TITO 1892 - 1980 - od Kumrovca do kuce cveca - ILUSTROVANA BIOGRAFIJA Miroslav Mladenovic(autor) Izdavač: Autor Bgd. tiraž samo 500 ilustrovano u boji papir kvallitetan( masni) 180 str na engleskom i srpskom jeziku ILLUSTRATED BIOGRAPHY TITO 1892-1980 FROM KKUMROVEC TO THE HOZSE OF FLOWERS Knjiga u PERFEKTNOM stanju 1k

337 strana, Laguna 2012, BIOGRAFIJA PERL BAK ODLIČNO OČUVANO „Sveža i prodorna interpretacija nesvakidašnjeg života Perl Bak koja nam pruža dubok psihološki, duhovni i istorijski uvid u jednu nezaboravnu multikulturnu priču o traganju za istinom, saosećanjem i pravdom.“ Dona Siman, Booklist Ovaj strastan, dramatičan i sveobuhvatan roman omaž je slavnoj književnici Perl Bak, ali i Kini posmatranoj kroz vizuru „malog čoveka“, kroz oči prave junakinje ove knjige – Vrbe Ji. U varošici Dženđeng odrastaju dve devojčice, jedna crnokosa, a druga sa crnom kapicom da se ne bi razlikovala. Dok Vrba Ji, mala prestupnica, ratuje sa svojim ocem – lopovom, pesnikom i slatkorečivim prevarantom – Perl vodi sopstvenu nemu borbu sa ocem čudakom, misionarom Absalomom. Topla, predivna, humoristična priča o njihovom detinjstvu samo je uvod u krupnije događaje koji će zemlji doneti lomove, a njihovim porodicama i prijateljima tragedije. No uprkos svim preokretima sudbine dve prijateljice ostaju nerazdvojne i godinama se vraćaju jedna drugoj. Vrba Ji uspeva da se školuje i kao novinarka krene stopama svoje drugarice, te da tako zađe i u umetničke krugove velikog grada. Tu će se, međutim, isprečiti prva prepreka: zajednička ljubav Perl Bak i Vrbe Ji prema zanosnom mladom pesniku Sju Dži-Mou. Anči Min u potpunosti uspeva da prikaže one malo ili nimalo poznate delove biografije Perl Bak koji su, ovakvi ili barem slični, svakako morali postojati i uticati na oblikovanje slavne spisateljice. „Minova pokazuje isti onaj dar kao i Perl Bak, da pokaže saosećanje i empatiju prema svojim likovima, te da poput nje razotkrije moć i dostojanstvo u životu običnih ljudi.“ Associated Press „Kuća velikog krova je toplo odavanje počasti Perl Bak i jedinstven prozor u srca i život Kineza koji su je poznavali. (…) Obe junakinje pokazuju s kakvim su nadahnućem i hrabrošću oni najprogonjeniji, iz najnižih društvenih slojeva, uspevali da sačuvaju pamet i čovečnost.

Kuća Porculanske Lutke - Ante Vukov + Potpis Autora Mekani povez. Godina: 2003. Broj strana: 205. Tragovi starosti i korišćenja. Na početnoj strani posveta/potpis autora ispisan hemijskom olovkom. Srednje očuvano. Stanje Kao Na Fotografijama.

PERL BAK - KOMPLET OD 11 KNJIGA IZDAVAČ: RAD MATICA SRPSKA TVRDOG POVEZA 1. OBEĆANJE 2. ISTOČNI VETAR ZAPADNI VETAR 3. RASTURENI DOM 4. GLASOVI U KUĆI 5. PAVILJON ŽENA 6. DUGA LJUBAV 7. ZMAJEVO SEME 8. TVORAC GRADA 9. MATI 10. SINOVI 11. DUH I TELO KNJIGE KAO NA SLICI, DOSTAVU PLAĆA KUPAC, ZAM RF 1/5-22

Pisma iz Šida Marija Demšar(Sava Šumanović-slikar) *4564*03-2022 Slovenačka prognanica Marija Demšar o boravku u kući Perside i Save Šumanovića, Šid 1941-1945. izdavač: Galerija slika “Sava Šumanović` Šid 2017.g ISBN: 978-86-87699-19-9 tiraž-300, Broširani povez na preklop; ćirilica, 101 strana, format: 20 cm; težina 160.grama stanje:nekorištena “Pisma iz Šida” (Galerija slika “Sava Šumanović”, Šid 2014) Marije Demšar (1910-1989), neposrednog svedoka života porodice Šumanović za vreme Drugog svetskog rata, predstavljena je u Šidu, početkom juna, u Galeriji slika “Sava Šumanović”. Ovo raritetno izdanje sačinjeno je od 10 pisama, 17 dopisnica i jedne razglednice (čestitke), napisane rukom Marije Demšar, prognanice iz Slovenije (Zabrežje, opština Žiri), koja je igrom slučaja provela kao pomoćnica u kući porodice akademskog slikara Save Šumanovića u Šidu, od 20. septembra 1941. do 10. avgusta 1945. godine. Vesna Burojević, direktor Galerije, uz prof. dr Mariju Stanonik, priređivač ovog izdanja, istakla je da su to sasvim lična pisma, pisana sa namerom da održe vezu sa porodicom, a činjenica da su napisana u kući porodice Šumanović postala su dragocena naučna građa. Gospođa Burojević je takođe rekla da je prva saznanja o postojanju ovih pisama Galerija slika “Sava Šumanović” u Šidu stekla je 2006. godine, kada je filolog, folklorist i etnolog, dr Marija Stanonik, ujedno i ćerka Marije Demšar, pripremajući knjigu “Etnologija u pismima i slikama”, koju je dve godine kasnije objavio Etnografski institut SANU, posetila Galeriju i Spomen-kuću Save Šumanovića, načinjenu od pisama i beležaka nađenih posle smrti svoje majke. I od tada, kao dragocen autentičan izvor informacija o životu jednog od najvećih srpskih slikara, postoji namera da se objavi prevod pisama u celini. Marija Demšar se spletom životnih okolnosti početkom rata našla kod svog brata u Štajerskoj (Cerovac), odakle je internirana u Šid, iz kojeg piše slikovita pisma svojim roditeljima u Zabrežje, o utiscima iz svakodnevnog života. Ta pisma su na njenu molbu, koja se može pročitati u jednom od njih, sačuvana. - Od prvog javljanja u Sloveniju vidi se njena zadivljenost bogatstvom i kultivisanošću porodice kojoj je dodeljena. Veoma precizno i detaljno je izveštavala svoje o svemu što je po njenim merilima bilo značajno. Opisivala je kuću i pokućstvo, poslove koje su joj bili povereni, hranjenje stoke, održavanje kuće. Veoma pedantno je pisala o tepisima i zavesama, koji su očigledno u njenim očima predstavljali statusni simbol. Pisala je i o svom odnosu sa drugim Slovencima (kojih je u Šidu za vreme okupacije prema Simi Tomoviću boravilo 70), cenama proizvoda na pijaci, berbi kukuruza i grožđa. Sestri Franciki je pisala o poklonima koje je dobijala od Gospođe, kako je oslovljavala Persidu Šumanović. Neobičan joj je bio i topao odnos između Gospođe, njenog brata i sestre, o čemu je takođe pisala - objašnjava Vesna Burojević. Savu Šumanovića, Marija Demšar pominje nekoliko puta. Do detalja je opisala njegov dnevni raspored. Bila je svedokom njegovog odvođenja, u rano jutro 28. avgusta 1942. godine kada je uhapšen zajedno sa 120 meštana. Odnos Perside Šumanović i Marije Demšar razvijao se postepeno. Bile su različite po svemu: godinama, veroispovesti, obrazovanju, socijalnom statusu. Govorile su različitim jezicima. Na početku je njihov odnos veoma zvaničan da bi ih kasnije životne prilike zbližile. To se vidi i po plati, koja je sa početnih 200 narasla na 1.000 kuna. Pored plate Marija je dobijala garderobu, obuću, imala je posebno plaćene lekarske usluge. Za Mariju je Gospođa bila dominantna ličnost, visoko moralnih principa, vredna i pravedna. Govoreći o njoj, često ju je poredila sa majkom. U pismu br 23 (17. maj 1943) Marija doslovno piše: “U subotu sam dobila kartu od sestre Zakrošice. Kaže da joj je jako loše. Da ima više suza nego radosti. Kaže: ti si imala veliku sreću što si došla na ovakvo mesto. Ali ne treba govoriti Zakrošici, rastuži se. Tri puta sam dobila poštu od nje. I samo se žali, a meni je sam Bog dao ovakvu sreću. Upravo danas mi je Gospođa opet kupila jedne cipele…“. Prema kazivanju dr Marije Stanonik, njena majka je iz Šida u rodno Zabrežje donela tri materijalne stvari: vinocrveni vuneni komplet, ukrasno jastuče i stolicu, koju joj je dala Gospođa da bi mogla da dostojanstveno sedi u stočnom vagonu kojim se vraćala kući, u Sloveniju. Razumejući da stolica pripada Šidu, 2010. godine dr Marija Stanonik ju je predala predstavnicima Galerije slika “Sava Šumanović”, kada je u Beogradu održana promocija knjige “Etnologija u pismima i slikama”. - Priča o devojci iz Slovenije, pismima, umetniku i ratnim godinama u Šidu, inspirisala je režisera Nikolu Lorencinija. Umetničko-dokumentarni film “Slikar i beračica grožđa”(2014) snimljen je na osnovu sećanja Marije Demšar koje je ispričala svojoj ćerki. Marija se sećala kako joj je Gospodin jednom rekao da stavi korpu na rame i da mu tako pozira. Dr Marija Stanonik prepoznala je po figuri i stavu svoju majku kao jednu od devojaka na Savinom triptihu “Beračice”. Kao što je Sava Šumanović završivši ovaj triptih otišao u večnost, tako je i devojka iz Slovenije, naslikana na triptihu, na neki način zauvek ostala u Šidu - zaključila je Vesna Burojević.

Knjiga je kao nova deluje da nije ni pročtana - Solunska 28 Dr.Nele Karajlić Prvi deo trilogije O novcu i strastima. Priča o jednoj kući, jednom gradu i dva sveta. Nakon što je pred više od sto hiljada oduševljenih čitalaca sa svojim Fajrontom u Sarajevu osvojio književnu Ligu šampiona, Dr Nele Karajlić nam predstavlja svoj prvi pravi pravcati roman! Dr Karajlić nas ovoga puta vodi u Beograd s početka dvadesetog veka, gde se odvija priča koju vam do sada niko nikada nije ispričao, a bez koje od sada neće moći da se zamisli nijedna ozbiljnija istorija grada na ušću Save u Dunav. Spajajući najbolje sastojke južnoameričkog magijskog realizma i sarajevskog novog nadrealizma, Dr Karajlić nam pripoveda istoriju jedne kuće u dorćolskoj ulici i vodi nas u prostor sa druge strane ogledala, na samoj tromeđi života, smrti i večnosti. Solunska 28 je uzbudljiv roman o uzbudljivim vremenima koji ćete čitati bez daha do poslednje stranice, a onda ćete želeti još. - Dr.Nele Karajlić Fajront u Sarajevu Kako je i zašto nastala ova knjiga i zašto je u njoj štošta izostalo. Neočekivana reakcija jedne uznemirene čitateljke koju smo morali da objavimo u dodatku knjige. Fajront u Sarajevu je teško, pomalo bolno, svakako setno prebiranje po uspomenama jednog od Sarajlija koje su taj grad u Titovoj Jugoslaviji učinile posebnim. Novi primitivizam je Sarajevo izbacio iz zglobne čašice, učinio ga drugačijim, dao mu oreol avangarde, a najveća zvezda tog pokreta bio je dr Nele Karajlić. Ovo je njegova priča, iskrena, duhovita, priča bez koje predratno Sarajevo – grad raje i papaka – nije moguće razumeti do kraja. U tom kazivanju Nele je sanjar o sunčanoj strani ulice, naivac, žrtva, vizija koja hoda, nepresušni izvor ideja, hrpa straha. Takav njegov život mogao je da se kreće, i kretao se, samo od linije šesnaesterca fudbalskog kluba Vratnik, davnih sedamdesetih, do Prvog koronarnog odeljenja Urgentnog centra u Beogradu, četrdesetak godina kasnije. Sve što se važno odigralo između te dve stvarne i vremenske linije, naći ćete u ovoj knjizi. ZeKe

Kler Žoaj BELEŠKE IZ MONEOVE KUHINJE SLUŽBENI GLASNIK, 2018. Udžbenički četvrtasti format, 204 ilustrovane strane. Odlično očuvana. Divna sećanja na život Alise i Kloda Monea u Živerniju, u njihovoj kući s dušom, okruženoj raskošnim vrtom. U knjizi se nalaze stare porodične fotografije, skoro 200 recepata i beležaka za jela koja je Mone voleo, prava svedočanstva autentične gurmanske prošlosti, fotografije rekonstruisane porodične atmosfere i različitih jela, uz predgovor, mnogi kažu, najvećeg svetskog kuvara, Žoela Robišona, koji je prilagodio sve recepte, tako da njihova priprema ne predstavlja teškoću. Uzbudljiva knjiga koja otkriva izuzetnu ličnost Kloda Monea, slikara koji je želeo da naslika način na koji ptica peva. Klod Mone

Sjećanja jedne gejše Autor: Arthur Golden Izdavač: Znanje, Zagreb Godina izdanja: 1998. Broj stranica: 551 Dimenzije: 12×19,5 cm Uvez: meki “Sjećanja jedne gejše” priča o tome kako je devetogodišnja Sayuri postala jedna od najuglednijih gejši u Kyotu. Sayuri isprva ne želi biti gejša, a u kući u kojoj je smještena smatraju da može biti samo služavka. Međutim, poznata gejša Mameha uzima za učenicu, premda njezina konkurentica po popularnosti Hatsumomo smatra da od Sayuri nikada neće biti ništa. U toj borbi između dviju poznatih gejša, Sayuri se zaljubljuje u predsjednika poznate kompanije, ali se čini da on nije zainteresiran za nju. Roman “Sjećanja jedne gejše” kruna je autorove fascinacije Japanom, japanskom kulturom i umjetnošću. Prožet erotikom i egzotikom, ovaj je roman postao veliki svjetski bestseler prema kojemu je 2005. snimljen istoimeni filmski hit. Od svojega prvog objavljivanja 1997. godine pa do danas, “Sjećanja jedne gejše” osvajaju čitateljsku publiku diljem svijeta i stječu nove književne poklonike. Roman Memoari jedne gejše je sve samo ne čiklit limunada. Reči i rečenice koje Golden koristi su vrlo svojevrsne Japanu, sa neverovatnim opisima i poređenjima koji dodatno utiču na sveukupnu atmosferu romana. U središtu priče je mala Čijo (kasnije gejša Sajuri), i pratimo njen život od kako je bila klinka koja je živela sa roditeljima u malom ribarkom selu, preko dolaska u jednu okiju, pa sve do svojih starih dana – iz čije perspektive i priča svoju životnu priču. Upravo iz tog razloga možemo reći da je ovo jedan coming-of-age roman, koji prati ne samo život jedne devojke, već i život svih gejši u Gion okrugu blizu Kiota u Japanu. Mnogi će pomisliti da je ovaj roman samo još jedan u nizu patetičnih ljubavnih romana smeštenih u određenu egzotičnu državu, ali istina je potpuno drugačija. Memoari jedne gejše je roman koji apsolutno prenosi atmosferu Japana iz prošlog veka, gde ljubav prema nekome nije glavna tema (možda čak ni glavna sporedna). Kroz život gejši Sajuri, Mamehe i Hacumomo otkrivamo postepeno kako je to biti gejša i kako je teško doći do te pozicije, zašto su one bitne u društvu i zašto su toliko poželjne i plaćene, kao i to šta se, bar u tom trenutku i u tom delu Japana, smatralo bitnim, lepim i poželjnim. U svakom slučaju, odgovor na postavljeno pitanje je – Da. Roman zaista treba pročitati, posebno ako volite drugačije kulture i Japansku istoriju. OPIS O AUTORU KOMENTARI Briljantan, nenaglašeno autentičan lirski roman koji donosi istinitu priču o jednoj od najslavnijih japanskih gejši. Glavna junakinja, Nita Sajuri, osvrće se na svoj životni put, iznenađujuće neposredno pripovedajući priču o jednoj gejši. Ona počinje u jednom siromašnom ribarskom selu, 1929. godine, kada je devetogodišnja devojčica neobičnih sivoplavih očiju odvedena od kuće i kao robinja prodata jednoj poznatoj kući gejši. Dok Sajuri s vremenom postaje gejša − uči kako da pleše, nosi kimono, kako da se šminka i sređuje kosu, pravilno sipa sake − suočiće se sa ljubomornom rivalkom i teškoćama života u zemlji kojoj preti dugotrajan rat. U Memoarima jedne gejše čitalac upoznaje svet u kom je najvažnija upravo njegova predstava, gde se devojačka čednost prodaje onome ko ponudi najviše novca, a žene se obučavaju kako da razonode najmoćnije muškarce. To je svet u kom je ljubav odbačena kao iluzija. Ovaj roman izuzetno je i jedinstveno prozno delo, istovremeno romantično, uzbudljivo i prosto neodoljivo. Mala posveta na predlistu S.S.S.

Autor: Pol Morli Pismo: Latinica Izdavač:Kontrast Broj strana: 491 Povez: Mek Format: 21 cm Godina izdanja: 2019. Joy Division: deo po deo je definitivna kolekcija tekstove koje je Morli tokom godina pisao o ovom legenarnom bendu. Osim kolekcije njegovih sada već klasičnih tekstova o bendu iz kasnih sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka ova jedinstvena knjiga uključuje i krajnje poetičan posmrtni tekst posvećen Ijanu Kertisu kao i njegov naknadni osvrt na značaj same grupe u vidu opširnog eseja. Naknadni osvrt takođe se odnosi i na film 24 Hour Party People – koji govori o muzičkoj kući Factory iz Mančestera koja je objavila muziku benda Joy Division kao i mnoge druge post pank bendove. Knjiga obuhvata i njegov osvrt na film Control, za koji mu se pružila prilika da poseti tokom samog snimanja.

Ovo nije jevanđelje o nekom bogu, već dnevnik jednog četrdesetogodišnjaka koji svodi račune sa svojom prošlošću i gleda budućnosti pravo u oči, kao da je još jedan protivnik sa kojim se treba suočiti. Šta makazice znače igraču sa najlepšom i najuzbudljivijom fudbalskom pričom? Kakvu vrednost danas ima gol za fudbalera koji proslavlja svoj četrdeseti rođendan, a u punoj je snazi i još uvek aktivno igra? I šta za njega predstavljaju dribling ili pâs? Zlatan Ibrahimović više ne mora da pokazuje svoju snagu ili da nas podseća na velike sportske uspehe zbog kojih je postao šampion, i zato je rešio da se otvori i da iskreno i pošteno ispriča kako se jedan bog lopte menja i nosi sa godinama koje prolaze: bez licemerja, a sa zrelošću i sumnjama koje je morao da nauči i prihvati. U stalnoj ravnoteži između dva sveta, između adrenalina i balansa, otkriva se jedna priča puna do sada nepoznatih detalja i anegdota, u kojoj se kroz vanserijske podvige provlače strah, nežnost i krhkost, osećanja koja u njemu postoje pored snage, odlučnosti i hrabrosti. Ta osećanja su dečkića iz Rosengorda dovela do vrha sveta, odakle nam sada priča o trenerima, penalima, svlačionicama, protivnicima, fudbalu – ali i o sreći, prijateljstvu i ljubavi. „Kada sam na terenu, osećanje da sam voljen daje mi neverovatan naboj. Ali čak mi i mržnja daje mnogo. Kada me naljute, idem na još viši nivo: pažljiviji sam, usredsređeniji, snažniji i željniji da nešto dokažem. Kada me mrze, ja sam još bolji. Zbog toga me utakmice kao što su derbiji naročito stimulišu i napune me posebnim adrenalinom koji me još više diže. Ali danas se mnogo bolje kontrolišem nego kada sam bio mlad. I zbog toga što su mi deca dala mir i ritam koji pre nisam imao. Do rođenja prvog deteta, donosio sam kući i fudbal i sav svoj bes. Posle su se stvari promenile. Vraćao sam se kući, gledao klince i sve zaboravljao. Da, oni su me promenili. Ušli su u moj život i odjednom je fudbal prestao da bude najvažniji. Važno je bilo samo da su oni dobro.“

Stanje: Odlično - Nekorišćeno Naslov: Jaša Tomić Autor: Dejan Mikavica , Goran Vasin Izdavač: Izdavačka kuća Prometej Žanrovi: Istorija, Autobiografije i biografije Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 16×24 cm Broj strana: 328 _____ „Istorijski značaj sveukupnog politčkog i nacionalnog delovanja odnosi se na Tomićevu ulogu u organizovanju Velike narodne skupštine u Novom Sadu u kojoj su, u kontekstu pobedonosnog pohoda srbijanske vojske i sloma Austrougarske, prečanski Srbi sa prostora Banata, Bačke, Baranje i Srema doneli odluku o priključenju Kraljevini Srbiji, nezavisno od bilo kakvih drugih koncepcija ujedinjenja, naročito onih koje su u duhu jugoslovenske ideje uzimale u obzir čak i interese Hrvata koji su u Srbiji počinili tokom rata stravične zločine. Jaša tomić je, naime, uzeo najvećeg učešća u sastavljanju predloga najvažnije odluke koju je pročitao na Skupštini u Novom Sadu. I posle Velikog rata, u novostvorenoj drćavi, Tomić se aktivno odnosio prema brojnim složenim i protivrečnim političkim pitanjima koja su se ticala oblika uređenja nove države.„ (iz uvoda)

Senzacionalna biografija princeze Dajane sa materijalima iz neobjavljenih intervjua i novim saznanjima o njenom životu i tragičnom kraju. Iznenadna i tragična smrt princeze Dajane navela je svet da se zapita koliko je ova jedinstvena žena značila svima nama. Ovo novo izdanje njene životne priče – koje uključuje i Dajanina sećanja, kao i nove detalje o događajima povezanim sa njenom smrću – dirljivo pojačava utisak koji je ostavila u našim srcima. Nikada ranije nijedan član najužeg kruga kraljevske porodice nije govorio tako iskreno i surovo o svom nesrećnom braku, odnosu sa kraljicom, neverovatnom životu u kući Vindzora, svojim nadama, strahovima i snovima. Od bajkovitog venčanja i rođenja sinova do zapanjujuće propasti braka, Dajanin blistav ali tragičan život opčinio je milione ljudi. Uprkos tragedijama, bolestima i depresiji, ona nikada nije posustala u svojoj posvećenosti manje srećnima, kao ni u rešenosti da obezbedi bolji život sebi i svojim sinovima. Čitajući ovu upečatljivu knjigu, u kojoj Morton razmatra Dajanino nasleđe i njen značaj u okvirima moderne kraljevske porodice, najbliže ćemo prići njenoj autobiografiji – trajnom i moćnom svedočanstvu o njenom duhu i hrabrosti. „Duboko lična, iskrena i povremeno šokantna ispovest. – Sunday Times „Uverljiv, intrigantan, ali i uznemirujući portret ’poslednje ikone XX veka’.“ – Daily Telegraph „Morton Dajanine postupke stavlja u širi kontekst i pruža izuzetan prikaz ove neizbrisive ličnosti.“ – Publishers Weekly

Broj strana:336 Format: 20 cm Pismo:Ćirilica Povez: Broš Slikar po zanatu, sa imenom stamenosti, nije samo tragao za minulim vremenima. On ga je, sa svim upitnicima i zagrcnuo od emocija, još svežih mišlju i jezikom našeg i govorenja, a i, nažalost još više prećutkivanog, izložio u bogatoj ekspoziciji svojih talenata. I tako je i uslišio onu mudru Aristotelovu poruku : da je književnost, čak i posebno u odnosu na druge umetnosti, „stvar istinitija i ozbiljnija od istoriografije“… Malo li je to ! Dr. Miodrag D. Ignjatović Ovaj veliki slikar radio je kao likovni pedagog do penzije, baveći se istovremeno uspešno slikarstvom. Decenijama je objavljivao tekstove u mnogim časopisima, a naša izdavačka kuća je objavila i njegovu zbirku pripovedaka pod nazivom Dodir neba. „Nemamo pravo na ravnodušnost iako sam svestan da je ovo naivan san, proročki, utopijski…Ali, zar utopija nije opstajala vekovima? Što je najvažnije, nije donosila zla. Samarićanstvo nije moglo rešiti problem ljudskih patnji, ali je davalo veru u ljude. Možda su moje misli pristrasne pod teretom besa i gole egzistencije. Tu je i prirodno suženje kriterijuma. Moje „traganje za apsolutnim“ u suštini je okrenuto individualnostima, ponajmanje moćnim. Najmanje istine i morala stanuje u institucijama sistema okoštalih režima…“ “Šta je bolje za pamćenje i istoriju: dnevnici, memoari, feljtoni, arhivi… Sve manje ili više boluje od subjektivnosti. A često ni arhivska gradja nije autentična. Izgleda, najbolji su oni dokumenti slučajno pronadjeni.“

Stanje: Odlično - Nekorišćeno Naslov: Jovan Subotić i Svetozar Pribićević - Dejan Mikavica Autor: Dejan Mikavica Izdavač: Izdavačka kuća Prometej Žanrovi: Istorija, Autobiografije i biografije Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 16×24 cm Broj strana: 401 _____ „U istoriji srpske prečanske politike, borbi za ostvarenje nacionalnih ideala, osmišljavanju, definisanju i realizovanju kolektivnih i građanskih prava i postizanju ravnopravnosti srpskog naroda sa istorijskim i diplomatičkim nacijama na habzburškim prostorima Vojvodine, Hrvatske i Slavonije, Jovan Subotić, vrstan pravnik i odličan novinar, filozof, pesnik, prozaist i istoričar, zaslužio je posebno mesto i bez uvida u ključne segment njegovog političkog, publicističkog, književnog i parlamentarnog delovanja nije moguće u potpunosti razumeti srpsku političku ideologiju druge polovine deventaestog veka zasnovanu na normativima ravnopravnosti, kakve je proklamovala evropska građanska revolucija, ali i načelima uvažavanja tradicionalne državnotvorne ideje koja je podrazumevala uvažavanje srpske nacionalne samobitnosti. Srpska intelektualna, književna i politička elita u Habzburškoj monarhiji imala je u njemu često najizvrsnijeg i najobrazovanijeg predstavnika, naročito od početka srpsko-mađarskog rata i borbe za Srpsku Vojvodinu, zatim u procesu osmišljavanja srpskog otpora institucionalno usmerenom procesu mađarizacije na južnougarskom prostoru, a posebno u definisanju i usmeravanju srpske politike u Hrvatskoj i Slavoniji (1861-1886), sve do konačnog formulisanja, a zatim i usvajanja zakonskih akata kojima je u okviru Hrvatskog sabora Srbima garantovano pravo na crkveno-prosvetnu autonomiju, krajem osamdesetih godina XIX veka.“ (iz Uvoda)

Stanje: Odlično - Nekorišćeno Naslov: Vasa Stajić Autor: Saša Marković Izdavač: Izdavačka kuća Prometej Žanrovi: Istorija, Autobiografije i biografije Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 16×24 cm Broj strana: 328 _____ Saša S. Marković rođen je 1968. godine u Džigolju u blizini Prokuplja. Veći deo svog detinjstva proveo je u Ratkovu. Akademsko obrazovanje stekao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Nastavnik je istorije u zvanju vanrednog profesora na Pedagoškom fakultetu u Somboru, Univerziteta u Novom Sadu. Predmet njegovog istraživačkog interesovanja je refleksija evropskih društvenih i obrazovno-vaspitnih ideja kod Srba u 19. i 20. veku kao i uticaj društvene misli na stvaranje nacionalnog i šireg kulturnog identiteta. S tim u vezi, u određenim radovima njegovo zanimanje je bilo vezano za istraživanje prošlosti današnjeg prostora Vojvodine. Autor je više desetina naučno-stručnih radova. Objavio je četiri monografije. „Životni put Vase Stajića (1878–1914) uveliko odrešuje karakter njegove ličnosti. Skromnost, istrajnost, posvećenost, zanesenjaštvo u bolje sutra, ranjiva pravdoljubivost, humanistički socijalizam, nacionalno prosvetiteljstvo i poverenje u moralnost naroda samo su poneke od prepoznatih osobina kod Vase Stajića tokom njegovog života. Istrajavajući na očuvanju i negovanju vrednosti i poštovanju intelektualaca koji ih stvaraju, Stajić je zapravo pripadao krugu istinskih reformatora koji su promene pokretali najpre u sebi pa ih nudili drugima, pri tom stalno se uzdajući u snagu i neiscrpnost novih saznanja. Otud je proizlazio njegov humanizam i nada u uspeh čovečanstva uprkos ratovima.“ (iz uvoda)

Stanje: Kao novo - Nekorišćeno Naslov: Život Autor: Kit Ričards Izdavač: Laguna mek povez, latinica, 21 cm, 585 str, 510 g. _____ Kit Ričards je s Rolingstounsima stvorio rifove, stihove i pesme koje su uzbudile ceo svet. Više od četiri decenije on je živeo pravim rokenrol životom: stavljao glavu na panj kad god je to želeo, govorio otvoreno šta misli, i prolazio s tim onako kako to nikome pre njega nije polazilo za rukom. Sada nam konačno on sam priča o svom životu izloženom unakrsnom uraganu. A kakav je to samo život. Slušao je opsesivno ploče Čaka Berija i Madija Votersa za vreme svog detinjstva u Kentu. Naučio je da svira gitaru i osnovao bend s Mikom Džegerom i Brajanom Džounsom. Usledila je prvobitna slava i uspeh Rolingstounsa kao grupe nevaljalaca. Zloglasna hapšenja zbog droge u njegovoj kući Redlands i potom niz sukoba s nervoznim establišmentom stvorili su trajnu sliku odmetnika i narodnog junaka. Stvarao je besmrtne rifove kao one u pesmama „Jumpin’ Jack Flash“, „Street Fighting Man“ i „Honky Tonk Women“. Zaljubio se u Anitu Palenberg, a onda je umro Brajan Džouns. Bio je poreski izgnanik u Francuskoj, odlazio na divlje turneje po Americi i sticao sve veću slavu, upadao u sve veću izolaciju i narkomaniju. Zaljubio se u Pati Hensen. Otuđio se od Mika Džegera, da bi se potom s njim pomirio. Brak, porodica, solo albumi, grupa X-Pensive Winos i put kom se kraj ne nazire.

KAFKA Žerar-Žorž Lemer Preveo sa francuskog Bojan Savić Ostojić Ne samo da više možemo znati o Kafkinom životu nego je i sam Kafka takoreći živ pred nama, dočaran kakav bi mogao biti. Napisana sa strašću i nesumnjivom upućenošću, ova biografija izvanrednog pisca može biti čitana i kao znalački uvod u Kafkino pisanje. Komponovana i tematski i hronološki, uverljiva, životopisno verodostojna, opisom života, ocrtavanem dilema i oklevanja, ona nam dočarava ne samo portret pisca nego i unutrašnji tlocrt njegovog dela. Uključujući u biografsku građu i elemente monografskog proučavanja, Žerar-Žorž Lemer nam je podario korisnu knjigu. Ne samo da više možemo znati o Kafkinom životu nego je i sam Kafka takoreći živ pred nama, svakako dočaran kakav bi mogao biti. Zbog toga ste, štaviše, ma i da ništa ne znate o Kafki i njegovom književnom delu, kadri da ovu knjigu volite, i volećete je. Podsticaće vas da još više saznate kako o njenom subjektu tako i onome što je sam Kafka pisao. Jovica Aćin O autoru: Žerar-Žorž Lemer: Pisac, istoričar umetnosti i likovni kritičar, rođen je u Parizu 1948. godine. Posle studija na Institutu za umetnost i arheologiju magistrirao je na katedri za istoriju umetnosti, a kasnije i doktorirao na univerzitetu Pariz I. Višegodišnji je urednik edicije Connections u izdavačkoj kući Flammarion. Objavio je preko četrdeset dela među kojima: Le Salon (1998), Futurisme (1995), Kafka et Kubin (2002), Beat Generation: une anthologie (2004). O izdanju: Godina izdanja: 2007 ISBN: 978-86-7102-293-4 Težina knjige: 321.00 Dimenzije knjige: 19,5 x 13,5 Broj strana: 270 Povez: Tvrdi povez Pismo: Latinica Likovni urednik: Dragana Atanasović Likovno rešenje korica: Svetlana Volić

Stanje: Odlično - Nekorišćeno Naslov: Svetozar Miletić Autor: Dejan Mikavica Izdavač: Izdavačka kuća Prometej Žanrovi: Istorija, Autobiografije i biografije Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 16×24 cm Broj strana: 323 _____ Prof. dr Dejan Mikavica (1964) zaposlen je kao redovni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom sadu. Dužnost šefa odseka za istoriju obavljao je od 2004. do 2015. godine. Glavni i odgovorni urednik naučnog časopisa Istraživanja (2009–2015). Oblast užen naučnog i profesionalnog interesovanja je politička i društvena istorija srpskog naroda od šesnaestog do dvadesetog veka. Autor je brojnih istoriografskih studija koje se odnose na političku istoriju Srba, priredio je i objavio istorijske izvore koji se tiču mešunarodnih ugovora, državno-pravnih akata, sabranih i izabranih spisa najistaknutijih predstavnika srpske političke elite u Austrougarskoj. Još kao dvadesetdvogodišnjak, Miletić je definisao doktrinu srpske državnosti na prostoru Habzburške monarhije u svetlu liberalno-demokratske ideologije, ne odbacujući dotadašnju misao o neophodnosti ustanovljenja političko-teritorijalne autonomije za prečanske Srbe, zasnovane na temeljima crkveno-narodnih privilegija. U surovom ratu koji su njegovi savremenici i deset godina posle njegovog okončanja pamtili kao „najsvirepiji rat koji je ljudska istorija zabeležila“, nije smatrao da se građanskim pravilima može dati prioritet u odnosu na koletkivna prava i u čsopisu Napredak je objašnjavao značaj i smisao ratovanja srpskog naroda za odbranu nacionalno-političke osobenosti. Istorijska uloga, nacionalni značaj i politički prestiž jednog u javnosti nepoznatog mladića i njegove političke misli, Svetozara Miletića, od početka srpsko-mađarskog rata pokazala se već u naznakama kao dalekosežna i prestižna i za srpsku onovremenu političku elitu i za celokupnu politiku Srba u Habzburškoj monarhiji sve do njene propasti i ulaska srbijanske vojske u Novi Sad.

Radomir Putniković : ISKRENO VAŠ , Нови Сад : Прометеј, 2012 , tvrdi povez, Fizički opis 355 стр. : фотогр., факс. ; 25 cm Napomene Ауторова слика на корицама Predmetne odrednice Балканске државе -- Политичке прилике -- 1993-2009 -- Преписка Балканске државе -- Политичке прилике -- 1997-2009 -- У периодици Očuvanost 4. Knjiga koja se nalazi pred vama ima nameru da pokaže, i dokaže, da je jedan broj međunarodnih faktora i političara, koji su učestvovali u odlučivanju u građanskom ratu u Jugoslaviji od 1991.do 1999, a i kasnije, bio loše informisan, često bez poznavanja osnovnih geografskih, istorijskih i geopolitičkih činjenica. Do koje mere su išli neznanje, neupućenost i predrasude onih koji su sebe smatrali kompetentnim da vode politiku o narodima Jugoslavije, predmet je izbora korespondencije koju sam vodio s ovim političarima. Pre nego što sam započeo da sastavljam rukopis, dao sam sebi zadatak da ograničim njegov obim. Uvodom želim da iznesem jedan broj zapažanja i komentara da bi čitalac saznao zašto i kako je došlo do korespondencije od 9.500 pisama od početka rata do danas. Na početku rata bio sam iznenađen, često poražen činjenicom koliko malo, a ponekad nikakvo, znanje oJugoslaviji imaju političari u međunarodnim krugovima. Tvrdim bez rezerve, da do početka konflikta 1990, osim da Jugoslavija postoji kao država, čiji je predsednik bio i kojom je vladao maršal Tito, veliki broj političara na Zapadu nije ništa više znao o Jugoslaviji. Čak ni toliko da je u satavu Savezne Republike Jugoslavije šest republika. Sasvim sigurno ne bi znali da navedu sva njihova imena. Radomir Putniković je rođen 1936. u Beogradu. Školovao se u Beogradu i Londonu, a od 1970. godine živi u Velikoj Britaniji. Piše priče i kratke pozorišne komade za decu i odrasle, aforizme i eseje. Objavio je 26 knjiga za decu, a prevođen je na mnoge strane jezike. Izdavačka kuća Purnell Books objavila je `Basne` 1983. Nosilac je Ordena Vuka Karadžića i dobirnik nagrade `Arsenije Čarnojević`.

SA IVOM ANDRIĆEM 1968 - 1975 - Ljubo Jandrić SKZ 1977, tvrd povez - 394 strane vrlo dobro ocuvano ,neka saranja po knjizi ,malo su izlizani coskovi korica na hrbatu ,par mm Ivo Andrić (Dolac kraj Travnika, 9. oktobra 1892. – Beograd, 13. marta 1975.) bio je jugoslavenski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1961. godine, `za epsku snagu sa kojom je nalazio teme i oslikavao ljudske sudbine izvučene iz historije Ivo Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u Travniku, mahala Zenjak broj 9, Bosna i Hercegovina u obitelji Antuna Andrića, sudskoga podvornika i Katarine Pejić. Djetinjstvo je proveo u Višegradu gdje je završio osnovnu školu. Andrić 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu u Sarajevu, a filozofiju - odsjek za slovenske književnosti i istoriju u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. Doktorsku disertaciju `Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine` (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirgung der turkischen Herrschaft) Ivo Andrić je odbranio je na Univerzitetu u Gracu 1924. godine. Njegova rodna kuća je danas otvorena kao muzej - Memorijalni muzej-kuća Ive Andrića. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslavenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije. Umro je 13. marta 1975. godine u Beogradu Djela Andrić je u književnost ušao pjesmama u prozi `U sumrak` i `Blaga i dobra mesečina` objavljenim u Bosanskoj vili 1911. godine. Pred Prvi svjetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pjesama u prozi (`Lanjska pjesma`, `Strofe u noći`, `Tama`, `Potonulo`, `Jadni nemir` i `Noć crvenih zvijezda`). Prvu knjigu stihova u prozi - `Ex Ponto` -Ivo Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku `Nemiri` štampao je u Beogradu 1920. godine. Njegove lirske pjesme koje za života nisu sabrane u knjigu, objavljene su posthumno, 1976. godine u Beogradu, pod nazivom `Šta sanjam i šta mi se događa`. Andrićevo djelo možemo podijeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih cjelina. U prvoj fazi, koju obilježavaju lirika i pjesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev je iskaz o svijetu obojen ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem, podstaknutom i lektirom (Kierkegaard). Kritika je podijeljena mišljenja o dosezima tih ranih radova: dok srpski kritičar Nikola Milošević u njima gleda vrhunac Andrićevog stvaralaštva, hrvatski književni historičar, Andrićev zemljak iz srednje Bosne Tomislav Ladan drži da se radi o nevažnim plačljivim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrijednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svjetskoga rata, obilježena je Andrićevim okretanjem pripovjedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu (što je u dosta radova stvorilo čudnu mješavinu u kojoj narator piše srpski ekavski, a likovi -često fratri- nekim od jekavskih ili ikavskih dijalekata). Po opcem priznanju, u većini pripovjedaka je Andrić `našao sebe`, pa je ta zrela faza među umjetnički najproduktivnijima, s korpusom najcijenjenijih priča. Pisac nije ulazio u književne eksperimente koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama, ponajviše na erotskom polju. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Bošnjaci, Jevreji, Hrvati, Srbi - uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pežorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Židovi, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza je obeležena opsežnijim delima, romanima Na Drini Ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i najznačajnijim ostvarenjem toga razdoblja, pripovetkom Prokleta avlija. Uz izuzetak Gospođice, realističkog psihološkog romana smeštenog u srpsku palanačku sredinu, ostala dela su uglavnom locirana u Bosni, u prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti. Ocena Andrića kao romanopisca daleko je od jednoznačne: po nekima je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet `orijenta u Evropi`; po drugima je Andrić autentični autor kraćega daha, poput Čehova, pa je najbolji u novelama i pripovetkama, dok mu odriču vrednost postignuća u većim kompozicijama. Bilo kako bilo, Andrić je u svetu uglavnom poznat po svoja dva romana, Na Drini ćuprija i Travnička hronika (prvi je pisan tokom Drugog svetskog rata u Beogradu). Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje se: uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja, no ne i psihološkim poniranjem - većina je Andrićevih likova (osim franjevaca) gonjena biološkim imperativima i determinizmom u ponašanju koji podseća na naturalističku školu 19. stoljeća. Osim tih dela, autor je objavio i niz pripovedaka, putopisne i eseističke proze, te verovatno najbolje delo kasne faze, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdane), nesporno jednu od svojih najvrednijih knjiga. (kutija 4)

ROBINJA – Mende Nazer & Damien Lewis Hrvatsko izdanje ODLIČNO očuvana Robinja je istinita priča o Mende Nazer, sudanskoj ženi čije je djetinjstvo završilo s 12 godina kad je zarobljena i zatim 7 godina proživljava pakao. Prodana je bogatoj arapskoj obitelji u Khartoumu kao robinja. Nakon 7 godina šalju je u Londonu gdje joj se pruža prilika za bijeg… U ovoj knjizi Mende pripovijeda svoju priču kroz vlastitim očima uz pomoć autora Damiena Lewisa. Zbog tradicije usmene predaje se detaljno sjeća svega, za razliku od nas koji se gotovo ničega ne sjećamo iz djetinjstva. Tako je i u prvom djelu ove knjige opisan njen život prije ropstva. Opisani su tradicije plemena u kojem je odrasla, tradicije koje su me gotovo ostavili bez riječi. Mende Nazer živjela je sretno djetinjstvo u planinama Nuba u Sudanu, u jedno od brojnih izvornih muslimanskih sela, u plemenu Karko. Bila je najmlađa u svojoj obitelji te je njezin otac mislio da je „najljepša kći svih vremena“. Živjeli su u kolibi od blata, spavali na madracima napravljeni od kore baobaba. Imala je dvije sestre koje su bile udane i živjeli su u jednu od obiteljskih koliba jer mladenci prvih godinu dana su s mladenkinim obitelji, i dva brata koji su bili u posebnu kolibu koju su nazivali holu, kuća muškaraca, jer je tradicija bila takva da su neoženjeni muškarci zajedno jeli i živjeli. Jedno od najsretnijih sjećanja je onaj dan kad joj je otac donio malu macu kojoj je dala ime Uran, što je na njihovom jeziku značilo „mala crna“. Kasnije kad je zarobljena jako joj nedostaje, te je uzalud pokušava zamijeniti sa plišanom igračkom. Ljudi iz sela su govorili da izgleda poput njene majke. Bila je vitka i jako lijepa. Neka od najranijih sjećanja su joj bila i to da je njena majka neko vrijeme hodala gola, nitko u selu nije nosio odjeću. A nakon toga je imala omotano tkaninu samo oko kukova, a po zimi deku preko ramena. Nije znala koliko godina ima, ali znala je da je sigurno mlađa bar 10 godina od njenog oca, jer u plemenu muškarci su se ženili ženama koji su bili puno mlađe od njih. Tradicija koju su imali, koja me je začudila u bila mi je potpuno neshvatljiva, je bila i ta da su zaručivali žensku djecu dosta brzo nakon rođenja. Nije mi bilo jasno koja je bila svrha toga. Ali to nije bila najčudnija tradicija. Tradicija koja me je ostavila gotovo bez riječi, tradicija zbog koje su djeca umirala brzo nakon rođenja, a neke žene nisu ni mogli roditi zbog uskog vaginalnog otvora, zbog koje su djevojčice imale probleme i umirale od infekcija, je bilo žensko obrezivanje. Mende je obrezana s otprilike 11 godina, Nuba plemena ne bilježe datum rođenja. To je bio dan kad je saznala odakle krv na sestrinoj plahti nakon njenog vjenčanja. Dan koji po njima znači prelazak iz djetinjstva u odraslu dobi. Radili su to bez ikakve anestezije, trpjeli su bolove, prolazili su kroz agoniju. Ali to je bio njihov način dokazivanje nevinosti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Frederik Austerlic (engl. Frederick Austerlitz;[1] 10. maj 1899 — 22. jun 1987), poznatiji pod pseudonimom Fred Aster (engl. Fred Astaire), bio je američki glumac, plesač, pevač i koreograf. Široko je poznat kao najuticajniji plesač u istoriji filma.[2] Njegova scenska i kasnija filmska i televizijska karijera obuhvatila je ukupno 76 godina, tokom kojih je glumio u više od 10 mjuzikla na Brodveju i u Londonu, snimio 31 muzički film, 4 televizijske emisije i izdao brojne snimke. Kao plesač, najbolje je zapamćen po svom neobičnom osećaju ritma, perfekcionizmu, inovativnosti i kao plesni partner i scenski romantični interes Džindžer Rodžers, sa kojim je glumio u seriji od deset holivudskih mjuzikala. Astera je Američki filmski institut imenovao petom najvećom muškom zvezdom klasičnog holivudskog filma u 100 godina ... 100 zvezda.[3][4] Džin Keli, još jedna poznata zvezda plesa na filmu, rekao je da „istorija plesa na filmu počinje sa Asterom”. Kasnije je tvrdio da je Aster bio „jedini od današnjih plesača koji će biti zapamćen” Fred Aster je rođen kao Frederik Emanuel Austerlic 10. maja 1899 u Omahi u Nebrasci, kao sin Johane „Ane” (devojački Gajlas; 1878–1975)[6] i Frederika „Frica” Austerlic.[1][7][8] Asterova majka je bila rođena u Sjedinjenim Državama, u porodici luteranskih nemačkih imigranata iz Istočne Pruske i Alzasa. Asterov otac je bio rođen u Lincu, Austrija, u jevrejskoj porodici koja se konvertovala u katolicizam.[1][9][10][11] Aster se pridružio episkopalnoj crkvi 1912.[12] Aster je prezime koje su on i njegova sestra Adel Aster uzeli za svoj vodviljski nastup 1905. Porodična legenda to pripisuje ujaku čije je prezime bilo „L`Astaire”.[13] Njihova vodviljska karijera se nastavlja, s dobrom i lošom srećom te povremenim prekidima za koje je zaslužno Društvo Džeri, sve dok se nisu probili na Brodvej sa predstavom Preko vrha 1917. Neki izvori tvrde da su se Asterovi pojavili u filmu Cvrčak Fančon u kojem je glavnu ulogu imala Meri Pikford, ali Asterovi su to odlučno oprvgavali.[14][15]‍:103 Fred Aster je upoznao Džordža Geršvina 1916, dok je ovaj radio u diskografskoj kući `Džerom H. Remik` kao pregovarač, što je preraslo u dugoročno prijateljstvo,[16] koje je kasnije duboko uticalo na buduće karijere oba umetnika. Tokom 1920-ih, Fred i Adel nastupali su na Brodveju i na londonskoj pozornici u predstavama kao što su Damo, budi dobra, Smešno lice i Bend vagon, afirmiravši se i osvojivši pozorišnu publiku sa obe strane Atlantika. Kao ekipa snimili su nekoliko pesama. Rastali su se 1932. kada se Adel udala za svog prvog muža, Lorda Čarlsa Kavendiša, sina vojvode od Devonšira. Fred je radio na ostvarivanju samostalnog uspeha na Brodveju i u Londonu s predstavom Vesela raspuštenica, usput razmatravši ponude iz Holivuda. Fred Aster sa sestrom Adel 1921. Prema holivudskom predanju, izvođenje na probnom snimanju filmske kuće RKO, sada izgubljeno zajedno sa snimkom, navodno je glasilo: „Ne zna da peva. Ne zna da glumi. Proćelav. Zna pomalo da pleše.” Producent Aster-Rodžerovih filmova Pandro S. Berman tvrdio je da nikada nije čuo tu priču 1930-ih, te da se ona pojavila tek godinama kasnije. Aster je 1980. u intervjuu za ABC-jevu emisiju 20/20 sa Barbarom Valters, tvrdio da je u izveštaju zapravo pisalo: „Ne zna da glumi. Pomalo ćelav. Takođe i pleše”. U svakom slučaju, proba je očito bila razočaravajuća, a i Dejvid O. Selznik, koji je s Asterom potpisao ugovor za RKO i naručio probno snimanje, u studijskim napomenama opisao je nastup kao „jadan”. Kako bilo, to nije uticalo na planove studija za Astera, koji ga je u početku pozajmio na nekoliko dana MGM-u 1933. za Astereov holivudski debi, gde je glumio samog sebe uz Džoun Kraford u uspešnom mjuziklu Rasplesana dama. Fred i Džindžer Objava Aster-Rodžers filmskog partnertsva za film Let za Rio Kada se 1933. vratio u RKO, po plati je bio peta osoba u filmu Let za Rio, u kojem je glumio uz Džindžer Rodžers i Dolores del Rio. U kritici Variety magazina ogromni uspeh filma pripisan je isključivo Asterevoj prisutnosti: „Glavni smisao Leta za Rio je filmsko obećanje Freda Astera ... On je sigurna opklada nakon ovoga, poseduje specifičnu dragost, mikrofon laska njegovom glasu, a kao plesač je u zasebnoj klasi. Poslednje opažanje nije nikakva novost među profesijom, koja već dugo priznaje da Aster počinje da ple[e kada ostali prestanu da lamataju kopitima.” Iako se Aster u početku veoma protivio ideji da postane deo još jednog plesačkog para, uverila ga je publika kojoj se očito veoma svidelo sparivanje Astera s Rodžersovom. To partnerstvo i koreografija Astera i Hermesa Pana, učinili su ples važnim delom holivudskog muzičkog filma. Aster i Rodžers su snimili zajedno deset filmova, uključujući Veselu raspuštenica (1934), Robertu (1935), Cilindar (1935), Sledi flotu (1936), Vreme svinga (1936), Zaplešimo zajedno (1937) i Bezbrižan (1938). Šest od devet mjuzikala koje je on stvorio doneli su najveću zaradu RKO-u; svi filmovi imali su određen prestiž i umešnost, kojoj su svi filmski studiji težili u to vreme. Zahvaljujući partnerstvu, oboje su postali zvezde; kao što je Ketrin Hepbern izjavila jednom, „On njoj daje otmenost, a ona njemu daje seksualnu privlačnost.”[17] Aster je bez problema stekao pravo na primanje postotka od profita filma, što je u to vreme bila izuzetna retkost u glumačkim ugovorima; imao je i kompletnu autonomiju nad time kako će ples biti prezentiran, što mu je dopustilo da revolucionizira ples na filmu. Jedina osoba u zabavljačkoj industriji koja je imala takav tretman bila je Greta Garbo. Aster je zaslužan za dve važne inovacije u ranim muzičkim filmovima. Kao prvo, insistirao je da (gotovo nepomična) kamera snimi plesnu tačku u samo jednom kadru, a ako je moguće, da drži plesače u punom planu čitavo vreme. Poznata je Asterova izreka: „Ili će kamera plesati, ili ću ja”. Aster je zadržao ovo pravilo od Vesele raspuštenice pa nadalje, sve dok ga nije nadglasao Fransis Ford Kopola, koji je 1968. režirao Finijanovu dugu, svoj prvi mjuzikl (Kopola je takođe otpustio Hermesa Pana s ovog filma). Asterov stil plesnih sekvenci je bio u kontrastu s mjuziklima Bazbija Berklija , koji su bili poznati po plesnim tačkama ispunjenima ekstravagantnim vazdušnim snimcima, brzim kadrovima i zumiranjima na određene delove tela, poput ruku ili nogu. Kao druga inovacija, Aster je bio odlučan u tome da sve pevačke i plesne tačke budu glatko uklopljene u radnje filma. Umesto da poput Bazbija Berklija koristi ples kao spektakularni prizor, Aster ga je koristio kako bi pomicao radnju napred. Tipičan Asterov film uključivao je njegovo solo izvođenje – koje je on zvao „udarački solo”, komičnu plesnu tačku s partnerkom i partnersku romantičnu plesnu tačku. Stephen Harvey (24. prosinca 1949. - 1. siječnja 1993.) bio je autor, filmski kritičar i pomoćni kustos filma u Muzeju moderne umjetnosti. Njegova knjiga, koju je režirao Vincente Minnelli, `široko se smatra konačnom studijom o g. Minnelliju i MGM studijskom sustavu njegova vremena.`[1] Nakon što se pridružio Muzeju moderne umjetnosti 1972., Harvey je organizirao retrospektive o glavnim osobama u filmskoj industriji. Napisao je eseje u mnogim publikacijama, uključujući The New York Times, Premiere, The Nation i Film Comment. Bio je filmski kritičar za Inquiry i kazališni kritičar za Soho News. Bio je član Nacionalnog društva filmskih kritičara. Francuska ga je vlada 1985. imenovala chevalierom Ordre des Arts et des Lettres.[2] Harvey je umro 1. siječnja 1993. u dobi od 43 godine od upale pluća i drugih komplikacija uzrokovanih AIDS-om.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zlatan zivot u jarku Široko smatran najboljim britanskim slikarom od Tarnera, vrlo malo se zna o životu Frensisa Bejkona. U ovoj, prvoj knjizi koja je napisana o njemu, Danijel Farson, prijatelj i poverenik Bejkona više od četrdeset godina, daje vrlo lični, iz prve ruke prikaz čoveka kakvog ga je poznavao. Od njegovih seksualnih avantura do njegovog uspona od opskurnosti do međunarodne slave, Farson nam daje jedinstven uvid u Bekonovu genijalnost. Fransis Bejkon (engl. Francis Bacon; Dablin, 28. oktobar 1909 — Madrid, 28. april 1992) je bio engleski figurativni slikar.[1] Po snazi kojom je svom osećanju teskobe davao vizuelnu formu, nijedan od umetnika 20. veka nije se mogao meriti s njim, izuzev Ruoa. Bejkon je često od drugih slikara preuzimao svoj likovni jezik, slobodno kombinujući različite izvore inspiracije, i transformišući ih da bi u njih utisnuo novo značenje. Glava okružena goveđim polutkama odražava Bejkonovu opsesiju Velaskezovim delom Papom Inokentijem H koja ga je intenzivno zaokupljala nekoliko godina. Ovde, naravno, ne vidimo više Papu Inokentija nego duh koji vrišti (za šta ga je nadahnuo prizor iz filma Sergeja Ejzenštajna „Aleksandar Nevski“) izranjajući iz tame u pratnji dveju svetlećih goveđih polutki preuzetih od Rembranta. Znamo da nam poreklo slike ne pomaže da je razumemo. Ne pomaže nam ni poređenje sa ranijim delima, kao što je Grinevaldovo Pribijanje uz krst, Fisijev Košmar, Ensorov Hristov ulazak u Brisel 1889. godine ili Munkov Krik, koja su ovoj slici prethodila. Bejkon je bio kockar, čovek koji je rizikovao i u životu i u načinu rada. Tražio je slike koje, prema njegovim rečima, otvaraju dublje mogućnosti čula. Ovde se takmiči sa Velaskezom, ali po svojim pravilima, a to je uspostavljanje gotovo nepodnošljive napetosti između šokantne žestine lične vizije i svetleće lepote sopstvene slikarske četke. Ne spada direktno u apstraktni ekspresionizam, iako je nesumnjivo povezan i sa njim, već neposredno sa ekspresionističkom tradicijom. Bejkon je uništio mnoga svoja dela, ali se neka od njih još uvek mogu pronaći u američkim i evropskim muzejima.[1] Biografija Mladost Mesto gde je rođen Fransis Bejkon, Dablin. Frensis Bejkon je rođen 28. oktobra 1909. u ulici Lover Begot 63, Dablin, Irska.[2] U to vreme je cela Irska još uvek bila deo Ujedinjenog Kraljevstva. Njegov otac, kapetan Entoni Edvard Mortimer Bejkon, poznat kao Edi, rođen je u Adelaidi, u Južnoj Australiji, od oca Engleza i majke Australijanke.[3] Edi je bio veteran Burskog rata, trener trkačkih konja i unuk general-majora Entonija Bejkona, koji je tvrdio da potiče od ser Nikolasa Bejkona, starijeg polubrata Prvog vikonta Sent Albansa (u istoriji poznatijeg kao ser Frensis Bejkon), elizabetanski državnik, filozof i esejista.[4] Bejkonova majka, Kristina Vinifred Firt, poznata kao Vini, bila je naslednica preduzeća čelika u Šefildu i rudnika uglja. Bejkon je imao starijeg brata Harlija,[5] dve mlađe sestre Ajent i Vinifred i mlađeg brata Edvarda. Bejkona je podigla porodična dadilja Džesi Lajtfut iz Kornvola, poznata kao `Dadilja Lajtfut`, majčinska figura koja mu je ostala bliska do svoje smrti. Tokom ranih 1940-ih, iznajmio je prizemlje 7 Kromvel Plejs, Južni Kensington, starog studija Džona Evereta Milea, a dadilja Lajtfut mu je pomogla da tamo instalira nedozvoljeni točak ruleta, koji su organizovali Bejkon i njegovi prijatelji, za njihovu finansijsku korist. Porodica se često selila, po Engleskoj i Irskoj nekoliko puta, što je dovelo do osećaja raseljenja koji je ostao sa Bejkonom tokom njegovog života. Porodica je živela u Kenikort Hausu u okrugu Kilder od 1911,[5] kasnije se preselila na Vestburn terasu u Londonu, blizu mesta gde je Bejkonov otac radio u Kancelariji za evidenciju teritorijalnih snaga. Vratili su se u Irsku posle Prvog svetskog rata. Bejkon je živeo sa svojom bakom i očuhom po majci, Vinifred i Keri Sapl. Bejkon je bio stidljiv kao dete i uživao je da se oblači. Ovo, i njegova ženstvena pojava, razljutili su njegovog oca. Pojavila se priča 1992. godine[6] o tome da je njegov otac dao da ga konjušari bičuju. Godine 1924, ubrzo nakon uspostavljanja Irske slobodne države, njegovi roditelji su se preselili u Glosteršir. Na žurci u porodičnoj kući Firt, u Safolku, Bejkon se obukao kao flaper sa Itonskim kropom, haljinom od perli, karminom, visokim potpeticama i dugačkim držačem za cigarete. Godine 1926. porodica se vratila u Strafan Lodž. Njegova sestra, Jante, dvanaest godina mlađa od njega, sećala se da je Bejkon crtao dame sa kloš šeširima i dugim držačima za cigarete.[7] Kasnije te godine, Bejkon je izbačen iz Strafan Lodža nakon incidenta u kojem ga je otac pronašao kako se divi sebi ispred velikog ogledala u donjem vešu svoje majke....

Lav Davidovič Trocki, pravo ime Lev Davidovič Bronštajn (kod Jelisavetgrada 7. novembar 1879 — Meksiko, 21. avgust 1940), bio je ruski revolucionar jevrejskog porekla i političar koji je imao istaknutu ulogu u Oktobarskoj revoluciji i Crvenom teroru koji je odmah nakon revolucije usledio. Bio je jedan od glavnih organizatora Crvene armije i istaknuti član Politbiroa i CK. Razvio je koncept „permanentne revolucije“. U prvoj sovjetskoj vladi je ministar spoljnih poslova, a 1918—1924. je ministar vojske i pomorstva. Predstavljao je Boljševike 1918. u pregovorima o miru u Brest-Litovsku između Rusije i Centralnih sila. Od 1923. je vođa partijske leve opozicije. 1927. je razrešen svih dužnosti, a 1929 proteran iz SSSR. Ubijen u Meksiku po nalogu NKVD-a. Bio je peto od osmoro dece koliko su ukupno imali njegovi roditelji, jevrejski seljaci, otac David L. Bronštajn i majka Ana Bronštajn. Vrlo rano, sa svega devet godina otac ga šalje u Odesu na školovanje. Od 1896. uključuje se u revolucionarne aktivnosti, gde spoznaje i Marksizam kome se u početku protivio. U januaru 1898. biva uhapšen sa grupom od 200 članova sindikata gde dve godine provodi u zatvorima između ostalog u Nikolajevu, Hersonu, Odesi i Moskvi. U zatvoru u Moskvi dolazi u kontakt sa drugim revolucionarima gde prvi put čuje i za Vladimira Lenjina. Posle dva meseca zatvora postaje član Ruske socijal-demokratske radničke partije, koja je bila prethodnica Komunističke partija Sovjetskog Saveza. U zatvoru upoznaje Aleksandru Sokolsovsku koju je i oženio u leto 1900. Iste godine biva osuđen na kaznu od 4 godine u egzilu u Sibiru gde sa njim odlazi i njegova supruga sa kojom će za vreme tih dana u egzilu dobiti i dve ćerke Zinaidu i Ninu. Lav ubrzo počinje da piše za `Iskru`, list ruskih emigranata kojim je rukovodio Vladimir Lenjin. U leto 1902. na insistiranje njegove supruge je pobegao iz Sibira tako što se sakrio u kolima koja su prevozila seno. Od tog trenutka počinje da koristi ime Trocki, ime koje će koristiti do kraja svog života. Prema sopstvenim rečima ime je pozajmio od zatvorskog čuvara iz Odese. Nedugo posle bekstva, Trocki odlazi u London gde se pridružuje Lenjinu, Plehanovu, Martovu i ostalim urednicima `Iskre`. Pod pseudonimom `Pero` ubrzo postaje jedan od vodećih autora ovog lista. Krajem 1902. godine upoznaje Nataliju Sedovu, koja ubrzo postaje njegov životni drug. Sa Natalijom će kasnije dobiti i dvoje dece, Ljovu i Sergeja. Avgusta 1903. u Londonu održan je drugi kongres Partije kojem su prisustvovali urednici `Iskre`, gde dolazi do raskola i podele na dve frakcije. Sa jedne strane bili su Lenjin sa svojim pristalicama koji su sebe nazivali Boljševicima i Martova sa svojim pristalicama koji su sebe nazivali Menjševicima. U početku se većina članova `Iskre` priklonila Menjševicima, među njima i Trocki. U narednim godinama dolazi do mnogih promena članova među frakcijama, između ostalog i Trocki napušta Menjševike 1904. Sve do revolucije je opisivao sebe kao `Nestranačkog Socijaldemokratu`, gde je i veći deo vremena proveo u pokušaju da izmiri različite grupe unutar stranke, što je dovelo do mnogih sukoba sa Lenjinom i drugim istaknutim članovima partije. Trocki je za to vreme razvijao sopstvenu teoriju o `Permanentnoj revoluciji`. Nakon Petrogradskih nereda, u februaru 1905. Trocki se preko Kijeva vraća u Rusiju i odlazi u Sankt Peterburg, međutim već u maju iste godine biva otkriven od strane tajne policije tako da beži u Finsku gde dalje radi na svojoj teoriji o `Permanentnoj revoluciji`. U septembru se neredi šire dalje i stiže podrška moskovskih radnika, što Trocki koristi kako bi se vratio u Sankt Peterburg, gde istog dana drži govor pred Radničkim savetom na Tehnološkom univerzitetu. Trocki preuzima uređivanje novine `Ruski list`, a sa Martovim osniva i novinu `Početak`. Pridružuje se Sovjetu u kom biva izabran za potpredsednika. U decembru `Sovjet` izdaje proglas protiv carističke vlade i njenih spoljnjih dugova. Sledećeg dana vladine trupe upadaju u zgradu u kojoj su držali sastanak `Sovjeti`. Trocki biva uhapšen zajedno sa ostalim `Sovjetima` na osnovu optužbe da su pomagali oružani ustanak. Na suđenju 4. oktobra 1906. je održao jedan od svojih najboljih govora, čime je samo potvrdio reputaciju sjajnog govornika. Ponovo je osuđen na egzil u Sibiru. Dok su se kretali ka Obdorsku u Sibiru, Trocki je uspeo da pobegne i da se ponovo domogne Londona gde prisustvuje petom partijskom kongresu. U oktobru odlazi za Beč gde pomaže u radu austrijske Socijaldemokratske partije. U Beču postaje blizak sa Adolfom Jofeom koji ga uvodi u svet psihoanalize. U oktobru 1908. počinje da izdaje list Pravdu koji se širio ilegalno po Rusiji i čiji je bio glavni urednik sve do 1912. kada je počeo da se izdaje list sa istim nazivom u Sankt Peterburgu. Taj period će obeležiti niz tenzija u partiji, što dovodi do mnogih nesuglasica između Trockog, Menjševika i Boljševika. U januaru 1912, većina boljševičke frakcije, koju je predvodio Lenjin i nekoliko menjševika, na konferenciji u Pragu proteruju svoje protivnike iz partije. Kao odgovor, Trocki je organizovao `Ujedinjenje`, konferenciju socijaldemokratskih frakcija u Beču u avgustu 1912. (tkzv. `avgustovski blok`) i pokušao da ponovo ujedini stranku, međutim pokušaj je generalno bio neuspešan. U Beču Trocki nastavlja da objavljuje tekstove u radikalnim ruskim i ukrajinskim novinama, koristeći često i pseudonim `Antid Oto` (na italijanskom jeziku znači `protivotrov`). Kao ratni dopisnik biva poslat u Kraljevinu Srbiju gde je izveštavao o Balkanskim ratovima. Po izbijanju `Velikog rata` morao je da napusti Beč i pobegne u neutralnu Švajcarsku kako bi izbegao hapšenje kao ruskog emigranta u Austro-Ugarskoj koja se borila protiv Ruske carevine. Lav Trocki je na početku Prvog balkanskog rata 1912 preko Bitolja stigao u Beograd kao tridesetrogodišnji izveštač o zbivanjima u Balkanskim ratovima, kao dopisnik moskovske Pravde. U to vreme još nije bio boljševik. Trocki je stanovao u hotelu Moskva, u kome su ga liberalni srpski pisci i novinar Moša Pijade učili srpski jezik. Prvi raport iz Beograda je objavio posle dolaska 4. oktobra 1912. godine iz Bitolja.Trocki je prilikom boravka u srpskoj prestonici imao česte susrete sa Dragišom Lapčevićem. Lav Trocki, koji se našao na licu mesta kao ratni dopisnik ruske liberalne štampe, oštro je komentarisao ono što je video u svojim reportažama. Kraljevina Srbija nije bila zadovoljna kako Trocki piše za rusku štampu, pa mu je uskratila gostoprimstvo, zbog čega je Lav Davidovič Bronštajn 1913.godine napustio Beograd. Bio je u sukobu sa Staljinom i nakon Lenjinove smrti proteran je iz Sovjetskog Saveza. U emigraciji nastavlja borbu protiv Staljina i ta borba polako prerasta u borbu protiv komunizma. Zamerao je Staljinu između ostalog i njegovu teoriju o socijalizmu u jednoj zemlji. Pod sovjetskim pritiskom bio je primoran da se često seli po Evropi, dok na kraju nije dobio azil u Meksiku 1936, gde ga je, nevino optuženog u čistkama kao glavnog zaverenika protiv Staljina, godine 1940. ubio španski komunista, agent NKVD Ramon Merkader, tako što ga je 20. avgusta 1940. ranio šiljkom za led.[1][2] Pristalice Trockog su osnovale Četvrtu internacionalu. U okviru kuće Trockog u Meksiku (Kojokan), nalaze se njegov grob i muzej koji vodi njegov unuk Esteban Volkov. Trocki nikada nije formalno rehabilitovan za vreme Sovjetske vlade, već je do toga došlo tek 16. juna 2001. godine na osnovu odluke kancelarije Generalnog tužioca. Autor je više književnih dela među kojima su: Izdana revolucija Terorizam i komunizam Moj život Permanentna revolucija Književnost i revolucija Iz revolucije Novi kurs - O Lenjinu - Izobličena revolucija Knjiga I - 350 str. Knjiga II - 344 str. Ukupna težina oko 1kg. Povez: Meki Izdavač: Gradina, Niš Biblioteka Relacije Prvu knjigu preveo Pavle Sekeruš Drugu knjigu preveo i pogovor napisao Miodrag Radović Jezik: Srpski (latinica) Stanje dobro - Knjige su kompaktne; nema tragova vlage i neprijatnih mirisa; tekst je pregledan i u potpunosti čitak; sitnija oštećenja na ćoškovima korica prve knjige; posveta na predlistu prve knjige ispisana hemijskom i stara cena u gornjem desnom uglu iste stranice običnom olovkom; blaga požutelost oboda knjiga; flekice na unutrašnjosti korica; manji broj sitnih podvlačenja i par beležaka na marginama hemijskom; na unutrašnjosti poleđinske korice druge knjige je zalepljena nalepnica nekog slatkiša - verovatno je neko dete mislilo da tako treba :)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! En torno a Pasolini: Hombre, escritor, poeta, cineasta, político... Oko Pazolinija: Čovek, pisac, pesnik, filmski stvaralac, političar Pjer Paolo Pazolini (ital. Pier Paolo Pasolini; Bolonja, 5. mart 1922 — Rim, 2. novembar 1975) je bio italijanski filmski režiser, pisac, pesnik, scenarista, dramaturg, lingvista, glumac, slikar, političar, novinar i kolumnista, jedan od najvećih intelektualaca Italije 20. veka. Njegovo stvaralaštvo izaziva brojne kontroverze i dan–danas, naročito krvavi erotski triler Salò ili stodvadeset dana Sodome. Biografija Detinjstvo i mladost Pazolini je rođen u Bolonji (Emilija-Romanja), u porodici koja je pripadala srednjoj klasi. Otac mu je bio poručnik Karlo Alberto, koji se proslavio tako što je predupredio atentat na Musolinija 1926. godine, te uhapsio petnaestogodišnjeg anarhistu Antea Cambonija. Pjerova majka, Suzana Kolusi, radila je kao učiteljica u jednoj osnovnoj školi u Bolonji, a 1921. udala se Karla Albertija. Godinu dana posle Pazolinijevog rođenja, porodica se preselila u Koneljano (Veneto), godine 1925, kada je rođen Pjerov mlađi brat Gvidalberto, u Beluno (Veneto), a naredne godine su se vratili u majčinu porodičnu kuću, u mestašcu Kazarsa dela Delicija (Furlanija-Julijska krajina). Naime, Karlo Alberto je te godine uhapšen zbog kockarskih dugova, te je Suzana sa decom otišla kod roditelja. Godine 1931. Alberta premeštaju u Idriju (Slovenija), a dve godine kasnije Pazolinijevi se sele u Kremonu (Lombardija), pa potom u Skandijano i Ređo Emiliju, gde Pjer upisuje srednju školu i stiče prvog dobrog prijatelja – Lučana Seru, sa kojim igra fudbal i čita Tolstoja, Dostojevskog, Remboa, Kolridža, Novalisa, Šekspira i druge. Prijateljstvo su nastavili i kasnije, kada je Pazolini upisao književnost na Univerzitetu u Bolonji. Ubrzo pokazuje zanimanje za filologiju i estetiku figurativnih umetnosti, a redovno odlazi u jedan od lokalnih bioskopa. Godine 1941. Pjer, zajedno sa prijateljima Frančeskom Leonetijem i Robertom Roversijem, pokušava da pokrene jedan pesnički list, ali njihov pokušaj propada usled nestašice papira. Pazolini je kasnije rekao da mu se tada javila i prva želja da snimi film, ali zbog događaja koji su usledili, ona je dugo bila skrajnuta. Umesto toga, on rado učestvuje na svim kulturnim manifestacijama i sportskim takmičenjima koje su organizovali fašisti, a čiji je simpatizer on polako postajao. Veza sa Komunističkom partijom Iako je poticao iz vojničko protivfašistički orijentisane sredine sam se uključio u komunističku partiju krajem 40-ih godina. U 50-im godinama imao je teškoće sa svojom homoseksualnom orijentacijom, ka kojoj se javio otvoreno, sa italijanskom administracijom i izdanje njegove knjige „Mangupi“ (Ragazzi di vita) iz godine 1955. izazvalo je skandal i komunistička partija ga je isključila iz svojih redova. On sam nije prestao da se predstavlja kao marksista. 60-ih godina 20. počinje Pazolinijeva rediteljska karijera i tek tada ga italijanska javnost počinje ceniti, bez obzira na njegovu seksualnu i političku orijentaciju. Pozne godine Ubistvo Pazolini je ubijen 2. novembra 1975. godine, dan nakon povratka iz Stokholma, gde se susreo sa Ingmarom Bergmanom.[1] Za njegovo ubistvo bio je osuđan Đuzepe Peloci koji je sve negirao i nagovestio da se iza Pazolinijevog ubistva kriju politički motivi. [2] Susret Pazolinija sa Pezolijem desio se kod železničke stanice Roma Termini 1. novembra 1975. oko 22.30h. Pelozi je bio seksualni radnik; Pazolini mu je ponudio 20.000 lira za seksualne usluge. Večerali su u restoranu „Biondo Tevere“. Pelozi je jeo špagete sa uljem i lukom, Pazolini je pio pivo. Oko 23.30h odvezli su se do Ostije, gde mu je, kako Pelozi kaže, Pazolini tražio nešto što on nije hteo – da ga sodomizuje drvenim štapom. Pelozi je odbio, a Pazolini ga je, navodno, napao. Našao je drvo (nogaru od bačenog stola na đubrištu) i njime pretukao Pazolinija na smrt, a onda i pregazio nekoliko puta njegovim autom. Tri sata nakon susreta, italijanska policija je zaustavila „alfa romeo“. Vozač Đuzepe Pelozi počeo je da beži. Uhapšen je zbog krađe automobila. Dva sata kasnije, pretučeno i krvavo telo Pazolinija pronađeno je na plaži. „Ubio sam Pazolinija“, priznao je policiji.[1] Pelozi je osuđen za ubistvo Pjera Paola Pazolinija 1976. godine. Maja 2005. godine, 29 godina nakon izricanja presude, Pelozi povlači svoje priznanje i tvrdi da ga je načinio pod pretnjom smrti svoje porodice. Po novom iskazu, Pazolinija su ubila trojica muškaraca sa „južnjačkim akcentom“, vičući da je „prljavi komunista“.[1] Okolnosti njegovog ubistva su ostale nerazjašnjene. Zvanična verzija govori o seksualnoj aferi, ali prijatelji i poznavaoci rada Pazolinija govore o politički motivisanom ubistvu. Niz neregularnosti pojačalo je takve sumnje. Postavljana su pitanja: da li se moglo poverovati da je atletski građenog muškarca, kakav je bio Pazolini, mogao da pretuče mršav i nejak sedamnaestogišnji mladić? Kako je Pelozi imao samo par sitnih tragova krvi po odeći, kada su forenzički stručnjaci utvrdili da je došlo do žučne borbe po blatu? Takođe, krv je pronađena na krovu automobila sa suvozačeve strane, koja je sugerisala ili da je Pelozi imao saputnika sa sobom, ili da je neko drugi vozio auto. Uz to, zeleni džemper, koji nije pripadao ni Pazoliniju ni Peloziju, pronađen je na zadnjem sedištu. Pazolinijev rođak je rekao da džemper nije bio tamo dan ranije kada je čistio auto. Sa druge strane, policija je slučaju pristupila vrlo traljavo: propustili su da uzmu otiske prstiju sa mesta zločina; ostavili su automobil po kiši koja je uništila sve dokaze; čak su uspeli i kola da udare o stub na putu do istražnog sudije koji je tražio da ga pogleda. Kao rezultat svega, forenzički nalazi su bili bezvredni u ovom slučaju.[1] Serđo Ćiti, italijanski reditelj i scenarista koji je sarađivao sa Pazolinijem na pisanju scenarija za film Salo ili 120 dana Sodome, dao je drugačiju verziju. U intervjuu za La Republika rekao je da su Pazolinija ubila petorica muškaraca. „Pino Pelozi je bio dečak. On je bio mamac za ovu petoricu. Iskoristili su ga, bio im je potreban neko koga će okriviti za zločin.“ Takođe, Čiti tvrdi da je Pazolini ubijen na drugom mestu, pa je njegovo telo bačeno kod plaže, gde su ga pronašli. Ubeđen je da je njegovo ubistvo bilo političko: „Njegova smrt je bila pogodna svima koji su se plašili njegovog uma i slobodnog duha“...