TREĆE OKO LOBSANG RAMPA DEČJE NOVINE Gornji Milanovac 1987 R e f e r e n c e T i b e t Rano detinjstvo kod roditelja Kraj mog detinjstva Poslednji dani u kući Pred vratima hrama Kako živi Chela Život u lamaseriji Otvaranje trećeg oka Upotreba trećeg oka Potala Ograda divlje ruže TIBETANSKA VEROVANJA Trave i zmajevi Taja severa i Jetiji LAMA Poslednje posvećenje ZBOGOM TIBETU .......................................................... Latinica Tvrde korice Omot Šiven pvez 1 9 9 stranica Pažnja !!! NEKORIŠĆENO NEOTVORENO NEČITANO Ekstra *******************

August Strindberg - Sluzavkin sin Nolit, Beograd, 1939. Mek povez, zastitni omot, stanje kao na slikama, 295 strana. RETKO SA OMOTOM! Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno ljevičarske i često zabranjivala. Nova literatura, Nolit, Pavle Bihalji, fotomontaza...

MOJ ŽIVOT S uspomenama Fransisa Č. Darvina *127.. autor: ČARLS DARVIN KOLO XL KNJIGA 276 Izdavač: Srpska književna zadruga, Beograd 1937; Kolo: knj. 276 Preveo s engleskog Milan S. Nedić tvrd povez, strana 184, 19cm, stanje: vrlo dobro.nema ispisivanja/unutrašnjost knjige kao nova - Uvodni esej o Darvinu Borivoje D. Milošević, Čarls Darvin: MOJ ŽIVOT, Fransis Č. Darvin: SVAKODNEVNI ŽIVOT MOGA OCA, Rečnik, Na petoj strani fotografija Čarlsa Darvina iz 1854, Crteži: 1.Darvinova kuća u Kentu koja je 1929 pretvorena u muzej, 2.Darvinova soba za rad,

Vrlo retko antikvarno izdanje! Izdavač : Kuća dobre štampe, Zagreb Godina : 1932. Povez : tvrd Stranica: 80 Stanje : pisano po unutrašnjoj strani prednje korice i prvoj beloj stranici, šaranopo zadnjoj beloj stranici, vidljive svetle fleke po svim listovima knjige, tamniji obodi listova knjige, crna i bela fleka na prednjoj korici, upisan broj u gornjem desnom uglu prednje korice, svetle flekice po zadnjoj korici, manje oštećenja na vrhu hrbata knjige i u uglovima korica -------------------------------------------------------------- smeštaj: A5L datum ažuriranja: 01.02.2020. Troškovi slanja: preporučena tiskovina + deo troškova pakovanja = 125 dinara

ЈЕЛИЋ ГЛИГОРИЈА БОРИВОЈЕ ЈАВОРЦИ И РАВНОГОРЦИ АУТОРСКО ИЗДАЊЕ БЕОГРАД 2 О О 5 Припрема ПРАВОСЛАВНА ДУХОВНА РАДИОНИЦА `МИР ТИ`, БЕОГРАД 14 ПРИЧА Тисовица река Кућа Алексића и лоза Рашковића Ратни вихор Завичајни лов `Чича` На Јанковом вису Дивљи војвода Сумрак над Увцем У замку Рашковића Калипољски покољ Трагични јунак мита равногорског Славни потомци свете лозе Прво послератно пролеће (над Калипољем) Епилог .............................................................. ТИРАЖ /С А М О/ 300 АУТОРОВА СЛИКА О АУТОРУ (Тихомир Новаковић) РЕЧНИК МАЊЕ ПОЗНАТИХ РЕЧИ ИЛУСТРАЦИЈЕ ЋИРИЛИЦА 96 СТРАНА НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ Екстра ********

obrazovanje učitelja i dečja knjiga milan šević izd 1920g srpski pravopis za srednje škole milan petrović osnovi dečje psihologije eksperimentlna pedagogika sima jevrić izd 1921g ruski pisaci petar mitropan skice iz života pisaca izd 1934 higijena sela dobr ger popović izd 1926g dosta fotografija seoskih kuća, mlekarnik, peć za hleb,,, rodoljubivi deklamator st vlajić izd 1914 god nove deklamacije za srpsku omladinu za reformu narodne škole staniša stanišić izd 1912 god osnovni problemi škole rada pistrak izd 1928 god poreklo čoveka vilhelm berše vellok2

Raritet Knjiga Simfonija od Josefa Haydna za piano, aranžman za 4 ruke. Tom br.1, 142 strane, tvrdi povez. Knjiga je crvene boje a prednja korica je urađena reljefno. Aranžman simfonija je urađen od strane Hugo Ulricha, izdavačka kuća Carl Friedrich Peters -Leipzig & Berlin. Datum štampe između 1873 1880. Kolekcijski primerak za osobe koje vole ozbiljnu muziku, Haydna i njegove simfonije. Interesantno je da se na drugoj stranici knjige nalazi lični pečat osobe koja je imala ovu knjigu u svojoj zbirci u periodu 19/20 vek.

Spomenak: zabava i pouka za decu / udesio Branko V. Konstantinović Novi Sad 1883. Mek povez , ćirilica, ilustrovano, 95 strana. Odlično očuvana. Sadržaj: 1. Kosta i Lela. Pesma od Čika Jove 2. Slepac. Pripovetka Milutina Jakšića 3. Bolesna lutka. Pesma od Blaženka 4. Cica maca 5. Majka. Pripovetka u pesmi. Po Anderse novoj priči od Laze Sekulića 6. Na lađi. 7. Devojče i kuca. Pesma od Blaženka 8. Plemenita osveta. Pripovetka 9. Dete i mačići. Pesma od Blaženka 10. Detlić. Slika iz tičijeg života 11. Slike iz Rusije 12. Hajd pogodi

❀ ✿ ❁ Vogue Patterns SOMMER 1971. ❀ ✿ ❁ Velika knjiga uzoraka modela, skica i šnitova visoke i `nosive` mode. Retko i malo je reći božanstveno. U knjizi ima različitih modnih kuća koje su ušle u modnu `besmrtnost`. Knjiga nije u mint stanju, patina se uhvatila po ivicama i ćoškovima korica, ali tabak je izvrsno očuvan. Videti na priloženim fotografijama. ❁ Pierre Cardin ✿ Givenchy ❀ Yves Saint Laurent ❁ Christian Dior ✿ Valentino ❀ Pucci ♫ .(ړײ) ♫. * .«▓» *. ♫ ..╝╚.. ♫ # visoka moda # Haute couture # Prêt-à-porter # dizajnerska moda # moda # FASHION # modni retro dizajn # VOGUE ORIGINAL de PARIS # Pariz, Milano, London # Fashion Week

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mislim da fali predgovor, ostalo sve u redu! Walter Scott: WAVERLEY ili U BORBI ZA OTADŽBINU historički roman iz osamnaestoga stoljeća Ilustrovano sa 16 slika Nakladnik: Knjižara St. Kugli, Zagreb Uvez: tvrdi Broj stranica: 188 Format: 14 x 20 cm Waverley je smješten tijekom jakobitskog ustanka 1745., koji je nastojao obnoviti dinastiju Stuarta u osobi Charlesa Edwarda Stuarta (ili `Bonnie Prince Charlie`). Priča o mladom sanjaru i engleskom vojniku, Edwardu Waverleyu, koji je poslan u Škotsku 1745. On putuje na sjever iz svoje aristokratske obiteljske kuće, Waverley-Honour, na jugu Engleske (navodno u obavijesti engleskog nasljeđa koja upućuje u opatiju Waverley u Surreyu) prvo u Škotsku nizinu i dom obiteljskog prijatelja baruna Bradwardinea, zatim u Highlands i srce jakobitskog ustanka 1745. i posljedica. Valter Skot, često nepravilno kao Volter[1], (engl. Walter Scott; Edinburg, 15. avgust 1771 — Abotsford, 21. septembar 1832) bio je škotski pisac. Sakupljao je narodnu poeziju i pisao romane o junacima škotskog nacionalnog predanja. Još kao dete, voleo je da sluša pesme i bajke njegovih predaka, i bio fasciniran njima. Od njega se očekivalo da postane advokat, kao i njegov otac, i čak je je bio očev učenik neko vreme, ali je ljubav prema knjigama i istoriji prevladala. Iako su njegovi romani uglavnom bili o Škotskoj istoriji, njegov najpoznatiji roman Ajvanho govori o Engleskoj u vreme kralja Ričarda i Krstaških ratova. Godine 1826. dobio je plemićku titulu, isključivo kao nagradu za književne zasluge. Njegovi romani uključuju Rob Roj, Kventin Darvard, Talisman i druge. Ajvanho (1819) roman je koji evocira vrijeme tenzija između osvajača Normana i britanskih starosedilaca Saksonaca. Skot na jedan ubedljiv način priziva vreme viteških turnira, slave, krstaških ratova i zveketa mačeva. Poreklo Valter Skot je rođen 15. avgusta 1771, u stanu na trećem spratu na Koledž Vajndu u Starom gradu, Edinburg, uskoj uličica koja vodi od Kaugekta do kapija Univerziteta u Edinburgu (Starog koledža).[2] On je bio deveto dete (šestoro je umrlo u detinjstvu) Valtera Skota (1729–1799), člana kadetske podružnice klana Skot i pisca pečata, i njegove supruge An Raderford, sestre Daniela Raderford i potomka klana Svinton i porodice Haliberton (poreklo zbog kojeg je Valterovoj porodici dato nasledno pravo sahrane u opatiji Drajber).[3] Valter je tako bio rođak graditelja nekretnina Džejmsa Bertona (um. 1837), rođenog kao „Haliberton”, i njegovog sina arhitekte Desimusa Bertona.[4] Valter je kasnije postao član Klarens kluba, čiji su članovi bili Bertonovi.[5][6] Detinjstvo Skotovo detinjstvo u Sandinovsu, u senci Smajlholmske kule, upoznalo ga je u priče i folklor Škotskih granica Skotova porodična kuća na Džordž skveru u Edinburgu, od oko 1778 On je tokom detinjstva preživeo napad dečije paralize 1773. godine, što ga je učinilo hromim,[7] stanjem koje bi imalo značajan uticaj na njegov život i pisanje.[8] Da bi zalečio svoju hromost, bio je poslat 1773. godine da živi u ruralnim Škotskim granicama na farmi svog dede i babe po ocu u Sandinovsu, u blizini ruševine Smajlholmske kule, ranije porodične kuće.[9] Ovde ga je naučila da čita njegova tetka Dženi Skot, i od nje je naučio govorne obrasce i mnoge priče i legende koje su kasnije karakterisale veliki deo njegovog rada. U januaru 1775. vratio se u Edinburg, i tog leta je otišao sa svojom tetkom Dženi na banjsko lečenje u Batu u Somersetu, u južnoj Engleskoj, gde su živeli na 6 Saut Parejd.[10] U zimu 1776. vratio se u Sandinovs, sa još jednim pokušajem lečenja vodom u Prestonpansu tokom sledećeg leta.[9] Godine 1778. Skot se vratio u Edinburg na privatno obrazovanje kako bi se pripremio za školu i pridružio porodici u njihovoj novoj kući, jednoj od prvih koja izgrađenih na Džordž skveru.[2] Oktobra 1779, on je počeo da pohađa nastavu u Kraljevskoj gimnaziji u Edinburgu. Tada je već mogao da hoda i istražuje grad i okolnu prirodu. Njegovo čitanje je uključivalo viteške romanse, pesme, istoriju i putopise. Džejes Mičel mu je davao privatne časove iz aritmetike i pisanja i od njega je naučio istoriju Škotske crkve sa naglaskom na Zavetima. Godine 1783, njegovi roditelji su ga, verujući da je premašio svoju snagu, poslali da boravi šest meseci kod tetke Dženi u Kelsu u Škotskim granicama: tamo je pohađao Kelsku gimnaziju, gde je upoznao Džejmsa Balantajna i njegovog brata Džona, koji su kasnije postali njegovi poslovni partneri i štampari...

O NADREALIZMU Razgovori na radiju (1913-1952) Andre PARINO Andre BRETON Službeni glasnik B e o g r a d 2 O 1 O POJMOVNIK а) Бретон, Андре (1896-1966) б) Надреализам .............................................................. Коригован и прерађен превод Бретонових разговора са Парином о свом делу и надреализму, који обухватају период од 1913. до 1952. године, а који су вођени на француском радију од марта до јуна 1952. Исте године објавила их је издавачка кућа Галимар. Свакој емисији претходи по један Бретонов текст који одговара евоцираном раздобљу !!! Prepevao: BRANISLAV PRELEVIĆ Broš Latinica 1 6 7 stranica Nekorišćeno perfekT kondicijA: 1O ekstrA !!!

Preveo sa nemačkog originala Stevan Milović. Omot prema crtežu G. Grosza od Pavla Bihalya. Ovitak Pavle Bihaly. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Ex Yugoslavia (1910-1945) avant - garde covers. Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. Autor: Bernard Brentano Izdavač: Nolit, Beograd Izdanje: prvo Godina: 1938 Uvez: meki + omot Format: 14x20 Stranica: 152 KC

Služavkin sin : 1849-1871 / Johan August Strindberg ; [preveo Stevan Milović] tehnička oprema Pavle Bihalji (Pavle Bihali, Bihaly) Biblioteka Zenit 294 str. ; 20 cm Nolit Beograd 1939. retko izdanje mek povez sa omotačem omot: Pavle Bihaly, fotomontaža iz kraja 30-ih godina. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno ljevičarske i često zabranjivala. Omot je zacepljen pogledati slike!

PODMLADAK LIST ZA OMLADINU SREDNJIH ŠKOLA - GODINA PRVA 1897-1898 BROJEVI 1-27 uredio: Momčilo Ivanić profesor Prve Beogradske Gimnazije u Beogradu u štamparijama: Dragoljuba Mirosavljevića i S. Horovica 1898. Tvrd povez, 444strane, na predlistu ima đačka posveta, korice su oštećene kao što se vidi na slici - unutra je mnogo bolje!! Момчило Иванић (Пивнице, 2/14. март 1853 — Београд, 23. април/6. мај 1916), српски филолог, професор гимназије и секретар Лексикографског одсека СКА Момчило Иванић је рођен 2/14. марта 1853. године у Пивницама у Бачкој.1) Његов отац Стеван прешао је у Београд, где је радио као чиновник управе града.2) Момчило Иванић похађао је до четвртог разреда основну школу у Београду, а онда се са оцем морао вратити у Војводину.3) Због тих околности уписао се тек 1867. у гимназију у Београду.4) Похађао је историјско-филолошки одсек Велике школе, а завршио га је 1876. године.5) На Великој школи Београду био је ђак Даничића и Новаковића. Радио је најпре од 1877. у једној приватној школи, а од јесени 1877. био је професорски приправник Стојана Новаковића.6) Постао је 1879. предавач на гимназији, а 1885. професор београдске реалке. Од 1898. радио је у лексикографском одјелу Српске краљевске академије (СКА). Повлачио се са војском крајем 1915, али није могао даље од Призрена, па се вратио, али затекао је растурену кућу и разбацане књиге и папире.7) За време окупације није му било допуштено да дође на Академију, па је нешто покушавао да ради код куће.8) На Ђурђевдан 1916. изашао је да са гомиле књиге пробере, оно што би се дало искористити, али ударила га је срчана кап.9) У радовима је помагао Даничићу и Новаковићу, преводио је чланке, и писао приказе и реферате. Самосталних радова од значаја нема. Сакупљао је грађу за велики рјечник СКА дуги низ година, и написао је Оглед тог рјечника како га је он замишљао (Српски рјечник књижевног и народног језика, 1913). Академик Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије философских наука) од почетка 1903.

Omot Pavle Bihaly, sjajna fotomontaža iz 30-ih godina. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Ex Yugoslavia (1910-1945) avant - garde covers. Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. Autor: Bruno Traven Izdavač: Nolit, Beograd Izdanje: prvo/first Godina: 1932 Uvez: tvrdi s klapnom Format: 14x20 Stranica: 312 Stanje omota kao na slici, unutra knjiga odlično očuvana. KC

Poezija, mek povez, 48 strana, zagrebačko izdanje iz 1940. godine. Neznatno oštećeni rubovi korica, generalno sasvim solidno stanje, posebno iznutra. Vladimir Jurčić (Bjelovar, 24. rujna 1910. – Zagreb, polovica svibnja 1945.) bio je hrvatski pjesnik, esejist i feljtonist. Pisao je književnu, glazbenu, kazališnu i likovnu kritiku. Životopis U rodnom mjestu završio pučku školu i prvi razred gimnazije, ostatak u Gospiću, Senju, Vinkovcima i Zagrebu gdje je završio Klasičnu gimnaziju 1930. godine i diplomirao slavistiku na Filozofskom fakultetu. Do svibnja 1945. radio je na III Muškoj gimnaziji u Kušlanovoj, Zagreb, gdje je uhićen, odveden i ubijen. Na njegovoj rodnoj kući u Bjelovaru, podignuta je spomen-ploča.

MAKS DAUTENDEJ VRT GODIŠNJIH DOBA i druge priče JUGOISTOK B e o g r a d 1 9 4 3 B I S E R I svetske književnosti ................................................................... R e f e r e n c e Vrt bez godišnjih doba Dalarova osveta U tmini Himalaja Dečak na slonovoj glavi U plavoj svetlosti Penanga Vaskrsenje mrtvih Jedrilice iz Jabaze Večernja zvona Mijdera hrama ................................................. Beleška o piscu Ćirilica Tvrde korice Šiven povez 93 stranice Pažnja !!! Pažnja !!! Pažnja !!! ... Knjiga je štampana za vreme nemačke /o k u p a c i j e/ Srbije 1943. godine, u izdavačkoj kući `Jugoistok`, koja je bila pod nemačkom kontrolom !!! (Mihajlo Grušić) KOLEKCIONARSKI PRIMERAK, 1943 ! RARITET ******* EKSTREM *******

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! SRPSKI PRAVOSLAVNI NAROD I CRKVA U SARAJEVU u 17. i 18. vijeku , Vladislav Skarić , Državna štamparija Sarajevo 1928. Vladislav Skarić (Sarajevo, 10/22. juni 1869 — Sarajevo, 6. avgust 1943) bio je srpski istoričar i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Biografija Rodio se u bogatoj srpskoj trgovačkoj porodici u Sarajevu. Njegov otav Kosta Skarić je bio trgovac duvanom koji se trgovinom obogatio i sagradio jednu od najvećih kuća u Sarajevu toga doba. U toj kući kod hotela Evrope se danas nalazi muzej savremene umjetnosti. U Sarajevu je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije, nakon čega ga otac šalje na školovanje u Sremske Karlovce. Nakon završene Karlovačke gimnazije odlazi na školovanje u Grac gdje je studirao istoriju i geografiju. Po povratku iz Graca je radio kao prvi profesor u Relnoj gimnaziji u Banjaluci, te kao profesor u Srpskoj školi u Sarajevu. Bio je aktivista srpskog narodnog pokreta toga doba, pisao je za srpski časopis Bosanska vila, i bio jedan od osnivača Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva Prosvjeta. Kao istaknutog srpskog intelektualca, austrougarske vlasti ga hapse zajedno sa velikim brojem Srba odmah nakon Vidovdanskog atentata 1914. Prvi svjetski rat je proveo u austrougarskom zatočeništvu. Ubrzo nakon oslobođenja 1919. postaje kustos Zemaljskog muzeja, čiji je bio direktor od 1926. do 1936. godine. Pred Drugi svjetski rat je izvršio popis predmeta Muzeja Stare srpske pravoslavne crkve na Baščaršiji, a 1939. je zajedno sa Đokom Mazalićem i Darinkom Despić otvorio nove prostorije i novu postavku muzeja. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti je izabran na Izbornoj skupštini, 18. februara 1935. godine.

edicija socijalne misli I izdanje Jevgenij Ivanovič Zamjatin (rus. Евге́ний Ива́нович Замя́тин; Lebedjanj, 1. februar 1884 - Pariz, 10. mart 1937) bio je ruski književnik i prevodilac. Svestran i politički angažovan, Zamjatin je ostavio srazmerno mali broj dela, koja su po formalnim i po svojim unutrašnjim kvalitetima obogatila rusku i svetsku književnost. Njegov život i stvaralaštvo obojeni su liberalnim idejama o apsolutnoj slobodi i pravu pojedinca da stvara, zamišlja, pravi greške i menja svet po svojoj volji. Takve ideje učinile su ga nepoželjnim elementom u obe Rusije; onoj carskoj pre Oktobarske revolucije i onoj sovjetskoj nakon 1917. Karijeru je započeo pišući pripovetke bliske književnom naturalizmu, da bi se vremenom tematsko-motivski registar njegove proze proširio, sa posebnim osvrtom na uticaj Oktobarske revolucije na život običnog čoveka. Danas je najpoznatiji po svom romanu Mi, jednim od prvih distopijskih romana u svetskoj književnosti. Knjiga, čija se radnja odigrava u budućem veku Iks u zemlji pod nazivom Jedinstvena Država, prikazuje sumornu sliku budućeg sveta u kojoj ljudi žive u totalitarnom društvu bez ljubavi i kreativnosti. Idejno i formalno Mi je snažno uticao na buduće književne distopije, uključujući i romane Vrli novi svet Oldusa Hakslija i 1984. Džordža Orvela.[1][2] Zamjatin je zbog ove knjige morao da zauvek napusti rodnu zemlju. U postrevolucionarnoj Rusiji nije bio poznat samo kao književnik, već i kao profesor brodogradnje na Politehničkom institutu u Petrogradu, zatim kao predavač najnovije ruske književnosti na Hercenovom pedagoškom univerzitetu, predavač stilistike i tehnike umetničke proze u studiju organizacije Kuća umetnosti, kao i član redakcije nekoliko časopisa i urednik nekoliko izdavačkih kuća u trenutku postavljanja jedini primerak izuzetno retko u ponudki ZIMA.20/9

RETKO! Edité par P., N.R.F., 1923 prvo izdanje unutra veoma dobra, korice kao na slikama Rabindranat Tagor (ben. रवीन्द्रनाथ ठाकुर, engl. Rabindranath Tagore; Kalkuta 7. maj 1861 — 7. avgust 1941) je bio indijski književnik, dramaturg i filozof.[2] Napisao je više od 1.000 poema, 24 drame, osam romana, više od 2.000 pesama, veliki broj eseja i druge proze.[3][4] Njegova poezija se odlikuje jednostavnošću emocija, eseji jačinom misli, a romani društvenom svešću.[5][6] Glavni cilj mu je bio povezivanje istoka i zapada. Sam je prevodio svoju lirsku poeziju na engleski jezik. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1913. godine. Bio je najmlađi sin (sedmo dete) hinduističkog filozofa i verskog mistika Devendranaha. Zadivljen prirodom i njenim detaljima, svoje prve pesme napisao je u svojoj osmoj godini. Do sedamnaeste godine života obrazovao se kod kuće, kada je na očevo insistiranje otišao u Englesku i da bi studirao prava. Studije u Engleskoj nije dovršio, već se vratio u Indiju i opredelio za književnost. Tokom boravka u Londonu objavio je svoje prve dve zbirke pesama - „Večernje pesme“ i „Jutarnje pesme“. Godine 1913. dobio je Nobelovu nagradu za književnost za zbirku pesama „Gitandžali“, upravo u to vreme gubi i ženu i decu. Ovu zbirku pesama je napisao 1910. u Bengalu, a dve godine kasnije ista se izdaje u Londonu u prevodu na engleski jezik. Godine 1915. britanska vlada ga je proglasila za viteza. Titule se odrekao posle masakra u Amricaru 1919. godine, u znak protesta protiv vladara. Osnovao je eksperimentalnu školu u Shantiniketanu, zasnovanu na Upandisanskim idealima obrazovanja. Povremeno je učestvovao u Indijskom nacionalističkom pokretu. Tu se sprijateljio sa Gandijem. Najznačajnija dela su mu zbirke pesama „Gradinar“ i „Gitandžali“, a od romana „Brodolom“. Tagore je takođe pisao i priče, romane, pozorišne komade, eseje, mjuzikle, putopise i memoare. Bavio se i slikanjem i komponovanjem. Napisao je reči i muziku indijske nacionalne himne (Đana Gana Mana). Takođe je autor reči i melodije pesme koja je danas himna Bangladeša (Amar šonar Bangla).[7][8][9] Umro je u svom rodnom gradu 7. avgusta 1941. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Biblioteka Ruske Literature Prevod: Kosara Cvetkovic Ivan Sergejevič Turgenjev (rus. Ива́н Серге́евич Турге́нев, Orel, 9. novembra 1818 — Bužival, 3. septembra 1883) je bio ruski književnik i autor drama. Njegovo delo Očevi i deca smatra se jednim od najvažnijih romana u 19. veku. U njemu je prvi put definisao pojam nihilizam kome je suprotstavio „pozitivnog heroja”. Osim toga poznat je i po zbirki pripivedaka Lovčevi zapisi koja je prvi put štampana 1852 Ivan Turgenjev je rođen u bogatoj zemljoposedničkoj porodici 1818. godine. Prvih 9 godina života proveo je na imanju svoje majke Spaskoje-Lutovinovo u Orelskoj guberniji. Bogati roditelji su mu obezbedili dobro obrazovanje. Školovao se kod kuće, a kasnije u internatu u Moskvi. Počeo je da studira filologiju 1833. na Univerzitetu u Moskvi, studije je nastavio u Sankt Peterburgu (1834 — 1837) i Berlinu (1838 — 1841).[1] Posle povratka u Rusiju 1841, počeo je da radi kao činovnik u ministarstvu spoljnih poslova u Sankt Peterburgu. Taj posao je napustio posle dve godine da bi se posvetio literarnom radu. Turgenjev je odbacivao politički radikalizam koji su podjednako iskazivali kritičari i pobornici carskog režima, ali je bio razočaran represivnom unutrašnjom politikom cara Nikolaja I. Aktivno je iskazivao svoje protivljenje kmetstvu, što je pokazao i kada je nasledio roditeljsko imanje 1850. Tada je oslobodio sve kmetove, a posle zvaničnog ukidanja kmetstva 1861, pomogao je emancipaciju i ekonomski položaj kmetova na svome imanju. Državna vlast nije sa simpatijama gledala na njegove otvoreno iznete stavove. Uhapšen je u maju 1852. i proveo je dve godine zatočen na porodičnom imanju. Razlog je bio članak posvećen preminulom Gogolju, kojim je zaobišao zvanične cenzore. Odbojnost ka preovladavajućem političkom stanju u Rusiji bila je razlog što je mnogo godina proveo u inostranstvu. Konačno je emigrirao 1861, prvo u Baden-Baden (do 1870), a kasnije u Pariz, gde je živeo do smrti.[1] U Rusiju se vraćao povremeno u posebnim prilikama....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radmila Kajmakovic Zenidbeni obicaji kod Srba i Hrvata u Bosni i Hercegovini 11. str. Radmila Kajmaković, poznati etnolog i istraživač narodnih običaja i vjerovanja sva tri naroda u BiH, rođena je u Velesu, u Makedoniji, jer je otac Radmilin, Vojislav Nikolić, bio državni činovnik u Kraljevini SHS/Kraljevini Jugoslaviji, tako da je često bio premiještan iz jednog dijela tadašnje Jugoslavije u drugi. Vojislav Nikolić je u Bijeljini obavljao funkciju sreskog načelnika u periodu od 1936 do 1939. godine. Radmila je u Bijeljini provela djetinjstvo, završila osnovnu školu, dok je gimnaziju pohađala u Šapcu, Zaječaru i Beogradu. Studije etnologije završila je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Nakon toga odlazi u Sarajevo, u Institut za folklor. Po pripajanju Instituta Zemaljskom muzeju 1958. godine, Radmila Kajmaković radi kao kustos Odjeljenja za etnologiju i tu dostiže punu profesionalnu afirmaciju. Osim istraživanja u Semberiji, ispitivanja je vršila u svim oblastima koje su bile obuhvaćene projektima Zemaljskog muzeja: Livanjsko polje, Imljani, Žepa, Istočna Hercegovina, Zapadna Hercegovina s Lišticom, Derventa i Tešanj. Penzionisana je 1989. godine. Bila je izvanredan poznavalac običaja i vjerovanja sva tri naroda u Bosni i Hercegovini. Tokom bogate stručno – naučne karijere posebno mjesto pripada radu Radmile Kajmaković u oblasti proučavanja etnologije Semberije. Gotovo dvije decenije bavila se povremenim, ali vrlo temeljnim istraživanjima narodnog života i kulture ovog kraja. Autor je do sada jedinstvenog sveobuhvatnog i stručnog djela, objavljenog 1974. godine, pod nazivom “Semberija – etnološka monografija”, kao i pet posebnih radova: “Etnološka istraživanja u Semberiji (1970), “Razvoj kuće i gospodarskih zgrada u Semberiji (1974), “Promjene u narodnoj kulturi Semberije” (1974), “Kako je Semberija dobila ime” (1977). Monografski rad o Semberiji objavljen je i u njemačkom izdanju Glasnika Zemaljskog muzeja (1980). Radmila Kajmaković je bila i autor prve stalne etnološke postavke u Muzeju Semberije u Bijeljini, otvorene 1981. godine. Početkom rata u BiH, 1992. godine, sa porodicom odlazi najprije u Beograd, a nakon toga, 1997. godine, u SAD, gdje je i umrla dvije godine kasnije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ivan Sergejevič Turgenjev (rus. Ива́н Серге́евич Турге́нев, Orel, 9. novembra 1818 — Bužival, 3. septembra 1883) je bio ruski književnik i autor drama. Njegovo delo Očevi i deca smatra se jednim od najvažnijih romana u 19. veku. U njemu je prvi put definisao pojam nihilizam kome je suprotstavio „pozitivnog heroja”. Osim toga poznat je i po zbirki pripivedaka Lovčevi zapisi koja je prvi put štampana 1852 Ivan Turgenjev je rođen u bogatoj zemljoposedničkoj porodici 1818. godine. Prvih 9 godina života proveo je na imanju svoje majke Spaskoje-Lutovinovo u Orelskoj guberniji. Bogati roditelji su mu obezbedili dobro obrazovanje. Školovao se kod kuće, a kasnije u internatu u Moskvi. Počeo je da studira filologiju 1833. na Univerzitetu u Moskvi, studije je nastavio u Sankt Peterburgu (1834 — 1837) i Berlinu (1838 — 1841).[1] Posle povratka u Rusiju 1841, počeo je da radi kao činovnik u ministarstvu spoljnih poslova u Sankt Peterburgu. Taj posao je napustio posle dve godine da bi se posvetio literarnom radu. Turgenjev je odbacivao politički radikalizam koji su podjednako iskazivali kritičari i pobornici carskog režima, ali je bio razočaran represivnom unutrašnjom politikom cara Nikolaja I. Aktivno je iskazivao svoje protivljenje kmetstvu, što je pokazao i kada je nasledio roditeljsko imanje 1850. Tada je oslobodio sve kmetove, a posle zvaničnog ukidanja kmetstva 1861, pomogao je emancipaciju i ekonomski položaj kmetova na svome imanju. Državna vlast nije sa simpatijama gledala na njegove otvoreno iznete stavove. Uhapšen je u maju 1852. i proveo je dve godine zatočen na porodičnom imanju. Razlog je bio članak posvećen preminulom Gogolju, kojim je zaobišao zvanične cenzore. Odbojnost ka preovladavajućem političkom stanju u Rusiji bila je razlog što je mnogo godina proveo u inostranstvu. Konačno je emigrirao 1861, prvo u Baden-Baden (do 1870), a kasnije u Pariz, gde je živeo do smrti.[1] U Rusiju se vraćao povremeno u posebnim prilikama.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Šabac 1938 , prvo antikvarno izdanje, mek povez, format 17 x 24 cm , ilustrovano, ćirilica, 443 strane Naslovna strana: Slikar: Stevan J. Calic Šabačka gimnazija, čiji je stari naziv Gimnazija „Vera Blagojević“, je škola u Srbiji sa tradicijom dugom 184 godine. Osnovana je 1837. godine, u zgradi nekadašnje Polugimnazije, a današnjoj zgradi Narodnog muzeja. Šabačka gimazija je sada smeštena pored stare zgrade, u Masarikovoj 13, u samom centru grada, preko puta Biblioteke Šabačke. Stari nazivi škole su Šabačka polugimnazija, Gimnazija gospodara Jevrema Obrenovića, Srpska kraljevska gimnazija, Podrinska gimnazija, Gimnazija Vera Blagojević. Dan škole je izglasalo Nastavničko veće 2006. godine i to je 8. novembar, Mitrovdan. Škola ukupno ima oko 750 učenika u 6 smerova i 36 odeljenja: društveno-jezički, prirodno-matematički, računarski, filološki i opšti smer . Dva odeljenja su društveno-jezičkog smera i opšteg smera, jedno je prirodno-matematičkog, filološkog i računarskog smera. Smer filološke gimnazije uveden je u školu 2004. godine, a informatički smer 2006. godine, dok je opšte odeljenje uvedeno 2014. godine. Istorijat zgrada gimnazije Dvorište gimnazija Na samom početku rada škole, nastava se održavala po privatnim kućama, pa u Jevremovom konaku, a potom u kući Kuzmana Lazarevića. Nakon toga promenjeno je još nekoliko kuća, pa je posle smeštena u kući pored crkvene porte i opštinske škole. Nakon toga, kupljeni su placevi preko puta Vladičanskog dvora (danas Biblioteke šabačke), a posao za izgradnju je dobio Šapčanin, Karel Ščasni. Zgrada Polugimnazije (današnji Narodni muzej) otvorena je 8. novembra 1857, a osveštana je dva dana kasnije, dok se prvo školsko zvono oglasilo 11. novembra 1857. Tokom 60-ih godina devetnaestog veka, u zgradu se useljavaju vojska i bolnica, a đaci pohađaju nastavu u zgradi osnovne škole. Nakon povratka u prvobitnu zgradu, uređeni su pojedini kabineti u zgradi današnje Biblioteke šabačke, a u dvorištu je napravljen gimnastički poligon. Godine 1840. prva pozorišna predstava u gradu je održana u zgradi škole. Godine 1900. škola je učestvovala na Međunarodnoj izložbi u Parizu, uz posebno zalaganje profesora i đaka. Zgrada današnje gimnazije je nastajala u rasponu od 1892. do 1935. godine. Nova zgrada, koja je jednim delom izlazila na ulicu Vojvode Mišića, izgrađena tokom 1891. i 1892. godine. Na postojećem objektu podignut je sprat, kako bi se dobile 4 učionice. Godine 1926. dograđeno je još jedno krilo škole, što je zabeleženo i na mermernoj ploči, koja se nalazi u školskom hodniku. Sedam učionica i svečana sala su dobijene doziđivanjem tokom 1935. godine. Pri svim gradnjama vodilo se računa da objekti budu stilski i arhitektonski ujednačeni. Danas zgrada ostavlja utisak da je građena u jednom periodu, mada je građena iz četiri puta. Osnovni objekat je u obliku ne potpuno srazmernog slova T. Ukrasa na zgradi nema mnogo, osim nekih nadprozornika i dva zabata na kojima se nalaze floralna dekoracija i kraljevska kruna. Škola je povodom stogodišnjice 1937. odlikovana ordenom Svetog Save I stepena.[1] U zgradama škole su boravile austrougarska vojska za vreme Prvog svetskog rata, i nemačka vojska tokom Drugog svetskog rata pri čemu su više puta demolirane i pljačkane. Tokom narednih godina vršene su razne popravke i proširenja, da bi se 1954. godine prizemni deo ustupio Gradskom muzeju, koji dobija celu zgradu na raspolaganje 1961. godine. Zgrada je 1979. godine progašena spomenikom od velikog značaja. Značajna dogradnja desila se 1987. godine kada je podignuta školska hala površine 2500 m², koja ima prolaz u spratnom delu sa školom. U hali se nalaze i likovni kabinet, kabinet za muzičku kulturu, geografiju i računarstvo i informatiku. U dvorištu je formiran sportski teren. Učenici Šabačke gimazije bili su: Jovan Cvijić, Stojan Novaković, Miloš Moskovljević, Milorad Popović Šapčanin, Ljubomir Stojanović, Jovan Đorđević, Janko Veselinović, Laza K. Lazarević, Kosta Abrašević, Stanislav Vinaver, Mileva Marić-Ajnštajn, Vojislav S. Radovanović, Oskar Davičo, Vera Blagojević, Milić od Mačve, profesor dr Boško Suvajdžić. Školu su pohađali akademici, naučnici, književnici, slikari, ministri, filmski reditelji, profesori univerziteta, kao i istaknuti profesori koji su radili ili i danas rade u ovoj uglednoj školi.

ОЧИМА РУСКОГ ДОБРОВОЉЦА ЈУРИЈ ХАМКИН Дечје новине Горњи Милановац 1994 Р е ф е р е н ц е Ја пишем Јануарски метак На свом прагу Милан Шоша из Шоше Пјевајте ми руске пјесме Пут у Сарајево Акција Бункер Доборовољац Јелена Бардукова Борис Породица Попалић наставља борбу Пас - водич Под ватром на купање Битка на Мастиловој стијени Интернирци Которац Срушена кућа Клин-чорба Иди и умри за Србију ........................................................... ЈУРИЈ ХАМКИН, бивши официр Совјетске армије и новинар, био је 1992. године добровољац на херцеговачком ратишту. Сматрао је да је политика Русије према Србији `издајничка` и да се у Русији /у/ штампи слабо, неинформисао често и `примитивно` писало о `балканским` проблемима. (Михајло Грушић) Ћирилица Мекан повез 102 странице ЛЕП ПРИМЕРАК