovao za mitologiju, matematiku i teologiju i ove nauke su često bile prisutne u njegovim delima. Njegovo prvo objavljeno delo je bio prevod dela „Srećni princ“ Oskara Vajlda na španski kada je imao samo devet godina. Njegova prva kolekcija pesama „Vrućina Buenos Ajresa“ (šp. Fervor de Buenos Aires) objavljena je 1923. godine.[8] Iste godine Borhes postaje urednik literalnog dodatka novinama „Kritika“ gde se pojavljuju njegovi delovi priča kasnije objavljeni u „Opštoj istoriji gadosti“ (šp. Historia universal de la infamia). Borhesova najbolja dela su sa početka njegove karijere, kada je uglavnom radio kao prevodilac i književni kritičar za argentinski magazin „El Hogar“ koji se izdavao od 1936. do 1939. godine.[8] Posle teške nesreće koju je doživeo 1939. godine pojavljuje se njegova prva kolekcija kratkih priča „Vrt razgranatih staza“ ( šp. El jardín de senderos que se bifurcan). Ova kolekcija je izašla iz štampe 1941. godine. Njegovo najpoznatije delo je kratka priča „Čekanje“ (šp. La espera) objavljena 1950. godine. Izražavao je veliko interesovanje i za idealizam što se može videti u eseju „Novo pobijanje vremena“ (šp. Nueva refutación del tiempo), kratkoj priči „Preciznost nauke“ (šp. Del rigor en la ciencia), pesmama „Stvari“ (šp. Cosas) i „Golem“ (šp. El Golem), kao i u priči „Kružne ruševine“ (šp. Las Ruinas Circulares). Borhes 1967. godine započinje petogodišnju saradnju sa američkim prevodiocem Normanom Tomasom di Đovanijem. Takođe nastavlja da izdaje knjige kao što su „Knjiga izmišljenih stvorenja“ (šp. El libro de los seres imaginarios) 1967. godine, zatim „Brodijev izveštaj“ (šp. El informe de Brodie) 1970. godine, kao i „Peščana knjiga“ (šp. El libro de arena) 1975. godine. Njegovo najduže književno prozno delo je priča „Kongres“ (šp. El Congreso) objavljena 1971. godine.[8] Borhes je bio značajan i kao prevodilac. Prevodio je literaturu sa engleskog, francuskog i nemačkog jezika na španski jezik. Takođe je preveo dela Vilijama Foknera, Hermana Hesea , Franca Kafke, Volta Vitmana, Virdžinije Vulf i drugih. Borhes nije dobio Nobelovu nagradu za književnost i to je doživeo kao lični poraz. Kasnije se govorilo da mu je ova nagrada uskraćena zbog konzervativnog pogleda na politiku. Privatni život Marija Kodama 2010. na sajmu knjiga u Frankfurtu Obzirom da je Borhes bio slep njegova majka starala se o njemu, bila je njegov lični sekretar, odgovarala je na pisma, pratila ga je na putovanjima. Neočekivano, 1967. godine, Borhes se oženio sa svojom starom prijateljicom iz mladosti, Elsom Miljan.[11] Njegovi prijatelji su smatrali da je upravo njegova majka insistirala na tome kako bi imao ko da se brine o njenom slepom sinu kada ona umre. Međutim, brak je trajao svega tri godine. Nakon razvoda, Borhes se vratio majci, sa kojom je živeo u malom stanu, sve do njene smrti[12] Narednih godina, putovao je širom sveta. Nakon majčine smrti ulogu asistentkinje preuzima Marija Kodama, argentinka nemačkog i japanskog porekla. U aprilu, 1986. godine oženio se sa njom preko paragvajskog advokata, što je tada bila uobičajena pojava za Argentince koji su želeli da izbegnu oštre zakone u vezi razvoda. Uz nekoliko izuzetaka, žene su skoro potpuno odsutne u većini Borhesovih dela. Međutim postoje neka dela kao što je priča „Ulrike“ iz „Knjige o pesku “, u kojoj je pisao o romantičnoj ljubavi. Takođe i u svojim kratkim pričama „Zahir“ i „Alef “, Borhes piše o neuzvraćenim ljubavima. Horhe Borhes umro je od raka jetre 1986. godine u Ženevi. Marija Kodama, njegova udovica i naslednica, stekla je potpunu kontrolu nad njegovim delima. Politička uverenja Horhe Luis Borhes 1976. Horhe Luis Borhes se oduvek zanimao za politiku što je nasledio od svojih predaka, kao i strast za književnost. Dvadesete godine XX veka su za njega bile veoma važne u političkom smislu. U početku je bio pristalica bivšeg argentinskog predsednika koji se zvao Ipolito Irigojen (šp. Hipólito Yrigoyen). Godine 1928. Borhes je, podržavajući Ipolita, bio član Komiteta mladih intelektualaca kada su se obavljali ponovni izbori za predsednika u Argentini. Ipolito je pobedio na izborima, ali kasnije je usledilo Borhesovo zaprepašćenje kada je vojna hunta zbacila Ipolita sa vlasti, nakon čega Borhes biva zgrožen politikom. Nakon toga, neko vreme se nije zanimao za politiku, ali kasnije je opet počeo da piše članke u argentinskom magazinu „El Ogar“ u kome ne podržava nijedan politički režim, već ih kritikuje, a naročito nacizam, antisemitizam i sve veći pad u fašizam. Ovim člancima Borhes dobija veća priznanja nego za svoje fikcije koje su gotovo prošle neopaženo. Međutim, ovo će mu prouzrokovati probleme kada fašisti budu došli na vlast početkom četrdesetih godina.[13] Godine 1946. Huan Domingo Peron dolazi na vlast u Argentini, a Borhes je, zbog svojih dobro poznatih političkih uverenja, dobio novu poziciju sanitarnog inspektora za kontrolu živinskog mesa u Buenos Ajresu. Odmah je odlučio da podnese ostavku, pri čemu iskazuje još veću odvratnost prema totalitarnim režimima ističući da je jedna od najvažnijih dužnosti pisaca da se bore protiv autoritarnosti i svega što ona donosi.[13] Peronov režim je otežavao život Borhesovoj porodici i njegovim prijateljima. Godine 1948. njegova majka i sestra Nora su uhapšene pošto su učestvovale u jednom protestu. Njegova majka je od tada bila u kućnom pritvoru, dok je sestra bila u zatvoru koji je prvobitno bio namenjen prostitutkama. Nori su dali mogućstvo da je oslobode ukoliko napiše pismo izvinjenja Evi Peron, što je ona odbila i tako ostala u zatvoru. Smatra se da od tada Borhes nije mogao da drži nijedno predavanje bez policijskog nadzora. Godine 1950. Borhes je izabran za predsednika Društva argentinskih pisaca (šp. Sociedad Argentina de Escritores), i tako predvodi intelektualce u borbi protiv peronističkog režima. Na tipičnom sastanaku Društva se u početku rapravljalo o književnim i filozofskim uverenjima. Nakon dužeg vremena, policijskim doušnicima, koji su nadgledali ove sastanke, bi postalo dosadno da bi na kraju otišli. Tek tada bi počinjale prave političke diskusije. Takođe je učestvovao u književnom pokretu zvanom ultraizam (šp. Ultraísmo).[traži se izvor] Pedestetih godina, nakon smrti Eve Peron, dva policajca su zatražila od Borhesa da u prostorijama Društva argentinskih pisaca okači portret Eve i Huana Perona, što je on odbio. Kasnije, uprkos svoj predostrožnosti, Društvo je ukinuto. Borhes postaje direktor Nacionalne biblioteke kada je Društvo ponovo počelo sa radom. Međutim, Huan Peron je 1973. ponovo izabran za predsednika, a Borhes iste godine podnosi ostavku na poziciju direktora Nacionalne biblioteke. Kada je Isabel Peron smenjena sa vlasti još jednim državnim udarom, Borhes opet počinje da se zanima za politiku. Prihvatio je novu vladu što je izazvalo razočaranje argentinske levice. Međutim, kada je dokazano da je nova vlada zloupotrebljavala svoju moć, kao i vojna hunta, Brohes počinje da kritikuje njenu politiku sve dok nije došlo do rata na Folklandskim ostrvima što je kod njega izazvalo ponovno zaprepašćenje posle čega se povlači iz sveta politike. Borhes se tokom svog života otvoreno suprotstavljao peronizmu, marksizmu i komunizmu.[14] U jednom intervjuu je čak za sebe rekao da je anarhista, iako ga je većina ljudi smatrala liberalistom. Oduvek je smatrao da je najveći problem tada bio to što je država imala ogroman uticaj u delovanju pojedinca što su najviše prouzrokovali komunizam i nacizam. Totalitarni režimi su po njegovom mišljenju bili jedna vrsta tiranije koja uz veliku moć ima i mogućnost da odlučuje o svemu i svakome. Verovao je u etičku humanost i intelektualnost individue, dok je za političare smatrao da je njihov suštinski posao da lažu. Svoja uverenja o politici je govorio u više navrata, pri čemu je za političare rekao da su to neetički ljudi koji su vremenom stekli naviku i da podmićuju. Međutim, svoja opažanja o politici je izražavao u esejima. Napisao ih je mnogo, a najpoznatiji je „Ja, Jevrejin“ (šp. Yo, Judío), koji se odnosio na njegov prethodni članak „Ja, Argentinac“ (šp. Yo, Argentino) i koga je napisao kao odgovor na optužbu od strane simpatizera Hitlera i nacističke partije da je Jevrejin i da nije pravi Argentinac. U svojoj knjizi „Peščana knjiga“ (šp. „El Libro de Arena“) Borhes kaže da ne treba da se vrednuju politički sistemi već ljudi kao individue i njihove osobine.[15] Smrt Borhesov nadgrobni spomenik na groblju u Ženevi Horhe Luis Borhes umro je 14. juna 1986. u 86. godini života od raka jetre. Po verskim shvatanjima, Borhes se deklarisao kao agnostik. Jedna od njegovih poslednjih želja bila je da bude sahranjen na groblju u Ženevi. Njegov nadgrobni spomenik je delo argentinskog vajara Eduarda Longata. U februaru 2009. godine predstavljen je projekat premeštanja Borhesovih posmrtnih ostataka na groblje u Buenos Ajresu. Borhesova udovica Marija Kodama žustro se sprotivila pa je projekat propao. Dela Priče Historia universal de la infamia (1935)- Univerzalna istorija beščašća Ficciones (1944) - Maštarije El Aleph (1949)- Alef El informe de Brodie (1970) El libro de arena (1975) - Peščana knjiga La memoria de Shakespeare (1983) Poezija Los ritmos rojos (1918) Fervor de Buenos Aires (1923) Luna de enfrente (1925) Cuaderno San Martín (1929) El otro, el mismo (1964) Para las seis cuerdas (1965) Elogio de la sombra (1969) El oro de los tigres (1972) La rosa profunda (1975) La moneda de hierro (1976) Historia de la noche (1977) Adrogué, con ilustraciones de Norah Borges (1977) La cifra (1981) - Šifra Los conjurados (1985) Antologije Antología personal (1961). Nueva antología personal (1968). Libro de sueños (1976). - Sanjarenje Textos cautivos (1986). Borges en el hogar (2000).

Stanje: Ploča 5/5- , Omot 5-, Unutrašnji omot: 5 VEOMA RETKO U OVOM STANJU OČUVANOSTI !!! ------------------------------ Opsirnije: -------------------- Половином 1970-их година, релативно мала музичка сцена у Скопљу узроковала је честу сарадњу међу будућим члановима састава Леб и сол. Влатко Стефановски (гитара) и Бодан Арсовски (бас-гитара) још у петом разреду основне школе свирају заједно у саставу ВИС „Јегуље“. Први значајнији рад њих двојица имају у џез-рок групи “Брег“, коју је предводио Мики Петковски (клавијатуре). На бубњевима је био Гарабет Тавитјан - Гаро, који убрзо одлази на одслужење војног рока, а Петковски прелази у састав “Смак“ и “Брег“ престаје са радом. Дана 1. јануара 1976. године, Влатко Стефановски (гитара), Бодан Арсовски (бас-гитара), Никола Димушевски (клавијатуре) и Димитрие Чучуровски (бубњеви), оснивају састав Леб и сол. Име састава потиче од традиционалног поздрава који је дословно значио „Хлеб и со“, а користио се често као израз ината и одлучности, као на пример „Ја ћу јести само хлеб и сол, али нећу попустити“, међутим такво што нема везе са именом састава. У студију Радио Скопља снимају своје прве снимке: „Етида бр.3`, „Деветка“ и „Песма за нас“. Њихова музика садржала је елементе рока, џеза и македонске етно музике. Како је састав музичко сазревао тако је утицај џеза постајао све слабији. Међутим на концертима састав изводи дуготрајне класичне џез верзије традиционалног етно-фолка као што су нумере `Јовано, Јованке` и „Абер Дојде Донке“, што је пубилика примала са великим одушевљењем.[1] Крај 1970-их (почетак популарности) У априлу 1977. године први пута наступају ван граница СР Македоније, када свирају као предгрупа Драги Млинарецу у Новом Саду. Исте године наступају на омладинском фестивалу у Суботици, где освајају награду и потписују уговор са дискографском кућом ПГП-РТБ. Крајем августа као предгрупа Бијелог дугмета наступају на концерту код Хајдучке чесме. Крајем године учествују на `БООМ` фестивалу у Новом Саду, а концертне верзије њихових песама „Под водом“ и „У сенци“, налазе се на компилацији БООМ `77, коју 1978. године објављује издавачка кућа Сузи. У септембру 1977. године објављују свој првенац албум Леб и сол, којег снимају у студију РТВ Нови Сад. Албум објављује издавачка кућа ПГП-РТБ, а продуцент на материјалу био је Јосип Бочек. Јосип Бочек био је бивши гитариста састава Корни група, а Стефановски је био његов обожаватељ тако да је сарадња настављена и на следећим албумима. Материјал на албуму је под великим утицајем џез и рок тема, а од девет нумера чак шест су инструменталне. Сви чланови састава су аутори композиција, мада је Стефановски најзаслужнији. Леб и сол су првенствено били концертни састав, којима је наступ у живо служио за импровизације и исказивање инструменталне виртуозности. На Опатијском фестивалу, у пролеће 1978. године, изводе песму „Абер дојде Донке“ са којом освајају награду за „Најбољи уметнички утисак и најуспешнију примену фолклорног израза“. Убрзо након тога долазе на сам врх рок састава са подручја Југославије, а за припрему материјала за нови албум добијају много боље студијске услове. Други албум под именом Леб и сол 2, издају 1978. године, а објављује га дискографска кућа ПГП-РТБ. Пратећи успешност албума првенца, поред већ успешне композиције „Абер дојде Донке“, ту су још инструментали „Марија“, „Акупунктура“, „Узводно од туге“, а за вокалну изведбу песме „Таласна дужина“, текст је написао Влатков брат, Горан Стефановски, који ће убудуће са њима наставити да сарађује. Леб и сол постају врло популарни састав крајем седамдесетих и почетком осамдесетих, а њихова прва два албума, на којима се налази материјал доступан за ширу публику, сматрају се најзаслужнијима за то. Иако су се сви чланови састава показали као изврсни музичари, Влатко Стефановски долази до најјачег изражаја као изузетан виртуоз на гитари. Часопис Џубокс 1978. године према гласању читалаца, проглашава их саставом године. Трећи албум под називом Ручни рад издају 1979. године, а објављује га издавачка кућа ПГП-РТБ. Материјал снимају у студију Б Радио Београда, а на две композиције гостује саксофониста Мића Марковић. Албум је стилом био лагано под утицајем јазза, а ауторство потписују опет сва четворица. Неке од успешних су песме „Кумова слама“, „Ручни рад“ и „Верни пас“. Након објављивања албума Никола Димушевски напушта састав ради сталног радног односа у забавном оркестру РТВ Скопље, а на његово место долази Мики Петковски, међутим и он их врло брзо 1980. године напушта и одлази за Канаду. Оставши без клавијатуристе, одлучили су наставити да раде као трио и почели су припремати материјал за следећу плочу. 1980. Њихов четврти студијски албум под називом Бесконачно издају 1981. године, а објављује га дискографска кућа ПГП-РТБ. Задржали су свој стил, а музику су прилагодили триу. На материјалу неке од значајних нумера су обрада старе македонске пјесме „Зајди, зајди јасно сонце“, „Жива рана“ од Влатка Стефановског и од Бодана Арсовског „Скакавац“. Исте године снимају ТВ филм Огин у продукцији Радио-телевизије Београд. Након објављивања албума састав напушта бубњар Гарабет Тавитјан, а на његово место из `ЈУ групе` долази Драгољуб Ђуричић. Након краткотрајног ангажмана у мјузиклу и позоришту, новембра 1981. године у студију Радио Скопља снимају свој следећи албум Следовање. Албум издаје дискографска кућа ПГП-РТБ, а први пут су сами продуценти. Материјал се састоји од претежно вокалних нумера, а „Носим твој жиг“ постаје велики радијски хит. Између осталих нумера још од значајних је обрада народне песме „Миле Поп Јорданов“. Тога љета два и по месеца гостују са `КПГТ` позориштем у Америци, где наступају по разним клубовима и свирају са саставом `Биг Кантри`. Исте године објављују двоструки уживо албум Акустична траума, који је уједно и последњи којег издаје дискографска кућа ПГП-РТБ. Материјал на албуму састоји се од концерта одржаног 13. априла 1982. године, у загребачком `Кулушићу`, а миксован је у М-2 студију, РТВ Скопља. Следећи албум Калабалак објављују 1983. године, а издаје га дискографска кућа Југотон (данашња (Кроациа Рекордс). Материјал снимају са гостима: Боби Мицев (клавијатуре) и Петар Каргов (саксофон). Следећи албум Тангента снимају у септембру 1984. године, у београдском студију `Аквариус`. Албум 1984. године објављује издавачка кућа Југотон, а продуцент материјала био је Кевин Ајерс. Музички гости су Лаза Ристовски на клавијатурама и Ненад Јелић на удараљкама. Велики успех на радију постигла је песма „Контакт је скуп“. 1986. године објављују албум Звучни зид, са којим обележавају своју десетогодишњицу музичког рада. Албум садржи материјал за позориште, филм и телевизију, па су ту теме за ТВ емисију „Бушава азбука“, позоришне представе „Ослобођење Скопља“, „Тумба, тумба дивина“, „Коштана“ и за филмове Шмекер, За срећу је потребно троје и Срећна Нова 1949. Аутори песама су Стефановски и Арсовски, а на материјалу учествују Гарабет Тавитјан (који се у међувремену вратио у састав) и глумица и певачица Ана Костовска. Омот албума “Путујемо“ Пошто је албум објављен, у састав долазе Гоце Мицанов на саксофону и Кирил Ђајковски на клавијатурама. С њима двојицом ускоро одлазе у студио и снимају следећи албум Као какао. Албум излази 1987. године, а објављује га дискографска кућа Југотон. Овим материјалом направили су промену у стилу и снимили десет вокалних нумера. Продукцију су радили Стефановски, Арсовски и Брацо Зафировски, а као музички гости учествују Беби Дол, Ана Костовска и Рони Ватхен, који је свирао ирске гајде. Арсен Дедић је написао текст за песму „Фемме Фатале“, док су остале текстове написали Влатко и његов брат Горан Стефановски. Као какао понудио је неколико врло запажених песама, а то су „Скопље“ (која је први пута снимљена на македонском језику), „Као какао“ (текст припева преузет из књиге „Школица“ од Хулиа Кортасара), „Мамурни људи“, „Чувам ноћ од будних“ и „Femme fatale“. Влатко Стефановски у исто време снима музику за филмове Заборављени и Чаруга и гостује на материјалу Жељка Бебека и загребачког рок састава Филм. Следећи албум “Путујемо“, издају 1989. године, у истој постави, а објављује га дискографска кућа Југотон. Продукцију су радили сами заједно са Брацом Зафировским, а музику и текст за осам нумера написао је Влатко Стефановски. Нумера „Суморно пролеће“, компоновао је Бодан Арсовски, а текст је написао Горан Стефановски. На материјалу су наново наступили музички гости, а то су Калиопи као пратећи вокал, Зоран Јовановић на саксофону и кларинету и Кире Костов на рогу. Песма која се издвојила од осталих и постала велики хит је „Чукни во дрво“. У састав се на место клавијатура вратио Никола Димушевски, који је учествовао и на снимању албума. 1990. Пошто су објавили албум Путујемо, следеће године Влатко Стефановски и Бодан Арсовски оснивају сопствену издавачку кућу Third Ear music. Исте године објављују и албум под називом Зодијак, на коме се налази музика за истоимену балетску представу. Када је албум објављен, поново их напушта Гаро Тавитјан и оснива џез састав `Парамециум`, у коме још свирају Игор Димовски на гитари, Гоце Мицанов саксофон, Љупчо Стојсављевић бас-гитара и на клавијатурама Валентино Скендеровски и Јованчо Арсовски. У мају 1991. године, у постави Стефановски, Арсовски, Димушевски и Ђуричић, одлазе на турнеју по Сједињеним Државама и Канади. Концерт одржан у престижном клубу `ЦБГБ`, који се налази у Њујорку, објављују ЦД Уживо у Њујорку (Live in New York). Албум излази исте године, а објављује га дискографска кућа Third Ear music. Материјал садржи и снимке са пробе у студију `Американ`, снимке нумере „Благослов“ из Македонске православне цркве у Торонту, тема `Going back to Skopje` (снимљена у покретном студију у Торонту) и обрада народне песме „Учи ме мајко, карај ме `, која је снимљена у Скопљу у октобру 1991. године. У пролеће 1992. године свирају четири концерта, који су тотално распродати, у београдском `Сава центру`, а након тога одлазе у амстердамски клуб `Парадизо`. Дражен Врдољак у децембру 1995. године организује концерте у Загребу, Пули и Ријеци, а тада са њима наступа и Гаро Тавитјан на бубњевима. Године 1995. издају свој последњи албум Антологија. Албум је двострука ЦД компилација која садржи преглед њихове комплетне музичке каријере до тада, а објављује га дискографска кућа Third Ear music. Након објављивања албума, свој последњи концерт састав Леб и сол одржали су 13. децембра 1995. године у Солуну у клубу `Милос`, након којег се разилазе. Соло каријере Кад је Леб и сол престао са радом, чланови састава се окрећу соло каријери. Влатко Стефановски је још 1994. године објавио албум Каубоји & Индијанци, на којем су му помагали Златко Ориђански, Махмут Музафер, Горан Бреговић, Гоце Мицанов и чланови састава Нитјананда. Садржи дванаест нумера које се разликују у жанру, а продуцент је био Брацо Зафировски. 1997. године издаје свој трећи ЦД Џипси меџик, на коме се налази музика за истоимени филм, којег је режирао Столе Попов. Бодан Арсовски 1995. године објављује ЦД Endless view. На снимању су му помагали Пеце Атанасовски (гајде), Коки Димушевски, Ђоле Мишковски (клавијатуре), Зоран Јовановић, Сабит Тахири и Гоце Мицанов. Наступају под именом Езгија бенд, али након смрти Пеце Атанасовског, Арсовски је увелико смањио наступе састава. Исте године Гаро Тавитјан заједно са саставом Парамециум, у Скопљу објављује ЦД Live, на којем се налазе снимци са њихових концерата. Следећи Гарин ЦД садржи уживо снимке са концерта одржаног 25. априлу 1995. године у Скопљу у простору Куршумли Ан. Гаро поред тога што објављује албуме такође и компонује музику за балет и позоришне представе. Током 1990-их година, бивши чланови састав Леб и сол паралелно снимају и објављују албуме. Највише се истиче рад Влатка Стефановског који је објавио осам соло албума и сарађивао на пројектима разних извођача и писао музику за филм и позориште. За позоришну представу Сарајево, која је изведена у Антверпену, Влатко је написао музику, а његов брат Горан Стефановски сценарио, док је редитељ био Слободан Унковски. ЦД је објављен 1996. године јер Влатко није желео да га издаје док траје рат у Босни. Поновно окупљање Кад су одржали последњи концерт 1995. године у клубу Милос у Солуну и након тога се разишли, чланови састава су се окренули својој успешној соло каријери. У априлу 2006. године састав се поново окупља како би обележили 30 година свога постојања. Постава која је кренула на турнеју по земљама бивше Југославије била је у саставу Влатко Стефановски, Бодан Арсовски, Гарабет Тавитјан и Коки Димушевски. Влатко Стефановски касније одлази из састава, а остали чланови у новој постави (Арсовски, Димушевски, на бубњевима Срђан Дункић и замена за Стефановског Димитар Божиков) 2008. године објављују албум И така натака, на којем у две композиције (`Си заљубив едно моме“ и `It`s warming up`) гостује рок певач Дадо Топић. --------------------------------- Predmet prodaje je LP Leb I Sol ‎– Kao Kakao Label: Jugoton ‎– LSY 63264 Format: Vinyl, LP, Album Country: Yugoslavia Released: 1987 Genre: Rock Style: Rock & Roll, Soft Rock, Pop Rock Tracklist A1 Mamurni Ljudi A2 Kao Kakao A3 Femme Fatale Backing Vocals – Bebi Dol Lyrics By – A. Dedić* Music By – V. Stefanovski* Percussion – Miško* A4 Čuvam Noć Od Budnih B1 Kriza Tridesetih B2 Autoput Lyrics By – G. Stefanovski* Music By – B. Arsovski* Vocals – Bodan* B3 Igraj B4 Skopje Lyrics By – G. Stefanovski* Music By – V. Stefanovski* B5 Čekam Kišu Bagpipes [Irish] – Ronnie Wathen