Extra kolekcija starih pasosa iz Kraljevine Srba,Hrvata i Slovenaca i Kraljevine Jugoslavija iz perioda 1924-1931.Ukupno 10 kom. Svi pasosi su kompletni,imaju sliku.Svi imaju neke pecate,vize ,neki i taksene marke i odlicno su ocuvani. RETKO OVAKVA KOLEKCIJA NA JEDNOM MESTU ! OVAJ ARTIKAL NE SALJEM U INOSTRANSTVO !

LEPO OPISANE TURISTICKE LOKACIJE KRALJEVINE JUGOSLAVIJE, VODIC IZGLEDA KAO NEKA KNJIGA

Poreska knjizica od 1909-1914 - Izdanje Ministarstva finansija - Poreske uprave Kraljevine Jugoslavije

Objava izdata od strane 23. Pešadijskog puka vojske Kraljevine Jugoslavije sa komandom u Štipu (Makedonija) na dan 13. marta 1941. godine, kojom se rezervni major Milošević A. Milorad upućuje na trideset dana bolovanja, uz pravo na besplatnu vožnju železnicom u prvom razredu brzog voza na relaciji Štip - Knjaževac - Niš. Vidi takođe: rez. kap. I kl. Milošević A. Milorad, Uverenje o učestvovanju u ratu, 22. decembar 1931. https://www.kupindo.com/Istorijski-dokumenti/77375829_Ministarstvo-Vojske-i-Mornarice-Kraljevine-Jugoslavije * Slanje preporučenom pošiljkom, postekspresom ili lično preuzimanje na adresi.

Album Dinastije Karađorđevica iz 1927 godine u izdanju Udruzenja ratnih invalida Kraljevine Jugoslavije dimenzija 16x12cm vrlo dobro ocuvao.

POTPIS SUDSKOG ĐENERALA - MAREŠ JAKOVLJEVIĆ 1940 [K-24] Stanje : kao na slikama Godina : 1940 Dokument ministra vojske i mornarice Kraljevine Jugoslavije

Lot 3 komada. Dokument-Priznanica Pošta ili Banka, Mađarska Okupacija Kraljevine Jugoslavije. Budapest-Zombor,Sombor. Različite Godine:1942./1943./1944. Srednje Očuvano. Stanje Kao Na Fotografijama

Mađarski Poštanski Dokument, Priznanica Za Novac. Budapest-Zombor(Sombor).Mađarska Okupacija Kraljevine Jugoslavije. Godina: 1943. Dimenzije: 13 x 10 cm. Srednje Očuvano. Stanje Kao Na Fotografijama.

BRATSTVO JEDNAKOST SLOBODA ISELJENIČKO IZASLANSTVO KRALJEVINE JUGOSLAVIJE WINDSOR ONTARIO CANADA 1930 JUGOSLAVENSKI SOKO JUGO - SLAV FALCOO TAGS: WINNIPEG KANADA FORD CITY ONTARIO JUGOSLOVENSKI SOKO SOKOLSTVO PROSVETNO I GIMNASTIČKO DRUŠTVO EDDUCATIONAL AND GIMNASTIC CLUB 24.05.2021

Персонални досије др Милорада Ђорђевића, министра у Краљевини Југославији. члана УО НБ Краљевине Југославије, са фотографијом. Занимљиво за сакупљаче аутограма. Милорад Ђорђевић (Шабац, 16. јуни 1896 — Београд, 9. мај 1943) био је српски економиста и банкар, министар финансија 1931-1934. године Студије је завршио у Алжиру за време Првог светског рата, где је и докторирао 1919. тезом О аграрном кредиту у Југославији. Исте године се запослио у Министарству финансија, где је радио до 1931, када је краће време вицегувернер Народне банке. 19. новембра 1931. постао је министар финансија, на ком положају је остао до 20. децембра 1934. Касније је био председник управног одбора Београдске задруге. 1940. предводио је југословенску делегацију у преговорима о успостављању дипломатских односа са СССР-ом, што је вероватно довело до његовог хапшења од стране Немаца новембра 1941. и слања у Бањички логор, где је стрељан 9. маја 1943.

Novo otkriće, antologijski primerak Politike, izdanje koje je izašlo dana kada je bombardovan Beograd. Kompletan primerak, sa svim stranama, čitko i pregledno. Ovo je poslednji primerak novine u miru, pre početka Drugog Svetskog rata u Kraljevini Jugoslaviji.

Nemački dokument iz perioda Drugog Svetskog Rata WW2 WWII u Okupiranoj Kraljevini Jugoslaviji, Banat, Petrovgrad / Zrenjanin, Okružni sud, Bezirksgericht,Nemački Pečat sa Orlom-Adlerom i Krstom. Godina: 1941./1942. Dimenzija: 21 x 17 cm Tragovi starosti i korištenja. Presavijeno na pola dva puta. Srednje Očuvano Stanje Kao Na Fotografijama

Stara vojna mapa dela Srbije iz 1935. Izdavac je Vojni Geografski Institut Kraljevine Jugoslavije. Mapa se sastoji od nekoliko fabricki lepljenih delova. Po ivici je pocepana na 2 mesta. Dimenzije 124 x 116 cm. Na severu od Zednika Bajmoka a na jugu do Indjije i Iriga. U gornjem desnom uglu broj lista 37.

Stolarski radovi III na Nemačkom jeziku,sa pečatima `Državna Železnička Radionica Kraljevine Jugoslavije PETROVGRAD`,iz 1928 godine,korice zaprljane,sa tragovima žutih fleka od stajanja. Autor:Prof.E.Viehveger. Preradio:M.Masalski. Izdavač:G.J.Goschen`sche Verlagshandlung GmbH,Berlin-Lajpzig,1928. Format:16cm x 11cm. Broj Strana:128 strana,ilustrovana,tvrd povez. Specijalistička literatura sa 338 crteža. Unutrašnja vrata,zglobna vrata,zaokretna vrata,klizna vrata, standardna vrata,rotirajuća vrata,zidne obloge,plafoni.

potpis je najverovatnije faksimil,ali i kao takav je vrlo redak Pavle Karađorđević (Sankt Peterburg, 15/27. april 1893 — Pariz, 14. septembar 1976) je bio član dinastije Karađorđević i knez-namesnik Kraljevine Jugoslavije posle ubistva kralja Aleksandra I Karađorđevića 1934. do 27. marta 1941. godine. Jedini sin kneza Arsena Karađorđevića, rođenog brata kralja Petra I. Veliki poznavalac slikarstva i umetnosti uopšte. Do atentata na kralja Aleksandra I 1934. godine, uopšte se nije bavio politikom već je živeo povučeno sa svojom porodicom. Iz braka s grčkom princezom Olgom imao je sinove Aleksandra (1924—2016), Nikolu (1928—1954) i kćer Jelisavetu (1936). Posle atentata u Marselju prema oporuci kralja Aleksandra postao jedan od trojice članova namesništva u ime maloletnog kralja Petra II. Ubrzo se nametnuo kao jedina stvarna vlast u Kraljevini Jugoslaviji, dok su namesnici Ivo Perović i Radenko Stanković bili samo figure. U spoljnoj politici provodio je politiku otklona od Francuske, pokušavajući da održi neutralnost u sve složenijim evropskim okolnostima. Svestan unutrašnjih slabosti države i njene ranjivosti u slučaju rata, pokušao je rešiti nacionalne probleme u Jugoslaviji. Rezultat njegovih dogovora sa Vlatkom Mačekom bilo je stvaranje Banovine Hrvatske 1939. godine, kao prvi korak u budućem preuređenju centralizovane države. U svom delovanju kao realni političar suočavao se s velikim otporom srpskih političara, posebno radikala. Uvidevši da Ujedinjeno Kraljevstvo nema nameru da zaštiti Jugoslaviju, zagovarao je pristupanje Trojnom paktu, što se i dogodilo 25. marta 1941. Samo dva dana kasnije, oboren je s vlasti vojnim pučem, koji je narod masovno podržao. Knez Pavle je nakon državnog udara uhvaćen i proteran u Grčku. Usledio je nemački napad na Jugoslaviju 6. aprila 1941. i kapitulacija nakon samo 12 dana. Pavla su iz Grčke britanske snage odvele u Keniju i držale u zatočeništvu za vreme Drugog svetskog rata. Nakon puštanja živeo je u Francuskoj, gde je i preminuo 1976. godine. Treći je Srbin koji je leteo avionom, posle njegove braće od strica Aleksandra i Đorđa, a drugi nad Srbijom posle Đorđa Karađorđevića.

Recept Dr.Matija Dunđerski Apatin 1936. Jugoslavija Godina: 1936. Srednje Očuvano. Stanje Kao Na Fotografijama

Živan Knežević / originalni potpis na dokumentu iz 1944 Živan Knežević (Vranje, 28. jul 1906 — Sijetl, 1. decembar 1984) bio je major Jugoslovenske vojske u Kraljevini Jugoslaviji, jedan od glavnih zaverenika u vojnom puču 27. marta 1941, šef vojnog kabineta u vladi akademika Slobodana Jovanovića i vladi dr Božidara Purića u Londonu tokom Drugog svetskog rata, posle rata bio je zaposlen kao civilno lice u Ministarstvu odbrane SAD. Osnovnu školu je završio u rodnom gradu, a gimnaziju u Beogradu. Po završetku školovanja, upisao je i završio niži tečaj Vojne akademije, a zatim i viši u 55. klasi. Po završetku vojnog školovanja započeo je generalštabnu pripremu. Kao jedan od istaknutijih oficira odlazi radi doškolavanja u Pariz (Francuska) gde je sa još nekolicinom oficira pohađao „École Supérieure de Guerre” (Ratnu Školu). Po povratku u zemlju služio u pešadijskom 18. puku „Suvoborskom“ u Beogradu. Nakon potpisivanju Trojnog pakta, bio jedan od organizatora vojnog puča od 27. marta. Tada je vršio dužnost zapovednika pučističke vojske na Dedinju i bio je zadužen za privođenje predsednika vlade Dragiše Cvetkovića i ostalih ministara. Lično je uhapsio predsednika vlade Dragišu Cvetkovića i stražarno ga sproveo u Komandu vazduhoplovstva u Zemunu. U Aprilskom ratu je vršio dužnost obaveštajnog oficira u Generalštabu i pratio generala Dušana Simovića i Vladu od Beograda do Nikšića i sa njima odleteo za London. Početkom leta dolazi u savezničku Vrhovnu komandu u Kairu i služi u jednom bataljonu u Aleksandriji. Nezadovoljan malim uticajem nižih oficira-pučista nad politikom koja je sprovodila Simovićeva vlada, Knežević je ličnom inicijativom za smenjivanje tri generala izazvao Kairsku aferu krajem 1941. godine, u ime „Lige majora“ koja je na kraju dovela do smene generala Dušana Simovića, Bore Mirkovića i Bogoljuba Ilića i obrazovanja nove vlade Slobodana Jovanovića. U toj vladi, Knežević je imenovan za šefa Vojnog kabineta. Pored toga, bio je i oficir za vezu sa JVuO od januara 1942. do juna 1943. Sa svojim rođenim bratom Radojem, koji je bio ministar dvora i imao jak uticaj na mladog kralja Petra II, bio je siva eminencija koja je stajala iza vlade ostarelog Slobodana Jovanovića. Kao šef Vojnog kabineta, Knežević je preuzeo od vlade prerogative u uspostavljanju i kontrolisanju veze sa ministrom vojske Dragoljubom Mihailovićem. Radoje i Živan Knežević su postavili svog brata Nikolu Kneževića za šefa Odeljenja za šifrovanje u Ministarstvu spoljnih poslova, što im je omogućilo da drže oko na svim porukama koje su dolazile vladi i od nje odlazile. Knežević je do 10. juna 1943. bio je šef Vojnog kabineta Predsedništva vlade u emigraciji. Knežević je odbacivao dokumenta i upozorenja britanske obaveštajne službe Mihailovićeve snage primaju veliku vojnu pomoć od Italijana i da sa njima izvode zajedničke vojne operacije, da pojedini četnički komandanti pregovaraju i sa Nemcima i da se vlada prema tome mora odrediti. Osmislio je javno osuđivanje preko radija stavljanjen pod slovom Z. Zbog nagomilanih dokaza o četničkoj saradnji sa silama Osovine i sve većeg jačanja partizanskog pokreta, Britanci su vršili pritisak da izbeglička vlada postigne sporazum sa partizanima. Ne želeći da to uradi, Jovanović je podneo ostavku, a posle međuvlade Miloša Trifunovića, izabrana je nova vlada Božidara Purića. Jedan od prvih poteza Purićeve vlade je bilo razbijanje Lige majora. Zbog toga je Živan Knežević u julu 1943. imenovan je za vojnog izaslanika Vojske Kraljevine Jugoslavije u Vašingtonu. Tada je bio unapređen u čin potpukovnika Vojske Kraljevine Jugoslavije, a kasnije i pukovnika. Kao vojni predstavnik u Vašingtonu nastojao je, zajedno sa poslanikom Konstantinom Fotićem, da održi „čvrstu američku politiku prema partizanima“, nasuprot „britanskoj elastičnoj politici prema događajima u Jugoslaviji“. U Bariju je 1944. godine došao u otvoreni sukob sa vojnim predstavnicima Velike Britanije. Živanu Kneževiću je suđeno u odsustvu za izdaju na Beogradskom procesu protiv Dragoljuba Mihailovića i još nekoliko četničkih i drugih kvislinških vođa. Osuđen je na 20 godina robije, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva. Posle rata je nastavio službu u Ministartsvu odbrane SAD kao civilno lice. Penzionisan je po sili zakona 1976. godine, ali mu je služba produžavana dva puta do 31. marta 1978. Bio je veliki pobornik Draže Mihailovića i Ravnogorskog pokreta u emigraciji i sa svojim bratom Radojem je bio saradnik u nekoliko značajnijih listova. Umro je 1984. godine i sahranjen je uz prisustvo porodice i velikog broja prijatelja na srpskom groblju u Libertivilu. Rehabilitovan je 2009. godine.

Legitimacija kvalifikovanosti pripadnika crvenog krsta krsljevine jugoslavije iz 1940 godine,na slovenackom jeziku

F.NOVAK LJubljana-Reklamni cjenik.Kraljevina *1-Album I-2022* oTpremna Kuća F.NOVAK LJubljana-Reklamni cjenik.Kraljevina Jugoslavija Mali Izvadak iz glavnog velikog Katalog -cjenika br.205 za 1929.godinu Reklaqmni materijal Mek povez , 12.strana ,ilustrovano slikama,format: 15 x 11,5 cm stanje :dobro-kao na slikama

Dokument iz 1933 godine, koji je potpisao tadašnji direktor Radio Beograda Danilo Kalafatović. Danilo Kalafatović (Konarevo, kod Kraljeva, 27. oktobar 1875 — Mozburg na Izaru, 1946) je bio armijski general Jugoslovenske vojske. Tokom Aprilskog rata nalazio se na poziciji komandanta Komande pozadine da bi 15. aprila 1941. godine, bio imenovan načelnikom Glavnog generalštaba Vrhovne komande sa ovlašćenjem da povede pregovore o primirju. Danilo S. Kalafatović rođen je 27. oktobra 1875. godine u selu Konarevo nadomak Kraljeva. U vojsku je stupio 1893, kao pitomac 26. klase niže škole Vojne Akademije. Dalje školovanje je nastavio kao pitomac 8. klase više škole Vojne akademije. Od 1900–1902. godine, bio je slušalac Artiljerijske škole u Fontenblou (Francuska) a od 1904–1907. bio je na generalštabnoj pripremi. Oženio se 1909. godine Milicom, kćerkom Dragomira Lazarevića okružnog načelnika u penziji iz Šapca. Njegov sin Ratko bio je pitomac 57. klase Vojne akademije Kraljevine Jugoslavije (završio kao prvi u rangu). Po završetku školovanja, 1900. godine, određen je za komandira čete i ordonansa kralja. Od 1902. imenovan komandirom 5. baterije 2. diviziona haubičkog artiljerijskog puka pa potom od 28. oktobra 1903. godine, komandir 3. baterije 1. diviziona Dunavskog artiljerijskog puka. Nakon toga ponovo je postavljen 6. aprila 1907. godine, za ordonansa kralja. Pomoćnikom načelnika generalštaba Dunavske divizijske oblasti imenovan je 3. decembra 1907. godine, pored redovne dužnosti. Početkom 1909. godine, postavljen za načelnika generalštaba Timočke divizijske oblasti. Na toj dužnosti se zadržao kratko jer je već 8. aprila poslat za vojnog izaslanika u Bugarsku a od 27. aprila 1911. godine i u Rumuniju, i na tim dužnostima je ostao do 1913. godine. Početkom Balkanskih ratova bio je u štabu 2. armije. Dana 2. septembra 1913. postavljen za komandanta 3. bataljona 7. pešadijskog puka a potom od 1. aprila do 13. aprila 1914. i za komandanta Bregalničkog pešadijskog puka. Tokom Arnautske pobune 1913. godine, bio je komandant 7. pešadijskog puka. Početkom Prvog svetskog rata od 28. avgusta 1914. do 16. aprila 1916. godine, bio je načelnik štaba Moravske divizije II poziva, da bi tokom ukrcavanja trupa u Valoni (1916) bio je imenovan predsednikom Komiteta. Nakon toga poslat u Vrhovnu komandu na mesto načelnika Obaveštajnog odseka. Dana 25. avgusta 1917. godine pa sve do 4. maja 1920. godine, postavljen za načelnika Operativnog odeljenja Vrhovne komande. U novoformiranoj Vojsci Kraljevine SHS 1920. godine, kao francuski đak poslat u Pariz i Rapalo na mesto vojnog eksperta. Od 12. aprila 1920. do 1922. godine, bio je vojni izaslanik u Parizu. Drugim pomoćnikom načelnika Glavnog generalštaba imenovan je 15. januara 1922. godine, nakon povratka iz Francuske. Za šefa sekretarijata Saveta zemaljske odbrane i pomoćnika ministra vojske i mornarice postavljen je od 29. januara 1923. do 26. februara 1924. godine. Komandant Dravske divizijske oblasti postao je 30. aprila 1925. da bi od 1. januara 1928. godine, bio imenovan prvim pomoćnikom načelnika Glavnog generalštaba. Od 11. aprila 1929. godine vršilac dužnosti pa potom komandant II armijske oblasti. Inspektor zemaljske odbrane postao je 2. avgusta 1930. i sa te pozicije po svojoj molbi stavljen u penziju 25. oktobra 1930. godine. Direktor Radio Beograda bio je od 1930. do 1936. godine. Pred sam početak Aprilskog rata reaktiviran je i postavljen je za Komandanta pozadine Vrhovne komande. Predsednik vlade armijski general Dušan Simović postavio ga je 14. aprila, za načelnika štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske sa ovlašćenjem da povede razgovore o primirju. Kalafatović je za tu dužnost odredio bivšeg ministra inostranih poslova Aleksandra Cincar-Markovića i divizijskog generala Radivoja Jankovića da pregovaraju sa silama Osovine. Sile Osovine su to odbile i zahtevale su da Kraljevina Jugoslavija potpiše bezuslovnu kapitulaciju. Kapitulacija je potpisana u Beogradu 17. aprila. Sa strogo pravne tačke gledišta, kapitulacija jugoslovenske vojske je bila nelegitimna, pošto je Kalafatović od Simovića dobio ovlašćenje da samo pregovara o primirju i on kao ratni zarobljenik nije imao pravo da istupa u ime jugoslovenske države ili vojske. Nakon toga je interniran u Nemačku gde je i preminuo 1946.

Period dokumenata je do 1941 god Kreditna zadruga osnovana je 5 juna 1939 god. kao Radničko-Potrošačka Zadruga, od čijeg rada bi zavisio celokupni pokret sindikalnih organizacija Sedište KREDITNE I KONZUMNE ZADRUGE PRIVATNIH NAMEŠTENIKA bilo je u Zagrebu u ulici Bogovićeva broj 3 U prilog puno dokumenata blagajni, članstva, uplatnih lista, dopisa izveštaja sa sednica sa programom u daljem textu i to: dostave članskih markica, članska evidencija, obnove, legalizacija i reorganizacija mesnih organizacija, mesečni obračuni, bolesničke potpore...zakonski pristupi kolektivnim ugovorima Primerak novina `PRIVATNI NAMEŠTENIK` Zanimljivo je obaveštenje iz janauara meseca 1941 god gde se ističe da je bio zabranjen rad od strane unutrašnjih poslova i odlaska na informativni razgovor u Zagrebu (centrala) zbog sumnje saranje sa komunistima Zatim zanimljiv kucani tekst obraćanja IVANU SUBAŠIĆU banu banovine Hrvatskena 5 strana (7 siječanj 1941 god) - original prepis. Vladimir Pfeifer glavni tajnik pri namešt za Jugoslaviju - Ul. jagodnjak br 32 / Zagreb Zatim uplatne liste za Leskovac Pristupnice Podnesci - blanko i ne popunjeni Poslovni pravilnik Rezervne markice za April mesec 1941 god obračuni - popunjeni, a ima i blanko ne korišćenih primeraka U ponudi se stavlja u stanju kakim je i nabavljen

Персонални досије Владе М. Теокаревића, познатог индустријалца штофова из Параћина и Лесковца, члана УО Народне банке Краљевине Југославије, са својеручним потписао. Интересантно за сакупљаче аутограма. Влада Теокаревић и комп. су биле фабрике за производњу свих врста тканина у Параћину и Вучју код Лесковца, као и велелепне продавнице штофа у Београду. Теокаревићи су одмах после Првог светског рата одлучили да прошире пословање - Димитрије - Мита Теокаревић у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца са синовима Владом, Лазом и Славком подигао је 1921. године у Параћину сопствену фабрику. Заправо, он је за себе задржао фабрику гајтана у Стојковцу, касније Вучју, а у Параћину основао предузеће под називом ` Влада Теокаревић и комп.` Мита Теокаревић је, припремио своје синове за индустријалце. Сви су се образовали у Немачкој, Француској, Белгији и Енглеској. Тамо су изучили најмодернију технологију такстилне индустрије и то своје знање применили у новој фабарици. Индустрија Теокаревић је врло брзо освјила производњу свих врста вунених тканина, а оријентација је била на сигурно Министарство војске, којем испоручује тканине и готове моделе. Вредност цеелокупне имовине Теокаревића је 1925. године процењена на 45 милиона динара, а имовина фабрике штофа је у односу на 1922. године дуплирана. Фирми 1928. године приступа и сестрић Владе Теокаревића, инж. Предраг Николић који, осим свог у Енглеској стеченог знања, доноси и пет милиона динара у новцу и машинама. Граде се нови енергетски капацитети, прширује ткачница, дозиђује и друг спрат на предионици чешљаног предива. Према Теокаревићима највише је ишла на руку протекционистичка политика државе према домаћој индустрији. Домаћи произвођачи, а међу њима и текстилци, били су заштићени високим царинама. Тим пре што је 1920. године од укупног увоза на текстил одлазило 49,55 одсто. Вредност фабрике је за три године дуплирана. После Другог светског рата, судском одлуком Компанија прелази у државну својину, а потом у друштвену својину, и добија име „Бранко Крсмановић“. Влада Теокаревић је био хапшен после рата, али касније пуштен и живео до средине седамдесетих година прошлог века.

Napisana saljiva razglednica iz Budimpeste kolegi Danilu Grujicu iz NIP Mlado pokoljenje. Борислав Радовић Borislav Radovic Датум рођења 10. март 1935. Место рођења Београд Краљевина Југославија Датум смрти 26. април 2018. (83 год.) Место смрти Београд Србија Активни период 1952—2018. Борислав Радовић (Београд, 10. март 1935 — Београд, 26. април 2018) је био југословенски и српски песник, есејиста и преводилац. Биографија Борислав Радовић рођен је 10. марта 1935. у Београду, где је завршио студије опште књижевности са теоријом. Већи део радног века провео је као уредник у издавачкој делатности. Од 1952. када је као средњошколац почео облављивати стихове, бави се књижевношћу и преводилаштвом. Борислав Радовић се сматра једним од најзначајнијих српских песника двадесетог века. Уз Јована Христића и Ивана В. Лалића, Радовић је најзначајнији песник културе код нас. Познат као језички перфекционист и истраживач стилских средстава, Радовић је ретко и нерадо објављивао своје танке збирке песама. У почетку схваћен као представник неосимболистичког стила, после десет година паузе појавио се са сасвим другачијим песама. Песме писане после 1971. представљају једну књигу коју је аутор до краја деведесетих полако допуњавао. Ове песме се одликују правилном синтаксом, одсуством песничких украса, и шкртошћу у изразу која никада не прелази у херметизам. У позадини сваке од тих песама налази се животно или литерарно искуство, које је дубоко промишљено и дато у јасно уобличеним стиховима. Радовић се клони апстракција тако да свака конкретна слика остаје то што је и управо таква плени читаоца. Последњих година је своје несвакидашње искуство писања, превођења и читања поезије поделио са читаоцима у виду неколико есејистичких књига. Награде и признања 1957. Бранкова награда (за Поетичности) 1963. Октобарска награда (за превод Мореказа) 1967. Нолитова награда и Змајева награда (за Братство по несаници) 1983. Награда Бранко Миљковић (за Песме 1971 - 1972) 1984. Награда Жељезаре Сисак 1985. Награда Дисовог пролећа 1994. Круна деспота Стефана Лазаревића 1995. Награда Васко Попа 1996. Награда Ramonda Serbica 1998. Белодворска розета 1999. Награда Милош Н. Ђурић 2001. Награда Десанка Максимовић 2002. Жичка хрисовуља 2002. Награда Ђорђе Јовановић (за о Песницима и поезији) Дела Збирке песама Поетичности, Београд 1956. Остале поетичности, Београд 1959. Маина, Нови Сад 1964. Братство по несаници, Београд 1967. Описи, гесла, Београд 1970. Изабране песме, Београд 1979. Песме 1971-1982, Београд 1983. Изабране песме 1954-1984, Београд 1985. Тридесет изабраних песама, Београд 1985. Песме 1971-1991, Бања Лука 1991. Песме, Београд 1994. Песме, Београд 2002. Четрдесет две изабране песме, Београд 2007. Есеји Рвање с анђелом и други записи, Београд 1996. О песницима и о поезији, Бања Лука 2001. Неке ствари, Београд 2001. Читајући Вергилија, Бања Лука 2004. Још о песницима и о поезији, Београд 2007. Преводи Морекази, Сен-Џона Перса, 1963. Изабране песме Пола Елијара, 1971. Париски сплин, Шарла Бодлера, 1975. Луј Ламбер, Онореа де Балзака, 1999. Извори Биографска белешка из књиге Песме, Београд 2002. Борислав Радовић - Песник - зборник радова, Краљево 2003. Биографска белешка из књиге Још о песницима и о поезији, Београд 2007. Радивоје Микић Метафоре и аналогије у Песнички поступак, Београд 1999. стр 113-142. Тихомир Брајевић Превладавање реторике песништва, поговор Изабраним песмама, Београд 2005. Никола Живановић Заводљивост општих места, Поља, септембар-октобар 2008.

Перонални досије Милорада Зебића, другог вицегувернера и члана УО Нар. банке Краљевине Југославије, са својеручним потписао, својеручно попуњен и са фотографијом. Занимљиво за сакупљаче аутограма. Милорад Зебић (Лозница, 25. март/6. април 1883 — Београд, 3. јануар 1976) је био српски економиста, главни секретар Београдске берзе 1935—1937, вицегувернер Народне банке 1937—1939. Рођен је у Лозници од оца Уроша и мајке Милеве рођене Скорић. Четири разреда основне школе завршио је у Лозници. Гимназију, која је тада трајала 8 година, учио је у Лозници (прва два разреда), Ваљеву, Шапцу и Београду (последња три разреда). Матурирао је 1903. у 3. београдској гимназији која се тада звала Гимназија краља Александра I и налазила код Вазнесенске цркве. Завршио је економско-финансијски одсек на Правном факултету Универзитета у Београду 1907. године. Усавршавање је наставио 1912. и 1916-1918 на Правном факултету на Сорбони у Паризу. Од 1908. до 1930. године радио је у државној служби при Министарству финансија, Министарству народне привреде и Министарству трговине и индустрије, као инспектор, делегат у Паризу и начелник. Пензионисан је 1930. године, да би 1935. био изабран за главног секретара Београдске берзе. На том положају остаје до краја 1937. године када је изабран за вицегувернера Народне банке где остаје до 1939. године. Обављао је и друге дужности у банкарском сектору, био је експерт на Хашком избраном суду по споровима мађарских банака против Југославије. Био је члан више комисија за израду закона: о Занатској банци, о Ликвидационој банци, Закона о Каналу краља Петра, Закона о бродарству на Дунаву, Закона о земљорадничким дуговима, Закона о Државној хипотекарној банци итд. Током Балканских ратова 1912. и 1913. био је војни цензор. Током Првог светског рата радио је у Прес-бироу Министарства војске и био дописник белгијских, пољских и француских листова. Са војском је прешао Албанију и потом евакуисан у Француску. За свој рад награђен је од француске владе Академском палмом, а потом Орденом официра легије части. Током 1917. примљен је за редовног члана Париског статистичког друштва. У својој земљи одликован је орденима Светог Саве, Белог орла и Југословенске круне. У стручном раду бавио се питањем пореза, привредног развоја земље и унапређењем финансија. Објављивао је дела на српском, француском и немачком језику. Период током и после Другог светског рата провео је повучено, не учествујући у јавном животу. За то време се бавио научним радом и објавио неколико дела. Преминуо је у 93. години, 3. јануара 1976. у Београду.

Branko Lazarević Originalni rukopis na vizit karti. Branko Lazarević (Vidin, 25. novembar 1883 — Herceg Novi, 6. oktobar 1963) je bio srpski književnik i diplomata. Branko Lazarević je rođen u Vidinu, u Bugarskoj, u imućnoj porodici Đorđa Lazarevića iz Negotina, gde mu je otac Đorđe, trgovac i radikalski prvak u Negotinu, bio izbegao posle Timočke bune. Majka Vukosava bratanica je pesnikinje Milice Stojadinović Srpkinje. Preci Đorđa Lazarevića došli su u Negotinsku krajinu iz Sjenice, sa Pešteri i iz Starog Vlaha, i učestvovali su u Srpskom ustanku. Po drugim izvorima Lazarević je rođen u Negotinu[2], a umro - ne 1963. godine nego 1968. Mladi Lazarević je pohađao Zaječarsku gimnaziju, a zatim studirao na Univerzitetu u Beogradu. Postao je 1911. godine suplent u Beogradu, a zatim nastavio obrazovanje u Evropi; u Parizu, Minhenu i Rimu, gde je specijalizovao estetiku i umetnost. Do oslobodilačkih ratova on se intenzivno bavi pisanjem; književnim radom i pozorišnom kritikom. U književnosti se javlja 1907. godine, u beogradskom `Srpskom književnom glasniku`, sa dvodelnom studijom o poeziji Svetislava Stefanovića. U balkanskim ratovima on je rezervni potporučnik srpske vojske. Tokom Prvog svetskog rata službovao je na frontu, a potom postavljen 1917. godine za šefa Presbiroa Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Srbije, na Krfu. Branko Lazarević je od 1918. godine ušao u politiku i napravio je poput još nekih srpskih književnika, lepu diplomatsku karijeru. Prvo je postavljen 1918. godine za srpskog konzula u Vašingtonu[6], a potom do 1922. godine bio u Čikagu. Po povratku u Evropu, od 1922. godine je kratko vreme poslanik u Berlinu, pa prešao u Čehoslovačku republiku. Bio do marta 1929. godine dva puta (sa prekidom 1925) poslanik u Pragu, gde je ostavio vidnog traga o sebi. Govorio je češkim jezikom, stekao veliki ugled a njegovi brojni tamošnji prijatelji pomogli su da na češkom jeziku izađe njegova knjiga, sa naslovom: `Tri najveće jugoslovenske vrednosti`. U međuvremenu je radio kratko pri ministarstvu u Beogradu, te se istakao u specijalnoj diplomatskoj misiji u Tirani (1925). Sreće se Branko nakon praškog perioda, između 1929-1934. godine pri poslanstvu u Varšavi, zatim 1936-1937. godine on je `opunomoćeni ministar` Kraljevine Jugoslavije u Ankari. Boraveći u Poljskoj izabran je 1931. godine za člana `Jugoslovensko-poljskog naučnog instituta`. Kratko je 1937. godine jugoslovenski poslanik u Beču, pa 1938-1939. godine na istom položaju u Briselu. Posleratna komunistička vlast ga uklanja sa javne scene. Svoje neobjavljene političke rasprave, dnevnike, solilokvije, eseje i razmišljanja, Lazarević piše u nametnutoj izolaciji, sve dok nije bio isključen iz Saveza književnika i dok nije dopao zatvora (1948—1951). Izgubljena ostavština Branka Lazarevića nađena je slučajno. 2004. godine u Herceg Novom.