Spori povratak kući Peter Handke NOVO za poklon Dečje novine Gornji Milanovac 1990 tvrdi povez sa omotom strana 181 latinica

Poslednji kraljev vojnik u otadžbini Vlado Šipčić izdavač:pleme kuči, mek povez, 228 strana. ilustrovano. Stanje Veoma dobro.

Knjige u dobrom stanju,tvrdo koričene .Sabrana dela Antonija Isakovića u 5 knjiga Izdavačka kuća Prosveta,BIGZ Beograd 1985 god.

General Jovan Čeković JUTRO NOVOG VEKA Violeta Talović, Ratomir Damjanović JUTRO NOVOG VEKA Itaka, 1999.,ILUSTROVANA,dvojezična na SRPSKOM i ENGLESKOM jeziku,, 121 strana, tvrd povez, A4 format, kvalitetan papir, zaštitni omot. Biografija generala Jovana Čekovića, Dobar dan u Koštunićima, Sećanje vojvode Mišića, Rudnički kraj i Koštunići, Etno kuća... ---------------------------- Knjiga ``glanz stanje`` Stanje```10```,najviša moguca ocena,neotvorena,,, ------------------------------------ L1

Dani slave i očaja - Erik Larson Dani slave i očaja : saga o Čerčilu, porodici i otporu - Erik Larson Izdavač: Laguna Godina izdanja: 2022 Broj strana: 575 Format: 21 cm Povez: Broširani Jedna od najboljih knjiga po izboru listova: Time, Vogue, New York Times, Washington Post, Chicago Tribune, New York Post, Kirkus Reviews Saga o Čerčilu, porodici i otporu Na dan kad je Čerčil stupio na dužnost premijera, Adolf Hitler je napao Holandiju i Belgiju. Poljska i Čehoslovačka već su pale, a evakuacija iz Denkerka odigraće se dve sedmice kasnije. Sledećih dvanaest meseci Hitler je vodio nemilosrdnu kampanju bombardovanja u kojoj je poginulo 45.000 Britanaca. Čerčilov zadatak bio je da ujedini zemlju i nauči britanski narod „veštini neustrašivosti“. Ovo je priča o političkom riziku, ali i intimna drama smeštena na pozornice: Čekersa – Čerčilove premijerske kuće za odmor i ratnog utočišta, Dičlija – imanja na koje su se on i njegova svita povlačili kad je mesec najsjajniji, a pretnja od bombi najveća, i naravno, Dauning strita broj 10 – sedišta vlade. Oslanjajući se na dnevnike, izvornu arhivsku građu i tajne obaveštajne izveštaje – neki su otvoreni za javnost tek nedavno – Larson nam kroz novo sočivo pokazuje najmračniju godinu u istoriji Londona kroz svakodnevicu Čerčila, njegove porodice i grupe savetnika iz „Tajnog kruga“ kojima se obraćao u najtežim trenucima. „Larsonova knjiga pojavila se usred najveće međunarodne krize od Drugog svetskog rata, i čitaocima donela neizbrisivi portret nacije koja se ujedinila u otporu brutalnim vazdušnim napadima pod vođstvom vrlo mudrog, saosećajnog, oštroumnog – i, naravno, izuzetno duhovitog i šarmantnog Vinstona Čerčila.“ – Time „Vrhunska priča puna pripovedačkih obrta, heroja, zlikovaca i napetosti koji oblikuju bogate neodoljive istorijske slike.“ – Rolling Stone „Larsonova knjiga nudi nam slasnu krišku života poslednjeg velikog državnika sveta.“ – Wall Street Journal Prevodilac: Nenad Dropulić Izdavač: Laguna Godina izdanja: 6. jul 2022. Broj strana: 576 Format: 20 x 13 cm Povez: Broširani Pismo: Latinica Jedna od najboljih knjiga po izboru listova: Time, Vogue, New York Times, Washington Post, Chicago Tribune, New York Post, Kirkus Reviews Saga o Čerčilu, porodici i otporu Na dan kad je Čerčil stupio na dužnost premijera, Adolf Hitler je napao Holandiju i Belgiju. Poljska i Čehoslovačka već su pale, a evakuacija iz Denkerka odigraće se dve sedmice kasnije. Sledećih dvanaest meseci Hitler je vodio nemilosrdnu kampanju bombardovanja u kojoj je poginulo 45.000 Britanaca. Čerčilov zadatak bio je da ujedini zemlju i nauči britanski narod „veštini neustrašivosti“. Ovo je priča o političkom riziku, ali i intimna drama smeštena na pozornice: Čekersa – Čerčilove premijerske kuće za odmor i ratnog utočišta, Dičlija – imanja na koje su se on i njegova svita povlačili kad je mesec najsjajniji, a pretnja od bombi najveća, i naravno, Dauning strita broj 10 – sedišta vlade. Oslanjajući se na dnevnike, izvornu arhivsku građu i tajne obaveštajne izveštaje – neki su otvoreni za javnost tek nedavno – Larson nam kroz novo sočivo pokazuje najmračniju godinu u istoriji Londona kroz svakodnevicu Čerčila, njegove porodice i grupe savetnika iz „Tajnog kruga“ kojima se obraćao u najtežim trenucima. „Larsonova knjiga pojavila se usred najveće međunarodne krize od Drugog svetskog rata, i čitaocima donela neizbrisivi portret nacije koja se ujedinila u otporu brutalnim vazdušnim napadima pod vođstvom vrlo mudrog, saosećajnog, oštroumnog – i, naravno, izuzetno duhovitog i šarmantnog Vinstona Čerčila.“ – Time „Vrhunska priča puna pripovedačkih obrta, heroja, zlikovaca i napetosti koji oblikuju bogate neodoljive istorijske slike.“ – Rolling Stone „Larsonova knjiga nudi nam slasnu krišku života poslednjeg velikog državnika sveta.“ – Wall Street Journal (gorenje)

Jedna od najboljih knjiga po izboru listova: Time, Vogue, New York Times, Washington Post, Chicago Tribune, New York Post, Kirkus Reviews Saga o Čerčilu, porodici i otporu Na dan kad je Čerčil stupio na dužnost premijera, Adolf Hitler je napao Holandiju i Belgiju. Poljska i Čehoslovačka već su pale, a evakuacija iz Denkerka odigraće se dve sedmice kasnije. Sledećih dvanaest meseci Hitler je vodio nemilosrdnu kampanju bombardovanja u kojoj je poginulo 45.000 Britanaca. Čerčilov zadatak bio je da ujedini zemlju i nauči britanski narod „veštini neustrašivosti“. Ovo je priča o političkom riziku, ali i intimna drama smeštena na pozornice: Čekersa – Čerčilove premijerske kuće za odmor i ratnog utočišta, Dičlija – imanja na koje su se on i njegova svita povlačili kad je mesec najsjajniji, a pretnja od bombi najveća, i naravno, Dauning strita broj 10 – sedišta vlade. Oslanjajući se na dnevnike, izvornu arhivsku građu i tajne obaveštajne izveštaje – neki su otvoreni za javnost tek nedavno – Larson nam kroz novo sočivo pokazuje najmračniju godinu u istoriji Londona kroz svakodnevicu Čerčila, njegove porodice i grupe savetnika iz „Tajnog kruga“ kojima se obraćao u najtežim trenucima. „Larsonova knjiga pojavila se usred najveće međunarodne krize od Drugog svetskog rata, i čitaocima donela neizbrisivi portret nacije koja se ujedinila u otporu brutalnim vazdušnim napadima pod vođstvom vrlo mudrog, saosećajnog, oštroumnog – i, naravno, izuzetno duhovitog i šarmantnog Vinstona Čerčila.“ – Time „Vrhunska priča puna pripovedačkih obrta, heroja, zlikovaca i napetosti koji oblikuju bogate neodoljive istorijske slike.“ – Rolling Stone „Larsonova knjiga nudi nam slasnu krišku života poslednjeg velikog državnika sveta.“ – Wall Street Journal

Neprepoznatljivo varvarsko slovensko ime u latinicnoj transkripciji. Moj potpis je u Nemackoj necitak. A za nas su opet Nemci nemaci, beslovesni, dok su Sloveni slovesni. Ljudi sa druge planete. Covek sa onog sveta. Odnekud izranja stih. Zar pvi ljudi ne vide da sam ja mrtav? Zivi pokojnik. Inostranstvo kao onostranstvo. Meni je nerazumljiva moja sadasnjanadresa: Frankfurt am Main, Wolfsgangstrasse 115. Zamisljam, kako m ipisu preci: Predati se, tome i tome, na ruke. Zemlja Germabija. Pokrajina Hesen. Srez i to krug nepoznat. Zadnja posta Frankfurt na reci Majni. Ulica Vucji prolaz. Kuca broj stopetbajest. Upitati, da nije greska? Autobuografija, memoari. 780 strana brosirani povez.

Zagreb 2021. Mek povez sa klapnama, ilustrovano, 192 strana. Knjiga je, bukvalno, kao nova. R7 `Cesta do sna` priča je o jednoj posve (ne)običnoj djevojci iz Osijeka, o tome kako je postala jedna od najvećih hrvatskih glazbenih senzacija nove generacije. U svojem prvijencu pop-country zvijezda Mia Dimšić prisjeća se sretnog djetinjstva u osječkoj Retfali, dječje opsjednutosti Vesnom Pisarović, sportskih neuspjeha, putovanja s folklornim ansamblom i glasovitih tamburijada u njezinoj obiteljskoj kući te na jednostavan, a ipak izvanredno pronicljiv način govori o izazovima odrastanja, svojim glazbenim počecima, inspiraciji i skladanju, trudu koji je potreban da bi se uspjelo na glazbenoj sceni… Priča je to o važnim životnim lekcijama te ljudima koji su joj obilježili život – od roditelja, prve ljubavi, prijatelja i menadžera Damira Bačića do osoba koje cijeni na hrvatskoj estradi. Jedna je od njih i rock-veteran Jurica Pađen, čovjek koji ju je upoznao sa sinkronicitetima, naizgled nevjerojatnim sretnim slučajnostima koje joj pokazuju i dokazuju da je na pravom putu, a Mia ih primjećuje još odmalena. Dok Jurica Pađen kaže sinkroniciteti, Mia kaže Gospodin Život, visoki gospodin s cilindrom, koji joj se u jednom trenutku naklonio i rekao: „Ti zamišljaj, ja ispunjavam.“

Ирвинг Стоун: ГРЧКО БЛАГО Биографски роман о Хенрију и Софији Шлиман Издавач: DOUBLEDAY & COMPANY, Њујорк, 1975.год. Тврди повез, заштитни омот, енглески језик, латиница. Очувано као на фотографијама. `U Grčkoj svetlost nije nešto što dolazi spolja, što se posmatra. Ona curi kroz pore čovekovog tela i uma, dok ne postane sjajna snaga koja pulsira u ljudskoj tvrđavi. Grčko sunce probija se kroz svaki otvor i plamti u grudima, kao da kuca još jedno srce, šaljući kroz vene toplu krv života. Egipćani obožavaju sunce, a u Grcima sunce boravi. Iako nije imao lako detinjstvo, Hajnrih Šliman je od najranije mladosti bio nesvakidašnje preduzimljiv, neumornog avanturističkog duha. Proputovao je pola sveta, obogatio se trgovinom i naučio mnoge jezike, nikad ne prestajući da sanja o tome da će jednog dana pronaći ostatke legendarne Troje, svedočanstvo da taj svet neustrašivih heroja nije samo plod mašte najvećeg epskog pesnika svih vremena. Još dok je bio dečak, svim srcem je verovao da je Agamemnon zaista poveo rat zbog lepe Jelene i da su se Hektor i Ahil borili pod zidinama grada koji je zauvek nestao u plamenu. Vođen magijom Homerovih stihova, Šliman je početkom 1868. godine došao u Grčku i započeo niz uspešnih iskopavanja. U tom veličanstvenom poduhvatu nije bio usamljen: uz njega je bila Sofija, njegova ljubav i podrška, odana žena koja je zajedno sa njim živela njegov san.

Stanje: Odlično - Nekorišćeno Naslov: Nikanor Grujić Autor: Goran Vasin Izdavač: Izdavačka kuća Prometej Žanrovi: Istorija, Autobiografije i biografije Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 16×24 cm Broj strana: 328 _____ „Vladika Nikanor (Milutin) Grujić bio je rodom iz Lipove u Mađarskoj (1. decembra 1810, kršten u Sv. Đurđevskom hramu u Ivanju, 13. decembra 1810), gde je završio nemačku i srpsku osnovnu školu (1822-1826), i zatim gimnaziju u Mohaču i Pečuju (1823-1833). O njegovom školovanju sačuvano nam je mnoštvo podataka, kako iz njegove Avtobiografije, tako i iz monografija koje su pisali savremenici. Njegov otac inače sveštenik Prokopije (paroh u Lipovu), bio je po tvrđenju Nikanora vrlo strog i pobožan, i insistirao je na apsolutnom poštovanju hrišćanskih načela života, tradicije, i izbegavanju sramotnih reči i postupaka (čega se i sam pridržavao, kako tvrdi celog svog života). Majku je opisao kao blagu i smirenu ženu, prepunu ljubavi za decu i porodicu. O srpskoj i nemačkoj školi piše racionalno, posebno o načinu kako je učio da čita i piše, bavi se crkvenom naukom. Kao presudan događaj navodi boravak prote mohačkog Jovana Živkovića koji je nagovorio njegovog oca da ga usmeri ka svešteničkom pozivu. Od 1826. počelo je gimnazijsko školovanje u Pečuju, za koje takođe ima odmerene reči i ocene. Poseban utisak na njega ostavila je poseta episkopa Stefana Stankovića. Odnos prema biskupima Grujić pomalo navodi na svoju interpretaciju naglašavajući svoju odbranu čistote i pravoslavlja.“ (iz dela).

KATARINA VELIKA - Kazimir Vališevski Izdavač : NARODNO DELO BEOGRAD 2022 Knjiga pred čitaocem, Katarina Velika, poljskog istoričara i publiciste Kazimira Vališevskog (1849 - 1935), biografija je slavne ruske carice koju su, svojevremeno, nazivali najmoćnijom među ženama sveta. U novom, reprint izdanju izdavačke kuće „Narodno delo` iz Beograda, koja se idejno i vrednosno naslanja na svoju prethodnicu čiji je najveći broj naslova objavljen između dva svetska rata, pomenuta biografija zadržala je čak i upečatljiv dizajn korica po kojima je nekada bila prepoznatljiva. Vizuelni utisak pojačavaju unikatne fotografije ruske carice načinjene rukom onovremenih umetnika, dopunjujući utisak o ovoj kontroverznoj ličnosti koja je imala dosta sluha za nauku, umetnost i kulturu i kojoj je, kako se govori, sam Didro nadenuo nadimak Velika, tokom jednog od putovanja po Petrogradu. Кatarina Velika vodila je i prepisku sa Volterom, a na osnovu pisama i razgovora sa savremenicima i filozofima onoga vremena, katkad je teško mirila suviše napredne ideje onovremenih francuskih filozofa, izložene na parčetu hartije, sa navikama živog ruskog čoveka koji misli i oseća. Snažno je obeležila razvoj ruske nauke, umetnosti i žurnalistike svoga vremena, posvetivši naročitu pažnju školstvu i zdravstvu. Osnovala je prvi medicinski fakultet u Rusiji, muzej impozantnih postavski, znameniti Ermitaž, a za vreme njene vladavine Sankt Peterburg postao je jedan od vodećih kulturnih centara na geografskoj mapi. Кazimir Vališevski, autor živopisne biografije koju predstavljamo, doktor pravnih nauka obrazovan u Parizu, živo se zanimao za živote znamenitih ličnosti ruske istorije. Njagove knjige u Rusiji su počele da se štampaju početkom XX veka, dok je najveće zanimanje za njih trajalo do Prvog svetskog rata, da bi se potom naglo probudilo osamdesetih godina prošlog veka. Pored biografije o Кatarini Velikoj, Vališevski je pisao knjige o Ivanu Groznom, Petru Velikom, istoriji Poljske i Rusiji u vreme ruske carske porodice Romanov. Njagov istoriografski i publicistički rad nije toliko poznat među domaćim čitalaštvom. Кnjiga pred nama živa je ilustracija jednog sadržajnog i zgusnutog imperatorskog života ispričana u dve celine. U prvoj, naslovljenoj Velika kneginja, dominira pripovest o Кatarininom poreklu, detinjstvu, odrastanju i porodici, o okolnostima koje su je dovele u Rusiju, iako nije poticala iz ruskog kulturnog i jezičkog miljea. Pomenuta celina okončava se trenucima dolaska na ruski presto. Deo Carica daje uvid čitaocu u sam proces vladavine i otkriva neke od najznačajnijih osobina koje su bile svojstvene ruskoj carici, njene sposobnosti, sklonosti i navike, njen odnos prema religiji, filozofiji, nauci i umetnosti, upotpunjujući mozaik jedne složene vladajuće ličnosti koja je ostala čuvena po „prosvećenom apsolutizmu“. Odan istoričnosti i verističkom pristupu, Vališevski nipošto ne skriva pojedinosti iz caričinog burnog ljubavnog života, bremenitog strastima i vezama koje joj nimalo nisu služile na ugled i čast. Sve ovo, međutim, pisanju poljskog autora ne umanjuje lepotu i vrednost, naročito imajući u vidu društveno-istorijske prilike u Rusiji onoga vremena, a najpre činjenicu da nas ova knjiga podseća i na to da svako vreme nameće svoja iskušenja, ali da se, gledano okom pronicljivog čitaoca, nebrojene istorijske i kulturne okolnosti vekovima neumorno ponavljaju bez izgleda na kreativnost. Svako delo o kolosalnim ličnostima kakva je bila Кatarina Velika, o značajnim prilikama i događajima iz perioda njenog carevanja, pritajeno nas poziva da pomenute okolnosti prepoznajemo, da na njih ukazujemo, te da iz njih učimo kako ostati i opstati u nekim novim vremenima. Dr Nataša Кovačević Format: 13.5 x 20 cm Broj strana: 516 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd N.S.

DVE KNJIGE PO CENI JEDNE, NE PROPUSTITE! `FRIDINE FIJESTE` FRIDA KAHLO autori Gvadalupe Rivera i Kole Mari-Pjer - NOVO i `DA VINČIJEVA KUHINJA` - autor Dejv Devit - NOVO OBE KNJIGE SE PRODAJU U KOMPLETU + POKLON DVD FRIDA `DA VINČIJEVA KUHINJA` može ići zasebno jer ih imam više komada. Ako želite samo ovu knjigu, ona se nalazi na posebnoj aukciji i sledećem linku https://www.kupindo.com/Biografija/60594841_-DA-VINCIJEVA-KUHINJA-DEJV-DEVIT-NOVO, pa možete pogledati slike i opis knjige. Žanrovi: Biografija / Hrana i piće / Kuvar Izdavač: Službeni glasnik Broj strana: 325 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 24 cm Godina izdanja: 2017. godine Autori: Gvadalupe Rivera i Kole Mari-Pjer LUKSUZNO Izdanje, BOGATO ILUSTROVANA - Divna sećanja na život Fride Kalo i Dijega Rivere u Plavoj kući. U knjizi se nalaze stare crno-bele porodične fotografije, više od 100 recepata za jela koja je Frida volela da priprema, ilustracije tih recepata, kao i fotografije mrtvih priroda koje su inspirisane Fridinim slikama, što sve zajedno čini ovu knjigu snažnom, uzbudljivom i inspirativnom, kakva je bila i Frida. Kako se meksička umetnica zaljubila u kuvanje FRIDA KALO U KUHINJI Većina ljudi dobro zna kako izgleda umetnost Fride Kalo, ali malo je poznato da je Frida bila strastvena kuvarica, koliko i slikarka. Piše: M. Krtinić U domaćim knjižarama nedavno se našla neobična knjiga “Fridine fijeste” Gvadalupe Rivera i Mari-Pjer Kole u prevodu Nikole Krznarića, koja baca posebno svetlo na ovaj segment Fridinog života. Ovo kolažno izdanje, koje je objavio Službeni glasnik, daje jedinstveni uvid u svet Fride Kalo, budući da je koautorka knjige ćerka Dijega Rivere iz njegovog prethodnog braka, odnosno neko ko je odrastao u Fridinom domu. Gvadalupe Rivera deli sa čitaocima svoja sećanja na život sa Fridom, ali i recepte koja je slavna umetnica spremala svojim gostima i svom mužu. Ovo izdanje sadrži više od sto recepata za tradicionalna meksička jela koja je Frida volela da priprema, kao i ilustracije tih jela. Tu su i dragocene porodične fotografije, kao i fotografije mrtve prirode inspirisane Fridinim slikama. “Stavila sam na hartiju neke od najznačajnijih i najuzbudljivijih trenutaka u životu Fride Kalo, one koji su ostavili neizbrisiv trag u mom sećanju. Takođe govorim i o Fridinom svakodnevnom životu, njenim navikama i njenoj ličnosti, i umetničkom talentu, koji je toliko vidljiv u delima koja je stvorila između 1940. i 1943. godine. Pišem o njenom oduševljenju hranom i o pripremanju jela, koja su Dijegu bila omiljena. Sve te događaje sam nazvala ‘Fridine fijeste’, iako moram priznati, da smo moj otac, svi koji smo poznavali Fridu i ja, učestvovali u proslavama zajedno s njom”, piše u knjizi Rivera. Iz ovog izdanja saznajemo da je Fridi bilo važno da zna dobro da kuva. To je bio deo njene meksičke tradicije koliko i njena odeća iz Oahake. Ali ljubav prema kuvanja nastala je i iz želje da zadovolji svog muža, koji je bez sumnje imao dobar apetit. “Od venčanja pa nadalje Frida je shvatila da će kuvarska veština biti važan deo njenog života. Loše raspoloženje majstora Rivere nestajalo je pred ukusnim jelima koja su se tradicionalno pripremala u meksičkim kućama, poput belog pirinča ili pirinča sa šafranom…”, piše u knjizi. Rivera naglašava da je Frida bila entuzijasta koja je iz svega izvlačila najviše što može. Tako je oko nje stalno bilo razloga za radovanje. Slavila je sve svece, rođendane, krštenja i većinu verskih i svetovnih praznika. Autorke su knjigu podelile u cikluse od 12 fijesti, nazvane po mesecima. Priča počinje sa avgustom, mesecom Fridinog i Dijegovog venčanja, da bi usledili i obeležavanje Posada (za Božić), Dana mrtvih, meksičkih nacionalnih praznika i gala proslave “Obrok na veznim stolnjacima”. Zanimljivo je posmatrati koliko njen stil kuvanja i zabavljanja gostiju podseća na njene slike prepune jakih boja. Frida je provodila sate u kupovini i spremanju hrane. Uživala je dok je pripremala dekoracije za trpezarijski sto, gde su jeli Dijego i ona i njihova proširena porodica. Riverina sećanja tiču se i odnosa Dijega i Fride. Njena majka bila je Lupe Marin, jedna od Dijegovih modela, sa kojom se slavni slikar oženio 1923. godine (Gvadalupe je rođena godinu dana kasnije). Iako je razvod nekoliko godina kasnije bio obostran, Lupe je ostala deo Dijegovog života. U početku je njen odnos sa Fridom bio haotičan, da bi vremenom ljubomora i zavist potpuno nestala između dve žene. Lupe je zapravo naučila Fridu kako da kuva za Dijega. Jedno vreme dva para su čak i živela zajedno, ali su se na kraju Frida i Dijego preselili u čuvenu Plavu kuću. Ovde je porodica ugostila mnoge zanimljive i poznate ljude, i tu je procvetao Fridin umetnički talenat, ali i njena ljubav prema kuvanju. Američko izdanje objavljeno je 2002. godine, a zanimljivo je da je tokom snimanja filma “Frida” sa Salmom Hajek u glavnoj ulozi hrana za glumce spremana upravo prema receptima iz “Fridinih fijesti”. Iz poznate Glasnikove `kuhinje`, ovog putа i doslovno iz kuhinje, stigla je uzbudljiva knjiga `Fridine fijeste`. To je intrigantna i raskošna knjiga o gastronomskom životu slavne slikarke Fride Kalo. Autori Gvadalupe Rivera i Kole Mari-Pjer priredili su bogato dokumentovanu prezentaciju kulinarskih navika velike Fride. U knjizi su na zanimljiv i originalan način ispričana sećanja Fridinih najbližih i izložene dragocene porodične fotografije. Knjiga sadrži više od 100 recepata za jela koja je Frida volela da priprema, kao i izuzetne ilustracije tih jela. Tu su i maestralne fotografije mrtve prirode, inspirisane Fridinim slikama. Fridino ime priziva tajanstvenost, čaroliju i Meksiko. Ova lepa knjiga baca novo svetlo na već poznatu legendu. Frida je bila veliki entuzijasta i svaka prilika je bila razlog za radovanje. Slavila je rođendane i praznike posvećene svecima, krštenja i sve nacionalne svetkovine. Tih dana Frida je volela da sprema tradicionalna meksička jela, omiljena njenom voljenom suprugu Dijegu Riveri. Ljubiteljima Fridinog dela ova knjiga biće dobrodošla i neprocenjiva u biblioteci, a onima koji ne poznaju njen život – biće odličan i zanimljiv uvod u upoznavanje. Bodljikave kruške u zelenom pipijan sosu, supa od škampa, piletina u marinadi, pa škampi u marinadi, ljuti voćni paprikaš, salate i sosovi u ogromnim činijama, avokado, pasulj, rotkvice... meksička hrana sva u slikama koje prosto mame iz knjige „Fridine fijeste, Recepti i sećanja na život sa Fridom Kalo“, autorki Gvadalupe Rivere i Mari-Pjer Kole. Ova jela Frida Kalo spremala je za svoj rođendan u julu, a priređivala je velike večernje zabave na koje je pozivala „pola Meksika“, marijače, žene u živopisnim nošnjama, ljude iz Pariza, Londona i Njujorka. U čuvenoj Plavoj kući, koju su Frida i Dijego uredili u vatrometu boja i ukrasili velikim slikarskim platnima, tada su se pili tekila, pivo u kriglama, svuda je bilo aranžirano voće uklopljeno sa crvenim mušemama i šarenim salvetama. Kao slikarska mrtva priroda. Posebnu pažnju Frida je poklanjala desertima, puslicama i nugat kockama i karamelama, zato što su je podsećali na detinjstvo. U pripremnim spiskovima gostiju i recepata, Fridi su pomagali porodica i prijatelji, pa i kćerke njenog muža Dijega Rivere iz braka sa književnicom Lupe Marin. Jedna od njih Gvadalupe Rivera napisala je ovu knjigu u saradnji sa novinarkom Mari-Pjer Kole, uz živopisne fotografije Ignasija Urkisa, a kod nas je ovo delo objavljeno u „Službenom glasniku“, u prevodu Nikole Z. Krznarića. Ovo je knjiga sećanja nekadašnje devojčice, koja je uz Fridu Kalo i oca Dijega Riveru formirala svoj ukus, stavove i buduće pozive, postajući profesorka prava, savezna poslanica u Kongresu, senatorka, ambasadorka Meksika u različitim međunarodnim organizacijama, dobitnica Nacionalne nagrade za ekonomiju i vodeća članica mnogih kulturnih organizacija. Napisala je nekoliko knjiga o životu svog oca, a ova posebno opisuje gozbe o nacionalnim i verskim praznicima. „Naučila sam da posmatram svet kroz način na koji su živeli Frida i Dijego“, piše Gvadalupe Rivera. Fridin kreativni pristup životu i umetnosti pripremanja jela opisan je u knjizi kroz dvanaest fijesta, karakterističnih za svaki mesec, među kojima su Posade za Božić, Dan mrtvih, meksički nacionalni praznici kada se Dijego družio sa bivšim revolucionarima i političarima, proslava „Obrok na vezenim stolnjacima“. Više od stotinu recepata tradicionalnih meksičkih jela iz bakinih beležnica, čak i od bivše Dijegove supruge Lupe, nalazi se u ovim sećanjima. Mnoštvo ljudi prelazi preko stranica knjige, ispunjavajući obede i proslave razgovorima o Frojdu, Lorki, komunizmu i melodijama meksičkih ljubavnih pesama: „Tebi dolazim da pevam najlepšu pesmu svoju...“, dok Frida ponosno korača u širokim suknjama, sa cvećem u kosi. Njen i Dijegov život, ispunjen radom, predavanjima, putovanjima i druženjem, obogaćen je vatrometom boja, plodovima prirode i duha. Za septembarski nacionalni praznik Frida je pored ostalog na spisak jela dodala paprike u sosu od oraha. O poreklu ovog jela Gvadalupe Rivera pripoveda da su žene Puebla, početkom 19. veka, prilikom posete jednog od prvih meksičkih predsednika, a neposredno posle zadobijanja nezavisnosti, želele da naprave nešto nesvakidašnje te su pripremile te paprike u sosu od oraha. To povrće punjeno je mlevenim mesom i umočeno u sos od sveže mlevenih oraha, pa garnirano semenkama nara. „U čast predsednika Meksika u jelu su bile zelene paprike, beli samleveni plod oraha i crvene semenke nara“, piše Gvadalupe. Za nacionalni praznik Frida je spremala pirinač u boji zastave, a sto je aranžirala tako što je pored cveća u raznobojne bodljikave kruške, nar i limete, pobola meksičke zastavice, stvarajući mrtvu prirodu kao sa slike. Devet dana pred Božić održavane su svečanosti Posade kada su lomljene pinjate, igračke od papira, keramike ili platna, napunjene igračkama i bombonama. Frida je volela ove Božićne svetkovine, kao i Bogojavljenje kada je kupovala Bogojavljenski kolač sa figurom deteta Hrista u unutrašnjosti. Plava kuća je sve do februara primala decu iz susedstva, porodicu i prijatelje. Može se reći da je čitav njen život bio svetkovina, uprkos bolesti i životnim udarcima. Pustolovina u zlu. Ukusna bodljikava kruška. KNJIGU ŠALJEM KAO PREPORUČENU TISKOVINU UZ PRETHODNU DOPLATU POŠTARINE

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Momčilo Tapavica - graditelj i osvajač olimpijske medalje by Danilo Šarenac, Živko Baljkas, Đurđija Borovnjak U ovoj monografiji predstavljen je život arhitekte i sportiste, osvajača medalje na Prvim modernim Olimpijskim igrama. Momčilo Tapavica je bio renesansni čovek, ali i kavgadžija, koji je iza sebe ostavio prepoznatljiva zdanja u Srbiji, Crnoj Gori, Italiji, Mađarskoj, pa čak i dalekom Maroku. Autori su uspeli da dočaraju zaostavštinu ovog talentovanog čoveka, vrlo afirmativno i inspirišuće. Ipak, ako kao čitaoci ne znate baš ništa o ovoj istorijskoj ličnosti, pogledajte dokumentarni film `Tapavica` koji je bio inspiracija za ovu monografiju, a link ka filmu možete pronaći u predgovoru urednika izdanja i autora filma Ognjena Rakčevića. Momčilo Tapavica (mađ. Tapavicza Momcsilló, Nadalj, 14. oktobar 1872. — Pula, 10. januar 1949) bio je srpski arhitekta, svestrani sportista, učesnik Prvih olimpijskih igara 1896. u Atini i osvajač trećeg mesta u tenisu za Ugarsku. U to vreme Vojvodina je bila deo Austrougarske monarhije, a na olimpijskim igrama Austrija i Ugarska su imale posebne ekipe. Tapavica je prvi Sloven i Srbin u istoriji koji je osvojio olimpijsku medalju. Biografija Rođen je u 1872. u Nadalju. Gimnaziju je učio u Novom Sadu, a posle 1891, postao je stipendista Matice srpske u Budimpešti na studijama arhitekture u Visokoj tehničkoj školi. po završetku školovanja radio je u Budimpešti, pre nego je došao u Novi Sad. Tapavici je budimski episkop i potonji patrijarh Lukijan Bogdanović poverio projekat izrade vladičanskog dvora u Sentandreji. Tome se suprotstavio tadašnji patrijarh Georgije Branković, želeći da se projekat poveri poznatom arhitekti Vladimiru Nikoliću, patrijarhovom rođaku. Godine 1903. Tapavica je izradio plan obnove Saborne crkve u Novom Sadu. Kako je Tapavica bio liberal, a u Novom Sadu vlast su činili radikali Jaše Tomića, usvojen je plan jednog slovačkog arhitekte. Tapavica se sa radikalima dalje sukobio prilikom gradnje zadužbine baronese Jović u Bečeju. Ovo je dovelo do dvoboja sa advokatom Brankom Ilićem i fizičkog napada na Jašu Tomića.[1] Posle ženidbe 1908, na poziv kralja Nikole I, odlazi u Crnu Goru gde projektuje i gradi više zgrada. Na Cetinju gradi Nemačku ambasadu i Državnu banku Crne Gore, u Herceg Novom hotel „Boku“ (stradao u zemljotresu 1979. god.), porodičnu kuću u Bijeloj, koja je kasnije služila kao Dom za nezbrinutu decu. U tom periodu, 1912. je po njegovim projektima izrađena reprezentativna zgrada Matice srpske u Novom Sadu.[1] Za vreme Prvog svetskog rata izbegao je iz Austrougarske, preko Rima i Lozane u Maroko. U Rabatu je vodio poslove geodetskih merenja. Sve međuratno vreme provodi u Novom Sadu, gde otvara svoj projektni biro. Bio je vladin poverenik za melioraciju istočnog Srema. Tokom Drugog svetskog rata bio je u Novom Sadu, a od 1948. odlazi u Poreč, gde doprinosi obnovi ratom razorenog grada. U 76. godini oboleo je od hronične žutice, koja se iskomplikovala. Umro je 10. januara 1949. godine i sahranjen je na groblju u Puli.[1] U Herceg Novom mu je 1999. godine postavljena spomen bista „prvom olimpijskom putniku iz Jugoslavije“.

Odlično Mark Twain AUTOBIOGRAPHY Volume 1 FIRST EDITION, FIRST PRINTING (complete number line to 1) U of California Press, 2010. Samjuel Langhorn Klemens (engl. Samuel Langhorne Clemens; Florida, 30. novembar 1835 — Reding, 21. april 1910),[1] poznatiji pod književnim pseudonimom Mark Tven (Mark Twain), bio je američki književnik. U opsežnom životnom delu ostvario je široku lestvicu osećaja i misli, od pune životne radosti do potpunog beznađa.[2] Mark Tven Mark Twain by AF Bradley.jpg Mark Tven Datum rođenja 30. novembar 1835. Mesto rođenja Florida, Misuri, SAD Datum smrti 21. april 1910. (74 god.) Mesto smrti Reding, Konektikat, SAD Najvažnija dela Doživljaji Toma Sojera Doživljaji Haklberi Fina Potpis 1:48 Mark Tven (1909) Nakon detinjstva provedenog na obalama Misisipija učio je za tipografa, radio kao pilot na rečnom brodu, išao u potragu za zlatom u Kaliforniju, putovao po Srednjem istoku i Evropi.[3] Njegov život pun pustolovina, uspeha i slave pomućuje smrt njegovih žena i ćerki, što izaziva pesimizam i teški očaj njegovih poslednjih radova. Bio je dobar prijatelj Nikole Tesle. Njegovi najpoznatiji junaci su dečaci Tom Sojer i Haklberi Fin.[4] Biografija Uredi Rodna kuća Marka Tvena u mestu Florida Samjuel Langhorn Klemens rođen je 30. novembra 1835. godine u mestu Florida u Misuriju. Kada mu je bilo četiri godine s roditeljima se preselio u mesto Hanibal, gde je pohađao osnovnu školu. Nakon smrti oca 1847. godine krenuo je na štamparski zanat. Kasnije je radio kao štampar u Keokuku (Ajova), Njujorku, Filadelfiji, Pensilvaniji i drugde po SAD. Potom je bio kormilar na parobrodu na reci Misisipi sve do početka Američkog građanskog rata 1861, kada je na kratko kao dobrovoljac pristupio konjici Konfederacije. Zbog svog rada na brodu je dobio nadimak Mark Tven što u bukvalnom prevodu sa engleskoga znači pazi dva! ili pazi dvojica! Mark Tven je uzrečica kada brod ulazi u neku opasnost.[5] Kasnije te godine pridružio se bratu u novoosnovanom teritoriju Nevada gde je radio u rudniku srebra. Godine 1862. postaje izvestilac novia Teritorijal enterprajz u mestu Virdžinija Siti u Nevadi, a 1863. je počeo pisati članke za iste novine pod pseudonimom Mark Tven. Na reci Misisipi ta fraza znači „dva hvata duboko“. Nakon preseljenja u Kaliforniju, tačnije u San Francisko 1864. godine upoznao je američke pisce Artemusa Vorda i Breta Harta koji su mu pružili podršku u njegovom radu. Godine 1865, obradio je bajku koju je čuo na kalifornijskim zlatnim poljima i objavio je pod naslovom The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County. Za nekoliko meseci delo je postalo veoma popularno. Godine 1867, je održao predavanje u Njujorku, a iste godine je posetio Evropu i Palestinu. Ta putovanja opisao je u knjizi The Innocents Abroad (1869) koja preuveličava aspekte evropske kulture, a koja je impresionirala američke turiste. Uskoro se (1870) oženio Olivijom Langdon. Nakon kratkog boravka u gradiću Bufalo (država Njujork) mladi bračni par seli se u mesto Hartford u Konektikatu.[6] Većina Tvenovih najboljih dela napisana je tokom 1870-ih i 1880-ih u Hartfordu i za vreme leta na farmi Kveri kod mesta Elmira (država Njujork). Delo Roughing It (1872) opisuje njegove rane pustolovine u doba kada je bio rudar i novinar. Doživljaji Toma Sojera (1876) slave detinjstvo u gradu na obali Misisipija, dok delo А Tramp Abroad (1880) opisuje putovanje kroz nemački Švarcvald. Roman Kraljević i prosjak (1882) knjiga je za decu fokusirana na zamenu identiteta u tjudorskoj Engleskoj. Život na Misisipiju iz 1883. kombinuje autobiografski prikaz vlastitih iskustava kao rečnog pilota. Roman „Jenki na dvoru kralja Artura“ iz 1889. godine satirično je delo na temu tlačenja ljudi u feudalnoj Engleskoj. Radnja romana u osnovi se bavi putovanjem kroz vreme. Na kraju romana se otkriva da je glavni junak sve to samo sanjao.[7] Doživljaji Haklberija Fina (1884) nastavak su Doživljaja Toma Sojera i uglavnom se smatra Tvenovim najboljim delom. U romanu je reč o dečaku koji beži od svoga oca na splavi rekom Misisipi s odbeglim robom Džimom. Ovo delo, između ostalog, daje čitaocu sliku života na reci Misisipi pre građanskog rata. Iste godine kada se pojavio Haklberi Fin, Tven je osniva firmu Charles L. Webster and Company kako bi objavljivao svoja dela i dela drugih pisaca. Najpoznatije delo koje je ta firma objavila bili su Lični memoari (dva sveska, 1885—1886) koje je napisao američki general i predsednik Julisiz S. Grant. Loša investicija u automatsku pisaću mašinu dovela je firmu do bankrota (1894). Uspešna predavanja širom sveta i knjiga koja je nastala na osnovu tih putovanja Following the Equator (1897) otplatili su Tvenove dugove. Njegov rad u vreme 1890-ih i 1900-ih označen je rastućim pesimizmom i gorčinom, koje su prouzrokovali njegov poslovni neuspeh, a kasnije i smrt njegove supruge i dve njihove kćerke. Značajna dela iz tog razdoblja su Pudd`nhead Wilson (1894) - roman čija radnja je smeštena na Jug SAD pre građanskog rata i u kojoj se kritikuje rasizam. Personal Recollections of Joan of Arc (1896) je sentimentalna biografija Jovanke Orleanke. Kasnija dela uključuju dve kratke priče The Man That Corrupted Hadleyburg (1899) i The War Prayer (1905). Reč je o filozofskim, socijalnim i političkim esejima. Rukopis dela Tajanstveni stranac je ostao nekompletan, a delo je objavljeno posthumno 1916. godine. Tvenov rad inspirisan je nekonvencionalnim Zapadom, a popularnost njegovih dela označila je kraj dominacije, u američkoj literaturi, pisaca iz Nove Engleske. Kasniji slavni američki pisci Ernest Hemingvej i Vilijam Fokner pozivali su se na Tvena kao na svoju inspiraciju. U poslednjim godinama svog života Tven je pisao manje, ali je često javno govorio o mnogim temama. Ostao je zapamćen i po odelima s belim crtama koja je uvek nosio u javnim nastupima. Primio je počasni doktorat Oksfordskog univerziteta 1907. godine. Kada je preminuo ostavio je za sobom nedovršenu autobiografiju koju je 1924. godine objavila njegova sekretarica Alberta Bigelou Pejn. U prvoj polovini 1990. pronađen je izvorni rukopis Haklberija Fina u Holivudu. Nakon dužeg povlačenja po sudu oko borbe za pravo vlasništva taj rukopis, kao i drugi do tada neobjavljeni materijali, dodeljeni su javnoj knjižari Bafala i okruga Iri 1992. godine. Četiri godine kasnije (1996) objavljeno je revidirano izdanje Doživljaji Haklberija Fina, koje je obuhvatalo i neobjavljene materijale. Pri kraju možda je zanimljivo spomenuti kako je Tven bio i jedan od retkih prijatelja Nikole Tesle. Mark Tven preminuo je 21. aprila 1910. godine u mestu Reding u Konektikatu. Dela Uredi Odabrana dela Uredi „Doživljaji Toma Sojera“ 1876. „Kraljević i prosjak“ 1882. „Život na Misisipiju“ 1883. „Doživljaji Haklberija Fina“ 1884. „Jenki na dvoru kralja Artura“ 1889. Pregled Uredi Mark Tven u njegovom plaštu (skarlet sa sivim rukavima i porubima) pri uručenju njegovog literarnog doktorata, koji mu je dodelio Oksfordski univerzitet. Tven je počeo svoju karijeru pišući lake, humorističke stihove, ali je evoluirao u hroničara sujete, licemerja i ubilačkih dela čovečanstva. Sredinom svoje karijere, u delu Haklberi Fin, on je kombinovao bogat humor, čvrstu naraciju i društveni kriticizam. Tven je bio majstor u prikazivanju kolokvijalnog govora i pomogao je u kreiranju i popularizovanju prepoznatljive američke literature izgrađene na američkim temama i jeziku. Mnogi Tvenovi radovi su bili svojevremeno potisnuti iz različitih razloga. Delo Adventures of Huckleberry Finn je bilo više puta isključivano iz lektire američkih škola, ne samo zbog često upotrebe reči niger, koja je bila u širokoj upotrebi tokom perioda pre Građanskog rata u kome se roman odvija. Kompletnu bibliografiju njegovih radova je skoro nemoguće napraviti, zbog velikog broj komada koje je Tven napisao (često u opskurnim novinama) i njegove česte upotrebe nekoliko različitih pseudonima. Dodatno, velika porcija njegovih govora i predavanja je izgubljena ili nije zapisana; stoga je kolekcija Tvenovih radova rad u progresu. Istraživači su otkrili deo Tvenovog objavljenog materijala 1995. i 2015. godine.[8][9] Rani žurnalizam i putopisi Uredi Koliba u kojoj je Tven napisao „Jumping Frog of Calaveras County“, „Jackass Hill“, „Okrug Tuolumi“. Kliknite na memorijalnu ploču i unutrašnji pogled. Dok je pisao za novine Territorial Enterprise u gradu Virdžinija Siti tokom 1863. godine, Klemens se upoznao sa advokatom Tomom Fičom, editorom konkurentskih novina Virginia Daily Union, koji je bio poznat kao „srebrno-jezični orator Pacifika“.[10]‍:51 On je smatrao Fiča osobom koja mu je dala „prvu realno profitabilnu lekciju“ o pisanju. Godine 1866, Klemens je dao predavanje o Sendvičkim ostrvima publici u gradu Vošo Siti u Nevadi.[11] Klemens je izjavio da, „Kad sam prvobitno počeo da predajem, i u mom ranom pisanju, moja jedina namera je bila da stvorim komični kapital iz svega što sam video i čuo“. Fič mu je rekao, „Klemens, tvoje predavanje je bilo divno. Ono je bilo elokventno, pokretačko, iskreno. Nikad u mom celokupnom životu nisam čuo takav veličanstven komad opisne naracije. Ali si ti počinio jedan neoprostiv greh — zaista neoprostiv greh. To je greh koji ne smeš više nikad počiniti. Ti s završio izuzetno elokventan opis, kojim is podstakao intenzivni interes svoje publike, sa groznim antiklimaksom, kojim si poništio sav zaista fini efekat koji si proizveo.“[12] U to vreme je Tven postao pisac Sejdžbaš škole, i bio je najzapaženiji predstavnik tog literarnog žanra.[13] Tvenov prvi značajni rad, „The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County`, je prvi put objavljen u novinama New York Saturday Press 18. novembra 1865. Jedini razlog što je tu objavljen je da je njegova priča stigla suviše kasno da bi bila uključena u knjigu koju je Artemus Vord pripremao i koja se bavila opisima Američkog zapada. Nakon tog praska popularnosti, novine Sacramento Union su zaposlile Tvena da piše pisma o svojim putopisnim doživljajima. Prvo putovanje koje je poduzeo radi ovog posla je bila plovidba parnim brodom Ajax na svom prvom putovanju do Havaja, koji su se u to vreme nazivali Sendvič ostrvima. Ta duhovita pisma su mu popločala put do novina Alta Kalifornija u San Francisku, koje su ga designirale kao putujućeg dopisnika za putovanje od San Franciska do Njujorka preko Panamskog kanala. Tokom tog perioda, Tven je pisao pisma namenjena objavljivanju, dokumentujući svoje doživljaje sa znatnom dozom burlesknog humora. Tven je 8. juna 1867. isplovio na putničkoj krstarici Quaker City na plovidbu koja je trajala pet meseci. Ovo putovanje je rezultiralo u delu The Innocents Abroad ili The New Pilgrims` Progress. Godine 1872, Tven je objavio drugi deo putopisne literature, Roughing It, kao polu-nastavak delu Innocents. Roughing It je semi-autobiografski opis Tvenovog putovanja od Misurija do Nevade, njegovog naknadnog života na Američkom Zapadu, i njegove posete Havajima. Knjiga satirično ismejava Američko i Zapadno društvo na isti način na koji je delo Innocents kritikovalo razne zemlje Evrope i Srednjeg Istoka. Tvenov sledeći rad je zadržao fokus na Američkom društvu, ali se u većoj bavi svakodnevnim događajima. Nazvano The Gilded Age: A Tale of Today, ono je putopis, kao i njegove prethodne dve knjige, ali je i njegov prvi pokušaj pisanja romana. Ta knjiga je takođe značajna po tome što je ona jedina Tvenova kolaboracija; napisana je sa njegovim susedom, Čarlsom Varnerom. Tvenova sledeća dva rada su bazirana na njegovom iskustvima na reci Misisipi. Old Times on the Mississippi, serija skica objavljenih u magazinu Atlantic Monthly 1875. godine, odslikava Tvenovo razočaranje u romantizam.[14] Old Times konačno postaje početna tačka za Life on the Mississippi. Tom Sojer i Haklberi Fin Uredi Tvenova sledeća veća publikacija je bio roman Doživljaji Toma Sojera, koji je baziran na njegovom detinjstvu u Hanibalu. Tom Sojer je opisan po uzoru na Tvena kao dete, sa tragovima dva školska druga, Džona Brigsa i Vila Bovena. Knjiga je takođe uvela, u sporednoj ulozi, Haklberi Fina, po uzoru na Tvenovog dečačkog prijatelja Toma Blankenšipa. Knjiga The Prince and the Pauper, uprkos toga što je zaplet sveprisutan u današnjem filmu i literaturi, nije inicijalno bila dobro prihvaćena. Pričajući priču od dva dečaka rođena istog dana koja su fizički identična, knjiga služi kao društveni komentar u kome princ i siromah zamenjuju mesta. Pauper je bio Tvenov prvi pokušaj pisanja istorijske fikcije, i krivica za njene nedostatke se obično pripisuje Tvenu zbog njegovog nedovoljnog poznavanja engleskog društva, kao i činjenici da je nastala nakon masivnog uspeha. Tokom pisanja romana Pauper, Tven je započeo Adventures of Huckleberry Finn (dela kod koga je konzistentno imao problema sa završavanjem[15]), a započeo je i završio još jednu putopisnu knjigu, A Tramp Abroad, koja sledi Tvena tokom njegovog putovanja kroz centralnu i južnu Evropu. Tvenov sledeći značajni objavljeni rad, Adventures of Huckleberry Finn, ga je učvrstio kao značajnog američkog pisca. Neki ga nazivaju prvom velikim američkim romanom, i knjiga je postala obavezna lektira u mnogim školama širom Sjedinjenih Država. Haklberi Fin je proistekao iz romana Tom Sojer i ima ozbiljniji ton od svog prethodnika. U osnovi romana Haklberi Fin je verovanje dečaka u ono što je pravično da uradi, mada je većina drugih verovala da je to pogrešno. Rukopis Haklberi Fin na četiri stotine strana je napisan sredinom 1876, neposredno nakon objavljivanja romana Tom Sojer. Smatra se da je Tvenu trebalo sedam godina nakon prvog naleta kreativnosti da konačno završi knjigu 1883. godine. Po drugim izvorima Tven je radio na romanu Haklberi Fin uporedo sa radom The Prince and the Pauper i drugim radovima tokom 1880. i drugih godina. Zadnja petina romana Haklberi Fin je predmet znatne kontroverze. Neki tvrde da je Tven doživeo, kao što kritičar Leo Marks izjavljuje, „nervni slom“. Ernest Hemingvej je jednom rekao o romanu Haklberi Fin: Ako ga čitate, morate se zaustaviti na mestu gde je Niger Džim ukraden od dečaka. To je realni kraj. Ostatak je samo varanje. Hemingvej je isto tako napisao u istom eseju: Sva moderna američka literatura proističe iz jedne knjige Marka Tvena zvane Haklberi Fin.[16] U blizini završetka romana Haklberi Fin, Tven je napisao knjigu Life on the Mississippi, za koju se kaže da je znatno uticala na prethodnu knjigu.[8] Taj rad prepričava Tvenove memorije i nova iskustva nakon dvadeset dvogodišnjeg odsustva sa Misisipija. Kasniji radovi Uredi Tven je proizveo Memoare predsednika Julisiza Simpsona Granta u svojoj novoosnovanoj izdavačkoj kući, Charles L. Webster & Company, koja je bila u zajedničkom vlasništvu sa Čarlsom L. Vebsterom, njegovim nećakom.[17] Tokom tog perioda je takođe napisao „The Private History of a Campaign That Failed“ za The Century Magazine. Taj rad sadrži detaljni prikaz njegovog dvonedeljnog boravka u Konfederativnoj vojsci tokom Građanskog rata. Nakon toga se usredsredio na delo A Connecticut Yankee in King Arthur`s Court, napisano u istom stilu istorijske fantastike kao i The Prince and the Pauper. To delo je ukazalo na apsurde političkih i društvenih normi putem njihovog predstavljanja na sudu kralja Artura. U popularnoj kulturi Uredi U epizodi crtanog filma Džoni Bravo Kraljević i tupan Mark Tven se pojavljuje na njenom samom kraju, optužujući kraljevića Džona Bravo i njegovog dvojnika tupana da su izokrenuli priču njegovog romana Kraljević i prosjak. Na kraju biva bačen u tamnicu. U knjizi srpskoga pisca Vladimira Pištala Značenje džokera postoji jedan esej o Marku Tvenu.[5]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! GRADAC: Časopis za književnost, umetnost i kulturu broj 92–93–94 Januar – Juni 1990. Tema broja: Ernst Jinger Povez: Meki Broj stranica: 228 Ovaj trobroj je priredio Frano Cetinić SADRŽAJ: Branko Kukić – Ernst Jinger – ratnik i anarh Frano Cetinić Ernst Jinger – život, dela Žan Luj Fonsin – Razgovor sa Ernstom Jingerom Žilijen Ervije – Razgovor sa Ernstom Jingerom Frederik de Tovarnicki – Planetarni Radnik (Razgovor sa Ernstom Jingerom) Andrea Miler – To su individualizacije (Intervju za „Cajt`) Ernst Jinger: ratnik duha (Intervju za „Figaro literer`) Ernst Jinger – Tehnika kao mobilizacija sveta kroz lik Radnika Ernst Jinger – Gozba Ernst Jinger – Boravak u Dalmaciji Ernst Jinger – Kavkaski zapisi Ernst Jinger – Gordijev čvor Žilijen Grak – Uzorno delo našeg vremena Žilijen Ervije – Predgovor francuskom prevodu „Radnika“ Frederik de Tovarnicki – Povodom „Mermernih litica` Vintila Horia – Ernst Jinger ili sučeljavanje Julijus Evola – Istok i Zapad: Gordijev čvor Gi Dipre – Jinger, naš otac Marsel Šnajder – Jinger, vreme i smrt Banin – Jinger i bol Ernst Jinger (nem. Ernst Jünger; Hajdelberg, 29. mart 1895 – Ridlingen, 17. februar 1998) bio je nemački književnik, filozof i vojno lice. Smatra se jednom od kontroverznijih figura evropske misli 20. veka i jednim od važnijih ideologa političke desnice. Rođen je u dobrostojećoj građanskoj porodici. Sa osamnaest godina postao je vojni dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, gde se istakao hrabrošću i postao najmlađi dobitnik Ordena za zasluge, najvišeg nemačkog vojnog odlikovanja. Nakon rata stekao je slavu memoarima Čelična oluja (1920), kratkim romanom Oluja (1923) i esejima Rat kao unutrašnje iskustvo (1922), Čestar 125, (1924) i Vatra i krv (1925). U njima je rat i ratno iskustvo uzdigao u mitske dimenzije, istaknuvši da se sve životne suprotnosti, uključujući i one između kulture i varvarstva, prevazilaze u krvavoj i vatrenoj inicijaciji u ratnim rovovima. Iako je u njegovim spisima prisutan uticaj različitih ideologija, Jinger se na političkoj shemi određuje kao konzervativni nacionalista. Njegovo političko delovanje je povezivano sa pokretom Konzervativna revolucija, zajedno sa filozofskim delanjem Martina Hajdegera, Karla Šmita, Osvalda Špenglera i mnogih drugih. Sa druge strane, njegova ideologija se često opisivala kao direktna spona i najava fašističke ideologije Nemačke. Sam Jinger nije gajio simpatije prema Hitleru i nacizmu i više puta je od nje pravio otklon, smatrajući nacističke rasne teorije i eugeniku vulgarnim i provincijskim načinom razmišljanja. Ipak, Hitler je prema njemu gajio duboko poštovanje, i odbacio je Gebelsov predlog za njegovo hapšenje, nakon izlaska knjige Na mermernim liticama, u kojoj su mnogi videli negativnu kritiku samog firera i njegove ideologije. Uprkos snažnim kritikama sa kojima se suočio u svom stodvogodišnjem životu, pogotovo onih od intelektualaca leve političke orijentacije, Jinger, po sopstvenom priznanju, nikada nije zažalio ni zbog čega što je napisao. Njegovo književno stvaralaštvo je raznovrsno. Pisao je romane, eseje, memoare i pripovetke. Stvaralaštvo mu je obojeno avangardnim nihilizmom, nacionalističkom mitologijom i ekspresionističkim izražajnim sredstvima. Takođe je primetan u pojednim delima uticaj nadrealizma i magijskog realizma. Vremenom je razvio hladni i precizni stil, ili, kako ga je sam Jinger nazivao, stil izbrušene tame. Težnja ka stilskoj perfekciji vidi se i u činjenici da je svoje memoare iz Prvog svetskog rata Čelična oluja, prepravljao, u periodu od prvog izdanja 1920. do konačnog izdanja u Sabranim delima 1952, ukupno 8 puta. Detinjstvo Ernst Jinger je rođen 29. marta 1895. u Hajdelbergu, kao najstarije dete hemijskog inženjera Ernesta Georga Jingera (1868–1943) i Karoline Lampl (1873–1950). Njegov otac je stekao bogatstvo na rudnicima kalijuma. Bio je veoma blizak sa dve godine mlađim bratom Fridrihom Georgom (1898–1977), koji će postati značajni nemački pesnik. Školovao se u Hanoveru i Braunšvajgu od 1901. do 1907, a zatim u Vunstorfu od 1907. do 1912. Sklon sanjarenju, nikada nije zablistao sa ocenama. Tokom školovanja razvio je strast prema avanturističkim romanima i entomologiji. Zajedno sa bratom Fridrihom Georgom priključio se omladinskom pokretu Vandervogel 1911. U novembru iste godine objavljene su njegove prve pesme. U ovom periodu živeo je kao mladi pesnik boem. Dok je bio učenik gimnazije u Hamelnu, osamnaestogodišnji Jingler je novembra 1913. pobegao u Alžir, ne bi li se priključio Legiji stranaca. Njegova romantična vizija Afrike i Legije, izgrađena na osnovu avanturističkih romana, uskoro je bila urušena pod udarom stvarnosti, kada se suočio sa grubošću vojnika, izbegavši za dlaku grupno silovanje. Šest nedelja kasnije nemačko ministarstvo spoljnih poslova je na nagovor Jingerovog oca urgiralo da se osamnaestogodišnji mladić oslobodi službe.[2] Nakon otpuštanja iz Legije, Jinger je poslat u školu u Hanoveru, gde je jedno vreme sedeo u klupi sa budućim komunističkim liderom Vernerom Šolemom. Prvi svetski rat Učestvovao je u Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac. Devetnaestogodišnji mladić je bez vojne pripreme poslat u rovove na zapadni front. Pokazao se kao vešt, hrabar i inteligentan vojnik te je 1915. unapređen u poručnika. Postao je poznat po pokazanom spokojstvu, čak i pred neprijateljskom vatrom. U ratu je video neku vrstu spiritualnosti. Tokom četiri godine rata ranjen je ukupno 14 puta.[4] U periodima prekida vatre, vodio je dnevnik, koji će postati osnova za njegove memoare. Takođe je dosta čitao. O tome je napisao: ...u ratovima se mnogo čita ili u svakom slučaju postoji mogućnost za to za one koji prednost daju knjigama ispred kartanja i beskrajnih razgovora. Spektakularni deo rata, koji igra glavnu ulogu u izveštajima, veoma je mali u poređenju sa njegovim sivim spletovima, dosadom i iščekivanjem. Mesecima se nestrpljivo čekaju stvari koje bi trebalo da dođu – u skloništu, u bunkeru, na odmorištu ili rezervnom položaju, u stanovima, na telefonu. Za lektiru je pogodno ako ste stariji vodnik ili kapetan, u svakom slučaju onaj koji daje stražu. Na zapadnom zidu morao sam po pola noći da ostanem pod oružjem, a da ne dođe nijedan izveštaj. Imao sam ipak dobro društvo: celokupnog Tolstoja.[5] Pored Tolstoja čitao je Ničea, Šopenhauera, Ariosta, Kubina, Mopasana kao i entomološke dnevnike. Tokom 1917, dok je bio u rovovima i na patroli, skupljao je insekte. 149 vrsta tvrdokrilaca, koje je ulovio u periodu između 2. januara i 27. jula 1917, opisao je i datirao pod nazivom Fauna coleopterologica douchyensis (Fauna tvrdokrilaca u regiji Duši le Men). Tokom Prolećne ofanzive bio je deo elitnih trupa iznenađenja, koje su testirale novu strategiju. Za vreme jednog od brzih napada Jinger je zadobio metak u grlo, i samim čudom preživeo. Za svoje vojne zasluge odlikovan je mnogobrojnim ordenjem, dobivši i Orden za zasluge, najviše prusko odlikovanje koje se dodeljivalo do kraja Prvog svetskog rata. Ovaj orden, koji je poznat i po neformalnim nazivom Plavi Maks, tokom rata je dodeljen 700 puta, ali je mahom dodeljivan vojnim licima sa najvišim činovima. Jinger je bio jedan od jedanaestorice sa nižim vojnim činom kojem je dodeljena ova čast. Ujedno je bio i njen najmlađi dobitnik. Međuratne godine Nakon Prvog svetskog rata nastavio je da služi kao poručnik u armiji Vajmarske repblike, dok nije demobilisan 1923. Studirao je zoologiju, botaniku i filozofiju. Slavu je stekao 1920, kada je svoja ratna iskustva pretočio u memoare pod naslovom Čelična oluja (In Stahlgewittern) 1920. U njima je predstavio rat kao mistično iskustvo koje razotkriva prirodu postojanja. Oženio se 1925. Gretom fon Jajnen (1906–60). Imali su dva sina, Ernsta mlađeg (1926–44) i Aleksandra (1934–93). Jinger je objavljivao članke u nekoliko desničarskih časopisa, a njegova politička stanovišta između dva rata su opisivana kao radikalni nacionalizam. Bio je kritičan prema demokratiji kao političkom modelu, izjavivši: Mrzim demokratiju poput kuge.[8] U tekstu Nacionalizam i jevrejsko pitanje (Über Nationalismus und Judenfrage 1930) predlagao je asimilaciju Jevreja sa nemačkim narodom ili njihovu emigraciju u Palestinu. Sadržaj ovog eseja spada u Jingerove najkontroverznije tekstove, zbog kojeg je nakon Holokausta više puta optužen za antisemitizam, posebno zbog toga što je Nemački narod nazvao čistom vodom a Jevreje crnim uljem. U Jingerovu odbranu se isticalo da taj tekst nije objavljen u nekom fašističkom časopisu, već u Južnonemačkom mesečniku (Süddeutsche Monatshefte), u broju koji je bio posvećen jevrejskom pitanju i u kome su tekstove objavili i mnogi jevrejski autori, i čiji je tadašnji urednik, Paul Nikolaus Kosman, takođe bio Jevrejin.[9] Posle rata Jinger je ovaj esej nazivao grehom iz mladosti, ističući da ga je napisao pre nego što je genocid nad Jevrejima započet.[10] Objavio je knjigu Radnik (Der Arbeiter) 1932. U eseju „O bolu“, napisanom i objavljenom 1934, odbacio je liberalne vrednosti slobode, sigurnosti, lakoće i komfora, i za meru čoveka uzeo njegovu sposobnost da izdrži bol i podnese žrtvu. U ovo vreme skovao je aforizam: Ono što me ne ubije ojača me, a ono što me ubije to me učini još jačim. Treći rajh Pošto je bio poznati ratni heroj i ugledni nacionalistički kritičar Vajmarske republike, Hitlerova Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija je u njemu videla svog prirodnog saveznika. Međutim, Jinger je više puta odbio da postane član nacističke partije. Kada se preselio za Berlin 1927, odbio je ponudu da bude njihov poslanik u Rajshadu. U otvorenom pismu iz 1930. javno je osudio Hitlerovo gušenje Seljačkog pokreta (Landvolkbewegung). U nacističkom časopisu Felkišer beobahter (Völkischer Beobachter), za koji je u prethodnim godinama napisao dva teksta, izašao je članak 22. oktobra 1932, u kome su ga napali zbog odbijanja politike Krvi i tla, nazivajući ga inteligentom i liberalom. Jinger im je odgovorio zabranom štampanja njegovih tekstova. Sledeće godine ponovo je odbio da bude njihov poslanik. Iste godine odbio je članstvo u Nemačkoj akademiji književnosti. Takođe je odbio da govori na Gebelsovom radiju. Bio je jedan od nekolicine nacionalističkih autora čije se ime nikada nije pojavilo ni na jednom pisanom proglasu podrške Hitleru. Zajedno sa bratom Fridrihom Georgom napustio je Traditionsverein der 73er, organizaciju hanoverskih, vojnih veterana iz Prvog svetskog rata, kada su iz nje isključeni jevrejski članovi. Napustivši Berlin 1933. njegovu kuću je pretražio Gestapo. Kratki roman Na mermernim liticama (Auf den Marmorklippen) izašao je 1939. Mnogi čitaoci su knjigu interpretirali kao kritiku nacizma i karikaturu nemačkih vođa. Gebels ju je zabranio 1941, predloživši Hitleru da Jingera zatvore u koncentracioni kamp, ali je Hitler to odbio. Kada je izbio Drugi svetski rat, mobilisan je, dobivši čin vojnog kapetana. Nije učestvovao u borbi, već je preuzeo rukovođenje administrativnih poslova u okupiranom Parizu. Takođe je bio zadužen za sprovođenje smrtne kazne nad nemačkim vojnim dezerterima. U Parizu se družio sa umetnicima poput Pabla Pikasa i Žana Koktoa. Prve ratne godine opisao je u dnevniku „Bašte i ulice“ (Gärten und Straßen) 1942. Takođe je u francuskoj prestonici bio deo krugova visokih oficira koji su planirali zbacivanje Hitlera sa vlasti. U ovoj organizaciji je učestvovao sa oboda, tako da posle Julske zavere, to jest neuspešnog atentata na nacističkog vođu, Jinger nije streljan, jer nacističke vlasti nisu mogle da dokažu njegovu umešanost. Ipak zbog dovoljnih sumnji udaljen je iz nemačke vojske. Njegov stariji sin, Ernst mlađi, koji je bio vojni kadet, uhapšen je zbog navodnih subverzivnih razgovara i iskazanih sumnji u nemačku pobedu. Na intervenciju njegovog oca pušten je na slobodu, ali je 29. novembra iste godine upucan na bojnom polju. Jinger je čitavog života opravdano sumnjao da su ga ubili sami nacisti po naredbi viših vlasti. Nakon Drugog svetskog rata Pošto je odbio da učestvuje u procesima denacifikacije nakon Drugog svetskog rata, njegove knjige bile su zabranjene četiri godine u Nemačkoj pod britanskom okupacijom. Njegovo delo Mir (Der Friede), napisano 1943, a objavljeno 1947, označilo je kraj njegovog političkog angažmana. Nastavio je da živi povučeno u izolaciji, redovno objavljujući knjige. Zapadnonemački izdavač Klet objavio je Jingerova sabrana dela u deset tomova 1965. Druga edicija sabranih dela, ovog puta u 18 tomova, objavljena je u periodu od 1978 do 1983. Na ovaj način postao je, pored Getea, Klopštoka i Vilanda, četvrti nemački književnik koji je za života doživeo dva izdanja sabranih dela. Njegovi dnevnici pisani od 1939. do 1949, objavljeni su 1948. pod nazivom Refleksije (Strahlungen). Roman Staklene pčele (Gläserne Bienen) izlazi 1957. U pitanju je jedno od pionirskih dela magičnog realizma, u kojem se predstavlja budućnost gde automatske mašine prete ljudskoj individualnosti. Tokom pedesetih i šezdesetih putovao je po svetu. Njegova prva žena, Greta, umrla je 1960. Nakon dve godine samačkog života oženio se Lizeloteom Lorer. Tokom života eksperimentisao je sa različitim drogama i psihoaktivnim supstancama. U mladosti sa eterom, kokainom i hašišom a u starosti sa meskalinom, halucogenim pečurkama i LSD-ijem. Ova iskustva je opisao u knjizi „Droga i opijenost: približavanja“ (Annäherungen - Drogen und Rausch). LSD je probao nekoliko puta družeći se sa Albertom Hofmanom, naučnikom koji je otkrio njegove psihoaktivne supstance. Jedna od važnijih zasluga Jingerove kasnije književne karijere je njegova koncepcija metaistorijske figure Anarha, idealne figure suverenog pojedinca, začeta u romanu Eumeswil (1977). Jinger anarha opisuje rečima: Suštinska razlika je u tome što je odmetnika odbacilo društvo, dok je anarh taj koji odbacuje društvo. To su dva različita pristupa pred opasnostima sveta. Anarh nikada ne gubi iz vida svoju omiljenu temu: slobodu. U odnosu na vlast, anarhist je njen smrtni neprijatelj. Anarh joj ne priznaje legitimitet. On ne teži da je osvoji. Anarh može biti bilo ko. Dok sam sedeo u svojoj kancelariji u Mažestiku 1941. godine, držao sam se, što sam više mogao, po strani od svakog političkog problema. Anarh je u neku ruku suveren, ali i kameleon. On je kralj šahovske partije, u igri čija svrha nije u tome da evoluira, već da postoji. Anarh se oslanja na svoj sopstveni život. Jinger se priključio nemačkom kancelaru Helmutu Kolu i francuskom predsedniku Fransoi Miteranu 1984. u zajedničkom obeležavanju godišnjice bitke za Verden, gde je ideologiju rata u Nemačkoj pre i posle Prvog svetskog rata nazvao kobnom greškom. Njegov mlađi sin Aleksandar, fizičar, izvršio je samoubistvo 1993. Jingerov stoti rođendan proslavljen je 29. marta 1995. sa velikom pažnjom javnosti. Godinu dana pred smrt prešao je u rimokatoličanstvo, primivši pričest. Umro je 17. februara u Ridlingenu u 102. godini života.