.: Vladimir Zelinski (1894 - 1943) Zima, oko 1920-30 ulje na debelom kartonu 17,2 x 22,1 cm plus dimenzije rama potpisano dole levo, uramljeno fotosertifikat. Ruski umetnici obnavljaju živopis Hram Uspenja Presvete Bogorodice u Ruskom Selu pre 82 godine oslikao je ruski emigrant Vladimir Zelinski Autor: J. T. Cr­no­go­rac nedelja, 04.03.2018. u 10:35 Унутрашњост храма (Фото Ј. Т. Цр­но­го­рац) Ki­kin­da – Ve­šte ru­ke Iri­ne i Alek­san­dra Je­sin­skog vra­ća­ju sta­ri sjaj unu­tra­šnjo­sti Hra­ma Us­pe­nja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce u Ru­skom Se­lu. Ovaj brač­ni par iz Bo­rov­ska u Ru­si­ji re­sta­u­ri­ra fre­ske ko­je je 1936. go­di­ne, sa­mo go­di­nu da­na na­kon iz­grad­nje hra­ma, osli­kao nji­hov su­na­rod­nik Vla­di­mir Ze­lin­ski. Iri­ni i Alek­san­dru je, ka­ko na­gla­ša­va­ju, po­seb­na čast da oži­ve de­lo ko­je je ru­ski emi­grant sma­trao svo­jom ži­vot­nom mi­si­jom. – U ra­du Vla­di­mi­ra Ze­lin­skog ose­ća se tu­ga i ne­sre­ća zbog to­ga što je na­pu­stio otadž­bi­nu i što se ni­ka­da vi­še ne­će vra­ti­ti u rod­nu ze­mlju – pre­neo nam je svo­je uti­ske aka­dem­ski sli­kar Alek­san­dar Je­sin­ski. Nje­go­va su­pru­ga Iri­na, isto­ri­čar umet­no­sti i te­o­log, ka­že da su u Ru­skom Se­lu na­i­šli na to­plu do­bro­do­šli­cu me­šta­na. – Ovo je, ta­ko­đe, na­čin da se pod­se­ti­mo do­bro­vo­lja­ca iz Pr­vog svet­skog ra­ta ko­ji su po­di­gli ovu cr­kvu – pri­ča Iri­na Je­sin­ski. Hram Us­pe­nja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce iz­gra­đen je 1935. go­di­ne. Na­kon što su se uče­sni­ci Ve­li­kog ra­ta na­se­li­li ov­de i iz­gra­di­li svo­je ku­će, po­če­lo je zi­da­nje pra­vo­slav­nog hra­ma. Iz­gra­đen je za sa­mo go­di­nu da­na po pro­jekt­nom re­še­nju po­zna­tog no­vo­sad­skog ar­hi­tek­te Đor­đa Ta­ba­ko­vi­ća. Osli­ka­va­nje hra­ma za ru­ske emi­gran­te Vla­di­mi­ra Ze­lin­skog i nje­go­vu su­pru­gu, uči­te­lji­cu Ta­tja­nu, ko­ji su na se­ver Ba­na­ta sti­gli po­sle Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je u Ru­si­ji, bio je svo­je­vr­stan po­klon nji­ho­vom no­vom, srp­skom do­mu. U sli­kar­stvu Ze­lin­skog pri­met­ni su uti­ca­ji An­dre­ja Ru­bljo­va i Uro­ša Pre­di­ća. – Ze­lin­ski ni­je bio ško­lo­van sli­kar, pa je moj za­da­tak te­ži jer mo­ram da sa­ču­vam nje­go­vu auten­tič­nost, ose­tim šta je sli­kao i šta je hteo da po­ru­či, a da to svo­jim ra­dom ne po­ni­štim – ot­kri­va ru­ski umet­nik. Pro­to­na­me­snik Slo­bo­dan Di­vlja­kov ka­že da je ovaj hram spoj srp­ske i ru­ske umet­no­sti i du­hov­no­sti. Iako je ob­no­va hra­ma po­če­la pre osam go­di­na, bi­lo je ne­iz­ve­sno ho­će li se iz­na­ći nov­ca za re­sta­u­ra­ci­ju fre­sa­ka. A on­da je, la­ne, po­sred­stvom or­ga­ni­za­ci­ja „Srp­ski kod” i „Na­ša Sr­bi­ja”, cr­kvu po­se­ti­la de­le­ga­ci­ja iz Ru­si­je sa že­ljom da po­mog­nu nje­nu ob­no­vu. Ove or­ga­ni­za­ci­je uspe­šno sa­ra­đu­ju sa mo­skov­skim udru­že­njem „Dvo­gla­vi orao” ko­je je po­kro­vi­telj ob­no­ve spo­me­ni­ka kul­tu­re van Ru­si­je. – Upra­vo to spa­ja lju­de i du­go po­sle iz­grad­nje hra­ma. To je po­ka­za­telj da su nam pre­ci osta­vi­li ne­iz­bri­siv trag – na­vo­di Di­vlja­kov. Re­sta­u­ra­ci­ja fre­sa­ka na ju­žnoj i se­ver­noj ap­si­di je pr­va fa­za, dru­ga ko­ja će po­če­ti u ju­nu, ob­u­hva­ti­će iko­ne u ol­tar­skom de­lu i na ku­po­li.

Krajputas iz Negrisora Glazirana keramika, 26x13 cm, potpis M. Nesic 71, pozadi. Milija Nešić (Novo Selo, Niš, 1934) likovni je umetnik. Biografija Rođen je 1934. godine u Nišu, Kraljevina Jugoslavija. Godine 1961. završio je Akademiju likovnih umetnosti, odsek vajarstvo i postdiplomske studije u Beogradu. Završio postdiplomske studije 1964. godine, odsek vajarstva i stekao zvanje magistra. Stiče 1963. godine status samostalnog umetnika (Socijalistička federativna republika Jugoslavija), a 1983. godine dobio status istaknutog umetnika. Od 1950.godine do danas bavi se vajarstvom, slikarstvom, crtežom, medijem fotografije i koncepta i u svakoj od ovih oblasti je dobio prestižne nagrade. Član je ULUS-a od 1962. godine. Živi i radi u Beogradu.

U pitanju je original crtež olovkom iz 1911 godine, što može lepo da se vidi na slici. Crtež je Poznatog slikara i političara Kraljevine Jugoslavije Petar Markovića (1869 - 1952) ,jedan od velikana Srpske istorije . Format crteža je 20,3cm x 13,5 cm . očuvana u odličnom stanju bez mane . jedna od najstarijih umetničkih dela čuvanog autora ,načinjena kada je bio gradonačelnik Zemuna 1909-1914 god., ali i izvrstan slikar. Crtež je bio na izložbi slike petra markovića u narodnom muzeju i ima pečat narodnog muzeja i sertifikat kustusa Nikola Kusovca . Petar Marković, političar, pisac i slikar (1869 - Zemun, 1952). Bio je zemunski gradonačelnik (1909-1914), slikar, putopisac, doktor prava, pisac knjige `Zemun od najstarijih vremena do danas` (1896). Petar Marković se brinuo o zemunskim kulturnim, prosvetnim i humanitarnim ustanovama. Objavljivao je putopisne beleške iz više evropskih zemalja i brojne zapise u časopisima i novinama. U njegovoj rukopisnoj ostavštini čuva se više tekstova koji predstavljaju dragocen izvor za proučavanje istorije grada Zemuna. Možete zumirati i sve lepo videti . Pogledajte fotografije i pitajte me pre kupovine ukoliko imate bilo kakvih pitanja.

Snimak koji vidite je iz jedne beogradske galerije u centru grada. Branko Krstic Zenski kat tus na papiru potpisan dole levo oko 50 x 60 cm poznati srpski arhitekta koji je sa bratom Petrom konstruisao crkvu sv. Marka na Tasmajdanu Braća Krstić (Petar, Beograd, 24. decembar 1899 — Beograd, 1991; Branko, Beograd, 15. decembar 1902 — Beograd, 1978), bili su srpski arhitekti. Pripadali su tzv. „srpskom nacionalnom stilu“. Braća Krstić su bili i profesori na Arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta. Sadržaj 1 Biografije 2 Važnija dela 3 Vidi još 4 Literatura 5 Spoljašnje veze Biografije Udžbenik „Arhitektonske konstrukcije“ Petra Krstića Petar Krstić je diplomirao na Tehničkom fakultetu u Beogradu 1924. Bio je redovni profesor na predmetu Arhitektonske konstrukcije, a Branko, diplomirao 1927. na istom fakultetu, docent na predmetu Arhitektonsko crtanje u periodu od 1949—1959. godine. Petar Krstić je napisao jedan od najvažnijih udžbenika na tom fakultetu: „Arhitektonske konstrukcije“ (u dva toma), a Branko Krstić udžbenik „Arhitektonsko crtanje“. Agrarna banka Važnija dela Paviljon kraljevine Jugoslavije na svetskoj izložbi u Filadelfiji (1924-1925); Vila Stevke Milićević u Beogradu u Užičkoj 54 (1929-1930); Stambena zgrada gospođe Jelinić u Kumanovskoj 13 (1930-1931) u Beogradu; Palata Agrarne banke (1932-1934) u Beogradu; Hram Svetog Marka u Beogradu (1930-1939). Igumanova palata (1938) u Beogradu. Vila Lazića i Mitrovića u Beogradu (1931) Vidi još Dom braće Krstić Literatura Alfirević, Đorđe. Ekspresionizam u srpskoj arhitekturi. Beograd: Orionart, 2016. Marina Đurđević, Petar i Branko Krstić, Beograd, Muzej nauke i tehnike, Muzej arhitekture, 1997.

13 negativa Iva Eterovica, s motivima Beograda. Pretpostavljam da su radjene za monografiju `Beograd`. Negativi su originalni, sto dokazuje i Eterovicev pecata na omotima. EKSTREMNO RETKO! Ivo Eterović (Split, Kraljevina Jugoslavija, 1. januar 1935 — Beograd, Srbija, 24. novembar 2011), jugoslovenski i srpski umetnik fotografije, jedan od najstarijih i najistaknutijih članova Foto-saveza Srbije i Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije. Školovao se u firmi „Lajka“ u Veclaru (Leitz, Vetzlar), Nemačka, a specijalizovao fotografiju u boji u „Feraniji“ (Ferrania, Milano), Italija. Na javnoj fotografskoj sceni zapažen 1956, i od tada deluje profesionalno u struci. Kraće vreme proveo kao foto-reporter u jedinicama UN na Bliskom istoku (1957), a zatim u istom zvanju (ili kao urednik fotografije) radio u redakcijama Jugoslovenske narodne armije, (Front), i „Vjesnika“ (Globus, Vjesnik u srijedu i Start), kao dopisnik iz Srbije (od jeseni 1959, od kada radi u Beogradu koji je izabrao kao mesto trajnog boravka). U razdoblju od 1960. do 1970, delujući kao član Foto kluba Beograd (od jeseni 1959), postao je jedan od najaktivnijih, i najviše nagrađivanih, srpskih i jugoslovenskih fotografa na međunarodnim izložbama fotografije. Početkom sedamdesetih godina više se usmerio na delovanje u profesiji, pre svega u fotografiji kao primenjenoj umetnosti, a nakon svoje izložbe „Žene“ (Beograd, 1974), gotovo sasvim je zapostavio kolektivna izlaganja, okrenuvši se samostalnim projektima, ličnim izložbama i fotomonografijama. Sadržaj Teme i motivi Od sredine šezdesetih godina pretežno zainteresovan za teme iz života, portrete i urbane strukture. Iz te produkcije, uglavnom rađene u tehnici crno-bele fotografije, izdvajao je neuobičajene lirske prizore i događaje i pokazivao ih na izložbama. Ta vrsta foto-beležaka odiše pritajenim humorom, anegdotom i groteskom, i ta tema čini okosnicu njegovog ranog razdoblja. Od početka sedamdesetih godina njegov izraz se sažima i usmerava na dva plana: u prvom se obraća pojedinim temama (gradovi, ljudi...) koje zgušnjava u celine – samostalne izložbe („Sa Orijenta“, 1961, „Žene“, 1974, „Beograd koji volim“, 1976, „Fotografije Splita“, 1979, „Fotografija i plakat“, 1981, „1113 razglednica Beograda“, 1991. i druge). U istom razdoblju pokreće i seriju autorskih foto-monografija: „Brač“ (1975), „Njihovi dani“ (1977) (monografija o Josipu Brozu i njegovoj supruzi Jovanki), „Beograd koji volim“ (1977); „Split“ (1979);„ Sarajevo s ljubavlju“, (1983), „Kameni brodovi Jadrana“ (1984); „Beograd na dlanu“ (1985), „More, kornati, salaši“ (1986), „Dalmacija u srcu“ (1987), „Split, slika voljenog grada“ (1987); „Zagreb intimno“ (1987); „Beograd danas“ (1989); „Novi Beograd izbliza“ (1995). Krajem sedamdesetih godina usmerava interesovanje na foto-grafičke eksperimente u boji. Izložbe: More, 1977, Salaši, 1984, Beograd u mašti, 1994. U tom razdoblju možda najviše ujedinjuje senzibilitet mediteranskog duha, sa naglašenom sklonošću da se grafički znak upotrebi kao izraz za jednostavnost u otkrivanju reda. Izložbe i knjigeUredi Izlagao je na velikom broju zajedničkih izložbi u zemlji i inostranstvu i dobio je više od 200 nagrada. Samostalno je izlagao u Jugoslaviji (više puta), Rusiji, (1975), Nemačkoj (1976) Italiji (1981), Švajcarskoj i Austriji (1983). Objavio 18 autorskih fotomonografija, što je nedostignuti rekord u nekadašnjem jugoslovenskom i današnjem srpskom kulturnom prostoru. tags: ivo eterovic, tito...

Slobodan Markovic - Libero Markoni (1928 - 1990) Svilene bube - posta (Autoportret na slici na zidu), 1961 mastilo na hartiji 27,5 x 20,3 cm potpisano sredina dole Prodavac garantuje autenticnost i originalnost dela odnosno dobijanje fotosertifikata Nikole Kusovca. Ovaj rad je takodje reprodukovan na sajtu b92 uz prigodan tekst o umetniku. Ovaj rad se može otplatiti u ratama. Слободан Марковић, познатији као Либеро Маркони, новинар, песник и сликар, аутор више од шездесет књига, рођен је у Скопљу 26. октобра 1928. Син је Димитрија П. Марковића, официра Војске Краљевине Југославије, на дужности у Скопљу, и мајке Јелене, рођене Протић. Затим је 1929. живео у Љубљани до престанка очеве војне службе. Димитрије П. Марковић (1901-1938) постао је новинар београдског листа „Правда” и први је писац уџбеника из новинарства „Вештина бити новинар” (1938). Писао је песме, приповетке и романе и објавио књигу приповедака „Каплар Тима” (1938). Очевим стопама кренуо је и Слободан Марковић. Да је поживео данас би прославио свој осамдесети рођендан. Рано детињство и дечаштво, после развода родитеља, провео је у Пећи (1930-1941), код баке Милице Протић, у кући угледне породице Ристе Протића, конзула Краљевине Србије у Цариграду. Растао је између два манастира, Пећке патријаршије и Високих Дечана. У Пећи је завршио основну школу и први разред гимназије, а по уласку албанских фашиста и италијанске окупационе војске 1941. депортован је у логор у Каваји. Побегао је из транспорта и у Пећи се скривао до пребацивања код мајке у Београд. У Београду је похађао Четврту мушку гимназију из које је одведен у логор у Смедеревској Паланци (1943/44). Са свега петнаест година робовао је са српском и београдском омладином која се борила против немачког окупатора. Од 1945. школовање је наставио у Трећој мушкој гимназији. Матурирао је у Другој београдској гимназији 1948. Студирао је на групи за југословенску књижевност Филозофског факултета у Београду. Прве литерарне радове пише још као школарац, а у новинарство је ступио као матурант. Објавио је више од шездесет књига у којима су заступљене све књижевне форме: поезија (32), препеви (12), проза (9), путописи (3), репортаже (2), драме (4), филмски сценарио (1), ТВ сценарио (2), антологије (2), есеји, предговори, поговори. Прву збирку песама „После снегова”, објавио је 1949, а последњу „Јужни булевар” 1990. Превођен је на многе стране језике. После смрти објављене су три његове књиге: „Изабрана поезија”, у избору Борислава Радовића, у издању Српске књижевне задруге (1996), књига репортажа „Запиши то, Либеро”, у издању листа „Борба”, где је провео новинарски век (1998), у избору Ксеније Шукуљевић-Марковић и „Моји булевари”, у избору Милисава Крсмановића, у издању Завода за уџбенике из Београда (2001). Био је светски путник. С поносом је говорио да је „опловио четрнаест мора”. Ходочастио је по читавом југословенском простору, највише по Метохији и њеним манастирима. Највећи део живота проживео је на Чубури, делу Београда који је овековечио у својим песмама, репортажама, сликама и цртежима. Умро је 30. јануара 1990. године. Почива у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, у гробници са Милошем Црњанским. Слободан Марковић и Милош Црњански рођени су истог дана – 26. октобра. Као млад новинар, уредник у недељнику „Наш весник”, Слободан Марковић је објавио, 1954. године, поему Милоша Црњанског „Стражилово”, у то време народног непријатеља број један. Када је Црњански дошао у Београд, живели су у истом крају и повремено се дружили. Сада почивају у истој гробници. Заоставштина Слободана Марковића проглашена је за „покретно културно добро”. Према записнику Музеја града Београда она садржи: 472 цртежа (заједно са сликама), 59 предмета домаћинства и личних ствари, 103 фасцикле рукописа, 33 фасцикле и кутије архивске грађе, 2754 књиге из личне библиотеке. Заоставштина је смештена у просторијама општине Врачар и Архиву Србије. Иако је више пута покретана иницијатива да се на Чубури подигне Спомен-музеј Слободана Марковића, у коме би се налазила његова вредна и занимљива уметничка заоставштина, још ништа није учињено. Додуше, на Чубури, једна „Просветина” књижара, један сквер, између улица Макензијеве, Соколске и Мачванске, и једна библиотека – носе име великог песника. На кући у Улици патријарха Варнаве 10 (некадашња Филипа Кљајића), постављена је спомен-плоча на којој пише: „У овој кући живео је и радио од 1980. до 1990. српски песник Слободан Марковић (1928-1990)”. И то је све. Рођени песник, Слободан Марковић, записао је Борислав Радовић, учио је од оних који су му били блиски по схватању поезије, али и по њеној неодвојивости и зависности од живота. На широкој лествици од Вијона, Е. А. Поа, Бодлера и Љермонтова до Блока, Мајаковског и Јесењина, па онда од Диса, Ујевића и Црњанског до Драинца и раног Давича, он је тражио и налазио духовне сроднике својој младости, изоштравао осетљивост, изграђивао поступак, усавршавао израз. Слободан Марковић је био један од последњих, правих београдских боема. О алкохолу каже: „Ја га познајем. Упознао сам га кад су на гранама Београда, који су бомбардовали савезници, 1944, с пролећа, висила деца, а по крововима Крунске улице лежале раскомадане болничарке, мајке, лекари, техничко особље. Тад је он давио мој страх и моју огромну језу. Био ми је пријатељ. Дружећи се с њим, газио сам по леђима лешева, а кад би ме у свитање остављао, бојао сам се сакривен у мраку и пепелу рушевина... Алкохол је свуда. Одавде до Аљаске. Он је опасност број један! Он је болест коју не може да излечи санаторијум, већ сви ми, људи свих боја, људи света”. Његова животна сапутница Ксенија Шукуљевић-Марковић нам каже да се Слободан Марковић увек представљао као новинар, никада као песник и сликар. Дража му је била награда „Светозар Марковић” за новинарство од неких важних књижевних награда. Поетска жица, забележио је Љубиша Манојловић, новинара је уздигла до барда малих ствари, а новинар је поети дао око да види читав рељеф и да то забележи, опише, нацрта, наслика. Марковићева Метохија, говорио је Славко Вукосављевић, то је Метохија његовог детињства. Марковићева Чубура, то је Чубура његовог дечаштва које већ гледа, мисли, памти, жели, то је Чубура вила и уџерица, промукле песме и кафана. Метохија се више одражава у Слободановој поезији, веселој и тужној, мелодичној, а Чубура више у његовом животу, темпераментном, немирном, боемском... Да ли су се Чубура и Београд одужили свом песнику?

Danica Antic (1910 - 1989) Francstal, iza Zemuna, 1933 akvarel 22 x 31,2 signatura dole desno, D Antic 1933 na poledjini: `Francstal` Iza Zemuna, Danica Antic ArtMedia fotosertifikat. Geneza vlasnistva je par excellence. Anticeva je slikarstvo u ateljeu Jovana Bijelića (1931-1934), a nastavila je na Akademiji za likovnu umetnost u Beogradu. Boravila je u Parizu od 1938. godine do 1940. godine. Nakon rata završila je studije slikarstva na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu u klasi Nedeljka Gvozdenovića. Izlagala je često u zemlji i inostranstvu. Ogromna imovina Nemaca u Zemunu, posle Drugog svetskog rata, podeljena je kolonistima i `pobednicima` Kuće u Francstalu vrede 100 miliona evra Ne postoje zvanični podaci o tome koliko je bilo nemačkih kuća, ali, prema najgrubljim procenama, više ih je od 2.000, na desetine radionica, trgovina, restorana i još mnogo toga Prema zvaničnim podacima Kraljevine Jugoslavije, po popisu iz 1931. godine, u Zemunu je živelo 8.354 stanovnika nemačke nacionalnosti. Po podacima tadašnje nemačke zajednice u Jugoslaviji, u ovom gradu živelo je 8.686 pripadnika ovog naroda. Od formiranja građanske uprave pre 250 godina, pa do sada, većinsko stanovništvo bilo je srpsko. Po broju stanovnika, posle Srba bili su Nemci, pa Hrvati, dok su ostale nacionalnosti bile zastupljene sa po nekoliko stotina stanovnika. Prema nezvaničnim podacima, jer popis nije sproveden 1941. godine, na početku Drugog svetskog rata u Zemunu je živelo oko 35.000 stanovnika. Kao i ostali gradovi u Austrougarskoj, i Zemun je bio podeljen na četvrti. Tako su u samoj `varoši`, današnjem Starom jezgru, živeli mahom obrazovaniji i bogatiji Zemunci svih nacionalnosti. U Gornjoj varoši, kao većinsko stanovništvo bili su Srbi, a u Francstalu Nemci i međusobno su se graničili današnjom Ugrinovačkom ulicom. Oni su takođe živeli i u drugim delovima današnje teritorije Zemuna, ali ne kao većinsko stanovništvo. Pored toga što ih je bilo katolika i protestanata, tokom i posle Drugog svetskog rata pojavile su se cele porodice kao pohrvaćeni Nemci. Takođe postoje i one nemačke porodice čiji su neki članovi bili u KPJ i tako su spašeni njihovi životi i imovina. Doduše, to je bio zanemarljivo mali procenat ovog naroda da bi bitnije uticao na ishod kakav je bio. Nemci poljoprivrednici, zanatlije, trgovci i ugostitelji, živeli su u naselju Francstal ili Francestal, dok su intelektualci, bankari, činovnici, bogati trgovci, lekari i apotekari živeli u centru grada. Tadašnji Francstal ili Franjin dol, kako su ovo nemačko naselje nazivali Hrvati, prostirao se na velikom prostoru današnjeg Gornjeg grada. Naseljavanje Nemaca Prema arhivskim podacima, Nemci su masovnije u Zemun počeli da se doseljavaju početkom 18. veka, dolazili su kao zanatlije sa vojskom. Francstal su osnovale 72 nemačke porodice koje su se tu doselile 1816. godine. Pošto je prostor u koji su se doselili, bio dolina, kasnije su naselju dali ime Francstal, što bi u prevodu značilo Franjina dolina. Broj stanovnika se vremenom povećavao, a naselje se širilo i bogatilo. Poznati po vrednoći i disciplini, Nemci su razvijali razne zanate, gajenje domaćih životinja i povrtarskih i ratarskih kultura. NJihovi odnosi sa ostalim stanovništvom Zemuna bili su tradicionalno dobri, pošto su živeli u slobodnom gradu sa građanskom upravom. Sudbina pobeđenih i osveta pobednika Nemci su krajem leta 1944. godine vozovima organizovali transport civilnog stanovništva iz Zemuna, koje nije želelo da čeka dolazak Crvene armije i komunista. Posle propasti nemačke komande i njihovog povlačenja iz grada, ostalo je svega 900 Nemaca i doživeli su sudbinu poraženih u vrtlogu pira pobednika. Prema podacima Nemačkog narodnog saveza iz Subotice, od tog broja odmah je ubijeno: 201 muškarac, 80 žena i četvoro dece. - Posle toga, ostali su strpani u logore. Tamo je u Titovim logorima smrti likvidirano još 136 muškaraca, 117 žena i 12 dece, ukupno njih 265. Od njih 900, sa početka priče, koji su pali komunistima u ruke, ubijeno je ukupno 550 ili 61 odsto - rekao je za `Glas` Rudolf Vajs. Prema njegovim rečima, ostalim preživelim, punoletnim Nemcima, posle logora, određen je prinudni rad u trajanju od tri godine. Nakon `odsluženja`, morali su da plate novoj državi veću sumu novca, kako bi mogli da otkupe ispis iz državljanstva kao uslov iseljenja odavde i useljenja u Nemačku ili neke druge zemlje. - Nemci su snabdevali grad poljoprivrednim proizvodima, mlekom, sirom, puterom, povrćem i voćem, jer je to bila osnovna delatnost većine stanovnika ovog naselja. Pored poljoprivrede, bavili su se i raznim zanatima. Imali su tekstilne i druge radionice, veće i manje restorane i trgovine. U ovom naselju bila je poznata nemačka porodica Mozer, koja je imala svoju vinariju i veleprodaju vina, to je današnji `Navip` - počeo je razgovor prof. dr Miodrag Dabižić, dugogodišnji kustos Zavičajnog muzeja, sada penzioner. Prema njegovim rečima, na početku Drugog svetskog rata na svim važnijim mestima u Zemunu bili su Nemci. Grad je pripojen NDH-ziji, jer je Hrvatska bila obavezna da daje vojnike za istočni front. Kako Miodrag Dabižić naglašava, nemačke vlasti su bile korektne prema Srbima i u mnogim situacija zaštitile su ih od ustaša. Većina lokalnog nemačkog stanovništva, koje je na ovim prostorima bilo duže od dva veka, nije bilo nacistički orijentisano, ali su bili prinuđeni da se prilagode. Prema njegovim rečima, velika i moćna familija Mozer imala je dosta obrazovanih i bogatih predstavnika. Tako je advokat Johanes-Hans Mozer bio 2,5 godine za vreme Drugog svetskog rata gradonačelnik Zemuna. Bruno Mozer i njegov sin, vlasnici `Vinarije Mozer`, sredinom rata pobegli su iz zemlje u Tursku, ali je vino i dalje pravljeno za Nemce. Posle rata su ipak optuženi i oduzeta im je sva nepokretna imovina, vinarija i vila u dvorištu, kao okupatorima. To se odnosilo i na većinu drugih i na sve što je pripadalo `kažnjenom` nemačkom narodu. Od vandalizma nisu pošteđene ni njihove crkve i groblje u Francstalu. Prema rečima Dabižića, Nemačka i Slovačka, Evangelička crkva, mlađima poznatija kao `Crkvica`, na uglu ulica Tošin bunar i Jakuba Kuburovića, podignuta je desetak godina pre početka Drugog svetskog rata. Po dolasku na vlast komunisti su kao simbol svoje moći stavili petokraku na krov i pretvorili lepu i novu protestantsku crkvu u svoje vlasništvo. Služila je godinama u razne svrhe, od mesne kancelarije do sedišta Mesne zajednice. Poslednjih 10 godina poslužila je i kao noćni klub, a kladionica i petokraka su još tamo. Nemci u Francstalu su, pored visokoparternih i parternih kuća, pomoćnih objekata, gostionica, restorana, radionica, radnji, mesara, trgovina, apoteka, ordinacija, posedovali i ogromne površine obradive zemlje. - U centru Zemuna živeli su ugledniji i bogatiji Nemci, intelektualci, činovnici, bankari, advokati, lekari, apotekari i trgovci. Tako su tri velike apoteke držali oni. Porodica Tajbl imala je bioskopsku dvoranu u Glavnoj ulici, gde je i sada bioskop `Sloboda` - objašnjava Miodrag Dabižić. Umesto na groblju mermer na stepeništu Kako Miodrag Dabižić objašnjava, na mestu sadašnje bolnice `Bežanijska kosa` bio je kompleks nemačkog groblja u Francstalu koje je posle Drugog svetskog rata uništeno.Ostao je sačuvan samo jedan spomenik koji nije srušen i koji svedoči o tome. Dabižić nije mogao da potvrdi glasine koje su kružile Zemunom, da su komunisti mermerom sa ovog francstalskog groblja popločali stepenište od Tošinog bunara do parka Kalvarija. Raznobojno stepenište pokazuje da u tome ima neke istine. Arhitektonska vrednost - Velika i velelepna katolička crkva Svetog Vendelina u Francstalu podignuta je 1888. godine po planovima Hermana Bolea, poznatog zagrebačkog arhitekte. Crkva je bila u dvorištu škole koja je podignuta 1901. godine, koja je sačuvana i nastavila da postoji kao OŠ `Petar Kočić` u Prvomajskoj ulici. Na zahtev novopridošlih stanovnika Francstala, crkva je srušena 1955. godine, a sam posao uklanjanja izvršili su radnici Gradske čistoće - priča istoričar Miodrag Dabižić. On još ističe da se ovde radilo o objektu izuzetne arhitektonske vrednosti od značaja za istoriju Zemuna kao grada. Ne postoje zvanični podaci o tome koliko je bilo nemačkih kuća, ali, prema najgrubljim procenama, više ih je od 2.000, na desetine radionica, trgovina, restorana i još mnogo toga. Pošto su se Nemci najviše bavili poljoprivredom, pripadalo im je više hiljada hektara kvalitetne zemlje. Pitanje vraćanja ove imovine nije javno pokretano do sada, ali ne znači da ne teku pripreme za tako nešto. - Ogroman deo nemačke imovine posle rata oduzet je od vlasnika samo zbog toga što su bili nemačke nacionalnosti. Manji deo Nemaca, tu mislim na one koji su sa dokazima, stvarno i neosporno, osuđeni kao ratni zločinci i čija je imovina oduzeta, neće biti predmet razgovora o nadoknadi. Ne postoji nijedan pojedinac, niti organizacija u našem narodu koji bi pokrenuo pitanje vraćanja imovine takvima - objašnjava Rudolf Vajs, predsednik Nemačkog narodnog saveza, interesne organizacije Nemaca u Jugoslaviji sa sedištem u Subotici. Na pitanje koliko je tačno da su Nemci iz Vojvodine, dolaskom u matičnu zemlju, dobili konkretnu pomoć i neku vrstu obeštećenja, predsednik Vajs je odgovorio: - Nemci iz Vojvodine koji su se preselili u SR Nemačku dobili su pomoć države da počnu novi život. Oni koji su imali papire o oduzetoj imovini, ili bilo koji drugi dokaz, dobili su procentualno manji deo svoje imovine kao obeštećenje. Oni koji nisu imali nikakve dokaze, dobili su sredstva kao pomoć za novi početak - objašnjava Vajs. Prema njegovim rečima, to se odnosilo samo na Nemce koji su se preselili u Nemačku, ali ne i na one koji su otišli u druge zemlje Evrope i Ameriku. Po odluci Narodne vlasti, novi vlasnici oduzetih kuća i zemlje, postali su kolonisti. U Francstalu još ima starih nemačkih kuća, ali većina je porušena zbog izgradnje stambenih naselja `Sava Kovačević`,`Marija Bursać` i drugih. Na oduzetoj nemačkoj zemlji izgrađene su fabrike.

Marko MURAT Vizit karta, rukopis (1928) mastilo na kartonu signature, zapisi Marko Murat rođen je u Luki Šipanskoj 1864. godine. Umetničko obrazovanje stekao je na Akademiji u Minhenu. Godine 1898. učestvovao je u osnivanju Udruženja srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku u Beogradu. Bio je jedan od umetnika koji su 1900. predstavljali Srbiju na Svetskoj izložbi u Parizu. Bio je jedan od osnivača Lade 1904. i član istog društva do 1910. Do početka rata bio je član Medulića, društva srpsko-hrvatskih umetnika. U njegovom slikarskom opusu srećemo brojne pejzaže, među kojima dominiraju oni iz okoline Dubrovnika, zatim brojne portrete, ali je negovao i istorijsko slikarstvo. Марко Мурат Из Википедије, слободне енциклопедије Марко Мурат Murat Marko.jpg Информације Датум рођења 30. децембар 1864. Место рођења Лука Шипанска (Аустроугарска) Датум смрти 14. октобар 1944. Место смрти Дубровник (Југославија) Дела Марко Мурат (Лука Шипанска поред Дубровника, 30. децембар 1864. – Дубровник, 14. октобар 1944) — српски сликар који је након студија у Минхену, радио у Београду, а затим се у Дубровнику посветио бризи о културним споменицима као конзерватор. Стварао је пејзаже (махом из околине Дубровника), портрете и историјске композиције. Његово најпознатије дело је велика историјска композиција „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“, за коју је добио бронзану плакету на светској изложби у Паризу 1900. године. Био је римокатоличке вероисповести[1]. Садржај 1 Живот и дело 2 Види још 3 Референце 4 Литература 5 Спољашње везе Живот и дело „Долазак цара Душана у Дубровник“ „Дах дубровачког пролећа“ Основну школу и гимназију је 1883. године завршио у Дубровнику и после је три године студирао теологију у Задру. 1886. године је отишао на студиј у уметничкој академији у Минхену у Немачку и диплпмирао је 1893. године а затим путовао по Риму и Паризу. Од 1898. се настанио у Београду и ту предавао у Другој београдској гимназији и Уметничко-занатској школи, а једно време је био и предавач цртања краљевићу Александру Карађорђевићу. У склопу делегације која је представљала Краљевину Србију на Светској изложби у Паризу 1900. године, Марко Мурат се представио историјском композицијом „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“, за коју је награђен бронзаном плакетом. Поред њега, у делегацији је учествовао и Паја Јовановић са монументалном композицијом „Проглашење Душановог законика“, за коју је добио златну плакету. За време рата је био у Дубровнику и ту је хапшен и прогањан (као Србин, католичког верског опредељења) од аустријских власти. После рата је постао управник за надлештво уметности и споменике у Дубровнику. Био је један од првих импресиониста на словенском југу који је доследно радио у пленеру и тако израдио многе пејзаже из Дубровника и његове околине а радио је и историјске композиције као и портрете. Временом је његова палета постала затворенија и ликови пластичнији. Излагао је на свим значајнијим изложбама у Југославији у Београду и Загребу али и у иностранству у Софији, Минхену, Паризу, Риму, Бечу, Лондону итд.