Ilustrovani list br.4 (1927) Veliki novinski format Ćirilica i latinica Dogadaji i stare fotografije iz svih krajeva tadašnje Kraljevine Jugoslavije. SADRŽAJ: Naslovna strana: Knežević Aleksandar, sin Kneza Pavla Karađorđevića Užička Požega - Vodovod sa javnim česmama Film i pozorište: Zagrebačko kazalište `Ukleti Holandez`, Ljubinka Bobić kao Kiki u Manježu, Glorija Svanson, Marion Davis... Novela: Kineska - On bi hteo da mu žena bude evropsko čeljade Kraljica Draga Mašin - Istorijski roman u nastavcima Slikarstvo: Bora Stevanović, izložba Beograd: Požar u fabrici asfalta, Košava srušila tribine BSK-a, Stradala i burekdžinica na Terazijama ispod hotela `Balkan`, Izbori u Paliluli Subotica: Zbor Srpsko-Mađarskog Udruženja Zemun - Siročad Doma Kraljice Marije Gostivar - Doček pravoslavne Nove godine Slavonska Požega - Jadranska Straža priredila zabavu Sinagoga u kojoj je Hristos besedio Moda pred sezonu balova Vršac - Dečiji koncerat Sahranjen Dr Jovan Cvijić Kompletan na 16 strana. Ocena 3. Vidi slike. U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUC POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Politikin Zabavnik 2549 Fantom: Krijumčari droge II deo Paja Patak, Hogar, Garfild, Miki Maus Putešestvije zlata Kraljevine Jugoslavije S one strane verovatnog: Svedok tri ubistva Ginis rekordi: Muzičke top liste 2000 godina hrišćanstva: Poslednji sud Život piše drame: Baki se ne zahvaljuje na ljubav Kako su nastale staklene bašte Psi na posebnim zadacima Velike pomorske tajne: Parobrod lutalica Pterosaurusi (na 4 strane) ... Ocena: 4+. Vidi slike. Težina: 120 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Politikin Zabavnik 2544 Bluberi: Ljubav u Arizoni II deo Miki Maus, Garfild, Hogar, Paja Patak Rekordi: Bodi bilding (na dve strane) Faraoni i njihovi ljubimci mačke (na 3 strane) Zabavnikov istorijski zabavnik: Najveća svadba na svetu (Aleksandar Makedonski) Život piše drame: Moja tajna 2000 godina hrišćanstva: Sveti Sava (na dve strane) Eho, odjek (na 3 strane) Odiseja zlata Kraljevine Jugoslavije (na dve strane) ... Ocena: 5-. Vidi slike. Težina: 120 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

CASOPIS SPORT UKORICENO PRVIH 21 BROJEVA IZ 1925. GOD. Retko , kapitalno izdanje sportskog predratnog casopisa Izuzetne stare fotografije , sportske vesti , rezultati , zenski sportovi , fudbal Ocuvan kao na slici , za ovu starost dobro , bez vecih nedostataka Jedan list zacepljen , potpis na vise mesta , obelezavane vesti i rezultati ponegde , papir sa zutim tackama u skladu sa starosti retro predratni sportski casopisi i periodika , casopisi iz kraljevine shs i jugoslavije , stari sportski casopis

Ilustrovani list br.15 (1926) ćirilica i latinica Dogadaji i stare fotografije iz svih krajeva tadašnje Kraljevine Jugoslavije. SADRŽAJ: Nj.V.Prestolonaslednik Petar na naslovnoj strani Sednica radikala – Pašić sa poslanicima Mis Beograda Danica Živanović Pozorišna premijera *Ukroćena goropad* u Beogradu DODATAK hrvatsko izdanje Ilustrovanog Lista Građanski rat u Kini Herceg Novi Golubac na Dunavu Modni pregled Tetovaže Vis – Narod u masama prelazi u pravoslavlje Beočin – Radovi na tvornici cementa Prvi konjički trkački sastanak u Beogradu Lozovik – Seoska svadba Svršeni kandidati za vlakovođe u Beogradu 1925. Karikature zagrebačkih slikara i vajara na Umetničkom balu u Zagrebu Zagreb se zabavlja (uspeli kostimi na zagrebačkim balovima) Zemljoradnički karneval u Beloj Crkvi Jelka Stamatović,koncertna pevačica Fudbal – Reprezentacija Vojske-Jugoslavija 2 : 2 Roman: Žan Boner - Bitka za dijamante Kragujevac – Kragujevačko Savezno Lovačko Udruženje posle hajke na vukove Požarevac – Učenici O.Š. u komadu *Šaran* Bačko Petrovo Selo . Paroh Grigorije Plavšić I upravitelj zanatske škole Roman Spadić Beogradska Zadruga (novčani zavod),Luka Ćelević predsednik Jugoslovenska Banka DD ,dr.Nikola Kostrenčić predsednik Osvećenje Narodne Banke u Nišu Veliki zbor Samostalnih Demokrata u Staroj Pazovi Kompletan na 32 strane. Selotejp na hrbatu. Ocena 3+(4-).Vidi slike. Svi časopisi su bili ukoričavani što se vidi na slikama. U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Ilustrovani list br.28 (1926) ćirilica i latinica Događaji i stare fotografije iz svih krajeva tadašnje Kraljevine Jugoslavije SADRŽAJ Niš – Poplave na Vašarištu I ul.Strahinića Bana na naslovnoj strani Poplava u Beogradu (Hercegovačka ulica) Poplave u Nišu – Nišava između grada I parka I u Beograd Mali Caribrod - Poplave Spasoje Hadži-Popović, ubijeni direktor novina `Južna Zvezda` Bijeljina – Tenis sekcija Novela: Stefan Pikar – Kinezi u Davosu Modni pregled Morske hale I zmajevi Vidovdanski pomen u Sabornoj Crkvi u Beogradu Fudbal Jugoslavija – Jedinstvo 3:2 Narednik Josip Stepan trenira konje za preskakanje prepona Sremska Mitrovica – V kongres Zemaljskog Saveza Zanatlijskih Udruženja Prag – VII Svesokolski slet Glumci: Buster Kiton,Ronald Kolman,Lon Šenaj,Norma Talmadž I Pat I Patašon Nj.S.Patrijarh Dimitrije posetio Štip Modrič – Zbor Demokratske stranke Svečanost škole Beogradske Trgovačke Omladine Vranje – Fotografija iz 1900-te godine Beograd – Činovnička kolonija u Takovskoj ulici br.50 – 52 Zemun – Teniseri pevaju serenadu na igraliptu Roman u nastavcima: Pjer Suvestr I Marsel Alen – XX Avantura Fantoma Zagreb – Proslava vatrogasaca Srbobran – Osvećenje dobrovoljačke zastave Miloševac – Jelena Srpkinja provela pod zemljom 65 minuta Ruma – Izložba umetničkih radova Beograd – Pištolj Mala pod vodom Kompletan. 32 strane. Ocena 3+.Vidi slike. Svi časopisi su bili ukoričavani što se vidi na slikama. U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Ilustrovani list br.51 (1926) ćirilica i latinica Događaji i stare fotografije iz svih krajeva tadašnje Kraljevine Jugoslavije SADRŽAJ: Umro Nikola Pašić (Sahrana na naslovnoj I zadnjoj strani I na još 16 fotografija) Izložba vajarskih radova Ive Despić Podizanje žičane železnice Bosanska Rača – lavonska Rača Boka Kotorska – Slava pešadijskog puka Turnovo – Osvećenje temelja nove škole Priča: Kristalno kandilo O fakirima Priča: Akremant – Klub neženja Nova Gradiška – Otkrivanje spomenika Kralju Petru Sarajevo – Dobrotvorna Zadruga Jugoslovenki priredila dečiji maskenbal Izložba Ilije Sobajića Polazak kapetana Amundsena na Severni pol vazdušnom lađom „ Norge “ Adolf Manžu u filmu „ Kralj se zabavlja “ Glumci: Harison Ford I Bebe Daniel Zagrebačko Kazalište u zagrebačkom Tuškancu izvelo operetu „ Grofica Marica “ Benito Musolini na proslavi u Bolonji (3 foto.) Pravi kineski pirati Predstava „ Bajadera “ na splitskoj pozornici Predstava „ Miloš Obilić “ na pozornici u Sisku Filmska premijera „ Poručnik Orlov “ (Edmund Love I Konstans Tolmadž) Kompletan. Zbog sahrane Nikole Pašića na povećanom broju strana 44 strane. Ocena 3+.Vidi slike. Svi časopisi su bili ukoričavani što se vidi na slikama.. U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Ilustrovani list br.41 (1926) ćirilica i latinica Događaji i stare fotografije iz svih krajeva tadašnje Kraljevine Jugoslavije SADRŽAJ: Nj.V.Prestolonaslednik Petar na naslovnoj strani Češki parlamentarci u poseti našoj Narodnoj skupštini Beograd – Otvaranje pijace na Zelenom Vencu Pozorište: „ Pirovanje“ Mite Dimitrijevića u Beogradu, I „ Momak-devojka“ Dinka Šimunovića u Splitu Novela: K.Čermni – Stari drug Beograd (na Terazijama) – Defile na pogrebu avijatičara potpukovnika Jugovića (5 foto.) Prizren – Konferencija opštinskih predsednika Naša prva krstarica „ Dalmacija“ Bitolj – Nova opštinska uprava Nova opštinska uprava I njihovi glasači Beograd – Radovi u Prizrenskoj ulici Žene prodaju odsečenu kosu na beogradskoj pijaci Roman u nastavcima: Pjer Suvestr i Marsel Alen – XX avantura Fantoma Beogradska filmska premijera - „ Pariska igračica“ Doroti Mekol I Konvej Terl Beogradsko Lovačko Udruženje na svojoj slavi Žrtve avio katastrofa: Potpukovnik Aleksandar Kovankov, potpukovnik Jovan Jugović I poručnik Njegovan Sportske svečanosti u Novom Sadu: Izložba savremenih pariskih slikara Konjičke trke u Beogradu kod „ Careve Ćuprije“ Kompletan. 32 strane. Ocena 3+.Vidi slike. Svi časopisi su bili ukoričavani što se vidi na slikama.. U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

CASOPIS SPORT UKORICENO SVIH 34 BROJA IZ 1924. GOD. Retko , kapitalno izdanje sportskog predratnog casopisa Izuzetne stare fotografije , sportske vesti , rezultati , zenski sportovi , fudbal Ocuvan kao na slici , za ovu starost dobro , bez vecih nedostataka par listova zacepljeni i iskrzani, potpis na vise mesta , obelezavane vesti i rezultati ponegde , papir sa zutim tackama u skladu sa starosti retro predratni sportski casopisi i periodika , casopisi iz kraljevine shs i jugoslavije , stari sportski casopis

Ilustrovani List br.33 (1926) ćirilica i latinica Događaji i stare fotografije iz svih krajeva tadašnje Kraljevine Jugoslavije SADRŽAJ: Nj.V.Prestolonaslednik Petar na naslovnoj strani Veliki zbor radikala kod `Pariza` I kod `Vitaskopa` u Beogradu Pogreb Marka Đuričića bivšeg ministra pravde Fudbal: Drugo kolo za kraljev pehar Beograd-Ljubljana 5:2 Novela: Anatolij Kamenski – Vreme je mister Viliame! Mata Hari Voganj – Železnička katastrofa na pruzi Beograd-Vinkovci Rumunski novinari u Beogradu Slava Šoferskog Udsruženja u Beogradu (Ljuba Davidović) Slava Opšteg Građanskog Društva Sahrana bivšeg korejskog cara Slava Auto-Komande u Beogradu Šabac – Fudbaleri SK `Mačva` Narodni poslanik iz Banata Joca Budišin sa odborom banjske uprave Smederevo – Slava ribara u kafani `Evropa` Fijakersko-Kočijaško Udruženje Staklorezačko Udruženje u Beogradu Rijeka – Dečja triciklistička trka Kineski Rokfeler Lo Pa Hang iz Šangaja Roman u nastavcima: Pjer Suvestr i Marsel Alen – XX avantura Fantoma Modni pregled Budva – Ferije naših omladinaca na Sv. Stefanu Mol – Članovi Podmlatka Crvenog Krsta Kongres učitelja u Beogradu Sremski Karlovci – Međunarodni kongres studenata Štip – Otkrivanje spomenika palim borcima na Bregalnici Kompletan. 32 strane. Ocena 3+.Vidi slike. Svi časopisi su bili ukoričavani što se vidi na slikama.. U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Ilustrovani list br.50 (1926) ćirilica i latinica Događaji i stare fotografije iz svih krajeva tadašnje Kraljevine Jugoslavije SADRŽAJ: Nj.V. Kneginja Olga sa sinom Aleksandrom na naslovnoj strani Sastanak viđenijih radikala kod Nikole Pašića (Janković, Trifković I Uzunović) Osvećenje novog doma Ministarstva Pošta u Beogradu Nj.V. Kneginja Olga na slavi Materinskog Udruženja u Beogradu Teatar – Gostovanje zagrepčana u Beogradu (Nikola Cvejić I Zdenka Zika) Premijera predstave „ Duh naših dedova “ od R.D.Odaniča Novela: Mark Tven – Povest jednog psa Ukidanje ropstva u Burmi Black Botom, nova najmodernija igra Modni pregled Ikopavanje kostiju boraca koji padoše na Bregalnici Novo Selo, predgrađe Štipa Stanica za malariju u Strugi na Crnom Drimu Mitrovi Krsti – Nova kuća Jakima Jakimovića Ukrinjci, srez Tešanj – Osvećenje novosagrađene škole Štip – Podizanje nove kasarne Glumica Tina Palerma Novi film Hari Lojda „ Živeo sport “ Planinari u Novom sadu na Zmajevcu Priča: Mskum Minase – Zeid Beogradski Bokserski Klub protiv I Hrvatskog Građanskog Sport Kluba (Fodor, Miletić, Rupčić, Mitrović I Petrinec) Smederevo – Otkrivanje spomenika palim ratnicima Slava XVIII puka u Beogradu Ljubinka Bobić na zadnjoj strani Kompletan. 32 strane. Ocena 3+.Vidi slike. Svi časopisi su bili ukoričavani što se vidi na slikama.. U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Časopis Kultura Decembar, 2018. 474 strane. Nekorišćena knjiga/časopis. Tematska celina Jugoslavija i kultura priređena je u čast dva jubileja: prvog – vek od stvaranja Kralјevine Srba, Hrvata i Slovenaca; i drugog- pola veka od pokretanja časopisa „Kultura“. „Objavlјeni radovi prikazuju aktuelna istraživanja o jugoslovenskoj kulturnoj politici, u različitim periodima jugoslovenske države, društvenim promenama i kulturnim fenomenima, i to ne samo u polјu visoke kulture i umetnosti, već i u popularnoj kulturi, narodnoj kulturi, kao i u ulozi kulture u svakodnevnom životu Jugoslovena.“ Estetika danas, je druga tematska celina u novom broju. Ona okuplјa osam tekstova, autora koji su se razvijali i pod uticajem Estetičkog društva Srbije, organizacije koja je u prošloj godini proslavila 40 godina postojanja. „Tematska celina Estetika danas može da pruži uvid u širok spektar teorijskih mogućnosti koje su otvorene savremenoj estetici.“

Lepo očuvano Dva broja Soko Kraljevine Jugoslavije je bila jedinstvena viteška organizacija čiji je cilj bio fizičko i moralno vaspitanje jugoslovenskih državljana. Osnovan je početkom decembra 1929.[1] Slovenački član Sokola Boris Gregorka. Muška sokolska kapa sa srpskom kokardom. Ženska sokolska kapa. Uvod Uredi Osnivanje u Češkoj Uredi Sokolstvo kao ideologija i kao društveni nacionalistički pokret je nastalo polovinom 19. veka na teritoriji Austrijskog carstva. U krugovima češke buržoazije razvila se ideja o stvaranju jedne panslovenske države. Ističući svoju pripadnost velikoj slovenskoj zajednici, u želji da se odvoje od Austrijske carevine i pruže otpor germanizaciji, češki intelektualci, na čelu sa Miroslavom Tiršom, materijalno potpomognuti sredstvima češkog veletrgovca Jandrika Fingera, osnovali su 1862. godine „Gimnazijsko društvo praško”, iz koga je izrastao Sokolski pokret, sportskog karaktera, ali sa ideološkom suštinom da će ugušiti i pobediti „zlo samo onaj narod čiji članovi budu telesno i moralno krepki”.[2] Dodatak imenu društva „Sokol”, nastao je na predlog Tiršovog bliskog saradnika Emanuela Tonera, kome se dopala simbolična predstava najboljih osobina junaka u obliku ptice sokola, kakvu je upoznao u srpskim epskim narodnim pesmama, koje je sakupio i objavio Vuk Karadžić i koje su u drugoj polovini 19. veka imale veliku popularnost u Evropi.[3] Godine 1868. Tirš je izdao „Temelje telesnih vežbi”, u kojima je zajedno sa svojim saradnicima, češkim filozofima, izradio gimnastičku terminologiju. Naredne 1869. nastalo je i „Gimnastičko društvo za gospođe i devojke”. Iste godine je nastao Češki sokolski savez, a zatim i stručni časopis „Soko”.[4] Sokolski gimnastički sistem su činili njegova organizacija, ideologija, sokolska vaspitna metodika, stručni kadrovi, sokolska prosveta i sokolska stručna štampa.[5] Pokret se proširio i na druge slovenske teritorije, zapadnoevropske zemlje i SAD.[2] Slovenija Uredi Među Južnim Slovenima, sokolske principe, kao kod Čeha su najpre 1862. godine prihvatili u Sloveniji, osnivanjem društva „Južni Sokol”, u Ljubljani, a čija su pravila prihvaćena tek neredne 1863. godine. Tadašnje vlasti su zabranile rad ovog društva. Već 1868. osnovano je novo „Telovadno društvo Sokol”, zatim „Žensko telovežbeno društvo” (1901), „Slovenačka sokolska zvezda” (1905) „Sveskovenska sokolska zvezda” (1908).[6] Hrvatska Uredi Hrvati su sokolsku ideju prihvatili par godina nakon Slovenaca. Ideja o osnivanju sokolskog društva je potekla od članova pevačkog društva „Kolo”. U Zagrebu je 1867. osnovano odeljenje za gimnastiku, pod nazivom „Hrvatski soko”, a osnivač i vođa je bio Franjo Hokman. Od 1878. je izlazio mesečni časopis „Sokol”, prvi sokolski list na teritoriji Jugoslavije, koji je izdavan narednih godinu dana. U Zagrebu je 1884. sagrađena sokolana. Nakon toga je započeo brži razvoj sokolstva na teritoriji Hrvatske današnje, osnovani su „Primorski soko” i Savez hrvatskih sokolskih društava na Sušaku (1904), Sokolsko društvo „Dubrovnik” u Dubrovniku (1904), „Srpski soko” u Zagrebu (1905).[7] Bosna i Hercegovina Uredi Plakat povodom drugog spleta krajiških sokola i pobratima u Banjoj Luci, 1918 U Foči je 1883. Risto Jeremić, tada student medicine, osnovao srpsko sokolsko društvo, čiji je cilj bio fizičko i moralno uzdizanje u borbi protiv alkoholizma. Austrougarske vlasti su ga odmah zabranile i uništile sprave za vežbanje. Tek deset godina kasnije osnovani su viteško društvo „Obilić” u [[Mostar[[u (1903), zatim Društvo „Dušan Silni”, u Sarajevu (1906), „Srpsko sokolsko društvo” u Tuzli (1908) i Srpska sokolska župa bosanskohercegovačka u Sarajevu (1910).[8] Godine 1909. pesnik Osman Đikić je osnovao „Muslimanski soko”, sa ciljem da se muslimanska omladina odvoji od hrvatskog sokola, anacionalnog karaktera. U Tuzli je društvo nosilo naziv „Islamski soko”. Na Sveslovenskom sletu u Pragu 1912. muslimani su učestvovali pod zastavom Kraljevine Srbije.[6] Vojvodina Uredi Gimnastika u Vojvodini započela je da se razvija nakon osnivanja Društva za jahanje, veslanje i gašenje požara (1872). Dve godine nakon toga je oformljen „Srpski soko”. Nastava gimnastike u Vojvodini je postala obaveza predmet Srpskoj velikoj gimnaziji u Novom sadu 1875. godine. U Vršcu je 1878. osnovano gimnastičko društvo, „Venac, koje je kasnije preminovano u „Srpski soko”, a zatim su osnovana i sokolska društva u drugim mestima u Vojvodini. Na inicijativu lekara Laze Popovića, osnovan je „Srpski soko” u Sremskim Karlovcima 1905. godine, koje je 1905. počelo sa aktivnijim radom. Godine 1906. osnovana je Fruškogorska župa, sa centrom u Sremskim Karlovcima. Nakon njihovog učešća na Hrvatskom svesokolskom sletu u Zagrebu, uspostavili su čvršću vezu sa ostalim sokolima, osnovali su sokolsku biblioteku sa arhivom, a zatim i list „Srpski Soko”.[9] Patrijarh srpski Georgije Branković je kupio za sokolanu jednu od najlepših kuća u Sremskim Karlovcima. Laza Popović je uspeo da objedini srpsko sokolstvo u jedan savez, ali pošto je njegov rad bio otežan zbog austougarskih vlast, centar srpskog sokolstva je prebačen u Beograd. LAza Petrović je ugasio časopis koji je izdavan u Sremskim Karlovcima, i u Beogradu je 1911. pokrenuo „Srpski Sokolski glasnik”. U sokolske vežbe je uvrstio i srpske narodne junačke igre.[10] Makedonija Uredi Na teritoriji Južne Srbije, odnosno makedonije sokolstvo je započelo osnivanjem društva „Dušan Silni” (1908).[7] Srbija Uredi U Kneževini Srbiji, u Beogradu Steva Todorović je na inicijativu svojih učenika, osnovao Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje.[11] 1857. godine. Po nastavnom planu koji je nosio naziv „Raspored predmeta za muške i ženske osnovne škole i uputstvo kako će se predavati”, koji je donet Zakonom od 17. septembra 1871. godine uvedeno je obavezno telesno vežbanje u sva četiri razreda osnovnih škola,[11] a Ukazom ministra prosvete u Srbiji je fiskultura postala obavezan predmet u srednjim školama školske 1878/1879. godine. Fizičko vaspitanje su tada propagirali oficiri, često u ulozi nastavnika, koji su u tu svrhu obučavani na posebnim kursevima.[12] Sokolsko društvo iz Mokranja kod Negotina Prednjački zbor u Negotinu 1931. godine Nastavak rada prvog društva koje je osnovao Steva Todorovića, osnivanje velikog gimnastičkog društva za decu i omladinu, sa centralom u Beogradu i ograncima u većim gradovima Srbije predložio je Vladan Đorđević. Tako je 1882. osnovano „Prvo beogradsko društvo za gimnastiku i borenje”,[13] a u narednih desetak godina su osnovana društva u mnogim gradovima Srbije.[13]Vojislav Rašić, koji je imao prilike da se upozna sa radom prvog češkog gimnastičkog društva, predložio je da se beograskom društvu doda naziv „Soko”,[13] pa je društvo 1892. dobilo naziv „Beogradsko gimnastičko društvo Soko”. Ovo društvo se uključilo u sokolski pokret, ali je radilo po švedskom gimnastičkom sistemu. Iste godine Rašić je osnovao Beogradsko gimnastičko društvo „Dušan Silni ”, koje se više oslanjalo na srpsku prošlost. Odnosi između dva beogradska društva su bili jako loši, a borba se vodila preko štampe. Na predlog zaštitnika oba društva, princa Đorđa, kao i pod uticajem Jozefa Šajnera, starešine Češke sokolske zajednice u Pragu, ova dva društva su se ujedinila u Savez srpskih sokolskih društava „Dušan Silni” na Cveti 1908. godine. Sokolski pokret u Kraljeivini Srbiji, u to vreme jedinoj nezavisnoj zajednici slovenskih naroda, povezao se od tada sa Sokolima u Pragu, Vojvodini, Bosni i Hercegovini, Pomorju, Sloveniji, Hrvatskoj, Slavoniji, Krajini i Dalmaciji.[14] Orkestar Sokolske čete Negotina 1931. godine Vlada Kraljevine Srbije, posebno ministar prosvete Ljubomir Jovanović, kasnije osnivač Župe Beograd, pridavali su veliki značaj sokolskom pokretu u prvoj deceniji 20. veka.[14] Nakon svesokolskog sleta u Pragu 1907. godine, na kome su prisustvovali i delegati iz Kraljevine Srbije, Ministarstvo prosvete Kraljevine Srbije je uputilo zahtev sokolskoj opštini u Pragu, da pošalje svoje „prednjake” (članove osposobljene da obučavaju druge), koji bi u Srbiji širili sokolske ideje i radili na fizičkom vaspitanju. Devetorica prednjaka su iz Praga stiglo u Srbiju 1911. godine i oni su raspoređeni u Beograd, Valjevo, Kragujevac, Kruševac, Niš, Pirot, Požarevac, Užice i Šabac.[12] Tokom Aneksione krize, Sokoli su optuživani za velikosrpsku propagandu.[7] Oko 1912. Srpski Sokoli su se organizovali u župe: Fruškogorska u Sremu, Dalmatinsku, Krajišku, Savez srpskih sokolskog društva „Dušan Silni” u Srbiji, i bosanskohercegovačku. Nakon sleta u Zagrebu 1911. su istupali zajedno pod istom sokolskom zastavom i organizovali u Sveslovenski sokolski savez.[6] Osnivanje Uredi Uoči Prvog svetskog rata, 18. juna 1914. godine u Zagrebu je održan tajni sastanak predstavnika tadašnje Slovenačke sokolske Zvezde, Hrvatskog Sokolskog saveza i Srpskog sokolskog Saveza.[15] Kao predstavnik srpskih sokola iz Srbije, Đura Paunković je na ovom sastanku održao značajan govor, u kome je predložio da se osnuje jedan Jugoslovenski sokolski savez, koji bi obuhvatao sve Južne Slovene, bez obzira da li žive u Srbiji, Austrougarskoj ili Bugarskoj.[16] Nakon rasprave, predlog je jednoglasno usvojen.[16] Ujedinjenje je trebalo da se proklamuje na prvom Jugoslovenskom sokolskom sletu u Ljubljani predviđenom za Vidovdan, deset dana kasnije, kada bi se dogovorili i o zajedničkim kostimima, vođama, sedište saveza. Ideja je bila da se dogovore Austrougarske vlasti, verovatno saznavši za zakazani slet su zabranile dolazak srpskih Sokola iz Srbije, zbog čega je odlučeno da se slet ne održi, slet se najverovatnije ne bi održao ni zbog Sarajevskog atentata, kao i ratnih događaja koji usledili.[16] Nakon Prvog svetskog rata i stavaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ponovo su se sastali predstavnici plemenskog sokolstva, na sednici od 26. januara 1919. u Zagrebu, na kome su ostvarena odluka o ujedinjenju u Sokolski Savez Srba Hrvata i Slovenaca, doneta još na tajnom sastanku od 18. juna 1914, što je zatim svečano proglašeno na Vidovdan iste 1919. godine, na sokolskom saboru u Novom Sadu.[15] Naredne 1920. godine savez je promenio ime u Jugoslovenski sokolski savez.[7] Nakon uvođenja diktature, donet je Zakon o osnivanju Sokola Kraljevine Jugoslavije”.[17] Za starešinu je izabran prestolonaslednik Petar II Karađorđević, a njegovi zamenici su bili Engelbel Gangl i Đura Paunković.[17] Prema tom zakonu sva postojeća društva morala su da se ujedine ili bi u suprotnom bila ukinuta. Kralj Aleksandar je sokolstvo uveo u državne institucije, školu i vojsku, a praktično čitava državna administracija imala je za cilj širenje jugoslovensnstva kroz sokolstvo.[17] Savez je postao član saveza „Slovenskog sokolstva” i Međunarodnog gimnastaičkog saveza.[17] Organizacija Uredi Sokolski dom u Zrenjaninu, delo arhitekte Brašovana Cilj Sokola je bio da podiže telesno zdrave, moralno jake i nacionalno svesne državljane Kraljevine Jugoslavije, a sve to uporednim vaspitanjem tela i duše po odomaćenom Tiršovom sokolskom sistemu.[18] Član Sokola je mogao biti svaki „dorastao i neporočan“ državljanin, a postojala su i deca sokoli i sokolski priraštaj. Na teritoriji Kraljevine Jugoslavije postojalo je šest nivoa sokolske organizacije[19]: Savez — vrhovni organ na nivou države, podređen Ministarstvu za fizičko vaspitanje naroda. Udruživala je sve sokolske župe Kraljevine Jugoslavije, a njeno sedište je bilo u Beogradu.[20] Župa — udruživala je više sokolskih društava i imala sa sedište u privrednom i kulturnom centru regiona Društvo — osnovna mesna organizacija koja je neposredno vršila odgajivanje svih sokolskih pripadnika svoga područja. Obično je obuhvatalo jedan grad sa okolnim selima Četa — obično u seoski sredinama Bratstvo — najmanje 6 članova Povereništvo — najmanje 3 člana Sokolskim društvom je upravljala društvena uprava, koja se sastojala iz starešine društva, njegovog zamenika, predsednika prosvetnog odseka, načelnika i načelnice, 5—10 članova i njihovih zamenika i 3—5 revizora računa i njihovih zamenika. Sokolskom župom je upravljala uprava župe, koja se sastojala iz starešine, njegovog zamenika, predsednika prosvetnog odbora, načelnika i načelnice, sekretara, blagajnika, 5—10 članova i njihovih zamenika i 5 revizora i njihovih zamenika.[21] Sokolski savez Uredi Sokolskim savezom je upravljala Uprava koja se sastojala od starešine, pet podstarešina, načelnika, načelnice, po tri njihova zamenika, predsednika prosvetnog odbora, 15—25 članova i 7—11 njihovih zamenika i 5—7 revizora i njihovih zamenika. Upravu Sokolskog saveza je imenovao i razrešavao ministar prosvete i ministar vojske i mornarice u saglasnosti sa predsednikom Ministarskog saveta. Starešina Sokolskog saveza je bio naslednik prestola Petar Karađorđević. Starešina i Uprava su upravljali celokupnim radom Sokola Kraljevine Jugoslavije i predstavljali celokupno sokolstvo. Savetodavni organi za proučavanje i rešavanje načelnih pitanja bili su: Glavna skupština, Odbor delegata župa i Odbor načelnika župa.[22] Program Sokolske Petrove petoljetke je sprovođen u periodu koji se trebao završiti kraljevim sticanjem punoletstva 6. septembra 1941.[23] Sokolane Uredi Sokolana je prostorija u kojoj se redovno održavaju vežbe članova društva. Kao glavno stecište članova, trebalo je da obezbedi mogućnost vežbanja i u zimskim uslovima, bez opasnosti po zdravlje. Još na samom početku sokolskog pokreta su uspostavljena određena pravila za izgradnju sokolana. Sokolane je trebalo da budu dovoljno prostrane, tako da svaki vežbač ima 4—5 m². Osim toga sokolane su bile površine najmanje 54 m² i visine 4—5 m.[24] Za letnje mesece predviđena su vežbališta na vazduhu. Pod vežbališta je pravljen od nabijene zemlje, drveta ili nasipanog peska na dubinu 30—40 cm.[24] Bilo je poželjeno da u sokolani postoje i prostorije za presvlačenje i kupališta za tuširanje.[24] Vremenom su u prioritetne sokolske građevine uvršćena i sletišta. Prilaz sletištu je morao da ima dobrar raspored ulaza, tako da se učesnici mogu podeliti od gledališta, pre ulaza u sletište, a na ulazu u zbiralište razdeliti na muške i ženske učesnike.[25] Sokolski objekti su bili izuzetno popularni i predstavljali su ideale panslovenskog kulturnog i sportskog pokreta. Na teritoriji Kraljevine Jugoslavije je izgrađeno preko 150 sokolskih objekata. Na teritorijama sa srpskom većinom građeni su objekti sa elementima moravskog stila inspirisan na arhitekturi iz 14. i 15. veka, u Sloveniji neogotička remniscencija, kao dom u Taboru, dok je u Makedoniji preovlađivao orijentalni stil. Sredinom četvrte decenije 20. veka, pod uticajem moderne, objekti su izgubili folklornu dekoraciju i postali su funkcionalnalniji.[26] Jedan od najznačajnijih graditelja sokolskih domova je bio Momir Korunović.[26] Bio je nadzorni arhitekta na svim sokolskim domovima u Jugoslaviji i predsednik građevinsko-umetničkog odseka Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije. Izradio je projekte za dvadeset sedam od čega je realizovano šesnaest projekata, među njima sokolski domovi u Prokuplju, Avtovcu, Visokom (1935), Jagodini (1935), Staroj Pazovi (1931), Loznici (1931) , Bijeljini (1929), Uroševcu (1929), Užicu, Kumanovu (1931), Sokolsku vežbanicu pri Drugoj muškoj gimnaziji u Makedonskoj ulici (1924), Sokolsko sletište - drveni stadion za Svesokolski slet (1930), Sokolski dom na Čukarici (1934), „Matica” u Deligradskoj ulici (1935) u Beogradu.[26] Značajan arhitekta sokolskih domova je i profesor Josip Driak, koji je uradio nacrt za sportski stadion u Zagrebu, tada najveće sokolsko sletište u Jugoslaviji, najveća građevina posvećena telesnom vežbanju u Jugoistočnoj Evropi. Izgrađena je 1934. povodom 60 godina Hrvatskog sokola, 30 godina od osnivanja Saveza hrvatskih sokolskih društava, 20 godina Jugoslovenskog sokolskog saveza i 10 godina Saveza Sveslovenskog Sokolstva. [27] Sokolski sletovi Uredi Najznačajnije sokolske manifestacije su bili sokolski sletovi. Njihov cilj je bio da se kroz telesno vežbanje obeleži masovnost sokolskog pokreta. Održavali su se održavali na nivou jednog sokolskog okružja, jedne sokolske župe, na nivou jedne države ili jedne od njenih regija (pokrajinski sletovi) ili na međunarodnom nivou, takozvani sveslovenski sokolski sletovi, koji su se tradicionalno održavali u Pragu.[28] Često se dešavalo da se sletovi održavaju na dane velikih crkvenih praznika, kao što su Vaskrs, Vidovdan, Duhovi i drugi. Osim gimnastičkih vežbi, na sletovima su organizovani svečani defilei, bakljade, koncerti i drugo.[28] Prvi Jugoslovenski svesokolski slet je održan u Ljubljani od 23. jula do 16. avgusta 1922. godine i imao je međunarodni karakter.[29] Drugi Jugoslovenski svesokolski slet je održan od 8. do 30. juna 1930, u Beogradu.[30] Među najbolje sletove Jugoslovenskog Sokola spada pokrajinski slet održan u Ljubljani 28—29. juna 1933.[30] Članstvo Uredi Članovi svih sokolskih organizacija su se, bez obzira na uzrast, uključujući i decu međusobno nazivali sa „brate” ili „sestro”, oslovljavali sa „ti” i pozdravljali sa „zdravo”.[31] Sokoli su propagirali jednakost polova. Smatrali su da žene imaju ista prava da postanu učitelji i prednjaci, s tim da su žene obučavale ženske članove, a muški muške članove. Muški i ženski članovi su mogli obavljati iste funkcije u sokolskoj hijerarhiji. [31] Ipak, smatrali su da bi u slučaju rata uloga žena bila drugačija u odnosu na muškarce, odnosno da se brinu o deci, ishrani stanovništva i vojske.[31] Vojska Uredi Godine 1940. Sokolstvo je transformisano u organizaciju vojnog karaktera iz dva razloga. Kao nacionalna organizacija, njen cilj je bio odbrana države Jugoslavije, s obzirom da joj je pretila opasnost od napada Sile Osovine. Drugi razlog su bili unutrašnja odbrana od napada i masovnih progona pripadnika Sokola na teritoriji Banovine Hrvatske, gde su se najjače osetile posledice Poslanice katoličkog episkopata protiv Saveza Sokola od 8. januara 1933. godine.[32] Tokom čitave 1940. godine beleženi su progoni i napadi na sokolske radnike iz Imotskog, Nove Gradiške, Splita, Zagreba i drugih mesta, oduzimani su im odbornički mandati, a sokolski učitelji su prebacivani u zabačena sela Banovine Hrvatske, daleko od većih mesta.[32] Sokolstvo se u vreme vlade Milana Stojadinovića, koncentrisala na teritoriju Srbije, a kasnije je vlade Dragiše Cvetkovića počela da naoružava organizaciju, kao protivtežu Hrvatskoj seljačkoj zaštiti.[32] Još krajem marta 1940. godine Savezna uprava Sokola je objavila pripravno stanje, sa ciljem da se delatnost jugoslovenskog sokolstva usmeri na narodnu odbranu, vojno-odbrambene akcije u sprečavanja „Pete kolone” u Jugoslaviji.[32] Predviđano je organizovanje Sokolstva u Jugoslovensku nacionalnu vojsku i u tom smislu je intenziviran rad na uspostavljanju novih sokolskih jedinica.[32] Prema pravilniku Saveza i inače su kandidati koji su želeli da uživaju povlastice odsluženja skraćenog vojnog roka obučavani da rukuju oružjem i bacaju bombe. Međutim, ratno stanje je zahtevalo veću predvojničku obuku. U tom smislu, otkazivane su manifestacije, koje su mogle da oduzimaju vreme u pripremama za vojno-odrambeni rad, a svim jedinicama je izdata direktiva hitnog oformljavanja streljačkog odseka i održavanja vojne obuke na redovnim časovima.[33] Galerija Reference Literatura Vidi još

Ilustrovani list br.45 (1926) ćirilica i latinica Događaji i stare fotografije iz svih krajeva tadašnje Kraljevine Jugoslavije SADRŽAJ: Svilajnac – Otkrivanje spomenika palima u ratovima 1912 – 1914 Rubinštajnov „ Demon u beogradu (Tomić, Tucakovič, Jurenjev I Liza Popova “ Greta Kraus, članica osečkog pozorišta na letovanju, na Lidu Novela: Mak Nel Saper – Narednik Trevor Kraljici Rumunije, Mariji, ponuđeno 25.000 dolara za učešće u filmu Arheologija – Zagonetka klozelske bukvice Izložba Nika Miljana u Beogradu Indijanski poglavica Beli Konj proslavio 105-ti rođendan (White Horse Eagle) Bogovi američkog fudbala (Habert iz Alabame, Fraj iz Ajove, Pis iz Kolumbije, Traj iz Ilinoisa I Kemgejt) Vršac – Proslava Svetozara Miletića Beli Potok kod Knjaževca – Osvećenje spomenika u ratu izginulima Beogradska panorama – Pogled na bivšu Veliku Pijacu pred Univerzitetom I Glavnjačom Viseći mostovi u Kini I Turkestanu Velika fotografija boksera Tenija I Dempseja Modni pregled Roman u nastavcima: Pjer Suvestr i Marsel Alen – XX avantura Fantoma Baster Kiton u filmu „ Hoću samo nju “ Arbanaski novac Šibenik – Osvećenje novog autrigera „ Tonko Milić “ I osmerac na treningu Marija Mihajlović priređuje koncert u dvorani Univerziteta Fudbal: B.S.K. – Jedinstvo 4:1 Balet – Natalija Bošković I Strešnjev na zadnjoj strani Kompletan. 32 strane. Ocena 3+.Vidi slike. Svi časopisi su bili ukoričavani što se vidi na slikama.. U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Ilustrovani list br.37 (1926) ćirilica i latinica Događaji i stare fotografije iz svih krajeva tadašnje Kraljevine Jugoslavije SADRŽAJ: Beograd – Plivačke trke na naslovnoj strani Kotor – Naši pomorci sa lađom „Vila Velebita “ Beograd – Vaterpolo utakmica Bob Klub-Bržanin 6:0 Beograd – Poseta rumunskih novinara Ilidža – Vila Nj.V.Kralja i Banjski restoran Čamcem od Ljubljane do Beograda (Vladimir Alžoar i Maks Spernar) Novela: F.de Baješ – Najveći strah doktora Morle Novela: Hristian Haugen – Ljubav i akcija Film od hartijica (Lota Rajniger iz Berlina) Plivačke utakmice na Savi kod „ Šest Topola “ Dalmacija – Kotorski zaliv sa Krstaca I Kotorsko brdo gledano sa Lovćena Studenti beogradskog Univerziteta na izletu u Crnoj Gori pred kapelom na Lovćenu Petrovac na moru – Studenti ferijalnog saveza Sombor – Kupači na somborskom štrandu (Tu su i N.Koler i B.Nađ) Os-Ke-Nan-Ton, čuveni pevač (indijanac) o kome je snimljen film „ Umiruća rasa “ Rin-Tin-Tin čuveni filmski pas Šeik I gladijator – Rudolf Valentino I Džek Dempsej Ričard Diks, glavni junak filma „ Umiruća rasa “ Beograd – Svršeni pitomci vojno-sanitetske škole sa pukovnikom Jovan Hadži-Bogdanovićem Osijek – Prva klasa pitomaca za rezervne artiljerijske oficire Naši u Argentini (Loptački odsek Sokola u Punta Areni) Kragujevac – Nastavnici I svršeni majstori artiljerijskog kursa Nemački ratni brod „ Hindenburg “ Prva vazduhoplovna utakmica Novi Sad-Skoplje-Zagreb-Novi Sad (Bajdak,Cenčić,Njegovan,Markičević,Jungić i Jeklić) Priča: D.Kamenski – Dobar poznanik Roman u nastavcima: Pjer Suvestr i Marsel Alen – XX avantura Fantoma Boka Kotorska – Đaci naše Pomorske Akademije vežbaju na brodu „ Vila Velebita “ Knjaževac – Demokratska omladina proslavlja pobedu na izborima Knjaževac – Sahrana kapetana avijatičara Nine Miletića Članovi Pariske Opere avionom iz Pariza u Roterdam Fudbal – Jugoslavija-Kinjižija 4:1 Kompletan. 32 strane. Ocena 3+.Vidi slike. Svi časopisi su bili ukoričavani što se vidi na slikama.. U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

DEMOGRAFIJA knj. IV - DEMOGRAPHY vol. IV : MEĐUNARODNI ČASOPIS ZA DEMOGRAFSKA I OSTALA DRUŠTVENA USTRAŽIVANJA : INTERNATIONAL JOURNAL FOR DEMOGRAPHIC AND OTHER SOCIAL STUDIES, izdavač: Institut za demografiju geografskog fakulteta univerziteta u Beogradu - Begrad 2007. Tvrd povez - udžbenički format, 338strana sadržaj: ČLANCI 1. Živković, D., Jovanović, J. – METOD KOMPARACIJE U KARTOGRAFSKOM MODELOVANjU DEMOGRAFSKIH POKAZATELjA 2. Vasić, P. – VANBRAČNI FERTILITET U CENTRALNOJ SRBIJI I VOJVODINI OD POČETKA 90-IH GODINA XX VEKA 3. Grčić, M. – DEMOGRAFSKE POSLEDICE RATNIH GUBITAKA 4. Srećković, J. – INTERNO RASELjENA LICA U SVETU 5. Živanović, Z. – MAKROREGIONALNI CENTRI SRBIJE KAO ODREDIŠTA MIGRACIJA STANOVNIŠTVA 6. Šantić, D. – RASELjENA LICA SA KOSOVA I METOHIJE NA TERITORIJI GRADA BEOGRADA 7. Bubalo-Živković, M., Ivkov, A., Kovačević, T. – MIGRACIJE U BAČKOJ OD DRUGOG SVETSKOG RATA DO 2002. GODINE 8. Marinković, D., Marinković, B. – PROSTORNO-DEMOGRAFSKE POSLjEDICE PROCESA IZBJEGLIŠTVA U REPUBLICI SRPSKOJ 9. Radovanović, S. – ETNIČKA STRUKTURA KRALjEVINE JUGOSLAVIJE U KONTEKSTU NACIONALNE POLITIKE JUGOSLOVENSTVA 10. Lozovanu, D. – ETNOISTORIJSKE I ETNOGEOGRAFSKE KARAKTERISTIKE STANOVNIŠTVA MOLDAVIJE (ENG) 11. Ivkov, A., Djurdjev, B., Dragin, A. – PROMENE U BROJU I STRUKTURI DOMAĆINSTAVA I PORODICA VOJVODINE U DRUGOJ POLOVINI XX VEKA 12. Tošić, D., Nevenić, M. – DNEVNI URBANI SISTEM – PROSTORNI IZRAZ DNEVNE MIGRACIJE STANOVNIŠTVA 13. Stamenković, Dj. S., Gatarić, R. D. – DNEVNE MIGRACIJE RADNE SNAGE, UČENIKA I STUDENATA SVILAJNCA PO POPISU STANOVNIŠTVA 2002. GODINE 14. Pavlović, M., Šabić, D. – MOGUĆNOSTI DEMOGRAFSKE REVITALIZACIJE NASELjA NA TERITORIJI OPŠTINE ČAČAK 15. Vujadinović, S., Gajić, M. – DEMOGRAFSKA I FUNKCIONALNA OBELEŽJA RUDNIČKIH NASELjA 16. Dimitrijević, Lj., Radivojević, A. – BELA VODA – SAVREMENI DEMOGRAFSKI PROCESI I PROBLEMI 17. Vasilievna, Z. N., Genadievic, S. S. – DEMOGRAFSKI PROSTOR RUSIJE (RUS) 18. Ivoncev, V. A., Aleskovski, I. A. – PRIRODA I FAKTORI DEMOGRAFSKE KRIZE U SAVREMENOJ RUSIJI (RUS) 19. Petrović, D. – DEMOGRAFSKA SITUACIJA U SAVREMENOJ RUSIJI 20. Magomedovic, E. E. – DINAMIKA SISTEMA NASELjA DAGESTANA U POSTSOVJETSKOM PERIODU (RUS) 21. Sanguin. A. L.– ORGANIZACIJA I REORGANIZACIJA PROSTORA IZMEĐU CENTRA I PERIFERIJE: SAVREMENOST POLITIČKE GEOGRAFIJE JEANA GOTTMANA (FR) 22. Ćurčić, N., Bijeljac, Z. – NAVIKE I PONAŠANjA TURISTA VEZANO ZA PUTOVANjA – ANALIZA PREMA POLU 23. Pavlović, S. – PRIVREDNE ODLIKE PRISLONICE U PROŠLOSTI, TRENUTNO STANjE I MOGUĆNOSTI REVITALIZACIJE Beleške Bibliografija Beleške o autorima

RETKO jako dobro očuvano kao na slikama na naslovnoj Vladimir Majakovski sadrži: Bogdan Bogdanović - Snažno osećanje elementarne čovečanske pravde Mihailo Đurić - Svet ne mora biti tako rđav kako jeste Milovan Mića Danojlić - Odgovor ... Student je studentski časopis Beogradskog univerziteta koji izdaje Savez studenata Beograda. Prvi broj Studenta izašao je 15. marta 1937. godine. Pokretač lista bio je Ivo Lola Ribar. Među urednicima Studenta nalaze se sledeća imena: Dušan Makavejev, Dragan Ambrozić, Slobodan Vuksanović, Milorad Vučelić... Časopis Student je počeo sa radom u predratnom Beogradu, kao autentični levičarski omladinski list. Redakcija je formirana u zamajcu studentskog samoorganizovanja. U godinama koje su prethodile oformljene su i Zdravstveno potporno udruženje studenata, Studentska zadruga... Već od samog početka Student su pratile cenzura i zabrane. Prema tvrdnjama Bogdana Pešića, prvog urednika lista, često su cenzori tj. pripadnici policije čekali u samim štamparijama ne bi li odmah po izlasku iz štamparske prese zaplenili časopis. U tim prvim godinama Studenta, organi tadašnje države Kraljevine Jugoslavije oformili su „Studentski Glasnik“, kao konkurentni list Studentu. Pedesete i šezdesete U novoformiranoj državi SFR Jugoslaviji (prethodno FNRJ) Student je krenuo iz pozicije svog predratnog konkurenta tj. postao je finansiran od države. Izdavač je tada, pa sve do raspada jednopartijskog sistema, bila Konferencija Saveza socijalističke omladine Srbije. Bez obzira na čvrsto partijsko vođstvo države, Student je i u ovim godinama uspeo da održi kritizerski duh. U zemlji jednopartijskog političkog sistema omladinska štampa je bila jedan od retkih medija koji je mogla da sa relativnom slobodom kritikuje stanje u zemlji i političko vođstvo. Ova će činjenica naročito doći do izražaja u događajima iz 1968. godine. Urednici iz tog vremena bili su: Josip Franić, Aleksandar Nenadović, Milan Vukos, Muharem Pervić, Gojko Miletić, Mirko Miloradović, Đoko Stojčić, Špiro Galović, Rade Kuzmanović, Đorđe Vuković, Nebojša Dragosavac. Šezdeset osma (1968) Buđenje studentskog pokreta širom Evrope nije zaobišlo tadašnju Jugoslaviju. Studentski protesti u Beogradu bili su prvi protesti bilo kog tipa nakon Drugog svetskog rata. Ovaj događaj pratio je i porast opšteg interesovanja za studentsku štampu. Student je u tim danima izlazio dnevno i bivao zabranjivan. Časopis je tada zabeležio rekordan tiraž od 80.000 primeraka. Kraj protesta obeležen je na naslovnoj strani Studenta velikom crnom tačkom. Sedamdesete i osamdesete Paralelno sa rastom popularnosti Studenta, širom čitave SFRJ omladinska glasila su u ovom periodu „doživela procvat“. Pored Studenta, među najpopularnijim listovima ovog tipa bili su i beogradski „Vidici“, slovenačka „Mladina“ i hrvatski „Polet“. Ustavne promene, smrt Josipa Broza i „Novi talas“ u muzici stvorili su veći tematski prostor za rad ovih listova. Iako je i u ovom godinama Student bivao zabranjivan, svaki broj je neprikriveno kritikovao licemerstvo i neprincipijelnosti tadašnjeg socijalističkog društva. Devedesete Dvobroj - mart 1991. Uvođenje višepartijskog sistema u Srbiju obeleženo je raspadom dotadašnje zemlje. Iako pred naletom nacionalne euforije, Student se u prvim godinama devedesetih nije mnogo promenio. Osim formata, sve ostalo je bilo neizmenjeno. Drugi rekordni tiraž list je zabeležio tokom demonstracija 9. marta 1991. godine i merio se u desetinama hiljada primeraka. Odnos redakcije prema vladajućoj Socijalističkoj partiji Srbije i uzurpacija SSB-a (i sadašnjeg zvaničnog izdavača lista) od strane partijskih struktura, rezultovao je smenom cele redakcije. U godinama koje slede, Student je postao glasnik SPS-a, što je trajalo sve do 5. oktobra 2000. godine. Od Petog oktobra do danas Sa promenom političkog vođstva u Srbiji došlo je i do promena u uređivačkoj politici. Student je u prvim godinama XXI veka i dalje jedini univerzitetski list na Beogradskom univerzitetu. Pored akademskih pitanja bavi se društvom, kulturom i sportom. Izdavač je Savez studenata Beograda, najveća studentska organizacija ovog tipa na prostorima bivše jugoslavije. Od novembra 2006. godine, Student je deo Student Press In Europe (SPINE). časopis Student, list beogradskih studenata 1968 tags: avangarda nadrealizam signalizam dušan matić komunizam revolucija studentski protesti 68 delo vidici miroljub todorović koračnica crvenog vuk stambolić josip broz tito studentski protesti `68 1968 student protests europe yugoslavia serbia belgrade avant-garde neo-avant-garde bogdan bogdanović ...

K020 Nakon dvogodišnjih priprema, Kultura – interdisciplinarni naučni časopis za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku (Zavod za proučavanje kulturnog razvitka), objavio je u 165. broju (krajem 2019) veliki međunarodni temat od 20 tekstova Strip i identitet. Autori su pretežno glavni stručnjaci u svojim zemljama, a pola njih su i najviši svetski akademski autoriteti za strip, vizuelno pripovedanje, karikaturu, animaciju, dramske umetnosti, mediologiju, komunikologiju i srodne oblasti. Urednik temata Zoran Stefanović u uvodniku Siroče sociologije, knez neuroestetike: strip i identitet tumači važnost vizuelnog pripovedanja za svetsku i nacionalne kulture, podseća na ulogu srpske i jugoslovenske teorije u svetskim okvirima još od 1970-ih, i ekskluzivno predstavlja nacrt Nacionalne strategije za strip Udruženja stripskih umetnika Srbije (www.usus.org.rs), kojom bi Srbija mogla postati međunarodni model. Stefanović kaže da „kad se razmotri spisak autora Kulture br. 165 – sa tri kontinenta, iz osam zemalja, na sedam jezika – možemo konstatovati okupljanje relevantnih stručnjaka: neki od ključnih umova svetske stripske misli napisali su izvorni rad upravo za ovu priliku, čineći Beograd ovog momenta prestonicom svetske stripologije. Želja nam je bila promovisati novu generaciju stručnjaka, najaviti buduća istraživanja i sva lica kulturnih politika koje će doći, ali i pokazati da je ravnoteža globalnog i lokalnog od osobite važnosti unutar stripske kulture i misli“. A među autorima su Džon Lent i Nik Suzenis (SAD), prof. Ditrih Grinevald (Nemačka), Benoa Peters (Francuska), Dženg Huangai (Kina), Aleksandar Kunjin, Mihail Zaslavski i Maksim Nazarenko (Rusija), Iztok Sitar (Slovenija), Goran Dujaković i Milan Milošević (BiH), kao i Žika Bogdanović, Anica Tucakov, prof. Irina Antanasijević, Marija Ristić i Branislav Miltojević iz Srbije. Istaknuto je i da u Beogradu od 1974. izlazi jedan od prvih teorijskih časopisa za strip na planeti, Pegaz – revija za istoriju i teoriju stripa i vizuelnih medija koji se izražavaju grafičkim putem Žike Bogdanovića, kao i da je Ranko Munitić upravo u časopisu Kultura 1975. uredio prvi međunarodni temat o stripu u nekom državnom ak ademskom časopisu Istočne Evrope. Стрип и идентитет Зоран Стефановић СТРИП И ИДЕНТИТЕТ – УВОД Александр Куњин ОБЈАВЉИВАЊЕ СТРИПОВА У РУСИЈИ (XVI–XX ВЕК) Изток Ситар СЛОВЕНАЧКИ ДРУШТВЕНО КРИТИЧКИ И АНГАЖОВАНИ СТРИП У ЈУГОСЛАВИЈИ Бранислав Милтојевић СЛИКЕ ИЗ ЖИВОТА СТАРИХ БАНАЋАНА И НИШЛИЈА У СТРИПАРНИЦИ И БИОСКОПУ СТЕВАНА СРЕМЦА Ирина Антанасијевић СЕРЈОЖА И НИНОЧКА У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ Горан Дујаковић ДАВИД ШТРБАЦ – КОЧИЋЕВ МИКРОУНИВЕРЗУМ У СТРИПУ Марија Ристић ВИЗУЕЛНИ ЕЛЕМЕНТИ СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА У СТРИПУ ХИЈЕРОНИМУС БОШ Милан Милошевић ЕКСПЛОАТАЦИЈА ИДЕЈЕ У СТРИПУ – PUNISHER Драгана Радановић ИЗАЗОВИ СТВАРАЊА АУТЕНТИЧНЕ ДЕЧЈЕ ПЕРСПЕКТИВЕ У ДОКУМЕНТАРНОМ ГРАФИЧКОМ РОМАНУ Драгана Купрешанин ЕСТЕТИКА НЕВИДЉИВОГ Аница Туцаков МЕСТА БАШТИЊЕЊА СТРИПА Михаил Заславски и Максим Назаренко ПЕРСПЕКТИВЕ РАЗВОЈА СОВЈЕТСКОГ САВЕЗА ПОСЛЕ 1983. ГОДИНЕ И ЕКОНОМСКО-ПОЛИТИЧКА ПРЕДВИЂАЊА У СТРИПУ ПЈЕРА КРИСТЕНА И ЕНКИ БИЛАЛА ЛОВ Стрип и идентитет - осврти и прикази Џон Лент КУЛТУРА И УПОТРЕБА КУЛТУРЕ СТРИПА Џенг Хуагаи ТРАДИЦИОНАЛНИ КИНЕСКИ СТРИПОВИ Жика Богдановић КОМШИЈЕ ЖУТОГ ДЕРАНА ИЛИ ОНА ДРУГА АМЕРИКА Дитрих Гриневалд ВОЉЕН А ОСУМЊИЧЕН – О КУЛТУРНОМ ЗНАЧАЈУ СТРИПОВА У НЕМАЧКОЈ Беноа Петерс РОДОЛФ ТЕПФЕР – ИЗУМИТЕЉ И ТЕОРЕТИЧАР СТРИПА Лаза Лазић СТРИП – РЕФЛЕКСИЈЕ И СЕЋАЊА НА 80 ГОДИНА ЧИТАЊА СТРИПОВА Миле В. Пајић ОД ФРЕСКЕ ДО СТРИПА Истраживања Мирјана Николић БЕОГРАД 202 – ДЕРЕГУЛАЦИЈА И ЛИБЕРАЛИЗАЦИЈА У ОKРИЉУ СОЦИЈАЛИСТИЧKОГ СИСТЕМА Maja Станковић ОД ПРЕДМЕТНЕ КА СИСТЕМСКОЈ УМЕТНОСТИ Љубица Винуловић ПOРТРЕТИ ЖЕНА КТИТОРА У ВРЕМЕ ЛАЗАРЕВИЋА Осврти и прикази Марија Шимоковић СОПСТВО КОДИРАНО СНОМ ИЛИ КЊИГА КОЈА МИСЛИ Владимир Коларић ВРЕДНОСТИ И ЊИХОВА КРИЗА In Memoriam Владимир Коларић УСПОМЕНА НА ВЛАДИМИРА ВЛАДУ ПЕТРИЋА (1928–2019)

RETKO! odlično očuvan časopis Student, list beogradskih studenata 1968! akciono-politički program druže tito ko stoji iza izjava mnogih radnih kolektiva studentska komuna izjava Dušana Matića upad milicionera u likovnu akademiju KORAČNICA CRVENOG (posvećeno Vladimiru Majakovskom) - Miroljub Todorović!!! Pedesete i šezdesete U novoformiranoj državi SFR Jugoslaviji (prethodno FNRJ) Student je krenuo iz pozicije svog predratnog konkurenta tj. postao je finansiran od države. Izdavač je tada, pa sve do raspada jednopartijskog sistema, bila Konferencija Saveza socijalističke omladine Srbije. Bez obzira na čvrsto partijsko vođstvo države, Student je i u ovim godinama uspeo da održi kritizerski duh. U zemlji jednopartijskog političkog sistema omladinska štampa je bila jedan od retkih medija koji je mogla da sa relativnom slobodom kritikuje stanje u zemlji i političko vođstvo. Ova će činjenica naročito doći do izražaja u događajima iz 1968. godine. Urednici iz tog vremena bili su: Josip Franić, Aleksandar Nenadović, Milan Vukos, Muharem Pervić, Gojko Miletić, Mirko Miloradović, Đoko Stojčić, Špiro Galović, Rade Kuzmanović, Đorđe Vuković, Nebojša Dragosavac. Šezdeset osma (1968) Buđenje studentskog pokreta širom Evrope nije zaobišlo tadašnju Jugoslaviju. Studentski protesti u Beogradu bili su prvi protesti bilo kog tipa nakon Drugog svetskog rata. Ovaj događaj pratio je i porast opšteg interesovanja za studentsku štampu. Student je u tim danima izlazio dnevno i bivao zabranjivan. Časopis je tada zabeležio rekordan tiraž od 80.000 primeraka. Kraj protesta obeležen je na naslovnoj strani Studenta velikom crnom tačkom. Студент је студентски часопис Београдског универзитета који издаје Савез студената Београда. Први број Студента изашао је 15. марта 1937. године. Покретач листа био је Иво Лола Рибар. Међу уредницима Студента налазе се следећа имена: Душан Макавејев, Драган Амброзић, Слободан Вуксановић, Милорад Вучелић... Историјат Предратни период (1937—1940)[уреди] Часопис Студент је почео са радом у предратном Београду, као аутентични левичарски омладински лист. Редакција је формирана у замајцу студентског самоорганизовања. У годинама које су претходиле оформљене су и Здравствено потпорно удружење студената, Студентска задруга... Већ од самог почетка Студент су пратиле цензура и забране. Према тврдњама Богдана Пешића, првог уредника листа, често су цензори тј. припадници полиције чекали у самим штампаријама не би ли одмах по изласку из штампарске пресе запленили часопис. У тим првим годинама Студента, органи тадашње државе Краљевине Југославије оформили су „Студентски Гласник“, као конкурентни лист Студенту. Педесете и шездесете У новоформираној држави СФР Југославији (претходно ФНРЈ) Студент је кренуо из позиције свог предратног конкурента тј. постао је финансиран од државе. Издавач је тада, па све до распада једнопартијског система, била Конференција Савеза социјалистичке омладине Србије. Без обзира на чврсто партијско вођство државе, Студент је и у овим годинама успео да одржи критизерски дух. У земљи једнопартијског политичког система омладинска штампа је била један од ретких медија који је могла да са релативном слободом критикује стање у земљи и политичко вођство. Ова ће чињеница нарочито доћи до изражаја у догађајима из 1968. године. Уредници из тог времена били су: Јосип Франић, Александар Ненадовић, Милан Вукос, Мухарем Первић, Гојко Милетић, Мирко Милорадовић, Ђоко Стојчић, Шпиро Галовић, Раде Кузмановић, Ђорђе Вуковић, Небојша Драгосавац. Шездесет осма (1968) Буђење студентског покрета широм Европе није заобишло тадашњу Југославију. Студентски протести у Београду били су први протести било ког типа након Другог светског рата. Овај догађај пратио је и пораст општег интересовања за студентску штампу. Студент је у тим данима излазио дневно и бивао забрањиван. Часопис је тада забележио рекордан тираж од 80.000 примерака. Крај протеста обележен је на насловној страни Студента великом црном тачком. Седамдесете и осамдесете Паралелно са растом популарности Студента, широм читаве СФРЈ омладинска гласила су у овом периоду „доживела процват“. Поред Студента, међу најпопуларнијим листовима овог типа били су и београдски „Видици“, словеначка „Младина“ и хрватски „Полет“. Уставне промене, смрт Јосипа Броза и „Нови талас“ у музици створили су већи тематски простор за рад ових листова. Иако је и у овом годинама Студент бивао забрањиван, сваки број је неприкривено критиковао лицемерство и непринципијелности тадашњег социјалистичког друштва. Деведесете Двоброј - март 1991. Увођење вишепартијског система у Србију обележено је распадом дотадашње земље. Иако пред налетом националне еуфорије, Студент се у првим годинама деведесетих није много променио. Осим формата, све остало је било неизмењено. Други рекордни тираж лист је забележио током демонстрација 9. марта 1991. године и мерио се у десетинама хиљада примерака. Однос редакције према владајућој Социјалистичкој партији Србије и узурпација ССБ-а (и садашњег званичног издавача листа) од стране партијских структура, резултовао је сменом целе редакције. У годинама које следе, Студент је постао гласник СПС-а, што је трајало све до 5. октобра 2000. године. Од Петог октобра до данас Са променом политичког вођства у Србији дошло је и до промена у уређивачкој политици. Студент је у првим годинама XXI века и даље једини универзитетски лист на Београдском универзитету. Поред академских питања бави се друштвом, културом и спортом. Издавач је Савез студената Београда, највећа студентска организација овог типа на просторима бивше југославије. Од новембра 2006. године, Студент је део Student Press In Europe (SPINE). tags: avangarda nadrealizam signalizam dušan matić komunizam revolucija studentski protesti 68 delo vidici miroljub todorović koračnica crvenog vuk stambolić josip broz tito studentski protesti `68 1968 student protests europe yugoslavia serbia belgrade avant-garde neo-avant-garde ...

GLASNIK UDRUŽENJA ARHIVSKIH RADNIKE REPUBLIKA SRPSKE - Banjaluka 2014. godina VI broj 6 Tvrd povez - format: 21x26cm, 627strana, izdavač: UDRUŽENJE ARHIVSKIH RADNIKA REPUBLIKE SRPSKE - Banjaluka САДРЖАЈ / CONTENTS 1. Архивистика / Archivistics Vladan Vukliš: Princip provenijencije: teorija i praksa ........................... 11 Маријана Тодоровић Билић: Системи класификације докумената .......................... 23 Милош Матијевић: Историјска белешка, класификациони план и методско упутство за лични архивски фонд Митрополит српски Михаило (1826–1898) ................. 29 2. Историографија / Historiography Мила Крнета: ``Биографије дванаест римских царева`` Светонија Трaнквила и ``Хронографија`` Михаила Псела. Сличности и разлике у начину описа царева ............... 37 Аранђел Смиљанић: Титула и функција у средњем вијеку ............................ 49 Бранка Мачинковић: Значај деспотске титуле у породици Лазаревића и њен одраз у ћириличким документима ........................ 59 Милорад Обрадовић: Нека питања српског средњовековног знаменословља ................................................................ 69 Драгиша Д. Васић: Историјски коријени насеља и топономастичке одлике теслићког краја .................................................. 89 Горан Латиновић: Односи Краљевине Србије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца са скандинавским земљама до 1920. године ..................................................................... 109 Радован Субић: Модернизација босанске провинцијске војске у процесу америчко-османског споразумијевања 1862. године ............................................................................... 139 Боривоје Милошевић: Тома А. Братић – херцеговачки свештеник, историчар и етнограф .................................................. 157 Данка Дамјановић: Сликар Бранко Радуловић (1885–1915) ........................ 163 Мара Шовљаков: Браћа Шантићи у Новом Саду ..................................... 171 Момчило Диклић: Губитак територија, страдања и померања Срба у 20. веку ............................................................................. 181 Jelena Božić: Građevinska služba u Okružnoj oblasti Banja Luka u austrougarskom periodu ............................ 207 Сарита Вујковић: С оне стране кућног прага – Јавни идентитети жена босанскохерцеговачког друштва крајем XIX и почетком XX вијека ........................................................ 227 Никола Жутић: Омладински антихабзбуршки национал-културни покрети и Сарајевски атентат (1908–1914) ..................................................................... 243 Ђорђе Микић: Стогодишњица изнимних мера у Босни и Херцеговини 1913. и Босански сабор ............................ 263 Никола Поповић: Српска историографија о српско-руским односима у Првом свјетском рату (1914–1918) ............................. 271 Драган Шућур: Вјерски покрети у Босни и Херцеговини између два свјетска рата ................................................................. 283 Боро Мајданац Удружење студената ``Петар Кочић`` на Универзитету у Београду .............................................. 291 Жељко Савановић: Цијена превоза мостовних конструкција и грађевинског материјала у Врбаској бановини од 1929. до 1937. године ...................................................... 309 Жељко Савановић: Узгој јечма у Врбаској бановини ................................... 317 Бранко Надовеза: Однос Милана Стојадиновића према Босни и Херцеговини и муслиманима .......................................... 325 Данка Дамјановић: Спомен-дом Гаврила Принципа у Грахову ................... 339 Бошко М. Бранковић: Ванвременско значење Миланског едикта: Српска православна епархија бихаћко-петровачка као примјер толеранције и помирења ................................. 345 Ђорђе Микић: Очекивање Бањалуке од вишестраначких избора 1990. године ..................................................................... 353 3. Објављивање архивске грађе / Publishing of Archival Records Милош Матијевић: Писма архимандрита Нићифора Дучића митрополиту Михаилу (1886–1889) ............................. 367 Бошко М. Бранковић: Представка Епархијског управног и просвјетног савјета Епархије бањолучко-бихаћке за оснивање епархије бихаћке, упућена Земаљској влади у Сарајеву 1913. године ..................................................... 387 Јован Бабић: Свједочење једног сужња .............................................. 393 Боривоје Милошевић: Два писма генерала Стјепана Саркотића ................... 415 Александра ПијукПејчић: Извјештај о салубритетским приликама града Сарајева из 1923. године ................................................ 421 Љубица Ећимовић, Горан Ђуран: Буџет града Бањалуке 1943. године ............................. 445 Душан Вржина: Планови, програми и извјештаји о колонизацији у Војводини (1945–1947) ................................................... 461 Мирјана Иванић: Комисија за пољопривредни земљишни фонд Народног одбора среза у Босанској Градишци (Примјена Закона о пољопривредном земљишном фонду општенародне имовине и додјељивању земље пољопривредним организацијама) ................................ 497 Verica M. Stošić: Pravila Jevrejske vjeroispovijedne opštine u Bihaću ....... 509 4. Објављивање информативних средстава / Publishing of Information Media Verica Josipović: Nadzorničtvo Narodne zaštite za grad i kotar Banjaluku (1941–1945); 1941/1945 (analitički inventar) ................. 535 5. Прикази и осврти / Reviews and Reflections Радован Субић: Душан Берић, ``Устанак у Херцеговини 1852–1862, Српска академија наука и уметности – Удружење Срба из Херцеговине у Војводини, Београд – Нови Сад 1994, стр. 1039 ........................................................ 553 Боривоје Милошевић: Здравка Радуловић, Библиографија часописа `Дабробосански Источник` (1887–1911), Београд 2010 ........ 559 Радован Субић: Чедомир Антић, ``Неизабрана савезница: Србија и Велика Британија у Првом светском рату``, Завод за уџбенике, Београд 2012, стр. 537 ................................. 561 Радован Субић: Михаило Војводић, ``Стојан Новаковић у служби националних и државних интереса``, Српска књижевна задруга, Београд 2012, стр. 420 ................. 565 Горан Ђуран: ``Записи``, годишњак Историјског архива Пожаревац, Година I, Број 1, Пожаревац 2012, 287 стр. .................................................................................. 569 Милан Балабан: Мирослав Јовановић, ``Срби и Руси 12–21. век (Историја односа)``, Народна библиотека Србије, Београд 2012, 254 стр. ................................................... 571 Сандра Лукић: Пол Томпсон, ``Глас прошлости: усмена историја``, Београд: Клио, 2012, стр. 353 ....................................... 577 Горан Ђуран: Душан Берић, ``Државно право Краљевине Угарске: прекиди и континуитет``, Филозофски факултет у Приштини с привременим седиштем у Косовској Митровици, Косовска Митровица 2013, 149 стр. ...... 581 Маријана Тодоровић Билић: Владан Вуклиш, ``Сјећање на Шпанију: Шпански грађански рат у југословенској историографији и мемоаристици 1945–1991``, Бањалука, 2013. .............. 585 Љубица Ећимовић: ``Записи``, годишњак Историјског архива Пожаревац, година II, број 2, Пожаревац 2013, 286 стр. .................................................................................. 587 Нада Петровић: ``Архив``, Часопис Архива Југославије, година XIV, број 1–2 ............................................................................ 591 Обрад Унчанин: ``Београдска митрополија и српски духовни простор 1804–1918`` (приказ изложбе Архива Српске православне цркве) ......................................................... 595 Нада Петровић: Изложба ``Личности и потписи`` (Аутографи познатих личности на документима Архива Југославије) ..................................................................... 599 6. Библиографија / Bibliography Жељко Савановић: Библиографија ``Зборника за историју Босне и Херцеговине``, 1–7 (1995–2012) ...................................... 607 7. Из дјелатности Удружења / About the Association’s Activity Гордана Вукша: Из рада Удружења архивских радника Републике Српске (април 2013 – март 2014) ................................. 617 8. In memoriam Vladan Vukliš: In memoriam: Miroslav Jovanović (1962–2014) ............. 623

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar