Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Dobitnici - Hulio Kortasar Izdavač: Kosmos izdavaštvo Godina izdanja: 2018 Broj strana: 390 Format: 22 cm Povez: Tvrdi Ovaj roman, objavljen 1960. godine, prije školice, dokaz je velikog talenta Hulija Kortasara. Bio je to njegov drugi roman, ali je objavljen prvi. Dobitnici nagrada znaju samo da su na lutriji dobili putovanje, ali ne znaju gdje, niti kojim brodom će otputovati. Sastaju se u baru “London”, na uglu Avenide de Majo i Ulice Peru, mjestu na kojem je pisac napisao većinu stranica ove knjige i koje, srećom, još uvek postoji. Kad su se svi dobitnici nagrada napokon sastali u pomenutom baru, organizatori spuštaju roletne i obavještavaju ljude da će isploviti iz luke Buenos Ajresa, ali izostavljaju mnoge druge podatke. Kada konačno stignu u luku, shvataju da će putovati brodom Malkolm, ali dobijaju i jedno upozorenje: ne smiju da odlaze nakrmu broda. Bio je to brod koji je plovio pod švedskom zastavom, čija posada nije znala španski jezik. Upozorenje da se ne sijme ići na krmu broda i nemogućnost komuniciranja sa posadom kod nekih putnika izazivaju osjećaj zbunjenosti. Putovanje još nije ni počelo, a već poprima obrise misterije.

odlično očuvane, tvrd povez sa omotom terra nostra I i II karlos fuentes vek prosvećenosti aleho karpentijer poljubac žene pauka manuel puig bestidna noćna ptica hose donoso brodogradilište huan karlos oneti o junacima i grobovima ernesto sabato školice hulio kortasar ja vrhovni augusto roa bastos razgovor u katedrali mari vargas ljosa

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo kolo edicije Hispanoamerički roman Beograd 1984. Tvrd povez, zaštitni omot, 219 + 537 + 499 + 605 +605 strana. 1. Brodogradilište / Huan Karlos Oneti 2. O junacima i grobovima / Ernesto Sabato 3. Ja,vrhovni / Augusto Roa Bastos 4. Školice / Hulio Kortasar 5. Razgovor u Katedrali / Mario Vargas Ljosa

Ernesto Sabato - O junacima i grobovima Augusto Roa Bastos - Ja, vrhovni Hulio Kortasar - Školice Mario Vargas Ljosa - Razgovor u Katedrali Huan Karlos Oneti - Brodogradilište Aleho Karpentijer - Vek prosvećenosti Karlos Fuentes - Terra Nostra I i II Gabrijel Garsija Markes - Sto godina samoće Hose Donoso - Bestidna noćna ptica Manuel Puig - Poljubac žene-pauka Tvrdi povez sa zlatotiskom. Fale omoti, inače u vrlo dobrom stanju.

Hispanoamericki roman 1-11 komplet - Sto godina samoce - Markes - Poljubac žene pauka - Manuel Puig - Vek prosvećenosti - Aleho Karpentijer - Bestidna noćna ptica - Hose Donoso - Terra nostra 1-2 - Karlos Fuentes - Ja, vrhovni - Augusto Bastos - Razgovor u katedrali - Mario Vargas Ljosa - Brodogradilište - Huan Karlos Oneti - Školice - Hulio Kortasar - O junacima i grobovima - Ernesto Sabato Udruženi izdavači: Prosveta, Rad, Književne novine, Narodna knjiga, Partizanska knjiga, Svjetlost, 1985. Tvrd povez, zaštitni omot, Stanje Veoma dobro.

Kompletno I i II kolo Hispanoameričkog romana u 11 knjiga Udruženi izdavači: Prosveta / Narodna knjiga / Književne novine/ Rad / Partizanska knjiga / Svjetlost Izabrao i priredio: Milan Komnenić Povez: tvrd sa omotom Spolja kao na slikama (manji tragovi korišćenja na par omotnica). Kod Markesa obris tečnosti na omotnici i dve rašivene dvolisnice na jednom mestu. Uz prethodne napomene komplet je veoma dobro očuvan. 1. Mario Vargas Ljosa - RAZGOVOR U KATEDRALI (604 str.) 2. Hulio Kortasar - ŠKOLICE (604 str.) 3. Augusto Roa Bastos - JA, VRHOVNI (498 str.) 4. Ernesto Sabato - O JUNACIMA I GROBOVIMA (535 str.) 5. Huan Karlos Oneti - BRODOGRADILIŠTE (215 str.) 6. Gabrijel Garsija Markes - STO GODINA SAMOĆE (377 str.) 7. Aleho Karpentijer - VEK PROSVEĆENOSTI (357 str.) 8. Manuel Puig - POLJUBAC ŽENE-PAUKA (258 str.) 9. Hose Donoso - BESTIDNA NOĆNA PTICA (451 str.) 10. Karlos Fuentes - TERRA NOSTRA I (618 str.) 11. Karlos Fuentes - TERRA NOSTRA II (436 str.) (K-158)

Knjiga je kao nova. Vesti iz carstva - Fernando del Paso Izdavač: Tanesi Godina izdanja: 2021 Broj strana: 849 Format: 20 cm Povez: Broširani Vesti iz carstva predstavlja jedno od značajnijih dela hispanoameričke književnosti XX veka. Pripada grupi „novih istorijskih romana” koje su promovisali Markes, Ljosa, Kortasar i Fuentes. Na prvi pogled to je slika kratkotrajnog, drugog meksičkog carstva koje je nakon francuske intervencije nametnuo Napoleon III i postavio Maksimilijana Habsburškog za cara Meksika. U dva alternativna niza pokrivaju se događaji od 1861. do 1867. godine. Svako drugo poglavlje predstavlja monolog Šarlote belgijske ili Karlote (kako su je zvali u Meksiku), Maksimilijanove supruge, koja je cara nadživela 60 godina, i to vreme provela po raznim evropskim dvorcima, luda i osamljena. Ovako izuzetno zanimljiva istorijska freska obuhvata sva dešavanja tog vremena, do poslednjih časova Maksimilijana pred samo streljanje u Keretaru 1867. godine. Karlotini monolozi, njen delirijum, predstavljaju svedočanstvo o tragičnom i kratkotrajnom carstvu, o ljubavi prema suprugu, o vremenu koje se neće vratiti i prelazu iz XIX u XX vek, o svetu iz kog su sklonjeni i izbačeni. U ovoj tako heterogenoj galeriji likova u kojoj se nižu mnogi, od slavnih ličnosti do običnih ljudi, rekonstruisan je jedan fascinantni trenutak istorije Meksika, gde je istovremeno opisan dolazak modernog doba kao i život korumpiranih evropskih kraljevskih dvorova. Istorija i fikcija se stapaju na uverljiv način kroz tu polifoniju glasova, pojedinačnih i kolektivnih stavova. Pisan objektivnim stilom može se reći da roman sadrži malu i veliku istoriju Meksika u jednom burnom periodu stvaranja sopstvene nacije. Istorijski podaci su pouzdani i plod su neumornog, dvogodišnjeg istraživanja Del Pasa. Sam autor je smatrao da je u pitanju istoriografija, dok jedan od kritičara ovog romana Klaudio Magris rekao je da je to jedna strasna i grandiozna epopeja. Fernando del Paso

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Razgovori - Ernesto Sabato Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2021 Broj strana: 196 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Mladi pisac i književni kritičar Orlando Barone zabeležio je na magnetofonsku traku niz razgovora između dva velikana argentinske i svetske književnosti: Horhea Luisa Borhesa i Ernesta Sabata. Nakon dve decenije razdora zbog dubokih estetskih i političkih razlika, Borhes i Sabato su se između decembra 1974. i marta 1975. sedam puta susreli kako bi razgovarali o pitanjima vezanim za književnost, umetnost, život. Kroz njihove dijaloge prolaze Džejms, Stivenson, Konrad, Česterton, Šo, Melvil, Skot, Dikens, Hemingvej, Fokner, Džojs, Po, Dostojevski, Kafka, Šatobrijan, Malarme, Bergson, Flober, Žid, Volter, Gete, Helderlin, Servantes, Kevedo, veliki argentinski pisci, tango, milonga… Knjiga Razgovori je svojevrstan testament dva intelektualca čiji je književni opus obeležio XX vek. Ovo je štivo o univerzumu i večnosti. Ernesto Sabato rođen je 1911. godine u mestu Rohas kraj Buenos Ajresa. Doktorirao je fiziku na Univerzitetu u La Plati. Tokom 1938. i 1939. učestvovao je u istraživačkom radu u Laboratoriji „Kiri“ u Parizu. Godine 1945. definitivno je napustio nauku da bi se posvetio isključivo književnosti. Nakon 1977, zbog problema sa vidom, ostavlja čitanje i pisanje i vraća se slikarstvu, svojoj ljubavi iz mladosti. Napisao je više knjiga eseja o čoveku u krizi našeg vremena, odnosno o smislu književnog poziva: Ljudi i zupčanici (1951), Pisac i njegove utvare (1963), Pojedinac i univerzum (1969), Apologije i odbacivanja (1980), Pre kraja (1999), Otpor (2000). Autor je tri romana: Tunel (1948), O junacima i grobovima (1961) i Abadon, anđeo uništenja (1974). Horhe Fransisko Isidoro Luis Borhes Asevedo (šp. Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acevedo, poznat kao Horhe Luis Borhes; Buenos Ajres, 24. avgust 1899 — Ženeva, 14. jun 1986) bio je argentinski pisac, jedan od najuticajnijih književnika XX veka. Presudno je obeležio hispanoameričku književnost i značajno uticao na svetske književne tokove. Iako najpoznatiji po svojim pripovetkama, Borhes je takođe bio i pesnik i književni kritičar. Bio je saosnivač tzv. „latinoameričke fantastike“ i jedan od vodećih autora časopisa Sur („Jug“). Članovi njegove porodice su španskog, engleskog i portugalskog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine. Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao od roditelja. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku. U ovoj zemlji boravio je sve do 1921. godine, kada se vratio u Argentinu. Karijeru pisca je započeo 1923. godine. Njegovih nekoliko prvih knjiga nisu otkrile budućeg pesnika. Do tema koje su mu zaista „ležale“ došao je kroz nekoliko knjiga eseja i priča, kao što su „Sveopšta istorija beščašća“, „Istorija večnosti“, „Maštarije“ i „Alef“. Prva Borhesova knjiga se kod nas pojavila 1963. godine. To je bila knjiga „Maštarije“. Na našim prostorima su ljudi tek sedamdesetih godina počeli više da obraćaju pažnju na Borhesova dela. U tom periodu su se pojavili prvi borhesovci, a istovremeno su postali popularni latinoamerički pisci kao što su Markes, Kortasar, Ljosa, Fuentes i drugi. Ostao je zapamćen po svojim kratkim pričama koje imaju metafizičke i fantastične osobine. Pored toga se bavio i književnom kritikom. Dobitnik je nagrade „Servantes“ za književnost 1978. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. 1923 - 1932. : Žudnja za Buenos Airesom ; Blizak mjesec ; Bilježnica `San Martin` ; Evaristo Carriego ; Rasprava 2. 1932 - 1944. : Opća povijest gadosti ; Povijest vječnosti ; Izmišljaji 3. 1944 – 1952. : Aleph ; Druga istraživanja 4. 1952 – 1969. : Tvorac ; Drugi, isti ; Za šest žica ; Pohvala sjene 5. 1969 – 1975. : Brodijev izvještaj ; Zlato tigrova ; Knjiga od pijeska ; Duboka ruža 6. 1975 – 1982. : Željezni novčić ; Povijest noći ; Lozinka ; 25. kolovoza 1983. i druge neobjavljene priče Biblioteka: Sabrana djela Jorgea Luisa Borgesa Grafički zavod Hrvatske 1985. 1468 strana Horhe Fransisko Isidoro Luis Borhes Asevedo (šp. Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acevedo, poznat kao Horhe Luis Borhes; Buenos Ajres, 24. avgust 1899 — Ženeva, 14. jun 1986) bio je argentinski pisac, jedan od najuticajnijih književnika XX veka.[1] Presudno je obeležio hispanoameričku književnost i značajno uticao na svetske književne tokove.[2] Iako najpoznatiji po svojim pripovetkama, Borhes je takođe bio i pesnik i književni kritičar. Bio je saosnivač tzv. „latinoameričke fantastike“ i jedan od vodećih autora časopisa Sur („Jug“). Članovi njegove porodice su španskog, engleskog i portugalskog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine. Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao od roditelja. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku. U ovoj zemlji boravio je sve do 1921. godine, kada se vratio u Argentinu. Karijeru pisca je započeo 1923. godine. Njegovih nekoliko prvih knjiga nisu otkrile budućeg pesnika. Do tema koje su mu zaista „ležale“ došao je kroz nekoliko knjiga eseja i priča, kao što su „Sveopšta istorija beščašća“, „Istorija večnosti“, „Maštarije“ i „Alef“. Prva Borhesova knjiga se kod nas pojavila 1963. godine. To je bila knjiga „Maštarije“. Na našim prostorima su ljudi tek sedamdesetih godina počeli više da obraćaju pažnju na Borhesova dela. U tom periodu su se pojavili prvi borhesovci, a istovremeno su postali popularni latinoamerički pisci kao što su Markes, Kortasar, Ljosa, Fuentes i drugi. Ostao je zapamćen po svojim kratkim pričama koje imaju metafizičke i fantastične osobine. Pored toga se bavio i književnom kritikom.[3] Dobitnik je nagrade „Servantes“ za književnost 1978. godine. Horhe Luis Borhes rođen je 24. avgusta 1899. godine u Buenos Ajresu, u Argentini. Članovi njegove porodice su različitog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine.[4] Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao upravo od roditelja.[5] Njegovo formiranje kao intelektualca i umetnika počinje već u detinjstvu u velikoj porodičnoj biblioteci sastavljenoj od dela na engleskom, koji je znao zahvaljujući baki Engleskinji.[6] Već sa devet godina Borhes je započeo svoj spisateljski rad prevodeći „Srećnog princa“ Oskara Vajlda. Godine 1914. se njegova porodica seli u Pariz. Borhes u Francuskoj uči jezik i priprema maturu, sa posebnim interesovanjem za filozofiju i velike pisce 19. veka. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku,[7] a 1919. godine odlaze u Španiju i tu Horhe počinje svoj aktivniji spisateljski rad. Karijeru pisca je započeo 1923. godine pisanjem poezije, a prve stihove „Crveni ritmovi”, posvećene Oktobarskoj revoluciji koje nikada nije objavio, napisao je 1919. godine tokom svog boravka na Majorki.[6] Kada se vratio u Argentinu, sa nekoliko mladih pisaca koji su se okupljali oko M. Fernandeza, pokrenuo je časopise „Prizma’’ i „Proa’’, a već 1923. godine ponovo odlazi u Evropu. Godine 1927. mu je oslabio vid, da bi potpuno oslepeo krajem pedesetih godina. Radovi Borhes je najpoznatiji po svojim kratkim pričama, ali je takođe pisao i poeziju, eseje, scenarije, književne kritike i objavio mnoge antologije.[8] Borhes je pisao poeziju celog svog života. Na Borhesa dosta utiče modernistički stil pisanja, a posebno simbolizam. A u njegovim kasnijim delima može se videti uticaj naturalizma.[9][9][10] Na njegova kasnija dela veliki uticaj je imala i činjenica da je bio slep. Borhes se dosta interesovao za mitologiju, matematiku i teologiju i ove nauke su često bile prisutne u njegovim delima. Njegovo prvo objavljeno delo je bio prevod dela „Srećni princ“ Oskara Vajlda na španski kada je imao samo devet godina. Njegova prva kolekcija pesama „Vrućina Buenos Ajresa“ (šp. Fervor de Buenos Aires) objavljena je 1923. godine.[8] Iste godine Borhes postaje urednik literalnog dodatka novinama „Kritika“ gde se pojavljuju njegovi delovi priča kasnije objavljeni u „Opštoj istoriji gadosti“ (šp. Historia universal de la infamia). Borhesova najbolja dela su sa početka njegove karijere, kada je uglavnom radio kao prevodilac i književni kritičar za argentinski magazin „El Hogar“ koji se izdavao od 1936. do 1939. godine.[8] Posle teške nesreće koju je doživeo 1939. godine pojavljuje se njegova prva kolekcija kratkih priča „Vrt razgranatih staza“ ( šp. El jardín de senderos que se bifurcan). Ova kolekcija je izašla iz štampe 1941. godine. Njegovo najpoznatije delo je kratka priča „Čekanje“ (šp. La espera) objavljena 1950. godine. Izražavao je veliko interesovanje i za idealizam što se može videti u eseju „Novo pobijanje vremena“ (šp. Nueva refutación del tiempo), kratkoj priči „Preciznost nauke“ (šp. Del rigor en la ciencia), pesmama „Stvari“ (šp. Cosas) i „Golem“ (šp. El Golem), kao i u priči „Kružne ruševine“ (šp. Las Ruinas Circulares). Borhes 1967. godine započinje petogodišnju saradnju sa američkim prevodiocem Normanom Tomasom di Đovanijem. Takođe nastavlja da izdaje knjige kao što su „Knjiga izmišljenih stvorenja“ (šp. El libro de los seres imaginarios) 1967. godine, zatim „Brodijev izveštaj“ (šp. El informe de Brodie) 1970. godine, kao i „Peščana knjiga“ (šp. El libro de arena) 1975. godine. Njegovo najduže književno prozno delo je priča „Kongres“ (šp. El Congreso) objavljena 1971. godine.[8] Borhes je bio značajan i kao prevodilac. Prevodio je literaturu sa engleskog, francuskog i nemačkog jezika na španski jezik. Takođe je preveo dela Vilijama Foknera, Hermana Hesea , Franca Kafke, Volta Vitmana, Virdžinije Vulf i drugih. Borhes nije dobio Nobelovu nagradu za književnost i to je doživeo kao lični poraz. Kasnije se govorilo da mu je ova nagrada uskraćena zbog konzervativnog pogleda na politiku. Privatni život Marija Kodama 2010. na sajmu knjiga u Frankfurtu Obzirom da je Borhes bio slep njegova majka starala se o njemu, bila je njegov lični sekretar, odgovarala je na pisma, pratila ga je na putovanjima. Neočekivano, 1967. godine, Borhes se oženio sa svojom starom prijateljicom iz mladosti, Elsom Miljan.[11] Njegovi prijatelji su smatrali da je upravo njegova majka insistirala na tome kako bi imao ko da se brine o njenom slepom sinu kada ona umre. Međutim, brak je trajao svega tri godine. Nakon razvoda, Borhes se vratio majci, sa kojom je živeo u malom stanu, sve do njene smrti[12] Narednih godina, putovao je širom sveta. Nakon majčine smrti ulogu asistentkinje preuzima Marija Kodama, argentinka nemačkog i japanskog porekla. U aprilu, 1986. godine oženio se sa njom preko paragvajskog advokata, što je tada bila uobičajena pojava za Argentince koji su želeli da izbegnu oštre zakone u vezi razvoda. Uz nekoliko izuzetaka, žene su skoro potpuno odsutne u većini Borhesovih dela. Međutim postoje neka dela kao što je priča „Ulrike“ iz „Knjige o pesku “, u kojoj je pisao o romantičnoj ljubavi. Takođe i u svojim kratkim pričama „Zahir“ i „Alef “, Borhes piše o neuzvraćenim ljubavima. Horhe Borhes umro je od raka jetre 1986. godine u Ženevi. Marija Kodama, njegova udovica i naslednica, stekla je potpunu kontrolu nad njegovim delima. Politička uverenja Horhe Luis Borhes 1976. Horhe Luis Borhes se oduvek zanimao za politiku što je nasledio od svojih predaka, kao i strast za književnost. Dvadesete godine XX veka su za njega bile veoma važne u političkom smislu. U početku je bio pristalica bivšeg argentinskog predsednika koji se zvao Ipolito Irigojen (šp. Hipólito Yrigoyen). Godine 1928. Borhes je, podržavajući Ipolita, bio član Komiteta mladih intelektualaca kada su se obavljali ponovni izbori za predsednika u Argentini. Ipolito je pobedio na izborima, ali kasnije je usledilo Borhesovo zaprepašćenje kada je vojna hunta zbacila Ipolita sa vlasti, nakon čega Borhes biva zgrožen politikom. Nakon toga, neko vreme se nije zanimao za politiku, ali kasnije je opet počeo da piše članke u argentinskom magazinu „El Ogar“ u kome ne podržava nijedan politički režim, već ih kritikuje, a naročito nacizam, antisemitizam i sve veći pad u fašizam. Ovim člancima Borhes dobija veća priznanja nego za svoje fikcije koje su gotovo prošle neopaženo. Međutim, ovo će mu prouzrokovati probleme kada fašisti budu došli na vlast početkom četrdesetih godina.[13] Godine 1946. Huan Domingo Peron dolazi na vlast u Argentini, a Borhes je, zbog svojih dobro poznatih političkih uverenja, dobio novu poziciju sanitarnog inspektora za kontrolu živinskog mesa u Buenos Ajresu. Odmah je odlučio da podnese ostavku, pri čemu iskazuje još veću odvratnost prema totalitarnim režimima ističući da je jedna od najvažnijih dužnosti pisaca da se bore protiv autoritarnosti i svega što ona donosi.[13] Peronov režim je otežavao život Borhesovoj porodici i njegovim prijateljima. Godine 1948. njegova majka i sestra Nora su uhapšene pošto su učestvovale u jednom protestu. Njegova majka je od tada bila u kućnom pritvoru, dok je sestra bila u zatvoru koji je prvobitno bio namenjen prostitutkama. Nori su dali mogućstvo da je oslobode ukoliko napiše pismo izvinjenja Evi Peron, što je ona odbila i tako ostala u zatvoru. Smatra se da od tada Borhes nije mogao da drži nijedno predavanje bez policijskog nadzora. Godine 1950. Borhes je izabran za predsednika Društva argentinskih pisaca (šp. Sociedad Argentina de Escritores), i tako predvodi intelektualce u borbi protiv peronističkog režima. Na tipičnom sastanaku Društva se u početku rapravljalo o književnim i filozofskim uverenjima. Nakon dužeg vremena, policijskim doušnicima, koji su nadgledali ove sastanke, bi postalo dosadno da bi na kraju otišli. Tek tada bi počinjale prave političke diskusije. Takođe je učestvovao u književnom pokretu zvanom ultraizam (šp. Ultraísmo).[traži se izvor] Pedestetih godina, nakon smrti Eve Peron, dva policajca su zatražila od Borhesa da u prostorijama Društva argentinskih pisaca okači portret Eve i Huana Perona, što je on odbio. Kasnije, uprkos svoj predostrožnosti, Društvo je ukinuto. Borhes postaje direktor Nacionalne biblioteke kada je Društvo ponovo počelo sa radom. Međutim, Huan Peron je 1973. ponovo izabran za predsednika, a Borhes iste godine podnosi ostavku na poziciju direktora Nacionalne biblioteke. Kada je Isabel Peron smenjena sa vlasti još jednim državnim udarom, Borhes opet počinje da se zanima za politiku. Prihvatio je novu vladu što je izazvalo razočaranje argentinske levice. Međutim, kada je dokazano da je nova vlada zloupotrebljavala svoju moć, kao i vojna hunta, Brohes počinje da kritikuje njenu politiku sve dok nije došlo do rata na Folklandskim ostrvima što je kod njega izazvalo ponovno zaprepašćenje posle čega se povlači iz sveta politike. Borhes se tokom svog života otvoreno suprotstavljao peronizmu, marksizmu i komunizmu.[14] U jednom intervjuu je čak za sebe rekao da je anarhista, iako ga je većina ljudi smatrala liberalistom. Oduvek je smatrao da je najveći problem tada bio to što je država imala ogroman uticaj u delovanju pojedinca što su najviše prouzrokovali komunizam i nacizam. Totalitarni režimi su po njegovom mišljenju bili jedna vrsta tiranije koja uz veliku moć ima i mogućnost da odlučuje o svemu i svakome. Verovao je u etičku humanost i intelektualnost individue, dok je za političare smatrao da je njihov suštinski posao da lažu. Svoja uverenja o politici je govorio u više navrata, pri čemu je za političare rekao da su to neetički ljudi koji su vremenom stekli naviku i da podmićuju. Međutim, svoja opažanja o politici je izražavao u esejima. Napisao ih je mnogo, a najpoznatiji je „Ja, Jevrejin“ (šp. Yo, Judío), koji se odnosio na njegov prethodni članak „Ja, Argentinac“ (šp. Yo, Argentino) i koga je napisao kao odgovor na optužbu od strane simpatizera Hitlera i nacističke partije da je Jevrejin i da nije pravi Argentinac. U svojoj knjizi „Peščana knjiga“ (šp. „El Libro de Arena“) Borhes kaže da ne treba da se vrednuju politički sistemi već ljudi kao individue i njihove osobine.[15] Smrt Borhesov nadgrobni spomenik na groblju u Ženevi Horhe Luis Borhes umro je 14. juna 1986. u 86. godini života od raka jetre. Po verskim shvatanjima, Borhes se deklarisao kao agnostik. Jedna od njegovih poslednjih želja bila je da bude sahranjen na groblju u Ženevi. Njegov nadgrobni spomenik je delo argentinskog vajara Eduarda Longata. U februaru 2009. godine predstavljen je projekat premeštanja Borhesovih posmrtnih ostataka na groblje u Buenos Ajresu. Borhesova udovica Marija Kodama žustro se sprotivila pa je projekat propao. Dela Priče Historia universal de la infamia (1935)- Univerzalna istorija beščašća Ficciones (1944) - Maštarije El Aleph (1949)- Alef El informe de Brodie (1970) El libro de arena (1975) - Peščana knjiga La memoria de Shakespeare (1983) Poezija Los ritmos rojos (1918) Fervor de Buenos Aires (1923) Luna de enfrente (1925) Cuaderno San Martín (1929) El otro, el mismo (1964) Para las seis cuerdas (1965) Elogio de la sombra (1969) El oro de los tigres (1972) La rosa profunda (1975) La moneda de hierro (1976) Historia de la noche (1977) Adrogué, con ilustraciones de Norah Borges (1977) La cifra (1981) - Šifra Los conjurados (1985) Antologije Antología personal (1961). Nueva antología personal (1968). Libro de sueños (1976). - Sanjarenje Textos cautivos (1986). Borges en el hogar (2000).