Odlazak od kuće i povratak kući - Đerđ Konrad tvrd povez kao nova Odlazak od kuće i povratak kući je autobiografski roman jednog od vodećih savremenih evropskih pisaca. Konrad je napisao roman o detinjstvu i odrastanju u Mađarskoj i Srednjoj Evropi tokom Drugog svetskog rata. Konradov roman na uzbudljiv način prati detinjstvo glavnog junaka, potonjeg pisca, koji od mirnog građanskog života u untrašnjosti Mađarske odjednom, na samom početku rata, pada u najveža iskušenja života: roditelji bivaju odvedeni u logor, a on sa sestrom pokušava da preživi odlazeći od kuće i skrivajući se geotima i podzemljima ratne Budimpešte. Kada se rat završi, junaci shvataju da povratak nije moguć i da iskušenja tek predstoje. Odlazak od kuće i povratak kući jedan je od najboljih romana Đerđa Konrada. Prvi deo autobiografske celine čiji je nastavak roman Pomračenje sunca, na brdu. Nagrada „Milovan Vidaković“

Kako odrediti granicu između stvarnosti i mašte? Marija i Viktor će biti u prilici da to naslute u Meksiko Sitiju, u koji su doputovali da pronađu majku. Tu žive bogoliki rvači – večiti suparnici Hrabro Srce i El Dijablo; slepi prosjak Okati, koji se ne odvaja od gitare; životinje koje govore. Mada to ne uviđa, Marija će sa svojim bratom kročiti u magični svet Plave kuće i ublažiti bol i patnju slikarke Fride Kalo.U priči Fridina čarobna kuća mnogo je nestvarnog. Paradoksalno, upravo nam je nestvarno potrebno da bismo mogli da otkrijemo istinu. Da bi nam dočarao tajnu stvaralačke motivacije slikarke Fride Kalo, pisac ukršta podatke iz njene biografije i izmišljene događaje. I sama Frida Kalo je volela da izmišlja.Oživljavanje dela poznatih majstora slikarstva posredstvom uzbudljivih priča, koje dočaravaju pojedinačana dela, nova je biblioteka SUSRETI S UMETNOŠĆU izdavačke kuće Evoluta. Ona upoznaje čitaoce sa stilovima, tehnikama i uticajima velikih slikara, među kojima su Van Ajk, Pol Gogen Frida Kalo, Leonardo da Vinči, Tuluz Lotrek...

Kuća lutaka, K. Kardašijan. Kuća lutaka Kortni, Kim, Kloi Kardašijan Izdavač: Vulkan izdavaštvo Žanr: Autobiografije i biografija Kuća lutaka neverovatno je zabavan roman o uzbudljivoj, poznatoj, ali komplikovanoj porodici velikog srca i velike ljubavi. Iz pera superzvezda Kortni, Kim i Kloi Kardašijan, Kuća lutaka sjajan je uvid u to šta se dešava iza sveg sjaja i slave tri sestre koje su zbilja posvećene jedna drugoj i porodici koju obožavaju. Kortni, Kim i Kloi poslužile su se svim trikovima koje znaju o životu poznatih kako bi napisale knjigu kakvu još niste imali priliku da pročitate. Ramerovima ništa nije bitnije od porodice. Ako u to ne verujete, slobodno pitajte Kamil, Kasidi i Kajl − tri lepe sestre privržene jedne drugima i porodici. Njihova majka se preudala i očuh, igrač bejzbola svetskog glasa, uselio se zajedno sa dva sina. Život u Los Anđelesu čini se sasvim tipičnim za ovaj novonastali klan. Dok ne svane dan koji će sve to promeniti...

Barak Obama,crni predsednik u Beloj kuci, autor Slobodan Pavlovic. Izdanje Vecernje novosti 2009. godine. Knjiga u PERFEKTNOM stanju✔️ 1v

Autor: Vojislava Latković Povez: broširan Br. strana: 167 Format: 14x20 `Bila sam mažena i pažena kao dete iz dobre kuće od već poznatih roditelja. Mama me je vodila na mise, a otac u carski dvorac i poznate muzeje. Kasnije, najčešće i rado obilazimo `Pinakoteku` i gledamo platna velikana. `Minka`, reče mi otac jednog dana, `ti treba da dobiješ najviše obrazovanje. Vidim da se u tebi rascvetavaju umetničke sklonosti. Tvoji učitelji te hvale. Talentovana si. Naravno, nećemo ti uskratiti da se igraš, veseliš i zabavljaš. No, prvo knjiga, ta svetinja za svako dete`, zapisala je u knjizi `Mina, Vukova kći` autorka Vojislava Latković.

„Posle više od sto godina darujem srpskoj javnosti prvu knjigu o Boginji arhitekture, čuvenoj Jelisaveti Načić (1878.-1955.), jednoj od najznačajnijih žena sa početka 20. veka.“ Ženi holivudske biografije, prvoj dami srpske arhitekture i urbanizma (1900.), zaboravljenoj graditeljki Beograda, koja je gradila Beograd kad je on od turske kasabe postajao moderan evropski grad. Bila je prva žena zaposlena u državnosj upravi Srbije, u Ministarstvu građevina (1902.) i Beogradskoj opštini (1903.) Otmena, hrabra, darovita ostavila je trag u arhitekturi Beograda, bila je heroina Prvog svetskog rata koju smo zaboravili. Njene najznačajnije građevine su Osnovna škola ,,Kralj Petar Prvi”, kraj Saborne crkve, u Beogradu, koja i danas deluje raskošno (1906), Zelene barokne stepenice, preko puta Francuske ambasade (1903), mnoge privatne kuće, kuća Marka Markovića (1904), Prva bolnica za tuberkolozne u Srbiji (1912), kolektivni radnički stanovi kraj Bajlonijeve pijace (1911), Prva fabrika cigala u Prokopu. Projektuje crkvu Aleksandra Nevskog u Beogradu i crkvu u Štimlju na Kosovu, posvećenu kosovskim junacima.` - Nataša Marković ✰Izdavač: Radionica knjiga, 2019. ✰Povez: kartonski povez sa klapnama, 246 strana, tiraž 1000 ✰Nepodvlačena, nema posvetu, nova knjiga, težina 250 grama

„Posle više od sto godina darujem srpskoj javnosti prvu knjigu o Boginji arhitekture, čuvenoj Jelisaveti Načić (1878.-1955.), jednoj od najznačajnijih žena sa početka 20. veka.“ Ženi holivudske biografije, prvoj dami srpske arhitekture i urbanizma (1900.), zaboravljenoj graditeljki Beograda, koja je gradila Beograd kad je on od turske kasabe postajao moderan evropski grad. Bila je prva žena zaposlena u državnosj upravi Srbije, u Ministarstvu građevina (1902.) i Beogradskoj opštini (1903.) Otmena, hrabra, darovita ostavila je trag u arhitekturi Beograda, bila je heroina Prvog svetskog rata koju smo zaboravili. Njene najznačajnije građevine su Osnovna škola ,,Kralj Petar Prvi”, kraj Saborne crkve, u Beogradu, koja i danas deluje raskošno (1906), Zelene barokne stepenice, preko puta Francuske ambasade (1903), mnoge privatne kuće, kuća Marka Markovića (1904), Prva bolnica za tuberkolozne u Srbiji (1912), kolektivni radnički stanovi kraj Bajlonijeve pijace (1911), Prva fabrika cigala u Prokopu. Projektuje crkvu Aleksandra Nevskog u Beogradu i crkvu u Štimlju na Kosovu, posvećenu kosovskim junacima.` - Nataša Marković ✰Izdavač: Radionica knjiga, 2019. ✰Povez: kartonski povez sa klapnama, 246 strana, tiraž 1000 ✰Nepodvlačena, nema posvetu, nova knjiga, težina 250 grama

„Posle više od sto godina darujem srpskoj javnosti prvu knjigu o Boginji arhitekture, čuvenoj Jelisaveti Načić (1878.-1955.), jednoj od najznačajnijih žena sa početka 20. veka.“ Ženi holivudske biografije, prvoj dami srpske arhitekture i urbanizma (1900.), zaboravljenoj graditeljki Beograda, koja je gradila Beograd kad je on od turske kasabe postajao moderan evropski grad. Bila je prva žena zaposlena u državnosj upravi Srbije, u Ministarstvu građevina (1902.) i Beogradskoj opštini (1903.) Otmena, hrabra, darovita ostavila je trag u arhitekturi Beograda, bila je heroina Prvog svetskog rata koju smo zaboravili. Njene najznačajnije građevine su Osnovna škola ,,Kralj Petar Prvi”, kraj Saborne crkve, u Beogradu, koja i danas deluje raskošno (1906), Zelene barokne stepenice, preko puta Francuske ambasade (1903), mnoge privatne kuće, kuća Marka Markovića (1904), Prva bolnica za tuberkolozne u Srbiji (1912), kolektivni radnički stanovi kraj Bajlonijeve pijace (1911), Prva fabrika cigala u Prokopu. Projektuje crkvu Aleksandra Nevskog u Beogradu i crkvu u Štimlju na Kosovu, posvećenu kosovskim junacima.` - Nataša Marković ✰Izdavač: Radionica knjiga, 2019. ✰Povez: kartonski povez sa klapnama, 249 strana, tiraž 1000 ✰Nepodvlačena, nema posvetu, nova knjiga, težina 250 grama

„Posle više od sto godina darujem srpskoj javnosti prvu knjigu o Boginji arhitekture, čuvenoj Jelisaveti Načić (1878.-1955.), jednoj od najznačajnijih žena sa početka 20. veka.“ Ženi holivudske biografije, prvoj dami srpske arhitekture i urbanizma (1900.), zaboravljenoj graditeljki Beograda, koja je gradila Beograd kad je on od turske kasabe postajao moderan evropski grad. Bila je prva žena zaposlena u državnosj upravi Srbije, u Ministarstvu građevina (1902.) i Beogradskoj opštini (1903.) Otmena, hrabra, darovita ostavila je trag u arhitekturi Beograda, bila je heroina Prvog svetskog rata koju smo zaboravili. Njene najznačajnije građevine su Osnovna škola ,,Kralj Petar Prvi”, kraj Saborne crkve, u Beogradu, koja i danas deluje raskošno (1906), Zelene barokne stepenice, preko puta Francuske ambasade (1903), mnoge privatne kuće, kuća Marka Markovića (1904), Prva bolnica za tuberkolozne u Srbiji (1912), kolektivni radnički stanovi kraj Bajlonijeve pijace (1911), Prva fabrika cigala u Prokopu. Projektuje crkvu Aleksandra Nevskog u Beogradu i crkvu u Štimlju na Kosovu, posvećenu kosovskim junacima.` - Nataša Marković ✰Izdavač: Radionica knjiga, 2019. ✰Povez: kartonski povez sa klapnama, 246 strana, tiraž 1000 ✰Nepodvlačena, nema posvetu, nova knjiga, težina 250 grama

„Posle više od sto godina darujem srpskoj javnosti prvu knjigu o Boginji arhitekture, čuvenoj Jelisaveti Načić (1878.-1955.), jednoj od najznačajnijih žena sa početka 20. veka.“ Ženi holivudske biografije, prvoj dami srpske arhitekture i urbanizma (1900.), zaboravljenoj graditeljki Beograda, koja je gradila Beograd kad je on od turske kasabe postajao moderan evropski grad. Bila je prva žena zaposlena u državnosj upravi Srbije, u Ministarstvu građevina (1902.) i Beogradskoj opštini (1903.) Otmena, hrabra, darovita ostavila je trag u arhitekturi Beograda, bila je heroina Prvog svetskog rata koju smo zaboravili. Njene najznačajnije građevine su Osnovna škola ,,Kralj Petar Prvi”, kraj Saborne crkve, u Beogradu, koja i danas deluje raskošno (1906), Zelene barokne stepenice, preko puta Francuske ambasade (1903), mnoge privatne kuće, kuća Marka Markovića (1904), Prva bolnica za tuberkolozne u Srbiji (1912), kolektivni radnički stanovi kraj Bajlonijeve pijace (1911), Prva fabrika cigala u Prokopu. Projektuje crkvu Aleksandra Nevskog u Beogradu i crkvu u Štimlju na Kosovu, posvećenu kosovskim junacima.` - Nataša Marković ✰Izdavač: Radionica knjiga, 2019. ✰Povez: kartonski povez sa klapnama, 249 strana, tiraž 1000 ✰Nepodvlačena, nema posvetu, nova knjiga, težina 250 grama

„Posle više od sto godina darujem srpskoj javnosti prvu knjigu o Boginji arhitekture, čuvenoj Jelisaveti Načić (1878.-1955.), jednoj od najznačajnijih žena sa početka 20. veka.“ Ženi holivudske biografije, prvoj dami srpske arhitekture i urbanizma (1900.), zaboravljenoj graditeljki Beograda, koja je gradila Beograd kad je on od turske kasabe postajao moderan evropski grad. Bila je prva žena zaposlena u državnosj upravi Srbije, u Ministarstvu građevina (1902.) i Beogradskoj opštini (1903.) Otmena, hrabra, darovita ostavila je trag u arhitekturi Beograda, bila je heroina Prvog svetskog rata koju smo zaboravili. Njene najznačajnije građevine su Osnovna škola ,,Kralj Petar Prvi”, kraj Saborne crkve, u Beogradu, koja i danas deluje raskošno (1906), Zelene barokne stepenice, preko puta Francuske ambasade (1903), mnoge privatne kuće, kuća Marka Markovića (1904), Prva bolnica za tuberkolozne u Srbiji (1912), kolektivni radnički stanovi kraj Bajlonijeve pijace (1911), Prva fabrika cigala u Prokopu. Projektuje crkvu Aleksandra Nevskog u Beogradu i crkvu u Štimlju na Kosovu, posvećenu kosovskim junacima.` - Nataša Marković ✰Izdavač: Radionica knjiga, 2019. ✰Povez: kartonski povez sa klapnama, 246 strana, tiraž 1000 ✰Nepodvlačena, nema posvetu, nova knjiga, težina 250 grama

SJEĆANJE NA MILOŠA , Izdavač Porodica Bojović sa Ubala 2018, tvrdi povez, str. 235. Miloš Jovanov Bojović; Ubli ; Kuči Očuvanost 4.

Adrijana Mirković, dugogodišnja direktorka marketinga u mnogim televizijskim kućama, objavila je knjigu o italijanskom premijeru i medijskom magnatu Silviju Berluskoniju, o tome kako je mudro i munjevito gradio svoju medijsku i političku imperiju. ✰Izdavač: Autorsko izdanje, 2012. ✰Povez: tvrdi, 150 strana, tiraž 1000 ✰Nepodvlačena, posveta prekrivena korektorom, na kvalitetnom sjajnom papiru, bogato ilustrovana, težina 600 grama ****

Autor:Brendon Hurst Povez: meki Format: 23,5 x 16,5 cm Strana: 158 Pismo: latinica 43 ilustracije Izdavač: Admiral Books Autor opisuje novu ljubimicu tabloida, kao i njen meteorski uspon do slave i svetskih muzičkih lista. Od potpisivanja ugovora sa izdavačkom kućom Streamline Records 2007. godine i osvajanja nekoliko Gremi nagrada, Lejdi Gaga je na svoj karakterističan način pokorila globalnu scenu zabave i osvojila naklonost miliona ljudi. Ovo je necenzurisana biografija sa trideset najboljih, najšokantnijih fotografija pomenute zvezde. k-2

Novo! Izdavač: Gradska biblioteka - Novi Sad, 2013. god. Broširan povez, 19 cm. 135 str. + Ilustracije 10 strana „ Moja biografija” je fragment autobiografije, koju je Lazarević napisao 1907. godine, a obuhvata period od njegovog rođenja 1849. u Novom Sadu pa do studija medicine u Beču 1872. godine. Autobiografiju je, po sopstvenom objašnjenju u uvodu, pisao za potomke kako bi im njegovo bogato iskustvo bilo od koristi i za pouku. U kući u Pančevu, gde je radio četiri pune decenije, sačuvan je njegov kabinet. U njoj danas živi njegov praunuk, koji je dobio ime po njemu, takođe lekar – četvrta generacija lekara u porodici Lazarević. Đorđe Lazarević opisuje ključne segmente u svom životu, događaje koje standardna, klasična istorija ne beleži. Zapisao je obilje podataka o sebi, ali i o kulturnom, istorijskom i političkom životu Novog Sada i Temišvara tokom druge polovine 19. veka. On je za dobrovoljni lekarski rad odlikovan ordenom Svetog Save petog stepena i ordenom srpskog Crvenog krsta. Umro je u Temišvaru 1915. godine, gde je i sahranjen.

Izdavač: Laguna, Beograd Povez: broširan Broj strana: 223 Pečatirana, odlično očuvana. Ne ostavljamo deci samo kuću i novac. Ostavljamo im državu u kojoj treba da žive. Od dobitnika Ćopićeve nagrade stiže nam intimna i dosad neispričana priča o poslednjim danima legendarnog revolucionara Ernesta Če Gevare. „Savremeni imperijalizam je ponizio Čea na sebi svojstven način, uklopio ga je u sopstveni sistem i obesmislio ono za šta se borio. Marko Krstić je svojim romanom dao doprinos, vredan svake hvale, jednom novom pogledu na čoveka za koga su mnogi čuli a sve manje je onih koji o njemu išta znaju.“ - Vladimir Kecmanović „U avgustu 1959, Če Gevara je bio u Beogradu gde se susreo sa Titom. Za Če Gevaru je Žan-Pol Sartr rekao da je ’najkompletnije ljudsko biće našeg vremena’. O Čeu su Matija Bećković i Duško Radović svojevremeno napisali poemu Če: Tragedija koja traje. Svestan tog prtljaga, a još više svestan globalne pop-kulturne ikoničnosti ove figure, Marko Krstić posle skoro punih šest decenija vraća Čea u Beograd.“ - Muharem Bazdulj (K-133)

Guči Patricija Guči Izdavač: Laguna Istina o jednoj uspešnoj dinastiji. Patricija Guči, ćerka Paola Gučija i praunuka Guča Gučija, osnivača čuvene modne marke, prvi put iznosi kroz svoja sećanja pravu priču o kompaniji. Otkako je Gučo Guči osnovao firmu u Firenci 1921, njeni proizvodi su privlačili najpoznatije muškarce i žene. Sa svojom neponovljivom kombinacijom raskoši, velikog zanatskog umeća i savremenog glamura, Guči predstavlja ono najbolje što nosi oznaku Made in Italy. Patricija u ovoj knjizi govori o privatnom životu porodice Guči od rođenja brenda do uspeha jedne od najpoznatijih italijanskih modnih kompanija u svetu, evocirajući i sećanja na složene odnose između članova porodice. Autorka priča o svom detinjstvu u babinoj i dedinoj velikoj kući, ranoj mladosti i nastanku prvih torbi; govori o radu kompanije u Firenci i širom sveta, modnim revijama kojima prisustvuju slavne ličnosti pedesetih godina XX veka, ali i razočaranjima, porodičnim nesuglasicama i napetim odnosima između rođaka. Ova lična priča otkriva istrinu o porodici koja je tolike godine vodila jednu od najvećih i najznačajnijih međunarodnih modnih kompanija, koja je i danas simbol italijanske elegancije i smisla za biznis. Knjiga je NOVA ---------------------------- 12

Mateja Matejić : DOZIVANJA , Raška škola / Kosovo Publishing Company 1996, str. 142. Eseji; Književnost; Pravoslavlje ; Srpska emigracija. Očuvanost 4. Sadržaj na slikama. Матеја Матејић рођен је 19. фебруара, 1924. године у Смедереву, у патријархалном дому. По окончању Другог светског рата, 1945, у 21. години живота, Матеја је емигрирао у Сједињене Америчке Државе. На Државном универзитету у Мичигену је дипломирао. На истом Универзитету, неколико година касније, одбранио је докторску дисертацију. Прота Матеја је дошао у Колумбус, Охајо, на позив Епископа источноамеричког др Саве Вуковића, 1967. године, када је и основана црквена заједница (парохија) у овом граду. Скоро годину дана, а сваког викенда, Прота је, са породицом, у једном правцу, возио преко 200 км, из Кливленда у Колумбус, да би служио свету Литургију и са народом проводио време. Ускоро, црквени одбор донео је одлуку о куповии земљишта и једне куће где је направљена капела тј. богослужбено место. Године 1968. отац Матеја се сели у Колумбус када и бива изабран за професора Државног универзитета Охајо у Колумбусу. Са својим парохијанима зида велелепни храм, посвећен Св. Стефану Дечанском. Храм је био завршен за годину дана. Осветио га је Епископ источноамерички др Сава Вуковић, 8. септембра, 1973. године. Поред нове цркве, прота Матеја, заједно са парохијанима, купује још два објекта уз само црквено имање. У Споменици ове парохије, а поводом 25. година храма у Колумбусу, између осталог стоји записано: ”Много важнији него физички и материјални циљ је духовни напредак заједнице Православља. Посета службама је одлична не само недељом него и осталим светим данима. Број народа који се причешћује је необично велики.” Од оснивања парохије 1967. стални свештеник био је прота Матеја. У мировину одлази 1991. године. Од 1968. предавао је на Државном Универзитету Охајо у Колимбусу где је основао (1970.) и водио, научни пројекат познат као ”Хиландарска соба”. Био је први директор Истраживачког центра за средњовековну славистику. Дуго година био је главни уредник издавачке установе ”Косово” као и званичног листа СПЦ у Америци и Канади ”Стаза Православља.” Одликован је, 2000. године, орденом Светог Саве првог степена као и архиепископском граматом Његове Светости Патријарха српског Павла Највећи успех оца Матеје Матејића јесте оснивање ”Хиландарске собе” при Државном универзитету у Колумбусу, Охајо. Са благословом Епископа источнамеричког др Саве (Вуковића) и уз помоћ колега са Универзитета, неколико америчких научних установа и председника Српског народног савеза Божидара Стојановића (Боб Стоун), отворена је 1970. године, ”Хиландарска соба” при Универзитету (Хиландарски научни пројекат). Касније, пројекат добија ново име ”Хиландарска научна библиотека и архивски центар за проучавање словенског средњовековља”. Прота Матеја, заједно са сином, др Предрагом Матејићем, одлази у Хиландар 1970. године и наредних пет година снимају и микрофилмују све рукописе у манастиру Хиландару као и у још три светогорска манастира. Данас ”Хиландарска научна библиотека” у Колумбусу је највеће ”хранилиште” словенских рукописа на микрофилму у свету. Осим тога, ”Хиландарска научна библиотека” поседује стотине дијапозитива на којима су снимци икона, фресака, зграда, црквених утвари и других објеката. Кроз ”Хиландарску научну библиотеку” Државног универзитета у Охају, током три деценије постојања, прошло је преко триста научних радника из целог света. После пожара у Хиландару, свима је постало јасно колико је драгоцен посао урадила група научника са Универзитета из Охаја, на челу са оцем Матејом Матејићем. Уснуо је у Господу у 94. години живота, на дан Светог апостола Акиле и преподобног Никодима, 27. јула, 2018. године. Побројаћу само нека дела која су изашла из пера оца Матеје. Ова дела представљају само мали исечак из богате духовне и академске ризнице свештеника и професора Матеје Матејића. Тамо где време не стари; Православље – Храброст бити друкчијим, снага остати не промењен; На стазама избегличким: Српско песништво у избеглиштву 1945-1968; Плодови бдења; Јеванђеље по Мајку; Свет извезен стиховим; Кратка историја Руске Православне Цркве (На енглеском), Биографија Св. Саве (На енглеском), Антологија Српске средњовековне књижевности (На енглеском), Света гора и манастир Хиландар (На енглеском), Однос Руске Православне Цркве и Српске Православне Цркве кроз векове (На енглеском), Косово и Видовдан 600. година касније (На енглеском), Невоље у Хиландару, Библијска упутства за Хришћански живот (На енглеском), Хиландарски рукописи (На српском и енглеском), Преостало је не промењено, Најстарија Хришћанска литургија (На енглеском) и ”A festschrift for Leon Twarog.”

Autor - osoba Popović, Vladeta, 1894-1951 = Popović, Vladeta, 1894-1951 Naslov Život i dela Viljema Šekspira / Vladeta Popović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1953 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1953 (Beograd : Kultura) Fizički opis 323 str., [4] lista s tablama : fotogr. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga : Poučnik ; 10 (Karton) Napomene Slika V. Šekspira Bibliografija: str. 320. Predmetne odrednice Šekspir, Viljem, 1564-1616 Vilijam Šekspir (engl. William Shakespeare, kršten 26. aprila 1564, umro 23. aprila 1616) bio je engleski pesnik i dramski pisac, koji se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa. U literaturi, posebno starijoj, kod nas se za njega (i još nekoliko poznatih nosilaca, kao npr. Vilijam I Osvajač) koristi i stariji oblik transkripcije za ovo ime, Viljem. Opus Šekspirovih dela koja su sačuvana do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi su prevedeni na mnoge žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi. Šekspir je rođen i odrastao u Stratfordu na Ejvonu. Kad je imao 18 godina, venčao se sa En Hatavej (engl. Anne Hathaway), koja mu je rodila troje dece: Suzan i blizance Hamleta i Džudit. Između 1585. i 1592. započeo je uspešnu karijeru u Londonu kao glumac, pisac i suvlasnik glumačke družine „Ljudi lorda Čamberlena“, kasnije poznatiju kao „Kraljevi ljudi“. Vratio se u Stratford verovatno oko 1613. gde je umro tri godine kasnije. Malo pisanih svedočanstava je ostalo o Šekspirovom privatnom životu, te postoje mnogobrojna nagađanja oko njegove seksualnosti, verskih ubeđenja i da li su dela koja mu se pripisuju stvarno njegova. Šekspir je najveći deo svog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do otprilike 1608. U tom periodu su nastali „Hamlet“, „Kralj Lir“ i „Magbet“, pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku. U svom poznom periodu pisao je tragikomedije i sarađivao sa ostalim dramskim piscima. Mnoga od njegovih dela su bila objavljena još za njegovog života u izdanjima različitog kvaliteta i tačnosti. Godine 1623. dvojica njegovih kolega objavila su „Prvi folio“, zbirku njegovih dramskih dela koja su uključivala sve osim dve drame koje su u novije vreme priznate kao Šekspirove. Šekspir je bio ugledan pesnik i pozorišni pisac još za života, ali njegova reputacija nije dostigla današnje razmere pre 19. veka. Romantičari su naročito isticali Šekspirovu genijalnost, a viktorijanci su ga slavili gotovo kao idola. Od 20. veka, Šekspirova dela se stalno prikazuju u različitim kulturnim i političkim kontekstima širom sveta Izvori na srpskom jeziku Šekspira navode pod više identičnih imena – Vilijam, Vilijem i Viljem. Ipak, svi jednako prenose njegovo prezime, koje samo po sebi predstavlja ukorenjen oblik. Prema savremenom engleskom izgovoru, na kojem su bazirana pravila transkripcije imena iz ovog jezika, prenos prezimena Shakespeare /ʃeiks.ˈpi.ər/ bio bi Šejkspir. Da je oblik ukorenjen, pokazuje rečnik dat uz Pravopis srpskoga jezika Matice srpske izdat 2010. Knjiga na strani 505. navodi: Šekspir (engl. Shakespeare). To znači da će svako sa ovim prezimenom u srpskom biti Šekspir, a ne Šejkspir. Transkripcija imena je, pak, složenija. Primera radi, izdavačka kuća Laguna u svojim izdanjima upotrebljava oblik Vilijam. Isti oblik upotrebljava i prof. dr Zona Mrkalj, profesorka metodike nastave književnosti i srpskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i autor knjige Koliko poznaješ književnost?. Oblik Vilijem upotrebljava Čitanka sa književnoteorijskim pojmovima za prvi razred gimnazije koju je 2011. u Beogradu izdao Zavod za udžbenike. Knjigu je odobrio Prosvetni savet Republike Srbije.[9] Ista izdavačka kuća u lektiri (knjigama određenim po nastavnom planu) koristi oblik Viljem. Vilijem koriste i Delfi knjižare.[10] Prvi oblik koriste još i Evrođunti, dečja izdavačka kuća JRJ i drugi. Jotovani oblik Viljem sem ZUNS-a u lektiri koriste prvenstveno stariji izdavači – Srpska književna zadruga, Knjige za školu, Knjiga-komerc, Kultura Beograd... Normativistički gledano, sistemska transkripcija (sistem preuzet iz transkripcionih rečnika Tvrtka Prćića) prema izgovoru /ˈwɪljəm/ bila bi Vil(i)jam. Međutim, Pravopis srpskoga jezika na strani 280. navodi: Vilijem (engl. William), bolje nego trad. Viljem (osim za ličnosti koje su se u tom obliku odranije ustalile u srp. kulturi). Dakle, savremeni nosioci ovog imena trebalo bi da nose ime Vilijem, dok bi istorijski pojedinci nosili jotovani oblik Viljem. U konkretnom slučaju, ovome se pridodaje i odrednica malo ispod prethodno pomenute: Viljem (Šekspir), v. Vilijem. Nije jasno da li P10 normira Viljem (Šekspir) kao tradicionalni i uobičajeni oblik, ili sugeriše da bi ipak bilo bolje Vilijam (odnosno Vilijem). Vilijam Šekspir je bio sin Džona Šekspira, uspešnog rukavičara rodom iz Sniterfilda, i Meri Arden, kćerke uglednog zemljoposednika. Rođen u Stratfordu na Ejvonu, a kršten je 26. aprila 1564. Smatra se da je rođen 23. aprila na dan sv. Đorđa. Bio je treće od osmoro dece i najstariji preživeli sin. Iako ne postoje pisani dokazi o ovom periodu, većina biografa se slaže da je Šekspir išao u osnovnu školu u Stratfordu, 1553. godine, koja je bila besplatna, na oko pola milje od kuće. Ne zna se u kojoj meri su osnovne škole bile kvalitetne u elizabetansko doba, ali se zna da je u ovoj školi Šekspir dobio solidno znanje iz latinske gramatike i literature. Kad je napunio 18 godina, Šekspir se oženio sa En Hatavej koja je tad imala 26 godina. Dozvola za venčanje je izdata 27. novembra 1582. Dva suseda Hetveja su garantovala da nije bilo razloga koji bi mogli da onemoguće to venčanje. Venčanje se verovatno održalo na brzinu, jer je vusterski zvaničnik dozvolio da se bračni zaveti pročitaju samo jednom umesto tri puta kako je to tad bio običaj. Anina trudnoća je mogla da bude razlog za to. Šest meseci kasnije, rodila je kćerku, Suzanu, koja je krštena 26. maja 1583. Blizanci, Hamnet i Džudit, rodili su se dve godine kasnije i bili su kršteni 2. februara 1585. Hamnet je umro iz nepoznatih razloga kad je imao 11 godina i sahranjen je 11. avgusta 1596. Nakon rođenja blizanaca, ima veoma malo pisanih podataka o Šekspiru sve do 1592. godine, kada se pominje kao član Londonskog pozorišta. Ovaj nepoznati deo Šekspirovog života između 1585. i 1592. stručnjaci nazivaju Šekspirovim „izgubljenim godinama“.[28]Biografi, pokušavajući da rasvetle ovaj period Šekspirovog života, naišli su na mnoge apokrifne priče. Nikolas Rou (engl. Nicholas Rowe), Šekspirov prvi biograf, naišao je na priču da je Šekspir morao da pobegne iz grada za London jer su ga gonili zbog lovokrađe jelena. Druga priča iz 18. veka je bila da je Šekspir započeo svoju pozorišnu karijeru timareći konje vlasnika pozorišta u Londonu. Džon Obri je našao podatak da je Šekspir bio seoski učitelj. Neki stručnjaci iz 20. veka smatraju da je Šekspir verovatno radio kao učitelj za Aleksandra Hogtona iz Lankašira, katoličkog zemljoposednika koji je naveo izvesnog Vilijema Šejkšafta u svom testamentu. Međutim, ne postoje sigurni dokazi da su te priče istinite. Ne zna se kada je tačno Šekspir počeo da piše, ali aluzije savremenika i beleške o predstavama pokazuju da je nekoliko njegovih pozorišnih komada bilo na sceni pre 1592. godine. Bio je dovoljno poznat u Londonu da bi ga u novinama napao drugi dramaturg, Robert Grin. Grinov napad je prvo pominjanje Šekspira kao dramaturga. Biografi pretpostavljaju da je prve korake u pozorištu mogao da napravi u bilo kom trenutku između 1580. i Grinovog napada. Od 1594. Šekspirovi pozorišni komadi su se prikazivali samo u izvođenju „Ljudi lorda Čemberlena“, glumačke družine čiji su vlasnici bili nekoliko glumaca među kojima je bio i Šekspir, koja je uskoro postala vodeća glumačka družina u Londonu. Nakon smrti kraljice Elizabete 1603. godine, družinu će pod zaštitu uzeti sam kralj, a sama družina će onda promeniti ime u „Kraljevi ljudi“. Godine 1599. nekoliko glumaca iz družine podigli su svoje sopstveno pozorište na južnoj obali Temze i nazvali ga Gloub (engl. Globe). Godine 1608. ista grupa glumaca je kupila pozorište Blekfrajers indor. Dokumenti o Šekspirovim kupovinama i investicijama govore da se on prilično obogatio sa ovom družinom. Godine 1597. kupio je drugu po veličini kuću u Stratfordu, a 1605. je uložio novac u parohiju u Stratfordu. Neki od Šekspirovih pozorišnih komada bili su objavljeni u kvarto izdanjima iz 1594. Do 1598. njegovo ime je počelo da se pojavljuje na naslovnim stranama i bilo je ono što je privlačilo publiku. Šekspir je nastavio da glumi u svojim i tuđim pozorišnim komadima i nakon postignutog uspeha kao dramaturg. Ben Džonson u svojim Radovima iz 1616. godine ga pominje kao glumca u nekoliko svojih dela. Međutim, 1605. njegovo ime se više ne nalazi na listama Džonsonovih glumaca, tako da biografi uzimaju tu godinu kao godinu kad je Šekspir prestao da se bavi glumom. Prvi folio iz 1623. godine, međutim navodi Šekspira kao „glavnog glumca u ovim pozorišnim komadima“, iako se ne zna tačno koje je uloge imao. Godine 1610. Džon Dejvis iz Herforda je napisao da je „dobri Vil“ odigrao „kraljevski svoju ulogu“. Godine 1709. Rou je tvrdio da je Šekspir igrao duha Hamletovog oca. Kasnije priče tvrde da je takođe igrao Adama u „Kako vam drago“ i hor u „Henriju V“ iako stručnjaci sumnjaju u tačnost ove informacije. Šekspir je tokom svoje pozorišne karijere živeo između Londona i Stratforda. Godine 1596. Šekspir je živeo u parohiji sv. Helene, Bišopsgejtu, severno od Temze. Do 1599. preselio se u Sautvark, kada je njegova družina izgradila Gloub. Godine 1604. opet se preselio severno od reke, u zonu Katedrale sv. Pavla gde je bilo mnogo lepih kuća. Tamo je iznajmljivao sobu od francuskog hugenota, Kristofera Montžoja koji je pravio perike i drugu opremu. Nakon 1606 –1607. godine, Šekspir je napisao nešto manje pozorišnih komada i nijedan od tih komada mu nije bio pripisan nakon 1613. Njegova poslednja tri komada bila su kolaboracije, verovatno sa Džonom Flečerom, koji ga je nasledio na mestu dramaturga u pozorištu Kraljevi ljudi. Rou je bio prvi biograf koji je odbacio tradicionalno mišljenje da se Šekspir povukao u Stratford nekoliko godina pre svoje smrti, ali povlačenje od bilo kakvog rada u to doba je bila prava retkost, i Šekspir je nastavio da i dalje odlazi povremeno u London. Godine 1612. pozvan je na sud u svojstvu svedoka u procesu brakorazvodne parnice Montžojeve kćerke, Meri. U martu 1613. godine, kupio je kuću u parohiji Blekfrijars, a od novembra 1614. bio je u Londonu nekoliko nedelja sa svojim zetom, Džonom Holom. Šekspir je umro 23. aprila 1616. i za sobom ostavio svoju ženu i dve kćerke. Suzana se udala za doktora Džona Hola, 1607. godine, a Džudit za Tomasa Kinija, vinara, dva meseca pre nego što je Šekspir umro. U svom testamentu, Šekspir je ostavio veliki deo svog imanja svojoj starijoj kćerci, Suzani. Uslov je bio da ga ona prenese na svog prvorođenog sina. Kinijevi su imali troje dece i sve troje je umrlo. Holovi su imali jednu kćerku, Elizabet, koja se udala dva puta ali je umrla bez dece 1670. godine, čime se direktna linija Šekspirovih ugasila. Šekspirov testament skoro da i ne pominje njegovu ženu, Anu, koja je verovatno imala pravo na trećinu nasledstva. Šekspir je bio sahranjen u Crkvi sv. Trojstva dva dana nakon što je umro. Nešto pre 1623. godine podignut mu je spomenik na severnom zidu. Na posvetnoj ploči se poredi sa Nestorom, Vergilijem i Sokratom Postoje četiri perioda u Šekspirovoj stvaralačkoj karijeri. Do 1590. pisao je uglavnom komedije pod uticajem rimskih i italijanskih uzora i istorijske drame bazirane na narodnoj tradiciji. Drugi period je počeo oko 1595. sa tragedijom Romeo i Julija i završio se 1599. sa Julijem Cezarom. Tokom ovog perioda, napisao je ono što se smatra njegovim najboljim delima. Od otprilike 1600. do 1608. Šekspir je uglavnom pisao samo tragedije i ovaj period se naziva njegovim „tragičnim periodom“. Od 1608. do 1613. pisao je tragikomedije koje se još zovu i romanse. Prva zabeležena dela su Ričard III i tri prva dela Henrija VI, koje su napisane početkom devedesetih godina 16. veka. Veoma je teško odrediti tačan datum nastanka Šekspirovih komada. Stručnjaci smatraju da Tit Andronik, Komedija nesporazuma, Ukroćena goropad i Dva plemića iz Verone takođe pripadaju ovom periodu. Njegove istorijske drame koje su dosta crpele teme iz „Hronike Engleske, Škotske i Irske“ autora Rafaela Holinšeda iz 1587, dramatizuju korumpiranu vladavinu i tumače se kao opravdanje porekla dinastije Tjudor. Kompozicija ovih dela je bila pod uticajem elizabetanskih dramaturga, naročito Tomasa Kida i Kristofera Marloua, kao i srednjovekovnom dramom i Senekinim pozorišnim delima. Komedija nesporazuma je bazirana na klasičnim modelima, dok se izvori za Ukroćenu goropad nisu našli, iako je povezana sa drugom, istoimenom dramom i moguće je da je nastala na osnovu narodne priče. Kao i Dva plemića iz Verone, u kojoj se pojavljuju dva prijatelja koja odobravaju silovanje, takođe i priča o ukroćenju nezavisnog ženskog duha od strane muškarca ponekad zabrinjava moderne kritičare i reditelje. Šekspirove rane klasične i komedije pod italijanskim uticajem sa duplim zapletima i jasnim komičnim sekvencama bile su prethodnica romantičnoj atmosferi njegovih najboljih komedija. San letnje noći je domišljata mešavina ljubavne priče, magije, i komičnih scena u kojima učestvuju ljudi iz nižih slojeva. Šekspirova sledeća komedija, Mletački trgovac, sadrži portret osvetoljubivog pozajmljivača novca, Jevrejina Šajloka, koja predstavlja svedočenje o elizabetanskoj eri, ali koja u isto vreme modernoj publici može izgledati rasistička. Domišljatost i igre reči u „Mnogo buke ni oko čega“, šarmantna ruralna scena u „Kako vam drago“, i živopisno provodadžisanje u „Bogojavljenskoj noći“, zaokružuju Šekspirov ciklus velikih komedija. Nakon lirskog „Ričarda II“, napisanog gotovo u potpunosti u stihu, Šekspir uvodi proznu komediju u istorijske drame u kasnim devedesetim 16. veka (Henri IV, prvi i drugi deo i Henri V). Njegovi likovi postaju kompleksniji i osećajniji, komične i ozbiljne scene se smenjuju, proza i poezija takođe, čime postiže narativnu raznovrsnost svog zrelog doba. Ovaj period počinje i završava se sa dve tragedije: „Romeo i Julija“, čuvena romantična tragedija i „Julije Cezar“, bazirana na prevodu Plutarhovih Paralelnih života iz 1579, koji je uradio sir Tomas Nort, i kojom je uveo novu vrstu drame. Šekspirov takozvani „tragični period“ trajao je od 1600. do 1608. godine mada je takođe pisao i tzv. „problematične komade“ — Ravnom merom, Troil i Kresida, Sve je dobro što se dobro svrši – tokom ovog perioda, a takođe je pisao tragedije i ranije. Mnogi kritičari veruju da Šekspirove najbolje tragedije predstavljaju ujedno i vrhunac njegove spisateljske umešnosti. Junak prve njegove tragedije, Hamlet, bio je predmet diskusija više nego bilo koji drugi Šekspirov lik, verovatno zbog svog monologa: „Biti ili ne biti, pitanje je sad“. Za razliku od introvertnog Hamleta, čiji je fatalni usud njegova neodlučnost, junaci sledećih tragedija, Otelo i Kralj Lir, nalaze svoju propast u ishitrenim sudovima koji se na kraju pokazuju kao pogrešni. Zapleti u Šekspirovim tragedijama se često zasnivaju na fatalnim greškama i usudima koji poremete normalan sled događaja i unište junaka i one koje voli. U „Otelu“, zlobni Jago podbada Otelovu ljubomoru do te mere da Otelo na kraju ubija svoju nevinu suprugu koja ga voli. U „Kralju Liru“, stari kralj počinio je tragičnu grešku kad se odrekao svih prava i na taj način prouzrokuje scene koje vode direktno ka ubistvu njegove kćerke i mučenju slepog vojvode od Glostera. Prema kritičaru Franku Kermodu, „drama svojom surovošću muči i svoje likove i publiku.“ U Magbetu, najkraćoj i najnabijenijoj tragediji, nekontrolisani napad ambicije podstiče Magbeta i njegovu ženu, ledi Magbet da ubiju kralja i uzurpiraju presto, da bi ih na kraju uništio osećaj griže savesti. U ovom komadu, Šekspir tragičnoj strukturi dodaje i natprirodni elemenat. Njegove poslednje velike tragedije, „Antonije i Kleopatra“ i „Koriolan“, sadrže neke od najboljih Šekspirovih stihova, a T. S. Eliot, pesnik i kritičar, smatra ih Šekspirovim najuspešnijim tragedijama. U svom poslednjem periodu, Šekspir je pisao ljubavne drame ili tragikomedije i iz tog perioda datiraju tri važnija pozorišna komada: „Cimberin“, „Zimska priča“ i „Bura“, kao i drama u kojoj se pojavljuje kao koautor: „Perikle, tirski princ“. Manje crne tragedije, ova četiri pozorišna komada su ozbiljnijeg tona nego one iz devedesetih godina 16. veka, ali završavaju se pomirenjem i oproštajem potencijalno tragičnih greški. Neki kritičari vide promenu tona kao dokaz smirenijeg pogleda na svet, ali to nije moglo mnogo da utiče na modu u pozorištu tog doba. Šekspir je sarađivao u druga dva pozorišna komada, „Henri VIII“ i „Dva plemenita rođaka“, (engl. The Two Noble Kinsmen,) verovatno sa Džonom Flečerom. Predstave Nije sasvim jasno za koje glumačke družine je Šekspir napisao svoje prve pozorišne komade. Naslovna strana izdanja „Tita Andronika“ iz 1594. godine otkriva nam da su tu dramu izvodile tri različite glumačke trupe. Nakon kuge koja je harala između 1592. i 1593, Šekspirove komade je izvodila njegova sopstvena družina u pozorištima u Šordiču severno od Temze. Londonci su hrlili tamo da vide prvi deo „Henrija IV“. Kad je izbio sukob sa gazdom pozorišta, družina je srušila pozorište Teatar i od ostataka napravila Glob teatar, prvo pozorište koje su glumci napravili za glumce na južnoj obali Temze u Sautvarku. Glob se otvorio u jesen 1599. godine, a prva predstava koja je bila prikazana bio je Julije Cezar. Mnogi Šekspirovi veoma poznati komadi su pisani baš za Glob teatar, kao npr. „Hamlet“, „Otelo“ i „Kralj Lir“. Pošto su Ljudi lorda Čemberlena promenili ime u Kraljevi ljudi 1603, uspostavili su specijalan odnos sa novim kraljem Džejmsom. Iako nema mnogo pisanih svedočanstava o predstavama, Kraljevi ljudi su izvodili sedam Šekspirovih komada na dvoru između 1. novembra 1604. i 31. oktobra 1605. godine, uključujući dve predstave Mletačkog trgovca. Nakon 1608. godine, igrali su zimi u zatvorenom Blekfrijars teatru, a leti u Glob teatru. Zatvorena scena kombinovana sa jakobskom modom teških kostima, dozvolila je Šekspiru da uvede savršenije scenske naprave. U Cimbelinu, na primer, Jupiter se spušta s neba uz gromove i munje, jašući na orlu: baca munju i duhovi padaju na kolena. Šekspirovoj glumačkoj družini pripadali su i Ričard Berbidž, Vilijem Kemp, Henri Kondeč i Džon Heminges. Berbidž je igrao glavne uloge na premijerama mnogih Šekspirovih dela, uključujući Ričarda III, Hamleta, Otela i Kralja Lira. Popularni komičar Vil Kemp igrao je slugu Pitera u „Romeu i Juliji“, a u „Mnogo buke ni oko čega“ igrao je Dogberija. Na prelasku iz 16. u 17. stoleće, zamenio ga je Robert Armin, koji je igrao likove kao što su Tačstoun u „Kako vam drago“, i lude u „Kralju Liru“. Godine 1613. ser Henri Voton je zabeležio da je Henri VIII „bio postavljen u izuzetnim uslovima sa puno pompe i ceremonijalnosti“. Dana 29. juna izbio je požar u kom je Glob bio uništen do temelja... MG70

Naslov Čehov u uspomenama savremenika / [tekstove odabrao Pavao Broz ; preveo Petar Mitropan ; tekst M. Gorkog preveo Rodoljub Čolaković] Jedinstveni naslov Čehov v vospominaniяh sovremennikov. srpski jezik Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik srpski Godina 1957 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1957 (Beograd : Kultura) Fizički opis 343 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Broz, Pavao, 1920-2006 = Broz, Pavao, 1920-2006 Mitropan, Petar, 1891-1988 = Mitropan, Petar, 1891-1988 Čolaković, Rodoljub, 1900-1983 = Čolaković, Rodoljub, 1900-1983 ISBN (Pl. sa omotom) Napomene Prevod dela: Čehov v vospominaniяh sovremennikov. Predmetne odrednice Čehov, Anton Pavlovič, 1860-1904 -- U uspomenama Anton Pavlovič Čehov (rus. Антóн Пáвлович Чéхов, Taganrog, 29. januara 1860 – Badenvajler, Nemačka, 15. jula 1904) bio je pripovedač i najznačajniji ruski dramski pisac. Prve priče je objavio da bi mogao da se izdržava u toku studija medicine. U književnosti se pojavio kratkim humoreskama, sažetog izraza i karakterizacije, zatim je prešao na novele i pripovetke, gde se njegov tužni humor postepeno pretvorio u rezignaciju i očaj. Istu tematiku obrađivao je i u dramama, u kojima nema ni tradicionalnog zapleta ni raspleta, kao ni pravih junaka ili jakih strasti, nego je u njima naglašena lirskim elementima sugestija atmosfere u kojoj se odvija život njegovih junaka.[3][4] Smatra se, uz Mopasana, najvećim novelistom evropskog realizma, dok je svojim dramama izvršio, a i danas vrši, jak uticaj na evropsko pozorište. Čehov je u početku pisao priča samo radi finansijske dobiti, ali kako su njegove umetničke ambicije rasle, on je uveo formalne inovacije koje su uticale na evoluciju moderne kratke priče Rođen je kao treće od šestoro dece trgovca Pavela Jegoroviča i Jevgenije Jakovljevne Morozove. Od 1876. do 1879. Čehov pohađa osnovnu i srednju školu u Taganrogu, često posećuje pozorište, objavljuje tekstove i uređuje školske novine. Čehovljev otac 1876. godine bankrotira i seli sa porodicom u Moskvu, dok Anton ostaje u Taganrogu. U to vreme Čehov piše svoju prvu dramu „Bez oca“, koja nije pronađena do danas. Anton P. Čehov 1879. godine završava srednju školu i odlazi u Moskvu, gde upisuje medicinu na Moskovskom univerzitetu. Tokom studija objavljuje anonimne članke u studentskim časopisima, ubrzo uzima i pseudonim Antoša Čehonte pod kojim piše u časopisima Peterburška gazeta, Novo vreme, Oskolki i Ruska misao. Između 1880. i 1887. Piše još pod pseudonimima: Doktor koji je izgubio svoje pacijente, Brat moga brata, Čovek bez... itd. Godine 1881. godine Čehov piše dramu koja će kasnije postati poznata pod imenom Platonov, a zanimljivo je da je ta drama izdata tek 1923, skoro 20 godina nakon autorove smrti. Studirao je medicinu i bio kotarski lekar, ali zbog nedovršenog diplomskog rada nije stekao lekarsku titulu. Započinje praksu u Čikinu, a iste godine objavljuje zbirku priča Melpomenine priče, dok u decembru prvi put pati od simptoma tuberkuloze. 1884. piše i jednočinku Na glavnom putu. Radnja jednočinke događa se u krčmi na glavnom putu, tekst nije prošao cenzuru i ocenjen je nepodobnim za izvođenje, te je prvi put objavljen 1914. povodom desetogodišnjice Čehovljeve smrti. Godinu dana kasnije Čehov putuje u St. Peterburg, gde upoznaje izdavača Alekseja Suvorina i slikara Isaka Levitana s kojima postaje blizak prijatelj, te ubrzo počinje pisati i objavljivati tekstove u Suvorinovim novinama Novo vreme. U aprilu 1890. Čehov odlazi na putovanje kroz Sibir do ostrva Sahalin, gde kao lekar istražuje život u zatvoreničkim logorima, nakon toga plovi još Tihim i Indijskim okeanom, a na putovanju se zadržao do oktobra iste godine. Putovanja su u Čehovljevom životu bila konstanta, pa tako već 1891. ide u obilazak zapadne Evrope, a iste godine izdaje novele Dvoboj i Žena sa sela. Kupuje malo imanje u Melihovu, gde seli sa porodicom. Epidemija kolere nastupa u razdoblju 1892–1893, A Čehov kao jedan od vodećih ljudi u pokrajinskoj sanitarnoj komisiji, besplatno leči najsiromašnije seljake i bori se protiv gladi. Objavljuje 11 priča među kojima je i Moja žena, Skakavac i jednočinku Jubilej. Godine 1893. upušta se u ljubavnu avanturu s Likom Mizinovom, s kojom se neće venčati ali će mu ona poslužiti kao inspiracija za lik Nine u drami Galeb. Piše Ostrvo Sahalin, izlaze mu tekstovi Anonimna priča i Veliki Volodja i mali Volodja. Zdravlje mu se pogoršava 1894. te putuje u Italiju i Pariz. Objavljuje dela Student, Učitelj književnosti, Crni monah. Konstantin Sergejevič Stanislavski i Vladimir Nemirovič Dančenko otvaraju 1897. Moskovski hudožestveni teatar, što će ubrzo imati veliki uticaj na Čehovljev dalji rad. Čehovu umire otac, a on sam boravi u bolnici zbog prvog akutnog napada plućne tuberkuloze. U septembru putuje u Francusku na lečenje, te su mu objavljene drame Ujka Vanja, Ivanov, Galeb i jednočinke kao i priče Seljaci, Kod kuće i Divljak. U maju 1898. Anton Pavlovič Čehov vraća se iz inostranstva i živi neko vreme na Jalti, gde preživljava drugi napad tuberkuloze. Čehov prodaje sva autorska prava na svoj rad izdavaču A. F. Marksu za 75.000 rubalja, što bi u današnoj vrednosti bilo oko 80.000 dolara, i počinje da uređuje svoja sabrana dela. Iste je godine nagrađen Ordenom sv. Stanislava za rad u obrazovanju. Piše i objavljuje tekstove Na službenom poslu, Draga, Dama sa psetancetom. Tog leta prodaje imanje u Melihovu i gradi kuću na Jalti. Umetnik 1903. objavljuje svoju poslednju priču Zaručena, te mu izlazi drugo izdanje sabranih dela u 16 tomova. U junu cenzori zabranjuju izvođenje Čehovljevih drama u niskobudžetnim pozorištima za radničku klasu, a u septembru završava dramu Višnjik. Nakon toga, zdravlje Antona Pavloviča Čehova se pogoršava. Početkom juna Čehov putuje sa suprugom Olgom Kniper na lečenje u Nemačku gde 15. jula umire u Badenvajleru. Sahranjen je 22. jula na groblju Novo-devičje u Moskvi. Antona P. Čehova nazivaju začetnikom psihološkog realizma. U njegovim dramama ne postoji tipičan dramski sukob već sve što se događa u drami proizilazi iz psiholoških stanja, osećaja i unutrašnjih sukoba likova. Čehov u svojim dramama takođe insistira na protoku vremena koji je jedan od mehanizama zbivanja u kojem se događaju promene. U Čehovljevim dramama su vrlo detaljno ispisane didaskalije i opisana mesta radnje što doprinosi opštem razumevanju likova i njihovih psiholoških stanja. Stvaralaštvo Iako je tvrdio da mu je medicina žena, a književnost ljubavnica, i unatoč tome što je svoj profesionalni život češće posvećivao upravo lečenju, u medicini je ostao poznat više kao – bolesnik, a svetsku slavu donelo mu je pozorište... MG36

1300 KAPLARA MOJE USPOMENE I DOZIVLJAJI 1892 - 1919 Tadija Pejović Био је један од 1300 каплара у Првом светском рату. Филозофски факултет Универзитета у Београду, групу за математику, уписао је 1919. године. Докторирао је математику 1923. код Михаила Петровића Аласа тезом под називом „Нови случајеви итеграбилитета једне важне диференцијалне једначине првог реда“. Мобилисан је као резервни потпуковник када је почео Други светски рат, заробљен је и провео у заробљеништву период рата до завршетка 1945. године. Предавао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду, и касније на Природно-математичком факултету. Био је у периоду 1952-1954 декан Природно-математичког факултета. За своја предавања писао је уџбенике, најзначајнији су били „Математичка анализа“ у 5 књига и „Диференцијалне једначине“ у 2 књиге. Био је ментор више докторских дисертација, међу којима су Војин Дајовић (1956), Недељко Парезановић (1962), Славиша Прешић (1963), Милосав Марјановић (1964) и други. Када је 1. марта 1948. основано „Друштво математичара и физичара Србије“, Тадија Пејовић је био први председник овог друштва (1948 – 1952). Друштво је променило назив у „Друштво математичара, физичара и астронома Србије“, а од 1981. делује подељено на три дела: Друштво математичара Србије, Друштво физичара Србије и Друштво астронома Србије. Био је председник Удружења 1300 каплара и као последњи председник тог удружења потписао је 1980. акт о гашењу јер преосталих 9 живих чланова ниси могли да чине удружење. Написао је књигу „Моје успомене и доживљаји 1892-1945“ у два тома. ОДОШЕ ЂАЦИ У СМРТ … Легендарни Батаљон 1300 каплара … … На ратним пољима Србије, те 1914. они су били најлепши цветови и последња нада да ће својим младалачким жаром и беспримерним патриотизмом, који ће унети међу трупе искусних али изнемоглих ратника, разбити Поћорекову казнену експедицију и одбранити част своје земље… … То се и догодило. Кад су напустили касарну у Скопљу и у беспрекорном реду изашли на улицу, маса света их је дочекала цвећем. Било их је који нису могли да задрже сузе и јецај: „Одоше ђаци на фронт… Одоше ђаци у смрт…” Букети цвећа орошени сузама, падају на поносне младиће, чији се бајонети и капларске звездице пресијавају на сунцу… … Већ после првих борби назван је „Батаљон смрти”. Касније, делећи до краја судбину своје земље, назваће га „Легендарни батаљон 1300 каплара”. Остаће записано да су дух војске нарочито подигле чувене скопске ђачке чете. То беше цвет интелигенције, понос и будућност народа. Ових 1300 младића беху она луча која озари душе потиштених војника, преморених дуготрајним повлачењем и великим губицима. Соколећи своје водове, они ће се у новим борбама бацити на непријатеља неодољивом жестином, напоредо са официрима и војницима. Крваве бразде осташе у њиховим редовима… … Историчари тврде да је то једини пример у историји света, да једна држава шаље на фронт, искључиво у борбене јединице, свој цвет, своју будућност, своју целокупну интелектуалну омладину – и то као последњу наду за спас своје земље… … Један од 1300 каплара је и проф. др Тадија Пејовић. Ево шта он прича … … Само церска битка је избацила из строја 259 официра и 16.045 подофицира и војника. Требало је, дакле, што пре попунити старешински кадар. Тако је Врховна команда одлучила да се ђаци свих школа у Србији, који су доспели за војску, као и они који су били одложили служење рока до завршетка школовања, позову у војску и припреме за старешине… Сва школска омладина из више генерација нашла се у Скопљу… … За то време на Сави и Дрини водиле су се жестоке борбе. Ђаци су стога – ужурбано обучавани у ратним вештинама и командовању мањим јединицама. Четири чете ђака, преко Лапова и Крагујевца, отишле су за Горњи Милановац, за Прву и Трећу армију, а две чете преко Лапова и Младеновца за Аранђеловац, за Друту армију… … Ја сам са својим школским другом Милојем Рајковићем распоређен у прву чету, првог батаљона 19. пешадијског пука првог позива Шумадијске дивизије. У чету смо, у Вреоцима, дошли 20. новембра. У путу смо унапређени у поднареднике. Већ сутрадан био сам на предстражи у непосредној близини Штаба. Војници су ме у почетку гледали са жаљењем што сам дошао тако млад и школован да погинем… … Наш батаљон крене да појача борбени поредак трећепозиваца који су се налазили код Пожаревца, на положају Забеле… Са растојања од једва педесетак метара засуше нас пакленом митраљеском ватром… Немци су кренули на јуриш, али ми смо их одбили, падали су као снопови… У тој борби, 12. октобра, 1915. године, наш батаљон је преполовљен. Погибе ту, на моје очи, мој школски друг, наредник – ђак Милоје Рајковић. А у Колубарској бици погинуло је 400 ђака… … Оног септембра 1918. видео сам страшан призор – букве поломљене, људска тела искомадана и разбацана по земљи. Понеки Бугарин жив, али ошамућен, извлачи се из рова и јечи… Мало их је који су преживели напад наше артиљерије… … Опет ми се мисао враћа на Скопље, на другове из младости, на ђаке-капларе… Било нас је на почетку 1600, али су неки због слабог здравља, или зато што су били премлади – одбијени. Та слика је била дивна: нико није могао да се помири са тим да буде одбијен; сматрали су да је то увреда, понижење… Отаџбина је била у опасности, а њихова помоћ је одбијена! Неки су свим силама настојали да себе учине – старијим, измишљали су да су старији за годину-две… … Али, било је и других ситуација. У Скопље је дошао и Милорад Масаловић Сења у војничкој униформи, са чином каплара. Он је као свршени матурант јула 1914. године као добровољац ступио у Пети пешадијски прекобројни пук и учествовао у љутој бици на Церу. Показао је изванредну храброст и унапређен у чин каплара. Кад се нашао пред лекарском комисијом, нико га није ни погледао: речено му је да иде кући, јер његово годиште није позвано… Председник комисије, санитетски пуковник Жерајић, саветовао му је да се врати кући, да сачека позив своје генерације… Масаловић се није поколебао. Заузео је став мирно и рекао: „Зар сам овако млад могао бити на Церу, тући се са непријатељем, а не могу сада бити у ђачкој чети?“. Комисија је попустила – Масаловић се нашао у ђачком батаљону. … Али, као и многе друге, смрт га је убрзо покосила… Нашег саговорника, једног од 1300 каплара, проф. др Тадију Пејовића нашли смо на Руднику. Прелиставао је своју тек изашлу књигу „Моје успомене и доживљаји 1892-1919”. Овом књигом истакнути професор је желео да сачува од заборава своје другове и важне историјске догађаје. 124 str. ilustracije