KAO NA SLIKAMA, NEKOLIKO LISTOVA IMA MALE `UŠI`.

Dopisnica Kraljevina Jugoslavija iz 1933 godine,pocepana.

stedna knjizica iz kraljevine

4 DOKUMENTA,RETKO

Izvod iz knjige državljana iz 1936. godine Na preklopu pukotina Poleđina nepopunjena Na pečatu sa leve strane piše PONIŠTENO Opšte stanje 5- Pogledati Napomene o pouzeću

SVEDODŽBA O DRŽAVLJANSTVU - KRALJEVINA JUGOSLAVIJA 1937 [K-24] Stanje : kao na slikama

Knjizica studentkinje iz kraljevine,zanimljivo da je knjizica nastavila da vazi i posle rata zadnji pecat je iz fnrj sa petokrakom

Kalendar za 1941. godinu Kraljevina Jugoslavija dimenzije- 5 x 4 cm

Retko

Писмо из 1935. год са ковертом.

Tragovi starosti-korištenja,mestimične fleke,podvlačeno. Srednje očuvano Stanje kao na fotografijama

Dokument iz 1933 godine, koji je potpisao tadašnji direktor Radio Beograda Danilo Kalafatović. Danilo Kalafatović (Konarevo, kod Kraljeva, 27. oktobar 1875 — Mozburg na Izaru, 1946) je bio armijski general Jugoslovenske vojske. Tokom Aprilskog rata nalazio se na poziciji komandanta Komande pozadine da bi 15. aprila 1941. godine, bio imenovan načelnikom Glavnog generalštaba Vrhovne komande sa ovlašćenjem da povede pregovore o primirju. Danilo S. Kalafatović rođen je 27. oktobra 1875. godine u selu Konarevo nadomak Kraljeva. U vojsku je stupio 1893, kao pitomac 26. klase niže škole Vojne Akademije. Dalje školovanje je nastavio kao pitomac 8. klase više škole Vojne akademije. Od 1900–1902. godine, bio je slušalac Artiljerijske škole u Fontenblou (Francuska) a od 1904–1907. bio je na generalštabnoj pripremi. Oženio se 1909. godine Milicom, kćerkom Dragomira Lazarevića okružnog načelnika u penziji iz Šapca. Njegov sin Ratko bio je pitomac 57. klase Vojne akademije Kraljevine Jugoslavije (završio kao prvi u rangu). Po završetku školovanja, 1900. godine, određen je za komandira čete i ordonansa kralja. Od 1902. imenovan komandirom 5. baterije 2. diviziona haubičkog artiljerijskog puka pa potom od 28. oktobra 1903. godine, komandir 3. baterije 1. diviziona Dunavskog artiljerijskog puka. Nakon toga ponovo je postavljen 6. aprila 1907. godine, za ordonansa kralja. Pomoćnikom načelnika generalštaba Dunavske divizijske oblasti imenovan je 3. decembra 1907. godine, pored redovne dužnosti. Početkom 1909. godine, postavljen za načelnika generalštaba Timočke divizijske oblasti. Na toj dužnosti se zadržao kratko jer je već 8. aprila poslat za vojnog izaslanika u Bugarsku a od 27. aprila 1911. godine i u Rumuniju, i na tim dužnostima je ostao do 1913. godine. Početkom Balkanskih ratova bio je u štabu 2. armije. Dana 2. septembra 1913. postavljen za komandanta 3. bataljona 7. pešadijskog puka a potom od 1. aprila do 13. aprila 1914. i za komandanta Bregalničkog pešadijskog puka. Tokom Arnautske pobune 1913. godine, bio je komandant 7. pešadijskog puka. Početkom Prvog svetskog rata od 28. avgusta 1914. do 16. aprila 1916. godine, bio je načelnik štaba Moravske divizije II poziva, da bi tokom ukrcavanja trupa u Valoni (1916) bio je imenovan predsednikom Komiteta. Nakon toga poslat u Vrhovnu komandu na mesto načelnika Obaveštajnog odseka. Dana 25. avgusta 1917. godine pa sve do 4. maja 1920. godine, postavljen za načelnika Operativnog odeljenja Vrhovne komande. U novoformiranoj Vojsci Kraljevine SHS 1920. godine, kao francuski đak poslat u Pariz i Rapalo na mesto vojnog eksperta. Od 12. aprila 1920. do 1922. godine, bio je vojni izaslanik u Parizu. Drugim pomoćnikom načelnika Glavnog generalštaba imenovan je 15. januara 1922. godine, nakon povratka iz Francuske. Za šefa sekretarijata Saveta zemaljske odbrane i pomoćnika ministra vojske i mornarice postavljen je od 29. januara 1923. do 26. februara 1924. godine. Komandant Dravske divizijske oblasti postao je 30. aprila 1925. da bi od 1. januara 1928. godine, bio imenovan prvim pomoćnikom načelnika Glavnog generalštaba. Od 11. aprila 1929. godine vršilac dužnosti pa potom komandant II armijske oblasti. Inspektor zemaljske odbrane postao je 2. avgusta 1930. i sa te pozicije po svojoj molbi stavljen u penziju 25. oktobra 1930. godine. Direktor Radio Beograda bio je od 1930. do 1936. godine. Pred sam početak Aprilskog rata reaktiviran je i postavljen je za Komandanta pozadine Vrhovne komande. Predsednik vlade armijski general Dušan Simović postavio ga je 14. aprila, za načelnika štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske sa ovlašćenjem da povede razgovore o primirju. Kalafatović je za tu dužnost odredio bivšeg ministra inostranih poslova Aleksandra Cincar-Markovića i divizijskog generala Radivoja Jankovića da pregovaraju sa silama Osovine. Sile Osovine su to odbile i zahtevale su da Kraljevina Jugoslavija potpiše bezuslovnu kapitulaciju. Kapitulacija je potpisana u Beogradu 17. aprila. Sa strogo pravne tačke gledišta, kapitulacija jugoslovenske vojske je bila nelegitimna, pošto je Kalafatović od Simovića dobio ovlašćenje da samo pregovara o primirju i on kao ratni zarobljenik nije imao pravo da istupa u ime jugoslovenske države ili vojske. Nakon toga je interniran u Nemačku gde je i preminuo 1946.

Blažo Jovanović / Potpis na dokumentu iz 1961 Blažo Jovanović (Velje Brdo kraj Podgorice, 28. marta 1907. – Igalo, 4. februara 1976.), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFRJ i SR Crne Gore, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. Rođen je 28. marta 1907. godine u selu Veljem Brdu, kod Podgorice. Potiče iz siromašne seljačke porodice, zbog čega je veoma rano počeo da radi, da bi zaradio za školovanje. Još kao gimnazijalac, pristupio je radničkom pokretu, a 1924. godine postao je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Ubrzo posle primanja u Partiju postaje sekretar partijske ćelije u rodnom mestu. Posle završetka gimnazije u Podgorici, odlazi u Beograd gde najpre upisuje Medicinski, a potom prelazi na Pravni fakultet. Za vreme studija aktivno je učestvovao u radu studentskog pokreta na Beogradskom univerzitetu. Posle zavođenja Šestojanuarske diktature kralja Aleksandra Karađorđevića, 1929. godine, Blažo, kao apsolvent prava, odlazi u Zagreb, gde se zapošljava u Sreskom sudu, kao zapisničar. Diplomirao je Pravnom fakultetu u Zagrebu, 1931. godine, i dobio mesto sudskog pripravnika u Sreskom sudu u Varaždinu. Dolaskom u Varaždin, Blažo je oživeo partijski rad u ovom mestu. Formirao je prve partijske ćelije, a potom i Mesni komitet, čiji je bio sekretar. Njegova partijska delatnost se kasnije proširila i na okolna mesta, pa je formiran i Okružni komitet KPJ za Varaždin, a Blažo je bio njegov sekretar tri godine. Uspeo je i da uspostavi partijsku vezu sa Zagrebom i Pokrajinskim komitetom KPJ za Hrvatsku. Krajem 1934. godine, premešten je u Okružni sud u Podgorici. Ali je ubrzo potom je napustio sudski posao i prešao u advokate. Povremeno se bavio i novinarstvom, bio je politički komentator u više crnogorskih listova: „Ceti“, „Slobodnoj misli“, „Glasu Crne Gore“ i dr. U periodu od 1934. do 1936. godine bio je sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru, Boku, Sandžak i Kosovo i Metohiju i član Centralnog komiteta SKOJ-a. Posle velike policijske provale u partijsku organizaciju u Crnoj Gori, 1936. godine, došlo je do rascepa partijske organizacije. Veliki broj komunista je pohapšen, određeni broj je prešao u Albaniju, a ostli su prešli u ilegalnost. Aktivno je učestvovao u organizovanju demonstracija na Cetinju, povodom hapšenja komunista, 1936. godine. Iako su demonstracije bile zabrnjene, okupilo se oko 2.000 ljudi i uspelo da probije žandarmerijsku blokadu i održi demonstracije na Belverdu, kod Cetinja. Prilikom pokušaja žandarma da rasture demonstracije ubijeno je šest, a ranjeno 33 demonstranata. Blažo je, kao jedan od glavnih organizatora, uhapšen i zabranjeno mu je kretanje van Crne Gore, na godinu dana. Vlado Dapčević, tada organizacioni sekretar SKOJ-a, koji je zajedno sa njim organizovao demonstracije, opisuje njegovu ulogu kao kukavičku.[1] Posle hapšenja Blažo prelazi u ilegalnost i aktivno nastavlja politički rad. Organizator je više štrajkova u Podgorici i Nikšiću. Bio je izabran za predsednika Radničko-seljačke stranke, preko koje je delovala tada ilegalna KPJ. Na izborima 1938. godine, dobio je najveći broj glasova za narodnog poslanika podgoričkog sreza, ali je iste noći posle izbora, skinut s poslaničke liste, zbog komunističkog delovanja. Godine 1938. na Sedmoj pokrajinskoj konferenciji izabran je za sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru, Boku, Sandžk i Kosovo i Metohiju. Bio je jedan od organizatora Osme pokrajinske konferencije, održane 16. i 19. avgusta 1940. godine u selu Žugića Barama, kod Žabljaka. U radu ove konferencije učestvovalo je 30 delegata, kao i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito i član CK KPJ Ivan Milutinović. Blažo je konferenciji podneo politički referat i izabran za delegata za Petu zemaljsku konferenciju KPJ. Na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ, održanoj oktobra 1940. godine u Zagrebu, izabran je za člana Centralnog komiteta KPJ. Takođe, tokom 1940. godine bio je slušalac kursa CK KPJ održanog u Zagrebu. Posle Aprilskog rata i okupacije Kraljevine Jugoslavije, aktivno je učestvovao u organizovanju ustanka naroda Crne Gore. Učestvovao je na Majskom savetovanju KPJ u Zagrebu, na kome su donesene instrukcije za pokretanje Narodnooslobodilačke borbe. Kao sekretar PK KPJ za Crnu Goru, učestvovao je u radu svih sednica i savetovanja Pokrajinskog komiteta, kao i u organizovanju Trinaestojulskog ustanka. Posle splašnjavanja ustanka u Crnoj Gori i povlačenja partizanskih jedinica i Vrhovnog štaba NOPOJ-a iz Srbije, krajem 1941. godine učestvovao je u sređivanju stanja u partizanskim jedinicama i formiranju Glavnog štaba NOP odreda Crne Gore i Boke. U tom periodu vršio je nekoliko odgovornih funkcija: bio je organizacioni sekretar Pokrajinskog komiteta, politički komsara Glavnog štaba i komandant Zetskog NOP odreda. Kao komandant Zetskog NOP odreda rukovodio je partizanskom akcijom na jelinom Dubu, u Bratožićima, kada je uništeno 40 italijanskih kamiona i zarobljeno više vojnika i oficira. Učestvovao je u pripremi i radu Ostroške skupštine, održane 8. februara 1942. godine u manastiru Ostrog, na kojoj je izabrn Glavni Narodnooslobodilački odbor za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Marta 1942. godine, zbog slabosti u radu, Vrhovni štab NOV i POJ je reorganizovao Glavni štab NOPO Crne Gore i Boke, a CK KPJ je reorganizovao Pokrajinski komitet KPJ za Crnu Goru i Boku. Tada je od svih starih članova ostao samo Blažo Jovanović, koji je preuzeo funkciju zamenika političkog komesara Glavnog štaba. Juna 1942. godine postavljen je za zamenika političkog komesara, tek formirane, Pete proleterske (crnogorske) NOU brigade. A septembra 1942. godine dobija specijalni zadatak, od generalnog sekretara KPJ i Vrhovnog komandanta NOV i POJ Josipa Broza Tita, da ide u Albaniju i pomogne albanskim komunistima u organizovanju oružane borbe. S grupom od 15 boraca, početkom oktobra krenuo je iz Prozora za Albaniju. U Albaniji je proveo osam meseci. Dao je veliku pomoć albanskim komunistima u organizovanju Prve konferencije Komunističke partije Albanije, kao i u organizovanju oružane borbe. Bio je predstavnik KPJ i Kominterne u KP Albanije. Posle povratka iz Albanije, u proleće 1943. godine imenovan je za političkog sekretara Pokrjainskog komiteta KPJ za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Bio je član Crnogorske antifašističke skupštine narodnog oslobođenja i Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Jugoslavije. Aprila 1945. godine Blažo Jovanović je postao prvi predsednik Vlade Narodne Republike Crne Gore i na toj dužnosti ostao je do 1953. godine. Od decembra 1953. do jula 1962. godine bio je za predsednik Narodne skupštine NR Crne Gore. Od 1943. do 1963. godine obavljao je dužnost sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru, a kasnije Komunističke partije Crne Gore. Bio je prvi predsednik Narodnog fronta, a kasnije Saveza socijalističkog radnog naroda Crne Gore i prvi predsednik SUBNOR-a Crne Gore. Od 1940. do 1954. bio je član CK KPJ, a od 1954. do 1969. godine član Izvršnog komiteta CK SKJ. Od 1945. do 1963. biran je za poslanika Savezne skupštine, a od 1963. do 1975. godine bio je predsednik Ustavnog suda Jugoslavije. Učestvovao je na održavanju Prve konferencije evropskih ustavnih sudova i Pete međunarodne konferencije „Evropski mir putem prava“. Jula 1971. godine izabran je u Izvršni komitet Svetske organizacije pravnika „Svetski mir putem prava“, a 1973. godine učestvovao je na konferenciji ove organizacije. Autor je više političkih tekstova, kao i monografije „Aktuelna pitanja Ustavnog suda Jugoslavije“. Imao je čin rezervnog general-majora JNA i bio član Saveta federacije. Umro je 4. februara 1976. godine u Igalu, a sahranjen je u Titogradu. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i velikog broja stranih i jugoslovenskih odlikovanja. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 10. jula 1953. godine. Kao na fotografijama.

Ministar prosvete u to vreme Velibor Jonić Велибор Јонић (Крњево, код Велике Плане, 12. фебруар 1892 — Београд, 17. јул 1946) је био професор по занимању и министар просвете и вера у квислиншкој влади Милана Недића. Занима се за политику и историју и као млад улази у Народну радикалну странку а касније по позиву Димитрија Љотића је постао генерални секретар ЈНП ЗБОР. Аутор је Апела српском народу 1941. године којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и слушање окупатора. Био је организатор Завода за принудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци. Повукао се с Недићем у Аустрију одакле је изручен новим властима. Јонићу је на Београдском процесу суђено за издају и ратне злочине, а казна је извршена стрељањем. Биографија Велибор Јонић је рођен 12. фебруара 1892. у Крњеву, од оца Крсте и мајке Софије Јонић. Учествовао је у Првом светском рату у ђачкој чети. Са српском војском се повлачио кроз Албанију. После повлачења, савезници су га пребацили у Енглеску, где се школовао до 1920. Међуратни период После повратка Јонић је кратко време био члан Републиканске странке, али је убрзо напустио идеолошку левицу.Био је члан и Земљорадничке странке до 1929, сарадник па члан средишњег одбора Народне одбране. Био је присталица уједињења са Бугарском и федералног уређења Краљевине СХС, па је био на изборној листи ХСС. На Јонићеве ставове значајан утицај је имало дело Пропаст Запада Освалда Шпенглера.У једном `Политикином` уводнику 1923. говори о `банкротству парламентаризма`. Након завођења Шестојануарске диктатуре, Јонић је почетком 1930-их постао члан Југословенске акције, организације која је критиковала либералну демократију и заговарала ауторитативни и корпоративни систем.Био је изабран генералног секретара Југословенске акције. Убиство краља Александара у Марсељу октобра 1934. подстакло је Југословенску акцију да са још неколико сродних група окупљених око листова Збор, Отаџбина и Буђење води преговоре о уједињењу. Јонић је био један од потписника протокола о уједињењу, а имао је и врло активну улогу у преговорима са Димитријем Љотићем.Обједињена организација Југословенски народни покрет Збор основана је у Љубљани, на шесту годишњицу увођења Шестојануарске диктатуре. Нешто касније образовано је стално вођство Збора у коме су били: председник Димитрије Љотић, адвокат из Смедерева, први потпредседник др Јурај Коренић, лекар из Загреба, други потпредседник др Фран Кондоре, адвокат из Љубљане и генерални секретар Велибор Јонић, професор из Београда. Јонић је сарађивао у и у зборашком гласилу Отаџбина, величајући Хитлера како је зауставио продор комунизма у Европу. Пошто је Збор на изборима 1935. прошао катастрофално лоше, Љотић је повезао Збор са Хитлеровом Немачком. Немцима је био циљ да Југославију привредно вежу за Немачку, а не за Француску као то тада. Због тога су у Краљевини Југославији оснивали предузећа и финансирали Збор да заступа немачке интересе.Сукоб Љотића са премијером Миланом Стојадиновићем оставио је неповољне последице на даље организовање зборашког покрета. Незадовољни лошим резултатима на изборима 1935. истакнути чланови Збора су критиковали Љотића и одбијали су да слепо подражавају његове потезе, који су им изгледали нереални и убиствени за даљи развој покрета. Јонић је децембра 1937. искључен из вођства Збора. На месту генералног секретара заменио га је Милорад Мојић. Осим тога, Љотићевом одлуком, пред Врховни суд покрета изведени су Јонић, Ђорђе Перић и Данило Грегорић.До измирења у вођству Збора доћи ће у току рата. После иступања из Збора, Јонић се повезао са Стојадиновићем и од 1938. до 1939. био је предавач принцу Петру. Бавио се превођењем и издаваштвом, а током 1939. године основао је издавачко-просветну задругу „Ипроз”. Повезао се са Српским културним клубом, где није имао већег утицаја.Био је члан и функционер Југословенско-енглеског друштва, предавао је немачки језик на Војној академији у Београду Био је ожењен и имао је једно дете. Други светски рат Иако је био германофил и спреман да учествује колаборационистичким институцијама, Јонић није био први избор Немаца.За комесара за образовање у Комесарској управи прво је постављен Ристо Јојић, а Јонић га је наследио 10. јула 1941. Аутор је Апела српском народу којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и сарадњу са Немцима. Немци су 29. августа поставили Милана Недића на чело нове српске марионетске администрације, Владе народног спаса.Јонић опет није био први избор за место министра просвете и вера, већ је та функција поверена Милошу Тривунцу. После реконструкције владе Јонић је постао министар просвете и вера 7. октобра.Јонић је у свом министарству наследио и бројне утицајне личности које су имале јаке везе са окупатором (попут Владимира Велмар-Јанковића, Ђорђа Перића), па иако им је био надређен имао је мало утицаја на њихов рад. Свој рад у министарству од самог почетка је усмерио на националну пропаганду коју је водила влада Милана Недића и жестоко обрачунавање са комунистима у просветним редовима.Министарство просвете је октобра 1941. донело уредбу о универзитету, којом се са београдског Универзитета (који није радио због окупације) уклоњени сви неподобни професори и студенти, а предавање и студирање дозвољено само „национално исправним” особама.Неподобни професори су слати у Бањички логор. Јонић је у Влади народног спаса био у групацији око Милана Недића, уз Јосифа Костића, Ђуру Докића и Огњена Кузмановића. Као министру просвете и вера, дата му је надлежност над Српском православном црквом. Покушао је да приволи цркву на сарадњу са Немцима, али са мало успеха.Као министар просвете, Велибор Јонић је почетком 1942. покренуо издавање предратног Просветног гласника, који је требало да окупи све просветне раднике и спречи да школа буде расадник „интернационалних схватања“.Половином 1942. Јонић је покренуо издавање политичког недељника Српски народ, чији је он би главни и одговорни уредник. Лист се залагао за обнову Србије на „здравим сељачким ногама“ и њен препород у новој Европи под немачким вођством.Такође је од од 1941. до 1942. био и сарадник зборашке Наше борбе 1941–1942. Министарство просвете је најдаље отишло у спровођењу националсоцијалистичких идеја.Био је организатор Завода за принудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци. Министарство је у спровођењу своје политике постало најагилније крајем 1943. и почетком 1944, у време када су остале колаборационистичке активности полако посустајале.Оно је крајем 1943. објавило “200 великих српских послова” у које је потребно требало урадити, међу којима су уређивање “српског животног простора”, колонизација на “српском животном простору”, изврши заштита српске “крви”, оснује Центар за испитивање биолошких и антрополошких одлика становништва српских земаља, формира Центар за истраживање етничких типова српског становништва и да се изради “расна карта” српских области. У последњој години окупације Јонић је имао улогу у сарадњи Недићеве владе са четницима Драгољуба Михаиловића. У пролеће 1944. одржао је састанак са капетаном Предрагом Раковићу и предлагао му сарадњу четника са Владом народног спаса. Крајем априла 1944. године на Велибора Јонића је извршен неуспешан атентат чији починитељи нису откривени. Од почетка савезничког бомбардовања и битке за Србију Недићева влада је функционисала отежано, али је Јонић и тада био међу њеним најревноснијим делатницима. Недић је 28. августа 1944. поставио Јонића да руководи евакуацијом квислиншке владе у Немачку.Јонић је 2. септембра одржао састанак са представником београдске организације ЈВуО Иваном Павловићем, представником Специјалне полиције Бошком Бећаревићем, командантом СДК Костом Мушицким, командантом СДС Боривојем Јонићем (тj. рођеним братом) и генералом Стеваном Радовановићем који је заступао Недића. На састанку је договоран начин како да се заједнички спречи да партизани и Црвена армије заузму Београд или у случају неуспеха како се повлаче пред њима. Јонић је предложио да се српски интелектуалци који су изразили подршку немачкој окупацији сакрију у манастирима СПЦ или да се пребаце у Немачку заједно са члановима владе.26. септембра, Велибор Јонић је одржао говор преко Радио-Београда, у коме се обратио краљу Петру II с молбом да заштити српске политичаре који су сарађивали са окупатором. Влада народног спаса је престала да постоји 3. октобра како су се Београду приближавале јединице Црвене армије и партизана. Јонић је побегао из Југославије. Он и други српски избегли квислинзи су одведени у Беч, па у Кицбил. Јонић је подржавао неуспешне Нојбахерове планове да укључи патријарха Гаврила Дожића и владику Николаја Велимировића у рад колаборационистичких органа у егзилу. После рата Јонића су Британци изручили новим југословенским властима. Оптужен је за сарадњу са Немцима и суђено му је у Београду на истом процесу са Михаиловићем, Мушицким и Јовановићем. Осуђен је за колаборацију и стрељан у Београду 17. јула 1946. Slanje savijeno dva puta Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim ili preporučenim pismom ( težina od 21-100 grama ) Q-1