Bog u svakom kamenu - Kamila Šamsi Odlično očuvana Najuži izbor za nagradu Baileys. Zadivljujući novi roman autorke Spaljenih senki. Jul 1914. Mlada Engleskinja Vivijan Spenser bavi se arheološkim iskopavanjima u planinama nekadašnje Persije, okružena smokvama i čempresima. Uskoro će otkriti Zevsov hram, poziv na avanturu i ljubavni zanos. Hiljadama kilometara odatle Kajum Gul, dvadesetogodišnji Patan, uči o bratstvu i lojalnosti u Britanskoj indijskoj vojsci. Jul 1915. Kajum Gul se vraća kući pošto je izgubio oko na Ipru. Dok Viv bude pratila tajanstveni trag svog voljenog, u vozu za Pešavar srešće Kajuma. Petnaest godina kasnije, u Ulici pripovedača, u jeku svirepih borbi za slobodu, kada ih drevni artefakt i tajanstvena žena zelenih očiju ponovo spoje, setiće se susreta iz voza. Ova snažna priča o prijateljstvu, nepravdi, ljubavi i izdaji nosi nas širom sveta, u pala i osvojena carstava, podsećajući nas da svi imamo svoje mesto u haosu istorije i da ono što je izgubljeno ne mora biti zaboravljeno. „Divno podsećanje na prošlost, potresna priča o ljubavi i izdaji, velikodušnosti i svireposti, nadi i nepravdi i mnoštvo likova iz ovog romana koje nećete zaboraviti svakako potvrđuju visoko mesto Kamile Šamsi u britanskoj književnosti.“ Times „Retko koji pisac može da prenese čitaoce na neko drugo mesto i u neko drugo vreme za samo nekoliko stranica. Svojim upečatljivim stilom Kamila Šamsi postiže upravo to.“ Independent on Sunday

Bruno Traven Mrtvački brod Tvrdi povez Izdavač Nolit Istorija jednog mornara. B. Traven je samo jedan od mnogobrojnih pseudonima ovog tajanstvenog autora čiji pravi identitet nikada nije otkriven. Bilo je raznih pretpostavki, od toga da je nezakoniti sin cara Wilhelma II do toga da je student teologije iz Cincinattija. Knjige su mu prevedene na četrdesetak jezika i prodane u tridesetak milijuna primjeraka. `Mrtvački brod` je priča o groznom lancu događaja koji su zadesili američkog mornara po imenu Gerard Gales. Gales gubi svoj identitet i pravo na postojanje kada njegov brod otplovi bez njega s njegovom mornarskom iskaznicom i putovnicom koji su još uvijek na brodu u džepu njegove jakne. Nasukan na stranim obalama, naš mornar sustavno je proganjan od vlasti u raznim europskim zemljama. Gales je često zatvaran, deportiran i čak osuđen na smrt jednostavno zato što je radnik bez dokumenata. Bez mornarske iskaznice, Gales ne može dobiti posao na brodu kako bi se vratio kući u New Orleans. Situacija se dodatno zakomplicira jer mu američki konzulat neće izdati potrebne papire budući da nema dokaza o svom identitetu. U očajničkom pokušaju da se izvuče iz nastale situacije, Gales nevoljko prihvaća posao na Yorikke, prastarom zahrđalom brodu. Yorikke je uistinu brod smrti. Uvjeti rada su ubitačni i jednostavno neodrživi, pa mornari skaču u more ili ih ubije kapetan. Čak ni brodski štakori neće dirati pomije koje se dijele nesretnim i vječno gladnim mornarima.

Beograd 2013. Mek povez, ćirilica, 257 strana. Knjiga je odlicno ocuvana. Američki privatni detektiv Hari Kilmer stiže u Tokio da spase ćerku svoga prijatelja, američkog brodovlasnika, koga su kidnapovali japanski gangsteri jakuze. U borbi mu pomaže jedan od najboljih boraca samurajskim mačem, nekadašnji jakuza Ken Tanaka. Kilmer dolazi u Tokio i da vidi svoju nekadašnju nevenčanu ženu, prelepu japanku Ćieko. Napad jakuza na kuću u kojoj su Ćieko i njena deca, kao i smrt njenog malog sina, neposredni su povod za osvetnički napad na opasne gangstere, koje preduzimaju Japanac i Amerikanac. Ken i Kilmer upadaju u sedište jakuza u Jokohami, bore se protiv više od pedeset opasnih krvožednih gangstera i, u krvavom pokolju samurajskim mačevima i pištoljima, uspevaju da pobiju najveći broj protivnika. Akcioni roman, pisan rukom dobrog poznavaoca Japana, prava je poslastica za ljubitelje ovog žanra i one koji vole tajanstveni svet Dalekog istoka. Po ovom romanu 1974. godine snimljen je film „jakuza`, koji je režirao Sidni Polak, a u kome je glavnu ulogu igrao čuveni holivudski glumac Robert Mičam. Japanske junake igrali su najpoznatiji japanski filmski glumci Ken Takakura (Ken) i Keiko Kiši (Ćieko). Film je doživeo planetarnu popularnost, jer je otkrivao nepoznati svet japanske mafije, a prikazan je i kod nas. Leonard Šreder je Amerikanac, koji je otišao u Japan za vreme rata u Vijetnamu, da izbegne regrutaciju, U Tokiju je predavao englesku književnost na univerzitetu, ali tu je upoznao i mnoge značajne Japance, kao što je bio poznati pisac Jukio Mišima. Leonard se u Japanu, međutim, družio i sa pravim jakuzama, iz najpoznatije bande `Jamagući gumi`, pa je tako upoznao jedan neobičan i egzotičan svet, koji ni sami Japanci ne poznaju najbolje.

Šarlot Rougan - BRODOLOM malo zakrivljena rikna, kao na slici Grejs Vinter ima dvadeset dve godine. Na svadbenom putovanju postaće udovica koja će morati da stane pred preki sud života. U leto godine 1914. Grejs se u Londonu krišom udaje za Henrija Vintera s nadom da će njena bogata porodica ipak prihvatiti njihov brak. Na povratku kući, u Ameriku, brod kojim plove je oštećen eksplozijom i tone. Žrtvujući svoj život Henri uspeva da voljenoj supruzi obezbedi mesto u čamcu za spasavanje. Dok malobrojni srećnici u čamcu posmatraju kako pučinom plutaju ostali brodolomnici koji se grčevito bore da se zadrže na površini, ubrzo shvataju da je za opstanak nekih neophodno da drugi umru. Izgubljeni usred Atlantika, sa zalihama namirnica i vode koje brzo nestaju, preživeli počinju bitku za opstanak. Da bi opstali moraju da odaberu nekoga ko će da ih vodi kroz sva iskušenja. Ubrzo će se naći u vrtlogu spletki nemilosrdanog ali iskusnog mornara i tajanstvene starije gospođe koja je začuđujuće ubedljiva. Grejsina sudbina zavisi od toga kome će se prikloniti i ona je svesna da mora iskoristiti svaku moguću prednost. Sećajući se neobičnih okolnosti u kojima je upoznala Henrija i razmišljajući o novom životu za koji je mislila da je pred njom, Grejs mora da odluči koja će biti cena njenog preživljavanja. „Ne mogu da zamislim čitaoca koji bi otvorivši ovu knjigu odlučio da odustane od nje. Veliko je osveženje pročitati jednu knjigu koja je ambiciozna a nije komplikovana, u kojoj autorka tako dobro vlada svojom materijom – pravi majstor svog zanata. Izvanredno vođena i potpuno uverljiva priča.“ – Hilari Mantel „Opčinjavajuće i izvanredno štivo zbog kojeg ćete probdeti celu noć. Vrhunsko pripovedačko umeće potpuno je vezalo moju pažnju od početka do kraja priče.“ – Tim O’Brajen „Ovaj roman osvaja čitaoca pričom koja je književno uzbudljiva i egzistencijalno surova. Pročitala sam knjigu u jednom dahu.“ – Ema Donahju, autorka romana Soba k400+

Laguna, 2013. 278 strana. Veoma očuvana. Grejs Vinter ima dvadeset dve godine. Na svadbenom putovanju postaće udovica koja će morati da stane pred preki sud života. U leto godine 1914. Grejs se u Londonu krišom udaje za Henrija Vintera s nadom da će njena bogata porodica ipak prihvatiti njihov brak. Na povratku kući, u Ameriku, brod kojim plove je oštećen eksplozijom i tone. Žrtvujući svoj život Henri uspeva da voljenoj supruzi obezbedi mesto u čamcu za spasavanje. Dok malobrojni srećnici u čamcu posmatraju kako pučinom plutaju ostali brodolomnici koji se grčevito bore da se zadrže na površini, ubrzo shvataju da je za opstanak nekih neophodno da drugi umru. Izgubljeni usred Atlantika, sa zalihama namirnica i vode koje brzo nestaju, preživeli počinju bitku za opstanak. Da bi opstali moraju da odaberu nekoga ko će da ih vodi kroz sva iskušenja. Ubrzo će se naći u vrtlogu spletki nemilosrdanog ali iskusnog mornara i tajanstvene starije gospođe koja je začuđujuće ubedljiva. Grejsina sudbina zavisi od toga kome će se prikloniti i ona je svesna da mora iskoristiti svaku moguću prednost. Sećajući se neobičnih okolnosti u kojima je upoznala Henrija i razmišljajući o novom životu za koji je mislila da je pred njom, Grejs mora da odluči koja će biti cena njenog preživljavanja. „Ne mogu da zamislim čitaoca koji bi otvorivši ovu knjigu odlučio da odustane od nje. Veliko je osveženje pročitati jednu knjigu koja je ambiciozna a nije komplikovana, u kojoj autorka tako dobro vlada svojom materijom – pravi majstor svog zanata. Izvanredno vođena i potpuno uverljiva priča.“ – Hilari Mantel „Opčinjavajuće i izvanredno štivo zbog kojeg ćete probdeti celu noć. Vrhunsko pripovedačko umeće potpuno je vezalo moju pažnju od početka do kraja priče.“ – Tim O’Brajen „Ovaj roman osvaja čitaoca pričom koja je književno uzbudljiva i egzistencijalno surova. Pročitala sam knjigu u jednom dahu.“ – Ema Donahju, autorka romana Soba

Title: Viking Adventure Author: Clyde Robert Bulla Major Themes: Easy Readers, Exploration, Vikings, Vineland Synopsis: Sigurd, a young Viking boy, goes on a voyage of exploration to find the land that Leif Ericson had discovered a hundred years earlier. Sigurd is a young Viking boy living in Norway. His father teaches him all the things a Viking boy must learn—how to swim, how to shoot a bow and arrow, how to climb a rope…. He can’t teach him how to fight, though, until he fetches a slightly older cousin to their home to fight Sigurd. One day, Sigurd’s father’s friend Gorm, who saved his father’s life once, came to their home. Gorm was making preparations to go on a voyage to the land across the sea which Leif Ericson had discovered a hundred years before. He wants Sigurd’s father to go along, but he refuses. Sigurd begs to go in his stead, and finally receives permission. Will Sigurd be able to return home, though, after there is treachery and betrayal on the ship? Наслов: Викинг Адвентуре Аутор: Цлиде Роберт Булла Главне теме: Лако читање, Истраживање, Викинзи, Винеланд Садржај: Сигурд, млади викиншки дечак, путује у истраживање да би пронашао земљу коју је Леиф Ерицсон открио стотину година раније. Сигурд је млади викиншки дечак који живи у Норвешкој. Отац га учи свим стварима које викиншки дечак мора научити - како пливати, како гађати луком и стрелом, како се пењати по ужету .... Не може га научити како се борити, док не одведе мало старијег рођака у њихов дом да се бори против Сигурда. Једног дана, пријатељ Сигурдовог оца Горм, који је једном спасио живот свог оца, дошао је у њихов дом. Горм се припремао за путовање на копно преко мора које је Леиф Ерицсон открио стотину година раније. Жели да и Сигурдов отац иде, али он то одбија. Сигурд моли да пође уместо њега и коначно добије дозволу. Хоће ли Сигурд моћи да се врати кући након што на броду буде издајства и издаје?

Hrvatsko izdanje Odlično očuvane, listovi jedne od knjiga sa spoljašnje strane požuteli Erin Watt je pseudonim pod kojim pišu autorice Elle Kennedy i Jen Frederick. Serijal koji su napisale, a o kojem ću nešto napisati, onaj je o obitelji Royal. Autorice su u pet dijelova opisale kako izgleda život bogate mladeži, s kakvim problemima se susreću i na koje načine ih rješavaju. Iako su knjige namijenjene nešto mlađim čitateljima, mislim da će izvrsno poslužiti i onima starijima u nadolazećim vrućim danima stvorenima za odmor. Sam serijal je podijeljen u dva dijela, prvi dio čine knjige Princeza od papira, Slomljeni princ i Izopačena palača koje su usmjerene na život Reeda Royala, a drugi dio čine preostale dvije knjige pod nazivima Posrnuli princ i Uzdrmano kraljevstvo u kojima je u fokusu Reedov brat Easton. Naravno, u svim dijelovima spominju se i ostala braća, a ukupno ih je pet te sa svojim ocem Callumom čine najzgodniju i najutjecajniju obitelj. No, kako to inače biva, stanje u obitelji je daleko od savršenog, na što je posebno utjecala smrt voljene majke i supruge, čiji je nagli odlazak ostavio ogromnu prazninu, kako u njihovim srcima tako i u kući u kojoj je život postao nesnosan. Situaciju dodatno pogorša dolazak Elle Harper, mlade djevojke koja je jedva spajala kraj s krajem i nije previše birala kojim poslom će baviti, a koja je ujedno i kći Callumova pokojnog najboljeg prijatelja, koji je tek netom prije smrti saznao da ona uopće postoji. Callum zbog dužnosti prema prijatelju odluči usvojiti Ellu i pružiti joj život o kakvom nikada nije mogla niti sanjati. Braća ne gledaju blagonaklono na njezin dolazak i spremna su zagorčati joj život i otjerati je iz svojih života, misleći da je zanima jedino njihov novac. Kako se ona snašla i je li uspjela pridobiti braću Royal na svoju stranu otkrivamo kroz prva tri dijela serijala. Nakon toga Reed odlazi na fakultet, a glavnu ulogu preuzima Easton. U njegov život ulazi Hartley Wright, djevojka s još zamršenijim životom od njegova, koliko god to neshvatljivo zvučalo. Iako je spreman na sve kako bi ju osvojio, ispostavi se da će to biti daleko teže no što je planirao, ali ipak ne odustaje. Detalji iz njezina života će ga zapanjiti i u nekim trenutcima niti sam neće znati kako reagirati. Ovdje ću napomenuti da su neki od tih detalja previše slični onima iz španjolskih sapunica, no ovdje mi to nekako nije smetalo. Pitanje je hoće li Eastonu na koncu poći za rukom osvojiti Hartley, naročito nakon nesreće koje im svima promijeni život.

Harijeta Bičer Stou Čiča Tomina Koliba Tvrdi povez Čiča Tomina koliba je roman abolicionističke spisateljice Harijet Bičer Stou. Roman je najpre objavljivan u nastavcima u časopisu National Era, a u celini je prvi put objavljen 20. marta 1852. godine. Samo godinu dana nakon objavljivanja rasprodat je u preko 300.000 primeraka širom Sjedinjenih Američkih Država i u preko 2 miliona primeraka širom sveta.[1] Preveden je na najmanje dvadeset i tri jezika i doživeo je veliki uspeh, ali je i žestoko napadan na „robovlasničkom Jugu“ SAD.[1] Ovaj roman je, prema mnogim izvorima, jedan od uzroka zbog kojih je izbio Američki građanski rat (1861—1865). Veoma je poznata priča o tome kako je Herijet Bičer Stou jednom prilikom posetila Abrahama Linkolna u Beloj kući, a on ju je pozdravio rečima: „To je ta mala žena zbog koje je izbio veliki rat.”[1][2] Kao glavni povod za pisanje ovog romana navodi se donošenje Zakona o odbeglim robovima 1850. godine, koji je zahtevao da se svi odbegli robovi, nakon što ih uhvate, moraju vratiti svojim gospodarima.[3]Iako je u naslovu romana istaknut jedan lik, Čiča Tomina koliba se zapravo bavi dvema pričama, čiji su protagonisti dvojica Crnaca — Tom i Džordž Haris, koji pokušavaju da se odupru dehumanizaciji koju nameće ropstvo. Na početku romana, porodice obojice glavnih likova pogođene su istom nesrećom — njihovi članovi biće prodati drugim robovlasnicima.[3] Na ovaj način, Herijet Bičer Stou prikazuje kako je ropstvo razdiralo porodice i veze između roditelja i dece, muža i žene, što je za nju jedan od najstrašnijih posledica robovlasništva.[1] Dok priča Džordža Harisa prati razdvajanje jedne porodice i poteškoće koje prolaze do ponovnog, konačnog ujedinjenja, čiča Tomina priča predstavlja njegovo žrtvovanje i mirno prihvatanje svih nedaća koje su ga snašle.[3] Na taj način, čiča Toma je predstavljen kao hrišćanski mučenik, odnosno neko ko trpi ovozemaljske muke, crpeći snagu iz nesalomive vere u onozemaljsko postojanje — u bolji život koji će biti nagrada za sve pretrpljene nedaće.[1] Čiča Tomina patnja i smrt dali su podstrek mladom Džordžu Šelbiju (sinu njegovog gospodara) da oslobodi sve robove koji su bili u vlasništvu njegove porodice i tako glavni lik ovog romana postaje istinski heroj, koji je stradao za opšte dobro.[3] Stoga, bez obzira na to što ovaj roman ima dosta slabosti na polju naracije, to je jedno snažno delo, čija se vrednost temelji na moćnim likovima.[1]Vreme i mesto radnje romana su Sjedinjene Američke Države u 18. i 19. veku. Likovi koji učestvuju u romanu su čiča Tomo, gospodin i gospođa Šelbi, gospodin Halej, Tom Loker, Eva, Avgust Sent Kler, gospođica Ofelija, Kesi, Emelina i gospodin Legri

Harijeta Bičer Stou Čiča Tomina Koliba Tvrdi povez Čiča Tomina koliba je roman abolicionističke spisateljice Harijet Bičer Stou. Roman je najpre objavljivan u nastavcima u časopisu National Era, a u celini je prvi put objavljen 20. marta 1852. godine. Samo godinu dana nakon objavljivanja rasprodat je u preko 300.000 primeraka širom Sjedinjenih Američkih Država i u preko 2 miliona primeraka širom sveta.[1] Preveden je na najmanje dvadeset i tri jezika i doživeo je veliki uspeh, ali je i žestoko napadan na „robovlasničkom Jugu“ SAD.[1] Ovaj roman je, prema mnogim izvorima, jedan od uzroka zbog kojih je izbio Američki građanski rat (1861—1865). Veoma je poznata priča o tome kako je Herijet Bičer Stou jednom prilikom posetila Abrahama Linkolna u Beloj kući, a on ju je pozdravio rečima: „To je ta mala žena zbog koje je izbio veliki rat.”[1][2] Kao glavni povod za pisanje ovog romana navodi se donošenje Zakona o odbeglim robovima 1850. godine, koji je zahtevao da se svi odbegli robovi, nakon što ih uhvate, moraju vratiti svojim gospodarima.[3]Iako je u naslovu romana istaknut jedan lik, Čiča Tomina koliba se zapravo bavi dvema pričama, čiji su protagonisti dvojica Crnaca — Tom i Džordž Haris, koji pokušavaju da se odupru dehumanizaciji koju nameće ropstvo. Na početku romana, porodice obojice glavnih likova pogođene su istom nesrećom — njihovi članovi biće prodati drugim robovlasnicima.[3] Na ovaj način, Herijet Bičer Stou prikazuje kako je ropstvo razdiralo porodice i veze između roditelja i dece, muža i žene, što je za nju jedan od najstrašnijih posledica robovlasništva.[1] Dok priča Džordža Harisa prati razdvajanje jedne porodice i poteškoće koje prolaze do ponovnog, konačnog ujedinjenja, čiča Tomina priča predstavlja njegovo žrtvovanje i mirno prihvatanje svih nedaća koje su ga snašle.[3] Na taj način, čiča Toma je predstavljen kao hrišćanski mučenik, odnosno neko ko trpi ovozemaljske muke, crpeći snagu iz nesalomive vere u onozemaljsko postojanje — u bolji život koji će biti nagrada za sve pretrpljene nedaće.[1] Čiča Tomina patnja i smrt dali su podstrek mladom Džordžu Šelbiju (sinu njegovog gospodara) da oslobodi sve robove koji su bili u vlasništvu njegove porodice i tako glavni lik ovog romana postaje istinski heroj, koji je stradao za opšte dobro.[3] Stoga, bez obzira na to što ovaj roman ima dosta slabosti na polju naracije, to je jedno snažno delo, čija se vrednost temelji na moćnim likovima.[1]Vreme i mesto radnje romana su Sjedinjene Američke Države u 18. i 19. veku. Likovi koji učestvuju u romanu su čiča Tomo, gospodin i gospođa Šelbi, gospodin Halej, Tom Loker, Eva, Avgust Sent Kler, gospođica Ofelija, Kesi, Emelina i gospodin Legri

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez labaviji, i fali rikna, sve ostalo uredno! Žil Vern Čenseler, Zlatna knjiga Beograd, Štamparija Privrednik, 1938. Dnevnik putnika kazalona Ilustrovao: Đorđe Lobačev. Knjiga broj 76, februar 1938. Tvrd povez, strana 156. G. Kazallon je mislio da bi rezervacija prolaza na teretnom brodu od Charlestona do Liverpoola bio šarmantan način da se vrati u svoju englesku domovinu. Kad bi samo znao! Pomahnitali pomorski kapetan, katastrofa u skladištu, oluje, ugnjetavajuća vrućina, morski psi i glad samo su neki od mnogih nevolja koje muče i putnike i posadu. Hoće li netko od njih preživjeti olupinu Chancellora? Žil Vern pisac, vizionar, rodonačelnik moderne naučne fantastike. Njegovi romani su potsticali maštu čitalaca širom sveta, bilo da se radnja odvijala u nekom zabitom kutku Afrike ili na putu ka Mesecu. Pred vama su ilustracije prvog izdanja `Put na Mesec` koje se pojavilo pre više od sto godina u okviru izdavačke kuće J.Hetzel & Cio iz Pariza. Barbiken i clanovi Gan kluba su došli na ideju da ispale projektil iz džinovskog topa Kolumbija u pravcu Meseca. Uz tipičnu američku poslovnost ide i praktična strana ovog poduhvata: ubuduće bi za projektil bili okačeni `vagoni` prepuni turista željnih da provedu vikend na Mesecu! Vizija Žila Verna bi mogla da bude ostvarena u drugoj polovini ovog veka. O romanu Putovanje na Mesec Laka, šaljiva fantazija o tri imućna čoveka koji nakon američkog građanskog rata grade ogroman topovski projektil kojim se lansiraju na Mesec. Deo priče koji govori o projektilu i letu do Meseca zasnovan je na dobrim proračunima i, za ono vreme, pouzdanim podacima. Kasnije će se pokazati da su neke činjenice iz ovog romana neobično slične sa programom Apolo. - Vernov projektil u romanu se zove Columbiad, a komandni modul Aplola 11 Columbia. - Posada u obe letelice je tročlana. - Dimenzije projektila su veoma bliske dimenzijama Apolovog modula. - Vernovo putovanje počinje na Floridi, baš kao i misije Apola. Uz ovo treba napomenuti da je izgleda i Vernu bilo poznato da je mnogo lakše i jeftinije lansirati letelicu sa Zemljinog ekvatora (ili bar što bliže njemu) nego sa većih geografskih širina – a za to je Florida idealno mesto u SAD. Ono što je međutim sasvim nerealno u poduhvatu izbacivanja posade u topovskom projektilu je ogromna početna brzina potrebna za takav let da bi se letelica oslobodila Zemljine gravitacije. Tu brzinu ljudska posada ne bi mogla da preživi. Ovaj roman je ostavio vidnog traga u kasnijoj literaturi i filmu. Vernova priča je inspirisala prvi SF film, Putovanje do Meseca (A Trip to the Moon), koji je snimljen 1902. u režiji slavnog Žorža Melijesa. Pola veka kasnije, 1958. snimljen je drugi film: Od Zemlje do Meseca (From the Earth to the Moon). Zatim su sledile i neke TV adaptacije itd. Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces) 1872 — Fantaziranja doktora Oksa (Une fantaisie du Docteur Ox)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo ostecena, sve ostalo uredno! Poznata morska zmija, zastrašujuće čudovište svih moreplovaca, da li zaista postoji? Kabidulin, mornar na brodu za kitolove Saint-Enoch, veruje da je tvrd kao gvožđe. Međutim, ovu fantastičnu životinju, nijedan mornar ne može tvrditi da ju je video svojim očima. Ali kada Saint-Enoch, koji je stigao na ribolovno zemljište, susretne mnoge kitove, neobično izmrvljene, morska zmija je odmah optužena za ovaj masakr. A događaji se precipitiraju: jedan razbijeni brod, drugi imobilizovan na pučini bez očiglednog razloga! Kabidulin bi li bio u pravu! Žil Vern pisac, vizionar, rodonačelnik moderne naučne fantastike. Njegovi romani su potsticali maštu čitalaca širom sveta, bilo da se radnja odvijala u nekom zabitom kutku Afrike ili na putu ka Mesecu. Pred vama su ilustracije prvog izdanja `Put na Mesec` koje se pojavilo pre više od sto godina u okviru izdavačke kuće J.Hetzel & Cio iz Pariza. Barbiken i clanovi Gan kluba su došli na ideju da ispale projektil iz džinovskog topa Kolumbija u pravcu Meseca. Uz tipičnu američku poslovnost ide i praktična strana ovog poduhvata: ubuduće bi za projektil bili okačeni `vagoni` prepuni turista željnih da provedu vikend na Mesecu! Vizija Žila Verna bi mogla da bude ostvarena u drugoj polovini ovog veka. O romanu Putovanje na Mesec Laka, šaljiva fantazija o tri imućna čoveka koji nakon američkog građanskog rata grade ogroman topovski projektil kojim se lansiraju na Mesec. Deo priče koji govori o projektilu i letu do Meseca zasnovan je na dobrim proračunima i, za ono vreme, pouzdanim podacima. Kasnije će se pokazati da su neke činjenice iz ovog romana neobično slične sa programom Apolo. - Vernov projektil u romanu se zove Columbiad, a komandni modul Aplola 11 Columbia. - Posada u obe letelice je tročlana. - Dimenzije projektila su veoma bliske dimenzijama Apolovog modula. - Vernovo putovanje počinje na Floridi, baš kao i misije Apola. Uz ovo treba napomenuti da je izgleda i Vernu bilo poznato da je mnogo lakše i jeftinije lansirati letelicu sa Zemljinog ekvatora (ili bar što bliže njemu) nego sa većih geografskih širina – a za to je Florida idealno mesto u SAD. Ono što je međutim sasvim nerealno u poduhvatu izbacivanja posade u topovskom projektilu je ogromna početna brzina potrebna za takav let da bi se letelica oslobodila Zemljine gravitacije. Tu brzinu ljudska posada ne bi mogla da preživi. Ovaj roman je ostavio vidnog traga u kasnijoj literaturi i filmu. Vernova priča je inspirisala prvi SF film, Putovanje do Meseca (A Trip to the Moon), koji je snimljen 1902. u režiji slavnog Žorža Melijesa. Pola veka kasnije, 1958. snimljen je drugi film: Od Zemlje do Meseca (From the Earth to the Moon). Zatim su sledile i neke TV adaptacije itd. Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces) 1872 — Fantaziranja doktora Oksa (Une fantaisie du Docteur Ox)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavac: Kugli Zagreb Jules Verne / Zil Vern - Put do Mjeseca sa 20 slika Verneova priča o putovanju na Mjesec iz 1865. je (kao što biste očekivali od Vernea) izvrsna zabavna, čak i ako se njezini dijelovi sada u retrospektivi čine pomalo čudnima. Naš raketni brod je pogođen iz topa? Na mjesec? Dobrota! Ali na druge načine pun je jezivih poslova za koje se pokazalo da su bili vrlo blizu stvarnosti: imao je trošak, kada se prilagodi inflaciji, gotovo potpuno ispravan. Postoje i druge sličnosti. Verneov top nazvan je Kolumbija; zapovjedni modul Apolla 11 nazvan je Columbia. Apollo 11 je imao posadu od tri osobe, baš kao i Verneova; i oboje su eksplodirali iz američke države Florida. Čak se i povratak na zemlju dogodio na više-manje istom mjestu. Slučajnost - ili činjenica!? Kažemo da ćete morati sami pročitati ovu priču da biste ocijenili. Žil Vern pisac, vizionar, rodonačelnik moderne naučne fantastike. Njegovi romani su potsticali maštu čitalaca širom sveta, bilo da se radnja odvijala u nekom zabitom kutku Afrike ili na putu ka Mesecu. Pred vama su ilustracije prvog izdanja `Put na Mesec` koje se pojavilo pre više od sto godina u okviru izdavačke kuće J.Hetzel & Cio iz Pariza. Barbiken i clanovi Gan kluba su došli na ideju da ispale projektil iz džinovskog topa Kolumbija u pravcu Meseca. Uz tipičnu američku poslovnost ide i praktična strana ovog poduhvata: ubuduće bi za projektil bili okačeni `vagoni` prepuni turista željnih da provedu vikend na Mesecu! Vizija Žila Verna bi mogla da bude ostvarena u drugoj polovini ovog veka. O romanu Putovanje na Mesec Laka, šaljiva fantazija o tri imućna čoveka koji nakon američkog građanskog rata grade ogroman topovski projektil kojim se lansiraju na Mesec. Deo priče koji govori o projektilu i letu do Meseca zasnovan je na dobrim proračunima i, za ono vreme, pouzdanim podacima. Kasnije će se pokazati da su neke činjenice iz ovog romana neobično slične sa programom Apolo. - Vernov projektil u romanu se zove Columbiad, a komandni modul Aplola 11 Columbia. - Posada u obe letelice je tročlana. - Dimenzije projektila su veoma bliske dimenzijama Apolovog modula. - Vernovo putovanje počinje na Floridi, baš kao i misije Apola. Uz ovo treba napomenuti da je izgleda i Vernu bilo poznato da je mnogo lakše i jeftinije lansirati letelicu sa Zemljinog ekvatora (ili bar što bliže njemu) nego sa većih geografskih širina – a za to je Florida idealno mesto u SAD. Ono što je međutim sasvim nerealno u poduhvatu izbacivanja posade u topovskom projektilu je ogromna početna brzina potrebna za takav let da bi se letelica oslobodila Zemljine gravitacije. Tu brzinu ljudska posada ne bi mogla da preživi. Ovaj roman je ostavio vidnog traga u kasnijoj literaturi i filmu. Vernova priča je inspirisala prvi SF film, Putovanje do Meseca (A Trip to the Moon), koji je snimljen 1902. u režiji slavnog Žorža Melijesa. Pola veka kasnije, 1958. snimljen je drugi film: Od Zemlje do Meseca (From the Earth to the Moon). Zatim su sledile i neke TV adaptacije itd. Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces) 1872 — Fantaziranja doktora Oksa (Une fantaisie du Docteur Ox)

DANIJEL DEFO ROBINSON KRUSO Meki povez Izdavač Prosveta Робинзон Крусо (енгл. Robinson Crusoe /ˌrɒbɪnsən ˈkruːsoʊ/) роман је Данијела Дефоа, први пут објављен 25. априла 1719. године. Овај роман је прича о доживљајима лика по коме роман носи назив, енглеског бродоломника који је провео 28 година на далеком тропском острву, на којем је доживео разне авантуре пре него што су га коначно спасили. Занимљиво је Робинзоново сналажење на пустом острву и његова борба за преживљавање у дивљини, што је до тада било несхватљиво. Прича је била инспирисана стварним догодовштинама Александра Селкирка, шкотског бродоломника који је живео нешто више од четири године на пацифичком острву које се звало Мас а Тијера (шп. Más a Tierra) и које је 1966. године преименовано у Острво Робинзона Крусоа, у Чилеу.[1] Радња Books-aj.svg aj ashton 01g.svg УПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис књиге! Након бега од куће и разних перипетија, Робинзон Крусо је доживео бродолом, који је преживео, али су га таласи избацили на острво. Са насуканог брода успео је да спаси храну, пиће, оружје, алат итд. Када је спасавање ствари с брода било готово, направио је колибу са јаком оградом, склопио намештај и почео да лови. Плашећи се да се не изгуби у времену, Робинзон Крусо је направио календар. Иако незадовољан својом ситуацијом, увек је налазио излазе и решења. Пошто је имао мастило и папир, записивао је догађаје на острву. Пронашао је разне врсте воћа и почео да се бави земљорадњом. Да би одложио своје прве плодове, направио је корпе од прућа и посуде од глине. На другој страни острва направио је малу викендицу. Уживао је упознајући разне врсте птица. Пошто се у тренуцима болести почео молити, то му је помогло, како је он веровао, те је постао много бољи верник него пре. Велика жеља за повратком кући, навела га је на изградњу чамца. После дуготрајног и напорног рада, схватио је да је погрешио. Чамац је био јако велики, те га није могао догурати до воде. Други покушај је био успешнији. Међутим, када се са новим чамцем упутио у обилазак острва, појавила се струја због које је замало одвучен на пучину. Одлучио је да узгаја козе ради млека и меса. Највећи страх на острву доживео је када је угледао стопу у песку. Мислио је да је окружен људождерима и веома се уплашио. Када је скупио снагу и поновно изашао, наишао је на људске лобање и кости. Пошто је страх све више растао, био је срећан кад је пронашао пећину у којој је могао да се сакрије. Једног дана, Робинзон је коначно угледао људождере на обали. Из заклона је посматрао њихово понашање. Заробљенике су убијали, пржили месо и јели. Велику наду је имао када је угледао брод на пучини. Наду је изгубио када је својим чамцем допловио до брода. Брод није био усидрен већ насукан. Посада брода је или била мртва или је већ напустила брод. Једне ноћи Робинзон је уснуо необичан сан. Тај сан му се остварио када је спасио једног домороца, који му је касније постао добар пријатељ. Иако се Робинзон у почетку прибојавао, одлучио је да преваспита људождера Петка. После много муке, њих двојица су се споразумевали говором, а и одвикао га је од људског меса. Петко је помагао Робинзону у свакодневним пословима. Пошто се Петко добро разумео у обраду дрвета, заједно су направили велики чамац. Коначно, Петко је много помогао Робинзону у биткама са дивљацима и гусарима. Њихова најважнија битка била је битка за брод којим су њих двојица на крају напустили острво. Отишли су у Шпанију и Енглеску, где је Робинзон успео да добије назад свој иметак, ожени се и најзад настави свој уобичајени живот. Историја романа Прави пуни наслов романа Прави пуни наслов романа био је необично дуг (таква је онда била мода) Живот и необични и изненађујући доживљаји Робинсона Крузоа морнара из Јорка, који је проживео 28 година на пустом острву у Америци, близу ушћа реке Ориноко, на чију је обалу избачен после бродолома брода у којему су погинули сви чланови посаде, осим њега, С описом тога како су га на крају спасили гусари. Написао он сам[2] Наслов следећег издања књиге, у јесен исте године, Дефо је променио и на крају додао - Послано по пријатељу.[2] Настанак и позадина романа Данијел Дефо написао је Робинзона кад је имао шездесет година, након бројних животних падова и успона. Његов отац је хтео да постане пастор, али он се посветио трговини и доживео банкротство. Спасило га је писање разноразних чланака, док му је писање романа донело славу и богатство пред крај живота.[3] У то време у енглеској књижевности постојала су само два тематска жанра, љубавни и путописни романи (са пуно авантура). Нешто пре писања Робинзона британску јавност узбудила је књига Крстарење око света Вудеса Роџерса, објављена 1712. Он је у њој између осталог испричао судбину шкотског морнара Александра Селкирка који је након свађе са капетаном на властити захтев искрцан и остављен на пустом острву Мастира (поред чилеанске обале) - 1704. На том хладном острву је Селкирк живео све до 1709.[4] хранећи се козама, кад га је спасила експедиција Вудеса Роџерса. Многи и данас сматрају да је то била инспирација Дефоу за његов роман[4][3] иако има и других теза. По једној он је само преузео и преправио спис војводе Роберта Харлија, за ког је писао политичке памфлете, заправо га покрао.[2] Можда му је инспирација била судбина морнара Роберта Нокса који је 1659. живео као бродоломац на Цејлону. Нешто пре Дефоа - 1668, Хенри Невил написао је роман Пинесово острво[2] у ком његов јунак Џорџ Пајн са четири супутнице доживи бродолом и спаси се дочепавши се пустог тропског острва, где има хране у изобиљу. Његова зла судбина, испадне потпуна супротност - јер се за храну не мора трудити, већ живот проводи у љубави са своје четири партнерке. Па се може претпоставити да му то дело ипак није било узор. Петко се клања Робинзону после свог избављења. Литерарна вредност и прави смисао Дефо је пре свега био новинар, који је писао о економији, па његов Робинзон нема изузетну литерарну вредност.[3] Робинзон Крузо је пре свега оптимистичка химна у славу живота, и ода тек рађајућој енглеској колонијалној експанзији и будућој индустријској револуцији и капитализму у његовој девичанској фази.[3] Свет је у Дефоово доба још био велика неистражена бајковита непознаница, довољно велик да пружи рајско обиље - сваком оном који га марљиво искористи у властиту корист. На земљи је тад живело само 610 милиона становника[5], а по неким деловима нити један. Требало се дакле само одважити и кренути на пут, јер ко тражи тај ће и наћи. Насловни јунак романа Робинзон није узвишени лик (какви су дотад били предмет литературе), већ сасвим обични човек свог времена, ношен приземним и прагматичним циљевима, да преживи и због тог је био близак и читаоцима каснијих нараштаја. Он је типични енглески пуританац свога доба, који спашава Петка од људождера, и настоји да га цивилизује у складу са својим хришћанским моралом, али исто тако се сазнаје да му уопште није било неморално да крене у куповину робова за своју плантажу. Он није ни превише паметан - пар месеци утроши на градњу пироге, коју касније не може да порине у море, али је невероватно упоран и никад превише не очајава. Кад га ухвати малодушност, постане рационални књиговођа живота и једноставно стави на једну страницу лоше странице свог положаја (сам је на пустом острву) а на другу позитивне (жив сам и имам што јести) дакле добро је. По том свом неуништивом оптимизму налик је Дел боју из данашњег серијала о Тротерима. Успех и следећи наставци Дефо је након успеха Робинзона написао и наставак романа под насловом - Нови доживљаји Робинзна Круса (енгл. The Farther Adventures of Robinson Crusoe) 1719. [4] То је требало да буде последњи наставак серијала, како је објавио у наслову књиге.[2] Књига није поновила успех првог романа, јер авантуре већ остарелог Робинзона који се са седамдесет година, враћа на своје острво у пратњи синовца и Петка, није више имала чар борбе за самоодржање и ону животну енергију којом је одисао насловни лик у првом делу серијала. Иако у њој Робинзон доживи пуно више перипетија док се преко Мадагаскара, Кине и Сибира не врати у Енглеску.[2] Дефо је и поред неуспеха наставка саге о Робинзону, написао и његов трећи део Важна размишљања током живота и необичних доживљаја Робинзона Круза и његова визија анђеоског света (енгл. Serious Reflections During the Life & Surprising Adventures of Robinson Crusoe, With His Vision of the Angelic World), који је објавио у августу 1720. У њој се кроз уста Робинзона бавио углавном моралним и политичким размишљањима о тадашњем свету. Робинзону у тадашњем свету - највише смета паганство, али мисли да хришћанство не треба ширити мачем, али онда пар редова даље каже - када би се европски кнежеви ујединили, лако би помели Турке и Персијанце и искоренили име Мухамеда, најгорег варалице.[2] Утицај и рефлексије на Робинзона Дефоов Робинзон подстакнуо је цели нови жанр сличних романа такозваних робинзонијада, у низу земаља.[2] Под утицајем Робинзоновог успеха настала су и Свифтова Гуливерова путовања из 1726, а и Жил Верн се рефлектовао на Робинзона у свом Тајанственом острву - 1874. Робинзонијаде постоје и данас у бројним новелама Научне фантастике и сапуницама тог жанра Славни ирски књижевник Џејмс Џојс рекао је да је Робинзон симбол британског колонијализма: Он је прави прототип британског колонисте ....` Сав англосаксонски дух је синтетисан у Крузоу: мушка независност, несвесна окрутност, упорност, спора али ефикасна интелигенција, сексуална равнодушност и срачуната уздржаност. Чак се и Карл Маркс бавио анализом Робинзона у свом класичном делу Das Kapital, ругајући се раширеној моди цитирања позитивних искустава Робинзоновог вредног и упорног рада у класичној економији тог времена из ипак измишљене приче. Али је и приметио у складу са марксистичким погледом на свет, да Робинзоново искуство преживљавања на пустом острву представља признање веће економске вредности рада над капиталом, јер сам Робинзон закључује да је новац који је пронашао на олупини брода, за њега безвредан, нарочито у поређењу са пронађеним алатом.

„PLAVA PTICA“ Knj. 21, odlično očuvano. Autor - osoba Maj, Karl, 1842-1912 = May, Karl, 1842-1912 Naslov Sin lovca na medvede : roman sa divljeg zapada / Karl Maj ; [preveo Ilija Kecmanović ; ilustracije Đ. Todorović] Jedinstveni naslov ǂDer ǂSohn des Barenjagers. srp Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija` : Prosveta, 1979 (Beograd : `Srbija`) Fizički opis 375 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Kecmanović, Ilija Todorović, Đ. Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare ; ǂknj. ǂ21 ISBN (Karton) Napomene Prevod dela: Der sohn des barenjagers / Maы Karl Tiraž 10 000. „Sin lovca na medvede` je roman iz ciklusa nazvanog „Divlji zapad`. Karl Maj (1842-1912), bio je nemački pisac koji je živeo svoju maštu tako što je bio šta god poželi: policajac, doktor, poznavalac Divljeg zapada. U javnom životu kada je postao u tom trenutku najčitaniji pisac (Vinetu, Na dalekom zapadu, Blago u srebrnom jezeru, U Balkanskim gudurama), imao je puno više moćnih neprijatelja nego prijatelja. Ali ono što mu niko ne može oduzeti jeste činjenicu da je milionima svojih čitatelja uneo saosećanje prema Indijancima, naterao ih da osete njihov senzibilitet i da ih posmatraju kao heroje, on je i prvi uveo bitku protiv rasne i verske netolerancije. Izgleda da ga je zapravo život u bedi i po zatvorima naveo na pomisao da piše o Divljem zapadu, o prerijama, o najslobodnijim ljudima koji su koračali zemljom, o Indijancima, dok je razmišljao o smislu svog života. Rodio se u porodici od 14 dece i čim je postao svesno biće, počeo je da pravi gluposti. Prvo je bio izbačen iz škole u Valdenburgu zbog krađe sveća. Onda se upisao u drugu školu u Plauenu, ali stanodavac ga je isterao jer mu je ženu nagovarao na blud. Nakon što je izbačen i iz učiteljske škole, našao se u zanatskoj školi. I tu je prvi put opasno zaglavio: svom je školskom prijatelju ukrao sat i dobio šest nedelja zatvora. Ali bio je to tek početak Karlovog zatvorskog života. Kako sad već kao mladić s dosijeom nije mogao pronaći posao, odlučio je postati prevarant i lopov: to ga je uskoro odvelo u zatvor, i to na četiri godine. U zatvoru još nije počeo pisati, ali tada je napravio sinopsis s popisom priča koje će jednog dana napisati. I koje će ga proslaviti kao pisca čije je vreme ispunjeno novim šarmantnim prevarama i provalama koje je u mladosti pravio jedan od najčitanijih svetskih pisaca. Četiri godine zatvora nisu ga, dakle, izmenile. Jer čim je skinuo prugastu odeću, navukao je lažno policijsko odelo. Posetio je tako obučen jednog sitnog trgovca u jednom nemačkom gradiću i rekao mu da je u policijskoj misiji potrage za falsifikovanim novčanicama. Otvorio je trgovčevu blagajnu, izvadio novac i proglasio ga falsifikatorom. I naravno – zaplenio. Nastavio je da krade tu je već složio impresivnu galeriju svega i svačega: ukrao je konja (pre bi se reklo ragu), dečja kolica, naočare, biljarske kugle... Čoveku zaista nije jasno šta mu je to sve trebalo. Doduše, konja je pokušao prodati, ali mu ga je pre toga ukrao drugi, spretniji lopov. Ali šta će mu biljarske kugle? On sam za takvo je ponašanje optužio `demone koji su ga opseli kako bi se osvetio ljudima`. Ponovno je dobio četiri godine zatvora. Taj novi boravak iza rešetaka učinio je konačno svoje jer je Karl Maj tada naprosto doživeo preokret. Zatvorskom se svešteniku jedne noći ispovedio: maštao je kako jaše na mustangu kroz zemlju Indijanaca i kako doživljava avanture. Sveštenik ga je ohrabrio da to pokuša napisati. Na konju Svolov o kojem je maštao uskoro će jahati Old Šaterhend. Tako je Karl Maj ušao u legendu... Pisao je, a reči su mu tekle poput potoka, slatke, umiljate, kičaste... Bio je to neobičan spoj vitezova, junaka i pobožnosti. Izdavači su trljali ruke, a bogami i on: pisao je pod pseudonimima, pa je više puta prodavao istu priču različitim izdavačima. Njegovi junaci su imali ogromne mišiće i tada nepostojeće oružje. Recimo, Old Šaterhend je nosio pušku henrijevku koja je rafalom mogla ispaliti 24 metka. Međutim, sve ono što su bili njegovi junaci, Karl Maj nije bio. On je, zapravo, postao potpuna suprotnost. Dugo se mučio da postane priznat, da stekne glas poštenog čoveka, da bude poštovan. Zato je, kako bi bar u svojim očima bio veći, sebi dodelio titulu doktora (koja mu je kasnije oduzeta). Počeo se predstavljati kao dr. Karl Maj, a u javnosti je nastojao dokazati da je prošao sve te pustolovine koje je tako slatkorečivo opisivao. Kad je konačno zaradio dosta novca, s prvom suprugom Emom kupio je kuću koju je nazvao Vila Šaterhend. Uredio ju je krznima divljih zveri i tvrdio da ih je sam pobio. Pored njegovog stola s pisaćom mašinom stajao je preparirani lav i čuvao ga. Počeo je držati predavanja na kojima je govorio o svojim poduhvatima. Publika je hipnotisano slušala ne sluteći da Karl Maj zapravo nikada nije ni uzjahao konja. Novinari su govorili da je lažov i lešinar, i da iskorišćava lakomislenost dece. Međutim on je zbog svega toga otputovao u Severnu Ameriku pred kraj života prvi put, a deca su ga obožavala, kao i Indijanci. MG145 (N)

„PLAVA PTICA“ Knj. 21. Autor - osoba Maj, Karl, 1842-1912 = May, Karl, 1842-1912 Naslov Sin lovca na medvede : roman sa divljeg zapada / Karl Maj ; [preveo Ilija Kecmanović ; ilustracije Đ. Todorović] Jedinstveni naslov ǂDer ǂSohn des Barenjagers. srp Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija` : Prosveta, 1979 (Beograd : `Srbija`) Fizički opis 375 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Kecmanović, Ilija Todorović, Đ. Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare ; ǂknj. ǂ21 ISBN (Karton) Napomene Prevod dela: Der sohn des barenjagers / Maы Karl Tiraž 10 000. „Sin lovca na medvede` je roman iz ciklusa nazvanog „Divlji zapad`. Karl Maj (1842-1912), bio je nemački pisac koji je živeo svoju maštu tako što je bio šta god poželi: policajac, doktor, poznavalac Divljeg zapada. U javnom životu kada je postao u tom trenutku najčitaniji pisac (Vinetu, Na dalekom zapadu, Blago u srebrnom jezeru, U Balkanskim gudurama), imao je puno više moćnih neprijatelja nego prijatelja. Ali ono što mu niko ne može oduzeti jeste činjenicu da je milionima svojih čitatelja uneo saosećanje prema Indijancima, naterao ih da osete njihov senzibilitet i da ih posmatraju kao heroje, on je i prvi uveo bitku protiv rasne i verske netolerancije. Izgleda da ga je zapravo život u bedi i po zatvorima naveo na pomisao da piše o Divljem zapadu, o prerijama, o najslobodnijim ljudima koji su koračali zemljom, o Indijancima, dok je razmišljao o smislu svog života. Rodio se u porodici od 14 dece i čim je postao svesno biće, počeo je da pravi gluposti. Prvo je bio izbačen iz škole u Valdenburgu zbog krađe sveća. Onda se upisao u drugu školu u Plauenu, ali stanodavac ga je isterao jer mu je ženu nagovarao na blud. Nakon što je izbačen i iz učiteljske škole, našao se u zanatskoj školi. I tu je prvi put opasno zaglavio: svom je školskom prijatelju ukrao sat i dobio šest nedelja zatvora. Ali bio je to tek početak Karlovog zatvorskog života. Kako sad već kao mladić s dosijeom nije mogao pronaći posao, odlučio je postati prevarant i lopov: to ga je uskoro odvelo u zatvor, i to na četiri godine. U zatvoru još nije počeo pisati, ali tada je napravio sinopsis s popisom priča koje će jednog dana napisati. I koje će ga proslaviti kao pisca čije je vreme ispunjeno novim šarmantnim prevarama i provalama koje je u mladosti pravio jedan od najčitanijih svetskih pisaca. Četiri godine zatvora nisu ga, dakle, izmenile. Jer čim je skinuo prugastu odeću, navukao je lažno policijsko odelo. Posetio je tako obučen jednog sitnog trgovca u jednom nemačkom gradiću i rekao mu da je u policijskoj misiji potrage za falsifikovanim novčanicama. Otvorio je trgovčevu blagajnu, izvadio novac i proglasio ga falsifikatorom. I naravno – zaplenio. Nastavio je da krade tu je već složio impresivnu galeriju svega i svačega: ukrao je konja (pre bi se reklo ragu), dečja kolica, naočare, biljarske kugle... Čoveku zaista nije jasno šta mu je to sve trebalo. Doduše, konja je pokušao prodati, ali mu ga je pre toga ukrao drugi, spretniji lopov. Ali šta će mu biljarske kugle? On sam za takvo je ponašanje optužio `demone koji su ga opseli kako bi se osvetio ljudima`. Ponovno je dobio četiri godine zatvora. Taj novi boravak iza rešetaka učinio je konačno svoje jer je Karl Maj tada naprosto doživeo preokret. Zatvorskom se svešteniku jedne noći ispovedio: maštao je kako jaše na mustangu kroz zemlju Indijanaca i kako doživljava avanture. Sveštenik ga je ohrabrio da to pokuša napisati. Na konju Svolov o kojem je maštao uskoro će jahati Old Šaterhend. Tako je Karl Maj ušao u legendu... Pisao je, a reči su mu tekle poput potoka, slatke, umiljate, kičaste... Bio je to neobičan spoj vitezova, junaka i pobožnosti. Izdavači su trljali ruke, a bogami i on: pisao je pod pseudonimima, pa je više puta prodavao istu priču različitim izdavačima. Njegovi junaci su imali ogromne mišiće i tada nepostojeće oružje. Recimo, Old Šaterhend je nosio pušku henrijevku koja je rafalom mogla ispaliti 24 metka. Međutim, sve ono što su bili njegovi junaci, Karl Maj nije bio. On je, zapravo, postao potpuna suprotnost. Dugo se mučio da postane priznat, da stekne glas poštenog čoveka, da bude poštovan. Zato je, kako bi bar u svojim očima bio veći, sebi dodelio titulu doktora (koja mu je kasnije oduzeta). Počeo se predstavljati kao dr. Karl Maj, a u javnosti je nastojao dokazati da je prošao sve te pustolovine koje je tako slatkorečivo opisivao. Kad je konačno zaradio dosta novca, s prvom suprugom Emom kupio je kuću koju je nazvao Vila Šaterhend. Uredio ju je krznima divljih zveri i tvrdio da ih je sam pobio. Pored njegovog stola s pisaćom mašinom stajao je preparirani lav i čuvao ga. Počeo je držati predavanja na kojima je govorio o svojim poduhvatima. Publika je hipnotisano slušala ne sluteći da Karl Maj zapravo nikada nije ni uzjahao konja. Novinari su govorili da je lažov i lešinar, i da iskorišćava lakomislenost dece. Međutim on je zbog svega toga otputovao u Severnu Ameriku pred kraj života prvi put, a deca su ga obožavala, kao i Indijanci. MG59 (L)

„PLAVA PTICA“ Knj. 21, dobro očuvano. Autor - osoba Maj, Karl, 1842-1912 = May, Karl, 1842-1912 Naslov Sin lovca na medvede : roman sa divljeg zapada / Karl Maj ; [preveo Ilija Kecmanović ; ilustracije Đ. Todorović] Jedinstveni naslov ǂDer ǂSohn des Barenjagers. srp Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija` : Prosveta, 1979 (Beograd : `Srbija`) Fizički opis 375 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Kecmanović, Ilija Todorović, Đ. Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare ; ǂknj. ǂ21 ISBN (Karton) Napomene Prevod dela: Der sohn des barenjagers / Maы Karl Tiraž 10 000. „Sin lovca na medvede` je roman iz ciklusa nazvanog „Divlji zapad`. Karl Maj (1842-1912), bio je nemački pisac koji je živeo svoju maštu tako što je bio šta god poželi: policajac, doktor, poznavalac Divljeg zapada. U javnom životu kada je postao u tom trenutku najčitaniji pisac (Vinetu, Na dalekom zapadu, Blago u srebrnom jezeru, U Balkanskim gudurama), imao je puno više moćnih neprijatelja nego prijatelja. Ali ono što mu niko ne može oduzeti jeste činjenicu da je milionima svojih čitatelja uneo saosećanje prema Indijancima, naterao ih da osete njihov senzibilitet i da ih posmatraju kao heroje, on je i prvi uveo bitku protiv rasne i verske netolerancije. Izgleda da ga je zapravo život u bedi i po zatvorima naveo na pomisao da piše o Divljem zapadu, o prerijama, o najslobodnijim ljudima koji su koračali zemljom, o Indijancima, dok je razmišljao o smislu svog života. Rodio se u porodici od 14 dece i čim je postao svesno biće, počeo je da pravi gluposti. Prvo je bio izbačen iz škole u Valdenburgu zbog krađe sveća. Onda se upisao u drugu školu u Plauenu, ali stanodavac ga je isterao jer mu je ženu nagovarao na blud. Nakon što je izbačen i iz učiteljske škole, našao se u zanatskoj školi. I tu je prvi put opasno zaglavio: svom je školskom prijatelju ukrao sat i dobio šest nedelja zatvora. Ali bio je to tek početak Karlovog zatvorskog života. Kako sad već kao mladić s dosijeom nije mogao pronaći posao, odlučio je postati prevarant i lopov: to ga je uskoro odvelo u zatvor, i to na četiri godine. U zatvoru još nije počeo pisati, ali tada je napravio sinopsis s popisom priča koje će jednog dana napisati. I koje će ga proslaviti kao pisca čije je vreme ispunjeno novim šarmantnim prevarama i provalama koje je u mladosti pravio jedan od najčitanijih svetskih pisaca. Četiri godine zatvora nisu ga, dakle, izmenile. Jer čim je skinuo prugastu odeću, navukao je lažno policijsko odelo. Posetio je tako obučen jednog sitnog trgovca u jednom nemačkom gradiću i rekao mu da je u policijskoj misiji potrage za falsifikovanim novčanicama. Otvorio je trgovčevu blagajnu, izvadio novac i proglasio ga falsifikatorom. I naravno – zaplenio. Nastavio je da krade tu je već složio impresivnu galeriju svega i svačega: ukrao je konja (pre bi se reklo ragu), dečja kolica, naočare, biljarske kugle... Čoveku zaista nije jasno šta mu je to sve trebalo. Doduše, konja je pokušao prodati, ali mu ga je pre toga ukrao drugi, spretniji lopov. Ali šta će mu biljarske kugle? On sam za takvo je ponašanje optužio `demone koji su ga opseli kako bi se osvetio ljudima`. Ponovno je dobio četiri godine zatvora. Taj novi boravak iza rešetaka učinio je konačno svoje jer je Karl Maj tada naprosto doživeo preokret. Zatvorskom se svešteniku jedne noći ispovedio: maštao je kako jaše na mustangu kroz zemlju Indijanaca i kako doživljava avanture. Sveštenik ga je ohrabrio da to pokuša napisati. Na konju Svolov o kojem je maštao uskoro će jahati Old Šaterhend. Tako je Karl Maj ušao u legendu... Pisao je, a reči su mu tekle poput potoka, slatke, umiljate, kičaste... Bio je to neobičan spoj vitezova, junaka i pobožnosti. Izdavači su trljali ruke, a bogami i on: pisao je pod pseudonimima, pa je više puta prodavao istu priču različitim izdavačima. Njegovi junaci su imali ogromne mišiće i tada nepostojeće oružje. Recimo, Old Šaterhend je nosio pušku henrijevku koja je rafalom mogla ispaliti 24 metka. Međutim, sve ono što su bili njegovi junaci, Karl Maj nije bio. On je, zapravo, postao potpuna suprotnost. Dugo se mučio da postane priznat, da stekne glas poštenog čoveka, da bude poštovan. Zato je, kako bi bar u svojim očima bio veći, sebi dodelio titulu doktora (koja mu je kasnije oduzeta). Počeo se predstavljati kao dr. Karl Maj, a u javnosti je nastojao dokazati da je prošao sve te pustolovine koje je tako slatkorečivo opisivao. Kad je konačno zaradio dosta novca, s prvom suprugom Emom kupio je kuću koju je nazvao Vila Šaterhend. Uredio ju je krznima divljih zveri i tvrdio da ih je sam pobio. Pored njegovog stola s pisaćom mašinom stajao je preparirani lav i čuvao ga. Počeo je držati predavanja na kojima je govorio o svojim poduhvatima. Publika je hipnotisano slušala ne sluteći da Karl Maj zapravo nikada nije ni uzjahao konja. Novinari su govorili da je lažov i lešinar, i da iskorišćava lakomislenost dece. Međutim on je zbog svega toga otputovao u Severnu Ameriku pred kraj života prvi put, a deca su ga obožavala, kao i Indijanci. KC novo (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omoti malo iskrzani ostalo uredno! Omot: Mirko Ostojic Ilustracije: L. Benett Francuski gudački kvartet koji putuje iz San Franciska na svoj sledeći angažman u San Dijegu, preusmerava se na Standardno ostrvo. Standardno ostrvo je ogromno ostrvo koje je napravio čovek dizajniran da putuje vodama Tihog okeana. Bogatstvo stanovnika ostrva može se meriti samo milionima. Kvartet je angažovan da odsvira niz koncerata za stanovnike tokom njihove turneje po ostrvima (Sendvič, Kuk, Societi, itd.) Južnog Pacifika. Ostrvo izgleda kao idilični raj; međutim, to je ostrvo podeljeno na dva dela. Levu polovinu stanovništva predvodi Džem Tankerdon i poznata je kao Larbordovi. Desnu polovinu stanovništva predvodi Nat Coverlei i poznata je kao Starboarditi. Uprkos preprekama na koje su naišle na svom putu, dve strane imaju nesporazum koji ugrožava budućnost samog ostrva. Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces) 1872 — Fantaziranja doktora Oksa (Une fantaisie du Docteur Ox)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustrovano! Avanturistički profesor geologije nailazi na rukopis u kojem istraživač iz 16. veka tvrdi da je pronašao put do Zemljinog jezgra. Profesor Lidenbrok ne može da odoli prilici da istraži i sa svojim nećakom Akselom kreće preko Islanda u društvu Hansa Bjelkea, domaćeg vodiča. Ekspedicija se spušta u ugašeni vulkan prema moru bez sunca, gde nailaze na podzemni svet svetlećih stena, pretpotopnih šuma i fantastičnog morskog života - živu prošlost koja krije tajne porekla ljudskog postojanja.... Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na nultoj stranici odsecen deo gde je bila posveta, sve ostalo uredno! Ilustrovano! Avanturistički profesor geologije nailazi na rukopis u kojem istraživač iz 16. veka tvrdi da je pronašao put do Zemljinog jezgra. Profesor Lidenbrok ne može da odoli prilici da istraži i sa svojim nećakom Akselom kreće preko Islanda u društvu Hansa Bjelkea, domaćeg vodiča. Ekspedicija se spušta u ugašeni vulkan prema moru bez sunca, gde nailaze na podzemni svet svetlećih stena, pretpotopnih šuma i fantastičnog morskog života - živu prošlost koja krije tajne porekla ljudskog postojanja.... Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Laka, šaljiva fantazija o tri imućna čoveka koji nakon američkog građanskog rata grade ogroman topovski projektil kojim se lansiraju na Mesec. Deo priče koji govori o projektilu i letu do Meseca zasnovan je na dobrim proračunima i, za ono vreme, pouzdanim podacima. Kasnije će se pokazati da su neke činjenice iz ovog romana neobično slične sa programom Apolo. - Vernov projektil u romanu se zove Columbiad, a komandni modul Aplola 11 Columbia. - Posada u obe letelice je tročlana. - Dimenzije projektila su veoma bliske dimenzijama Apolovog modula. - Vernovo putovanje počinje na Floridi, baš kao i misije Apola. Uz ovo treba napomenuti da je izgleda i Vernu bilo poznato da je mnogo lakše i jeftinije lansirati letelicu sa Zemljinog ekvatora (ili bar što bliže njemu) nego sa većih geografskih širina – a za to je Florida idealno mesto u SAD. Ono što je međutim sasvim nerealno u poduhvatu izbacivanja posade u topovskom projektilu je ogromna početna brzina potrebna za takav let da bi se letelica oslobodila Zemljine gravitacije. Tu brzinu ljudska posada ne bi mogla da preživi. Ovaj roman je ostavio vidnog traga u kasnijoj literaturi i filmu. Vernova priča je inspirisala prvi SF film, Putovanje do Meseca (A Trip to the Moon), koji je snimljen 1902. u režiji slavnog Žorža Melijesa. Pola veka kasnije, 1958. snimljen je drugi film: Od Zemlje do Meseca (From the Earth to the Moon). Zatim su sledile i neke TV adaptacije itd. Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces) 1872 — Fantaziranja doktora Oksa (Une fantaisie du Docteur Ox)

Spolja kao na slikama, unutra odlično očuvano, bez posvete, podvlačenja, pečata. Autor - osoba Maj, Karl Naslov Blago u srebrnom jezeru : roman sa divljeg zapada knj. 2 / napisao Karl Maj ; [preveo V. F. Zebić ; ilustracije I. Šenšin] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1981 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1985 Fizički opis 306 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Zebić, V. F. Šenšin, I. Zbirka Plava ptica : knjige za mlade i stare ; knj. 3 Napomene Prevod dela: Der Schatz im Silbersee. Pozornica na koju Karl Maj smešta radnju svojih romana – i mitska i istorijska u ista mah – bez sumnje predstavlja čvrstu, punokrvnu osnovu, ali, istovremeno, samo polaznu tačku. Kao takva, ona je, bez sumnje, puna obećanja. Međutim, ono što u očima niza čitalačkih generacija daje romanima Karla Maja onaj njihov neodoljivi šarm, ono što čini njihovu nepresušnu privlačnost i za mlade i za stare, jesu njegovi snažno, živopisno i maštovito izvajani karakteri. Istina je da im se može prigovoriti zbog jednosmernosti, jednoznačnosti, pa čak i jednoličnosti; međutim, njihova vrednost je u postojanosti, uverenosti i doslednosti s kojom zastupaju stvar Vrline, suprotstavljajući se, bez ostatka i bez oklevanja, motivima i manifestacijama Zla. Velikim ciklusom Karla Maja o Divljem zapadu dominiraju plemeniti i vrli junaci poput Old Šeterhenda, Vinetua, Old Fajerhenda, koji, po pravilu, za sebe zadržavaju glavne uloge, pored niza drugih, u sporednim rolama. Lako je primetiti kako romani Karla Maja – a Blago u Srebrnom jezeru jedan je, u tom pogledu, od najuspelijih – sa samom pojavom ovih junaka dobijaju u dramatici, u čvrstini, pa čak i u smislu: gotovo kao da samo njihovo prisustvo, njihova delatnost, daju ton i opravdanje svemu što se zbiva. Blago u Srebrnom Jezeru, u tom smislu zaista je po svemu izuzetno delo: kao da je pisac želeo da jednom, na jednom mestu, i sa jednim ciljem, okupi sve svoje najživopisnije ličnosti, kako bi im omogućio da, na najbolji način, ispolje sve bogatstvo koje u sebi nose! Karl Maj (1842–1912), bio je nemački pisac koji je živeo svoju maštu tako što je bio šta god poželi: policajac, doktor, poznavalac Divljeg zapada. U javnom životu kada je postao u tom trenutku najčitaniji pisac (Vinetu, Na dalekom zapadu, Blago u srebrnom jezeru, U Balkanskim gudurama), imao je puno više moćnih neprijatelja nego prijatelja. Ali ono što mu niko ne može oduzeti jeste činjenicu da je milionima svojih čitatelja uneo saosećanje prema Indijancima, naterao ih da osete njihov senzibilitet i da ih posmatraju kao heroje, on je i prvi uveo bitku protiv rasne i verske netolerancije. Izgleda da ga je zapravo život u bedi i po zatvorima naveo na pomisao da piše o Divljem zapadu, o prerijama, o najslobodnijim ljudima koji su koračali zemljom, o Indijancima, dok je razmišljao o smislu svog života. Rodio se u porodici od 14 dece i čim je postao svesno biće, počeo je da pravi gluposti. Prvo je bio izbačen iz škole u Valdenburgu zbog krađe sveća. Onda se upisao u drugu školu u Plauenu, ali stanodavac ga je isterao jer mu je ženu nagovarao na blud. Nakon što je izbačen i iz učiteljske škole, našao se u zanatskoj školi. I tu je prvi put opasno zaglavio: svom je školskom prijatelju ukrao sat i dobio šest nedelja zatvora. Ali bio je to tek početak Karlovog zatvorskog života. Kako sad već kao mladić s dosijeom nije mogao pronaći posao, odlučio je postati prevarant i lopov: to ga je uskoro odvelo u zatvor, i to na četiri godine. U zatvoru još nije počeo pisati, ali tada je napravio sinopsis s popisom priča koje će jednog dana napisati. I koje će ga proslaviti kao pisca čije je vreme ispunjeno novim šarmantnim prevarama i provalama koje je u mladosti pravio jedan od najčitanijih svetskih pisaca. Četiri godine zatvora nisu ga, dakle, izmenile. Jer čim je skinuo prugastu odeću, navukao je lažno policijsko odelo. Posetio je tako obučen jednog sitnog trgovca u jednom nemačkom gradiću i rekao mu da je u policijskoj misiji potrage za falsifikovanim novčanicama. Otvorio je trgovčevu blagajnu, izvadio novac i proglasio ga falsifikatorom. I naravno – zaplenio. Nastavio je da krade tu je već složio impresivnu galeriju svega i svačega: ukrao je konja (pre bi se reklo ragu), dečja kolica, naočare, biljarske kugle... Čoveku zaista nije jasno šta mu je to sve trebalo. Doduše, konja je pokušao prodati, ali mu ga je pre toga ukrao drugi, spretniji lopov. Ali šta će mu biljarske kugle? On sam za takvo je ponašanje optužio „demone koji su ga opseli kako bi se osvetio ljudima“. Ponovno je dobio četiri godine zatvora. Taj novi boravak iza rešetaka učinio je konačno svoje jer je Karl Maj tada naprosto doživeo preokret. Zatvorskom se svešteniku jedne noći ispovedio: maštao je kako jaše na mustangu kroz zemlju Indijanaca i kako doživljava avanture. Sveštenik ga je ohrabrio da to pokuša napisati. Na konju Svolov o kojem je maštao uskoro će jahati Old Šaterhend. Tako je Karl Maj ušao u legendu... Pisao je, a reči su mu tekle poput potoka, slatke, umiljate, kičaste... Bio je to neobičan spoj vitezova, junaka i pobožnosti. Izdavači su trljali ruke, a bogami i on: pisao je pod pseudonimima, pa je više puta prodavao istu priču različitim izdavačima. Njegovi junaci su imali ogromne mišiće i tada nepostojeće oružje. Recimo, Old Šaterhend je nosio pušku henrijevku koja je rafalom mogla ispaliti 24 metka. Međutim, sve ono što su bili njegovi junaci, Karl Maj nije bio. On je, zapravo, postao potpuna suprotnost. Dugo se mučio da postane priznat, da stekne glas poštenog čoveka, da bude poštovan. Zato je, kako bi bar u svojim očima bio veći, sebi dodelio titulu doktora (koja mu je kasnije oduzeta). Počeo se predstavljati kao dr. Karl Maj, a u javnosti je nastojao dokazati da je prošao sve te pustolovine koje je tako slatkorečivo opisivao. Kad je konačno zaradio dosta novca, s prvom suprugom Emom kupio je kuću koju je nazvao Vila Šaterhend. Uredio ju je krznima divljih zveri i tvrdio da ih je sam pobio. Pored njegovog stola s pisaćom mašinom stajao je preparirani lav i čuvao ga. Počeo je držati predavanja na kojima je govorio o svojim poduhvatima. Publika je hipnotisano slušala ne sluteći da Karl Maj zapravo nikada nije ni uzjahao konja. Novinari su govorili da je lažov i lešinar, i da iskorišćava lakomislenost dece. Međutim on je zbog svega toga otputovao u Severnu Ameriku pred kraj života prvi put, a deca su ga obožavala, kao i Indijanci. MG139 (N)

SBN: Ostalo Godina izdanja: 1979 Jezik: Srpski Autor: Strani Edicija „Plava ptica“, knjiga br. 22. Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Maj, Karl Naslov Duh Ljana Estakada : nove pustolovine Old Šeterhenda, Vinetua i njihovih prijatelja / Karl Maj ; [preveo I.[Ilija] Kecmanović ; ilustracije Đ.[Đura] Teodorović] Jedinstveni naslov ǂDar ǂGeist des Llano Estacado. scc Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija` : Prosveta, 1979 (Beograd : `Srbija`) Fizički opis 315 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Kecmanović, Ilija Teodorović, Đura Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare ; ǂknj. ǂ21 ISBN (Tvrdi povez sa omotom) Napomene Prevod dela: Der Geist des Llano Estacado Tiraž 10 000. Zajedno sa Karlom Majem, brojne generacije mladih čitalaca prokrstarile su, uzduž i popreko, čitav Divlji zapad, upoznajući njegova živopisna prostranstva i šireći svoja saznanja o jednom izuzetno dramatičnom vremenu. To su vremena, i to su krajevi, u kojima ljudska odvažnost, visok osećaj časti i sposobnost da se preživi dolaze do najpunijeg izražaja. To je, ujedno, jedna od najstarijih povesti ljudskog roda: priča o kroćenju divljih predela, i njihovog pretvaranja u plodnu pitominu. Put nas, u ovoj uzbudljivoj knjizi, vodi u južne krajeve Sjedinjenih Država, u neveliku ali u to doba smrtno opasnu pustinju, Ljano Estakado. Zavodeći bezazlene karavane, ljude što su se u potrazi za boljim životom otisnuli preko okeana vode i kopna, razbojničke družine nalaze u ovim divljim krajevima lak i nemoćan plen. Jedini protivnik od koga zaziru, jeste čudesni jahač što ga zovu Duhom Ljana Estkada; stvorenje u kojem sujeverni prepoznaju magične moći, a koje je, u stvari, sebi kao životni cilj postavilo borbu protiv pustinjskih „lešinara“. U dramatičnom sledu zbivanja, ponovo su zajedno najdičniji lovci ovih dalekih zapadnih krajeva; oni, predvođeni Vinetuom i Old Šeterhendom, konačno oslobađaju Ljano gnusnih bandi pljačkaša. Sada, kada putnicima kroz Ljano više ne grozi smrtna opasnost, nema više ni potrebe za Duhom: i mi otkrivamo jednu zaista neobičnu tajnu. Karl Maj (1842-1912), bio je nemački pisac koji je živeo svoju maštu tako što je bio šta god poželi: policajac, doktor, poznavalac Divljeg zapada. U javnom životu kada je postao u tom trenutku najčitaniji pisac (Vinetu, Na dalekom zapadu, Blago u srebrnom jezeru, U Balkanskim gudurama), imao je puno više moćnih neprijatelja nego prijatelja. Ali ono što mu niko ne može oduzeti jeste činjenicu da je milionima svojih čitatelja uneo saosećanje prema Indijancima, naterao ih da osete njihov senzibilitet i da ih posmatraju kao heroje, on je i prvi uveo bitku protiv rasne i verske netolerancije. Izgleda da ga je zapravo život u bedi i po zatvorima naveo na pomisao da piše o Divljem zapadu, o prerijama, o najslobodnijim ljudima koji su koračali zemljom, o Indijancima, dok je razmišljao o smislu svog života. Rodio se u porodici od 14 dece i čim je postao svesno biće, počeo je da pravi gluposti. Prvo je bio izbačen iz škole u Valdenburgu zbog krađe sveća. Onda se upisao u drugu školu u Plauenu, ali stanodavac ga je isterao jer mu je ženu nagovarao na blud. Nakon što je izbačen i iz učiteljske škole, našao se u zanatskoj školi. I tu je prvi put opasno zaglavio: svom je školskom prijatelju ukrao sat i dobio šest nedelja zatvora. Ali bio je to tek početak Karlovog zatvorskog života. Kako sad već kao mladić s dosijeom nije mogao pronaći posao, odlučio je postati prevarant i lopov: to ga je uskoro odvelo u zatvor, i to na četiri godine. U zatvoru još nije počeo pisati, ali tada je napravio sinopsis s popisom priča koje će jednog dana napisati. I koje će ga proslaviti kao pisca čije je vreme ispunjeno novim šarmantnim prevarama i provalama koje je u mladosti pravio jedan od najčitanijih svetskih pisaca. Četiri godine zatvora nisu ga, dakle, izmenile. Jer čim je skinuo prugastu odeću, navukao je lažno policijsko odelo. Posetio je tako obučen jednog sitnog trgovca u jednom nemačkom gradiću i rekao mu da je u policijskoj misiji potrage za falsifikovanim novčanicama. Otvorio je trgovčevu blagajnu, izvadio novac i proglasio ga falsifikatorom. I naravno – zaplenio. Nastavio je da krade tu je već složio impresivnu galeriju svega i svačega: ukrao je konja (pre bi se reklo ragu), dečja kolica, naočare, biljarske kugle... Čoveku zaista nije jasno šta mu je to sve trebalo. Doduše, konja je pokušao prodati, ali mu ga je pre toga ukrao drugi, spretniji lopov. Ali šta će mu biljarske kugle? On sam za takvo je ponašanje optužio `demone koji su ga opseli kako bi se osvetio ljudima`. Ponovno je dobio četiri godine zatvora. Taj novi boravak iza rešetaka učinio je konačno svoje jer je Karl Maj tada naprosto doživeo preokret. Zatvorskom se svešteniku jedne noći ispovedio: maštao je kako jaše na mustangu kroz zemlju Indijanaca i kako doživljava avanture. Sveštenik ga je ohrabrio da to pokuša napisati. Na konju Svolov o kojem je maštao uskoro će jahati Old Šaterhend. Tako je Karl Maj ušao u legendu... Pisao je, a reči su mu tekle poput potoka, slatke, umiljate, kičaste... Bio je to neobičan spoj vitezova, junaka i pobožnosti. Izdavači su trljali ruke, a bogami i on: pisao je pod pseudonimima, pa je više puta prodavao istu priču različitim izdavačima. Njegovi junaci su imali ogromne mišiće i tada nepostojeće oružje. Recimo, Old Šaterhend je nosio pušku henrijevku koja je rafalom mogla ispaliti 24 metka. Međutim, sve ono što su bili njegovi junaci, Karl Maj nije bio. On je, zapravo, postao potpuna suprotnost. Dugo se mučio da postane priznat, da stekne glas poštenog čoveka, da bude poštovan. Zato je, kako bi bar u svojim očima bio veći, sebi dodelio titulu doktora (koja mu je kasnije oduzeta). Počeo se predstavljati kao dr. Karl Maj, a u javnosti je nastojao dokazati da je prošao sve te pustolovine koje je tako slatkorečivo opisivao. Kad je konačno zaradio dosta novca, s prvom suprugom Emom kupio je kuću koju je nazvao Vila Šaterhend. Uredio ju je krznima divljih zveri i tvrdio da ih je sam pobio. Pored njegovog stola s pisaćom mašinom stajao je preparirani lav i čuvao ga. Počeo je držati predavanja na kojima je govorio o svojim poduhvatima. Publika je hipnotisano slušala ne sluteći da Karl Maj zapravo nikada nije ni uzjahao konja. Novinari su govorili da je lažov i lešinar, i da iskorišćava lakomislenost dece. Međutim on je zbog svega toga otputovao u Severnu Ameriku pred kraj života prvi put, a deca su ga obožavala, kao i Indijanci. MG89 (L)

DŽONATAN SVIFT GULIVEROVA PUTOVANJA Tvrdi povez Џонатан Свифт (енгл. Jonathan Swift; Даблин, 30. новембар 1667 — Даблин, 19. октобар 1745) био је ирски књижевник, сатиричар, писац памфлета. Познат је по делу Гуливерова путовања. Сва своја дела је објављивао под псеудонимима или анонимно. Познат је и као мајстор два облика сатире. Биографија Младост Рођен је у Даблину као друго дете Џонатана и Абигеил Ерик Свифт. Отац му је рођен у Ирској, а мајка у Енглеској. Отац му је умро седам месеци пре његова рођења. О његовом детињству се мало зна, а чињенице о њему су често контрадикторне. Верује се да му се мајка вратила у Енглеску још док је Џонатан био јако млад. Оставила је Џонатана код фамилије свога оца. О младом Џонатану се највише бринуо његов ујак Годвин. Годвин је послао Џонатана у Килкени гимназију заједно са рођацима. Била је то гимназија коју је похађао и филозоф Џорџ Беркли. Од 1682. студирао је на Тринити колеџу у Даблину, на коме је дипломирао 1686. Док је спремао магистратуру политички немири у Ирској присилили су га да оде у Енглеску. Мајка му је помогла да добије положај секретара и личног помоћника Сер Вилијама Темпла на Мур Парку. Вилијама Темпл је био дипломат, који је био заслужан за Тројну Алијансу 1668. Темпл је отишао у пензију и на свом имању је гајио башту и писао мемоаре. Свифт је задобио Темплово поверењее па је био упознат са стварима великога значаја. Након три године службе Темпл је Свифта представио краљу Вилијаму III од Енглеске. Слао га је у Лондон да ургира код краља да прихвати закон за тројни парламент. Током боравка код Темпла упознао је Естер Џонсон, тада осмогодишњу девојчицу, која је била ћерка једнога од слугу. Била је без оца, а Свифт је био њен тутор и ментор. дао јој је надимак Стела, а њих двоје су читав живот били у блиским односима. Свифт је 1690. напустио Темпла и отишао је у Ирску због здравља. након годину дана вратио се у Мур Парк. Свифт је цели живот патио од Менијерове болести. За време другога боравка код Темпла магистрирао је 1692. у Хертфорд колеџу на универзитету Оксфорд. Очајнички је покушавао да нађе бољи посао, па је уз Темплову помоћ постао свештеник Ирске цркве, а 1694. добио је парохију у диоценози Конор у Килруту. Изгледа да је Свифт ту био изолован у малој удаљеној заједници, далеко од центара моћи и утицаја. Док је био у Килруту био је у романтичној вези са Џејн Варинг. У једном писму нудио јој је брак и рекао је да ће напустити Ирску, ако га одбије. Изгледа да га је одбила, јер се Свифт вратио у Енглеску и поново је био у служби код Темпла 1696. Ту је остао до Темплове смрти. Темплу је припремао мемоаре. током тога времена написао је сатиру, која је била критика Темпловога есеја. Сатиру је публиковао тек 1704. Темпл је умро 1699. Свифт је остао кратко у Енглеској да заврши Темплове мемоаре можда се надајући да ће неко признати његов рад и понудити му одговарајуће запослење у Енглеској. Међутим поједини Темплови пријатељи и родбина су замрзили Свифта, јер се у мемоарима нашло индискретних детаља, који су им сметали. Неуспешно је покушао да нађе запослење код краља. Добио је понуду да буде секретар и и капелан грофа од Берклија, једнога од врховних судија Ирске. Када је допутавао до Ирске то место је већ било попуњено. Међутим радио је као капелан у ларакору, агеру и Даблину. Као капелан ерла Берклија већину времена је провео у Даблину и често је путовао у Лондон. Написао је 1701 политички памфлет. Писац Свифт је 1702. докторирао на Тринити колеџу у Даблину. За време посета Лондону Свифт је објавио две књиге `A tale of a Tub` `The Battle of the Books` и почео је стицати углед као писац. Упознао се тада и постао пријатељ са Александром Поупом, Џоном Гејом и Џоном Арбутнотом. Свифт је тих година постао политички активан. Од 1707. до 1709, а опет 1710. Свифт је био у Лондону. Неуспешно се тада залагао код виговске администрације у име ирскога клера око једнога власничкога проблема. Торијевци, који су били у опозицији показали су више разумевања за његове захтеве. Торијевци су кад су дошли на власт 1710. Свифта регрутовали да буде уредник Егзамајнера. Свифт је 1711. објавио политички памфлет „Понашање савезника“, у коме је напао виговску власт због њихове неспособности да заврши дуги рат са Француском. Торијевци су водили тајне разговоре са Французима и ти разговори су довели до Утрехтског мира 1713, којим је завршен Рат за шпанско наслеђе. Џонатан Свифт је био део унутрашњег круга торијевске власти и често је био посредник у унутрашњим споровима између министра спољних послова и министра финансија и премијера. Свађа двојице кључних торијевских вођа резултовала је оставком премијера Роберта Харлија. Када је умрла краљица Ана, а на власт дошао краљ Џорџ I виговци су се вратили на власт, а вођама торијеваца је суђено јер су водили тајне преговоре са Французима. Зрелост Пред пад торијевске власти Свифт се надао да ће га наградити уносним црквеним положајем у Енглеској. Међутим краљица Ана није обожавала Свифта, па је спречила те намере. Најбоље што су му могли осигурати био је положај декана Сент Патрика у Даблину. Када су се виговци вратили на власт за Свифта није било друге него да оде у Ирску. Када се вратио у Ирску искористио је своју склоност памфлетима и подржао је ирску ствар, тако да је добио статус ирскога патриоте. Тих година започео је и своје ремек-дело „Гуливерова путовања“. Велики део материјала осликавао је политичка искуства. Епизода када Гуливер гаси пожар на палати Лилипутанаца уринирајући на палату представља метафору торијевскога незаконитога мировнога уговора, којим су направили добро дело на несретан начин. Дуго је одлагао пут у Лондон и коначно је 1726. отпутовао у Лондон са својим делом „Гуливерова путовања“. Одсео је код пријатеља Александра Попа. Џон Геј и Џон Арбутнот су му помогли да анонимно штампа дело. Прво је одштампано 1726. и одмах је постгло велики успех. Штампано је још два пута те године и још једном почетком 1727. Француски, немачки и холандски преводи су се појавили 1727. Илегално је штампано на ирском 1727. Свифт се 1727. вратио у Енглеску и одсео је поново код Александра Попа. Посета је била кратка, јер је добио поруку да Естер Џонсон умире, па се због тога вратио кући. Умрла је јануара 1728. Свифт је умро 19. октобра 1745. Сахрањен је поред Естер Џонсон.

„PLAVA PTICA“, Knjiga 82 Karl Maj, SIBIRSKI LOVAC Autor - osoba Maj, Karl Naslov Sibirski lovac : roman / napisao Karl Maj ; prevela s nemačkog Branka Đorđević ; ilustracije Saša Mišić] Vrsta građe roman URL medijskog objekta dečje, opšte Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1986 Fizički opis 428 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Đorđević, Branka Mišić, Saša Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare ; knj. 82 ISBN 86-07-00010-1 (plast. sa omotom) Napomene Prevod dela: Zobeljäger und Kosak / Karl Maы Za razliku od većine ostalih romana ovoga pisca, u kojima je poprište događaja pretežno na Divljem zapadu, ovde je reč o dalekom, tajnovitom Sibiru. To je Sibir nepreglednih prostranstava, neprohodnih tajgi i tundra, Sibir velikih, moćnih reka, dugih, surovih zima, u koji je carska Rusija slala u progonstvo kažnjenike, gde su najveća vlast i zakon bili ruski carski činovnici, a pravdu krojili kozaci. Među kažnjenicima nalazi se mladić koji je jedan od glavnih junaka i koji će biti povod da se na jesenjem sajmu u Verhnje-Udinsku nađu i ostali akteri mešajući se među lovce na samurovinu i ostali narod koji se tu slegao dolazeći na vašar i iz najudaljenijih krajeva Sibira. Ubrzo se u ovom nadasve zanimljivom ambijentu počinjemo susretati sa ličnostima koje su nam već poznate, jer se i ovde, kao i u romanu „U Dolini smrti“ (koji je objavljen u osmom kolu „Plave ptice“) radi o daljoj istoriji članova porodice Adlerhorst. Piščeva bujna mašta povezala je na zanimljiv način događaje iz prethodnih romana sa njihovom daljom sudbinom u koju su sada upletene brojne nove ličnosti, živopisno i maštovito izvajane, podeljene kao i obično u dva nepomirljiva tabora. Jedni su oličenje zla i svakojake ljudske pokvarenosti, dok, su drugi, zajedno sa omiljenim Majovim junacima koji su u Sibir „ušetali“ pravo sa Divljeg zapada (lovac Old Fajerhend, simpatična trojka: Sam Houkins, Vil Parker i Dik Ston, i dr.) hrabri bezrezervne prijateljske odanosti u kojoj u odsutnim dramatičnim trenucima, kojima obiluje ova sibirska pustolovina, ne prezaju ni od lukavstva i duhovitih podvala. Karl Maj (1842-1912), bio je nemački pisac koji je živeo svoju maštu tako što je bio šta god poželi: policajac, doktor, poznavalac Divljeg zapada. U javnom životu kada je postao u tom trenutku najčitaniji pisac (Vinetu, Na dalekom zapadu, Blago u srebrnom jezeru, U Balkanskim gudurama), imao je puno više moćnih neprijatelja nego prijatelja. Ali ono što mu niko ne može oduzeti jeste činjenicu da je milionima svojih čitatelja uneo saosećanje prema Indijancima, naterao ih da osete njihov senzibilitet i da ih posmatraju kao heroje, on je i prvi uveo bitku protiv rasne i verske netolerancije. Izgleda da ga je zapravo život u bedi i po zatvorima naveo na pomisao da piše o Divljem zapadu, o prerijama, o najslobodnijim ljudima koji su koračali zemljom, o Indijancima, dok je razmišljao o smislu svog života. Rodio se u porodici od 14 dece i čim je postao svesno biće, počeo je da pravi gluposti. Prvo je bio izbačen iz škole u Valdenburgu zbog krađe sveća. Onda se upisao u drugu školu u Plauenu, ali stanodavac ga je isterao jer mu je ženu nagovarao na blud. Nakon što je izbačen i iz učiteljske škole, našao se u zanatskoj školi. I tu je prvi put opasno zaglavio: svom je školskom prijatelju ukrao sat i dobio šest nedelja zatvora. Ali bio je to tek početak Karlovog zatvorskog života. Kako sad već kao mladić s dosijeom nije mogao pronaći posao, odlučio je postati prevarant i lopov: to ga je uskoro odvelo u zatvor, i to na četiri godine. U zatvoru još nije počeo pisati, ali tada je napravio sinopsis s popisom priča koje će jednog dana napisati. I koje će ga proslaviti kao pisca čije je vreme ispunjeno novim šarmantnim prevarama i provalama koje je u mladosti pravio jedan od najčitanijih svetskih pisaca. Četiri godine zatvora nisu ga, dakle, izmenile. Jer čim je skinuo prugastu odeću, navukao je lažno policijsko odelo. Posetio je tako obučen jednog sitnog trgovca u jednom nemačkom gradiću i rekao mu da je u policijskoj misiji potrage za falsifikovanim novčanicama. Otvorio je trgovčevu blagajnu, izvadio novac i proglasio ga falsifikatorom. I naravno – zaplenio. Nastavio je da krade tu je već složio impresivnu galeriju svega i svačega: ukrao je konja (pre bi se reklo ragu), dečja kolica, naočare, biljarske kugle... Čoveku zaista nije jasno šta mu je to sve trebalo. Doduše, konja je pokušao prodati, ali mu ga je pre toga ukrao drugi, spretniji lopov. Ali šta će mu biljarske kugle? On sam za takvo je ponašanje optužio `demone koji su ga opseli kako bi se osvetio ljudima`. Ponovno je dobio četiri godine zatvora. Taj novi boravak iza rešetaka učinio je konačno svoje jer je Karl Maj tada naprosto doživeo preokret. Zatvorskom se svešteniku jedne noći ispovedio: maštao je kako jaše na mustangu kroz zemlju Indijanaca i kako doživljava avanture. Sveštenik ga je ohrabrio da to pokuša napisati. Na konju Svolov o kojem je maštao uskoro će jahati Old Šaterhend. Tako je Karl Maj ušao u legendu... Pisao je, a reči su mu tekle poput potoka, slatke, umiljate, kičaste... Bio je to neobičan spoj vitezova, junaka i pobožnosti. Izdavači su trljali ruke, a bogami i on: pisao je pod pseudonimima, pa je više puta prodavao istu priču različitim izdavačima. Njegovi junaci su imali ogromne mišiće i tada nepostojeće oružje. Recimo, Old Šaterhend je nosio pušku henrijevku koja je rafalom mogla ispaliti 24 metka. Međutim, sve ono što su bili njegovi junaci, Karl Maj nije bio. On je, zapravo, postao potpuna suprotnost. Dugo se mučio da postane priznat, da stekne glas poštenog čoveka, da bude poštovan. Zato je, kako bi bar u svojim očima bio veći, sebi dodelio titulu doktora (koja mu je kasnije oduzeta). Počeo se predstavljati kao dr. Karl Maj, a u javnosti je nastojao dokazati da je prošao sve te pustolovine koje je tako slatkorečivo opisivao. Kad je konačno zaradio dosta novca, s prvom suprugom Emom kupio je kuću koju je nazvao Vila Šaterhend. Uredio ju je krznima divljih zveri i tvrdio da ih je sam pobio. Pored njegovog stola s pisaćom mašinom stajao je preparirani lav i čuvao ga. Počeo je držati predavanja na kojima je govorio o svojim poduhvatima. Publika je hipnotisano slušala ne sluteći da Karl Maj zapravo nikada nije ni uzjahao konja. Novinari su govorili da je lažov i lešinar, i da iskorišćava lakomislenost dece. Međutim on je zbog svega toga otputovao u Severnu Ameriku pred kraj života prvi put, a deca su ga obožavala, kao i Indijanci. KC novo (K)

HENRIK SJENKJEVIČ KROZ PUSTINJU I PRAŠUMU Tvrdi povez Хенрик Адам Александер Пјус Сјенкјевич (пољ. Henryk Adam Aleksander Pius Sienkiewicz;[1][2][3] Вола Окжејска, Пољска, 5. мај 1846 — Вевеј, Швајцарска, 15. новембар 1916) био је пољски књижевник. За изузетну вредност својег епског стваралаштва награђен је Нобеловом наградом за књижевност 1905. Његово најпознтије дело је роман Quo vadis из 1895. Биографија Студирао је филологију у Варшави, а с путовања по Немачкој, Француској и Енглеској слао је пољским новинама путописе под псеудонимом Литвос (пољ. Litwos). Пропутовао је Америку, Европу и Африку. Након повратка у Пољску посветио се проучавању историје, што је за резултат имало велику књижевну трилогију о Пољској средином 17. века: „Огњем и мачем“, „Потоп“ и „Пан Володијовски“. Био је веома популаран у Пољској. Године 1900. националним доприносима је скупљено довољно средстава да му се купи дворац у којем су живели његови преци. Младост Сјенкјевич је рођен 5. маја 1846. у Воли Окжејској, садашњем селу у централном делу источне Пољске области Лубељско, тада у саставу Руског царства.[4][5] Његова породица су били осиромашени пољски племићи, по очевој страни пореклом од Татара који су се населили у Великој кнежевини Литванији.[4][6][7][8] Родитељи су му били Јозеф Сјенкјевич (1813–96) од Ошичког грба и Стефанија Чичижовска (1820–73). Његова мајка је потицала из старе и богате подлашке породице.[4] Имао је петоро браће и сестара: старијег брата Казимира (који је погинуо током Јануарског устанка 1863-1864) и четири сестре: Анијелу, Хелену, Зофију и Марију.[4] Његова породица је имала право да користи грб пољских Ошика.[9][10] Вола Окрзејска припадала је писчевој баки по мајци, Фелицјани Чичижовској.[4] Његова породица се селила неколико пута, а млади Хенрик је провео детињство на породичним имањима у Грабовце Горне, Вежичин и Бужец.[4] Септембра 1858, започео је школовање у Варшави, где ће се породица коначно настанити 1861. године, купивши стамбену кућу (камјеница) у источној варшавској четврти Прага.[4] Имао је релативно слабе школске оцене осим из хуманистичких наука, посебно пољског језика и историје.[4] Споменик на врху Сјенкјевичеве хумке у Окжеји. Лево је село пишчеве породице, Вола Окржејска, где је он рођен. У тешким временима, 19-годишњи Сјенкјевич се запослио као учитељ у породици Вејхер у Плоњску.[4] Вероватно је у том периоду написао свој први роман Ofiara (Жртва); сматра се да је уништио рукопис необјављеног романа.[4] Радио је и на свом првом објављеном роману Na marne (Узалудно). Завршио је ванредну гимназију, а 1866. године добио је средњошколску диплому.[4] Прво је покушао да студира медицину, затим право на Царском универзитету у Варшави, али је убрзо прешао на Филолошко-историјски институт универзитета, где је стекао темељно познавање књижевности и старопољског језика.[4][5] Мало се зна о овом периоду његовог живота, осим да се иселио из родитељског дома, хонорарно подучавао и живео у сиромаштву.[4] Његова ситуација се донекле поправила 1868. године када је постао учитељ кнежевске породице Вороњецки.[4] Године 1867, написао је римовани комад „Sielanka Młodości“ („Идила младости“), који је одбио Tygodnik Illustrowany (Илустровани недељник).[4] Године 1869, дебитовао је као новинар; Przegląd Tygodniowy (1866–1904) (Недељни преглед) објавио је његову рецензију драме 18. априла 1869, а недуго затим је Илустровани недељник штампао његов есеј о касноренесансном пољском песнику Миколају Сенпу Шаржинском.[4] Завршио је универзитетске студије 1871. године, али није успео да добије диплому јер није положио испит из грчког језика.[4] Сјенкјевич је писао и за Gazeta Polska (Пољски гласник) и Niwa (магазин), под псеудонимом „Литвос“.[11] Године 1873, почео је да пише рубрику „Bez tytułu“ („Без наслова“) у The Polish Gazette; током 1874. рубрику „Sprawy bieżące“ („Тренутне ствари“) за Ниву; и 1875. рубрику „Chwila obecna” (`Садашњи тренутак`).[11] Такође је сарађивао на пољском преводу, објављеном 1874, последњег романа Виктора Игоа, Деведесет три.[11] У јуну те године постао је сувласник Ниве (1878. ће продати свој удео у часопису).[11][12] У међувремену, 1872. године дебитовао је као писац белетристике својим кратким романом Na marne (Узалудно), објављеним у часопису Wieniec (Герланд).[4] Затим су уследили Humoreski z teki Woroszyłły (Смешне цртице из Ворошувијевих досијеа, 1872), Stary Sługa (Стари слуга, 1875), Hania (Сјенкјевич) (1876) и Селим Мирза (1877).[11][13] Последње три су познате као „Мала трилогија“.[13] Ове публикације су га учиниле истакнутом фигуром у новинарско-књижевном свету Варшаве и гостом на популарним вечерама које је водила глумица Хелена Модјеска.[11] Путовања у иностранство Сјенкијевич у сафари одећи, 1890-те Године 1874. Хенрик Сјенкјевич је био накратко верен са Маријом Келер, и отпутовао је у иностранство у Брисел и Париз.[11] Убрзо након што се вратио, родитељи његове веренице отказали су веридбу.[11] Године 1876. Сјенкијевич је отишао у Сједињене Државе са Хеленом Моџејевском (ускоро је постала позната у САД као глумица Хелена Модјеска) и њеним мужем.[11] Путовао је преко Лондона у Њујорк, а затим у Сан Франциско, боравећи неко време у Калифорнији.[11] Његова путовања је финансирала Gazeta Polska (Пољски гласник) у замену за серију путописних есеја: Сјенкијевич је написао Listy z podróży (Писма са путовања) и Listy Litwosa z Podróży (Литвоска писма са путовањ), која су објављени у The Polish Gazette током 1876–78 и поново објављена као књига 1880.[11][14] Други његови чланци су се такође појавили у Przegląd Tygodniowy (Недељни преглед) и Przewodnik Naukowy i Literacki (Учени и књижевни водич), говорећи о ситуацији у америчких Пољака.[12] Накратко је живео у граду Анахајму, касније у Анахајм Лендингу (сада Сил Бич, Калифорнија).[11] Ловио је, посећивао кампове Индијанаца, путовао по оближњим планинама (планине Санта Ана, Сијера Мадре, Сан Хасинто и Сан Бернардино), и посетио пустињу Мохаве, долину Јосемит и руднике сребра у Вирџинија Ситију, Невада.[11] Дана 20. августа 1877. био је сведок Модјескиног позоришног дебија у САД у Калифорнијском театру у Сан Франциску, који је рецензирао за The Polish Gazette; а 8. септембра објавио је у Дајли Ивнинг Посту чланак, који му је на енглески превела Модјеска, о „Пољској и Русији“.[11] У Америци је такође наставио да пише белетристику, 1877. објављујући Szkice węglem (Скице угљем) у The Polish Gazette.[12] Написао је драму Na przebój, убрзо преименовану у Na jedną kartę (На једној карти), касније постављену у Лавову (1879) и, са бољим пријемом, у Варшави (1881).[12] Такође је написао драму за Модјеску, намењену америчкој публици, Z walki tutejszych partii (Партизанске борбе), али никада није изведена нити објављена, а рукопис је изгледа изгубљен.[12] Дана 24. марта 1878, Сјенкијевич је напустио САД и отишао у Европу.[12] Прво је боравио у Лондону, а затим годину дана у Паризу, одлажући повратак у Пољску због гласина о могућем регрутацији у Царску руску армију уочи предвиђеног новог рата са Турском.[12] Дела Узалуд (1870) Нико није пророк у својој земљи (1872) Два пута (1873) Скице угљем (пољ. Szkice Węglem; 1877) Бартек победник (пољ. Bartek Zwycięzca; 1882) Чувар светионика (пољ. Latarnik; 1884) Огњем и мачем (пољ. Ogniem i mieczem; 1884) Потоп (пољ. Potop; 1886) Пан Володијовски (пољ. Pan Wołodyjowski; 1888) Без догме (пољ. Bez dogmatu; 1891) Породица Палањецки (пољ. Rodzina Połanieckich; 1895) Quo vadis (1895) Крсташи (пољ. Krzyżacy; 1900) Кроз пустињу и прашуму (пољ. W pustyni i w puszczy; 1911)