Signalni pravilnik JDŽ Kraljevina Jugoslavija,iz 1939 godine,hrabat pocepan,korice zaprljane,sa tragovima žutih fleka od stajanja.

Signalni pravilnik JDŽ Kraljevina Jugoslavija,iz 1939 godine,hrabat pocepan,korice zaprljane,sa tragovima žutih fleka od stajanja.

PUNO VIZA, PEČATA, TAKSENIH MARAKA. LIST NA KOME JE FOTOGRAFIJA VLASNIKA PASOŠA SE MALO LEPI ZA LIST ISPRED NJEGA (VIDI SE NA FOTOGRAFIJAMA)

Uverenje o učestvovanju u ratu izdato od strane ađutantskog odeljenja Ministarstva Vojske i Mornarice Kraljevine Jugoslavije, 22. decembra 1931. godine na molbu Milošević A. Milorada, rezervnog kapetana I klase i učitelja iz Knjaževca. Uverenjem se se potvrđuje odsluženje obaveznog đačkog roka kao i učešće u ratu i obavljanje vojnih dužnosti u periodu od 1. septembra 1914 do 15. aprila 1919. godine. Vidi takođe: rez. major Milošević A. Milorad, Objava 23. Pešadijskog puka, 13. mart 1941. https://www.kupindo.com/Istorijski-dokumenti/77376385_Objava-23-Pesadijski-puk-vojske-KJ-Stip-13-3-1941 * Slanje preporučenom pošiljkom, postekspresom ili lično preuzimanje na adresi.

EB1 Kongresna knjižica Jadranske straže Ljubljana IV Kongres Jadranske straže v Ljubljani 5.-8. IX 1935 slovenački jezik format 11,8 x 17,1 cm , ilustrovano reklamama , sadrži neiskorišćen kupon za Ljubljanski Sajam 40 strana članska knjižica , legitimacija, Kraljevina Jugoslavija , Jadranska straža

Izradio: Vlad. Marinković Izdanje knjižare Gece Kona: Beograd-Sarajevo-Skoplje ( Kraljevina Jugoslavija ) Format korica: 25 x 15,5 cm Dimenzije karte: 87 x 64 cm Razmera: 1:7.500.000 Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q

Album Dinastije Karađorđevica iz 1927 godine u izdanju Udruzenja ratnih invalida Kraljevine Jugoslavije dimenzija 16x12cm vrlo dobro ocuvao.

Персонални досије др Милорада Ђорђевића, министра у Краљевини Југославији. члана УО НБ Краљевине Југославије, са фотографијом. Занимљиво за сакупљаче аутограма. Милорад Ђорђевић (Шабац, 16. јуни 1896 — Београд, 9. мај 1943) био је српски економиста и банкар, министар финансија 1931-1934. године Студије је завршио у Алжиру за време Првог светског рата, где је и докторирао 1919. тезом О аграрном кредиту у Југославији. Исте године се запослио у Министарству финансија, где је радио до 1931, када је краће време вицегувернер Народне банке. 19. новембра 1931. постао је министар финансија, на ком положају је остао до 20. децембра 1934. Касније је био председник управног одбора Београдске задруге. 1940. предводио је југословенску делегацију у преговорима о успостављању дипломатских односа са СССР-ом, што је вероватно довело до његовог хапшења од стране Немаца новембра 1941. и слања у Бањички логор, где је стрељан 9. маја 1943.

Novo otkriće, antologijski primerak Politike, izdanje koje je izašlo dana kada je bombardovan Beograd. Kompletan primerak, sa svim stranama, čitko i pregledno. Ovo je poslednji primerak novine u miru, pre početka Drugog Svetskog rata u Kraljevini Jugoslaviji.

Персонални досије Владе М. Теокаревића, познатог индустријалца штофова из Параћина и Лесковца, члана УО Народне банке Краљевине Југославије, са својеручним потписао. Интересантно за сакупљаче аутограма. Влада Теокаревић и комп. су биле фабрике за производњу свих врста тканина у Параћину и Вучју код Лесковца, као и велелепне продавнице штофа у Београду. Теокаревићи су одмах после Првог светског рата одлучили да прошире пословање - Димитрије - Мита Теокаревић у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца са синовима Владом, Лазом и Славком подигао је 1921. године у Параћину сопствену фабрику. Заправо, он је за себе задржао фабрику гајтана у Стојковцу, касније Вучју, а у Параћину основао предузеће под називом ` Влада Теокаревић и комп.` Мита Теокаревић је, припремио своје синове за индустријалце. Сви су се образовали у Немачкој, Француској, Белгији и Енглеској. Тамо су изучили најмодернију технологију такстилне индустрије и то своје знање применили у новој фабарици. Индустрија Теокаревић је врло брзо освјила производњу свих врста вунених тканина, а оријентација је била на сигурно Министарство војске, којем испоручује тканине и готове моделе. Вредност цеелокупне имовине Теокаревића је 1925. године процењена на 45 милиона динара, а имовина фабрике штофа је у односу на 1922. године дуплирана. Фирми 1928. године приступа и сестрић Владе Теокаревића, инж. Предраг Николић који, осим свог у Енглеској стеченог знања, доноси и пет милиона динара у новцу и машинама. Граде се нови енергетски капацитети, прширује ткачница, дозиђује и друг спрат на предионици чешљаног предива. Према Теокаревићима највише је ишла на руку протекционистичка политика државе према домаћој индустрији. Домаћи произвођачи, а међу њима и текстилци, били су заштићени високим царинама. Тим пре што је 1920. године од укупног увоза на текстил одлазило 49,55 одсто. Вредност фабрике је за три године дуплирана. После Другог светског рата, судском одлуком Компанија прелази у државну својину, а потом у друштвену својину, и добија име „Бранко Крсмановић“. Влада Теокаревић је био хапшен после рата, али касније пуштен и живео до средине седамдесетих година прошлог века.

Перонални досије Милорада Зебића, другог вицегувернера и члана УО Нар. банке Краљевине Југославије, са својеручним потписао, својеручно попуњен и са фотографијом. Занимљиво за сакупљаче аутограма. Милорад Зебић (Лозница, 25. март/6. април 1883 — Београд, 3. јануар 1976) је био српски економиста, главни секретар Београдске берзе 1935—1937, вицегувернер Народне банке 1937—1939. Рођен је у Лозници од оца Уроша и мајке Милеве рођене Скорић. Четири разреда основне школе завршио је у Лозници. Гимназију, која је тада трајала 8 година, учио је у Лозници (прва два разреда), Ваљеву, Шапцу и Београду (последња три разреда). Матурирао је 1903. у 3. београдској гимназији која се тада звала Гимназија краља Александра I и налазила код Вазнесенске цркве. Завршио је економско-финансијски одсек на Правном факултету Универзитета у Београду 1907. године. Усавршавање је наставио 1912. и 1916-1918 на Правном факултету на Сорбони у Паризу. Од 1908. до 1930. године радио је у државној служби при Министарству финансија, Министарству народне привреде и Министарству трговине и индустрије, као инспектор, делегат у Паризу и начелник. Пензионисан је 1930. године, да би 1935. био изабран за главног секретара Београдске берзе. На том положају остаје до краја 1937. године када је изабран за вицегувернера Народне банке где остаје до 1939. године. Обављао је и друге дужности у банкарском сектору, био је експерт на Хашком избраном суду по споровима мађарских банака против Југославије. Био је члан више комисија за израду закона: о Занатској банци, о Ликвидационој банци, Закона о Каналу краља Петра, Закона о бродарству на Дунаву, Закона о земљорадничким дуговима, Закона о Државној хипотекарној банци итд. Током Балканских ратова 1912. и 1913. био је војни цензор. Током Првог светског рата радио је у Прес-бироу Министарства војске и био дописник белгијских, пољских и француских листова. Са војском је прешао Албанију и потом евакуисан у Француску. За свој рад награђен је од француске владе Академском палмом, а потом Орденом официра легије части. Током 1917. примљен је за редовног члана Париског статистичког друштва. У својој земљи одликован је орденима Светог Саве, Белог орла и Југословенске круне. У стручном раду бавио се питањем пореза, привредног развоја земље и унапређењем финансија. Објављивао је дела на српском, француском и немачком језику. Период током и после Другог светског рата провео је повучено, не учествујући у јавном животу. За то време се бавио научним радом и објавио неколико дела. Преминуо је у 93. години, 3. јануара 1976. у Београду.

Razglednica koju je 1901 iz Pariza za Mramorak uputio i potpisao Milan Grol. Milan Grol (Beograd, 31. avgust/12. septembar 1876 — Beograd, 3. decembar 1952) bio je srpski i jugoslovenski književnik i političar, predsednik Demokratske stranke od 1940. godine, dugogodišnji dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Bio je ministar prosvete 1928−1929. godine. Posle puča 27. marta 1941. godine postaje ministar socijalne politike i narodnog zdravlja, u izbeglištvu postaje ministar saobraćaja 1941−1943. i potom ministar inostranih poslova 1943. Od 7. marta do 24. avgusta 1945. godine potpredsednik Privremene vlade DFJ Josipa Broza Tita. Na čelu Demokratske stranke prilikom bojkota izbora za Ustavotvornu skupštinu DFJ 1945. Rođen je 1876. godine u Beogradu od oca Stevana i majke Julke, rođene Burmaz. Diplomirao je 1899. godine na Filološko-literarnom odseku Filozofskog fakulteta u Beogradu, a potom studirao dve godine u Parizu književnost i pozorište. Radi kao dramaturg u Narodnom pozorištu od 1903. do 1906. godine, potom predaje francuski jezik u Prvoj gimnaziji, a 1909. godine biva postavljen za upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu. U toku Prvog svetskog rata obavlja dužnost šefa srpskog Pres-biroa u Ženevi. Posle rata se vraća na mesto upravnika Narodnog pozorišta, gde ostaje sve do 1924. godine. Tada je postavljen na mesto podsekretara u Ministarstvu inostranih dela, a zatim i na mesto ambasadora Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Turskoj. Za poslanika u Narodnoj skupštini Kraljevine je izabran 1925. na listi Demokratske stranke. Tri godine kasnije postao je i ministar prosvete, a na toj dužnosti ostaje do januara 1929. godine. Po prestanku ministarskog mandata organizuje osnivanje Kolarčevog narodnog univerziteta, na čijem čelu je bio od osnivanja do početka Drugog svetskog rata. Do 1943. godine bio član Jugoslovenske kraljevske vlade u emigraciji u Londonu, a posle sporazuma Tito-Šubašić u martu 1945. kao potpredsednik ušao u Vladu Demokratske Federativne Jugoslavije u kojoj je bio do avgusta iste godine. Milan Grol počinje avgusta 1945. godine otvorenu borbu protiv komunista svojim nedeljnim listom „Demokratija“, ali koji se ubrzo zatvara jer su sindikati odbili da njihovi članovi štampaju taj list. Demokratskoj stranci je ubrzo zabranjen rad, a izvestan broj omladinaca nastavlja ilegalno da deluje. Međutim, ubrzo su skoro svi pohapšeni i poslati na dugogodišnje robije (među njima i Borislav Pekić). Milan Grol je bio predsednik Demokratske stranke od 1940. do 1946. godine. U braku sa Ljubicom (1884—1929), ćerkom Mite Rakića, imao je sina Vojislava (1911—1987), pravnika, i ćerku Milojku. Kao na fotografijama.

str. 77 , 11 x 18 cm, stenje LOSE s blagoslovom njegovog preosvestenstva episkopa zickog gospodina nikolaja stampa : Ced. Milosevica, kraljevo Žiča je srpski srednjovekovni manastir iz prve polovine 13. veka, koji se nalazi u blizini Kraljeva i pripada Eparhiji žičkoj Srpske pravoslavne crkva. Podigao ju je prvi kralj Srbije iz dinastije Nemanjića, Stefan Nemanjić (veliki župan 1196—1217, kralj 1217—1228), od 1206. do 1221. godine. Stefan Prvovenčani je takođe naredio da se budući kraljevi Srbije krunišu u Žiči. Značajnu ulogu u podizanju manastira imao je i njegov brat, Sveti Sava (1219—1233). Posle sticanja crkvene samostalnosti 1219. godine, u Žiči je smešteno sedište autokefalne srpske arhiepiskopije. Početkom poslednje decenije XIII veka, manastir je stradao u napadu Tatara, posle čega je sedište arhiepiskopije preneto u Svete Apostole kod Peći, a sam manastir je početkom 14. veka obnovio kralj Milutin (1282—1321). Tokom srednjeg veka, u Žiči su ustoličavani episkopi i ovenčavani kraljevi iz dinastije Nemanjića, zbog čega je poznata i kao Sedmovrata. Glavna manastirska crkva, podignuta u Raškom stilu, posvećena je Vaznesenju Hristovom (Svetom Spasu) i prema mišljenju akademika i istoričara umetnosti Vojislava J. Đurića crkva Vaznesenja Hristovog kada je bila gotova, postala je uzor i ostala to kroz čitav 13. vek, time je u istoriji raškog graditeljstva, kao zametak novog razdoblja, zauzela ključno mesto. U njenoj unutrašnjosti nalaze se dva sloja živopisa: stariji, nastao oko 1220. godine i pripada tzv. Zlatnom dobu srpskog slikarstva mlađi, nastao početkom XIV veka i pripada slikarstvu iz doba kralja Milutina, stvaranog pod uticajem Renesanse Paleologa za koje se može reći da su reprezentativni primeri slikarstva svog doba. Unutar manastirskog kompleksa, istočno od glavne crkve, nalazi manja crkva, posvećena svetim Teodorima Tironu i Stratilatu, podignuta u 14. veku. Tokom perioda osmanske vladavine manastir je u više navrata zapusteo, nakon čega je obnavljan. Između Prvog i Drugog svetskog rata, manastir je doživeo veliku obnovu, a najopsežniji radovi na njegovoj konzervaciji, izvedeni su nakon zemljotresa koji je tu oblast pogodio 1987. godine. Manastir Žiča je 1979. godine proglašen za spomenik kulture od izuzetnog značaja i nalazi se pod zaštitom Republike Srbije. Postojale su Žičke povelje. ------------------------------------------- Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. NJegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom LJotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. NJegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni. Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. NJegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. NJegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela NJegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o NJegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija NJegoševa“. Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o NJegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme. Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, LJubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi NJegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. NJegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima, Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i LJotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je LJotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio LJotićev pronemački stav. Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen. Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije LJotićem. Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i LJotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i LJotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru LJubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa LJotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se LJotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na LJotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon LJotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u DŽordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu LJubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Po njemu se zove OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” Valjevo. U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. NJeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. NJeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. NJeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine. Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru LJubostinji. Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi: „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. NJegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806-1814 (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910. Religija NJegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928. Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom pojimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953.