BOCH FRERES, Belgium - Toaletni set (1920.) Set od četiri dela Umivaonik (dužina: 39,5 cm, širina: 37 cm, prečnik dna: 26 cm, prečnik otvora: 34,5 cm, visina: 11 cm) Bokal (visina: 27 cm, dužina: 24 cm, širina: 15,5 cm, prečnik dna: 10 cm, prečnik ovora: 11,5 cm, zapremina: 3.5 l) Kutija za sapun (visina: 8 cm, prečnik dna: 9 cm, prečnik otvora: 12 cm) Kutija za četkice za zube (visina: 7,5 cm, dužina: 24 cm, širina: 9,5 cm) Težina (ukupna): 5,65 kg Dva manja oštećenja na dnu lavora, vidljiva su u gornjem delu kolaž-slike. Veće oštećenje na obodu posude za šećer, naknadno delovi zalepljeni, vidljivo jeu donjem delu kolaž-slike. Dve manje nepravilnosti na obodu lavora, verovatno nastala u proizvodnji. Zlatna boja mestimično je pohabana. Žig na dnu: BOCH Freres LA LOUVIÉRE (u traci preko sredine kruga) MADE IN BELGIUM (u okviru gornje polovine kruga) FABRICATION BELGÉ (u okviru donje polovine kruga) (Slovo) E (s desne strane žiga) Landen -1- (podglazurno, reljefno) Fabrika “Boch Freres Keramis” koristila je ovaj žig 1920. godine Fabriku “Boch Freres Keramis” u belgijskom mestu La Louvière osnovao je 1844. godine Jean-François Boch, kasnije vlasnik druge poznate kompanije, “Villeroy & Boch”. Upravljanje fabrikom “Boch Freres SNC” ubrzo je preuzeo Victor Boch, i proizvodnja je mogla odmah da počne, uz pomoć ostalih ostalih članova porodice Boch, koja se proizvodnjom fajansa bavila još od sredine XVIII veka , i posedovali fabrike u mestima Septfontaines, Mettlach i Wallerfangen. Proizvodnja fajansa razvijala se brzo. Povoljan geografski položaj fabrike, bogato iskustvo porodice u ovoj grani proizvodnje, mnoštvo nagrada na međunarodnim izložbama (Brussels 1847, Paris 1855, London 1862, Porto 1865, Paris 1867 i Amsterdam 1869), ali i učestale posete kraljevske porodice, brzo su doneli solidnu reputaciju fabrici. Oko 1860, godine započela je proizvodnja višebojnih predmeta. 1904. godine postavljena je prva tunelska peć za pečenje keramike u Evropi. 1893. godine u fabrici je bilo zaposleno 250 radnika, 1900. godine skoro 1000 a 1935. godine 1350. Fabrika je zapošljavala kvalifikovane strane radnike, ali i razvila obuku za lokalne radnike, i sarađivala sa njima kroz razne socijalne programme : izgradnju malih kuća za radnike, otvaranjem škole za njihovu decu, stvaranjem penzionog fonda. Predviđajući dalji razvoj tržišta, 1948. godine kompanija je postala akcionarsko društvo: “Boch Frères S.A.” Nakon perioda stalnog rasta od 1955. do 1965. godine, upravni odbor odlučio je 1970. godine da izgradi novu fabriku, koja je i završena 1972. godine. Međutim, 1974. godine proizvodnja predmeta za domaćinstvo je prvi put opala, i taj se trend nezadrživo nastavio. 1985. godine kompanija je bankrotirala i proizvodnja je zaustavljena. Proizvodnju posuđa je pokušala da reaktivira kompanija „M.R.L.Boch“ (skr. od “Manufacture Royale La Louvière Boch”), ali je i ona bankrotirala 1988. godine, a preostale akcije otkupile su druge kompanije, koje su ime “M.R.L.Boch” koristile do 2009. godine. Zbog osetljivosti, vrednosti i težine, preuzimanje prvenstveno lično, u centru Novog Sada. Na širem području Novog Sada moguća je i moja dostava. Pažljivo upakovano i maksimalno zaštićeno, mogu da pošaljem PostExpress-om, ali ne mogu da preuzmem odgovornost za sudbinu u transportu. (97/15-15/T-kp/442)

FRIEDRICH KAESTNER - Veoma velika supijera (1900-1920) Dimenzije: Visina (sa poklopcem): 32 cm Visina (bez poklopca): 18,5 cm Dužina : 33 cm Širina: 25 cm Prečnik dna: 15 cm Prečnik otvora: 20 cm Zapremina: 3,5 l Težina: 3,1 kg Zlatna boja na rubu skoro sasvim je izbledela, na drškama manje. Dva oštećenja na rubu otvora, koja su popravljena - na posebnoj slici označeno je strelicama. Dno nije sasvim ravno - posuda se malo klati na ravnoj površini. Žig na dnu: (Inicijali) FK (za Friedrich Kaestner) (Inicijali) O/Z (za „Oberhohndorf bei Zwickau“, Oberhondorf kod Cvickaua - ovaj deo žiga izbačen je kad je oko 1935. godine Oberhohndorf postao deo grada Zwickau.) Fabrika „Porzellanmanufaktur Friedrich Kaestner” koristila je žig od 1900. do 1920. godine. Koreni porodice Kaestner (Kestner) sežu unazad do prvih pokušaja eksploatacije uglja oko mesta Oberhohndorf (Oberhondorf, danas deo grada Zwickau, Saksonija). Bivši poljoprivrednik Jacob Kaestner (Jakob Kestner) bio je prvi član porodice koji je bio registrovan kao vlasnik rudnika uglja 17. marta 1551. Poslednji rudnik koji je pripadao porodici, nazvan, prema vlasniku, „Florentin Kaestner“, uključen je u lokalnu rudarsku uniju „Morgenstern“ (Morgenštern, Zvezda Zornjača) tokom 1930. godine. Do tada, u vremenu od skoro četiri veka, porodica Kaestner, koja je posedovala sedam rudnika uglja, postala je jedna od najvećih industrijskih porodica u Saksoniji. Friedrich (Fridrih, 1855-1924), sin vlasnika poslednjeg porodičnog rudnika, Florentina Kaestnera, sanjao je o tome da otvori sopstvenu fabriku porcelana. Florentin, kome se svidela ideja i koji je bio ponosan na svoje sinove, podržao je sina ne samo finansijski već i svojim velikim znanjem u vođenju posla. Friedrich Kaestner započeo je građevinske radove tokom 1882. godine. 19. Januara 1883. godine firma je zvanično registrovana u gradskoj kući Zwickau (Cvikau). Ipak, Kaestneru je bilo potrebno još punih jedanaest meseci da pokrene proizvodnuju, i ona je zvanično počela 8. decembra 1883. Prvi servis za kafu proizveden je prema kalupu koji je jednostavno nazvan „Model A“, i bio je osnova za uspeh fabrike u prvim godinama. Friedrich Kaestner upravljao je fabrikom koristeći najnoviju tehnologiju tog vremena. 1886. godine povećani su i prošireni proizvodni pogoni, a zbog povećane potražnje za proizvodima fabrike broj radnika povećao se na 180. 1905. godine u asortiman su uvedeni i predmeti u stilu Secesije. Korišćena je tada poslednja reč u prozvodnji porcelana, podglazurno dekorisanje razvijeno u Kopenhagenu. 1919. godine, zajedno sa fabrikom Fraureuther, fabrikom porcelana u Zwickau i radionicom za dekorisanje porcelana Karla Steublera (Štojbler) osnovana je umetničko-zanatska škola za oslikavanje porcelana. Uspostavljena je i trajna saradnja sa poznatim dizajnerom i profesorom Arturom Henningom (Artur Hening) iz šleskog grada Bunzlau (danas Bolesławiec, u Poljskoj). Fabrika je nastavila uspešno da radi i nakon smrti Friedricha Kaestnera 1924. godine, i pod uticajem Artura Henninga i njegovog avangardnog dizajna, postala je jedna od najinovativnijih fabrika porcelana u Nemačkoj. Posle 1945. godine Henning je nastavio da vodi kompaniju koja je nacionalizovana nakon osnivanja Nemačke Demokratske Republike 1949. godine, i prvih nekoliko godina posao je ponovo išao dobro. Međutim, od 1960. godine prodaja se konstantno smanjivala. Konačno, fabrika `Kaestner` je morala da bude zatvorena 1971. godine – to je bila poslednja fabrika porcelana u oblasti Zwickau. (109/38-28/pol-kp/885)

WALLENDORF - Zlatom ručno oslikan dezertni tanjir Dimenzije Prečnik: 19 cm Visina: 2 cm Težina: 250 g Nekoliko tragova pribora na dnu. Žig na dnu: (Slovo) W (za Wallendorf, ispod krune) 1764 (godina u kojoj je J. W. Hamann dobio dozvolu za proizvodnju porcelana) Goldrelief (Zlatni reljef) Handgemalt (Ručno oslikano) Fabrika „V.E.B. Schaubach Kunst Lichte-Wallendorf“ koristila je žig od 1963. godine. 1761. godine Johann Wolfgang Hamann (Volfgang Haman) iz grada Katzhütte (Kachite) podneo je zahtev za dobijanje dozvole za proizvodnju porcelana u kneževini Schwarzburg-Rudolstadt (Švarcburg-Rudloštat), ali samo tri dana ranije ekskluzivna koncesija data je Heinrichu Macheleidu (Hajnrih Mahelajd), tako da je Hamannov zahtev odbijen. On, međutim, nije želeo da odustane i nastavio je da eksperimentiše sa različitim smešama, a godinu dana kasnije bio je u stanju da proizvede porcelan u svojoj kući. Hamann se vratio svojim planovima da otvori fabriku, zajedno sa sinom Ferdinand Friedrich Hamannom (Ferdinand Fridrih Haman), a pridružili su im se i dva rođaka: Johann Gottfried Greiner (Johan Gotfrid Grajner) i Johann Gotthelf Greiner (Johan Gothelf Grajner). Posle izvesnog traganja kupili su plemićki dvorac Hohenthal (Hoental) i okolne šume, u blizini malog sela Wallendorf (Valendorf), sa svega 500 stanovnika od kojih je većina bila nezaposlena. Ideja se očigledno dopala lokalnom knezu i 30. marta 1764. Franz Josias od Sachsen-Coburga (Franc Josias od Sahsen-Koburga) lično je potpisao dozvolu. Johann Wolfgang Hamann povukao se iz posla 1776. godine i jedini vlasnik je ostao njegov sin. Do tada, fabrika je koristila lokalni materijal, ali je porcelan bi suviše taman. Do 1870. godine prešlo se na kaolin koji je pronađen u području Boemije, od kojeg je dobijen snežno-beli porcelan izuzetne čvrstoće. Ferdinand Friedrich Hamann umro je 1786. godine i posao je nastavila njegova udovica Anna Margaretha Hamann (Ana Margareta Haman), koja je najviše doprinela uvođnju u proizvodnju porcelanskih figura. Vodila je kompaniju do 1811. godine, kada se penzionisala, a zamenio ju je sin Ferdinand Friedrich Hamann `der Jüngere` (F.F.Hamann „mlađi“). Do 1833. godine kompanije bila u rukama porodice Hamann. Posle toga, turbulentne istorijske promene dovele su i do česte promene vlasnika. Među njihovim imenima su i neka poznata u istoriji proizvodnje porcelana: Hutschenreuther, Kampfe, Sonntag, Heubach, Fraureuth, Schaubach. Fabrika je nekoliko puta prekidala rad, kao i u vreme I i II Svetskog rata, ali je proizvodnja uvek bila obnavljana. Tokom 1953. godine fabrika je nacionalizovana i preimenovana u „VEB Schaubach Kunst Lichte-Wallendorf“. Posle ujedinjenja Nemačke fabrika je reprivatizovana i kratko vreme je pripadala kompaniji za trgovinu nekretninama „Herbert Hillebrand Baubetreuungs- und Grundbesitz K.G.“ koja je bankrotirala 1994. godine. Fabrika se borila za opstanak sledećih nekoliko godina, ali se pokazalo da to neće uspeti sama i 2005. godine preuzela ju je „Gilitzer Porzellan-Manufaktur G.m.b.H.“, ali je i ona 2008. godine morala da objavi stečaj. Imovina je preneta na novosnovanu kompaniju, ali su direktor i menadžeri dospeli pod policijsku istragu zbog sumnjivog poslovanja. Sudski procesi se još vode, a sudbina fabrike i dalje je neizvesna. Kroz istoriju dugu oko dva i po veka, kvalitet Wallendorf porcelana uspeo je da ostane nepromenjen. Tehnologija mešanja sirovina i pečenje predmeta su se vremenom promenili, međutim detaljan sastav sirovine, koju se izumeo Hamman, preživeo je vekove, kao tajna dostupna jedino uskom krugu ljudi u samoj fabrici. Tipična ručna obrada, upravljanje kvalitetom od strane stručnjaka i način oslikavanja učinili su porcelan iz Wallendorfa svetski poznatim. (123/19-46/151-kp/1439)

ZSOLNAY, Hungary - Tri dezertna tanjira `Pompadour III` Dimenzije Prečnik: 18,5 cm Visina: 2,5 cm Težina: 790 g Sitni, jedva vidljivi tragovi pribora na dnu. Kobalt na dva tanjira je za nijansu svetlije boje, zlatna boja na njima je delimično izbledela. Žig na dnu: ZSOLNAY (ispod stilizovanog crteža bazilike Sv. Petra i Pavla u Pečuju) EST. 1868 (osnovano 1868. godine, sa obe strane crteža) HUNGARY PÉCZ „Fabrika porcelana Žolnai“ (Zsolnay Porcelángyár Pecs) koristila je ovaj žig od oko 1970. do 1980. godine. Fabriku keramike u gradu Pečuj (Pécs ), glavnom gradu pokrajine na jugozapadu Mađarske, osnovao je 1853. godine ugledni trgovac Miklos Zsolnay (Mikloš Žolnai, 1800-1880). Već sledeće godina prepisana je na ime najstarijeg od njegovih sedam sinova, Ignaza Zsolnaya (Ignjac Žolnai, 1826-1900). Njegov mlađi brat Vilmos (Vilmoš Žolnai, 1828-1900) pridružio se kompaniji 1863. godine nakon što Ignaz, nestalne i maštovite prirode, nije uspevao da se nosi s restrukturiranjem firme. 1865. godine Ignaz je emigrirao u Rumuniju, a Vilmos postao direktor fabrike. Vilmos je učinio da kompanija postane poznata zahvaljujući učešću i nagradama na brojnim međunarodnim izložbama. Dobila je Grand Prix na Svetskoj izložbi u Parizu 1878. godine. Francuska vlada dodelila je Vilmos Zsolnayu posebno priznanje, posle čega je potažnja za proizvodima fabrike porasla širom sveta. Najznačajniji rezultat kreativnog rada Vilmosa Zsolnaya je izum eozina, do kojeg je došlo posle mnogo godina traganja i eksperimentisanja. Rezultat je porcelan sa glazuromm jedinstvenom u svetu, metalnog sjaja, i bojama koje se prelivaju od zlatne do zelene i plave. Za ovaj izum Vilmos Zsolnay je odlikovan Nacionalnim ordenom legije časti. Od 1897. godine Vilmos je patio od jakog bronhitisa, koji se vraćao. Zanemarivši upozorenja lekara, nastavio je sa eksperimentima jer još nije bio proveo u delo svoje zamisli za Svetsku izložbu u Parizu 1900. godine. Bolest se naglo razvila u upalu pluća i Vilmos Zsolnay je umro u martu 1900. godine. Kompaniju je preuzeo njegov sin Nikola. U fabrici je razvijena i posebna vrsta keramičke dekoracije za ukrašavanje zgrada, pirogranit, otporne na niske temperature, koja je bila posebno popularna u periodu Secesije. Mnoge arhitekte bile su oduševljeni tim materijalom, tako da je skoro hiljadu zgrada u Evropi dekorisano pirogranit keramikom. To je slučaj i sa Rajhovom palatom i Gradskom kućom u Subotici, crkvom Imena Marijinog u Novom Sadu, hotelom Moskva u Beogradu. Do 1914. godine, fabrika Zsolnay je postala najveća fabrika u Austorugarskoj. Problemi su počeli posle I Svetskog rata i raspada Austro-Ugarske monarhije, ali se fabrika posle nekoliko godina oporavila. 1948. godine fabrika je nacionalizovana i uključena u državni koncern. Na osnovu sporazuma sa naslednicom Margit Zsolnai Mattiasovszki (Margit Žolnai Matjašovski), ime i znak su ponovo uvedeni u upotrebu 1974. godine. Od 1982. godine firma je ponovo nezavisna. Od 1982. do 1995. godine proizvodnja značajno raste, a izvoz se širi na sve više zemalja, uključujući Englesku, Austriju, Italiju, Zapadnu Nemačku, Dansku, Švedsku, Grčku, Japan, Južnu Koreju, Irak, Iran... Fabrika je ponovo privatizovana 1995. godine, a iste i zatim 1999. godine izvršena je obimna reorganizacija kompanije, tada najvećim delom u vlasništvu mađarske razvojne banke. 2013. godine, raspisan je konkurs nakon kojeg je švajcarski državljanin, rođen u Siriji, arhitekta i biznismen Bachar Najari (Bahar Najari) postao većinski vlasnik fabrike. Nastavio je da radi na proizvodnji novih serija i razvoju novih trgovinskih veza: na Bliskom Istoku, u Rusiji i Americi. (123/20-46/151-kp/1440)

DELFT POSUDA BOKAL `Delft Blue`voljen širom sveta Dimenzije: Visina: 19 cm, R dno : 7 cm, R trbuha: 10 cm Materijal: Glazirana keramika sa rukom oslikanom plavom dekoracijom Period: oko 1980. Broj evident. 208 Proizvođač: “Koninklijke Porceleyne Fles” („Kraljevska fabrika Porcelanski krčag“) Poreklo: Delft – Holandija Posuda Bokal ili Krčag je od glazirane keramike i rukom je oslikana kobaltno plavom bojom. Glavni dekorativni motiv je raskošni buket raznovrsnog cveća, što je jedna od tradicionalnih predstava sa holandske plavo-bele keramike koja potiče iz gradića Delft. Posuda je izrađena u fabrici “Koninklijke Porceleyne Fles,” koja ima istoriju dugačku preko 350 godina, a specijalizovana je za izradu predmeta od bele keramike sa oslikanom plavom dekoracijom po kojoj je grad Delft bio čuven u 17. veku. Istorija: Delft keramika Postojbina porcelana je Kina, gde je on bio poznat već u 10. veku, dok je u Evropi tajna proizvodnje pravog porcelana otkrivena tek početkom 18. veka. Međutim, u Evropi su bili poznati različiti tipovi keramike, a jedan od njih je keramika sa glazurom koja sadrži oksid kalaja, zahvaljujući kome je tokom pečenja dobijala belu boju, koja je podsećala na belinu porcelana, i koja je bila idealna podloga za slikanu dekoraciju. Ova vrsta keramike poznata je kao majolika, fajans ili delft-keramika. Mali holandski grad Delft postao je sinonim za ovaj tip keramike zbog toga što je u drugoj polovini 17. veka ovde došlo do snažnog uzleta proizvodnje keramičkih predmeta, sa tridesetak aktivnih radionica, a njihov glavni i prepoznatljiv proizvod bila je bela keramika sa plavom dekoracijom. U Delftu se 1654. dogodila eksplozija u skladištu baruta koja je razorila grad i ostavila za sobom puno napuštenih lokacija gde su ranije bile razne fabrike, uključujući i one za proizvodnju piva. Zbog toga su se u Delft doselili mnogi keramičari, koji su ovde otpočeli svoju proizvodnju predmeta od plavo-bele keramike za kojima je u to vreme postojala velika potražnja. Holandija je početkom 17. veka stekla primat u prekomorskoj trgovini sa Dalekim istokom, i od tada je holandsta Istočno indijska kompanija počela da uvozi u Evropu iz Kine predmete od porcelana. Malo pre toga Holanđani su 1601. i 1604. zarobili dva portuglaska broda koja su prenosila porcelan iz Kine. Ovi predmeti su u Amsterdamu izazvali pravu senzaciju, i bili su prodati na aukcijama po tako visokim cenama, da se za sumu koja je bila plaćena za jedan komad u to vreme mogla kupiti kuća. To su bili predmeti od plavo – belog porcelana, a pošto je holandski naziv za portuglaski tip trgovačkog broda kojim su trasportovani bio kaarak, ovaj rani kineski izvozni porcelan postao je poznat kao kaarak porcelan. Holandski keramičari su nastojali da imitiraju ovaj tip porcelana i tako je nastala čuvena plavo-bela holandska deft-keramika. Istorija fabrike: Koninklijke Porceleyne Fles Fabrika “De Porceleyne Fles” („Porcelanski krčag“) osnovana je u Delftu 1653. kao jedna od mnogobrojnih radionica koje su tamo bile aktivne u tom periodu. To je i jedina od njih koja je uspela da opstane do danas, mada je tokom svog postojanja promenila puno vlasnika. U 18. veku proizvodnja plavo-bele keramike u Delftu je znatno opala jer se izgubilo interesovanje za takav tip predmeta. I fabrika „De Porceleyne Fles“ je imala poteškoća i proizvodila je predmete slabijeg kvaliteta sve dok je 1876. nije otkupio inženjer Joost Thooft sa namerom da obnovi tradiciju izrade rukom oslikane plavo-bele delft-keramike. On je usavršio tehnologiju izrade gline od koje se dobijala keramika i uspeo je da uspostavi proizvodnju predmeta koji su stekli veliku popularnost i van granica Holandije. Joost Thooft je uveo i novu oznaku na predmetima, tako što je nekadašnjoj oznaci u obliku krčaga dodao svoje inicijale (JT) i reč „Delft“. Zbog svojih napora da obnovi slavu Delft keramike kao i opšteg doprinosa proizvodnji holandske keramike fabrici je 1919. dodeljeno počasno zvanje „Kraljevska“ i ona i danas uspešno posluje pod imenom “Koninklijke Porceleyne Fles”, što bi značilo „Kraljevska fabrika Porcelanski krčag“.

GUSTAFSBERG - Mala ovalna činija (1925) Dimenzije Dužina: 24 cm Širina: 13,5 cm Visina: 3 cm Težina: 290 g Zlatna boja na ivici mestimično je izbledela. Štampani žig na dnu, plavim: GUSTAVSBERG (iznad crteža brodskog sidra) DEK.2433 Podglazurno utisnuto: GUSTAVSBERG (polukružno iznad sidra) 1925 (sa strana sidra, godina proizvodnje) (nečitak broj) „Gustafsbergs Porslinfabrik“ koristila je utisnuti žig sa oznakom godine od 1910. do 1940. godine. Proizvodnja porcelana u švedskom gradu Gustavsberg (Gustavber), na ostrvu Värmdö (Varmdo), u Štokholmskom arhipelagu, započela je 1825. godine. Još 1640. Godine, Maria Sophia de la Gardie (Marija Sofi de la Gardi), industrijska pionirka i preduzetna žena, osnovala je ciglanu u zalivu Farsa (Faša). 1661. godine, u čast svog preminulog supruga Gustafa Gabrielssona Okenstierna (Gustaf Gabrielson Oksenherna) promenila je ime fabrike i mesta u Gustafsberg. Ciglana, tada stara 200 godina, je zatvorena, a Nacionalni odbor za trgovinu izdao je dozvolu za osnivanje fabrike porcelana 1825. godine. Iste godine, Herman Ohman (Herman Oman, 1780-1847) je otkupio i srušio ciglanu, i izgradio fabriku za proizvodnju porcelana. U decembru 1926. godine fabrika, pod imenom `J.H. Ohman & Co` bila je spremna za rad. Zaposleno je oko 40 švedskih i stranih radnika, a prvih godina uglavnom su se izrađivale kopije nemačkih, a kasnije i engleskih modela i dizajna. Međutim, peći su bile loše projektovane i proizvedeni predmeti su bili lošeg kvaliteta, ogroman novac potrošen je na izgradnju fabrike, radničkih stanova i preterano luksuznog dvorca. Ohman je imao velike ideje, ali nikakvo znanje o proizvodnji i finansijama. 1828. godine odbor akcionara je odlučio da otpusti Ohmana, koji je tako u ovom pokušaju izgubio čitavo bogatstvo. Ogorčen, pokušao je da izazove štetu u samoj fabrici i naškodi njenoj reputaciji. Pričalo se da je umro od kolere, da je završio u siromaštvu, ali se, u stvari, preselio za Štokholm gde je izgradio pekaru, koja je nastavila da radi i posle njegove smrti. Posle Ohmanovog odlaska, za upravnika fabrike postavljen je Karl Hammarstrand (Karl Hamarstran, 1784-1853). 1829. godine poručnik F.C Oldenburg (Oldenbur) preuzeo je upravu u fabrici, ali je korišćena glina lošeg kvaliteta iz Nemačke, i 1837. godine Oldenburg je objavio prodaju fabrike. Otkupio ju je konzorcijum na čelu sa Samuelom Godeniusom (Samuel Gudeniu) i Simonom Nordstromom (Simon Nordštern). Oldenburg, još uvek akcionar, zatražio je od Kraljevskog Veličanstva dozvolu da zaposli englesko osoblje. Već u jesen 1838. godine stiglo je prvih 13 engleskih majstora. U proleće 1839. godine proizvodnja je mogla da se nastavi, i u žigu se počelo da koristi sidro, i kao simbol nove ere koja je započela kada su engleski brodovi prvi put spustili sidra u pristaništu fabrike. Kvalitet porcelana je znatno povećan, i fabrika je ubrzo bila preplavljena narudžbinama. Proizvodnja je modernizovana, što je privuklo opštu pažnju, a iz Stockholma su organizovani izleti parobrodom za one koji su želeli da posete “čudo” u fabrici. Međutim, modernizacija je koštala mnogo, a izbio je problem i sa egleskim radnicima koji su više pravili zabave i opijali se nego što su radili. Proizvodnja se smanjila i počele su da pristižu žalbe na nepoštovanje rokova isporuke. Nordstrom je preuzeo upravu, zabranio piće u fabici, a kada su engleskim radnicima istekli ugovori, vraćeni su kući. 1850. godine fabrika je ponuđena na prodju putem aukcije. Samuel Godenius otkupio je čitavu imovinu fabrike. Poručnik Odelberg ponovo je postavljen za upravnika, a kvalitet, kao i prodaja, su se značajno povećali. Od sredine 19. veka nadalje, fabrika je imala relativno dobar rast pod nekoliko vlasničkih konstelacija i upravnika. Krajem 40-tih i početkom 1950-ih godina “Gustavsberg” počinje da angažuje poznate dizajnere, što povećava estetski kvalitet proizvoda. 1987. godine “Gustavsberg” je prodat finskoj grupi “Wärtsila” (Vartsila), koja je već posedovala fabrike porcelana. 1994. godine proizvodnja je preseljena u Finsku, a opština Värmdö i nekoliko bivših radnika su otkupili delove proizvodnje i nastavili sa radom, pod drugim imenima. Od 2000. godine “Gustavsberg” je u vlasništvu nemačke grupe “Villeroy & Boch”. Prodaje se bez držača. (114/8-33/105-kp/1100)

Sekira najveceg strip junaka Zagora. Napravljena od prirodnog kamena, sa drvenom drskom. Retko , kolekcionarsko Zagor je stripski junak autora Serđa Bonelija (scenario) i Galijena Ferija (crtež) koji je nastao 1961. godine u Italiji. Na prostorima bivše SFRJ prvi put se pojavio 1968. godine, u stripu pod naslovom „Nasilje u Darkvudu“. Puno ime Zagora je Zagor Te-Nej, što na jeziku Algonkin Indijanaca znači „duh sa sekirom“. Pravo ime ovog strip heroja je Patrik Vajlding. Prvobitno, Zagoru je bilo nadenuto ime Ajaks, ali se Boneli predomislio kad je čuo da postoji deterdžent istog imena. Radnja stripa se dešava u Darkvudskoj šumi u Severnoj Americi. Zagor je predstavljen kao lik atletske građe sa prepoznatljivim kostimom čiji je osnovni deo crvena majica sa žutim krugom u sredini, u kojem je nacrtana slika orla raširenih krila. Njegov verni pomoćnik i saputnik u brojnim avanturama je simpatični debeli Meksikanac Čiko. Tu su još i Tonka, poglavica Mohavka i Zagorov krvni brat, Dok Lester, indijanski vrač Mnogooki itd. Jedan od njegovih legendarnih neprijatelja je ludi naučnik po imenu Helingen. Zagorovo pravo ime je Patrik Vajlding, a rođen je u kolibi kod Klir Votera (Darkvud). Roditelju su mu se zvali Beti i Majk Vajlding i bili su irskog porekla. Kada je bio dečak, roditelje su mu ubili Indijanci Abenake koje je predvodio belac Solomon Kinski. Zagora je spasao otac bacivši ga u reku pre nego što je zajedno sa njegovom majkom nastradao u zapaljenoj kući koju su zapalili Indijanci. Nakon toga ga iz reke spašava lutalica Fici, čovek koji je bio bogati trgovac u Bostonu i koji se toga odrekao da bi došao da živi u divljini. Fici ga je naučio da rukuje kamenom sekirom. Tokom odrastanja, Patrik traži Solomona Kinskog da mu se osveti zbog smrti svojih roditelja. Jednog dana saznaje gde se on nalazi i sprema osvetu. Dolazi u selo Indijanaca Abenaka kojima je Kinski bio neka vrsta poglavice i ubija nekoliko Indijanaca iz zasede. Nakon toga Indijance hvata panika i većina napušta selo, dok manji broj ostaje uz Kinskog. Nakon toga ulazi u selo i ubija ostatak Indijanaca i bori se sa Kinskim i savlada ga. Tada mu Kinski govori da je njegov otac bio bivši vojni oficir koji je izvršio zločin nad indijancima i da je to razlog zašto su ubili njegove roditelje. Patrik ne može da veruje, ali kada vidi članak u novinama da je njegov otac proglašen krivim za taj zločin, pada na kolena i očajava. Tada Kinski uzima pištolj i nišani u Patrika. U tom trenutku se pojavljuje Fici i pogađa Kinskog sekirom i ubija ga. Ipak i Kinski je stigao da puca i pogađa Ficija, koji nakon nekoliko trenutaka umire na Patrikovim rukama. Posle tih događaja, Patrik odlazi razočaran, tužan i tada donosi odluku: „Ubuduće ću raditi samo na miru! Pokušaću izmiriti Indijance i belce, uneti više razumevanja za njih. Pomagaću onima koje ocenim pravednima, bez razmišljanja o tome ko kojoj rasi pripada“. Tako je počeo svoj put borbe protiv nepravde. Jednog dana je naišao na grupu Indijanaca koji su napali grupu glumaca sa kočijama. Savladao ih je i ubio njihovog poglavicu. Glumci koje je spasao su bili porodica Salivan koji će kasnije postati njegovi veliki prijatelji. Tokom upoznavanja sa njima, ispričao im je svoju tužnu priču i oni mu prave crveni kostim sa orlom na grudima, a Patrik daje sebi ime „Duh sa sekirom“ (indijanski naziv Za-gor Te-Nej). Kasnije tokom skupa indijanskih poglavica Darkvuda pojavljuje se u plamenom krugu na jednom proplanku. Indijanci videvši to pomisliše da je to duh i da ga je Manitu poslao. Tada Zagor govori: „Izbacite strah iz srca sinovi Manitua! Veliki Duh me nije poslao na zemlju da bih vas kaznio, nego da bih vam pokazao pravi put, kako bih vam ukazao na mudre odluke. Za-gor Te-Nej je moje ime, a ova sekira je moj znak! Ne zaboravite to“. Sve poglavice su prihvatile Zagora za svog zaštitnika, osim jednog koje se zvao Oga-Ito i koji je mrzeo belce. On Zagora izaziva na dvoboj u kojem ga Zagor pobeđuje i ubija.

WEDGWOOD (Josiah), England - Dezertni tanjir Cornucopia Kolekciju „Cornucopia“ kompanija „Waterford Wedgwood“ proizvodila je od 1995. do 2024. godine. Naziv “Rog izobilja” potiče od latinskih izraza rog (cornu) i izobilje (copiae), a priča potiče iz grčke mitologije. Amalteja je bilo ime koze koja je hranila novorođenče Zevsa na Kritu. Zevs je odlomio jedan od njenih rogova i poklonio ga Melisejevim nimfama, dajući mu moć da bude ispunjen onim što su njegovi vlasnici želeli. Predmeti kolekcije ukrašeni su prikazima roga izobilja i mitskih bića jednoroga i satira, zmija, majmuna i zečeva. Rub je od 22-karatnog zlata. Dimenzije Prečnik: 20,5 cm Visina: 1,5 cm Težina: 320 g Bez tragova upotrebe. Žig na dnu: (Inicijal) W (za Wedgwood, sa belom siluetom Portland vaze unutar slova) WEDGWOOD ENGLAND 1759 CORNUCOPIA BONE CHINA WEDGWOOD Kompanija „Waterford Wedgwood“ koristila je žig od sredine 1998. godine. Josiah Wedgwood (Džozaja Vedžvud, 1730-1795), poznat kao “ otac engleske keramike” , rođen je u porodici koja se keramikom bavila još od početka 17. veka. U početku je radio sa poznatim proizvođačem keramike Thomasom Whieldonom (Tomas Uild), do 1759. godine, kad su mu rođaci pomogli da pokrene sopstveni posao. Brak sa Sarom Wedgwood, daljom rođakom, koja je u brak unela zamašan miraz, pomogao mu je da realizuje svoje ideje. 1765. godine Wedgwood je stvorio novu vrstu keramike, koji je imporesionirao družbenicu kraljice Charlotte od Mecklenburg-Strelitza (Šarlot od Meklenburg-Štrelica), koja je izdala zvaničnu dovolu da ovaj tip keramike u nazivu nosi njenu titulu, što je omogućilo uspešnu prodaju u čitavoj Evropi. Vrhunac priznanja je bila porudžbina za izradu ogromnog servisa za 50 ljudi, koja se sastojao od 952 ručno oslikana komada, za rusku caricu Katarinu Veliku. Servis je isporučen, i danas se čuva u muzeju Ermitaž u Petrogradu. 1766. godine Wedgwood je kupio imanje Ethruria (Etruria), veliki posed na kojem je izgradio kući i fabričke zgrade. U svoje fabrike uveo je čitav niz industrijskih inovacija, kao i nove vrste keramike kao što su Black Basalt i Jasper Ware. Wedgwoodov najpoznatiji proizvod je “ jasperware” (jaspis-keramika), tehnika inspirisana čuvenom “ Vazom iz Portlanda” , koja potiče iz poslednjih godina pre n. e. Pre nego što je postigao željenu sličnost, Wedgwood je proizveo više od 3.000 uzoraka. Pri tom je koristio svoj izum, pirometar kojim se proverava temperatura u peći za keramiku, i na osnovu kojeg je izabran za člana Kraljevskog naučnog društva 1783. godine. Njegove fabrike proizvodile su replike originalnih predmeta iz antičkog perioda, pa i “ Vaze iz Portlanda” , kao i “ jasperware” modernog stila sa neo-klasičnim motivima. Josiah Wedgwood ujedno je bio i glava porodice Darwin– Wedgwood (Darvin-Vedžvud, kojoj je pripadao i Charles Darwin). Članovi porodice smenjivali su se u upravljanju preduzećem preko 200 godina. Prvi direktor koji nije bio član porodice bio je Arthur Bryan (Artur Brajan), koji je na čelu preduzeća zamenio Josiah Wedgwooda V , posle njegove smrti 1968. godine. Iste godine kompanija Wegwood kupila je mnoge poznate engleske proizvođače kramike, među kojima i Mason`s Ironstone, Johnson Brothers, Royal Tuscan, William Adams &Sons, J. &G. Meakin i Crown Staffordshire. 1986. godine irska Waterford Glass Group kupila je, za 360 milona dolara, čitavu Wedgwood kompaniju i formirala holding kompaniju Waterford Wedgwood. Kompanija je kupila 85% udela Rosenthal AG a planirala je da preuzme i Hutschenreuther. U periodu od 2003. do 2005. godine Waterford Wedgwood kupio je i rivalske kompanije Royal Doulton, Mintons i Royal Albert. Ova poslednja preuzimanja i nastupajuća ekonomska kriza doveli su kompaniju u tešku situaciju, i početkom 2009. godine morala je da proglasi stečaj. Imovina je prodata američkoj privatnoj investicionoj kompaniji KPS Capital Partners, koja je pokušala sa drastičnim smanjenjem radnih mesta i premeštanjem preostalih poslova u Aziju radi smanjenja troškova. Osnovana je grupa kompanija poznata kao WWRD (skraćeno za `Waterford Wedgwood Royal Doulton`). 11. maja 2015. godine finski proizvođač predmeta za domaćinstvo Fiskars Corporation pristao je da otkupi čitavu imovinu fonda WWRD, i već u julu je postao vlasnik robnih marki Waterford, Wedgwood, Royal Doulton, Royal Albert i Rogaška. Danas, kolekcije dizajnira Wedgwood Design Studio u Engleskoj, pod upravom vodećih engleskih modnih dizajnera. Izvoze se širom sveta, poštujući obavezu da kvalitetom potvrde 250-godišnju reputaciju imena Wedgwood. (124/43-48/160-kp/1505)

WEDGWOOD, England-Tri plitka tanjira Caroline Williams (Na fotografijama, neki tanjiri ili neki delovi tanjira izgledaju tamniji - uzrok je veštačko osvetljenje,u prirodi nema te razlike) Dimenzije Prečnik: 26 cm Visina: 2,5 cm Ukupna težina: 1200 g Bez ikakvih tragova upotrebe. Tekst na poleđini: CINCINNATI ART MUSEUM (Slede osnovni podaci o muzeju i njegovoj zgradi) BASED MON ORIGINAL DRAWING BY CAROLINE WILLIAMS 1986 LIMITED EDITION, NEVER TO BE REPEATED /ZASNOVANO NA ORIGINALNOM CRTEŽU KEROLAJN VILIAMS OGRANIČENO IZDANJE 1986, NIKAD NEĆE BITI PONOVLJENO Tri žiga na dnu: WEDGWOOD© MADE IN ENGLAND of ETRURIA & BARLASTON (kružno oko imena; Etruria je naziv poseda na kojem je Josiah Wedgwood izgradio fabričke zgrade 1766. godine; nova fabrika podignuta je 1938-1940. godine u Barlastonu, u istom području, poznatom po proizvodnji porcelana, Stoke-on-Tent, gde se i danas nalazi proizvodnja, vizitorski centar i muzej Wedgwood) Kompanija Wedgwood koristi žig od oko 1940. godine. Tanjir je proizveden 1986. godine. offered exclusively by NEWSTEDT (iznad štita sa likom lava) Lorig Andrews Cinncinnati Žig prodavnice nakita, butika koji je imao ekskluzivno pravo prodaje tanjira. ENGRAVED BY THE * WEDGWOOD STUDIOS (kružno oko crteža dve graverste igle i graverske ploče) Josiah Wedgwood (Džozaja Vedžvud, 1730-1795), poznat kao “otac engleske keramike”, rođen je u porodici koja se keramikom bavila još od početka 17. veka. U početku je radio sa poznatim proizvođačem keramike Thomasom Whieldonom (Tomas Uild), do 1759. godine, kad su mu rođaci pomogli da pokrene sopstveni posao. Brak sa Sarom Wedgwood, daljom rođakom, koja je u brak unela zamašan miraz, pomogao mu je da realizuje svoje ideje. 1765. godine Wedgwood je stvorio novu vrstu keramike, koji je imporesionirao družbenicu kraljice Charlotte od Mecklenburg-Strelitza (Šarlot od Meklenburg-Štrelica), koja je izdala zvaničnu dovolu da ovaj tip keramike u nazivu nosi njenu titulu, što je omogućilo uspešnu prodaju u čitavoj Evropi. Vrhunac priznanja je bila porudžbina za izradu ogromnog servisa za 50 ljudi, koja se sastojao od 952 ručno oslikana komada, za rusku caricu Katarinu Veliku. Servis je isporučen, i danas se čuva u muzeju Ermitaž u Petrogradu. 1766. godine Wedgwood je kupio imanje Ethruria (Etruria), veliki posed na kojem je izgradio kući i fabričke zgrade. U svoje fabrike uveo je čitav niz industrijskih inovacija, kao i nove vrste keramike kao što su Black Basalt i Jasper Ware. Wedgwoodov najpoznatiji proizvod je “jasperware” (jaspis-keramika), tehnika inspirisana čuvenom “Vazom iz Portlanda”, koja potiče iz poslednjih godina pre n.e. Pre nego što je postigao željenu sličnost, Wedgwood je proizveo više od 3.000 uzoraka. Pri tom je koristio svoj izum, pirometar kojim se proverava temperatura u peći za keramiku, i na osnovu kojeg je izabran za člana Kraljevskog naučnog društva 1783. godine. Njegove fabrike proizvodile su replike originalnih predmeta iz antičkog perioda, pa i “Vaze iz Portlanda”, kao i “jasperware” modernog stila sa neo-klasičnim motivima. Josiah Wedgwood ujedno je bio i glava porodice Darwin–Wedgwood (Darvin-Vedžvud, kojoj je pripadao i Charles Darwin). Članovi porodice smenjivali su se u upravljanju preduzećem preko 200 godina. Prvi direktor koji nije bio član porodice bio je Arthur Bryan (Artur Brajan), koji je na čelu preduzeća zamenio Josiah Wedgwooda V , posle njegove smrti 1968. godine. Iste godine kompanija Wegwood kupila je mnoge poznate engleske proizvođače kramike, među kojima i Mason`s Ironstone, Johnson Brothers, Royal Tuscan, William Adams & Sons, J. & G. Meakin i Crown Staffordshire. 1986. godine irska Waterford Glass Group kupila je, za 360 milona dolara, čitavu Wedgwood kompaniju i formirala holding kompaniju Waterford Wedgwood. Kompanija je kupila 85% udela Rosenthal AG a planirala je da preuzme i Hutschenreuther. U periodu od 2003. do 2005. godine Waterford Wedgwood kupio je i rivalske kompanije Royal Doulton, Mintons i Royal Albert. Ova poslednja preuzimanja i nastupajuća ekonomska kriza doveli su kompaniju u tešku situaciju, i početkom 2009. godine morala je da proglasi stečaj. Imovina je prodata američkoj privatnoj investicionoj kompaniji KPS Capital Partners, koja je pokušala sa drastičnim smanjenjem radnih mesta i premeštanjem preostalih poslova u Aziju radi smanjenja troškova. Osnovana je grupa kompanija poznata kao WWRD (skraćeno za `Waterford Wedgwood Royal Doulton`). 11. maja 2015. godine finski proizvođač predmeta za domaćinstvo Fiskars Corporation pristao je da otkupi čitavu imovinu fonda WWRD, i već u julu je postao vlasnik robnih marki Waterford, Wedgwood, Royal Doulton, Royal Albert i Rogaška. Danas, kolekcije dizajnira Wedgwood Design Studio u Engleskoj, pod upravom vodećih engleskih modnih dizajnera. Izvoze se širom sveta, poštujući obavezu da kvalitetom potvrde 250-godišnju reputaciju imena Wedgwood. Prodaju se bez držača za tanjire. (116/47-37/118-kp/1130)

WEDGWOOD (Josiah), England - Duboki tanjir (1830-1830) Ovaj dizajn, nastao između 1824. i 1835. godine, poznat kao „Sicilijanski uzorak“ ili „Scena u luci“, pripada seriji „Predmeti sa obrubom od plavih ruža“ („Blue Rose Border`), koja je bila veoma popularna 1830-ih godina. Smatra se da ovim dizajnom Wedgwood jasno pokazuje visok nivo tehničke umetnosti i svest o predstojećim promenama u javnom ukusu. Tehnička sposobnost se pokazuje ne samo u dosledno finoj gravuri, već i u postizanju više nijansi plave boje. Obrub, venac od ruža na išaranoj plavoj osnovi, koristi pažljivo upravljani kontrast plavih tonova naspram oblasti koje su ostale bele da bi se postigla dubina i raznolikost. Sanjiva scena uobičajenih aktivnosti u italijanskoj luci odstupa od strogih kanona neoklasicizma i ukazuje na romantizam, koji će uskoro zavladati svim aspektima kulture. Kao i kod mnogih romantičnih prizora, postoje i određeni zlosutni elementi : kamenita obala koja može predstavljati opasnost, tamni obrisi planine specifičnog trostepenog oblika vrha Rocca di Novara, kao i vulkan koji preteći izbija u daljini, verovatno Etna. Dimenzije Prečnik: 24,5 cm Visina: 3 cm Težina: 410 g Sitni tragovi pribora na dnu tanjira. Žig na dnu: WEDGWOOD (ispod dve utisnute zvezdice) Tzv. „standardni utisnuti žig“ kompanije Wedgwood bio je u upotrebi od 1769. do 1929. godine, kada je izmenjen oblik slova. Značenje zvezdica pored žiga je netajasno, a od više tumačenja najubedljivije je ono po kojem je njima označavano u kojem je pogonu kompanije predmet proizveden. Josiah Wedgwood (Džozaja Vedžvud, 1730-1795), poznat kao “otac engleske keramike”, rođen je u porodici koja se keramikom bavila još od početka 17. veka. U početku je radio sa poznatim proizvođačem keramike Thomasom Whieldonom (Tomas Uild), do 1759. godine, kad su mu rođaci pomogli da pokrene sopstveni posao. Brak sa Sarom Wedgwood, daljom rođakom, koja je u brak unela zamašan miraz, pomogao mu je da realizuje svoje ideje. 1765. godine Wedgwood je stvorio novu vrstu keramike, koji je imporesionirao družbenicu kraljice Charlotte od Mecklenburg-Strelitza (Šarlot od Meklenburg-Štrelica), koja je izdala zvaničnu dovolu da ovaj tip keramike u nazivu nosi njenu titulu, što je omogućilo uspešnu prodaju u čitavoj Evropi. Vrhunac priznanja je bila porudžbina za izradu ogromnog servisa za 50 ljudi, koja se sastojao od 952 ručno oslikana komada, za rusku caricu Katarinu Veliku. Servis je isporučen, i danas se čuva u muzeju Ermitaž u Petrogradu. 1766. godine Wedgwood je kupio imanje Ethruria (Etruria), veliki posed na kojem je izgradio kući i fabričke zgrade. U svoje fabrike uveo je čitav niz industrijskih inovacija, kao i nove vrste keramike kao što su Black Basalt i Jasper Ware. Wedgwoodov najpoznatiji proizvod je “jasperware” (jaspis-keramika), tehnika inspirisana čuvenom “Vazom iz Portlanda”, koja potiče iz poslednjih godina pre n.e. Pre nego što je postigao željenu sličnost, Wedgwood je proizveo više od 3.000 uzoraka. Pri tom je koristio svoj izum, pirometar kojim se proverava temperatura u peći za keramiku, i na osnovu kojeg je izabran za člana Kraljevskog naučnog društva 1783. godine. Njegove fabrike proizvodile su replike originalnih predmeta iz antičkog perioda, pa i “Vaze iz Portlanda”, kao i “jasperware” modernog stila sa neo-klasičnim motivima. Josiah Wedgwood ujedno je bio i glava porodice Darwin–Wedgwood (Darvin-Vedžvud, kojoj je pripadao i Charles Darwin). Članovi porodice smenjivali su se u upravljanju preduzećem preko 200 godina. Prvi direktor koji nije bio član porodice bio je Arthur Bryan (Artur Brajan), koji je na čelu preduzeća zamenio Josiah Wedgwooda V , posle njegove smrti 1968. godine. Iste godine kompanija Wegwood kupila je mnoge poznate engleske proizvođače kramike, među kojima i Mason`s Ironstone, Johnson Brothers, Royal Tuscan, William Adams & Sons, J. & G. Meakin i Crown Staffordshire. 1986. godine irska Waterford Glass Group kupila je, za 360 milona dolara, čitavu Wedgwood kompaniju i formirala holding kompaniju Waterford Wedgwood. Kompanija je kupila 85% udela Rosenthal AG a planirala je da preuzme i Hutschenreuther. U periodu od 2003. do 2005. godine Waterford Wedgwood kupio je i rivalske kompanije Royal Doulton, Mintons i Royal Albert. Ova poslednja preuzimanja i nastupajuća ekonomska kriza doveli su kompaniju u tešku situaciju, i početkom 2009. godine morala je da proglasi stečaj. Imovina je prodata američkoj privatnoj investicionoj kompaniji KPS Capital Partners, koja je pokušala sa drastičnim smanjenjem radnih mesta i premeštanjem preostalih poslova u Aziju radi smanjenja troškova. Osnovana je grupa kompanija poznata kao WWRD (skraćeno za `Waterford Wedgwood Royal Doulton`). 11. maja 2015. godine finski proizvođač predmeta za domaćinstvo Fiskars Corporation pristao je da otkupi čitavu imovinu fonda WWRD, i već u julu je postao vlasnik robnih marki Waterford, Wedgwood, Royal Doulton, Royal Albert i Rogaška. Danas, kolekcije dizajnira Wedgwood Design Studio u Engleskoj, pod upravom vodećih engleskih modnih dizajnera. Izvoze se širom sveta, poštujući obavezu da kvalitetom potvrde 250-godišnju reputaciju imena Wedgwood. (124/16-47/158-KP/1477)

CARL SCHEIDIG - Figura dva vučjaka (1906-1935) Dimenzije Visina: 14,5 cm Dužina: 13,5 cm Širina: 8,5 cm Težina: 390 g Žig na dnu: (Inicijali) CS (za Carl Scheidig, preko strele koju u kandžama drži orao) Prvi žig koji je koristila „Porzellanfabrik Carl Scheidig K.G.“, od osnivanja 1906. godine do 1935. godine. U godinama pre nego što je uspešan biznismen Carl Scheidig (Karl Šajdih) osnovao novu fabriku: „Porzellanfabrik Carl Scheidig K.G.“ u mestu Gräfenthal (Grefental), još nekoliko takvih fabrika otvoreno je u istom području, kao, na primer, „Weiß, Kühnert & Co.“ i „Unger, Schneider & Co.” u Gräfenthalu kao i “Leube & Co.” u obližnjem Reichmannsdorfu (Rajhmansdorf). Iako je područje bilo veoma pogodno za tu vrstu posla, mnogi su smatrali da Scheidig nema nikakvih šansi pored takve konkurencije. Ipak, Carl Scheidig je bio iskusan biznismen koji nije donosio nerazumne odluke, i mesto za novu fabriku izabrao je veoma pažljivo. Sama lokacija je u blizini željezničke stanice što je omogućavalo laku dopremu sirovina i isporuku gotovih proizvoda distributerima širom Nemačke. Okolina je bila bogata sirovinama čime je fabrika mogla da jeftino zadovolji svoje potrebe. Pri izboru asortimana Scheidig je pažljivo proučio kataloge okolnih kompanija i polako popunjavao praznine koje su preostale. Nije proteklo mnogo vremena dok trgovci, u poseti drugim kompanijama u potrazi za novim predmetima, nisu otkrili da Scheidig nudi širok spektar proizvoda za kojima su tragali. Kao što je Scheidig i planirao, trgovci koji bi se snabdeli u drugim kompanijama dolazili su kod njega da završe svoju nabavku – čitavo područje oko Gräfenthala nudilo je sve što su tražili. Ubrzo, fabrici su se pridružili dizajneri i drugi specijalisti iz okolnih fabrika, privučeni mogućnošću da realizuju slobodno svoje ideje i nove dizajne. 1913. godine fabrika je već imala 160 zaposlenih. Proteklo je dosta vremena pre nego što su druge kompanije shvatile da Scheidig šalje besplatne uzorke čim se trgovci jave i da je već dobio velike ugovore s trgovcima koji su se uverili u kvalitet i dizaj njegovih proizvoda. Ali, bilo je kasno da se uspeh kompanije zaustavi i 1925. godine Scheidig je preuzeo fabriku „Steinbrenner & Co.” u Reichmannsdorfu, kako bi uspeo da zadovoljni potražnju koja je rasla. Sledeći potražnju, Scheidig se specijalizovao za izradu figurina i grupnih prizora, što je rezultiralo kompletnim asortimanom koji je počeo da se izvozi širom sveta. Biznis je dobro napredovao, i 1930. godine fabrika je zapošljavala 250 radnika. Tokom rata, fabrika, sada pod upravom borda direktora, borila se da preživi i da ponovo aktivira jednu po jednu proizvodnu liniju. Sa osnivanjem Nemačke Demokratske Republike 1949. godine čitav posao se promenio i izvoz je ostao ograničen samo na socijalističke zemlje. Državno rukovodstvo, koje je u početku tvrdilo da je njihova zemlja samodovoljna, ubrzo se suočilo sa rastućom potrebom za deviznim sredstvima. 1971. godine je odlučeno da svi mogući izvori moraju da se moblišu, pa i proizvodnja porcelana i keramike. Naravno, političari su se plašili da će kompanije koje nisu potpuno nacionalizovane to iskoristiti u svom interesu, i da bi to sprečili 1972. godine je počela najšira nacionalizacija fabrika u istoriji DDR. To je pogodilo i „Porzellanfabrik Carl Scheidig K.G.“ koja je do tada bila u privatnom vlasništvu, iako pod državnom kontrolom. Potpuno je nacionalizovana i sa nekoliko manjih fabrika uključena u koncern „V.E.B. Porzellanfiguren Gräfenthal“. Od tada do 1972. godine mnogi dizajni i gotovi kalupi su ostali zaboravljeni u arhivi kompanije, jer je fabrika morala da se posveti izradi jednostavnijih predmeta koji su bili lakši za proizvodnju i prodaju. Neposredno pre pada Berlinskog zida 9. novembra 1989. godine uslovi za rad u Gräfenthalu su se brzo pogoršavali. Deo radnika podržao je kraj dotadašnje države, dok je drugi deo smatrao da se radi o pokušaju da se propagandom podrije socijalistički moral. Uočavajući rastuću napetost i mogućnost da dođe do sukoba među radnicima, direktori fabrike su doneli jedinu razumnu odluku, da fabrika prestane sa proizvodnjom a ljudi pošalju kućama dok se situacija ne smiri. Posle ujedinjenja Nemačke , kompanija je krenula od početka kao malo akcionarsko društvo.Tokom prvih meseci, oporavak je tekao sporo i fabrika je preživela uglavnom prodajom proizvoda koji su ostali nedovršeni u momentu zatvaranja. Nekoliko radnika je određeno da prekopaju arhive i pronađu sve što bi moglo biti korisno. Posle nekoliko meseci rada novi vlasnici su mogli da rekonstruišu čitavu istoriju fabrike. Sve što su mogli da požele bilo je tu: katalozi, knjige uzoraka boja, nacrti dekoracija, fotografije i čak stari kalupi za izradu nekada poznatih Scheidig figura. Potpuno neoštećeno, i samo je čekalo da se ukloni debeo sloj prašine i ponovo koristi. Danas, kompanija poseduje impresivnu liniju proizvoda od preko 10.000 modela. Ali, sav uloženi novac i vreme ne bi imali svrhu bez konačne promene imena. Kompanija sada ponosno nosi ime „Porzellanfiguren Gräfenthal (ehemals Carl Scheidig) G.m.b.H.“ /Fabrika porcelana Grafental (ranije Karl Šajdih)/ u znak sećanja na svog nekadašnjeg vlasnika. (121/23-44/159/fig-kp/1366)

CARL SCHEIDIG - Figura dva jazavičara (1935-1972) Dimenzije Visina: 10 cm Dužina: 14 cm Širina: 7,5 cm Težina: 350 g Žig na dnu: (Inicijali) CS (za Carl Scheidig, na grudima stilizovanog orla s krunom) „Porzellanfabrik Carl Scheidig K.G.“ koristila je žig od 1935. do 1972. godine. U godinama pre nego što je uspešan biznismen Carl Scheidig (Karl Šajdih) osnovao novu fabriku: „Porzellanfabrik Carl Scheidig K.G.“ u mestu Gräfenthal (Grefental), još nekoliko takvih fabrika otvoreno je u istom području, kao, na primer, „Weiß, Kühnert & Co.“ i „Unger, Schneider & Co.” u Gräfenthalu kao i “Leube & Co.” u obližnjem Reichmannsdorfu (Rajhmansdorf). Iako je područje bilo veoma pogodno za tu vrstu posla, mnogi su smatrali da Scheidig nema nikakvih šansi pored takve konkurencije. Ipak, Carl Scheidig je bio iskusan biznismen koji nije donosio nerazumne odluke, i mesto za novu fabriku izabrao je veoma pažljivo. Sama lokacija je u blizini željezničke stanice što je omogućavalo laku dopremu sirovina i isporuku gotovih proizvoda distributerima širom Nemačke. Okolina je bila bogata sirovinama čime je fabrika mogla da jeftino zadovolji svoje potrebe. Pri izboru asortimana Scheidig je pažljivo proučio kataloge okolnih kompanija i polako popunjavao praznine koje su preostale. Nije proteklo mnogo vremena dok trgovci, u poseti drugim kompanijama u potrazi za novim predmetima, nisu otkrili da Scheidig nudi širok spektar proizvoda za kojima su tragali. Kao što je Scheidig i planirao, trgovci koji bi se snabdeli u drugim kompanijama dolazili su kod njega da završe svoju nabavku – čitavo područje oko Gräfenthala nudilo je sve što su tražili. Ubrzo, fabrici su se pridružili dizajneri i drugi specijalisti iz okolnih fabrika, privučeni mogućnošću da realizuju slobodno svoje ideje i nove dizajne. 1913. godine fabrika je već imala 160 zaposlenih. Proteklo je dosta vremena pre nego što su druge kompanije shvatile da Scheidig šalje besplatne uzorke čim se trgovci jave i da je već dobio velike ugovore s trgovcima koji su se uverili u kvalitet i dizaj njegovih proizvoda. Ali, bilo je kasno da se uspeh kompanije zaustavi i 1925. godine Scheidig je preuzeo fabriku „Steinbrenner & Co.” u Reichmannsdorfu, kako bi uspeo da zadovoljni potražnju koja je rasla. Sledeći potražnju, Scheidig se specijalizovao za izradu figurina i grupnih prizora, što je rezultiralo kompletnim asortimanom koji je počeo da se izvozi širom sveta. Biznis je dobro napredovao, i 1930. godine fabrika je zapošljavala 250 radnika. Tokom rata, fabrika, sada pod upravom borda direktora, borila se da preživi i da ponovo aktivira jednu po jednu proizvodnu liniju. Sa osnivanjem Nemačke Demokratske Republike 1949. godine čitav posao se promenio i izvoz je ostao ograničen samo na socijalističke zemlje. Državno rukovodstvo, koje je u početku tvrdilo da je njihova zemlja samodovoljna, ubrzo se suočilo sa rastućom potrebom za deviznim sredstvima. 1971. godine je odlučeno da svi mogući izvori moraju da se moblišu, pa i proizvodnja porcelana i keramike. Naravno, političari su se plašili da će kompanije koje nisu potpuno nacionalizovane to iskoristiti u svom interesu, i da bi to sprečili 1972. godine je počela najšira nacionalizacija fabrika u istoriji DDR. To je pogodilo i „Porzellanfabrik Carl Scheidig K.G.“ koja je do tada bila u privatnom vlasništvu, iako pod državnom kontrolom. Potpuno je nacionalizovana i sa nekoliko manjih fabrika uključena u koncern „V.E.B. Porzellanfiguren Gräfenthal“. Od tada do 1972. godine mnogi dizajni i gotovi kalupi su ostali zaboravljeni u arhivi kompanije, jer je fabrika morala da se posveti izradi jednostavnijih predmeta koji su bili lakši za proizvodnju i prodaju. Neposredno pre pada Berlinskog zida 9. novembra 1989. godine uslovi za rad u Gräfenthalu su se brzo pogoršavali. Deo radnika podržao je kraj dotadašnje države, dok je drugi deo smatrao da se radi o pokušaju da se propagandom podrije socijalistički moral. Uočavajući rastuću napetost i mogućnost da dođe do sukoba među radnicima, direktori fabrike su doneli jedinu razumnu odluku, da fabrika prestane sa proizvodnjom a ljudi pošalju kućama dok se situacija ne smiri. Posle ujedinjenja Nemačke , kompanija je krenula od početka kao malo akcionarsko društvo.Tokom prvih meseci, oporavak je tekao sporo i fabrika je preživela uglavnom prodajom proizvoda koji su ostali nedovršeni u momentu zatvaranja. Nekoliko radnika je određeno da prekopaju arhive i pronađu sve što bi moglo biti korisno. Posle nekoliko meseci rada novi vlasnici su mogli da rekonstruišu čitavu istoriju fabrike. Sve što su mogli da požele bilo je tu: katalozi, knjige uzoraka boja, nacrti dekoracija, fotografije i čak stari kalupi za izradu nekada poznatih Scheidig figura. Potpuno neoštećeno, i samo je čekalo da se ukloni debeo sloj prašine i ponovo koristi. Danas, kompanija poseduje impresivnu liniju proizvoda od preko 10.000 modela. Ali, sav uloženi novac i vreme ne bi imali svrhu bez konačne promene imena. Kompanija sada ponosno nosi ime „Porzellanfiguren Gräfenthal (ehemals Carl Scheidig) G.m.b.H.“ /Fabrika porcelana Grafental (ranije Karl Šajdih)/ u znak sećanja na svog nekadašnjeg vlasnika. (123/33-46/159/fig-kp/1453)