Autor: Vlaho Bogišić Povez: broširan Br. strana: 181 Format: 13,5x20,5 Prvi roman poznatog esejiste, leksikografa i majstora književnih veština, donosi čitaocima susret sa proznim tkanjem izuzetne melodičnosti. Kraljevina Jugoslavija i dubrovačko zaleđe, oficiri i očevi iz daleka, otmice lepih i skupih žena.

Kainov ožiljak Autori - Vladimir Kecmanović, Dejan Stojiljković Izdavač - Laguna, Beograd, 2014.god. Broširan povez, latinica, 335. strana. Kao nova knjiga. Od autora romana Top je bio vreo i Konstantinovo raskršće. Roman o misiji Ive Andrića u nacističkoj Nemačkoj. Proleće je 1939. godine i Evropa je na ivici novog rata. U Berlin, prestonicu nacističke Nemačke, Kraljevina Jugoslavija šalje novog ambasadora. Reč je o vrsnom diplomati, uglednom intelektualcu i književniku Ivi Andriću. Dan nakon prijema kod vođe „hiljadugodišnjeg“ Rajha Adolfa Hitlera, poslanik Andrić će na zgarištu ispred Berlinske opere pronaći knjigu pesama koja nosi naslov Kainov ožiljak. Napisao ju je austrijski nacista rođen u Bosni, misteriozno nestao u Noći dugih noževa. Istovremeno, prateći političke potrese u Evropi, kreću diplomatske i špijunske igre između Nemačke i Kraljevine Jugoslavije koje će imati tragičan ishod.

Solidno očuvano. Prvo izdanje Državne štamparije Kraljevine Jugoslavije u Beogradu 1939.

Aprilski rat 1941. godina napad Njemačke na Kraljevinu Jugoslaviju. Preživjeli junaci i potomci poginulih iz `Ruke anđela` i preci `Samih na svijetu` u svom komadu istorije.

Roman o misiji Ive Andrića u nacističkoj Nemačkoj. Proleće je 1939. godine i Evropa je na ivici novog rata. U Berlin, prestonicu nacističke Nemačke, Kraljevina Jugoslavija šalje novog ambasadora. Reč je o vrsnom diplomati, uglednom intelektualcu i književniku Ivi Andriću. Dan nakon prijema kod vođe „hiljadugodišnjeg“ Rajha Adolfa Hitlera, poslanik Andrić će na zgarištu ispred Berlinske opere pronaći knjigu pesama koja nosi naslov Kainov ožiljak. Napisao ju je austrijski nacista rođen u Bosni, misteriozno nestao u Noći dugih noževa. Istovremeno, prateći političke potrese u Evropi, kreću diplomatske i špijunske igre između Nemačke i Kraljevine Jugoslavije koje će imati tragičan ishod u potpisivanju Trojnog pakta, puču 27. marta i neminovnom ratu u kome će goreti cela Evropa. U srcu velikog zla, progonjen nemirima, nesanicom i žudnjom, rastrzan između dužnosti, ljubavi i moralnih dilema, ambasador Andrić će krenuti u potragu za zagonetnim zemljakom i tajnom njegove uklete knjige. Roman Kainov ožiljak je istovremeno uzbudljiv politički triler, priča o nemogućoj ljubavi, potresna istorijska drama, parabola o ljudskosti u dehumanizovanom svetu, partija karata sa đavolom, faustovska dilema jednog velikog pisca i hipoteza o tome kako je nastao Andrićev roman Prokleta avlija.

VEŠALA SU ZADRHTALA PARTIZANSKA LEKARKA RUŽICA RIP -Leposava Maširević Sombor 1981103 str. ilustracije Ružica Rip je rođena 1914 godine u bačkom naselju Bezdan u jevrejskoj porodici Dezidera Ripa. Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu završila je 1940 godine. U vreme studija pristupila je naprednom pokretu, te je 1940 bila primljena u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Ružica je vrlo aktivno delovala u Udruženju medicinara. Pred Drugi svjetski rat bila je dio grupe lekara koji su ilegalno lečili bolesne i ranjene komuniste, kao i napredne studente koji su bili povređeni u demonstracijama diljem Kraljevine Jugoslavije. Nakon aprilskog rata tj. okupacije Kraljevine Jugoslavije, Ružica je početkom maja 1941 otišla u Crnu Goru gde se aktivno uključila u Narodno slobodilačku borbu (NOB). Od jula 1941 vodila je partizansku bolnicu u Kolašinu, a za vreme decembarskog napada na Pljevlja vodila je bolnicu na Žabljaku. Kasnije je bila lekar u Komskom odredu. Četnici su je zarobili početkom 1942 prilikom evakuacije ranjenih partizana u manastir Morača. Kako je zbog svog odlučnog antifašitičkog uverenja odbila ostati kod četnika kao lekar, Ružicu su četnici zverski ubili 1942 godine.[1] Srednja medicinska škola `Dr. Ružica Rip` u Sombor nosi njeno ime u čast.[2] HOD. D.2.

Dok je prvi tom Putopisa posvećen Evropi, Sredozemlјu i Severnoj Africi, Putopisi II Stanislava Krakova objedinjuju novu geografsku celinu – Kralјevinu Jugoslaviju, u čijem se centru nalazi južna Srbija (Kosovo, Metohija i Makedonija) kao putopiščeva opsesivna tema i predmet njegovih čestih hodočašća.Prvi deo ove knjige sadrži svih dvadeset devet tekstova iz jedine putopisne knjige koju je Krakov objavio za života (Kroz Južnu Srbiju, u izdanju lista „Vreme”, 1926), kao i kratak predgovor Ivanke Ivančić Krakov, piščeve supruge, iz iste knjige. Ovde je pridodato i sedamnaest putopisa koje Krakov nije uvrstio u svoju knjigu, ali koji tematski pripadaju ovom krugu.Drugi deo ove knjige sadrži reportaže i putopise iz drugih krajeva današnje Srbije i tadašnje Kralјevine, uklјučujući i jednu od Krakovlјevih najdužih reportaža („Preko Visokih Dečana i Lovćena u Primorje”, 1926), nastalu tokom putovanja kra...

Miroslav Egerić Antologija novije Srpske satireTvrdi povezO autoruМирослав Егерић (Риђевштица, код Крушевца, Краљевина Југославија, 1934 – Нови Сад, Србија, 30. октобар 2016) био је српски књижевни критичар и есејиста, историчар књижевности, дугогодишњи професор Филозофског факултета у Новом Саду.Биографија[1]Учио је гимназију у Врњачкој Бањи и Стопањи, те учитељску школу у Крушевцу. Дипломирао је на Групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик на Филозофском факултету у Београду 1960. По дипломирању, Егерић 1961. долази у Нови Сад, где ради у издавачком предузећу „Прогрес“. 1962. примљен је за асистента на Филозофском факултету у Новом Саду, где је 1970. докторирао са тезом „Књижевно и критичко дело Ђорђа Јовановића” (објављено као књига под насловом Реч у времену, Врњачка Бања, 1976). За редовног професора изабран је 1981. и годинама је предавао српску књижевност 20. века и југословенске књижевности.По доласку у Нови Сад приближио се Матици српској и постао је њен члан 1966, члан Управног одбора у два мандата (1969–1973. и 1991–2016), и члан Одбора Одељења за књижевност и језик (1989–2016). У Друштво књижевника Војводине примљен 1965. а био је и члан Управног одбора и председник (1991–1994), као и члан управа Српске књижевне задруге и Српског ПЕН центра. Учествовао је у раду бројних жирија за књижевне награде.Професор Егерић бавио се српском књижевношћу 20. века. Нарочито су запамћена његова предавања о Андрићу и Црњанском, а генерације студената је обучио критичкој мисли. „[Н]аставу је тако организовао што је држао не целовите књижевнотеоријске прегледе него специјалне курсеве о појединим темама и проблемима (на пример: Српска књижевна критика 20. века, Српски роман о рату и револуцији и сл.) или о појединим великим писцима (Иво Андрић, Меша Селимовић, Добрица Ћосић и др.)”[2] Тумачећи и вреднујући дела српске књижевости више од пола века иза себе је оставио значајно књижевно дело у бројним есејистичким књигама и антологијама.Сахрањен је у родном месту Риђевштица, код Крушевца. Комеморација, у заједничкој организацији Матице српске, Филозозфског факултета у Новом Саду и Градске библиотеке у Новом Саду одржана је у Матици српској.[3]9/2

Miroslav Egerić Antologija novije Srpske satireTvrdi povezO autoruМирослав Егерић (Риђевштица, код Крушевца, Краљевина Југославија, 1934 – Нови Сад, Србија, 30. октобар 2016) био је српски књижевни критичар и есејиста, историчар књижевности, дугогодишњи професор Филозофског факултета у Новом Саду.Биографија[1]Учио је гимназију у Врњачкој Бањи и Стопањи, те учитељску школу у Крушевцу. Дипломирао је на Групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик на Филозофском факултету у Београду 1960. По дипломирању, Егерић 1961. долази у Нови Сад, где ради у издавачком предузећу „Прогрес“. 1962. примљен је за асистента на Филозофском факултету у Новом Саду, где је 1970. докторирао са тезом „Књижевно и критичко дело Ђорђа Јовановића” (објављено као књига под насловом Реч у времену, Врњачка Бања, 1976). За редовног професора изабран је 1981. и годинама је предавао српску књижевност 20. века и југословенске књижевности.По доласку у Нови Сад приближио се Матици српској и постао је њен члан 1966, члан Управног одбора у два мандата (1969–1973. и 1991–2016), и члан Одбора Одељења за књижевност и језик (1989–2016). У Друштво књижевника Војводине примљен 1965. а био је и члан Управног одбора и председник (1991–1994), као и члан управа Српске књижевне задруге и Српског ПЕН центра. Учествовао је у раду бројних жирија за књижевне награде.Професор Егерић бавио се српском књижевношћу 20. века. Нарочито су запамћена његова предавања о Андрићу и Црњанском, а генерације студената је обучио критичкој мисли. „[Н]аставу је тако организовао што је држао не целовите књижевнотеоријске прегледе него специјалне курсеве о појединим темама и проблемима (на пример: Српска књижевна критика 20. века, Српски роман о рату и револуцији и сл.) или о појединим великим писцима (Иво Андрић, Меша Селимовић, Добрица Ћосић и др.)”[2] Тумачећи и вреднујући дела српске књижевости више од пола века иза себе је оставио значајно књижевно дело у бројним есејистичким књигама и антологијама.Сахрањен је у родном месту Риђевштица, код Крушевца. Комеморација, у заједничкој организацији Матице српске, Филозозфског факултета у Новом Саду и Градске библиотеке у Новом Саду одржана је у Матици српској.[3]9/5

O knjizi: Priča jedne generacije koja je žrtvovana na raskrsnici dva društvena sistema. Upečatljiva sudbina beogradskog arhitekte koji u poznoj dobi razotkriva zamršene porodične odnose, preispituje svoj bračni život i odnos sa ćerkama koje žive u emigraciji. Tokom putovanja do Šapca, gde se održava ročište za rehabilitaciju njegovog dede, penzionisani arhitekta Branko Đurić ne samo da će osvežiti trenutke jednog povlašćenog života, već će mu oni udahnuti novi životni smisao. Ipak, obznana dugo skrivane istine o stvarnim zločinima njegovog dede Branka, nekadašnjeg pukovnika vojske Kraljevine Jugoslavije, izazvaće sasvim neočekivani obrt u njegovom intimnom životu. Kroz umešno predstavljenu sudbinu beogradskog srednjeg staleža, ispisuje se jezgrovita istina o meandrima društvenog uspona i posledicama ljudske beskrupuloznosti. Jaz između aristokratske intelektualnosti i pragmatične umešanosti u političke igre nameće egzistencijalna pitanja sa kojima će se Branko Đurić razračunati težeći da raskrinka sve one laži i himere koje su obeležile njegov život.

O knjizi: Priča jedne generacije koja je žrtvovana na raskrsnici dva društvena sistema. Upečatljiva sudbina beogradskog arhitekte koji u poznoj dobi razotkriva zamršene porodične odnose, preispituje svoj bračni život i odnos sa ćerkama koje žive u emigraciji. Tokom putovanja do Šapca, gde se održava ročište za rehabilitaciju njegovog dede, penzionisani arhitekta Branko Đurić ne samo da će osvežiti trenutke jednog povlašćenog života, već će mu oni udahnuti novi životni smisao. Ipak, obznana dugo skrivane istine o stvarnim zločinima njegovog dede Branka, nekadašnjeg pukovnika vojske Kraljevine Jugoslavije, izazvaće sasvim neočekivani obrt u njegovom intimnom životu. Kroz umešno predstavljenu sudbinu beogradskog srednjeg staleža, ispisuje se jezgrovita istina o meandrima društvenog uspona i posledicama ljudske beskrupuloznosti. Jaz između aristokratske intelektualnosti i pragmatične umešanosti u političke igre nameće egzistencijalna pitanja sa kojima će se Branko Đurić razračunati težeći da raskrinka sve one laži i himere koje su obeležile njegov život.

Knjiga 20 SATI Branko Čanković Priča jedne generacije koja je žrtvovana na raskrsnici dva društvena sistema. Upečatljiva sudbina beogradskog arhitekte koji u poznoj dobi razotkriva zamršene porodične odnose, preispituje svoj bračni život i odnos sa ćerkama koje žive u emigraciji. Tokom putovanja do Šapca, gde se održava ročište za rehabilitaciju njegovog dede, penzionisani arhitekta Branko Đurić ne samo da će osvežiti trenutke jednog povlašćenog života, već će mu oni udahnuti novi životni smisao. Ipak, obznana dugo skrivane istine o stvarnim zločinima njegovog dede Branka, nekadašnjeg pukovnika vojske Kraljevine Jugoslavije, izazvaće sasvim neočekivani obrt u njegovom intimnom životu. Kroz umešno predstavljenu sudbinu beogradskog srednjeg staleža, ispisuje se jezgrovita istina o meandrima društvenog uspona i posledicama ljudske beskrupuloznosti. Jaz između aristokratske intelektualnosti i pragmatične umešanosti u političke igre nameće egzistencijalna pitanja sa kojima će se Branko Đurić razračunati težeći da raskrinka sve one laži i himere koje su obeležile njegov život.

Knjiga je nova. ,,Roman o pravim inspiratorima sloma Kraljevine Jugoslavije „Javi se, Pejsi, već iz Zagreba“, reče kneginja Olga ispred Belog dvora, ispraćajući muža na kratko putovanje do Slovenije. „I čuvaj se.“ „Ne brini“, odgovori knez i zamisli se. „Znaš li da Nikola Tesla veruje u sreću broja tri, i zbira brojeva deljivog sa tri?“, upita suprugu. „Zašto mi to govoriš?“ „Za koji sat, kad budem u vozu, osvanuće dvadeset i sedmi mart. Dva i sedam su devet, a taj broj je deljiv sa tri. Sutra je srećan dan.“ „Novi roman Vuka Draškovića I grob i rob, svojevrstan nastavak Aleksandra od Jugoslavije, virtuozno sažima jednu deceniju istorije srpskog, balkanskog, evropskog i svetskog ludila u dvadesetom veku (1935–1945), uz savršeno funkcionalan ’post scriptum’ 1982. godine. I osam decenija nakon opisanih zbitija, Draškovićeva ingeniozna vizija je zastrašujuće konkretna i detaljna, duboko provokativna, bolno dramatična i empatična prema nevinim žrtvama na svim stranama, neumoljiva prema psima rata i zgađena nad nečasnim političkim, diplomatskim i špijunskim igrama i manipulativnim savezima velikih sila nauštrb malih naroda, te deluje inovantno i samosvojno uprkos bibliotekama knjiga o ovom vremenu.“``

,,Kao mlada devojka, Ljubica Ilić nije mogla ni da nasluti kakav ulog nosi njen izbor između mladog učitelja Riste Kaplarevića i oficira Kraljeve vojske Lazara Vulevića. Ulog se povećava time što je njen suprug, odlukom novog predsednika vlade i načelnika generalštaba Dušana Simovića, postao jedini čuvar dokumenata koji kriju tajnu dinastije Obrenović. Dok vlada Kraljevine Jugoslavije i njoj najbliži ljudi beže u London, Ljubica i Lazar sa decom ostaju na teritoriji okupirane Srbije, a onda deo porodice Vulević dospeva do teritorije NDH... Da li će im čuvanje tajne o Obrenovićima i mogućem ishodu njihovih međudinastičkih tenzija s Karađorđevićima pomoći da prežive, i u čemu je dotična tajna? Kako će na sudbinu prognane porodice koja zna nešto o čemu niko drugi ne može ni da sanja uticati Rista Kaplarević, koji je dugo patio zbog Ljubičinog odbijanja pre nego što je postao jedan od moćnika nove države? Odgovori na ova pitanja prerastaju u uzbudljivu i ubedljivu priču o ljubavi i prokletstvu istorije na Balkanu.``

m7 Godina izdanja: 2020 Broj strana: 352 Povez: Mek Roman o pravim inspiratorima sloma Kraljevine Jugoslavije „Javi se, Pejsi, već iz Zagreba“, reče kneginja Olga ispred Belog dvora, ispraćajući muža na kratko putovanje do Slovenije. „I čuvaj se.“ „Ne brini“, odgovori knez i zamisli se. „Znaš li da Nikola Tesla veruje u sreću broja tri, i zbira brojeva deljivog sa tri?“, upita suprugu. „Zašto mi to govoriš?“ „Za koji sat, kad budem u vozu, osvanuće dvadeset i sedmi mart. Dva i sedam su devet, a taj broj je deljiv sa tri. Sutra je srećan dan.“ „Novi roman Vuka Draškovića I grob i rob, svojevrstan nastavak Aleksandra od Jugoslavije, virtuozno sažima jednu deceniju istorije srpskog, balkanskog, evropskog i svetskog ludila u dvadesetom veku (1935–1945), uz savršeno funkcionalan ’post scriptum’ 1982. godine. I osam decenija nakon opisanih zbitija, Draškovićeva ingeniozna vizija je zastrašujuće konkretna i detaljna, duboko provokativna, bolno dramatična i empatična prema nevinim žrtvama na svim stranama, neumoljiva prema psima rata i zgađena nad nečasnim političkim, diplomatskim i špijunskim igrama i manipulativnim savezima velikih sila nauštrb malih naroda, te deluje inovantno i samosvojno uprkos bibliotekama knjiga o ovom vremenu.“ Ljiljana Šop „Roman I grob i rob

ČISTE RUKE * OREST - Jovan Hristić Progres Novi Sad 1962 135 str Јован Христић (Београд, 26. август 1933 — Сремска Каменица, 20. јун 2002) био је српски песник, драмски писац, есејиста, књижевни и позоришни критичар, преводилац, уредник Књижевности, листа Данас и уредник у ИРО Нолит.[1][2] Јован Христић Jovan hristic.jpg Јован Христић Пуно име Јован Христић Датум рођења 26. август 1933. Место рођења Београд, Краљевина Југославија Датум смрти 20. јун 2002. (68 год.) Место смрти Сремска Каменица, СР Југославија Биографија Уреди Јован Христић је рођен 26. августа 1933. године у Београду.[2] Матурирао је у Другој мушкој гимназији, заједно са Слободаном Селенићем. Студирао је архитектуру и филозофију. На Филозофском факултету дипломирао је 1958. године. Био је редовни професор на Факултету драмских уметности и предавао драматургију свим генерацијама од 1967. године.[1] Заступник је модерне српске лирике; у драмама покушава да кроз општепознате ликове из класике проговори о вечним проблемима који муче и савременог човека; у есеју испитује модерне појаве и облике у књижевности и уметности. Добитник је две Стеријине награде за драму, Стеријине награде за театрологију, Награде Исидора Секулић за критику, Награде Ђорђе Јовановић за критику, Награде Милан Ракић, Награде књижаре ”Павле Бихаљи” за најбољу песничку књигу године 1993, Нолитове, Борбине и Винаверове награде. У августу 2001. године добио је међународну награду „Стјепан Митров Љубиша“.[3] Умро је у Сремској Каменици 20. јуна 2002. године.[1] Јован Христић био је праунук Филипа Христића, по сину Јовану Христићу.[3] Дела Уреди Књиге песама Уреди Дневник о Улису (1954) Песме 1952-1959 (1959) Александријска школа (1963) Старе и нове песме (1988) Нове и најновије песме (1993) Сабране песме (1996), Сабране песме (2002) У тавни час – постхумно (2003) Драме Уреди Чисте руке (1960) Орест (1961) Савонарола и његови пријатељи (1965) Седморица: данас (1968) Тераса (1972) Књиге критика, студија и огледа Уреди Поезија и критика поезије (1957) Поезија и филозофија (1964) Облици модерне књижевности (1968) Позориште, позориште (1976) Чехов, драмски писац (1981) Позориште, позориште II (1982) Студије о драми (1986) Позоришни реферати (1992) Есеји (1994) Позоришни реферати II (1996) О трагедији (1998) О трагању за позориштем (2002) Изабрани есеји – постхумно (2005) Критичка проза Уреди Професор математике и други есеји (1988) Професор математике и други други есеји (1997) Тераса на два мора - постхумно (2002) Литература Уреди Марко Магарашевић, Светлости књижевности, Београд, Идеа, 1991. Јован Ћирилов, Драмски писци, моји савременици: портрети, Нови Сад, Стеријино позорје, 1989. Радомир Путник, Читајући изнова: огледи из драматургије и театрологије, Нови Сад, Стеријино позорје, 1990. Слободан Ракитић, Песник Јован Христић, Књижевне новине, година 43, бр. 790. pp. 14 Петар Милосављевић, Традиција и авангардизам, Нови Сад, Матица српска, 1968. Михајло Пантић, Човек није сам ни у осећањима, Књижевне новине, година 42, бр. 779. pp. 12-13 Гордан М. Маричић, Антички мотиви у драмама Јована Христића и Велимира Лукића – докторска дисертација, Београд, 1999. HOD. L.

Ivo Andrić Travnička hronikaTvrdi povezГодине 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „ за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље” . [10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину. [11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.3/5

Dragoslav Mihailović ČizmašiTvrdi povez sa zaštitnim omotom„Uzbudljiva i potresna priča o tragici jedne sudbine i, posredno, propasti jedne države u burnom istorijskom vremenu između dva svetska rata. Čitalac sve vreme prati junakova zagrcnuta, slikovita i uzbudljiva kazivanja, na jednoj, i posredstvom različitih dokumenata brojne aktivnosti na podrivanju i slabljenju Kraljevine Jugoslavije, na drugoj strani, pa tako na pozadini realnog istorijskog vremena, u kojem se najavljuje globalna ratna katastrofa, roman razotkriva krizu jedne karijere i tragični sunovrat jednog života.“ Mileta Aćimović Ivkov„Dokumenti su u ovom romanu vešto i razložno pomešani s narativnim štivom. Čitajući ih, uviđamo kopču s danjašnjim vremenom, vidimo koliko se sudbina srpskog naroda neprestano ponavlja.“ Srba Ignjatović„Pisac bira i profiliše svoje junake tako da u njima postoji visoko razvijena svest o vrednostima, umeće razlikovanja dobra od zla, plemenitosti od podlosti. Kada su te vrednosti dovedene u pitanje, u onim graničnim situacijama kada se gubi život, oni su spremni da izgube sve ali ne i da od njih odustanu. Ta sposobnost da se u odsudnim trenucima zastupaju vrednosti, uz razvijenu svest o njima, čini osnovu pripovedačke umetnosti Dragoslava Mihailovića i obrazuje tragičko viđenje, tragičko osećanje sveta kod ovog pisca.“ Ljubiša Jeremić3/20

O knjizi: Drugi deo trilogije Jagodići. Saznajte sve o događajima iz popularne TV serije. Od autora TV serija Miris kiše na Balkanu i Sva ta ravnica i dobitnika nagrade „Isidora Sekulić“ za roman Đavo i mala gospođa. U drugoj knjizi trilogije Jagodići, nastale kad i istoimena TV serija, i dalje se ređaju neobični događaji u starom dvorcu porodice grofa Milana Jagodića nadomak Bečkereka, godine 1929. Dok grof boravi u sanatorijumu i oporavlja se od posledica moždanog udara, njegovi sinovi Branko i Jovan pokušavaju da svoj narušeni ugled i poljuljano blagostanje dovedu u kakav-takav red. Boreći se sa avetima sopstvene i porodične prošlosti, prvi traži sreću u prijateljici iz detinjstva a drugi utehu u spiritistkinji koja gostuje u gradu. U žižu Kaštela u ravnici dospeva i treći, vanbračni grofov sin Lajko, poluciganin plave krvi, koji se zaljubljuje u bogatu novopridošlu sugrađanku u Bečkereku, Sofiju Korngold. Dok se nad Evropom nadvija bauk boljševizma a revolucionarni vetrovi zahvataju i Kraljevinu Jugoslaviju, još jedno ubistvo na imanju kaštela ponovo uznemirava duhove krvavim potpisom zločinca na telu žrtve – u obliku slova „J“. Zahuktava se istraga koju vode okružni inspektor Vasić i bečki inspektor međunarodne policije Kunc...

O knjizi: Drugi deo trilogije Jagodići. Saznajte sve o događajima iz popularne TV serije. Od autora TV serija Miris kiše na Balkanu i Sva ta ravnica i dobitnika nagrade „Isidora Sekulić“ za roman Đavo i mala gospođa. U drugoj knjizi trilogije Jagodići, nastale kad i istoimena TV serija, i dalje se ređaju neobični događaji u starom dvorcu porodice grofa Milana Jagodića nadomak Bečkereka, godine 1929. Dok grof boravi u sanatorijumu i oporavlja se od posledica moždanog udara, njegovi sinovi Branko i Jovan pokušavaju da svoj narušeni ugled i poljuljano blagostanje dovedu u kakav-takav red. Boreći se sa avetima sopstvene i porodične prošlosti, prvi traži sreću u prijateljici iz detinjstva a drugi utehu u spiritistkinji koja gostuje u gradu. U žižu Kaštela u ravnici dospeva i treći, vanbračni grofov sin Lajko, poluciganin plave krvi, koji se zaljubljuje u bogatu novopridošlu sugrađanku u Bečkereku, Sofiju Korngold. Dok se nad Evropom nadvija bauk boljševizma a revolucionarni vetrovi zahvataju i Kraljevinu Jugoslaviju, još jedno ubistvo na imanju kaštela ponovo uznemirava duhove krvavim potpisom zločinca na telu žrtve – u obliku slova „J“. Zahuktava se istraga koju vode okružni inspektor Vasić i bečki inspektor međunarodne policije Kunc...

Knjiga je nova. ,,Uzbudljiva drama o tragičnoj usamljenosti pojedinca u izuzetnim istorijskim okolnostima. Dobitnik nagrade Laza Kostić. – Kakvo je ovo mesto? – gotovo omađijano je tek sada upitao Arsenije. – Kapela u slanoj steni – rekao je Fejez – Kuća molitve sačinjena od soli koja se vekovima kruni i nestaje malo-pomalo. Dva, tri dana jače kiše sprale bi ovu planinu i sve bi se istopilo, kao da nije ovde od postanka sveta. – Kao i naše živote. Sredinom tridesetih godina prošlog veka jedan neobičan čovek započinje neizvesnu avanturu po Mediteranu. Arsenije Martinović, Srbin katolik, Kotoranin i Beograđanin, rimski student filozofije i trgovac umetničkim delima, apatrid i diplomata, angažovan je na prikupljanju umetničkih dela za kolekciju budućeg muzeja kneza Pavla. Tokom svojih trgovačkih i diplomatskih aktivnosti on postaje aktivni svedok turbulentnih istorijskih događaja: uspona fašizma, asimilacije nacionalnih manjina u Italiji, kontradiktornih postupaka obaveštajne službe Kraljevine Jugoslavije i atentata na kralja Aleksandra. Kako bi zaštitio deo svoje umetničke kolekcije, knez Pavle Arsenija šalje na tajnu misiju u Severnu Afriku pred sam početak rata. Kao čuvar umetničkog blaga, prinuđen je da menja identitete koji mu omogućavaju nesmetani pristup Francuzima, Italijanima i Nemcima tokom previranja za prevlast nad Saharom. Kuća od soli je uzbudljiva drama o tragičnoj usamljenosti pojedinca u izuzetnim istorijskim okolnostima. ``

Stanje: Odlično - Nekorišćeno Naslov: Čizmaši Autor: Dragoslav Mihailović Izdavač: Laguna mek povez, 20 cm, 376 str. _____ Ninova nagrada. „Uzbudljiva i potresna priča o tragici jedne sudbine i, posredno, propasti jedne države u burnom istorijskom vremenu između dva svetska rata. Čitalac sve vreme prati junakova zagrcnuta, slikovita i uzbudljiva kazivanja, na jednoj, i posredstvom različitih dokumenata brojne aktivnosti na podrivanju i slabljenju Kraljevine Jugoslavije, na drugoj strani, pa tako na pozadini realnog istorijskog vremena, u kojem se najavljuje globalna ratna katastrofa, roman razotkriva krizu jedne karijere i tragični sunovrat jednog života.“ Mileta Aćimović Ivkov „Dokumenti su u ovom romanu vešto i razložno pomešani s narativnim štivom. Čitajući ih, uviđamo kopču s danjašnjim vremenom, vidimo koliko se sudbina srpskog naroda neprestano ponavlja.“ Srba Ignjatović „Pisac bira i profiliše svoje junake tako da u njima postoji visoko razvijena svest o vrednostima, umeće razlikovanja dobra od zla, plemenitosti od podlosti. Kada su te vrednosti dovedene u pitanje, u onim graničnim situacijama kada se gubi život, oni su spremni da izgube sve ali ne i da od njih odustanu. Ta sposobnost da se u odsudnim trenucima zastupaju vrednosti, uz razvijenu svest o njima, čini osnovu pripovedačke umetnosti Dragoslava Mihailovića i obrazuje tragičko viđenje, tragičko osećanje sveta kod ovog pisca.“ Ljubiša Jeremić

Opis Drugi deo trilogije Jagodići. Saznajte sve o događajima iz popularne TV serije. Od autora TV serija Miris kiše na Balkanu i Sva ta ravnica i dobitnika nagrade „Isidora Sekulić“ za roman Đavo i Mala gospođa. U drugoj knjizi trilogije Jagodići, nastale kad i istoimena TV serija, i dalje se ređaju neobični događaji u starom dvorcu porodice grofa Milana Jagodića nadomak Bečkereka, godine 1929. Dok grof boravi u sanatorijumu i oporavlja se od posledica moždanog udara, njegovi sinovi Branko i Jovan pokušavaju da svoj narušeni ugled i poljuljano blagostanje dovedu u kakav-takav red. Boreći se sa avetima sopstvene i porodične prošlosti, prvi traži sreću u prijateljici iz detinjstva a drugi utehu u spiritistkinji koja gostuje u gradu. U žižu Kaštela u ravnici dospeva i treći, vanbračni grofov sin Lajko, poluciganin plave krvi, koji se zaljubljuje u bogatu novopridošlu sugrađanku u Bečkereku, Sofiju Korngold. Dok se nad Evropom nadvija bauk boljševizma a revolucionarni vetrovi zahvataju i Kraljevinu Jugoslaviju, još jedno ubistvo na imanju kaštela ponovo uznemirava duhove krvavim potpisom zločinca na telu žrtve – u obliku slova „J“. Zahuktava se istraga koju vode okružni inspektor Vasić i bečki inspektor međunarodne policije Kunc... Povez knjige : broširani Strana : 332 Format : 13x20 cm Pismo : latinica

Knjiga je dobro očuvana.Ima posvetu. ,,Nisam htela da govorim, htela sam da ćutim. Gledala sam, kroz magličastu koprenu što je postojala samo u meni, to voljeno lice odjednom tako udaljeno. Želela sam da me majka odvede nekud iz te ledene kuće pune tmine, od tih nepoznatih ljudskih stvorenja koja su stalno bila oko mene sa svojim mirisima, rečima, koracima, ali sam znala da ona to ne može, da mi nemamo kud jer se dogodilo nešto zbog čega su i moji roditelji, nekada moćni, postali nemoćni. Dramatični događaji opisani u ovoj knjizi su uspomene Svetlane Velmar-Janković na svoju najraniju mladost, na lično iskustvo evropskog sumraka krajem tridesetih godina XX veka, na doba okupacije Kraljevine Jugoslavije i, najzad, srpskog društvenog i građanskog sloma posle savezničke pobede nad fašizmom i ulaska partizanskih i sovjetskih trupa u ratom razorenu zemlju. Pred očima devojčice smenjuju se „prozraci“ bezbrižnog detinjstva u uglednoj porodici visokog državnog službenika u Beogradu, pred Drugi svetski rat, oglašavaju se zloslutni glasnici apokalipse iz zelenog oka filipsovog radio-aparata, ređaju odlomci sećanja na izdaju u praskozorje 6. aprila, na pakao i pometnju bombardovanja, na rušilačku neman zla, oskudicu i zbegove koji su usledili tokom teških godina tuđinske okupacije, konačno i na poraz nacizma u svetu i pobedu revolucije u Jugoslaviji i uspostavljanje takozvane narodne vlasti. Lična drama devojčice i njene obespravljene porodice pretvara se na kraju u potresne prozrake surove odmazde pobednika nad mnogim nekada imućnim građanskim porodicama u Srbiji, proglašenim za narodne neprijatelje a krivim bez krivice.``

Perko Vojinović: KAD NAS NE BUDE BILO VIŠE - Sjećanje na djetinjstvo i mladost / Zapisi i pisma iz tamnice, Izdavač autor Banja Luka 1998, str. 256. Očuvanost 4; ima posvetu. Perko Vojinović (Razvršje, 22. januar 1935) je srpski istoričar. Osnovnu školu završio je u Žabljaku a gimnaziju u Pljevljima. Studije istorije završio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1957). Posle završenih studija više od decenije radio je kao profesor istorije u gimnaziji u Jajcu. Godine 1970. izabran je za profesora opšte istorije novog vijeka na Pedagoškoj akademiji u Banjoj Luci. U toku 1976. godine zbog verbalnog delika i rasprave o nacionalnom pitanju muslimana osuđen je na pet godina robije koju je izdržavao u Zenici. Po izlasku iz zatvora doktorirao je tezom Vrbaska banovina u političkom sistemu Kraljevine Jugoslavije 1979. godine, na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Sa manjim prekidima radio je na Istorijskom institutu u Titogradu (1980 — 1992), kada dobrovoljno odlazi u Republiku Srpsku. Za vanrednog profesora Istorije Jugoslavije na Filozofskom fakultetu u Banjaluci izabran je 1994. godine. Nalazi se na dužnosti šefa Odsjeka za istoriju i latinski jezik na fakultetu. Njegova glavna monografska dela su Jajce, grad muzej revolucije, Sarajevo 1973; Crnogorska inteligencija do 1918, Titograd 1988; Politička i nacionalna misao crnogorske inteligencije (1918-1941), Nikšić 1989; Seljaštvo u Crnoj Gori (1918-1941). Njegova posebna naučnoistraživačka interesovanja su srpska inteligencija, kulturno-prosvetni i politički život u Bosanskoj Krajini, ideje o slovenskoj uzajamnosti i teme iz novije crnogorske istorije. Preminuo je 1. aprila 2002. godine u Banjoj Luci.