60072) Školice , Hulio Kortasar , Sezam book Beograd 2012 , Knjiga „Školice” važi za jedno od najlepših i najsloženijih književnih poduhvata XX veka i za njegovo iščitavanje sam Kortasar nudi najmanje dva pristupa. Neobična struktura ovog dela omogućava nam da ga pored uobičajenog linearnog načina, čitamo i metodom preskakanja poglavlja, po određenom redosledu ili pak sasvim nasumično. Ovakva eksperimentalnost koncepta pripovedanja u kombinaciji sa bogatstvom autorovog stvaralačkog genija rezultirala je ovim romanom potpuno jedinstvenim u latinoameričkoj, pa i svetskoj književnosti. On se može čitati na preskoke, poput dečije igre iz naslova, ali koju bi bilo poželjno shvatiti kao jednu specifičnu misaonu igru za odrasle. Uz sve čarobne metafore i živopisan prikaz Pariza kao centra umetnosti, filozofije i boemskog života tog doba, pisac vodi glavnog lika, sredovečnog intelektualca, kroz omamljujuće scene vlažnih potkrovlja metropole natopljenih gustim duvanskim dimom, džezom i slikarskim bojama u potragu za središtem bića, za odgovorima, za prosvjetljenjem. Kroz tu potragu i suprotstavljanje malograđanštini, Kortasar na zadivljujući način rukuje mislima i idejama kao da su od gline, sve vreme održavajući visoki nivo kvaliteta celokupnog proznog sadržaja. „Školice su presudno delo za procvat književnosti Latinske Amerike i šire. Kortasar je bio čovek zarazne ljudskosti.” – Mario Vargas Ljosa „Bio je jedan od najboljih pisaca našeg vremena.” – Gabrijel Garsija Markes mek povez, format 14 x 20 cm , latinica, 596 strana

Hulio Kortasar. `Školice.` Anteus. Beograd: Bata, 1993. 604 str. ; 20 cm. Spolja, vidite, a unutra je mnogo bolje.

Bratstvo jedinstvo 1987. 215 str. Tamo neki Luka Koračanje po tragovima Rukopis nađen u džepu Leto Kraj etape Raskorak Noćne more Vrat crne mačkice Dnevnik o jednoj priči manja oštećenja zaštitnog omota korice požutele po rubovima požuteo papir sa strane, a delimično i prednji predlist - nekoliko žutih tačaka otcepljen gornji ugao zadnjeg predlista posveta prekrivena belilom

Meki povez, odlično očuvana Borhes, Kortasar, Benedeti i dr B3

Gongzuo, Songling, Merime, Alan Po, Adolfo Beker, Mopasan, Vels, Grin, Kafka, Nabokov, Kortasar, Bahman, Kalvino, David... Izdavac - Mond, Beograd Godina - 2001. Knjiga u vrlo dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,mek povez,format 23 cm,510 str. (73)

Priredio Branko Andjic Izdavac - SKZ, Beograd Godina - 1980. Iz edicije SKZ/a knjiga 488. Argedas, Fernandes, Borhes, Kasares, Kortasar, Oneti, Roa Bastos, Argedas, Donoso, Ljosa, Garmendija, Areola, Toledo, Fuentes... Hispanoamericka knjizevnost, Hispanoamericka pripovetka Knjiga u vrlo dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,tvrd povez,format 19 cm,373 str. (51)

O knjizi: Ovom otkacenom knjigom prica, pod naslovom Zverinje, Tanesi obeležava pola veka od pojave romana Školice, posle koga je Hulio Kortasar svrstan medu najvece argentinske pisce. Ubrzo, on postaje jedan od najneobicnijih i najznacajnijih svetskih romansijera i pripovedaca. Više godina posle smrti Kortasara, njegova prva supruga, Argentinka Aurora Bernandes (1920), filolog i prevodilac, napravila je antologiju njegovih prica na temu životinja, košmarnih i jednako razigranih.

O knjizi: Ovom otkacenom knjigom prica, pod naslovom Zverinje, Tanesi obeležava pola veka od pojave romana Školice, posle koga je Hulio Kortasar svrstan medu najvece argentinske pisce. Ubrzo, on postaje jedan od najneobicnijih i najznacajnijih svetskih romansijera i pripovedaca. Više godina posle smrti Kortasara, njegova prva supruga, Argentinka Aurora Bernandes (1920), filolog i prevodilac, napravila je antologiju njegovih prica na temu životinja, košmarnih i jednako razigranih.

Opis Majstori savremene svetske priče. Gras, Kundera, Mekjuan, Singer, Jerofejev, Erkenj, Majdak, R. Valzer, Ortis, Bukovski, Sorokin, Tanizaki, De Prada, Kortasar, Zang, Murhaus, Nabokov, Apdajk Kako da se nadamo da ćemo bez ludosti erosa videti sve što treba?! Kako drugačije da postanemo čarolija ako ne uđemo u čaroliju i u kožu utrljamo njene reči? Sjedinjavanje dva bića kroz eros podseća na čin pisanja. Nikad više no danas potrebno je da se eros, potisnut pornografijom i literaturom bez strasti, ponovo izlije u naše živote. Izgleda da nam u ponovnom očovečenju preostaju dve stvari: da čitamo knjige i vodimo ljubav. Ljubavno i umetničko iskustvo jedini su načini da se naše polje zaštiti od pustošenja, da se naš prostor sačuva kao nešto živo, kao tekuća voda otvorena za druge vode, sposobna da se prilagođava i menja. Ništa se sa sigurnošću ne zna dok se ne proveri ljubavlju. Ništa ne možemo tvrditi dok to ljubavlju ne ispitamo. Volimo, dakle postojimo. Povez knjige : broširani Strana : 415 Format : 13x20 cm Pismo : latinica

Opis "Od Gaba do Marija: rodoslov hispanoameričkog buma - Anhel Esteban" Priča o „hispanoameričkom bumu” pre svega je priča o dva velika pisca, Markesu i Ljosi, koji su svoje blisko prijateljstvo okončali pesnicama i do kraja života se nisu pomirili. Oko njih se okupljala čitava plejada najtalentovanijih južnoameričkih i španskih autora tog doba – Kortasar, Fuentes, Karpentijer, Donoso, braća Gojtisolo, i svi oni su protagonisti ove uzbudljive knjige. Zajedno su slavili život i literaturu, pisali neke od najuzbudljivijih dela proteklog veka, menjali književnu istoriju, dobijali najveće nagrade, potpisivali milionske ugovore, zajedno posećivali književne festivale, konferencije i proslave, igrali karte u časovima dokolice, ali i vodili žučne intelektualne (i one druge) rasprave, pre svega o politici, Kastru i Kubanskoj revoluciji, koja je u jednom trenutku postala njihova jabuka razdora. Sve to će uskoro biti poznato kao „hispanoamerički bum”, eksplozija stvaralačke energije kakva nije viđena u istoriji Servantesovog jezika, čak ni u njegovom „zlatnom dobu”. Prevod sa španskog: Jasmina Milenković

O knjizi: Alberto Moravija, Šulamid Lapid, Tenesi Vilijams, Dino Bucati, Viktor Staford Rejd, Hose Donoso, Raimondas Kašauskas, Isak Baševis Singer, Dilen Tomas, Žan-Mari Gistav Le Klezio, Italo Kalvino, Klarisa Lispektor, Žan-Fransoa Samlon, Rut Praver Džabvala, Migel Delibes, Ivan Bunjin, Ana Zegers, Erl Makenzi, Džerom Dejvid Selindžer, Amar Belhasan, Vitold Gombrovič, Mario Benedeti, Edvidž Dantika, Hulio Kortasar, Džubran Halil Džubran, Horhe Luis Borhes, Mišel Grizolija, Jurij Kazakov, Antonio Tabuki, Žoze Saramago. Tamno more je Haronova plovidba ali i kolevka iz čije se pene rodila čulna boginja Afrodita. Zar nije čudno da se ljubavni plam javlja baš iz vode?! Ženska čulnost se prikazuje kroz morske vile, sirene, utvare i utopljenice koje, poput Ofelije ogrnute belim velovima, čaraju i vuku u zagrljaj. U noćima strave iz mora se čuje pesma, glasovi nastradalih mornara, škripa potopljenog brodovlja... Raznolike emocije toplih i hladnih mora prikazane u ovim čarobnim pričama ublažavaju njegovo svojstvo neljudske vode koja, pošto ne utoljava žeđ, ne ispunjava dužnost svakog elementa da neposredno služi ljudima. Priče o moru najvećih savremenih pisaca sa svih kontinenata utoliće žeđ svakog ljubitelja lepe književnosti!

O knjizi: Alberto Moravija, Šulamid Lapid, Tenesi Vilijams, Dino Bucati, Viktor Staford Rejd, Hose Donoso, Raimondas Kašauskas, Isak Baševis Singer, Dilen Tomas, Žan-Mari Gistav Le Klezio, Italo Kalvino, Klarisa Lispektor, Žan-Fransoa Samlon, Rut Praver Džabvala, Migel Delibes, Ivan Bunjin, Ana Zegers, Erl Makenzi, Džerom Dejvid Selindžer, Amar Belhasan, Vitold Gombrovič, Mario Benedeti, Edvidž Dantika, Hulio Kortasar, Džubran Halil Džubran, Horhe Luis Borhes, Mišel Grizolija, Jurij Kazakov, Antonio Tabuki, Žoze Saramago. Tamno more je Haronova plovidba ali i kolevka iz čije se pene rodila čulna boginja Afrodita. Zar nije čudno da se ljubavni plam javlja baš iz vode?! Ženska čulnost se prikazuje kroz morske vile, sirene, utvare i utopljenice koje, poput Ofelije ogrnute belim velovima, čaraju i vuku u zagrljaj. U noćima strave iz mora se čuje pesma, glasovi nastradalih mornara, škripa potopljenog brodovlja... Raznolike emocije toplih i hladnih mora prikazane u ovim čarobnim pričama ublažavaju njegovo svojstvo neljudske vode koja, pošto ne utoljava žeđ, ne ispunjava dužnost svakog elementa da neposredno služi ljudima. Priče o moru najvećih savremenih pisaca sa svih kontinenata utoliće žeđ svakog ljubitelja lepe književnosti!

O knjizi: Hemingvej, Bucati, Ljosa, Nabokov, Outs, Furnel, Saramago, Ginckaj, Atvud, Apdajk, Babelj, Benedeti, Trevor, Smit, Kortasar, Marber, Fuget, Paćeko Ako voliš da tračariš i imaš svoju tajnu, a drugi misle da si crna ovca, ako si ikad čeznula da budeš lepa, najlepša, kao kraljica karnevala, ili još uvek žarko želiš da otplivaš do druge obale kako bi svima pokazao da si najjači i najbolji, ako sporo zaboravljaš prvu ljubav i teško savlađuješ igre osvete i praštanja – ovo je knjiga o tebi. U Klincima od dva metra neprevaziđeni majstori savremene svetske književnosti pričaju, svaki na „svoju ruku“, o mukama i lepoti odrastanja, koje počinje rano i traje celog života. Njihove priče dolaze iz Engleske, Francuske, Rusije, Portugalije, Argentine, Nemačke, Perua, Poljske, Egipta, Amerike, Čilea, Jamajke, Urugvaja, Kanade. Dovoljno daleko da se otisneš na putovanje i sasvim blizu da se mnogo ne udaljiš od sebe. Ako te interesuju drugi ljudi ma gde da borave, ako voliš da razmišljaš o neobičnim i svakodnevnim događajima, ako osećaš, dok čitaš, da pisac otkriva prizore iz tvog života sakrivene iza sedam brava i sedam velova – ovo je knjiga za tebe.

O knjizi: Hemingvej, Bucati, Ljosa, Nabokov, Outs, Furnel, Saramago, Ginckaj, Atvud, Apdajk, Babelj, Benedeti, Trevor, Smit, Kortasar, Marber, Fuget, Paćeko Ako voliš da tračariš i imaš svoju tajnu, a drugi misle da si crna ovca, ako si ikad čeznula da budeš lepa, najlepša, kao kraljica karnevala, ili još uvek žarko želiš da otplivaš do druge obale kako bi svima pokazao da si najjači i najbolji, ako sporo zaboravljaš prvu ljubav i teško savlađuješ igre osvete i praštanja – ovo je knjiga o tebi. U Klincima od dva metra neprevaziđeni majstori savremene svetske književnosti pričaju, svaki na „svoju ruku“, o mukama i lepoti odrastanja, koje počinje rano i traje celog života. Njihove priče dolaze iz Engleske, Francuske, Rusije, Portugalije, Argentine, Nemačke, Perua, Poljske, Egipta, Amerike, Čilea, Jamajke, Urugvaja, Kanade. Dovoljno daleko da se otisneš na putovanje i sasvim blizu da se mnogo ne udaljiš od sebe. Ako te interesuju drugi ljudi ma gde da borave, ako voliš da razmišljaš o neobičnim i svakodnevnim događajima, ako osećaš, dok čitaš, da pisac otkriva prizore iz tvog života sakrivene iza sedam brava i sedam velova – ovo je knjiga za tebe.

Izdavač: Nolit, Beograd Kolekcija Metamorfoze Prevod: Božidar Marković Predgovor: Miodrag Pavlović Povez: tvrd Broj strana: 236 Sadržaj priložen na slici. Malo požutela po obodu i na marginama strana, vrlo dobro očuvana. Biblioteka koja sadrži svaku moguću knjigu, enciklopedijska odrednica koja stvara jedan potpuno novi univerzum, misteriozna ubistva na stazama koje se račvaju – to su samo naznake fantazmagoričnog sveta koji čeka čitaoca čim kroči u ovu knjigu koja je proslavila velikog argentinskog pisca Horhea Luisa Borhesa. Često nazivan ocem modernog latinoameričkog romana, bez koga dela Hulija Kortasara, Gabrijela Garsije Markesa, Karlosa Fuentesa i Marija Vargasa Ljose ne bi bila moguća, Borhes je u Maštarijama promenio lice jedne umetničke forme – kratku priču vratio je u oblast bajkovitog i začudnog iz kojeg je ona prvobitno i nastala. (K-99)

Opis Smrt Artemija Kruza ne samo da je, po mnogim ocenama, Fuentesov najbolji roman već možda i prvo delo magičnog realizma koji će dovesti do „Latinoameričkog buma”, jednog od ključnih književnih događaja u svetskoj prozi druge polovine XX veka. U izborima za najznačajnija književna dela hispanoameričke književnosti, od kritike do običnih čitalaca, gotovo da nema liste na kojoj se, uz knjige Borhesa, Kortasara, Ljose, Markesa, Sabata, ne nalazi i ova. Bez sumnje, u pitanju je remek-delo koje već godinama privlači pažnju tematizovanjem univerzalnih pitanja o iskušenjima zla, moći i ljubavi. Ipak, Artemije Kruz je prevashodno intimni vodič kroz dušu modernog Meksika, kao i nasleđa prošlosti i strepnji savremenog doba. Roman započinje slikom Artemija Kruza na samrtnoj postelji: Fuentes nas maestralno vodi kroz lavirinte toka svesti čoveka koji je uspeo da pobedi život, ali je pitanje trenutka kada će morati da prizna poraz pred izvesnošću smrti. Ovaj arhetipski antijunak predstavlja spoj Velsovog Čarlsa Fostera Kejna i klasičnog junaka ruske književne tradicije kojem smo, po pravilu, neobjašnjivo naklonjeni. Nekadašnji vatreni i neustrašivi revolucionar koji vremenom gubi ideale, zemljoposednik koji bez milosti otima imanje od seljaka i vlastele, Kruz na kraju postaje i medijski mogul; on kontroliše raspoloženje javnog mnjenja i tako sebe održava na površini uzburkanog mora dnevnopolitičkih previranja u Meksiku. Porodične veze i politička poznanstva poslužili su mu da se još više obogati; nije prezao od korupcije, ali nam otkriva i ljudsku stranu svoje kompleksne ličnosti. Kao i Vels, Fuentes se služi filmskim tehnikama vešto transponovanim u književni jezik (close-up, dubinska oštrina, flešbek, paralelna montaža), otkrivajući tako svoju prepoznatljivu spisateljsku virtuoznost. br. str.: 318 povez: broširan Format: 21 cm Pismo: latinica

Knjiga je dobro očuvana. `` Literatur­klassiker Worum es geht Die Fiktion der Wirklichkeit Warum dicke Romane schreiben, wenn man alles, was man sagen möchte, in wenigen Minuten mündlich darlegen kann, fragt Jorge Luis Borges im Vorwort zu seinem 1944 erschienenen Erzählband Fiktionen. Programmatisch kündigt er an, seine Texte seien nur Kommentare zu fiktiven Büchern. Tatsächlich kommen viele der hier versammelten Kurzgeschichten, die Borgesʼ Weltruhm begründeten, im Gewand des Essays daher. Mit ihren Fußnoten und genauen Quellenangaben geben sie sich hochseriös und wissenschaftlich, nur um sogleich ins Fantastische, Surreale abzugleiten. Die durchgehende Vermischung von Fiktion und Realität, Traum und Wirklichkeit ist das Markenzeichen von Borgesʼ Erzählungen – ob es sich dabei um Pseudoessays, vermeintlich realistische Berichte oder Detektivgeschichten nach dem Vorbild von Edgar Allan Poe handelt. Im ironischen Spiel mit Formen, das den Autor zu einem Wegbereiter der Postmoderne macht, kommt seine tiefe Skepsis gegenüber der menschlichen Vernunft und Erkenntnisfähigkeit zum Ausdruck: Was wir Realität oder Geschichte nennen, ist in Wahrheit nur ein Konstrukt.`` MAŠTARIJE ,,„Najveći pisac španskog govornog područja nakon Servantesa.“ Mario Vargas Ljosa Biblioteka koja sadrži svaku moguću knjigu, enciklopedijska odrednica koja stvara jedan potpuno novi univerzum, misteriozna ubistva na stazama koje se račvaju – to su samo naznake fantazmagoričnog sveta koji čeka čitaoca čim kroči u ovu knjigu koja je proslavila velikog argentinskog pisca Horhea Luisa Borhesa. Često nazivan ocem modernog latinoameričkog romana, bez koga dela Hulija Kortasara, Gabrijela Garsije Markesa, Karlosa Fuentesa i Marija Vargasa Ljose ne bi bila moguća, Borhes je u Maštarijama promenio lice jedne umetničke forme – kratku priču vratio je u oblast bajkovitog i začudnog iz kojeg je ona prvobitno i nastala. Pariski Mond je načinio listu sto najznačajnijih knjiga XX veka, Maštarije su se našle među izabranima.``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kartareskuova trilogija Zaslepljenost, visceralni memoar o snovima i fiktivno putovanje kroz halucinantni Bukurešt, jedno je od najreprezentativnijih dela savremene rumunske književnosti. Neprepričljivo čudna, izdašna priča Zaslepljenosti nesvodiva je na putovanje u detinjstvo glavnog junaka, njegova sećanja na hospitalizaciju, daleku istoriju njegove porodice, putujući cirkus, Sekuritateu, zombi vojsku, andergraund džez scenu Nju Orleansa i uspostavljanje režima Čaušeskuovih: ovaj kaleidoskopski svet je istovremeno nelagodno poznat i duboko nov. Čitaoci iz iskustva Zaslepljenosti izlaze uznemireni i preobraženi. „Ništa vas ne može pripremiti za opseg i ambicije prvog toma hvaljene trilogije Zaslepljenost. Ovaj roman je fantazmagorični spoj fantastike, memoara, nadrealizma, entomologije, rata, seksa, smrti i razaranja i, rečima pripovedača – „beskrajni niz stvarnost–halucinacija–san”.” – BOOKFORUM „Kartareskuov fantazmagorični svet nalikuje Dalijevim predelima.” – KIRKUS REVIEWS „Kao što je Borhes rekao za Džojsovog Uliksa, ovaj tekst ne teži da bude roman, već katedrala… Zaslepljenost je užitak i iznenađenje, veliko otkriće, roman snažnog, originalnog glasa, jedinstvene arome i dobro oblikovanog pesničkog jezika.” – LOS ANGELES REVIEW OF BOOKS Mirča Kartaresku (rum. Mircea Cărtărescu) (1. juni 1956, Bukurešt) je rumunski pripovedač, pesnik, književni kritičar i esejista. Biografija Jedan od trenutno vodećih rumunskih pisaca. Pohađao školu Kantemir Voda. Za vreme školskih dana pripadao grupi Nikolajea Manuleskua. Književnu karijeru počeo kao pesnik, godine 1978. Kasnije, studirao na bukureštanskom univerzitetu, na departmanu rumunskog jezika i književnosti, na kojem je diplomirao 1980. godine sa tezom o poeziji Mihaila Emineskua, koja će se kasnije pojaviti u njegovoj poetskoj knjizi Himerički san. Iste godine, neke od njegovih radova objavila je poznata rumunska izdavačka kuća Karta Romaneska. Između 1980. i 1989. godine radio je kao nastavnik rumunskog jezika, potom je radio u Udruženju pisaca Rumunije kao urednik, i u Kajeteu, magazinu za književnu kritiku. Godine 1991. postao je predavač na Katedri za rumunsku književnu istoriju, odseku bukureštanskog univerziteta, departmana za rumunsku književnost. Doktorirao sa tezom o rumunskom postmodernizmu 1999. godine. Od 2010. godine, na toj katedri je postavljen kao vanredni profesor. Između 1994. i 1995. godine postao je gostujući profesor na Univerzitetu u Amsterdamu, gde je bio na istoj poziciji kao i na štutgartskom univerzitetu. Za novelu Telo, dobio je Međunarodnu književnu nagradu. Oženio je pesnikinju Joanu Nikolaje. Njegova dela su prevedena na 22 svetska jezika, uključujući i srpski.[1] Godine 2013. bio je laureat Međunarodnog novosadskog književnog festivala.[2] O književnom delu Njegovo književno i intelektualno sazrevanje je bilo pod senkom Čaušeskuovog režima, ali sa razumevanjem da mora izgraditi svoj svet u skladu sa dubinskim vezama sa najvišim zahtevima rumunske kulture i njene evropske određenosti. Kao i većina intelektualaca tog doba njegova lektira su savremeni postmodernistički mislioci i pisci: Ihab Hasan, Žan Fransoa Liotar, Mišel Fuko, Žak Derida, Rolan Bart, Suzan Zontag, Vladimir Nabokov, Umberto Eko, Borhes, Milan Kundera, David Lodž, Mišel Turnije, Žoze Saramago, Hulio Kortasar. Tako je izgradio intelektualnu optiku, zahvaljujući čitanju i boravcima u Evropi, definišući se kao pisac otpora i kritički intelektualac, ne samo u sferi doktrinarnih polemika između modernizma i postmodernizma, nego i političkih stavova o odnosu totalitarizma i demokratije, utopije i liberalne skepse. Svoja stanovišta o novoj književnosti izložio je polemički u esejističkoj knjizi Rumunski postmodernizam, 1999. godine. Mirče Kartaresku je predstavnik bogate kulture koja je u njemu našla snažnog i inventivnog tumača i stvaraoca. Njegovo pesničko i prozno delo je i posledica i polemički odgovor i slika vremena i sveta. On je lavirintski ispitivač savremenog života, društva i pojedinca i njegovih emocija. Njegov roman Nostalgija je izazvao najveće poštovanje, jer je i jednostavan, emotivan i potresan baveći se politikom i sudbinom grada i traganjem pojedinca za svojim mestom između uzvišenih smislova i trivijalnih slika svakodnevlja. Njegovi romani su istovremeno globalne metafore, gde vidimo transfiguracije velikih priča, od Homera do Džojsa i koračanja po tlu svakidašnjice gde se njegovi junaci otkrivaju kao akteri sveta preživljavanja i nemogućih fantazija. Ono čime Kartaresku osvaja kao pisac nisu samo eruditne i duboko ukorenje slike kulture, koje srećemo u romanima, kao i u epskoj poemi Levant, nego i emocije u kojim pokazuje posebno znanje, emocije koje izaziva žena, emocije sreće i tuge zbog neuzvraćene ili izgubljene ljubavi, emocija izazvane životom, koji je `prožet nestvarnim bljeskovima velike i istinske sreće`. Njegova knjiga veličanstvenih i jednostavnih priča Zašto volimo žene, kao i njegove pesme ljubavi potvrđuju osobenu kulturu razumevanja čoveka i njegovog sveta. Lakoća i suštastvenost njegovih uvida u ovakvim doprinosima približavaju ga ostvarenjima Čehova i Rejmonda Karvera...

Хорхе Луис Борхес: МАШТАРИЈЕ Издавач: НОЛИТ, Београд, 1978.год. Тврди платнени повез, 236 страна, латиница. Очувано као на фотографијама. `Хорхе Франсиско Исидоро Луис Борхес Асеведо (шп. Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acevedo, познат као Хорхе Луис Борхес; Буенос Ајрес, 24. август 1899 — Женева, 14. јун 1986) био је аргентински писац, есејиста, приповедач, један од најутицајнијих књижевника XX века. Пресудно је обележио хиспаноамеричку књижевност и значајно утицао на светске књижевне токове. Иако најпознатији по својим приповеткама, Борхес је такође био и песник и књижевни критичар. Био је саоснивач тзв. „латиноамеричке фантастике“ и један од водећих аутора часописа Sur („Југ“). Чланови његове породице су шпанског, енглеског и португалског порекла, и имали су значајну улогу у историји Аргентине. Основно образовање је највећим делом стекао од родитеља. За време Првог светског рата са породицом се преселио у Швајцарску. У овој земљи боравио је све до 1921. године, када се вратио у Аргентину. Каријеру писца је започео 1923. године. Његових неколико првих књига нису откриле будућег песника. До тема које су му заиста „лежале“ дошао је кроз неколико књига есеја и прича, као што су „Свеопшта историја бешчашћа“, „Историја вечности“, „Маштарије“ и „Алеф“. Прва Борхесова књига се код нас појавила 1963. године. То је била књига „Маштарије“. У нашим крајевима су људи тек седамдесетих година почели више да обраћају пажњу на Борхесова дела. У том периоду су се појавили први борхесовци, а истовремено су постали популарни латиноамерички писци као што су Маркес, Кортасар, Љоса, Фуентес и други. Остао је запамћен по својим кратким причама које имају метафизичке и фантастичне особине. Поред тога се бавио и књижевном критиком. Добитник је награде „Сервантес“ за књижевност 1978. године. Хорхе Луис Борхес рођен је 24. августа 1899. године у Буенос Ајресу, у Аргентини. Чланови његове породице су различитог порекла, и имали су значајну улогу у историји Аргентине. Основно образовање је највећим делом стекао управо од родитеља. Његово формирање као интелектуалца и уметника почиње већ у детињству у великој породичној библиотеци састављеној од дела на енглеском, који је знао захваљујући баки Енглескињи. Већ са девет година Борхес је започео свој списатељски рад преводећи „Срећног принца“ Оскара Вајлда. Године 1914. се његова породица сели у Париз. Борхес у Француској учи језик и припрема матуру, са посебним интересовањем за филозофију и велике писце 19. века. За време Првог светског рата са породицом се преселио у Швајцарску, а 1919. године одлазе у Шпанију и ту Хорхе почиње свој активнији списатељски рад. Каријеру писца је започео 1923. године писањем поезије, а прве стихове „Црвени ритмови”, посвећене Октобарској револуцији које никада није објавио, написао је 1919. године током свог боравка на Мајорки. Када се вратио у Аргентину, са неколико младих писаца који су се окупљали око М. Фернандеза, покренуо је часописе „Призма” и „Проа”, а већ 1923. године поново одлази у Европу. Године 1927. му је ослабио вид, да би потпуно ослепео крајем педесетих година. Борхес је најпознатији по својим кратким причама, али је такође писао и поезију, есеје, сценарије, књижевне критике и објавио многе антологије. Борхес је писао поезију целог свог живота. На Борхеса доста утиче модернистички стил писања, а посебно симболизам. А у његовим каснијим делима може се видети утицај натурализма. На његова каснија дела велики утицај је имала и чињеница да је био слеп. Борхес се доста интересовао за митологију, математику и теологију и ове науке су често биле присутне у његовим делима. Његово прво објављено дело је био превод дела „Срећни принц“ Оскара Вајлда на шпански када је имао само девет година. Његова прва колекција песама „Врућина Буенос Ајреса“ (шп. Fervor de Buenos Aires) објављена је 1923. године. Исте године Борхес постаје уредник литералног додатка новинама „Критика“ где се појављују његови делови прича касније објављени у „Општој историји гадости“ (шп. Historia universal de la infamia). Борхесова најбоља дела су са почетка његове каријере, када је углавном радио као преводилац и књижевни критичар за аргентински магазин „Ел Хогар“ који се издавао од 1936. до 1939. године. После тешке несреће коју је доживео 1939. године појављује се његова прва колекција кратких прича „Врт разгранатих стаза“ ( шп. El jardín de senderos que se bifurcan). Ова колекција је изашла из штампе 1941. године. Његово најпознатије дело је кратка прича „Чекање“ (шп. La espera) објављена 1950. године. Изражавао је велико интересовање и за идеализам што се може видети у есеју „Ново побијање времена“ (шп. Nueva refutación del tiempo), краткој причи „Прецизност науке“ (шп. Del rigor en la ciencia), песмама „Ствари“ (шп. Cosas) и „Голем“ (шп. El Golem), као и у причи „Кружне рушевине“ (шп. Las Ruinas Circulares). Борхес 1967. године започиње петогодишњу сарадњу са америчким преводиоцем Норманом Томасом ди Ђованијем. Такође наставља да издаје књиге као што су „Књига измишљених створења“ (шп. El libro de los seres imaginarios) 1967. године, затим „Бродијев извештај“ (шп. El informe de Brodie) 1970. године, као и „Пешчана књига“ (шп. El libro de arena) 1975. године. Његово најдуже књижевно прозно дело је прича „Конгрес“ (шп. El Congreso) објављена 1971. године. Борхес је био значајан и као преводилац. Преводио је литературу са енглеског, француског и немачког језика на шпански језик. Такође је превео дела Вилијама Фокнера, Хермана Хесеа , Франца Кафке, Волта Витмана, Вирџиније Вулф и других. Борхес није добио Нобелову награду за књижевност и то је доживео као лични пораз. Касније се говорило да му је ова награда ускраћена због конзервативног погледа на политику. С обзиром да је Борхес био слеп његова мајка старала се о њему, била је његов лични секретар, одговарала је на писма, пратила га је на путовањима. Неочекивано, 1967. године, Борхес се оженио својом старом пријатељицом из младости, Елсом Миљан. Његови пријатељи су сматрали да је управо његова мајка инсистирала на томе како би имао ко да се брине о њеном слепом сину када она умре. Међутим, брак је трајао свега три године. Након развода, Борхес се вратио мајци, са којом је живео у малом стану, све до њене смрти Наредних година, путовао је широм света. Након мајчине смрти улогу асистенткиње преузима Марија Кодама, Аргентинка немачког и јапанског порекла. У априлу1986. године оженио се њоме преко парагвајског адвоката, што је тада била уобичајена појава за Аргентинце који су желели да избегну оштре законе у вези са разводом. Уз неколико изузетака, жене су скоро потпуно одсутне из већине Борхесових дела. Међутим, постоје нека дела као што је прича „Улрике“ из Књиге о песку, у којој је писао о романтичној љубави. Такође и у својим кратким причама „Захир“ и „Алеф “, Борхес пише о неузвраћеним љубавима. Хорхе Борхес умро је од рака јетре 1986. године у Женеви. Марија Кодама, његова удовица и наследница, стекла је потпуну контролу над његовим делима. Хорхе Луис Борхес се одувек занимао за политику, што је наследио од својих предака, као и страст за књижевност. Двадесете године XX века су за њега биле веома важне у политичком смислу. У почетку је био присталица бившег аргентинског председника који се звао Иполито Иригојен (шп. Hipólito Yrigoyen). Године 1928. Борхес је, подржавајући Иполита, био члан Комитета младих интелектуалаца када су се одржавали поновни избори за председника у Аргентини. Иполито је победио на изборима, али касније је уследило Борхесово запрепашћење када је војна хунта збацила Иполита са власти, након чега Борхес бива згрожен политиком. Након тога, неко време се није занимао за политику, али касније је опет почео да пише чланке у аргентинском магазину „Ел Огар“ у коме не подржава ниједан политички режим, већ их критикује, а нарочито нацизам, антисемитизам и све већи пад у фашизам. Овим чланцима Борхес добија већа признања него за своје фикције које су готово прошле неопажено. Међутим, ово ће му проузроковати проблеме када фашисти буду дошли на власт почетком четрдесетих година. Године 1946. Хуан Доминго Перон долази на власт у Аргентини, а Борхес је, због својих добро познатих политичких уверења, добио нову позицију санитарног инспектора за контролу живинског меса у Буенос Ајресу. Одмах је одлучио да поднесе оставку, при чему исказује још већу одвратност према тоталитарним режимима истичући да је једна од најважнијих дужности писаца да се боре против ауторитарности и свега што она доноси. Перонов режим је отежавао живот Борхесовој породици и његовим пријатељима. Године 1948. његова мајка и сестра Нора су ухапшене пошто су учествовале у једном протесту. Његова мајка је од тада била у кућном притвору, док је сестра била у затвору који је првобитно био намењен проституткама. Нори су дали могућство да је ослободе уколико напише писмо извињења Еви Перон, што је она одбила и тако остала у затвору. Сматра се да од тада Борхес није могао да држи ниједно предавање без полицијског надзора. Године 1950. Борхес је изабран за председника Друштва аргентинских писаца (шп. Sociedad Argentina de Escritores), и тако предводи интелектуалце у борби против перонистичког режима. На типичном састанку Друштва се у почетку расправљало о књижевним и филозофским уверењима. Након дужег времена, полицијским доушницима, који су надгледали ове састанке, би постало досадно да би на крају отишли. Тек тада би почињале праве политичке дискусије. Такође је учествовао у књижевном покрету званом ултраизам (шп. Ultraísmo). Педесетих година, након смрти Еве Перон, два полицајца су затражила од Борхеса да у просторијама Друштва аргентинских писаца окачи портрет Еве и Хуана Перона, што је он одбио. Касније, упркос свој предострожности, Друштво је укинуто. Борхес постаје директор Националне библиотеке (1955) када је Друштво поново почело са радом. Међутим, Хуан Перон је 1973. поново изабран за председника, а Борхес исте године подноси оставку на позицију директора Националне библиотеке. Када је Исабел Перон смењена са власти још једним државним ударом, Борхес опет почиње да се занима за политику. Прихватио је нову владу што је изазвало разочарање аргентинске левице. Међутим, када је доказано да је нова влада злоупотребљавала своју моћ, као и војна хунта, Брохес почиње да критикује њену политику све док није дошло до рата на Фолкландским острвима што је код њега изазвало поновно запрепашћење после чега се повлачи из света политике. Борхес се током свог живота отворено супротстављао перонизму, марксизму и комунизму. У једном интервјуу је чак за себе рекао да је анархиста, иако га је већина људи сматрала либералом. Одувек је сматрао да је највећи проблем тада био то што је држава имала огроман утицај у деловању појединца што су највише проузроковали комунизам и нацизам. Тоталитарни режими су по његовом мишљењу били једна врста тираније која уз велику моћ има и могућност да одлучује о свему и свакоме. Веровао је у етичку хуманост и интелектуалност индивидуе, док је за политичаре сматрао да је њихов суштински посао да лажу. Своја уверења о политици је говорио у више наврата, при чему је за политичаре рекао да су то неетички људи који су временом стекли навику и да подмићују. Међутим, своја опажања о политици је изражавао у есејима. Написао их је много, а најпознатији је „Ја, Јеврејин“ (шп. Yo, Judío), који се односио на његов претходни чланак „Ја, Аргентинац“ (шп. Yo, Argentino) и кога је написао као одговор на оптужбу од стране симпатизера Хитлера и нацистичке партије да је Јеврејин и да није прави Аргентинац. У својој књизи „Пешчана књига“ (шп. „El Libro de Arena“) Борхес каже да не треба да се вреднују политички системи већ људи као индивидуе и њихове особине. Смрт Борхесов надгробни споменик на гробљу у Женеви Хорхе Луис Борхес умро је 14. јуна 1986. у 86. години живота од рака јетре. По верским схватањима, Борхес се декларисао као агностик. Једна од његових последњих жеља била је да буде сахрањен на гробљу у Женеви. Његов надгробни споменик је дело аргентинског вајара Едуарда Лонгата. У фебруару 2009. године представљен је пројекат премештања Борхесових посмртних остатака на гробље у Буенос Ајресу. Борхесова удовица Марија Кодама жустро се успротивила па је пројекат пропао. Дела Приче Historia universal de la infamia (1935)- Универзална историја бешчашћа Ficciones (1944) - Маштарије El Aleph (1949)- Алеф El informe de Brodie (1970) El libro de arena (1975) - Пешчана књига La memoria de Shakespeare (1983) Поезија Los ritmos rojos (1918) Fervor de Buenos Aires (1923) Luna de enfrente (1925) Cuaderno San Martín (1929) El otro, el mismo (1964) Para las seis cuerdas (1965) Elogio de la sombra (1969) El oro de los tigres (1972) La rosa profunda (1975) La moneda de hierro (1976) Historia de la noche (1977) Adrogué, con ilustraciones de Norah Borges (1977) La cifra (1981) - Шифра Los conjurados (1985) Антологије Antología personal (1961). Nueva antología personal (1968). Libro de sueños (1976). - Сањарење Textos cautivos (1986). Borges en el hogar (2000).`