Nova knjiga ,moze i u kompletu sa ostalima..

Kenet Vajt KUĆA PLIME I OSEKE odlično očuvana, potpis i zapis na predlistu Tvorac pojma „geopoetika`, zaslužan za postojanje beogradske Geopoetike, Kenet Vajt nam se obraća svežom knjigom o intelektualnom nomadizmu, a uz korišćenje skoro lokalne topografije. Kućom plime i oseke Vajt iscrtava novu, svoju kartografiju Bretanje u kojoj živi i čije i najskrivenije staze poznaje kao svoj džep. On je neprikosnoveni gospodar osame u svom izabranom gnezdu - carstvu, ali je uz druga živa bića njegov ravnopravni stanovnik u potpunom skladu sa svetom prirode koja ga okružuje. Vajt nam zapravo saopštava svoja duboka intelektualna promišljanja o životu izmeštenom iz civilizacijske buke, ali i njoj nadomak. Te kreativne, dub oke, originalne, ponekad duhovite, misli i jesu proizvod tog izmeštenog življenja u njegovom Atlantskom ateljeu, punog rada, materijalne askeze i duhovnog zadovoljstva. Za razliku od njegovih uobičajenih dalekih putovanja, Vajt je ovom knjigom na, relativno, malom geografskom prostoru, ispisao neke od najširih misli i najlepših rečenica: Bretanju je pretočio u ceo svet. A taj svet u svoj dom. Ako postoji mera za individualnost, onda se ona zove - Kenet Vajt. Vladislav Bajac „Genijalni intelektualni nomad.` The Scotsman

ima posvetu na prvoj praznoj strani inače dobro očuvana kao na slikama, unutra čista Kamionci Teri Pračet Prva knjiga trilogije o noumima. `Napolju! Van! Kako izgleda?` Masklin ga pogleda belo. `Ovaj...` reče on. `Eto, onako, veliko je...` Za hiljade sićušnih nouma koji žive ispod poda velike robne kuće ne postoji Napolju. Pojmovi kao što su Dan i Noć, Sunce i Kiša samo su daleke legende. A onda razarajuća vest uzdrma njihove živote: Radnja – koja je njihov čitav svet – treba da bude srušena. Masklin, jedan od poslednjih nouma koji je došao u Radnju smišlja neverovatan plan za bekstvo koji će sve noume povesti u neizvesnosti koje ih očekuju Napolju... “Iskričavo, smešno, pametno i, sve u svemu, očaravajuće.” Locus

„PLAVA PTICA“ knj. 72 i 73 F. A. Suli LEON I LEONINA ILI PRIČA O ISTRAJNOSTI Autor - osoba Suli, F.A. Naslov Leon i Leonina ili Priča o istrajnosti. Knj. 1-2 / napisao F.N. Suli ; [ilustracije Relja Penezić] Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1984 Fizički opis 2 knj. (264; 284 str.) ; 20 cm Drugi autori - osoba Penezić, Relja Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare ; 73 ; 74 U ovom uzbudljivom romanu radnja se zbiva krajem 18. veka i to na širokom prostoru od Crnog mora do Severne Amerike. Klupko događaja se zaplelo u Parizu gde su se sreli Leon i Leonina, koje ubrzo razdvajaju spletke ljudi mračnih poriva i surove ćudi, i to upravo u trenutku otkrića uzajamnih simpatija. Šesnaestoj baronici Dartoa, baki Leonininoj, koja je inače bila odbacila i nju i ženu nesrećnu majku, ne ide u račun da se buduća bogata naslednica vezuje za siromašnog viteza od Gijminoa, Leona, o kome se ona obavestila uhodeći kuću na Veveričjem prolazu – gostoljubivi dom D’Irfeovih, Leonininog dede po majci, gde je ona odrasla. Pakleni plan o nasilnom braku sa grofom od Šavinjola razorio je mir te kuće, a ljubav dvoje mladih stavio na najteže iskušenje: posle dvoboja između Leona i grofa od Šavinjola, oni se rastaju za duže vreme. Leon je okovan i bačen na galiju, doživljava pravu odiseju, ali nikakve bure ili hridine grčkih ostrvlja niti robovanje pod turskim gospodarem ne slamaju njegov viteški otpor i jedinu želju – da se vrati Leonini. Za to vreme zla sudbina nije poštedela ni Leoninu: iako krhka, ali vaspitanja koje je u njoj razvilo borbenost i istrajnost, ona se bekstvom u Ameriku, spasava od mrskog muža za koga se venčala samo nadajući se Leonovom spasenju iz Bastilje. Tako oni šestare svetom boreći se s neprijateljima ali stičući i verne drugove, braneći svoju ljubav a pobeđujući mržnju, da bi konačno stekli pravo na sreću sastajanjem, ali sada zauvek. KC novo (L)

38473) MLADI SAMURAJ krug zemlje , Kris Bredford , Alnari Beograd 2012 , ČETVRTA KNJIGA BESTSELER SERIJALA Džek Flečer je u bekstvu... Bez mudrih saveta senseja, Džek će morati da se osloni na svoju domišljatost i mačevalačku veštinu kako bi izašao na kraj sa brojnim novim neprijateljima. Put će ga povesti ka opasnoj luki Nagasaki, a zatim možda i ka kući. Međutim, šogunovi samuraji već su mu na tragu. Iako im je umakao, Džek ni ne sluti da zapravo ponovo srlja u njihovu zamku. Kada ga kidnapuju nindže i odvedu u zabačeno planinsko selo, mladom samuraju učiniće se da ne može nikud da pobegne. Jedino je pitanje ko će ga prvi ubiti – nindže ili šogunovi plaćenici... „Sjajna mešavina avanture i briljantnog pripovedanja. Ova knjiga otkriva mnoge čari jedne daleke kulture.“ – Waterstone’s mek povez, format 13 x 20 cm , latinica, 363 strane

HEX - Veštica iz Blek Springa ISBN: 978-86-10-02075-5 Autor: Tomas Olde Hevelt Ko god je rođen ovde, osuđen je da tu ostane do smrti. Ko god se ovde nastani, nikada ne odlazi. Dobro došli u Blek Spring, naizgled idiličan i živopisan gradić, koji proganja veštica iz sedamnaestog veka. Hoda ulicama i ulazi u vašu kuću kad god poželi. Stoji pored vašeg kreveta dok spavate. Svi znaju da se njene oči možda nikad neće otvoriti. Ona ne gleda, ali vidi sve. Da li je u pitanju natprirodni fenomen ili samo legenda? Pitajte stanovnike Blek Springa. Njima je veštica jezivo stvarna. Grad je praktično u karantinu, pod strogim visokotehnološkim nadzorom, kako bi se sprečilo širenje prokletstva. Frustrirani što su izolovani od celog sveta, tinejdžeri Blek Springa odlučuju da se ogluše o pravila, nesvesni da će tako gurnuti grad u najcrnju noćnu moru. Uronite u stvarnost u kojoj najdublji strahovi čovečanstva sve vreme hodaju među nama, a virtuelni svet je bekstvo od grozomorne stvarnosti. Shvatićete da je svaki svet samo nečija fantazija. Knjiga je NOVA..... ----------------------------------- D3

Title: Viking Adventure Author: Clyde Robert Bulla Major Themes: Easy Readers, Exploration, Vikings, Vineland Synopsis: Sigurd, a young Viking boy, goes on a voyage of exploration to find the land that Leif Ericson had discovered a hundred years earlier. Sigurd is a young Viking boy living in Norway. His father teaches him all the things a Viking boy must learn—how to swim, how to shoot a bow and arrow, how to climb a rope…. He can’t teach him how to fight, though, until he fetches a slightly older cousin to their home to fight Sigurd. One day, Sigurd’s father’s friend Gorm, who saved his father’s life once, came to their home. Gorm was making preparations to go on a voyage to the land across the sea which Leif Ericson had discovered a hundred years before. He wants Sigurd’s father to go along, but he refuses. Sigurd begs to go in his stead, and finally receives permission. Will Sigurd be able to return home, though, after there is treachery and betrayal on the ship? Наслов: Викинг Адвентуре Аутор: Цлиде Роберт Булла Главне теме: Лако читање, Истраживање, Викинзи, Винеланд Садржај: Сигурд, млади викиншки дечак, путује у истраживање да би пронашао земљу коју је Леиф Ерицсон открио стотину година раније. Сигурд је млади викиншки дечак који живи у Норвешкој. Отац га учи свим стварима које викиншки дечак мора научити - како пливати, како гађати луком и стрелом, како се пењати по ужету .... Не може га научити како се борити, док не одведе мало старијег рођака у њихов дом да се бори против Сигурда. Једног дана, пријатељ Сигурдовог оца Горм, који је једном спасио живот свог оца, дошао је у њихов дом. Горм се припремао за путовање на копно преко мора које је Леиф Ерицсон открио стотину година раније. Жели да и Сигурдов отац иде, али он то одбија. Сигурд моли да пође уместо њега и коначно добије дозволу. Хоће ли Сигурд моћи да се врати кући након што на броду буде издајства и издаје?

„PLAVA PTICA“ Knj. 21. Autor - osoba Maj, Karl, 1842-1912 = May, Karl, 1842-1912 Naslov Sin lovca na medvede : roman sa divljeg zapada / Karl Maj ; [preveo Ilija Kecmanović ; ilustracije Đ. Todorović] Jedinstveni naslov ǂDer ǂSohn des Barenjagers. srp Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija` : Prosveta, 1979 (Beograd : `Srbija`) Fizički opis 375 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Kecmanović, Ilija Todorović, Đ. Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare ; ǂknj. ǂ21 ISBN (Karton) Napomene Prevod dela: Der sohn des barenjagers / Maы Karl Tiraž 10 000. „Sin lovca na medvede` je roman iz ciklusa nazvanog „Divlji zapad`. Karl Maj (1842-1912), bio je nemački pisac koji je živeo svoju maštu tako što je bio šta god poželi: policajac, doktor, poznavalac Divljeg zapada. U javnom životu kada je postao u tom trenutku najčitaniji pisac (Vinetu, Na dalekom zapadu, Blago u srebrnom jezeru, U Balkanskim gudurama), imao je puno više moćnih neprijatelja nego prijatelja. Ali ono što mu niko ne može oduzeti jeste činjenicu da je milionima svojih čitatelja uneo saosećanje prema Indijancima, naterao ih da osete njihov senzibilitet i da ih posmatraju kao heroje, on je i prvi uveo bitku protiv rasne i verske netolerancije. Izgleda da ga je zapravo život u bedi i po zatvorima naveo na pomisao da piše o Divljem zapadu, o prerijama, o najslobodnijim ljudima koji su koračali zemljom, o Indijancima, dok je razmišljao o smislu svog života. Rodio se u porodici od 14 dece i čim je postao svesno biće, počeo je da pravi gluposti. Prvo je bio izbačen iz škole u Valdenburgu zbog krađe sveća. Onda se upisao u drugu školu u Plauenu, ali stanodavac ga je isterao jer mu je ženu nagovarao na blud. Nakon što je izbačen i iz učiteljske škole, našao se u zanatskoj školi. I tu je prvi put opasno zaglavio: svom je školskom prijatelju ukrao sat i dobio šest nedelja zatvora. Ali bio je to tek početak Karlovog zatvorskog života. Kako sad već kao mladić s dosijeom nije mogao pronaći posao, odlučio je postati prevarant i lopov: to ga je uskoro odvelo u zatvor, i to na četiri godine. U zatvoru još nije počeo pisati, ali tada je napravio sinopsis s popisom priča koje će jednog dana napisati. I koje će ga proslaviti kao pisca čije je vreme ispunjeno novim šarmantnim prevarama i provalama koje je u mladosti pravio jedan od najčitanijih svetskih pisaca. Četiri godine zatvora nisu ga, dakle, izmenile. Jer čim je skinuo prugastu odeću, navukao je lažno policijsko odelo. Posetio je tako obučen jednog sitnog trgovca u jednom nemačkom gradiću i rekao mu da je u policijskoj misiji potrage za falsifikovanim novčanicama. Otvorio je trgovčevu blagajnu, izvadio novac i proglasio ga falsifikatorom. I naravno – zaplenio. Nastavio je da krade tu je već složio impresivnu galeriju svega i svačega: ukrao je konja (pre bi se reklo ragu), dečja kolica, naočare, biljarske kugle... Čoveku zaista nije jasno šta mu je to sve trebalo. Doduše, konja je pokušao prodati, ali mu ga je pre toga ukrao drugi, spretniji lopov. Ali šta će mu biljarske kugle? On sam za takvo je ponašanje optužio `demone koji su ga opseli kako bi se osvetio ljudima`. Ponovno je dobio četiri godine zatvora. Taj novi boravak iza rešetaka učinio je konačno svoje jer je Karl Maj tada naprosto doživeo preokret. Zatvorskom se svešteniku jedne noći ispovedio: maštao je kako jaše na mustangu kroz zemlju Indijanaca i kako doživljava avanture. Sveštenik ga je ohrabrio da to pokuša napisati. Na konju Svolov o kojem je maštao uskoro će jahati Old Šaterhend. Tako je Karl Maj ušao u legendu... Pisao je, a reči su mu tekle poput potoka, slatke, umiljate, kičaste... Bio je to neobičan spoj vitezova, junaka i pobožnosti. Izdavači su trljali ruke, a bogami i on: pisao je pod pseudonimima, pa je više puta prodavao istu priču različitim izdavačima. Njegovi junaci su imali ogromne mišiće i tada nepostojeće oružje. Recimo, Old Šaterhend je nosio pušku henrijevku koja je rafalom mogla ispaliti 24 metka. Međutim, sve ono što su bili njegovi junaci, Karl Maj nije bio. On je, zapravo, postao potpuna suprotnost. Dugo se mučio da postane priznat, da stekne glas poštenog čoveka, da bude poštovan. Zato je, kako bi bar u svojim očima bio veći, sebi dodelio titulu doktora (koja mu je kasnije oduzeta). Počeo se predstavljati kao dr. Karl Maj, a u javnosti je nastojao dokazati da je prošao sve te pustolovine koje je tako slatkorečivo opisivao. Kad je konačno zaradio dosta novca, s prvom suprugom Emom kupio je kuću koju je nazvao Vila Šaterhend. Uredio ju je krznima divljih zveri i tvrdio da ih je sam pobio. Pored njegovog stola s pisaćom mašinom stajao je preparirani lav i čuvao ga. Počeo je držati predavanja na kojima je govorio o svojim poduhvatima. Publika je hipnotisano slušala ne sluteći da Karl Maj zapravo nikada nije ni uzjahao konja. Novinari su govorili da je lažov i lešinar, i da iskorišćava lakomislenost dece. Međutim on je zbog svega toga otputovao u Severnu Ameriku pred kraj života prvi put, a deca su ga obožavala, kao i Indijanci. MG59 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omoti malo iskrzani ostalo uredno! Omot: Mirko Ostojic Ilustracije: L. Benett Francuski gudački kvartet koji putuje iz San Franciska na svoj sledeći angažman u San Dijegu, preusmerava se na Standardno ostrvo. Standardno ostrvo je ogromno ostrvo koje je napravio čovek dizajniran da putuje vodama Tihog okeana. Bogatstvo stanovnika ostrva može se meriti samo milionima. Kvartet je angažovan da odsvira niz koncerata za stanovnike tokom njihove turneje po ostrvima (Sendvič, Kuk, Societi, itd.) Južnog Pacifika. Ostrvo izgleda kao idilični raj; međutim, to je ostrvo podeljeno na dva dela. Levu polovinu stanovništva predvodi Džem Tankerdon i poznata je kao Larbordovi. Desnu polovinu stanovništva predvodi Nat Coverlei i poznata je kao Starboarditi. Uprkos preprekama na koje su naišle na svom putu, dve strane imaju nesporazum koji ugrožava budućnost samog ostrva. Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces) 1872 — Fantaziranja doktora Oksa (Une fantaisie du Docteur Ox)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustrovano! Avanturistički profesor geologije nailazi na rukopis u kojem istraživač iz 16. veka tvrdi da je pronašao put do Zemljinog jezgra. Profesor Lidenbrok ne može da odoli prilici da istraži i sa svojim nećakom Akselom kreće preko Islanda u društvu Hansa Bjelkea, domaćeg vodiča. Ekspedicija se spušta u ugašeni vulkan prema moru bez sunca, gde nailaze na podzemni svet svetlećih stena, pretpotopnih šuma i fantastičnog morskog života - živu prošlost koja krije tajne porekla ljudskog postojanja.... Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na nultoj stranici odsecen deo gde je bila posveta, sve ostalo uredno! Ilustrovano! Avanturistički profesor geologije nailazi na rukopis u kojem istraživač iz 16. veka tvrdi da je pronašao put do Zemljinog jezgra. Profesor Lidenbrok ne može da odoli prilici da istraži i sa svojim nećakom Akselom kreće preko Islanda u društvu Hansa Bjelkea, domaćeg vodiča. Ekspedicija se spušta u ugašeni vulkan prema moru bez sunca, gde nailaze na podzemni svet svetlećih stena, pretpotopnih šuma i fantastičnog morskog života - živu prošlost koja krije tajne porekla ljudskog postojanja.... Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Laka, šaljiva fantazija o tri imućna čoveka koji nakon američkog građanskog rata grade ogroman topovski projektil kojim se lansiraju na Mesec. Deo priče koji govori o projektilu i letu do Meseca zasnovan je na dobrim proračunima i, za ono vreme, pouzdanim podacima. Kasnije će se pokazati da su neke činjenice iz ovog romana neobično slične sa programom Apolo. - Vernov projektil u romanu se zove Columbiad, a komandni modul Aplola 11 Columbia. - Posada u obe letelice je tročlana. - Dimenzije projektila su veoma bliske dimenzijama Apolovog modula. - Vernovo putovanje počinje na Floridi, baš kao i misije Apola. Uz ovo treba napomenuti da je izgleda i Vernu bilo poznato da je mnogo lakše i jeftinije lansirati letelicu sa Zemljinog ekvatora (ili bar što bliže njemu) nego sa većih geografskih širina – a za to je Florida idealno mesto u SAD. Ono što je međutim sasvim nerealno u poduhvatu izbacivanja posade u topovskom projektilu je ogromna početna brzina potrebna za takav let da bi se letelica oslobodila Zemljine gravitacije. Tu brzinu ljudska posada ne bi mogla da preživi. Ovaj roman je ostavio vidnog traga u kasnijoj literaturi i filmu. Vernova priča je inspirisala prvi SF film, Putovanje do Meseca (A Trip to the Moon), koji je snimljen 1902. u režiji slavnog Žorža Melijesa. Pola veka kasnije, 1958. snimljen je drugi film: Od Zemlje do Meseca (From the Earth to the Moon). Zatim su sledile i neke TV adaptacije itd. Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces) 1872 — Fantaziranja doktora Oksa (Une fantaisie du Docteur Ox)

Edicija „Plava ptica“, knjiga br. 22, odlično očuvano! Autor - osoba Maj, Karl Naslov Duh Ljana Estakada : nove pustolovine Old Šeterhenda, Vinetua i njihovih prijatelja / Karl Maj ; [preveo I.[Ilija] Kecmanović ; ilustracije Đ.[Đura] Teodorović] Jedinstveni naslov ǂDar ǂGeist des Llano Estacado. scc Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija` : Prosveta, 1979 (Beograd : `Srbija`) Fizički opis 315 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Kecmanović, Ilija Teodorović, Đura Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare ; ǂknj. ǂ21 ISBN (Tvrdi povez sa omotom) Napomene Prevod dela: Der Geist des Llano Estacado Tiraž 10 000. Zajedno sa Karlom Majem, brojne generacije mladih čitalaca prokrstarile su, uzduž i popreko, čitav Divlji zapad, upoznajući njegova živopisna prostranstva i šireći svoja saznanja o jednom izuzetno dramatičnom vremenu. To su vremena, i to su krajevi, u kojima ljudska odvažnost, visok osećaj časti i sposobnost da se preživi dolaze do najpunijeg izražaja. To je, ujedno, jedna od najstarijih povesti ljudskog roda: priča o kroćenju divljih predela, i njihovog pretvaranja u plodnu pitominu. Put nas, u ovoj uzbudljivoj knjizi, vodi u južne krajeve Sjedinjenih Država, u neveliku ali u to doba smrtno opasnu pustinju, Ljano Estakado. Zavodeći bezazlene karavane, ljude što su se u potrazi za boljim životom otisnuli preko okeana vode i kopna, razbojničke družine nalaze u ovim divljim krajevima lak i nemoćan plen. Jedini protivnik od koga zaziru, jeste čudesni jahač što ga zovu Duhom Ljana Estkada; stvorenje u kojem sujeverni prepoznaju magične moći, a koje je, u stvari, sebi kao životni cilj postavilo borbu protiv pustinjskih „lešinara“. U dramatičnom sledu zbivanja, ponovo su zajedno najdičniji lovci ovih dalekih zapadnih krajeva; oni, predvođeni Vinetuom i Old Šeterhendom, konačno oslobađaju Ljano gnusnih bandi pljačkaša. Sada, kada putnicima kroz Ljano više ne grozi smrtna opasnost, nema više ni potrebe za Duhom: i mi otkrivamo jednu zaista neobičnu tajnu. Karl Maj (1842-1912), bio je nemački pisac koji je živeo svoju maštu tako što je bio šta god poželi: policajac, doktor, poznavalac Divljeg zapada. U javnom životu kada je postao u tom trenutku najčitaniji pisac (Vinetu, Na dalekom zapadu, Blago u srebrnom jezeru, U Balkanskim gudurama), imao je puno više moćnih neprijatelja nego prijatelja. Ali ono što mu niko ne može oduzeti jeste činjenicu da je milionima svojih čitatelja uneo saosećanje prema Indijancima, naterao ih da osete njihov senzibilitet i da ih posmatraju kao heroje, on je i prvi uveo bitku protiv rasne i verske netolerancije. Izgleda da ga je zapravo život u bedi i po zatvorima naveo na pomisao da piše o Divljem zapadu, o prerijama, o najslobodnijim ljudima koji su koračali zemljom, o Indijancima, dok je razmišljao o smislu svog života. Rodio se u porodici od 14 dece i čim je postao svesno biće, počeo je da pravi gluposti. Prvo je bio izbačen iz škole u Valdenburgu zbog krađe sveća. Onda se upisao u drugu školu u Plauenu, ali stanodavac ga je isterao jer mu je ženu nagovarao na blud. Nakon što je izbačen i iz učiteljske škole, našao se u zanatskoj školi. I tu je prvi put opasno zaglavio: svom je školskom prijatelju ukrao sat i dobio šest nedelja zatvora. Ali bio je to tek početak Karlovog zatvorskog života. Kako sad već kao mladić s dosijeom nije mogao pronaći posao, odlučio je postati prevarant i lopov: to ga je uskoro odvelo u zatvor, i to na četiri godine. U zatvoru još nije počeo pisati, ali tada je napravio sinopsis s popisom priča koje će jednog dana napisati. I koje će ga proslaviti kao pisca čije je vreme ispunjeno novim šarmantnim prevarama i provalama koje je u mladosti pravio jedan od najčitanijih svetskih pisaca. Četiri godine zatvora nisu ga, dakle, izmenile. Jer čim je skinuo prugastu odeću, navukao je lažno policijsko odelo. Posetio je tako obučen jednog sitnog trgovca u jednom nemačkom gradiću i rekao mu da je u policijskoj misiji potrage za falsifikovanim novčanicama. Otvorio je trgovčevu blagajnu, izvadio novac i proglasio ga falsifikatorom. I naravno – zaplenio. Nastavio je da krade tu je već složio impresivnu galeriju svega i svačega: ukrao je konja (pre bi se reklo ragu), dečja kolica, naočare, biljarske kugle... Čoveku zaista nije jasno šta mu je to sve trebalo. Doduše, konja je pokušao prodati, ali mu ga je pre toga ukrao drugi, spretniji lopov. Ali šta će mu biljarske kugle? On sam za takvo je ponašanje optužio `demone koji su ga opseli kako bi se osvetio ljudima`. Ponovno je dobio četiri godine zatvora. Taj novi boravak iza rešetaka učinio je konačno svoje jer je Karl Maj tada naprosto doživeo preokret. Zatvorskom se svešteniku jedne noći ispovedio: maštao je kako jaše na mustangu kroz zemlju Indijanaca i kako doživljava avanture. Sveštenik ga je ohrabrio da to pokuša napisati. Na konju Svolov o kojem je maštao uskoro će jahati Old Šaterhend. Tako je Karl Maj ušao u legendu... Pisao je, a reči su mu tekle poput potoka, slatke, umiljate, kičaste... Bio je to neobičan spoj vitezova, junaka i pobožnosti. Izdavači su trljali ruke, a bogami i on: pisao je pod pseudonimima, pa je više puta prodavao istu priču različitim izdavačima. Njegovi junaci su imali ogromne mišiće i tada nepostojeće oružje. Recimo, Old Šaterhend je nosio pušku henrijevku koja je rafalom mogla ispaliti 24 metka. Međutim, sve ono što su bili njegovi junaci, Karl Maj nije bio. On je, zapravo, postao potpuna suprotnost. Dugo se mučio da postane priznat, da stekne glas poštenog čoveka, da bude poštovan. Zato je, kako bi bar u svojim očima bio veći, sebi dodelio titulu doktora (koja mu je kasnije oduzeta). Počeo se predstavljati kao dr. Karl Maj, a u javnosti je nastojao dokazati da je prošao sve te pustolovine koje je tako slatkorečivo opisivao. Kad je konačno zaradio dosta novca, s prvom suprugom Emom kupio je kuću koju je nazvao Vila Šaterhend. Uredio ju je krznima divljih zveri i tvrdio da ih je sam pobio. Pored njegovog stola s pisaćom mašinom stajao je preparirani lav i čuvao ga. Počeo je držati predavanja na kojima je govorio o svojim poduhvatima. Publika je hipnotisano slušala ne sluteći da Karl Maj zapravo nikada nije ni uzjahao konja. Novinari su govorili da je lažov i lešinar, i da iskorišćava lakomislenost dece. Međutim on je zbog svega toga otputovao u Severnu Ameriku pred kraj života prvi put, a deca su ga obožavala, kao i Indijanci. KC novo (L)

„PLAVA PTICA“ Knj. 2–3. Karl Maj BLAGO U SREBRNOM JEZERU Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Maj, Karl Naslov Blago u srebrnom jezeru : roman sa divljeg zapada / napisao Karl Maj ; [preveo V. F. Zebić ; ilustracije I. Šenšin] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1981 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1985 Fizički opis 2 knj. (314; 306 str.) : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Zebić, V. F. Šenšin, I. Zbirka Plava ptica : knjige za mlade i stare ; knj. 2, 3 Napomene Prevod dela: Der Schatz im Silbersee. Pozornica na koju Karl Maj smešta radnju svojih romana – i mitska i istorijska u ista mah – bez sumnje predstavlja čvrstu, punokrvnu osnovu, ali, istovremeno, samo polaznu tačku. Kao takva, ona je, bez sumnje, puna obećanja. Međutim, ono što u očima niza čitalačkih generacija daje romanima Karla Maja onaj njihov neodoljivi šarm, ono što čini njihovu nepresušnu privlačnost i za mlade i za stare, jesu njegovi snažno, živopisno i maštovito izvajani karakteri. Istina je da im se može prigovoriti zbog jednosmernosti, jednoznačnosti, pa čak i jednoličnosti; međutim, njihova vrednost je u postojanosti, uverenosti i doslednosti s kojom zastupaju stvar Vrline, suprotstavljajući se, bez ostatka i bez oklevanja, motivima i manifestacijama Zla. Velikim ciklusom Karla Maja o Divljem zapadu dominiraju plemeniti i vrli junaci poput Old Šeterhenda, Vinetua, Old Fajerhenda, koji, po pravilu, za sebe zadržavaju glavne uloge, pored niza drugih, u sporednim rolama. Lako je primetiti kako romani Karla Maja – a Blago u Srebrnom jezeru jedan je, u tom pogledu, od najuspelijih – sa samom pojavom ovih junaka dobijaju u dramatici, u čvrstini, pa čak i u smislu: gotovo kao da samo njihovo prisustvo, njihova delatnost, daju ton i opravdanje svemu što se zbiva. Blago u Srebrnom Jezeru, u tom smislu zaista je po svemu izuzetno delo: kao da je pisac želeo da jednom, na jednom mestu, i sa jednim ciljem, okupi sve svoje najživopisnije ličnosti, kako bi im omogućio da, na najbolji način, ispolje sve bogatstvo koje u sebi nose! Karl Maj (1842–1912), bio je nemački pisac koji je živeo svoju maštu tako što je bio šta god poželi: policajac, doktor, poznavalac Divljeg zapada. U javnom životu kada je postao u tom trenutku najčitaniji pisac (Vinetu, Na dalekom zapadu, Blago u srebrnom jezeru, U Balkanskim gudurama), imao je puno više moćnih neprijatelja nego prijatelja. Ali ono što mu niko ne može oduzeti jeste činjenicu da je milionima svojih čitatelja uneo saosećanje prema Indijancima, naterao ih da osete njihov senzibilitet i da ih posmatraju kao heroje, on je i prvi uveo bitku protiv rasne i verske netolerancije. Izgleda da ga je zapravo život u bedi i po zatvorima naveo na pomisao da piše o Divljem zapadu, o prerijama, o najslobodnijim ljudima koji su koračali zemljom, o Indijancima, dok je razmišljao o smislu svog života. Rodio se u porodici od 14 dece i čim je postao svesno biće, počeo je da pravi gluposti. Prvo je bio izbačen iz škole u Valdenburgu zbog krađe sveća. Onda se upisao u drugu školu u Plauenu, ali stanodavac ga je isterao jer mu je ženu nagovarao na blud. Nakon što je izbačen i iz učiteljske škole, našao se u zanatskoj školi. I tu je prvi put opasno zaglavio: svom je školskom prijatelju ukrao sat i dobio šest nedelja zatvora. Ali bio je to tek početak Karlovog zatvorskog života. Kako sad već kao mladić s dosijeom nije mogao pronaći posao, odlučio je postati prevarant i lopov: to ga je uskoro odvelo u zatvor, i to na četiri godine. U zatvoru još nije počeo pisati, ali tada je napravio sinopsis s popisom priča koje će jednog dana napisati. I koje će ga proslaviti kao pisca čije je vreme ispunjeno novim šarmantnim prevarama i provalama koje je u mladosti pravio jedan od najčitanijih svetskih pisaca. Četiri godine zatvora nisu ga, dakle, izmenile. Jer čim je skinuo prugastu odeću, navukao je lažno policijsko odelo. Posetio je tako obučen jednog sitnog trgovca u jednom nemačkom gradiću i rekao mu da je u policijskoj misiji potrage za falsifikovanim novčanicama. Otvorio je trgovčevu blagajnu, izvadio novac i proglasio ga falsifikatorom. I naravno – zaplenio. Nastavio je da krade tu je već složio impresivnu galeriju svega i svačega: ukrao je konja (pre bi se reklo ragu), dečja kolica, naočare, biljarske kugle... Čoveku zaista nije jasno šta mu je to sve trebalo. Doduše, konja je pokušao prodati, ali mu ga je pre toga ukrao drugi, spretniji lopov. Ali šta će mu biljarske kugle? On sam za takvo je ponašanje optužio „demone koji su ga opseli kako bi se osvetio ljudima“. Ponovno je dobio četiri godine zatvora. Taj novi boravak iza rešetaka učinio je konačno svoje jer je Karl Maj tada naprosto doživeo preokret. Zatvorskom se svešteniku jedne noći ispovedio: maštao je kako jaše na mustangu kroz zemlju Indijanaca i kako doživljava avanture. Sveštenik ga je ohrabrio da to pokuša napisati. Na konju Svolov o kojem je maštao uskoro će jahati Old Šaterhend. Tako je Karl Maj ušao u legendu... Pisao je, a reči su mu tekle poput potoka, slatke, umiljate, kičaste... Bio je to neobičan spoj vitezova, junaka i pobožnosti. Izdavači su trljali ruke, a bogami i on: pisao je pod pseudonimima, pa je više puta prodavao istu priču različitim izdavačima. Njegovi junaci su imali ogromne mišiće i tada nepostojeće oružje. Recimo, Old Šaterhend je nosio pušku henrijevku koja je rafalom mogla ispaliti 24 metka. Međutim, sve ono što su bili njegovi junaci, Karl Maj nije bio. On je, zapravo, postao potpuna suprotnost. Dugo se mučio da postane priznat, da stekne glas poštenog čoveka, da bude poštovan. Zato je, kako bi bar u svojim očima bio veći, sebi dodelio titulu doktora (koja mu je kasnije oduzeta). Počeo se predstavljati kao dr. Karl Maj, a u javnosti je nastojao dokazati da je prošao sve te pustolovine koje je tako slatkorečivo opisivao. Kad je konačno zaradio dosta novca, s prvom suprugom Emom kupio je kuću koju je nazvao Vila Šaterhend. Uredio ju je krznima divljih zveri i tvrdio da ih je sam pobio. Pored njegovog stola s pisaćom mašinom stajao je preparirani lav i čuvao ga. Počeo je držati predavanja na kojima je govorio o svojim poduhvatima. Publika je hipnotisano slušala ne sluteći da Karl Maj zapravo nikada nije ni uzjahao konja. Novinari su govorili da je lažov i lešinar, i da iskorišćava lakomislenost dece. Međutim on je zbog svega toga otputovao u Severnu Ameriku pred kraj života prvi put, a deca su ga obožavala, kao i Indijanci. KC novo (L)