Hulio Kortasar. `Školice.` Anteus. Beograd: Bata, 1993. 604 str. ; 20 cm. Spolja, vidite, a unutra je mnogo bolje.

Izdavač: Nolit, Beograd Kolekcija Metamorfoze Prevod: Božidar Marković Predgovor: Miodrag Pavlović Povez: tvrd Broj strana: 236 Sadržaj priložen na slici. Malo požutela po obodu i na marginama strana, vrlo dobro očuvana. Biblioteka koja sadrži svaku moguću knjigu, enciklopedijska odrednica koja stvara jedan potpuno novi univerzum, misteriozna ubistva na stazama koje se račvaju – to su samo naznake fantazmagoričnog sveta koji čeka čitaoca čim kroči u ovu knjigu koja je proslavila velikog argentinskog pisca Horhea Luisa Borhesa. Često nazivan ocem modernog latinoameričkog romana, bez koga dela Hulija Kortasara, Gabrijela Garsije Markesa, Karlosa Fuentesa i Marija Vargasa Ljose ne bi bila moguća, Borhes je u Maštarijama promenio lice jedne umetničke forme – kratku priču vratio je u oblast bajkovitog i začudnog iz kojeg je ona prvobitno i nastala. (K-99)

Aćagin poetski jezik verovatno oslikava ono najbolje što je postignuto u poslednje vreme. Opsednut uživanjem u rečima – njegov odabir gotovo ruralnih reči koje se prepliću s tipičnim vokabularom velikih gradova – on stvara poetsku klimu posebnih osobenosti, jer čulne elemente (boje, ukuse, taktilne senzacije) prati izuzetna melodičnost teksta. Jon Kortasar Bernardo Aćaga (Asteasu, Baskija, 1951) smatra se vrhunskim predstavnikom baskijske književnosti. Njegova prva zbirka priča Obabakoak (1988), tačnije rečeno hibridna forma između romana i zbirke priča, ovenčana je Nacionalnom nagradom za prozu 1989; po motivima nekoliko priča ubrzo je snimljen i film Put za Obabu (Obaba, 2005) u režiji Monća Armendarisa. Potom su usledili romani: Usamljeni čovek (1994), nagrađen Nacionalnom nagradom kritike za prozu na baskijskom; Boje neba (1996); Harmonikašev sin (2003), nagrađen Nagradom kritike 2003. i nagradom Grincane Kavur 2008, po kojem je španski reditelj baskijskog porekla Fernando Bernues snimio istoimeni film i uradio pozorišnu predstavu; Sedam kuća u Francuskoj (2009), finalista Nagrade za stranu fikciju časopisa Independent 2012. i finalista nagrade Oksford Vajdenfeld za prevod 2012; Dani u Nevadi (2014), nagrada Euskadi; roman Kuće i grobnice objavljen je 2020. godine. 2017. godine dobio je međunarodnu nagradu Liber Press za književnost, za integralno književno delo. 2019. godine dobija Nacionalnu nagradu za književnost, koju dodeljuje Ministarstvo kulture Španije za stvaralaštvo na španskom jeziku širom sveta. I ovu nagradu dobija za svoje celokupno književno delo. U saopštenju žirija prilikom dodele pomenute nagrade istaknuto je da je Aćagino stvaralaštvo proglašeno za najbolje na španskom jeziku „zbog njegovog neizmernog doprinosa modernizaciji i međunarodnoj projekciji baskijskog i kastiljanskog jezika kroz prozu prožetu poezijom, u kojoj se na maestralan način prepliću stvarnost i fikcija“. Dobio je i nagradu Liber 2021, koju dodeljuju udruženi španski izdavači, takođe za sveukupno stvaralaštvo na španskom jeziku, uz obrazloženje da je reč o uglednom autoru „kome je originalna i duga književna trajektorija omogućila da stvori vidljivost i baskijskom i španskom jeziku – jer je široko prihvaćen od strane čitalačke publike – kao i da osnaži samu bit jezika u svim književnim žanrovima“. Bernardo Aćaga je autor koji piše poeziju, drame, eseje, priče, romane. Za poeziju je 2003. dobio nagradu Čezare Paveze. Iako je većina njegovih dela napisana i objavljena na baskijskom, ona se mogu čitati i na tridset dva jezika na koja su prevedena. U saradnji sa suprugom, Asun Garikano, koja je književna prevoditeljka, odmah svoja dela prevodi na španski, tako da se ona istovremeno pojavljuju i na baskijskkom i na španskom, s istim autorskim potpisom. Član je Kraljevske akademije za baskijski jezik od 2006, a od 2010. i Akademije za nauku, umetnost i književnost, u Baskiji.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kartareskuova trilogija Zaslepljenost, visceralni memoar o snovima i fiktivno putovanje kroz halucinantni Bukurešt, jedno je od najreprezentativnijih dela savremene rumunske književnosti. Neprepričljivo čudna, izdašna priča Zaslepljenosti nesvodiva je na putovanje u detinjstvo glavnog junaka, njegova sećanja na hospitalizaciju, daleku istoriju njegove porodice, putujući cirkus, Sekuritateu, zombi vojsku, andergraund džez scenu Nju Orleansa i uspostavljanje režima Čaušeskuovih: ovaj kaleidoskopski svet je istovremeno nelagodno poznat i duboko nov. Čitaoci iz iskustva Zaslepljenosti izlaze uznemireni i preobraženi. „Ništa vas ne može pripremiti za opseg i ambicije prvog toma hvaljene trilogije Zaslepljenost. Ovaj roman je fantazmagorični spoj fantastike, memoara, nadrealizma, entomologije, rata, seksa, smrti i razaranja i, rečima pripovedača – „beskrajni niz stvarnost–halucinacija–san”.” – BOOKFORUM „Kartareskuov fantazmagorični svet nalikuje Dalijevim predelima.” – KIRKUS REVIEWS „Kao što je Borhes rekao za Džojsovog Uliksa, ovaj tekst ne teži da bude roman, već katedrala… Zaslepljenost je užitak i iznenađenje, veliko otkriće, roman snažnog, originalnog glasa, jedinstvene arome i dobro oblikovanog pesničkog jezika.” – LOS ANGELES REVIEW OF BOOKS Mirča Kartaresku (rum. Mircea Cărtărescu) (1. juni 1956, Bukurešt) je rumunski pripovedač, pesnik, književni kritičar i esejista. Biografija Jedan od trenutno vodećih rumunskih pisaca. Pohađao školu Kantemir Voda. Za vreme školskih dana pripadao grupi Nikolajea Manuleskua. Književnu karijeru počeo kao pesnik, godine 1978. Kasnije, studirao na bukureštanskom univerzitetu, na departmanu rumunskog jezika i književnosti, na kojem je diplomirao 1980. godine sa tezom o poeziji Mihaila Emineskua, koja će se kasnije pojaviti u njegovoj poetskoj knjizi Himerički san. Iste godine, neke od njegovih radova objavila je poznata rumunska izdavačka kuća Karta Romaneska. Između 1980. i 1989. godine radio je kao nastavnik rumunskog jezika, potom je radio u Udruženju pisaca Rumunije kao urednik, i u Kajeteu, magazinu za književnu kritiku. Godine 1991. postao je predavač na Katedri za rumunsku književnu istoriju, odseku bukureštanskog univerziteta, departmana za rumunsku književnost. Doktorirao sa tezom o rumunskom postmodernizmu 1999. godine. Od 2010. godine, na toj katedri je postavljen kao vanredni profesor. Između 1994. i 1995. godine postao je gostujući profesor na Univerzitetu u Amsterdamu, gde je bio na istoj poziciji kao i na štutgartskom univerzitetu. Za novelu Telo, dobio je Međunarodnu književnu nagradu. Oženio je pesnikinju Joanu Nikolaje. Njegova dela su prevedena na 22 svetska jezika, uključujući i srpski.[1] Godine 2013. bio je laureat Međunarodnog novosadskog književnog festivala.[2] O književnom delu Njegovo književno i intelektualno sazrevanje je bilo pod senkom Čaušeskuovog režima, ali sa razumevanjem da mora izgraditi svoj svet u skladu sa dubinskim vezama sa najvišim zahtevima rumunske kulture i njene evropske određenosti. Kao i većina intelektualaca tog doba njegova lektira su savremeni postmodernistički mislioci i pisci: Ihab Hasan, Žan Fransoa Liotar, Mišel Fuko, Žak Derida, Rolan Bart, Suzan Zontag, Vladimir Nabokov, Umberto Eko, Borhes, Milan Kundera, David Lodž, Mišel Turnije, Žoze Saramago, Hulio Kortasar. Tako je izgradio intelektualnu optiku, zahvaljujući čitanju i boravcima u Evropi, definišući se kao pisac otpora i kritički intelektualac, ne samo u sferi doktrinarnih polemika između modernizma i postmodernizma, nego i političkih stavova o odnosu totalitarizma i demokratije, utopije i liberalne skepse. Svoja stanovišta o novoj književnosti izložio je polemički u esejističkoj knjizi Rumunski postmodernizam, 1999. godine. Mirče Kartaresku je predstavnik bogate kulture koja je u njemu našla snažnog i inventivnog tumača i stvaraoca. Njegovo pesničko i prozno delo je i posledica i polemički odgovor i slika vremena i sveta. On je lavirintski ispitivač savremenog života, društva i pojedinca i njegovih emocija. Njegov roman Nostalgija je izazvao najveće poštovanje, jer je i jednostavan, emotivan i potresan baveći se politikom i sudbinom grada i traganjem pojedinca za svojim mestom između uzvišenih smislova i trivijalnih slika svakodnevlja. Njegovi romani su istovremeno globalne metafore, gde vidimo transfiguracije velikih priča, od Homera do Džojsa i koračanja po tlu svakidašnjice gde se njegovi junaci otkrivaju kao akteri sveta preživljavanja i nemogućih fantazija. Ono čime Kartaresku osvaja kao pisac nisu samo eruditne i duboko ukorenje slike kulture, koje srećemo u romanima, kao i u epskoj poemi Levant, nego i emocije u kojim pokazuje posebno znanje, emocije koje izaziva žena, emocije sreće i tuge zbog neuzvraćene ili izgubljene ljubavi, emocija izazvane životom, koji je `prožet nestvarnim bljeskovima velike i istinske sreće`. Njegova knjiga veličanstvenih i jednostavnih priča Zašto volimo žene, kao i njegove pesme ljubavi potvrđuju osobenu kulturu razumevanja čoveka i njegovog sveta. Lakoća i suštastvenost njegovih uvida u ovakvim doprinosima približavaju ga ostvarenjima Čehova i Rejmonda Karvera...

Хорхе Луис Борхес: МАШТАРИЈЕ Издавач: НОЛИТ, Београд, 1978.год. Тврди платнени повез, 236 страна, латиница. Очувано као на фотографијама. `Хорхе Франсиско Исидоро Луис Борхес Асеведо (шп. Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acevedo, познат као Хорхе Луис Борхес; Буенос Ајрес, 24. август 1899 — Женева, 14. јун 1986) био је аргентински писац, есејиста, приповедач, један од најутицајнијих књижевника XX века. Пресудно је обележио хиспаноамеричку књижевност и значајно утицао на светске књижевне токове. Иако најпознатији по својим приповеткама, Борхес је такође био и песник и књижевни критичар. Био је саоснивач тзв. „латиноамеричке фантастике“ и један од водећих аутора часописа Sur („Југ“). Чланови његове породице су шпанског, енглеског и португалског порекла, и имали су значајну улогу у историји Аргентине. Основно образовање је највећим делом стекао од родитеља. За време Првог светског рата са породицом се преселио у Швајцарску. У овој земљи боравио је све до 1921. године, када се вратио у Аргентину. Каријеру писца је започео 1923. године. Његових неколико првих књига нису откриле будућег песника. До тема које су му заиста „лежале“ дошао је кроз неколико књига есеја и прича, као што су „Свеопшта историја бешчашћа“, „Историја вечности“, „Маштарије“ и „Алеф“. Прва Борхесова књига се код нас појавила 1963. године. То је била књига „Маштарије“. У нашим крајевима су људи тек седамдесетих година почели више да обраћају пажњу на Борхесова дела. У том периоду су се појавили први борхесовци, а истовремено су постали популарни латиноамерички писци као што су Маркес, Кортасар, Љоса, Фуентес и други. Остао је запамћен по својим кратким причама које имају метафизичке и фантастичне особине. Поред тога се бавио и књижевном критиком. Добитник је награде „Сервантес“ за књижевност 1978. године. Хорхе Луис Борхес рођен је 24. августа 1899. године у Буенос Ајресу, у Аргентини. Чланови његове породице су различитог порекла, и имали су значајну улогу у историји Аргентине. Основно образовање је највећим делом стекао управо од родитеља. Његово формирање као интелектуалца и уметника почиње већ у детињству у великој породичној библиотеци састављеној од дела на енглеском, који је знао захваљујући баки Енглескињи. Већ са девет година Борхес је започео свој списатељски рад преводећи „Срећног принца“ Оскара Вајлда. Године 1914. се његова породица сели у Париз. Борхес у Француској учи језик и припрема матуру, са посебним интересовањем за филозофију и велике писце 19. века. За време Првог светског рата са породицом се преселио у Швајцарску, а 1919. године одлазе у Шпанију и ту Хорхе почиње свој активнији списатељски рад. Каријеру писца је започео 1923. године писањем поезије, а прве стихове „Црвени ритмови”, посвећене Октобарској револуцији које никада није објавио, написао је 1919. године током свог боравка на Мајорки. Када се вратио у Аргентину, са неколико младих писаца који су се окупљали око М. Фернандеза, покренуо је часописе „Призма” и „Проа”, а већ 1923. године поново одлази у Европу. Године 1927. му је ослабио вид, да би потпуно ослепео крајем педесетих година. Борхес је најпознатији по својим кратким причама, али је такође писао и поезију, есеје, сценарије, књижевне критике и објавио многе антологије. Борхес је писао поезију целог свог живота. На Борхеса доста утиче модернистички стил писања, а посебно симболизам. А у његовим каснијим делима може се видети утицај натурализма. На његова каснија дела велики утицај је имала и чињеница да је био слеп. Борхес се доста интересовао за митологију, математику и теологију и ове науке су често биле присутне у његовим делима. Његово прво објављено дело је био превод дела „Срећни принц“ Оскара Вајлда на шпански када је имао само девет година. Његова прва колекција песама „Врућина Буенос Ајреса“ (шп. Fervor de Buenos Aires) објављена је 1923. године. Исте године Борхес постаје уредник литералног додатка новинама „Критика“ где се појављују његови делови прича касније објављени у „Општој историји гадости“ (шп. Historia universal de la infamia). Борхесова најбоља дела су са почетка његове каријере, када је углавном радио као преводилац и књижевни критичар за аргентински магазин „Ел Хогар“ који се издавао од 1936. до 1939. године. После тешке несреће коју је доживео 1939. године појављује се његова прва колекција кратких прича „Врт разгранатих стаза“ ( шп. El jardín de senderos que se bifurcan). Ова колекција је изашла из штампе 1941. године. Његово најпознатије дело је кратка прича „Чекање“ (шп. La espera) објављена 1950. године. Изражавао је велико интересовање и за идеализам што се може видети у есеју „Ново побијање времена“ (шп. Nueva refutación del tiempo), краткој причи „Прецизност науке“ (шп. Del rigor en la ciencia), песмама „Ствари“ (шп. Cosas) и „Голем“ (шп. El Golem), као и у причи „Кружне рушевине“ (шп. Las Ruinas Circulares). Борхес 1967. године започиње петогодишњу сарадњу са америчким преводиоцем Норманом Томасом ди Ђованијем. Такође наставља да издаје књиге као што су „Књига измишљених створења“ (шп. El libro de los seres imaginarios) 1967. године, затим „Бродијев извештај“ (шп. El informe de Brodie) 1970. године, као и „Пешчана књига“ (шп. El libro de arena) 1975. године. Његово најдуже књижевно прозно дело је прича „Конгрес“ (шп. El Congreso) објављена 1971. године. Борхес је био значајан и као преводилац. Преводио је литературу са енглеског, француског и немачког језика на шпански језик. Такође је превео дела Вилијама Фокнера, Хермана Хесеа , Франца Кафке, Волта Витмана, Вирџиније Вулф и других. Борхес није добио Нобелову награду за књижевност и то је доживео као лични пораз. Касније се говорило да му је ова награда ускраћена због конзервативног погледа на политику. С обзиром да је Борхес био слеп његова мајка старала се о њему, била је његов лични секретар, одговарала је на писма, пратила га је на путовањима. Неочекивано, 1967. године, Борхес се оженио својом старом пријатељицом из младости, Елсом Миљан. Његови пријатељи су сматрали да је управо његова мајка инсистирала на томе како би имао ко да се брине о њеном слепом сину када она умре. Међутим, брак је трајао свега три године. Након развода, Борхес се вратио мајци, са којом је живео у малом стану, све до њене смрти Наредних година, путовао је широм света. Након мајчине смрти улогу асистенткиње преузима Марија Кодама, Аргентинка немачког и јапанског порекла. У априлу1986. године оженио се њоме преко парагвајског адвоката, што је тада била уобичајена појава за Аргентинце који су желели да избегну оштре законе у вези са разводом. Уз неколико изузетака, жене су скоро потпуно одсутне из већине Борхесових дела. Међутим, постоје нека дела као што је прича „Улрике“ из Књиге о песку, у којој је писао о романтичној љубави. Такође и у својим кратким причама „Захир“ и „Алеф “, Борхес пише о неузвраћеним љубавима. Хорхе Борхес умро је од рака јетре 1986. године у Женеви. Марија Кодама, његова удовица и наследница, стекла је потпуну контролу над његовим делима. Хорхе Луис Борхес се одувек занимао за политику, што је наследио од својих предака, као и страст за књижевност. Двадесете године XX века су за њега биле веома важне у политичком смислу. У почетку је био присталица бившег аргентинског председника који се звао Иполито Иригојен (шп. Hipólito Yrigoyen). Године 1928. Борхес је, подржавајући Иполита, био члан Комитета младих интелектуалаца када су се одржавали поновни избори за председника у Аргентини. Иполито је победио на изборима, али касније је уследило Борхесово запрепашћење када је војна хунта збацила Иполита са власти, након чега Борхес бива згрожен политиком. Након тога, неко време се није занимао за политику, али касније је опет почео да пише чланке у аргентинском магазину „Ел Огар“ у коме не подржава ниједан политички режим, већ их критикује, а нарочито нацизам, антисемитизам и све већи пад у фашизам. Овим чланцима Борхес добија већа признања него за своје фикције које су готово прошле неопажено. Међутим, ово ће му проузроковати проблеме када фашисти буду дошли на власт почетком четрдесетих година. Године 1946. Хуан Доминго Перон долази на власт у Аргентини, а Борхес је, због својих добро познатих политичких уверења, добио нову позицију санитарног инспектора за контролу живинског меса у Буенос Ајресу. Одмах је одлучио да поднесе оставку, при чему исказује још већу одвратност према тоталитарним режимима истичући да је једна од најважнијих дужности писаца да се боре против ауторитарности и свега што она доноси. Перонов режим је отежавао живот Борхесовој породици и његовим пријатељима. Године 1948. његова мајка и сестра Нора су ухапшене пошто су учествовале у једном протесту. Његова мајка је од тада била у кућном притвору, док је сестра била у затвору који је првобитно био намењен проституткама. Нори су дали могућство да је ослободе уколико напише писмо извињења Еви Перон, што је она одбила и тако остала у затвору. Сматра се да од тада Борхес није могао да држи ниједно предавање без полицијског надзора. Године 1950. Борхес је изабран за председника Друштва аргентинских писаца (шп. Sociedad Argentina de Escritores), и тако предводи интелектуалце у борби против перонистичког режима. На типичном састанку Друштва се у почетку расправљало о књижевним и филозофским уверењима. Након дужег времена, полицијским доушницима, који су надгледали ове састанке, би постало досадно да би на крају отишли. Тек тада би почињале праве политичке дискусије. Такође је учествовао у књижевном покрету званом ултраизам (шп. Ultraísmo). Педесетих година, након смрти Еве Перон, два полицајца су затражила од Борхеса да у просторијама Друштва аргентинских писаца окачи портрет Еве и Хуана Перона, што је он одбио. Касније, упркос свој предострожности, Друштво је укинуто. Борхес постаје директор Националне библиотеке (1955) када је Друштво поново почело са радом. Међутим, Хуан Перон је 1973. поново изабран за председника, а Борхес исте године подноси оставку на позицију директора Националне библиотеке. Када је Исабел Перон смењена са власти још једним државним ударом, Борхес опет почиње да се занима за политику. Прихватио је нову владу што је изазвало разочарање аргентинске левице. Међутим, када је доказано да је нова влада злоупотребљавала своју моћ, као и војна хунта, Брохес почиње да критикује њену политику све док није дошло до рата на Фолкландским острвима што је код њега изазвало поновно запрепашћење после чега се повлачи из света политике. Борхес се током свог живота отворено супротстављао перонизму, марксизму и комунизму. У једном интервјуу је чак за себе рекао да је анархиста, иако га је већина људи сматрала либералом. Одувек је сматрао да је највећи проблем тада био то што је држава имала огроман утицај у деловању појединца што су највише проузроковали комунизам и нацизам. Тоталитарни режими су по његовом мишљењу били једна врста тираније која уз велику моћ има и могућност да одлучује о свему и свакоме. Веровао је у етичку хуманост и интелектуалност индивидуе, док је за политичаре сматрао да је њихов суштински посао да лажу. Своја уверења о политици је говорио у више наврата, при чему је за политичаре рекао да су то неетички људи који су временом стекли навику и да подмићују. Међутим, своја опажања о политици је изражавао у есејима. Написао их је много, а најпознатији је „Ја, Јеврејин“ (шп. Yo, Judío), који се односио на његов претходни чланак „Ја, Аргентинац“ (шп. Yo, Argentino) и кога је написао као одговор на оптужбу од стране симпатизера Хитлера и нацистичке партије да је Јеврејин и да није прави Аргентинац. У својој књизи „Пешчана књига“ (шп. „El Libro de Arena“) Борхес каже да не треба да се вреднују политички системи већ људи као индивидуе и њихове особине. Смрт Борхесов надгробни споменик на гробљу у Женеви Хорхе Луис Борхес умро је 14. јуна 1986. у 86. години живота од рака јетре. По верским схватањима, Борхес се декларисао као агностик. Једна од његових последњих жеља била је да буде сахрањен на гробљу у Женеви. Његов надгробни споменик је дело аргентинског вајара Едуарда Лонгата. У фебруару 2009. године представљен је пројекат премештања Борхесових посмртних остатака на гробље у Буенос Ајресу. Борхесова удовица Марија Кодама жустро се успротивила па је пројекат пропао. Дела Приче Historia universal de la infamia (1935)- Универзална историја бешчашћа Ficciones (1944) - Маштарије El Aleph (1949)- Алеф El informe de Brodie (1970) El libro de arena (1975) - Пешчана књига La memoria de Shakespeare (1983) Поезија Los ritmos rojos (1918) Fervor de Buenos Aires (1923) Luna de enfrente (1925) Cuaderno San Martín (1929) El otro, el mismo (1964) Para las seis cuerdas (1965) Elogio de la sombra (1969) El oro de los tigres (1972) La rosa profunda (1975) La moneda de hierro (1976) Historia de la noche (1977) Adrogué, con ilustraciones de Norah Borges (1977) La cifra (1981) - Шифра Los conjurados (1985) Антологије Antología personal (1961). Nueva antología personal (1968). Libro de sueños (1976). - Сањарење Textos cautivos (1986). Borges en el hogar (2000).`